Drugi deo
   U Čvorištu

   
   1.
   Nikol je igrala. Njen partner u valceru bio je Henri. Bili su mladi i veoma zaljubljeni jedno u drugo. Divna muzika ispunjavala je prostranu dvoranu u kojoj se dvadeset parova okretalo u ritmu po uglačanom podu. Nikol je izgledala očaravajuće u svojoj dugačkoj beloj haljini. Henrijeve oči behu prikovane za nju. Držao ju je čvrsto oko struka, ali se ona na neki način osećala potpuno slobodna.
   Njen otac bio je jedan od ljudi koji su stajali oko ivice igračkog podijuma. Oslanjao se na masivan stub koji se uzdizao gotovo šest metara do zasvođene tavanice. Mahao je i osmehivao se dok je Nikol plesala u naručju svog princa.
   Činilo se da valcer traje večno. Kada se konačno završio, Henri je zadržao njene ruke u svojim i rekao Nikol da ima nešto veoma važno da je zapita. Baš u tom trenutku otac joj je dotakao leđa. "Nikol", prošaputao je, "moramo da krenemo. Vrlo je kasno."
   Nikol je učinila reverans princu. Henri je nerado pustio njene ruke. "Sutra", reče on. "Razgovaraćemo sutra." Poslao joj je poljubac dok je napuštala podijum za igru.
   Kada je Nikol izišla, napolju je zalazilo sunce. Kola njenog oca su čekala. Nekoliko trenutaka kasnije, dok su se vozili auto-putem pored Loare, bila je odevena u bluzu i džins. Sada je Nikol bila mlađa, možda četrnaestogodišnjakinja, a njen otac je vozio mnogo brže nego obično. "Ne smemo da zakasnimo", reče on. "Predstava počinje u osam sati."
   Zamak d'Is pomolio se ispred njih. Zahvaljujući mnogim kulama i šiljcima, ovaj zamak je poslužio kao poprište za drevnu priču o Uspavanoj lepotici. Ležao je svega nekoliko kilometara niz reku od Bovoa i oduvek je bio jedno od očevih najomiljenijih mesta.
   Bilo je veče sezonske inscenacije, kada je priča o Uspavanoj lepotici izvođena u dramatizaciji pred živom publikom. Pjer i Nikol su prisustvovali svake godine. Nikol bi svaki put očajnički žudela da Aurora izbegne smrtonosno vreteno koje će je baciti u dubok san. I svake godine prosipala je adolescentske suze kada bi poljubac zgodnog princa probudio lepoticu iz tog smrtolikog sna.
   Predstava se završila, a publika otišla. Nikol se penjala kružnim stepenicama koje su vodile u kulu gde je, po priči, prava Uspavana lepotica klonula u komu. Tinejdžerka je trčala uz stepenice, smejući se, ostavljajući oca daleko za sobom.
   Aurorina soba nalazila se naspram dugačkog ogledala. Nikol je zaustavljenog daha netremice posmatrala raskošan nameštaj. Krevet je imao nastrešnicu, a toaletni stočići bili su bogato ukrašeni. U sobi je sve bilo zastrto belom bojom. Veličansveno. Nikol se osvrte prema uspavanoj devojci i zinu od čuda. Pa to je bila ona, Nikol, ležeći u postelji u beloj haljini.
   Srce joj je divlje zakucalo kada je čula kako se vrata otvaraju i koraci prilaze njenoj sobi. Oči su joj ostale zatvorene kada je prva aroma njegovog mentolskog daha doprla do njenih nozdrva. To je to, reče ona uzbuđeno sebi. Poljubio ju je nežno u usne. Nikol oseti kao da leti na najmekšem od svih oblaka. Svuda unaokolo čula se muzika. Ona otvori oči i ugleda Henrijevo nasmejano lice na svega nekoliko centimetara od svoga. Ispruži ruke prema njemu i on je ponovo poljubi, ovog puta sa strašću, onako kako muškarac ljubi ženu.
   Nikol mu uzvrati poljubac, potpuno se predajući, dopuštajući da mu njen poljubac prenese da je sva njegova. Ali on se povuče. Njen posebni princ se namršti. On pokaza na njeno lice. Zatim stade polako da uzmiče prema vratima i iziđe iz sobe.
   Počela je da plače kada jedan udaljen zvuk upade u njen san. Vrata su se otvarala, svetlo je ulazilo u sobu. Nikol zažmirka, a onda ponovo zatvori oči da ih zaštiti od svetlosti. Složen splet ultratankih, plastici sličnih žica, koje su joj bile pričvršćene za telo, automatski se namota u svoje kontejnere sa obe strane platnenog madraca na kome je spavala.
   Nikol se budila veoma sporo. Malopređašnji san bio je izuzetno živ. Njeno osećanje nesreće nije iščezlo brzinom prestanka sna. Pokušala je da odagna očaj, podsećajući sebe da ništa od onoga što je sanjala nije stvarno.
   "Nameravaš li da ležiš tu zauvek?" Njena kćerka Keti, čiji je krevet počivao pored njenog sa leve strane, već je ustala i sada se nadnosila nad nju.
   Nikol se osmehnu. "Ne", reče ona, "ali priznajem da sam više nego ošamućena. Baš sam bila usred sna... Koliko sam dugo ovog puta spavala?"
   "Dan manje od pet nedelja", odgovori Simona sa druge strane. Njena starija kćerka sedela je, nehajno sređujući svoju dugačku kosu koja joj je bila skupljena u punđu za vreme testa.
   Nikol baci pogled na svoj sat, uveri se da je Simona rekla istinu, te i sama sede na krevet. Zevnula je. "Pa, kako se osećate", obrati se ona devojčicama.
   "Puna sam snage", odgovori jedanaestogodišnja Keti sa osmehom na licu. "Želim da trčim, skačem, rvem se sa Patrikom... Nadam se da je ovo naše poslednje dugo spavanje."
   "Orao je kazao da bi tako trebalo da bude", uzvrati Nikol. "Oni se nadaju da će sada imati dovoljno podataka." Osmehnula se. "Orao kaže da je nas žene teže razumeti - zbog burnih mesečnih varijacija u našim hormonima."
   Nikol ustade, proteže se i poljubi Keti. Zatim se opusti i zagrli Simonu. Iako još nije navršila četrnaestu, Simona ju je gotovo dostigla u visini. Bila je to izrazito zgodna mlada žena, tamnomrkog lica i blagih, osećajnih očiju. Simona je uvek izgledala krotko i vedro, što je stajalo u izrazitoj suprotnosti sa Ketinim nemirom i nestrpljivošću.
   "Zbog čega Eli nije došla sa nama na ovaj test?" upita Keti pomalo mrzovoljno. "I ona je devojčica, ali se čini da ona nikad ništa ne mora da uradi."
   Nikol položi ruku oko Ketinih ramena i njih tri krenuše prema vratima i svetlosti. "Njoj su tek četiri godine i, po rečima Orla, Eli je premala da bi im pružila bilo koji od neophodnih kritičnih podataka."
   U malom osvetljenom predsoblju, odmah izvan prostorije u kojoj su spavale pet nedelja, odenule su svoja tesna odela, providne šlemove i papuče koje su pričvršćavale njihova stopala za pod. Nikol brižljivo proveri dve devojčice pre no što je aktivirala spoljašnja vrata ovog odeljka. Nije morala da brine. Vrata se ne bi otvorila da ma koja od njih nije bila spremna za promenu okoline.
   Da Nikol i njene kćerke nisu već nekoliko puta videle veliku sobu izvan njihovog kompleksa, zastale bi u čudu i verovatno bi zurile nekoliko minuta. Ispred njih se pružala odaja dugačka stotinu ili više metara i šezdeset metara široka. Tavanica iznad njihovih glava, ispunjena blokovima svetlosti, bila je visoka pet metara. Prostorija je podsećala na mešavinu bolničke operacione sale i poluautomatizovane jedinice kakve manufakture na Zemlji. Nije bilo nikakvih zidova ili paravana koji bi delili ovu prostoriju u odeljke, pa ipak je njen pravougaoni oblik bio jasno organizovan za različite zadatke. U prostoriji je bilo vrlo radno - roboti su ili analizirali podatke iz jednog niza testova ili su ih pripremali za naredne testove. Oko ruba prostorije nalazili su se kompleksi, slični onom u kome su Nikol, Simona i Keti spavale pet nedelja, i u kojima su vršeni "eksperimenti".
   Keti priđe najbližem kompleksu sa leve strane. Bio je postavljen u ugao i prikačen za zid i tavanicu duž svojih okomitih osa. Jedan ekran smešten do metaliziranih vrata pokazivao je široku lepezu onoga što su po pretpostavci bili podaci ispisani nekim bizarnim začkoljičastim pismom.
   "Zar nismo prošli put bile u ovome?" upita Keti, pokazavši na kompleks. "Nije li ovo mesto gde smo spavale na onoj čudnoj beloj peni i iskusile svo ono zadovoljstvo?"
   Njeno pitanje bilo je preneseno do šlemova njene majke i sestre. Nikol i Simona klimnuše glavom, a zatim se pridružiše Keti u njenom promatranju nerazumljivog ekrana.
   "Tvoj otac misli da oni pokušavaju da otkriju način koji bi nam omogućio da prespavamo čitavo razdoblje ubrzavanja u trajanju od više meseci", reče Nikol. "Orao niti potvrđuje, niti nporiče ovu pretpostavku."
   Iako su tri žene prošle četiri zasebna testa zajedno u ovoj laboratoriji, nijedna od njih nije opazila nikakav oblik života ili inteligencije osim desetak mehaničkih tuđina koji su ovde očigledno bili zaposleni. Ljudi su nazvali ova bića "blok-robotima", zbog toga što su, ako se izuzmu njihove cilindrične noge koje su im omogućavale da se kotrljaju po podu, ta stvorenja bila sazdana od pravougaonih čvrstih komada koji su izgledali kao blokovi kojim su se deca igrala na Zemlji.
   "Zbog čega misliš da nećemo nikada videti nikog od Drugih?" upita sada Keti. "Hoću da kažem - ovde. Vidimo ih na sekundu ili dve u Cevi i to je sve. Mi znamo da su oni ovde - nismo mi jedini koje oni testiraju."
   "Ovde su rokovi boravka strogo određeni", odgovori njena majka. "Očigledno je da nije predviđeno da vidimo Druge, osim u prolazu."
   "Ali zašto? Orao bi morao..." navaljivala je Keti.
   "Izvinite", prekide je Simona. "Ali mislim da Veliki blok dolazi da nas vidi.
   Najveći među blok-robotima obično je ostajao u kvadratnom kontrolnom polju u središtu prostorije i nadzirao sve eksperimente koji su vršeni. U ovom trenutku on se kretao prema njima duž jedne od staza koje su oblikovale rešetkastu šaru u prostoriji. Keti je odšetala do sledećeg kompleksa nekih dvadeset metara dalje. Po aktivnom monitoru na njegovom spoljašnjem zidu mogla je da kaže da je unutra u toku neki eksperiment. Iznenada, ona prilično oštro lupi po metalu rukom u rukavici.
   "Keti", povika Nikol.
   "Prekini to", zvuk je gotovo istovremeno dopro od Velikog bloka. Nalazio se na oko pedeset metara udaljenosti i približavao se veoma brzo. "Ne smeš to da radiš", reče on na savršenom, ali nekako sterilnom engleskom.
   "A šta ti misliš da uradiš povodom toga?" upita Keti prkosno, dok je Veliki blok, svih pet kvadratnih metara njega, zanemarujući Nikol i Simonu, stremio ka mladoj devojci. Nikol potrča da zaštiti kćer.
   "Morate sada da odete", reče Veliki blok, nadnoseći se nad Nikol i Keti sa svega nekoliko metara razdaljine. "Vaš test je završen. Izlaz je tamo gde svetla bleskaju."
   Nikol je čvrsto držala Ketinu ruka i devojčica je protiv volje pratila majku prema izlazu. "Ali šta bi oni uradili", upita Keti tvrdoglavo, "ako odlučimo da ostanemo ovde dok se drugi eksperiment ne završi? Ko zna? Možda je jedan od naših oktopauka baš sada unutra. Zbog čega nam nije dozvoljeno da sretnemo još nekog?"
   "Orao je objasnio više puta", odgovori Nikol sa tragom ljutine u glasu, "da će nam za vreme 'ove faze' biti dozvoljeno 'viđenje' drugih bića, ali ne i bilo kakvi dodatni kontakti. Tvoj otac je u više navrata pitao zbog čega je to tako, a Orao mu je uvek odgovarao da ćemo otkriti kada kucne čas... I ja bih volela da pokušaš da ne budeš toliko nezgodna, mlada damo."
   "Između zatvora i ovog ovde nema velike razlike", gunđala je Keti. "Imamo tek ograničenu slobodu. Pri tom, nikada ne dobijamo odgovore na istinski važna pitanja."
   Stigle su u dugačak prolaz koji je povezivao transportni centar sa laboratorijom. Jedno malo vozilo koje je počivalo na rubu pokretnog pločnika čekalo ih je. Kada su posedale, poklopac tog vozila se spustio, a unutrašnja svetla se upalila. "Pre nego što zapitaš", reče Nikol skidajući šlem u trenutku kada je vozilo krenulo, "da ti kažem da nam nije dozvoljeno da gledamo napolje na ovom delu putu zbog toga što prolazimo kroz odeljak Inžinjerskog modula koji je izvan naših granica poimanja. Tvoj otac i čika Majkl postavili su sva ta tvoja pitanja posle prvog testa pri spavanju."
   "Slažeš li se sa tatom", upita Simona pošto su nekoliko minuta putovali bez reči, "da smo podvrgnuti svim ovim testovima pri spavanju u sklopu pripreme za neku vrstu svemirskog putovanja?"
   "To zvuči verovatno", odgovori Nikol. "Ali, naravno, ne možemo da budemo sigurni u to."
   "A gde će da nas pošalju?" upita Keti.
   "Pojma nemam", odgovori Nikol. "Orao je primetno izbegavao da nam odgovori na sva pitanja o našoj budućnosti."
   Kola su se kretala brzinom od dvadeset kilometara na sat. Posle petnaest minuta vožnje zaustavila su se. "Poklopac" vozila uklonjen je čim su šlemovi ponovo propisno stavljeni na glave. Žene su izišle u glavni transportni centar Inžinjerskog modula. Centar je imao kružan oblik i bio je dvadeset metara visok. Pored šest pokretnih pločnika koji su vodili do lokacija unutar modula, centar je sadržavao dva velika višespratna zdanja odakle su polazile glatke cevi. Te cevi su prenosile opremu, robote i živa stvorenja između modula za Stanovanje, Inžinjering i Upravu, tri ogromna loptasta kompleksa koja su bila osnovni činioci Čvorišta.
   Čim su se našle unutar stanice, Nikol i njene kćerke začuše jedan glas na prijemniku svojih šlemova. "Vaša cev biće na drugoj ravni. Uđite u lift sa vaše desne strane. Polazite za četiri minuta."
   Keti je okretala glavu na sve četiri strane, razgledajući transportni centar. Mogla je da vidi police sa opremom, kola koja su čekala da ponesu putnike do odredišta u Inžinjerskom modulu, svetla, liftove i stanične platforme. Ali nije bilo ničeg pokretnog. Ni robota ni živih stvorenja.
   "Šta bi se dogodilo", reče ona sestri i majci, "kada bismo odbile da pođemo gore? Stala je nasred stanice. "Onda bi se čitav vaš vozni red poremetio", povika ona prema visokoj tavanici.
   "Okani se toga, Keti", reče Nikol nestrpljivo, "zar nisi izazvala dovoljno problema u laboratoriji?"
   Keti nastavi da hoda. "Ali ja hoću da vidim nešto različito", jadikovala je. "Znam da ovo mesto nije uvek ovako prazno. Zašto nas drže izolovane? Kao da smo prljavi ili nedostojni na neki drugi način."
   "Vaša cev polazi za dva minuta", upozori onaj bestelesni glas. "Druga ravan na desnoj strani."
   "Nije li zapanjujuće da roboti i kontrolori mogu da komuniciraju sa svakom vrstom na njenom vlastitom jeziku", primeti Simona kada su stigle do lifta.
   "Mislim da je to nastrano", odgovori Keti. "Volela bih barem jednom da vidim da onaj ili ono što kontroliše ovo mesto načini grešku. Sve ide tako glatko. Volela bih da nam se obrate na avianskom jeziku. Ili, kad sam već to spomenula, da prozbore avijanski avijanima."
   Na drugoj ravni koračali su duž platforme nekih četrdeset metara dok nisu stigli do jednog providnog vozila, oblikovanog kao metak, sa razmerama koje bi odgovarale veoma velikom automobilu na Zemlji. Stajalo je parkirano, kao i uvek, na tračnicama na levoj strani središnjeg dela platforme. Bile su ukupno četiri uporedne pruge na platformi, po dve na svakoj strani središnjeg dela. Sve druge su trenutno stajale prazne.
   Nikol se okrenula i pogledala preko transportnog centra. Na šezdeset stepeni oko kruga nalazila se još jedna istovetna stanica. Na toj strani cevi su vodile u Upravni modul. Simona je posmatrala svoju majku. "Jesi li ikada bila tamo?" upita ona.
   "Ne", odgovori Nikol. "Ali kladim se da bi bilo zanimljivo. Tvoj otac kaže da posmatrano izbliza izgleda divno, neobično."
   Ričard je naprosto morao da istraži, pomisli Nikol, sećajući se noći od pre skoro godinu dana kada se njen suprug otisnuo na "izlet" do Upravnog modula. Nikol se naježi. Izišla je u atrijum njihovog apartmana zajedno sa Ričardom i pokušala da ga odgovori dok je on oblačio svemirsko odelo. Smislio je kako da obmane monitor na vratima (sutradan je postavljen nov, potpuno siguran sistem) i jedva je čekao da baci jedan "nenadziran" pogled na okolinu.
   Nikol je malo spavala te noći. Negde u cik zore njihova svetlosna ploča signalizirala je da se neko ili nešto nalazi u atrijumu. Kada je pogledala na monitor, tamo je stajao čudan čovek-ptica držeći njenog onesvešćenog muža u naručju. To je bio njihov prvi kontakt sa Orlom...
   Trzaj cevi napred trenutno ih je pribio uz njihova sedišta i vratio Nikol u sadašnjost. Strelovito su izišli iz Inžinjerskog modula. Za manje od minut jurili su punom brzinom duž dugačkog, izuzetno uskog cilindra koji je spajao dva modula.
   Središnja platforma i četiri pruge za cevi zauzimali su centralni deo dugačkog cilindra. S njihove desne strane, u velikoj daljini, svetlosti Upravnog modula blistale su naspram plave pozadine svemira. Keti izvadi svoj maleni dvogled. "Želim da budem spremna", reče ona. "Uvek prođu tako brzo."
   Nekoliko minuta kasnije najavila je: "Dolazi!" - i tri žene se pribiše uz desnu stranu vozila. Sa velike razdaljine još jedna cev se približavala suprotnoj strani stanice. U sledećem trenu već je bila tu i ljudi nisu imali više od sekunde da bace pogled na putnike u vozilu koje je putovalo prema Inženjerijskom modulu.
   "Uuh!" ote se Keti kada je cev projurila.
   "Bila su dva različita tipa", reče Simona.
   "Osam do deset stvorenja, sve zajedno."
   "Jedna grupa je bila ružičasta, druga zlatasta. Obe uglavnom loptastog oblika."
   "A one dugačke vlaknaste pipaljke, kao od leteće paučine. Šta misliš, majko, koliko su bili veliki?"
   "Možda kojih šest metara u prečniku. Mnogo veći od nas."
   "Uuh", ponovo će Keti. "To je zaista vredelo." U njenim očima naziralo se uzbuđenje. Ta devojka je volela osećanje adrenalina koji joj juri kroz sistem.
   I ja ne prestajem da se zaprepašćujem, pomisli Nikol, nijednog trenutka tokom ovih trinaest meseci. Ali da li je ovo sve? Da li smo prevalili ovoliki put od Zemlje samo da bismo bili testirani? I zagolicani postojanjem bića sa drugih svetova? Ili možda ima neka druga, dublja svrha?
   Za trenutak je vladala tišina u sve bržem vozilu. Nikol, koja je sedela u sredini, rukom je privukla svoje kćerke. "Vi znate da vas ja volim, zar ne?" reče ona.
   "Da, majko", odgovori Simona. "I mi tebe volimo."
   

2.
   Ponovno ujedinjenje porodice bilo je više nego uspešno. Bendži je zagrlio svoju voljenu Simonu istog trenutka kada je stupila u apartman. Keti je oborila Patrika na pod ni minut kasnije.
   "Vidiš", rekla je, "još mogu da te bijem."
   "Ali ne zadugo", odgovori Patrik. "Sve sam jači. Bolje se pripazi."
   Nikol je izgrlila Ričarda i Majkla pre no što je mala Eli pritrčala i skočila joj u naručje. Bilo je veče, dva sata posle večere po dvadesetčetvorosatnom časovniku koji je porodica koristila, i Eli je bila zrela za krevet kada su joj stigle majka i dve sestre. Devojčica je otišla je niz hodnik do svoje sobe, ali ne pre no što je ponosno pokazala Nikol da može da pročita "mačku", "psa" i "dečaka".
   Odrasli su dopustili da Patrik ostane sa njima dok se nije iznurio. Majkl ga je odneo u krevet, a Nikol ga je ušuškala u postelju. "Milo mi je što si se vratila, mama", reče on. "Puno si mi nedostajala."
   "I ti meni", odgovori Nikol. "Mislim da više neću toliko dugo odsustvovati."
   "Nadam se da nećeš", reče šestogodišnjak. "Volim kada si ovde."
   Do jedan ujutru svi su već spavali osim Nikol. Nikol nije bila umorna. Konačno, tek što se pridigla iz petonedeljnog sna. Pošto je trideset minuta ležala pored Ričarda, odlučila je da se prošeta.
   Iako njihov apartman nije imao prozore, mali atrijum odmah iza ulaznog hodnika imao je jedan spoljašnji prozor sa koga se pružao pogled na ostala dva kompleksa Čvorišta, pogled od koga je zastajao dah. Nikol odšeta do atrijuma, navuče svemirsko odelo i stade ispred vrata koja su vodila napolje. Nisu se otvorila. Ona se osmehnu samoj sebi. Možda je Keti u pravu. Možda smo mi samo zatvorenici ovde. Već prvih dana boravka postalo im je jasno da se spoljašnja vrata povremeno zaključavaju; Orao je objasnio da je to "neophodno" kako bi bili sprečeni da vide stvari koje "ne bi mogli da razumeju".
   Nikol je napregnuto gledala kroz prozor. U tom trenutku jedan šatl, sličan onom koji je njih doveo do Čvorišta pre trinaest meseci, približavao se transportnom centru modula za Stanovanje. Kakvu vrstu divnih stvorenja ti kriješ? - pomisli Nikol. I da li su ona podjednako zaprepašćena kao što smo to mi bili kada smo stigli?
   
   Nikol nikada nije mogla da zaboravi te prve prizore Čvorišta. Svi u porodici su mislili, pošto su napustili Pristanište, da će stići na sledeće odredište u roku od nekoliko sati. Nisu bili u pravu. Njihovo odvajanje od osvetljenog broda Rama polako se povećavalo sve dok posle šest sati više uopšte nisu mogli da vide Ramu na levoj strani. Svetla Pristaništa iza njih lagano su bledela. Svi su bili vrlo umorni. Malo po malo čitava porodica utonula je u san.
   Keti je bila ta koja ih je probudila. "Vidim gde idemo", povika ona pobednički u neobuzdanom oduševljenju. Pokazala je kroz prednji prozor šatla, malo na desnu stranu gde se jedno moćno i sve veće svetlo delilo na tri dela. U sledeća četiri sata slika Čvorišta rasla je i rasla. Sa ove razdaljine bio je to prizor koji je izazivao strahopoštovanje: ravnostrani trougao sa tri bleštave providne kugle na uglovima. A koje razmere! Čak i njihovo iskustvo sa Ramom nije ih moglo pripremiti za veličanstvenost ove neverovatne inženjerijske tvorevine. Svaka od tri stranice, zapravo dugački transportni hodnici koji su povezivale tri loptasta modula, bila je dugačka preko sto pedeset kilometara. Sfere na svakom uglu imale su dvadeset pet kilometara u prečniku. Čak i sa velike razdaljine ljudi su mogli da razgovetno vide aktivnost koja se odigravala na mnogim zasebnim nivoima unutar modula.
   "Šta će se sada dogoditi?" upitao je zabrinuto Patrik Nikol kada je šatl promenio putanju i počeo da se spušta prema jednom od uglova tog trougla.
   Nikol podiže Patrika i uze ga u naručje. "Ne znam, dušo", reče onablago svom sinu. "Moramo da sačekamo i vidimo."
   Bendži je bio potpuno zgranut. Satima je zurio u veliki osvetljeni trougao u svemiru. Simona je često stajala pokraj njega, držeći ga za ruku. Kada je šatl izvodio poslednji manevar pred spuštanje u jednu od onih sfera, osetila je kako mu se mišići napinju. "Ne brini, Bendži", rekla mu je Simona, umirujući ga, "sve će bitiu redu."
   Njihov šatl ušao je u uzan hodnik usečen u jednu od sfera, a zatim pristao na sidrište uz ivicu transportnog centra. Porodica je oprezno napustila letelicu, noseći sa sobom svoje torbe i Ričardov kompjuter. A tada je šatl smesta poleteo, uznemirivši čak i odrasle svojim brzim iščeznućem. Manje od minuta potom začuli su prvi bestelesni glas.
   "Dobro došli", rekao je ravnim tonom. "Stigli ste u modul Stanovanja. Produžite pravo napred i stanite ispred sivog zida."
   "Odakle dolazi taj glas?" upitala je Keti. U njenom glasu osećala se bojazan koju su svi delili.
   "Odasvud", odgovori Ričard. "Iznad nas, oko nas, pa čak i ispod nas." Svi su pogledom pretraživali zidove i tavanicu.
   "Ali otkud zna engleski?" upita Simona. "Žive li ovde još neki ljudi?"
   Ričard se nervozno nasmejao. "Malo verovatno", odgovorio je. "Sva je, međutim, prilika da je ovo mesto bilo na neki način u vezi sa Ramom i da poseduje masterski jezički algoritam. Pitam se..."
   "Molim vas, krenite napred", prekide ga onaj glas. "Nalazite se u transportnom kompleksu. Vozilo koje će vas prevesti do vašeg odeljka u modulu čeka vas na donjem nivou."
   Trebalo im je nekoliko minuta da stignu do sivog zida. Deca nikada do tada nisu bila u beztežinskom stanju. Keti i Patrik odbijali su se od platforme i izvodili okrete i kolute u vazduhu. Bendži je, posmatrajući njihovu zabavu, poželeo da ih oponaša u lakrdijašenju. Na žalost, on nije bio sposoban da dokona kako da koristi tavanicu i zidova da bi se vratio na platformu. Bio je potpuno dezorijentisan u času kada ga je Simona spasla.
   Kada je cela porodica sa svojim prtljagom propisno postrojena ispred onog zida, jedna široka vrata se otvoriše i oni stupiše u malu sobu. Naročita pripijena odela, šlemovi i papuče bili su uredno položeni na klupi. "Transportni centar i većina zajedničkih područja ovde u Čvorištu", reče glas na svoj jednoličan način, "nema atmosferu koja odgovara vašoj vrsti. Moraćete da nosite ovu odeću kada niste u vašem apartmanu."
   Kada su se svi odenuli, jedna vrata na suprotnoj strani sobe otvoriše se i oni uđoše u glavnu dvoranu transportnog centra modula za Stanovanje. Ova stanica bila je jednaka onoj koju će kasnije videti u Inženjerijskom modulu. Nikol i njena porodica siđoše još dva nivoa, onako kako je Glas naložio, a zatim produžiše oko kružnog bloka prema mestu gde ih je čekao njihov "autobus". Zatvoreno vozilo bilo je udobno i jarko osvetljeno, ali iz njega nisu mogli ništa da vide za vreme jednoipočasovne vožnje kroz lavirint tunela i prolaza. Konačno, autobus stade i poklopac se otklopi.
   "Krenite hodnikom levo", naredi im jedan drugi, sličan glas kada su se svo sedmoro ponovo obreli na metaliziranom podu. "Hodnik se račva u dve staze posle četiri stotine metara. Krenite stazom koja vodi desno i zaustavite se ispred treće kvadratne oznake sa leve strane. To su vrata vašeg apartmana."
   Patrik je potrčao niz jedan od hodnika. "To je pogrešan hodnik", opomenu glas bez ikakve promene u tonu. "Vratite se na početak i krenite sledećim hodnikom levo.
   Na putu od pristaništa do apartmana nije imalo šta da se vidi. U narednim mesecima mnogo puta će prepešačiti tu razdaljinu, bilo da odlaze u vežbaonicu ili na testove u Inženjerijski modul, i nikada neće videti ništa drugo do zidove i tavanicu, kao i četvrtaste oznake koje su predstavljale vrata. Mesto je očigledno bilo brižljivo nadzirano. I Nikol i Ričard su od početka sa sigurnošću osećali da su, barem neki, možda i mnogi, apartmani u ovoj oblasti zauzeti, ali nikada nisu videli nikog od tih Drugih u hodnicima.
   Pošto su pronašli posebna vrata svog apartmana i ušli na njih, Nikol i njena porodica svukoše naročitu odeću u atrijumu i odložiše je u ormare napravljene za tu svrhu. Dok su čekali da se unutrašnja vrata otvore, deca su radoznalo piljila kroz prozor u ostala dva loptasta modula. Nekoliko minuta kasnije prvi put su ugledali unutrašnjost svog novog doma.
   Bili su šokirani. U poređenju sa srazmerno primitivnim uslovima u kojima su živeli u Rami, porodični apartman u Čvorištu beše pravi raj. Svako dete je imalo svoju sobu. Majkl je imao svoje odaje na jednom kraju jedinice; Ričardova i Nikolina spavaća soba, upotpunjena čak i krevetom kraljevskih razmera, nalazila se na suprotnom kraju apartmana, odmah do ulaznog hola.
   Sve ukupno, tu su bila četiri kupatila, plus kuhinja, trpezarija, pa čak i dečija soba za igranje. Nameštaj u svakoj sobi bio je iznenađujuće odgovarajući i vrlo ukusno dizajniran. Apartman je imao više od četiri stotine kvadratnih metara životnog prostora.
   Čak su i odrasli bili zatečeni. "Kako su, za ime Boga, mogli sve ovo da naprave?" upitala je Nikol Ričarda te prve noći podalje od slušnog polja razdragane dece.
   Ričard se zbunjeno osvrtao oko njih. "Mogu jedino da pretpostavim", odgovorio je, "da su na neki način sve naše akcije u Rami bile nadzirane i telemetrisane ovde u Čvorištu. Mora da su, takođe, imali pristup našoj bazi podataka i odatle izvukli deo koji se odnosi na naš način života." Ričard se osmehnu. "I naravno, čak i odavde, ukoliko imaju veoma osetljive prijemnike, mogli bi da hvataju televizijske signale sa Zemlje. Nije li nelagodno pomišljati da smo predstavljeni na tako..."
   "Dobro došli", još jedan istovetan glas prekide Ričardovu misao. Ponovo je izgledalo da glas dolazi iz svih pravaca. "Nadamo se da je sve u vašem apartmanu zadovoljavajuće. Ako nije, molimo vas, recite nam. Nema načina da reagujemo na sve što svako od vas kaže u svakom trenutku. Stoga, ustanovljen je jednostavan sistem komuniciranja. Na vašem kuhinjskom pultu nalazi se jedno belo dugme. Smatraćemo da je sve što neki pojedinac kaže, po pritiskanju tog dugmeta, upućeno nama. Kada završite svoju poruku, ponovo pritisnite belo dugme. Na taj način..."
   "Ja imam pre svega jedno pitanje", Keti upade u tom trenutku. Odjurila je u kuhinju da pritisne dugme. "Samo mi recite ko ste vi?"
   Odgovor je usledio posle zastoja od oko jedne sekunde. "Mi smo kolektivna inteligencija koja upravlja Čvorištom. Mi smo tu da vam pomognemo, da vam učinimo boravak udobnijim i da vam obezbeđujemo sve bitne stvari za život. Takođe ćemo, s vremena na vreme, tražiti od vas da izvršavate određene zadatke koji će nam pomoći da vas bolje razumemo..."
   
   Nikol nije više mogla da vidi šatl koji je u početku pratila pogledom. U stvari, toliko je duboko uronila u sećanja na njihov dolazak u Čvorište, da je privremeno zaboravila na pridošlice. Sada kada se vratila u sadašnje vreme, u oku svoje svesti videla je skup čudnih stvorenja koja se iskrcavaju na platformi i sa zapanjenošću slušaju glas koji im se obraća na njihovom maternjem jeziku. Iskustvo čuda mora da je univerzalno, pomisli ona. Pripada svim svesnim hemikalijama.
   Oči joj se uzdigoše sa obližnjeg predela i usredotočiše na upravni modul u daljini. Šta li se tamo događa? - pitala se Nikol. Mi, uboga stvorenja, muvamo se tamo-amo između modula za stanovanje i inžinjeringa. Čini se da su sve naše aktivnosti logično orkestrirane. Ali od koga? I zbog čega? zbog čega je neko doveo sva ova bića na ovaj veštački svet?
   Nikol nije imala odgovor na ova bezbrojna pitanja. Kao i obično, to je izazvalo moćno osećanje vlastite beznačajnosti. Istog trenutka poželela je da se vrati unutra i zagrli jedno od svoje dece. Nasmejala se samoj sebi. Obe slike su istinska znamenja našeg položaja u kosmosu, pomisli ona. U isti mah smo očajnički važni svojoj deci i apsolutno ništa u velikom poretku stvari. Potrebna je ogromna mudrost da bi se videlo da ne postoji nesklad između te dve tačke gledanja.
   

3.
   Doručak je bio pravi pir. Naručili su gozbu kod izuzetnih kuvara koji su pripremali hranu za njih. Tvorci njihovog apartmana obezbedili su im izbor pećnica i pun frižider, u slučaju da žele sami da pripreme svoja jela od sirovog materijala. Međutim, tuđinski (roboti) kuvari bili su toliko dobri i tako brzo obučeni, da Nikol i njena porodica gotovo nikad nisu sami spravljali jela - jednostavno bi pritisnuli ono belo dugme i naručili.
   "Hoću palačinke ovog jutra", objavila je Keti u kuhinji.
   "I ja, i ja", dodade njena senka Patrik.
   "Koju vrstu palačinki?" upita onaj glas. "Imamo četiri različita tipa u memoriji. Od heljde, od maslaca..."
   "Od maslaca", prekida ga Keti. "Ukupno tri porcije." Okrznula je pogledom svog malog brata. "Ipak, četiri."
   "Sa maslacem i sirupom od javora", povika Patrik.
   "Četiri porcije palačinki sa maslacem i sirupom od javora", reče glas. "Je li to sve?"
   "Jedan sok od jabuke i jedan od narandže", dodade Keti pošto se posavetovala sa Patrikom.
   "Šest minuta i osamnaest sekundi", reče glas.
   Kada je hrana bila spremna, porodica se okupila oko okruglopg stola u kuhinji. Najmlađa deca opisala su Nikol šta su radila za vreme njenog odsustva. Patrik je bio posebno ponosan na svoj lični rekord u trčanju na pedeset metara koji je postigao u vežbaonici. Bendži je sa naporom izbrojao do deset, na šta su svi zapljeskali. Tek što su završili doručak i počeli da raspremaju sto, kad se oglasi zvono na vratima.
   Odrasli se zagledaše, a Ričard otide do kontrolne konzole gde je uključio video monitor. Ispred njihovih vrata stajao je Orao.
   "Nadam se da nije u pitanju još jedan test", reče spontano Patrik.
   "Ne... ne, sumnjam", odgovori Nikol, krećući prema ulazu. "Verovatno je navratio da nam da rezultate poslednjih eksperimenata."
   Nikol dubokno udahnu vazduh pre no što je otvorila vrata. Bez obzira na to koliko se puta suočila sa Orlom, nivo njenog adrenalina uvek je skakao u njegovom prisustvu. Zbog čega je to tako? Da li ju je plašilo njegovo zastrašujuće znanje? Ili njegova moć nad njima? Ili jednostavno zbunjujuća činjenica da takvo biće postoji?
   Orao ju je pozdravio sa izrazom lica koji je ona protumačila kao osmeh. "Mogu li da uđem?" reče on prijatnim glasom. "Želeo bih da porazgovaram sa vama, vašim suprugom i gospodinom O'Tulom."
   Nikol je zurila u njega (ili u "to", blesnu joj u svesti) kao što je uvek činila. Bio je visok, možda dva metra i dvadeset pet centimetara, i oblikovan kao ljudsko biće od vrata nadole. Ruke i torzo su mu, međutim, bili prekriveni malim, isprepletanim, sivomrkim perjem - ako se izuzmu četiri prsta na svakoj ruci koja su bila krem bele boje i bez perja. Ispod pojasa površina Orlovog tela bila je boje mesa, ali je po sjaju spoljašnjeg sloja bilo očigledno da nije preduzet nikakav pokušaj da se duplicira prava ljudska koža. Ispod struka nije bilo znakova dlake, vidljivih zglobova i genitalija. Stopala nisu imala prste. Prilikom hoda u predelu kolena pojavljivale su se bore koje bi nestajala kada bi mirno stajao.
   Lice mu je bilo hipnotičko. Imao je dva krupna puderski plava oka sa obe strane štrčećeg sivog kljuna. Prilikom govorenja kljun se otvarao, a njegov savršeni engleski dopirao je iz jedne vrste elektronske glasovne kutije na bazi njegovog vrata. Perje na vrhu njegove glave bilo je belo i u oštroj suprotnosti sa tamnosivom bojom lica, vrata i leđa. Perjatost lica bila je slaba i mestimična.
   "Mogu li da uđem?" ponovi Orao ljubazno kada je video da se Nikol ne pomera nekoliko sekundi.
   "Naravno...naravno", odgovori ona, sklanjajući se sa vrata. "Oprostite... Nisam vas tako dugo videla."
   "Dobro jutro, gospodine Vejkfild, gospodine O'Tul. Zdravo, deco", reče Orao dok je stupao u dnevnu sobu.
   Patrik i Bendži uzmakoše od njega. Od sve dece jedino Keti i mala Eli nisu pokazivale znake straha.
   "Dobro jutro", uzvrati Ričard. "Šta možemo da uradima danas za vas?" upita on. Orao nikada nije dolazio u posete radi druženja. Uvek je morala postojati neka svrha.
   "Kao što sam spomenuo vašoj supruzi na vratima", odgovori Orao, "neophodno je da razgovaram sa vas troje odraslih. Može li Simona da se postara za ostalu decu dok mi ne popričamo oko jedan sat?"
   Nikol je već počela da gura decu prema sobi za igranje kada je Orao zaustavi u tome. "To neće biti neophodno", reče on. "Mogu da koriste čitav apartman. Nas četvoro ćemo preći u salu za konferencije s one strane hodnika."
   Ah, oh, smesta sevnu Nikol kroz glavu. Ovo je nešto veliko... nikada ranije nismo ostavljali decu samu u apartmanu.
   Iznenada je osetila veliku zabrinutost za njihovu bezbednost. "Izvinite, gospodine Orle", reče ona. "Da li će deca biti u redu ovde? Hoću da kažem, neće primiti nikakvog naročitog posetioca ili nešto u tom smislu..."
   "Ne, gospođo Vejkfild", odgovori Orao nehajnim tonom. "Dajem vam svoju reč da se ništa neće dogoditi vašoJ deci."
   Napolju, u atrijumu, kada je troje odraslih počelo da navlači svoja svemirska odela, Orao ih zaustavi. "To neće biti neophodno", reče on. "Prošle noći smo preustrojili ovaj deo sektora. Hermetički smo zatvorili hodnik odmah iza raskrsnice i pretvorili čitavo ovo područje u podoban habitat za zemaljski život. Bićete u stanju da koristite salu za konferencije bez ikakve posebne odeće.
   Čim su seli u prostranu salu za konferencije s druge strane predvorja, Orao je počeo da govori. "Od našeg prvog susreta često ste mi postavljali pitanja o tome šta vi radite ovde, a ja vam nisam pružio direktne odgovore. Sada, kada je poslednji u nizu testova prilikom spavanja završen - uspešno, da dodam - opunomoćen sam da vas obavestim o sledećoj fazi vaše misije.
   Takođe mi je dopušteno da vam kažem nešto i o sebi. Kao što ste svi već naslutili, ja nisam živo biće - barem ne po vašoj definiciji." Orao se nasmeja. "Mene je stvorila inteligencija koja vlada Čvorištem da bih mogao da sarađujem sa vama na osetljivim pitanjima. Naša prva posmatranja vašeg ponašanja pokazala su da ispoljavate odbojnost u odnosu na opštenje sa bestelesnim glasovima. Već je bilo odlučeno da se sazdam ja ili nešto slično, kao emisar za vašu porodicu, kada ste vi, gospodine Vejkfild, zamalo prouzrokovali ozbiljan haos u ovom sektoru pokušavši da nenajavljeno i neovlašćeno posetite Upravni modul. Moja pojava u to vreme imala je cilj da se predupredi dalje nepoželjno ponašanje.
   Mi smo sada ušli", nastavi Orao posle par trenutaka oklevanja, "u najvažnije razdoblje vašeg boravka ovde. Svemirski brod koji vi nazivate Rama nalazi se u Hangaru gde je podvrgnut generalnoj popravci i inženjerijskom preudešavanju. Vi, ljudska bića, sada ćete sudelovati u tom postupku preudešavanja zato što će neki od vas da se vrate sa Ramom u Sunčev sistem iz koga potičete."
   I Ričard i Nikol htedoše da ga prekinu. "Najpre mi dopustite da završim", reče Orao. "Vrlo smo pažljivo pripremili moj govor kako bi pokrio sva vaša predvidljiva pitanja."
   Tuđinski čovek-ptica pređe pogledom preko sve troje ljudi za stolom pre nego što je nastavio u nešto sporijem ritmu. "Obratite pažnju na to da nisam rekao da ćete se vratiti na Zemlju. Ukoliko naš osnovni plan uspe, oni koji se vraćaju doći će u dodir sa ostalim ljudskim bićima u vašem Sunčevom sistemu, ali ne na vašoj matičnoj planeti. Jedino ukoliko bi došlo do nekih neophodnih odstupanja u odnosu na osnovni plan, vi biste se uistinu vratili na Zemlju.
   Obratite, takođe, pažnju da se samo neki među vama vraćaju. Gospođo Vejkfild", Orao se obrati pravo Nikol, "vi izvesno ponovo putujete sa Ramom. Ovo je jedna od odluka koje su već donete. No, dopustićemo vama i vašoj porodici da odlučite ko će vam se pridružiti na putovanju. Možete da idete sami ako želite, ostavljajući sve ostale ovde u Čvorištu, ili možete da povedete neke sa sobom. Međutim, ne možete da povedete sve na putovanje sa Ramom. Barem jedan reproduktivan par mora da ostane ovde u Čvorištu - da osiguramo određene podatke za našu enciklopediju u malo verovatnom slučaju da misija povratka ne bude uspešna.
   "Osnovna svrha Čvorišta jeste da katalogizira oblike života u ovom delu Galaksije. Oblici života koji putuju svemirom imaju najviši prioritet - i u opisu naših zadataka stoji da treba da skupljamo što veću količinu podataka o svakom svemirskom putniku koga sretnemo. Da bismo izvršili ovaj zadatak, razrađivali smo, tokom više stotina hiljada godina vašeg vremena, metod sakupljanja tih podataka koji minimalizuje verovatnoću kataklizmičnog narušavanja evolucionog obrasca tih svemirskih putnika i u isti mah maksimalizuje verovatnoću obezbeđivanja vitalnih podataka o njima.
   Naš osnovni pristup podrazumeva slanje osmatračkih svemirskih letelica na misije izviđanja, sa nadom da će namamiti svemirske putnike unutra kako bi oni zatim bili identifikovani i fenotipovani. Isti brod kasnije se ponovo šalje na istu metu, najpre da bi proširio stepen opštenja i konačno da bi zarobio reprezentativne primerke vrste svemirskih putnika kako bismo mogli da preduzmemo dugotrajnija i podrobnija posmatranja u okolini po našem izboru."
   Orao zastade. Nikolin um i srce grozničavo su radili. Imala je toliko pitanja. Zbog čega je baš ona izabrana za povratak? Da li će biti u stanju da vidi Ženevjev? I šta je Orao, zapravo, mislio kada je upotrebio reč "zarobiti" - da li on shvata da se ta reč obično tumači u neprijateljskom smislu? Zbog čega...
   "Mislim da sam shvatio najveći deo onoga što ste rekli", prozbori najpre Ričard, "ali ste izostavili izvesne ključne informacije. Zbog čega prikupljate sve te podatke o vrstama koje putuju svemirom?"
   Orao se osmehnu. "U hijerarhiji naših informacija postoje tri osnovna nivoa. Pristup svakom od nivoa nekom pojedincu ili vrsti dozvoljen je ili odrečen na osnovu niza ustanovljenih kriterija. Zahvaljujući mojim ranijim izveštajima, dali smo vam, kao predstavnicima vaše vrste, za početak Nivo II. Pripišite vlastitoj inteligenciji to što vaše malopređašnje pitanje zahteva odgovor koji je klasifikovan kao Nivo III.
   "Da li čitav ovaj galimatijas treba da znači da nam uskraćujete odgovor?" upita Ričard, nervozno se smejući.
   Orao klimnu.
   "Hoćete li nam reći zbog čega se baš od mene traži da ikrenem na putovanje natrag?" upita konačno Nikol.
   "Ima više razloga za to", odgovori Orao. "Prvo, verujemo da ste fizički najspremniji za povratno putovanje. Naši podaci, takođe, nagoveštavaju da će vaše superiorne veštine komuniciranja biti dragocene pošto se obavi faza zarobljavanja u okviru misije. Ima i drugih stvari, ali dve spomenute su najvažnije.
   "Kada krećemo?" upita Ričard.
   "Ne zna se pouzdano. Rok delimično zavisi i od vas. Kada se čvrsto ustanovi datum polaska, daćemo vam to do znanja. Mogu, ipak, da vam kažem da će to gotovo sigurno biti za manje od vaša četiri meseca."
   Uskoro krećemo, pomisli Nikol. I barem dvoje među nama mora da ostane ovde. Ali ko...
   "Bilo koji reproduktivan par može da ostane u Čvorištu?" upita sada Majkl, sledeći isti obrazac razmišljanja kao i Nikol.
   "Bezmalo, gospodine O'Tul", odgovori Orao. Na primer, najmlađa devojčica Eli ne bi bila prihvatljiva sa vama kao partnerom - možda ne bismo bili u stanju da vas održimo u životu ili u stanju plodnosti dok ona ne dostigne seksualnu zrelost - ali bilo koja druga kombinacija sasvim odgovara. Moramo da imamo visoku verovatnoću uspešnog proizvođenja zdravih izdanaka."
   "Zbog čega?" upita Nikol.
   "Postoji veoma mala, ali ipak izvesna verovatnoća da vaša misija neće biti uspešna i da će par koji ostaje u Čvorištu biti jedina ljudska bića koje ćemo moći da posmatramo. Kao svemirski putnici-bebe koji su dostigli tu ravan bez uobičajene pomoći, vi ste nam posebno zanimljivi"
   Ovaj razgovor mogao je beskrajno da traje. Međutim, posle još nekoliko pitanja, Orao naglo ustade i izjavi da je njegovo sudelovanje u razgovoru završeno. Posavetovao je ljude da delaju brzo na pitanju "doznačavanja", kako je on to nazvao, jer je nameravao da smesta otpočne rad sa onim članovima porodice koji će se vratiti u pravcu Zemlje. Njihov će posao biti da mu pomognu da sačini "zemaljski modul unutar Rame". Bez ikakvog dodatnog objašnjenje, napustio je zatim prostoriju.
   Troje odraslih se saglasilo da deci ne saopštavaju najvažnije pojedinosti iz susreta sa Orlom najmanje jedan dan, barem dok ne dobiju priliku da porazmisle i porazgovaraju između sebe. Te noći, kada su deca otišla na spavanje, Nikol, Ričard i Majkl su u pola glasa razgovarali u dnevnoj sobi apartmana.
   Nikol je otvorila razgovor, priznajući da oseća srdžbu i nemoć. Uprkos činjenici da je Orao bio veoma uljudan sve vreme, rekla je, on im je u suštini naredio da učestvuju u misiji povratka. I kako bi oni mogli to da odbiju? Čitava porodica u potpunosti je zavisna od Orla - ili barem od inteligencije koju on predstavlja - kada je njen opstanak u pitanju. Nije izrečena nijedna pretnja, ali pretnja i nije bila potrebna. Nisu imali nikakav izbor već da se povinuju Orlovim uputstvima.
   Ali ko bi od porodice trebalo da ostane u Čvorištu, Nikol se glasno upitala. Majkl je kazao da je apsolutno neophodno da najmanje jedan odrastao čovek ostane u Čvorištu. Njegov argument zvučao je ubedljivo. Bilo koje od dvoje dece, pa čak i Simona i Patrik, pod ovim okolnostima neće imati nikakvih izgleda za sreću bez pomoći, iskustva i mudrosti odrasle osobe. Majkl se odmah zatim dobrovoljno ponudio da ostane u Čvorištu, govoreći da je ionako malo verovatno da bi preživeo put povratka.
   Sve troje se složilo da je inteligencija Čvorišta očigledno odlučila da ljudi prespavaju najveći deo puta natrag do Sunčevog sistema. Kakva bi inače bila svrha svih ovih testova sa spavanjem? Nikoli se nije dopala pomisao da deca propuste kritično razvojno razdoblje u svojim životima. Predložila je da se ona vrati sama, ostavljajući sve druge članove porodice u Čvorištu. Najposle, kao da bi deca mogla da imaju "normalan" život na Zemlji posle takvog putovanja.
   "Ako smo pravilno protumačili Orla", reče ona," svako ko se vrati konačno će završiti kao putnik na Rami u njenom stremljenju prema nekoj drugoj tački u Galaksiji."
   "Ne znamo to pouzdano", primeti Ričard. "S druge strane, ko god da ostane, gotovo da je sigurno osuđen da nikad ne vidi nijedno drugo ljudsko biće osim članova porodice."
   Ričard je dodao da je on nameravao da krene na put povratka pod bilo kakvim uslovima, ne samo kao Nikolin saputnik, već, takođe, da bi doživeo tu pustolovinu.
   Trio nije mogao da postigne konačan dogovor u pogledu dece te prve večeri razgovora, ali je čvrsto odlučio šta će odrasli da urade. Majkl O'Tul će ostati u Čvorištu. Nikol i Ričard će krenuti na povratni put u Sunčev sistem.
   Našavši se u krevetu posle sastanka, Nikol nije mogla dugo da zaspi. Svest joj je neprestano prebirala po različitim mogućnostima. Bila je sigurna da će Simona biti bolja majka od Keti. Pored toga, Simona i ujka Majkl se izvanredno uklapaju, a Keti neće hteti da se razdvaja od svog oca. Ali ko ostaje da se spari sa Simonom? Da li to treba da bude Bendži, koji ludo voli svoju sestru, ali koji nikada neće biti u stanju da učestvuje u inteligentnom razgovoru?
   Nikol se meškoljila i vrtela satima. Istini za volju, nije joj se dopadao nijedan izbor. Veoma dobro je shvatala izvor svog nemira. Kako god da se stvar rasplete, biće ponovo prinuđena da se razdvoji, verovatno zauvek, od barem nekoliko članova porodice koje voli. Dok je ležala u krevetu usred noći, duhovi i bol od razdvajanja iz prošlosti ponovo su se vratili. Srce ju je tištalo dok je zamišljala odvajanje koje će da usledi kroz nekoliko meseci. Slike njene majke, oca i Ženevjev udarale su po strunama njenog srca. Možda je to istina o životu, razmišljala je u svojoj privremenoj utučenosti. Beskrajan niz bolnih razdvajanja.
   

4.
   "Majko, oče, probudite se. Hoću da razgovaram sa vama."
   Nikol je sanjala. Hodala je kroz šumu iza njihove porodične vile u Bovoau. Bilo je proleće i cveće je izgledalo veličanstveno. Prošlo je nekoliko sekundi pre no što je shvatila da Simona sedi na njihovom krevetu.
   Ričard se pridiže i poljubi kćer u čelo. "Šta je, dušo?" upita on.
   "Čika Majkl i ja smo zajedno molili jutros i mogu vam reći da je on bio veoma ojađen." Simonine vedre oči polako su prelazile sa jednog roditelja na drugog. "Ispričao mi je sve o vašem jučerašnjem razgovoru sa Orlom."
   Nikol se naglo uspravi u krevetu, a Simona produži: "Imala sam čitav sat da pažljivo porazmislim o svemu. Znam da sam samo trinaestogodišnja devojčica, ali verujem da imam rešenje za to... ovaj... pitanje odbira, rešenje koje će sve u porodici usrećiti."
   "Moja draga Simona", prekide je Nikol, pružajući ruku prema svojoj kćeri, "nisi ti odgovorna za rešavanje..."
   "Ne, majko", upade joj u reč Simona na svoj ljubak način. "Molim te, saslušaj me. Moje rešenje podrazumeva nešto što niko od vas odraslih nije čak ni uzeo u razmatranje. To je moglo da dođe samo sa moje strane. I to je očigledno najbolji plan za sve nas.
   Sad i Ričard nabra veđe. "O čemu govoriš?" upita on.
   Simona duboko udahnu. "Želim da ostanem u Čvorištu sa čika Majklom. Postaću njegova žena, tako da ćemo nas dvoje biti Orlov 'reproduktivni par'. Niko drugi ne mora da ostane, ali bismo Majkl i ja bili srećni da zadržimo Bendžija sa nama."
   "Štaaa?" viknu Ričard. Bio je zgranut. "Čika Majklu je sedamdeset jedna godina! Ti nemaš još ni četrnaest. To je protivno zdravom razumu, smešno..." Iznenada je zamukao.
   Zrela, mlada žena, kako je to tog časa pomislila njena majka, samo se osmehnu: "Protivnije zdravom razumu od Orla?" uzvrati ona. "Smešnije od činjenice da smo prevalili osam svetlosnih godina od Zemlje radi sastanka sa ovim džinovskim trouglom inteligencije koji će sada da pošalje neke od nas u suprotnom smeru?"
   Nikol je promatrala Simonu sa strahopoštovanjem i divljenjem. Nije rekla ništa, već je samo pružila ruke i čvrsto je zagrlila. Oči joj se obliše suzama. "U redu je, majko", reče Simona kada je zagrljaj popustio. "Pošto se oporavite od prvog šoka, shvatićete da je ovo što predlažem daleko najbolje rešenje. Ako ti i otac krenete na put natrag - a mislim da bi trebalo tako da bude - onda ili Keti ili ja valja da ostanemo ovde u Čvorištu radi sparivanja sa Patrikom, Bendžijem ili čika Majklom. Jedina kombinacija koja je genetski opravdana jeste Keti ili ja sa čika Majklom. Razmotrila sam sve mogućnosti. Majkl i ja smo veoma bliski. Delimo istu religiju. Ako ostanemo i venčamo se, svako od ostale dece ima slobodu izbora. Oni mogu bilo da ostanu ovde sa nama ili da se vrate u Sunčev sistem sa tobom i tatom."
   Simona položi ruku na očevo rame. "Tata, znam da će ovo na mnogo načina biti teže za tebe nego za mamu. Još nisam spomenula svoju zamisao čika Majklu. On me ni u kom slučaju nije naveo na nju. Ukoliko mi ti i majka ne date blagoslov, onda od toga nema ništa. Majklu će biti teško da prihvati takav brak čak i ako vi nemate ništa protiv."
   Ričard zavrte glavom. "Čudesna si ti, Simona." Zagrlio ju je. "Molim te, dozvoli nam da malo razmislimo o svemu. Obećaj mi da nećeš nikome prozboriti ni reč o tome dok majka i ja ne dobijemo priliku da razgovaramo."
   "Obećavam", uzvrati Simona. "Mnogo vam hvala oboma. Volim vas", dodade ona kada se našla na vratima njihove spavaće sobe.
   Okrenula se i pošla niz osvetljeni hodnik. Njena dugačka crna kosa dosezala je gotovo do pojasa. Postala si žena, pomisli Nikol, posmatrajući Simonin graciozan hod. I ne samo u fizičkom smislu. Mnogo si zrelija od svojih godina. Nikol je zamislila Majkla i Simonu kao muža i ženu i bila je iznenađena kada u tome nije pronašla ništa neprihvatljivo. Uzimajući u obzir sve, reče Nikol u sebi, shvatajući da će Majkl O'Tul, kada prebrodi prve otpore, biti veoma srećan čovek, tvoja je ideja možda najmanje nezadovoljavajuća u našoj teškoj situaciji.
   
   Simona nije odustala od svoje namere ni kada se Majkl oštro usprotivio onome što je nazvao "predloženim mučeništvom". Ona mu je objasnila da je njena udaja za njega jedino moguće rešenje, imajući u vidu da su Keti i on, prema zajedničkoj proceni, neuklopljive ličnosti, te da je u svakom slučaju Keti još devojčica, najmanje dve i po godine udaljena od seksualne zrelosti. Da li bi on više voleo da se ona uda za svoju polubraću i počini incest? Ne, ne, odgovorio je.
   Majkl je popustio kada je uvideo da nema drugog prihvatljivog rešenja i da ni Ričard ni Nikol nisu stavili nijednu ozbiljnu primedbu na račun tog braka. Ričard je, doduše, zaodenuo svoj pristanak u frazu "pod ovim neobičnim okolnostima", ali Majkl je mogao da kaže da je Simonin otac barem delimično prihvatio zamisao da se njegova trinaestogodišnja kćerka udaje za čoveka koji bi po godinama mogao da joj bude deda.
   Do kraja te nedelje odlučeno je, uz učešće dece, da će Keti, Patrik i mala Eli krenuti put Sunčevog sistema na Rami sa Ričardom i Nikol. Patrik nije bio voljan da se odvaja od oca, ali Majkl O'Tul je na blag način objasnio svom šestogodišnjem sinu da će verovatno imati "zanimljiviji i bogatiji" život ako ostane sa većim delom porodice. Preostao je Bendži. Divnom dečku, hronološki starom osam godina, ali mentalno ekvivalentnom prosečnom trogodišnjaku, rečeno je da je dobrodošao kako na Rami tako i u Čvorištu. On jedva da je mogao da pojmi šta će se dogoditi sa porodicom i bilo je izvesno da nije spreman da brzo donese jednu takvu odluku. Ta odluka ga je plašila i zbunjivala; postao je prilično rastrojen i pao je u duboku potištenost. Stoga je porodica odložila razgovor o Bendžijevoj sudbini na neodređeno vreme.
   
   "Bićemo odsutni dan i po, možda dva", reče Orao Majklu i deci. "Rama je u postupku preuslovljavanja u našim postrojenjima, udaljenim oko deset hiljada kilometara odavde."
   "Ali i ja hoću da idem", reče Keti razdražljivo. "Pored toga, imam neke dobre ideje za zemaljski modul."
   "Uključićemo te u kasnijima fazama postupka", Ričard je uveravao Keti. "Dizajnerski centar je odmah ovde pored nas, u sali za konferencije."
   Ričard i Nikol su se konačno pozdravili sa porodicom i pridružili se Orlu u hodniku. Obukli su svoja specijalna odela i prešli u zajednički prostor sektora. Nikol je primetila da je Ričard uzbuđen. "Ti zaista voliš pustolovine, zar ne, dragi?" reče ona.
   On potvrdno klimnu. "Mislim da je Gete rekao da sve što ljudsko biće želi može da bude podeljeno u četiri vrste: ljubav, pustolovina, moć i slava. Naše ličnosti su oblikovane prema tome koliko od svake vrste želimo. Što se mene tiče, pustolovina je oduvek bila numero uno."
   Nikol je bila zamišljena dok su sa Orlom ulazili u kola. Poklopac se zaklopi iznad njih, tako da ponovo nisu mogli da vide ništa na svom putu do transportnog centra. Avantura je i meni veoma važna, pomisli Nikol. A dok sam bila mlada devojka, slava je zauzimala najviše mesto. Osmehnula se. Ali sada je to van svake sumnje ljubav... bilo bi nam dosadno kada se ne bismo menjali.
   
   Putovali su u šatlu, istom kao što je bio onaj koji ih je prvobitno dovezao u Čvorište. Orao je sedeo napred, a Ričard i Nikol pozadi. Prizor iza njih, sazdan od loptastih modula, transpoprtnih hodnika i celokupnog osvetljenog trougla, beše krajnje izuzetan.
   Kretali su se u pravcu Sirijusa, dominantnog nebeskog tela u prostoru koji je okruživao Čvorište. Velika, mlada, bela zvezde sijala je u daljini. Izgledala je približno jednako velika kao njihovo matično Sunce posmatrano sa asteroidnog pojaca.
   "Kako je došlo do toga da izaberete baš ovo mesto za Čvorište?" upita Ričard Orla posle sat letenja.
   "Šta hoćete time da kažete?" odgovori ovaj pitanjem.
   "Zašto baš ovde, u Sirijusovom sistemu, a ne na nekom drugom mestu?"
   Orao se nasmeja. "Ova lokacije je samo privremena", uzvrati on. "Selimo se čim Rama uzleti."
   Ričard je bio zbunjen. "Hoćete da kažete da se čitavo Čvorište kreće?" Okrenuo se i pogledao prema trouglu koji je sve slabije svetleo u daljini. "Gde mu je mlazni pogon?"
   "Postoje mala mlazna postrojenja u svakom modulu, ali ona se koriste samo u vanrednim, hitnim slučajevima. Prevoz između privremenih lokacija izvodi se pomoću sredstava koje vi nazivate tegljači - oni se pričvršćuju za pristaništa na bokovima sfera i obezbeđuju praktično celokupnu brzinu za promenu putanje."
   Nikol pomisli na Majkla i Simonu i postade zabrinuta. "A gde će Čvorište otići?" upita ona.
   "To verovatno još nije tačno određeno", odgovori Orao neodređeno." U svakom slučaju, uvek je posredi stohastička funkcija, već prema tome kako različite aktivnosti napreduju." Zastao je načas, a onda nastavio: "Čim se naš posao na određenom mestu obavi, čitav sklop - Čvorište, Hangar i Pristanište - premešta se na drugo područje interesa.
   Ričard i Nikol se ćutke zagledaše na zadnjem sedištu. Imali su teškoća da pojme razmere o kojima im je Orao govorio. Čitavo Čvorište se kreće! Teško je bilo poverovati u to. Ričard odluči da promeni predmet razgovora.
   "Kakva je vaša definicija vrste kadre da putuje svemirom?" upita on Orla.
   "Ona koja se usudila da, bilo samostalno ili preko robotskih surogata, iziđe iz osetljive atmosfere svoje matične planete. Ukoliko ta planeta nema atmosferu, ili ako vrsta uopšte nema matičnu planetu, onda je definicija znatno složenija."
   "Hoćete da kažete da postoje inteligentna stvorenja koja su se razvila u vakuumu? Kako je to moguće?"
   "Vi ste jedan atmosferski šovinist", odgovori Orao. "Kao i sva bića, vi ograničavate načine u kojima život može da se izrazi na sredinu sličnu vašoj."
   "Koliko vrsta svemirskih putnika ima u našoj Galaksiji?" upita Ričard nešto kasnije.
   "To je jedan od ciljeva našeg projekta - da tačno odgovorimo na to pitanje. Setite se, ima više od sto milijardi zvezda u Mlečnom Putu. Nešto više od četvrtine zvezda okružuju planetni sistemi. Ukoliko samo jedna od svakih milion zvezda sa planetama jeste dom nekoj vrsti svemirskih putnika, to znači da imamo dvadeset pet hiljada vrsta svemirskih putnika samo u našoj Galaksiji."
   Orao se okrenuo u sedištu i pogledao Ričarda i Nikol. "Procenjeni broj svemirskih putnika u ovoj Galaksiji, kao i gustina svemirskih putnika u bilo kojoj određenoj zoni, spada u informacije III nivoa. Ali mogu vam reći jednu stvar. Postoje Zone Životne Gustine u ovoj Galaksiji gde je prosečan broj svemirskih putnika veći od jednog na hiljadu zvezda."
   Ričard zviznu. "To je ošamućujuće", reče on Nikol uzbuđeno. "To znači da je lokalno evoluciono čudo čiji smo mi izdanci zapravo uobičajen obrazac u Vaseljeni. Mi smo, doduše, jedinstveni, jer proces koji je nas proizveo nigde više ne može da se u dlaku tačno ponovi. Ali karakteristika koja je istinski posebna za našu vrstu, to jest naša sposobnost da oblikujemo vlastiti svet i shvatimo kako njega tako i mesto gde se uklapamo u celokupan poredak stvari, ta sposobnost mora da pripada i hiljadama drugih stvorenja! Jer bez te sposobnosti oni ne bi mogli da postanu svemirski putnici."
   Nikol je bila šokirana. Prisetila se sličnog trenutka, pre mnogo godina kada se zatekla sa Ričardom u fotografskoj sobi oktopaučke jazbine u Rami. Tada se upinjala da sagleda neizmernost Vaseljene u pojmovima potpunog informacionog sadržaja. Sada je opet shvatila da čitava zbirka znanja u ljudskom području, sve što je i jedan član ljudske vrste ikada naučio ili doživeo, nije više od jednog zrna peska na ogromnoj plaži koja predstavlja sve što je ikad bilo poznato svim živim bićima u Vaseljeni.
   

5.
   Njihov šatl zasutavio se na nekoliko stotina kilometara od Hangara. Postrojenje je imalo neobičan oblik. Bilo je potpuno ravno na dnu, ali sa zaobljenim stranama i vrhom. Sve tri fabrike u Hangaru - po jedna na svakom kraju i treća u sredini - gledano spolja podsećale su na geodetske kupole. One su se uzdizale šezdeset ili sedamdeset kilometara iznad građevine. Između fabrika krov je bio znatno niži, svega osam ili deset kilometara iznad ravne površine, tako da je ukupan izgled Hangara odgovarao utisku koji bi se stekao pri susretu sa trogrbom kamilom, ako je takav stvor ikada postojao.
   Orao, Nikol i Ričard zaustavili su se da bi posmatrali letelicu u obliku morske zvezde koja je, po Orlovim rečima, bila preuređena i sada već spremna za naredno putovanje. Morska zvezda se pomolila iz leve grbe, a onda je to vozilo, malo u poređenju sa Hangarom ili Ramom, ali ipak deset kilometara dugačko od središta do kraja kraka, počelo da se obrće čim se odvojilo od Hangara. Dok je šatl čekao parkiran nekih petnaest kilometara dalje, morska zvezda je povećala stopu obrtanja na deset okretaja u minuti. Istog trenutka kada se stopa obrtanja ustalila, morska zvezda se munjevitom brzinom uputila nalevo.
   "Ostaje, dakle, samo Rama iz ovog kompleta", reče Orao. "Džinovski točak koji je bio prvi u vašem redu na Pristaništu otišao je pre četiri meseca. Na njemu su ivršene samo manje popravke."
   Ričard je poželeo da postavi jedno pitanje, ali se suzdržao. Već je tokom leta od Čvorišta shvatio da je Orao spreman da im dobrovoljno pruži praktično sve informacije za koje je imao dopuštenje da ih podeli. "Rama je bio pravi izazov", nastavi Orao. "I još nismo sigurni kada će posao biti okončan."
   Šatl se približio desnoj kupoli Hangara i svetla počeše da se pale na prednjoj strani kupole, na mestu koje odgovara brojki "pet" na časovniku. Posle pažljivijeg razgledanja, Ričard i Nikol opaziše da su se jedna mala vrata otvorila. "Biće vam potrebna vaša odela", reče Orao. "Bio bi veliki inženjerijski podvig - sazdati ovako ogromno mesto sa promenjljivim uslovima sredine."
   Nikol i Ričard su se odevali dok je šatl pristajao uz sidrište veoma slično onom u njihovom transportnom centru.
   "Možete li da me dobro čujete?" upita Orao, proveravajući komunikacioni sistem.
   "Rodžer", odgovori Ričard iz svog šlema. On i Nikol se pogledaše i nasmejaše, prisetivši se svojih dana kao kosmonauta misije "Njutn".
   Orao ih povede duž dugačkog i širokog hodnika. Na kraju su skrenuli desno kroz jedna vrata i izbili na široki ispust, deset kilometara iznad fabričkog poda koji je bio veći od bilo čega što se dalo zamisliti. Nikol oseti kako joj klecaju kolena dok je netremice gledala u divovski bezdan. Uprkos bestežinskom stanju, talasi vrtoglavice poduhvatiše i Ričarda i Nikol. Oboje su se okrenuli u istom trenutku. Upiljili su se jedno u drugo, pokušavajući da pojme ono što su upravo videli.
   "Dobar vidik, zar ne", primeti Orao.
   Kakvo kolosalno potcenjivanje, pomisli Nikol. Veoma sporo, ponovo je spustila oči na prizor koji je izazivao strahopoštovanje. Ovog puta držala se obema rukama za ogradu da ne bi izgubila ravnotežu.
   Fabrika ispod njih sadržavala je kompletan Severni polucilindar Rame, od pristanišnog kraja gde su spustili "Njutna" i ušli unutra, pa sve do kraja Središnje ravnice na obalama Cilindričnog mora. Nije bilo nikakvog mora i nikakvog ramanskog grada u Njujorku, ali je zato u ovoj jednoj zatvorenoj fabrici bilo isto onoliko nekretnina koliko u čitavoj američkoj državi Roud Ajlend.
   Krater i zdela severnog kraja Rame još su bili nedirnuti, uključujući tu i spoljašnju školjku. Ovi segmenti Rame prostirali su se desno od Ričarda, Nikol i Orla, tačnije iza njih s obzirom na to da su oni stajali na platformi. Ispred njih, na ogradi je bilo montirano desetak teleskopa, svaki sa različitom žižnom dubinom, kroz koje su njih troje mogli da vide bliske im lestvice i stepenice, nalik na tri rebra kišobrana, kao i trideset hiljada stepenika za spuštanje (ili penjanje) do Središnje ravnice Rame.
   Ostatak Severnog polucilindra beše rastavljen i otvoren. Ležao je ispod njih u delovima koji nisu bili neposredno povezani sa zdelom ili međusobno, ali su ipak u odnosu na susedne sektore stajali u pravilnom poretku. Svaki deo je, po gruboj proceni, imao između šest do osam kvadratnih kilometara, a ivice su im se, zahvaljujući zakrivljenosti, jasno izdizale od poda.
   "Lakše je obaviti grube radove pri ovakvom sklopu", objasni Orao. "Jednom kada sklopimo cilindar, teže je uneti ili izneti svu opremu."
   Ričard i Nikol su mogli kroz teleskope da vide da dve različite oblasti u Središnjoj ravnici kipte od aktivnosti. Nisu se usuđivali ni da počnu da broje silesiju robota koji su se kretali tamo-amo u fabrici ispod njih, niti su u mnogim slučajevima mogli tačno da odrede šta se dole uopšte radi. Bio je to inženjerijski poduhvat takvih razmera da o njemu ljudska bića nisu mogla ni da sanjaju.
   "Doveo sam vas najpre ovde da biste imali uvid u celinu posla", reče Orao. "Kasnije ćemo otići dole, gde ćete moći da vidite više pojedinosti."
   Ričard i Nikol su ga gledali sa zaprepašćenjem. Orao se nasmeja i nastavi. "Ako pažljivo pogledate i u svesti sklopite sve delove, shvatićete da su dva velika područja Središnje ravnice, jedan blizu Cilindričnog mora i drugi koji je pokrivao prostor gotovo do kraja stepeništa, potpuno uklonjeni. Tu se odigravaju svi novi konstrukcioni radovi. Između ta dva prostora Rama izgleda tačno onako kako je izgledala kada ste je vi napustili. Ovde je primenjeno opšte načelo inženjerijskog posla - menjamo samo ona područja koja će biti korišćena u našoj narednoj misiji."
   Ričard se ozari. "Da li nam saopštavate da se ovaj svemirski brod koristi stalno iznova? I da se za svaku misiju izvode samo neophodne izmene?
   Orao klimnu.
   "Onda je onaj konglomerat nebodera koji smo zvali Njujork mogao da bude sagrađen za neku mnogo raniju misiju i naprosto ostavljen tamo zato što nikakva izmena nije bila neophodna?"
   Orao nije rekao ništa kao odgovor na Ričardovo retoričko pitanje. Pokazivao je na severni predeo Središnje ravnice. "Tamo će biti vaš habitat. Upravo smo završili infrastrukturu, ono što biste vi nazvali 'korisnim prostorom', uključujući vodu, električnu struju, kanalizaciju i vrhunsku kontrolu uslova sredine. Ima još mogućnosti za preudešavanje planova. Zbog toga smo vas i doveli ovamo."
   "Šta predstavlja ona sićušna kupolasta zgrada južno od raščišćenog područja?" upita Ričard. Njega je još zbunjivala pomisao da je Njujork bio relikvija, ostatak sa nekog ranijeg Raminog putovanja.
   "To je kontrolni centar", odgovori Orao. "Oprema koja upravlja vašim habitatom biće sameštena tamo. Obično je kontrolni centar skriven ispod prostora za stanovanje u školjki Rame, ali u vašem slučaju konstruktori su odlučili da ga postave na Ravnicu."
   "Kakvo je ono prostrano područje tamo?" reče Nikol, pokazujući prema raščišćenom predelu severno od mesta gde bi Cilindrično more trebalo da se nađe ukoliko Rama bude u potpunosti povratio pređašnji izgled.
   "Nije mi dozvoljeno da vam kažem čemu to treba da posluži", odgovori Orao. "U stvari, iznenađen sam što mi je uopšte dopušteno da vam pokažem da to postoji. Obično naši putnici povratnici ne znaju ništa o svojstvima svog vozila izvan vlastitog habitata. Osnovni plan, zapravo, podrazumeva da svaka vrsta ostane unutar svog modula."
   "Pogledaj onaj toranj ili kulu u središtu", obrati se Nikol Ričardu, skrećući njegovu pažnju na drugo područje. "Mora da je najmanje dva kilometra visok."
   "A oblikovan je kao uštipak. Hoću da kažem da je šupalj u središtu."
   Mogli su da vide da su radovi na spoljašnjim zidovima onoga što je verovatno predstavljalo neki drugi habitat već dobrano poodmakli. Ništa od unutrašnjosti nije bilo vidljivo sa poda fabrike.
   "Možete li da nam date makar nagoveštaj o tome ko ili šta će živeti tamo? upita Nikol.
   "Hajdemo", reče Orao oštro, vrteći glavom. "Vreme je da se spustimo.
   Ričard i Nikol nerado se odvojiše od svojih teleskopa, baciše još jedan pogled na opšti izgled svog habitata (koji ni izdaleka nije bio u završnoj fazi izgradnje kao onaj drugi) i krenuše za Orlom natrag u hodnik. Posle pet minuta hodanja stigli su do onoga za šta im je Orao rekao da je lift.
   "Morate veoma pažljivo da se zakopčate u ova sedišta", reče njihov vodič. "Ovo je prilično žustra vožnja."
   Ubrzanje u njihovoj bizarnoj ovalnoj kapsuli bilo je silovito. Za manje od dva minuta započelo je usporavanje koje je bilo jednako naglo. Stigli su na pod fabrike. "Ova stvar putuje brzinom od tri stotine kilometara na sat?" upita Ričard pošto je brzo izračunao u glavi.
   "Ukoliko ne žuri", odgovori Orao.
   Ričard i Nikol sledili su ga do poda fabrike. Bila je neizmerna. U mnogo pogleda delovala je upečatljivije i od samog Rame, budući da je gotovo polovina gigantskog svemirskog broda ležala na podu oko njih. Oboje su se setili neodoljivih osećanja koja su ih obuzimala dok su se vozili stolicama-liftovima u Rami i gledali preko Cilindričnog mora prema tajanstvenim rogovima u Južnoj zdeli. Ta osećanja strahopoštovanja i užasnutosti vaskrsnuše, a sada su bila čak i pojačana dok su posmatrali kako se mahnite aktivnost zbivaju oko i iznad njih u fabrici.
   Iz lifta su izišli u prizemlju, odmah izvan jednog dela njihovog habitata. Ispred njih je ležala školjka Rame. Proračunavali su njenu debljinu hodajući od izlaza iz lifta. "Debela je oko dve stotine metara", reče Ričard Nikol, odgovarajući na pitanje koje ih je golicalo od prvih dana na Rami.
   "Šta će biti ispod našeg habitata, u školjci?" upita Nikol.
   Orao uzdiže tri od svoja četiri prsta, dajući na znanje da su ponovo tražili podatak iz Nivoa III. Oba ljudska bića se nasmejaše.
   "Hoćete li i vi sa nama?" upita Nikol Orla nekoliko sekundi kasnije.
   "Natrag u vaš Sunčev sistem... Ne, ne mogu", odgovori on. "Ali priznajem da bi to bilo zanimljivo."
   Orao ih odvede do jednog područja u kome je sve prštalo od rada. Nekoliko desetina robota radilo je na velikoj, cilindričnoj strukturi visokoj oko šezdeset metara. "Ovo je glavna jedinica za recikliranje tečnosti", reče Orao. "Sve tečnosti koje odlaze u odvodne cevi i kanalizaciju u vašem habitatu na kraju dolaze ovamo. Prečišćena voda pumpa se natrag u koloniju, a ostatak hemikalija se zadržava za druge moguće upotrebe. Ova jedinica biće zapečaćena i neprobojna. Tu je primenjena tehnologija koja je daleko iznad vašeg nivoa razvoja."
   Orao ih je zatim poveo uz lestvice koje su vodile u sam habitat. Bila je to iscrpljujuća tura. U svakom sektoru Orao ih je upoznao sa glavnim crtama tog posebnog dela, a onda je, bez ikakvog predaha, nalagao jednom robotu da ih preveze do sledećeg, susednog sektora.
   "Šta tačno želite da mi uradimo ovde?" zapita Nikol posle nekoliko sati, baš kada se Orao spremao da ih povede u obilazak još jednog dela njihove buduće kuće.
   "Ništa osobito", odgovori Orao. "Ovo će biti vaša jedina poseta samom Rami. Želeli smo da steknete osećaj za veličinu vašeg habitata, verujući da bi vam to moglo pomoći u postupku daljeg konstruisanja. U modulu Stanovanja imamo model koji je dvadeset puta manji od originala - sav ostali naš rad biće obavljen tamo." Pogledao je Ričarda i Nikol. "Možemo da krenemo odavde kad god vam je volja."
   Nikol sede na jednu sivu metalnu kutiju i obazre se oko sebe. Broj i raznolikost robota bili su dovoljni da joj se zavrti u glavi. Bila je ošamućena od trenutka kada su izišli na onaj balkon fabrike, a sada je osećala ukočenost. Pružila je ruku Ričardu.
   "Znam da bi trebalo da proučavam ovo što gledam, ali ništa više od toga nema smisla. Potpuno sam zasićena."
   "I ja", priznade Ričard. "Nikada ne bih pomislio da je moguće da postoji nešto što je upečatljivije i veličanstvenije od Rame, ali ova fabrika to sigurno jeste."
   "Jesi li se zapitao, budući da smo sada ovde", reče Nikol, "kako je tek morala izgledati fabrika koja je napravila ovo mesto? Ili još više - zamisli liniju sklapanja Čvorišta."
   Ričard se nasmeja. "Mogli bismo na taj način da idemo beskrajno unazad. Ako je Čvorište odista mašina, kao što izgleda da jeste, onda je ona mašina višeg reda od Rame. Rama je verovatno konstruisan ovde. Njega, nagađam, kontroliše Čvorište. Ali ko je stvorio i ko kontroliše Čvorište? Da li je to bilo neko stvorenje poput nas, proizvod biološke evolucije? I da li to još postoji, u bilo kom smislu koji mi možemo da razumemo, ili se preobrazilo u neku drugu vrstu entiteta koji se zadovoljava dopuštanjem da se njegov uticaj oseti kroz postojanje ovih neverovatnih mašina koje je stvorilo."
   Ričard sede pored svoje žene. "Ovo je previše čak i za mene. Mislim da mi je dosta... Hajdemo nazad kod dece."
   Nikol se naže i poljubi ga. "Ti si veoma pametan čovek, Ričarde Vejkfild", reče ona. "Znaš da je to jedan od razloga zbog koga te volim."
   Jedan veliki robot koji je podsećao na viljušku kotrljao se prema njima noseći neke urolane metalne ploče. Ričard još jednom zavrte glavom u neverici. "Hvala ti, draga", reče posle kraćeg ćutanja. "Znaš da i ja tebe volim."
   Zajedno su ustali i dali znak Orlu da su spremni za pokret.
   
   Sledeće noći, ležeči i postelji u modula Stanovanja, Ričard i Nikol bili su budni, premda je prošlo trideset minuta otkako su vodili ljubav. "Šta je, dragi?" upita Nikol. "Nešto nije u redu?"
   "Danas sam imao još jednu maglenu fazu", reče Ričard. "Trajala je skoro tri sata."
   "Gospode", uzviknu Nikol. Ona se uspravi i sede. "Jesi li sada sasvim u redu? Da donesem skener i pogledam mogu li šta da vidim iz tvoje biometrije?"
   "Ne", odgovori Ričard, odmahujući glavom. "Moje magline nikada nisu bile zabeležene na tvojoj mašini. Ali ova me je zaista uznemirila. Shvatio sam koliko sam onesposobljen za vreme njihovog trajanja. Jedva da uopšte uspevam da funkcionišem, a još manje sam sposoban da pomognem tebi ili deci u bilo kakvom kritičnom trenutku. Plaše me."
   "Da li se sećaš šta je prouzrokovalo današnju?"
   "Nesumnjivo. Kao i uvek. Razmišljao sam o našem izletu u Hangar, a naročito o onom drugom habitatu. Nehotice sam počeo da se prisećam nekolikih nepovezanih prizora iz svoje odiseje, a onda se najednom spustila magla. I to potpuna. Nisam siguran da bih i tebe uspeo da prepoznam tokom prvih pet minuta njenog trajanja."
   "Žao mi je, dragi", reče Nikol.
   "Imam osećaj kao da neko nadzire moje misli. A kada dosegnem izvesne delove pamćenja, tada dolazi bam!. Dobijam neku vrstu upozorenja."
   Ričard i Nikol su ćutali skoro minut.
   "Kada zatvorim oči", reče Nikol, "još vidim sve one robote kako špartaju po unutrašnjosti Rame."
   "I ja."
   "Pa ipak, i dalje teško mogu da poverujem da je to bio stvarni prizor, a ne nešto što sam sanjala ili videla u bioskopu." Nikol se osmehnu. "Živeli smo krajnje neverovatan život ovih poslednjih četrnaest godina, zar ne?"
   "Sasvim", reče Ričard, okrenuvši se na stranu u svoj uobičajeni položaj za spavanje. "A ko zna? Možda je tek pred nama najzanimljiviji deo."
   
   

6.
   Holografski model Novog Edena bio je projektovan u središtu velike sale za konferencije u razmeri jedan prema dve hiljade. Planirani zemaljski habitat unutar Rame zauzimao je prostor od sto šezdeset kvadratnih kilometara u Središnjoj ravnici, počev odmah od tačke nasuprot podnožja dugačkog Severnog stepeništa. Njegova zatvorena zapremina bila bi dugačka dvadeset kilometara u pravcu koji bi pratio krivinu cilindra, osam kilometara široka u pravcu uporednom sa obrtnim osama i osam kilometara visoka od poda kolonije do nedogledne tavanice.
   Model Novog Edena u modulu Stanovanja koji su Orao, Ričard i Nikol koristili u svom dizajnerskom radu bio je po razmerama zgodniji za rukovanje. Lako se smeštao u jednu poveću prostoriju, a holografske projekcije olakšavale su dizajnerima kretanje kroz različite strukture i između njih. Izmene su vršene korišćenjem kompjuteru dodatih podrutina koje su se aktivirale na glasovnu komandu Orla.
   "Ponovo smo se predomislili", reče Nikol, započevši treću maratonsku raspravu sa Orlom tako što je crnim "farom" zaokružila zgusnuti skup zgrada u središtu kolonije. "Sada smatramo da nije dobro da sve bude na jednom mestu i da sedimo jedni drugima na glavi. Ričard i ja mislimo da je mnogo prikladnije ako bismo rasporedili prostor za boravak i male prodavnice u četiri zasebna sela na uglovima pravougaonika. Samo bi se zgrade za zajedničko korišćenje u koloniji nalazile u središnjem kompleksu."
   "Naravno, naša nova postavka potpuno će promeniti saobraćajni tok o kome smo juče raspravljali", dodade Ričard, "kao i koordinate određivanja mesta za parkove, Šervudsku šumu, Šekspirovo jezero i planinu Olimp. No, svi prvobitno dogovoreni elementi mogu se i dalje smestiti u naš sadašnji nacrt za Novi Eden - evo, pogledajte ovaj crtež i moći ćete da vidite gde smo sve premestili."
   Učinilo se da će se Orlu pojaviti grimasa na licu dok je netremično posmatrao svoje ljudske pomoćnike. Sekund kasnije bacio je pogled na mapu u Ričardovoj elektronskoj beležnici. "Nadam se da će ovo biti poslednja krupna izmena", prokomentarisao je. "Nema načina da napredujemo u radu ukoliko svaki put kada se sretnemo iznova krećemo sa potpuno novim nacrtom."
   "Žao nam je", reče Nikol. "Ali bilo nam je potrebno malo više vremena da sagledamo veličinu našeg zadatka. Sada nam je jasno da stvaramo dugoročnu životnu sredinu za najmanje dve hiljade ljudskih bića - moramo da potrošimo nešto vremena ako hoćemo da sve bude u najboljem redu."
   "Vidim da ste ponovo povećali broj velikih građevina u središnjem kompleksu", reče Orao. "Kakva je svrha ove zgrade iza biblioteke i auditorijuma?"
   "To je zgrada za sport i rekreaciju", odgovori Nikol. "Ona će imati atletsku stazu, igralište za bezbol, fudbalski teren, teniske terene, teretanu i plivački bazen - kao i dovoljno mesta za sedenje u svakom prostoru gde bi poželeli da se smeste svi žitelji. Ričard i ja smatramo da će atletika biti veoma važna u Novom Edenu, imajući u vidu da će većinu rutinskih poslova obavljati bioti."
   "Takođe ste proširili razmere bolnice i škola..."
   "Bili smo previše konzervativni u našem prvobitnom rešenju prostora", prekide ga Ričard. "Nismo ostavili dovoljno nenamenskog prostora u prizemlju za aktivnosti koje još ne možemo da odredimo."
   Prva dva sastanka povodom nacrta trajala su po deset sati. Ričard i Nikol bili su u prvi mah zadivljeni brzinom kojom je Orao prevodio njihove opaske u sasvim određena dizajnesrka uputstva. Do trećeg sastanka više ih nije iznenađivala brzina i tačnost njegovih sinteza. Ali ih je zato tuđinski biot redovno iznenađivao ispoljavanjem živog zanimanja za neke kulturne pojedinosti. Na primer, nadugačko i naširoko ih je ispitivao o nazivu koje su ljudi dali svojoj novoj koloniji. Kada mu je Nikol objasnila da je od suštinskog značaja da habitat nosi neki određeni naziv, Orao ju je zapitao za značenje i značaj naziva "Novi Eden".
   "Čitava porodica je celo jedno veče raspravljala o nazivu habitata", objasni Ričard, "i bilo je mnogo dobrih predloga, od kojih je većina poticala iz istorije i književnosti naše vrste. Utopija beše glavni kandidat. Arkadia, Eloiza, Raj, Konkordija i Bovoa takođe su ozbiljno razmatrani. Ali na kraju smo došli do zaključka da je Novi Eden najbolji izbor."
   "Vidite", dodade Nikol, "mitski Eden bio je početak, ishodište onoga što možete da nazovete našom modernom zapadnom kulturom. Bio je to bujan, nevin raj; po predanju, sazdao ga je naročito za čoveka svemoćni Bog koji je stvorio i sve ostalo u Vaseljeni. Prvi Eden beše bogat oblicima života, ali lišen tehnologije.
   Novi Eden je isto tako početak. Ali u gotovo svakom drugom vidu on predstavlja suprotnost drevnom vrtu. Novi Eden je tehnološko čudo bez ijednog drugog oblika života, bar u prvo vreme, osim nekoliko ljudskih stvorenja."
   Pošto je opšti plan kolonije bio dovršen, ostalo je još na stotine pojedinosti o kojima je valjalo doneti odluku. Keti i Patriku je palo u zadatak da osmisle okolne parkove za svako od četiri sela. Iako nijedno od njih nikada nije videlo vlat trave, pravi cvet ili visoko drvo, gledali su mnogo filmova i videli mnogo fotografija. Oni su sačinili četiri ukusna nacrta za dva i po hektara otvorenog prostora, zajedničke vrtove i mirna šetališta u svakom selu.
   "Ali gde da nabavimo travu? I cveće?" upita Keti Orla.
   "Doneće ih ljudi sa Zemlje", odgovori Orao.
   "Kako će znati šta treba da ponesu sa sobom?"
   "Mi ćemo im reći."
   Ponovo je Keti bila ta koja je primetila da nacrtu nedostaje jedan ključni element, onaj što je igrao glavnu ulogu u pričama pred spavanje koje joj je majka kazivala dok je bila mala devojčica.
   "Nikada nisam videla zoološki vrt", reče ona. "Možemo li da napravimo jedan u Novom Edenu?"
   Orao je izmenio osnovni plan za vreme sledeće seanse posvećene nacrtu kako bi uključio jedan mali zoološki vrt na rubu Šervudske šume.
   
   Ričard je radio sa Orlom na većini tehnoloških detalja za Novi Eden. Nikolino posebno područje bio je osnovni smeštaj. Orao je prvobitno predložio jednu vrstu kuće sa standardnim kompletom nameštaja za sve domove u koloniji. Nikol se glasno nasmejala na to. "Vidi se da niste dovoljno naučili o našoj vrsti", reče ona. "Ljudskim bićima neophodna je raznovrsnost. Inače ih skoli dosada. Ako napravimo sve kuće iste, oni će smesta početi da ih menjaju."
   Budući da je raspolagala ograničenim vremenom (Orlovi zahtevi za pružanje informacija prisiljavali su Ričarda i Nikol da rade deset do dvanaest sati dnevno - Majkl i Simona su, hvala Bogu, bili srećni da se brinu o deci), Nikol se opredelila za osam osnovnih planova kuća i četiri varijacije njihovog uređivanja i nameštanja. Sve u svemu, došla je do trideset dva različita oblika uslova stanovanja. Varirajući spoljašnji izgled zgrada u svakom od četiri sela (pojedinosti je razradila sa Ričardom posle nekoliko korisnih razgovora sa Majklom O'Tulom, istoričarem umetnosti), Nikol je naposletku postigla cilj, stvorivši nacrt za svakodnevni život koji nije bio ni jednoličan ni jalov.
   Ričard i Orao su se sporazumeli oko sistema prevoza i komunikacije u Novom Edenu, kako spoljašneg tako i unutrašnjeg, za svega nekoliko sati. Bilo je više teškoća sa kontrolom celokupne sredine i nacrtima biota. Orlov prvobitni plan, na kome je bila zasnovana infrastruktura za održavane Novog Edena, pretpostavljao je dvanaest sati svetlosti i isto toliko sati tame svakog dana. Razdoblja Sunčeve svetlosti, oblaka i kiše trebalo je da budu redovna i predvidiva. Nije bila zamišljena promena temperature kao funkcije mesta i vremena.
   Kada se Ričard založio za promene godišnjih doba i veću varijabilnost svih klimatskih parametara, Orao je naglasio da bi dopuštanje takvih "značajnih varijacija" u ogromnoj količini vazduha u habitatu iziskivalo nužnost korišćenja daleko "kritičnijih izvora proračunavanja" od onih koja su prvobitno odobrena za stvaranje infrastrukture. Orao je, takođe, naznačio da bi glavni algoritmi kontrole morali da budu prestrukturisani i ponovo provereni, što bi kao posledicu imalo odlaganje polaska. Nikol je podržala Ričarda po pitanju vremena i godišnjih doba, objašnjavajući Orlu da je istinsko ljudsko ponašanje ("koje vi i inteligencija Čvorišta očigledno želite da posmatrate") zasigurno zavisno od ovih činilaca.
   Na kraju je postignut kompromis. Dužina dana i noći tokom cele godine odgovaraće položaju na trideset stepeni geografske širine na Zemlji. Klimi u Novom Edenu biće dopušteno da se prirodno razvija u okviru određenih granica, pri čemu će master kontrolor stupati u dejstvo samo onda kada uslovi doteraju do ivice "planirani raspon". Prema tome, temperatura, vetar i padavine moći će slobodno da fluktuiraju unutar podnošljivih okvira. Orao je, međutim, ostao nepopustljiv kod dva zahteva. Neće biti munja niti leda. Ukoliko bi se i jedan od ova dva uslova (a oba bi zahtevala uključivanje "novih složenosti" u njegov model proračunavanja) približio ostvarenju, čak i ako bi se pri tom svi ostali parametri zadržali u okviru planiranog raspona, kontrolni sistem bi automatski reagovao i regulisao vremenske prilike.
   Orao je iz početka nameravao da zadrži neke vrste biota koji su ulazili u sastav prethodne dve misije Rame. I Ričard i Nikol su, međutim, naglasili da ramanski bioti, posebno oni poput stonoga, bogomoljki, rakova i pauka, ni u kom slučaju nisu prikladni.
   "Kosmonauti koji su boravili na dve Ramine letelice", objasni mu Nikol, "ne mogu se smatrati prosečnim ljudskim bićima. Daleko od toga, u stvari. Mi smo bili naročito obučeni da izlazimo nakraj sa složenim mašinama - pa opet su poneki od nas doživeli šokove u susretu sa nekim od vaših biota. Običniji ljudi koji će verovatno sačinjavati glavninu žitelja Novog Edena neće se osećati ugodno u društvu vaših bizarnih mehaničkih tvorevina koje tumaraju naokolo po njihovom životnom prostoru.
   Posle nekoliko sati rasprave Orao se saglasio da izmeni izgled biotskog tima za održavanje čistoće i reda u Novom Edenu. Na primer, smeće bi sakupljali roboti nalik na tipične kamione gradske čistoće na Zemlji - jedino što u njima ne bi bilo vozača. Konstrukcione radove, kada se za to ukaže potreba, obavljali bi roboti čiji bi oblici odgovarali vozilima koja vrše slične funkcije na Zemlji. Na taj način te čudne mašine bile bi izgledom bliske kolonistima, a njihovi ksenofobični strahovi bili bi znatno ublaženi.
   "A šta ćemo sa obavljanjem rutinskih zadataka, svakodnevnih aktivnosti?" upita Orao pri kraju jednog od dugih sastanaka. "Pomišljali smo da upotrebimo čovekolike biote, sa prikladnim glasovima, i to značajan broj njih, kako bismo oslobodili vaše koloniste svih tegobnih radova. Proveli smo dosta vremena u usavršavanju tih modela otkako ste vi došli."
   Ričardu se dopala pomisao da ima robote pomoćnike, ali Nikol je ispoljila izvesnu podozrivost. "Neophodno je", reče ona, "da ti čovekoliki biotu budu u potpunosti prepoznatljivi. Ne bi se smelo dogoditi da bilo ko, pa čak ni malo dete, greškom zameni jednog od njih sa pravim ljudskim bićem."
   Ričard se zacereka. "Previše si čitala naučnu fantastiku", reče on.
   "Ali to je ozbiljan problem", pobuni se Nikol. "Sasvim lako mogu da zamislim savršene čovekolike biote napravljene ovde u Čvorištu. Nije reč o onim praznim imitacijama koje smo viđali u Rami. Ljudi bi bili prestravljeni ukoliko ne bi bili u stanju da razaberu razliku između čoveka i mašine."
   "Onda ćemo da ograničimo broj varijacija", doseti se Orao. "A lako će se prepoznavati po osnovnoj funkciji. Da li to zadovoljava vaše zahteve? Bila bi šteta ne iskoristiti prednost naše neverovatne tehnologije."
   "Tako bi moglo", reče Nikol, "pod uslovom da se organizuje kratko predstavljanje tih različitih tipova kako bismo se svi lakše navikli na njih. Moramo neizostavno da obezbedimo da ne dođe do grešaka u identifikaciji."
   
   Posle više nedelja pojačanih napora, većina kritičnih odluka o nacrtu donesena je i teško breme konačno je spalo sa Ričardovih i Nikolinih pleća. Bili su u stanju da se koliko-toliko vrate normalnom životu sa decom i Majklom. Jedne večeri Orao je svratio i obavestio porodicu da je Novi Eden ušao u završnu fazu provere. U toku je bilo ispitivanje sposobnosti novih algoritama da nadziru i kontrolišu sredinu, uzimajući u obzir širok raspon mogućih uslova.
   "Odlučili sno", reče Orao, "da postavimo sredstva za razmenu gasa, ili SRG, na sva mesta - u Šervudsku šumu, parkove, duž obala jezera i na padine one planine - gde će rasti biljke koje treba da dođu sa Zemlje. SRG dejstvuje poput biljaka, upijajući ugljen-dioksid i proizvodeći kiseonik, a ekvivalentan im je i u kvantitativnom smislu. On sprečava nagomilavanje ugljen-dioksida u atmosferi, koji bi, na duži rok, podrio efikasnost klimatskih algoritama. Da bi SRG funkcionisao, potrebna je određena količina energije, tako da smo morali donekle da smanjimo potencijal predviđen za rane dane kolonije. Međutim, kada se biljke posade i procvetaju, SRG će moći da bude uklonjen i energije će biti u izobilju za sve razumne namene."
   "U redu, gospodine Orle", reče Keti kada je ovaj završio. "Ono što svi želimo da znamo jeste kada se kreće."
   "Nameravao sam da vam to saopštim na Božić", odgovori Orao, a ono neupadljivo mreškanje koje se moglo protumačiti kao osmeh pojavi se u uglu njegovih usta, "a do tada ima još dva dana."
   "Recite nam sada, oh, molim vas, gospodine Orle", zavapi Patrik.
   "Pa...dobro", odgovori njihov tuđinski sadrug. "Naš rok za dovršenje Rame u Hangaru jeste 11. januar. Očekujemo da vas ukrcamo u šatl i krenemo dva dana kasnije, dakle, 13. januara ujutro."
   Pa to su samo tri nedelje, pomisli Nikol, osećajući kako joj bilo jače udara sa saznanjem da se činjenica njihovog odlaska približava. Još ima toliko toga da se uradi. Pogled joj je otputovao preko sobe do mesta gde su Majkl i Simona sedeli jedno pored drugog na kauču. Između ostalih stvari, moja lepa kćeri, moram da te pripremim za tvoje venčanje.
   "To znači da ćemo se mi venčati na tvoj rođendan, mama", reče Simona. "Stalno smo pričali da ćemo svečanost održati nedelju dana pre odlaska ostatka porodice."
   Suze nepozvane grunuše u Nikoline oči. Pognula je glavu kako je deca ne bi videla. Nisam spremna da kažem zbogom, pomisli Nikol. Ne mogu da podnesem pomisao da više nikada neću videti Simonu.
   
   Nikol je odlučila da napusti zajedničku igru porodice koja se odvigravala u dnevnoj sobi. Kao izgovor je navela da mora da dođe do nekih završnih podataka u vezi sa nacrtom, na koje je Orao čekao, ali je zapravo očajnički žudela da nekoliko trenutaka bude sama kako bi smislila šta sve treba da uradi u poslednje tri nedelje svog života u Čvorištu. Tokom večere razmišljala je o sili stvari koje je trebalo da obavi. Bila je na rubu panike. Nikol se bojala da nema dovoljno vremena, ili da će zaboraviti nešto naročito bitno. Tek kada je sačinila podrobnu listu preostalih zadataka, zajedno sa rasporedom sati za njihovo izvršenje, malo se opustila. Nije to bila neostvariva lista.
   Jedno od pitanja koje je unela u svoju elektronsku beležnicu, i to velikim slovima, glasilo je BENDŽI? Dok je sedela na ivici kreveta razmišljajući o svom starijem, retardiranom sinu i korila sebe što se ranije nije pozabavila tim problemom, začu glasno kucanje na otvorenim vratima. Bio je to začuđujući sticaj okolnosti.
   "Ma...ma", reče Bendži vrlo polako uz svoj širok, bezazlen osmeh, "mogu li da razgovaram sa tobom?" Zamislio se za trenutak. "Sada?" dodade.
   "Naravno, dragi", odgovori Nikol. "Uđi i sedi pored mene na krevet."
   Bendži priđe majci i toplo je zagrli. Spustio je pogled u svoje krilo i progovorio, zamuckujući. Videlo se da se u njemu odvija žestoka emocionalna bitka. "Ti i Ri...čard i druga de...ca uskoro odla...zite na ve...oma dugo vreme", reče on.
   "Tako je", odgovori Nikol, nastojeći da izgleda vedro.
   "Ta...ta i Si...mona ostaju ovde i venča...će se?"
   Ovo je bilo više od pitanja. Bendži je uzdigao glavu, očekujući da Nikol potvrdi njegov stav. Kada je klimnula glavom, suze mu istog trena grunuše na oči, a lice mu se izobliči. "A šta sa Bendžijem?" reče on. "Šta će se do...go...diti sa Bendžijem?"
   Nikol mu privi glavu na svoje rame i zaplaka zajedno sa njim. Čitavo telo joj se treslo od jecaja. Sada je Nikol već bila besna na sebe što je toliko odugovlačila. Znao je čitavo vreme, pomisli ona. Još od prvog razgovora. Čekao je. On misli da ga niko ne želi.
   "Imaš izbor, dušo", uspela je da izusti Nikol kada se malo sabrala. "Voleli bismo kada bi pošao sa nama. A tvoj otac i Simona bi bili ushićeni ukoliko odlučiš da ostaneš sa njima."
   Bendži je zurio u majku kao da joj ne veruje. Nikol ponovi svoju izjavi veoma polako. "Govo...riš mi istinu?" upita on.
   Nikol bodro klimnu glavom.
   Bendži se na časak osmehnu, a onda odvrati pogled. Ćutao je prilično dugo. "Ovde neće biti ni...ko...ga da se igra", reče naposletku, i dalje piljeći u zid. "A Simona će morati da bude sa ta...tom."
   Nikol je bila pod utiskom sažetosti kojom je Bendži iznosio svoja razmišljanja. Činilo se da iščekuje. "Onda pođi sa nama", reče Nikol blago. "Čika Ričard, Keti, Patrik, Eli i ja - svi te strašno volimo i želimo da si sa nama."
   Bendži se okrete i zagleda se u majku. Sveže suze tekle su mu niz obraze. "Poći ću sa vama, ma...ma", reče on i položi glavu na njeno rame.
   On je odavno doneo odluku, pomisli Nikol, privijajući bendžija uz svoje telo. Pametniji je nego što mislimo. Došao je samo zbog toga da proveri da li ga želimo.
   
   

7.
   ...i, dragi Gospode, daj mi snage da usrećim ovu divnu mladu devu koju uzimam za ženu. Dozvoli nam da podelimo Tvoj dar ljubavi i dopusti nam da zajedno rastemo u našem poznavanju Tebe... Tražim ove stvari u ime Tvog sina, koga si Ti poslao na Zemlju da prenese Tvoju ljubav i izleči nas od naših greha. Amin."
   Majkl O'Tul, sedamdeset jednu godinu star, razdvoji šake i otvori oči. Sedeo je na klupi u svojoj spavaćoj sobi. Još samo dva sata, pomisli on, do venčanja sa Simonom. Majkl pređe pogledom preko Hristove slike i male biste svetog Mikaela od Siene koje su stajale ispred njega na stolu. A onda, kasnije večeras, posle obeda koji je u isti mah venčana gozba za nas i rođendanska večera za Nikol, držaću tog anđela u naručju. Nije mogao da spreči iskrsnuće sledeće misli. Dragi Gospode, molim ti se, ne dopusti da je razočaram.
   O'Tul poseže u sto i izvadi malu Bibliju. Bila je to jedina prava knjiga koju je posedovao. Sve ostalo štivo koje je čitao nalazilo se u obliku malih kocki podataka koje bi umetao u elektronsku beležnicu. Ova Biblija imala je posebno značenje za njega. Bila je memento života koji je provodio na jednoj planeti daleko odavde.
   Tokom njegovog dečaštva i adolescencije ta Biblija svuda je išla sa njim. Čim je prevrnuo malu, crnu knjigu u rukama, svest mu preplaviše uspomene. Prva sećanja sezala su u doba kada je bio još dečkić, šest ili sedam godina star. Otac je došao u njegovu spavaću sobu. Majkl je igrao bezbol na svom personalnom računaru i kao da je bio zatečen - uvek bi se uznemirio kada bi ga njegov ozbiljni otac zatekao kako se igra.
   "Majkl", reče mu otac, "Želim da ti dam jedan poklon. Tvoju ličnu Bibliju. To je prava knjiga - od onih koje čitaš okrećući stranice. Stavili smo tvoje ime na korice."
   Otac mu je pružio knjigu i Majkl ju je prihvatio uz tiho "hvala". Korice su bile od kože i prijatne na dodir. "U tom delu", nastavi njegov otac, "nalaze se neka od najboljih učenja do kojih je ljudski rod ikada došao. Čitaj ga pažljivo. Čitaj ga često. I ravnaj svoj život prema njegovoj mudrosti."
   Te noći stavio sam Bibliju pod jastuk, prisećao se Majkl. I ona je ostala tamo. Tokom celog detinjstva. Čak i za vreme srednje škole. Sećao se podvaljivanja kada je njegov školski tim osvojio gradsko prvenstvo u bezbolu i otišao u Springfild na državni turnir. Majkl je poneo Bibliju sa sobom, ali nije želeo da je njegovi drugovi iz tima vide. Nije priličilo srednjoškolskom atleti da nosi Bibliju, a mladi Majkl O'Tul još nije bio dovoljno samosvestan da bi prevazišao strah od podsmeha svojih sadruga. Stoga je načinio posebnu pregradu za Bibliju u torbi za sportsku opremu i tamo smestio knjigu, zavivši je prethodno u nepromočivu omotnicu. U hotelskoj sobi u Springfildu sačekao je da mu cimer ode da se okupa, a onda je izvadio Bibliju iz skrovišta i stavio je ispod jastuka.
   Nosio sam je čak i na medeni mesec. Ketlin je bila tako uviđavna. Kao što je uvek u svemu bila. Kratak blesak sećanja jarkog sunca i belog peska ispred njihovog bungalova na Kajmanskim ostrvima smesta je prizvao moćno osećanje gubitka. Kako si, Ketlin? Majkl izreče glasno. Gde te je život odneo? Mogao je da je vidi u oku svoje svesti kako se šeta po mrkim pločama njihovog dvorišta u Komonveltskoj aveniji u Bostonu. Naš unuk Mat sada je već sigurno tinejdžer, pomisli on. Ima li ih još? Koliko ukupno?
   Bol u srcu je rastao dok je zamišljao svoju porodicu - Ketlin, kćer Kolin, sina Stivena i sve unučiće - okupljene oko dugačkog stola za BožiĆne praznike bez njega. U njegovoj mentalnoj slici napolju na aveniji padao je blag sneg. Pretpostavljam da Stiven sada izgovara porodičnu molitvu, pade mu na um. On je uvek bio najreligiozniji među decom.
   O'Tul zavrte glavom, vraćajući se u sadašnjost, i otvori prvu stranu Biblije. Divan rukopis reči "miljokaz" pomoli se pri vrhu tog lista. Ispod toga beše ispisano svega osam redova, hronika najznačajnijih događaja u njegovom životu.
   
   13.07.67. Oženio Ketlin Merfi u Bostonu, Masačusets
   30.01.69. Rođenje sina Tomasa Merfija O'Tula, u Bostonu
   13.04.70. Rođenje kćerke Kolin Gejvin O'Tul, u Bostonu
   27.12.71. Rođenje sina Stivena Muli O'Tula, u Bostonu
   14.02.92. Smrt Tomasa Merfija O'Tula u Pasadeni, Kalifornija
   
   Majklove oči zaustaviše se ovde, na smrti njegovog prvorođenog sina i brzo se ispuniše suzama. Živo se sećao tog užasnog dana Svetog Valentina pre mnogo godina. Izveo je Ketlin na večeru u divan restoran sa morskom hranom u bostonskoj luci. Bili su pri kraju jela kada su prvi put čuli vesti. "Oprostite što kasnim sa dezertom", izvinio se mlad čovek koji ih je služio. "Posmatrao sam vesti u baru. Upravo se dogodio razoran zemljotres u južnoj Kaliforniji."
   Smesta ih je ophrvao strah. Tomi, njihov ponos i njihova radost, dobio je stipendiju za studije fizike na Kalifornijskom tehničkom univerzitetu pošto je diplomirao kao pitomac Svetog krsta. O'Tulovi su ostavili jelo i odjurili u bar. Tamo su saznali da se zemljotres dogodio u 17.45 po pacifičkom vremenu. Džinovska raselina Svetog Andreje rascepila se blizu Kejžon Pasa i jadni ljudi, kola, zgrade - sve u krugu od sto milja od epicentra bili su razbacani po Zemlji kao nesrećni brodovi na moru za vreme orkana.
   Majkl i Ketlin slušali su vesti cele noći, naizmenično se nadajući i strahujući, dok su se polako pomaljale razmere najveće nacionalne nesreće u dvadeset drugom veku. Zemljotres je bio zastrašujućih 8,2 Rihterove skale. Dvadeset miliona ljudi ostalo je bez vode, elektriciteta, prevoza i komunikacija. Petnaest metara duboke razjapine u Zemlji progutale su čitave prodajne centre. Svi putevi su praktično postali neprohodni. Šteta je bila veća i rasprostranjenija nego da je metropolosko područje Los Anđelesa pogodilo nekoliko nuklearnih bombi.
   Rano ujutro, još pre zore, Federalna uprava za hitne poslove objavila je telefonski broj radi dobijanja informacija o nastradalima. Ketlin O'Tul dala je mašini za poruke sve podatke koje je znala - adresu i telefonski broj Tomijevog stana, ime i adresu meksikanskog restorana gde je radio za džeparac, kao i adresu i telefon njegove devojke.
   Čekali smo ceo dan do večeri, sećao se Majkl. A onda je nazvala Čeril. Nekako je uspela da se doveze do roditeljske kuće u pouveju.
   "Restoran se srušio, gospodine O'Tul", rekla je Čeril kroz suze. "A onda ga je zahvatila vatra. Razgovarala sam sa jednim od kelnera, jedinim koji je preživeo jer se zatekao u bašti kada je zemljotres počeo. Tomi je radio u rejonu najbližem kuhinji..."
   Majkl O'Tul duboko uzdahnu. Ovo je pogrešno, reče on samom sebi, boreći se da istisne bolna sećanja na sinovljevu smrt iz svesti. Ovo je pogrešno, ponovi on. Ovo je vreme za radost, a ne za tugu. Zarad Simone ne smem sada da mislim na Tomija.
   Zaklopio je Bibliju i obrisao oči. Ustao je od stola i otišao u kupatilo. Najpre se polako i oprezno obrijao, a zatim je ušao pod vruć tuš.
   Petnaest minuta kasnije, kada je ponovo otvorio Bibliju, ovog puta sa olovkom u ruci, Majkl O'Tul je već egzorcirao demone sinovljeve smrti. Krasnopisom je dodao nove redove na stranici miljokaza. Zatim se pažljivo zagledao u četiri sveže linije.
   
   31.10.97. Rođenje unuka Metjua Arnolda Rinaldija u Toledu, Ohajo
   27.08.06. Rođenje sina Bendžamina Rajana O'Tula, u Rami
   07.03.08. Rođenje sina Patrika Erina O'Tula, u Rami
   06.01.l4. Venčanje sa Simonom Tiaso Vejkfild
   
   Star si ti čovek, O'Tule, reče on samom sebi, posmatrajući proređenu sedu kosu u ogledalu. Nekoliko minuta ranije sklopio je Bibliju i vratio se u kupatilo da se još jednom očešlja. Prestar da bi se još jednom ženio. Pamtio je svoje prvo venčanje, pre četrdeset šest godina. Kosa mi je bila gusta i plava tada, prisećao se. Ketlin je bila prelepa. Služba je bila veličanstvena. Zaplakao sam od sreće istog trenutka kada sam je video u pobočnoj crkvenoj lađi.
   Prizor sa Ketlin u venčanoj haljini, pod ruku sa ocem na drugom kraju broda katedrale, pretopio se u jedno drugo sećanje na nju, takođe obliveno suzama. U ovoj drugoj slici suze su pripadale njegovoj ženi. Sedela je pored njega u porodičnoj sobi u Kejp Kenediju kada je kucnuo čas da se ukrca na let LEO-3 i pridruži se posadi misije "Njutn". "Budi obazriv", rekla mu je u iznenađujuće emocionalnom oproštaju. Zagrlili su se. "Toliko sam ponosna na tebe, dragi", prošaputala mu je u uvo. "I volim te veoma mnogo."
   "Zato što te veoma mnogo volim " takođe je rekla Simona kada ju je Majkl upitao da li stvarno, stvarno, želi da se uda za njega i ako je tako - zašto. Blaga slika Simone prodirala je u njegovu svest dok je istovremeno sećanje na konačno opraštanje sa ketlin lagano bledelo. Ti si tako nevina i bezazlena, Simona, razmišljao je Majkl o svojoj mladoj budućoj nevesti. Na Zemlji još ne bi počela ni da izlaziš sa momcima. Još bi bila smatrana devojčicom.
   Trinaest godina u Rami blesnuše kroz njegovu svest u jednom trenu. Majkl se najpre spomenuo bitke za Simonino rođenje, uključujući tu i slavan trenutak kada je ona konačno zaplakala, a on je nežno položio na majčin stomak. Sledeća slika prikazivala je veoma mladu Simonu, ozbiljnu devojčicu od oko šest godina, kako predano proučava veronauku pod njegovim usrdnim tutorstvom. U narednoj slici Simona je preskakala konopac sa Keti i pevala vesele pesmice. Poslednja leteća slika predstavljala je jednu scenu porodice na pikniku pored Clindričnog mora u Rami. Tamo je bila Simona, stojeći ponosno pored Bendžija, kao da je njegov anđeo-čuvar.
   Već je bila mlada žena kada smo stigli u Čvorište, pomisli general O'Tul, dok mu se svest pomerala ka ne tako davnim nizovima slika. Krajnje pobožna, strpljiva i nesebična sa mlađom decom. I niko nikada nije mogao da zasmeje Bendžija kao Simona.
   U svim tim slikama Simone postojao je jedan zajednički imenitelj. U Majklovoj svesti sve su se one kupale u neobičnoj ljubavi koju je osećao za svoju devojčicu-nevestu. Nije to bila vrsta ljubavi koju muškarac normalno oseća za ženu koju namerava da oženi - bilo je to više kao obožavanje. Ali bila je to, ipak, ljubav, i ta ljubav je skovala moćnu vezu između ovog neverovatnog para.
   Ja sam veliki srećković, pomisli Majkl, doterujući odeću. Bog je hteo da mi pokaže svoja čudesa na mnogo načina.
   
   U Glavnoj odaji na drugom kraju apartmana Nikol je pomagala Simoni oko haljine. Nije to bila venčanica u klasičnom smislu, ali bila je bela i puna malih traka preko ramena. Svakako da nije spadala u neobaveznu nošnju kakvu je čitava porodica navikla da nosi u svojoj svakodnevnici.
   Nikol brižljivo zadenu češalj u kćerkinu dugačku, crnu kosu i osmotri Simonu u ogledalu. "Izgledaš divno", reče Nikol.
   Bacila je pogled na časovnik. Imali su još deset minuta. Simona je bila potpuno spremna; trebalo je još samo da obuje cipele. Dobro. Sada možemo da razgovaramo, prođe Nikol kroz glavu. "Draga", započe ona glasom koji joj je, na vlastito iznenađenje, zapinjao u grlu.
   "Šta je, majko?" upita Simona blago. Sedela je na krevetu pored majke, pažljivo obuvajući crne cipele.
   "Kada smo prošle nedelje razgovarale o seksu", započe Nikol ponovo, "bilo je više pitanja o kojima nismo govorile." Simona podiže pogled prema majci. Njena pažnja beše tako potpuna da je Nikol u trenutku zaboravila šta je htela da kaže. "Jesi li pročitala one knjige koje sam ti dala...?" najzad je promucala.
   Simonina nabrana veđa otkrivala je začuđenost. "Da, naravno", odgovori ona. "Juče smo pričale o tome."
   Nikol uze kćerkine ruke u svoje. "Majkl je divan čovek", reče ona. "Ljubazan, obziran, pun ljubavi - ali je stariji. A kada je muškarac stariji..."
   "Nisam sigurna da li ti sledim misao, majko", blago je prekide Simona. "Mislila sam da ima nešto što si želela da mi kažeš o seksu."
   "Pokušavam da ti kažem", reče Nikol, pošto je duboko udahnula vazduh, "da će možda biti potrebno da budeš strpljiva i nežna sa Majklom u krevetu. Možda neće da uspe od prve."
   Simona ju je netremice gledala nekoliko sekundi. "Slutila sam to", reče ona tiho, "kako iz tvoje nervoze kada je reč o seksu, tako i iz neke neizrečene zabrinutosti koju sam pročitala na Majklovom licu. Ne brini, majko, ne gajim nerazumna očekivanja. Kao prvo, mi se ne venčavamo zbog želje za seksualnim zadovoljstvom. A budući da ja nemam nikakvog iskustva, ako se izuzme povremeno držanje za ruke tokom ove nedelje, kakvo god zadovoljstvo da osetim biće mi novo i stoga divno."
   Nikol se nasmeši svojoj čudesno zreloj trinaestogodišnjoj kćeri. "Ti si dragulj", reče ona, dok su joj oči blistale od suza.
   "Hvala ti", uzvrati Simona, grleći svoju majku. "Zapamti", dodade, "moje venčanje sa Majklom je sa Božjim blagoslovom. S kakvim god problemom da se suočimo, pozvaćemo Boga u pomoć. Biće sve u redu."
   Iznenadan bol u srcu probode Nikol. Još jedna nedelja, reče glas unutar nje, i ti više nikada nećeš videti ovu voljenu devojku. Nastavila je da grli Simonu sve dok Ričard ne zakuca na vrata i dojavi im da su svi spremni za početak ceremonije.
   

8.
   "Dobro jutro", reče Simona sa blagim osmehom. Ostatak porodice već je sedeo za stolom, doručkujući, kada su ona i Majkl ušli držeći se za ruke.
   "Dobro jut...ro", odgovori Bendži. Usta su mu bila puna tosta sa maslacem i džemom. On ustade sa stolice, polako obiđe oko stola i zagrli omiljenu sestru.
   Patrik je već čekao na red. "Hoćeš li da mi pomogneš u matematici danas?" upita on Simonu. "Majka kaže da sada kada se vraćamo treba da ozbiljno prionem na učenje."
   Majkl i Simona sedoše za sto pošto su se dečaci vratili na svoja mesta. Simona pruži ruku prema lončetu sa kafom. U jednom pogledu bila je ista majka. Nije funkcionisala kako treba izjutra dok ne bi popila kafu.
   "Pa, je li medeni mesec najzad okončan?" upita Keti u svom uobičajenom nepristojnom maniru. "Konačno, prošle su tri noći i dva dana. Mora da ste preslušali i poslednji komad klasične muzike iz baze podataka."
   Majkl se nežno nasmeja. "Da, Keti", reče on, osmehujući se toplo Simoni. "Skinuli smo znak 'Ne uznemiravaj' sa vrata. Želimo da učinimo koliko možemo da vam pomognemo u pakovanju za putovanje."
   "Mi smo, u stvari, u prilično dobrom stanju", reče Nikol, oduševljena što vidi da su Majkl i njena kćerka i posle duže izdvojenosti tako dobro raspoloženi. Nisam morala da brinem, pomisli ona brzo. U izvesnom smislu Simona je odraslija od mene.
   "Voleo bih da nam Orao kaže nešto određenije o našem povratku", požali se Ričard. "Ne izjašnjava se koliko će to putrajati i da li ćemo prespavati ceo let."
   "Veli da ne zna sigurno", podseti Nikol svog supruga. "Postoje 'nekontrolisane' varijable koje za posledici mogu imati mnogo različitih scenarija."
   "Uvek mu veruješ", ljutnu se Ričard. "Ti si najlakovernija..."
   Zvono na vratima prekide njihov razgovor. Keti ode da otvori i kroz nekoliko trenutaka vrati se sa Orlom. "Nadam se da vas nisam omeo u doručku", izvini se ptica-čovek, "ali danas treba mnogo toga da uradimo. Biće neophodno da gospođa Vejkfild pođe sa mnom."
   Nikol popi poslednji gutljaj kafe i začuđeno pogleda Orla. "Sama?" reče ona. Bila je svesna neodređenog straha u sebi. Nikada u ovih šesnaest meseci u Čvorištu nije napustila apartman sama sa Orlom.
   "Da", odgovori Orao. "Poći ćete sami sa mnom. Ovo je naročiti zadatak koji samo vi možete da obavite."
   "Imam li deset minuta da se spremim?"
   "Svakako", odgovori Orao.
   Dok je Nikol bila odsutna, Ričard je zasuo Orla pitanjima. "U redu", reče Ričard u jednom trenutku. "Razumem da ste na osnovu onih testova uvereni da sada bezbedno možemo da prespavamo razdoblja ubrzanja i usporavanja. Ali šta ćemo za vreme običnog leta? Da li ćemo da biti budni ili ćemo spavati?"
   "Uglavnom ćete spavati", odgovori Orao, "jer na taj način usporavamo vaš proces starenja i obezbeđujemo vam dobro zdravlje. Ali u tom planu ima mnogo neodređenosti. Možda će biti neophodno da vas budimo u više navrata tokom putovanja."
   "Zašto nam to niste ranije rekli?"
   "Zato što još nije bilo odlučeno. Scenario za vašu misiju prilično je složen i osnovni plan je tek nedavno određen."
   "Ja ne želim da moj proces starenja bude 'usporen'", reče Keti. "Želim da budem odrasla žena kada sretnemo druge ljude sa Zemlje."
   "Kao što sam juče rekao vašim roditeljima", Orao se obrati Keti, "važno je da posedujemo sposobnost da usporimo proces starenja dok vi i vaša porodica spavate. Ne znamo tačno kada ćete se vratiti u vaš Sunčev sistem. Ako treba da spavate pedeset godina, na primer..."
   "Štaaa?" Ričard ga prekide sav zgranut. "Otkud sad pedeset godina? Ovamo smo dospeli za dvanaest ili trinaest. Zbog čega bismo..."
   Nikol uđe iz druge sobe. "Šta sam ja to čula o pedeset godina? Zašto toliko dugo? Idemo li najpre na neko drugo mesto?"
   "Očigledno", reče Ričard. Bio je ljut. "Zašto nam to nije rečeno pre nego što smo izvršili izbor putnika. Možda bismo drugačije postupili... Moj Bože, ako je potrebno pedeset godina, Nikol i ja ćemo biti sto godina stari!"
   "Ne, nećete", odgovori Orao ravnim glasom. "Procenjujemo da ćete vi i gospođa Vejkfild stariti svega jednu godinu na svakih pet ili šest u stanju odloženog oživljavanja. Za decu odnos će biti bliži jednoj godini u dve, barem dok ne prestanu da rastu. Nismo skloni da previše petljamo sa hormonima rasta. A, pored toga, pedeset godina je gornja granica, ono što bi jedan ljudski inženjer nazvao brojem tri sigme."
   "Sada sam tek potpuno pometena", reče Keti, prilazeći i gledajući Orla pravo u oči. "Koliko ću ja biti stara kada susretnem neko ljudsko biće koje nije deo moje porodice?"
   "Ne mogu tačno da odgovorim na to pitanje, jer su umešane određene statističke neizvesnosti", odgovori njihov tuđinski kolega. "Ali vaše telo trebalo bi da se razvije do nivoa ekvivalentnog ranim dvadesetim godinama. To je u najmanju ruku najverovatniji odgovor." Orao dade znak Nikol. "To bi bilo sve što imam da kažem. Imam posla sa vašom majkom. Trebalo bi da se vratimo večeras pre večere."
   "Kao i obično", progunđa Ričard, "nije nam gotovo ništa rečeno. Ponekad zažalim što smo bili toliko predusretljivi."
   "Mogli ste da budete i mnogo teži", primeti Orao dok su on i Nikol napuštali sobu, "i, da budem iskren, naša predviđanja, zasnovana na podacima posmatranja, nagoveštavala su slabiju saradnju nego što smo je imali. Na kraju, doduše, ne bi bilo nikakve bitne razlike u ishodu. Na ovaj način je za vas bilo prijatnije."
   "Do viđenja", reče Nikol.
   "Do vi...đenja", uzvrati Bendži, mašući majci i pošto su se vrata već zatvorila.
   
   Bio je to dugačak dokument. Nikol je procenila da joj je potrebno najmanje deset, a možda i petnaest minuta da pročita čitav tekst na glas.
   "Jeste li pri kraju proučavanja?" ponovo je zapita Orao. "Voleli bismo da počenemo snimanje, kako vi to nazivate, što je pre moguće."
   "Objasnite mi još jednom šta će se dogoditi sa ovim snimkom kada ga napravim", zahtevala je Nikol.
   "Emitovaćemo ga prema Zemlji nekoliko godina pre nego što vi stignete u vaš Sunčev sistem. To daje vašim sunarodnicima, ljudskim bićima, dovoljno vremena da odgovore."
   "Kako možete da budete sigurni da će ga oni primiti?"
   "Zatražili smo da nam pošalju jednostavan povratni signal kojim se potvrđuje da je prijem izvršen."
   "A šta ako nikada ne primite njihov povratni signal?"
   "Zbog toga i imamo plan za nepredviđene okolnosti."
   Nikol se javiše ozbiljne bojazni u pogledu moralne opravdanosti čitanje ove poruke. Zapitala je da li bi mogla da razmotri dokument sa Ričardom i Majklom.
   "Šta je to što vas toliko brine?" upita Orao.
   "Sve", odgovori Nikol. "Naprosto, čini mi se da nije u redu. Osećam se kao da me iskorišćavate za vašu svrhu - a budući da ne znam tačno koja je vaša svrha, bojim se da ne ispadnem izdajnik ljudskog roda."
   Orao je doneo Nikol čašu vode i seo pored nje u tuđinskom studiju. "Hajde da logično porazmislimo o tome", reče on. "Jasno smo vam stavili do znanja da je naš osnovi naum da prikupljamo informacije o vrstama koje putuju svemirom u ovoj Galaksiji. Je li tako?"
   Nikol klimnu.
   "Takođe smo sazdali habitat unutar Rame za dve hiljade Zemljana i uz to šaljemo vas i vašu porodicu nazad da okupite te ljude za jedno posmatračko putovanje. Sve što činite tim snimkom jeste obaveštavanje Zemlje da smo na putu prema njima i da dve hiljade članova vaše vrste, zajedno sa temeljnim artefaktima vaše kulture, treba da se sretnu sa nama na Marsovoj orbiti. Šta ima tu loše?"
   "Tekst ovog dokumenta", usprotivi se Nikol, pokazujući na elektornsku beležnicu koju joj je Orao dao, "krajnje je neodređen. Nigde, na primer, ne dajem ni nagoveštaj o tome šta će biti konačna sudbina svih tih ljudskih bića - već samo da će biti 'zbrinuti' i 'posmatrani' za vreme neke vrste putovanja. Isto tako se nigde ne spominje zbog čega se ljudi proučavaju, niti se kaže išta o Čvorištu i inteligenciji koja kontroliše celu stvar. Uz to, ton je jasno preteći. Poručujem ljudima na Zemlji koji treba da prime ovu emisiju da će se, ako kontingent ljudi ne krene u susret Rami na Marsovoj orbiti, svemirski brod primaći bliže Zemlji i 'dobaviti svoje primerke na manje organizovan način'. To je nedvosmisleno neprijateljski stav."
   "Možete da unesete svoje primedbe, ako hoćete, pod uslovom da ne menjate osnovnu nameru", uzvrati Orao. "Ali trebalo bi da znate da imamo veliko iskustvo sa ovim tipom komuniciranja. Sa vrstama sličnim vašoj uvek smo bili uspešniji kada poruka nije bila previše određena."
   "Ali zašto mi ne dopuštate da odnesem dokument u apartman? Tamo bih mogla da ga razmotrim sa Ričardom i Majklom, te da ga zajednički doteramo kako bismo malo ublažili ton."
   "Zato što snimak morate da pripremite danas", odvrati Orao tvrdoglavo. "Otvoreni smo za raspravu o preinačenjima sadržaja i radićemo sa vama dok to bude neophodno. Ali ova stvar mora da se dovrši pre nego što se vratite vašoj porodici."
   Glas je zvučao prijateljski, ali značenje je bilo apsolutno jasno. Nemam izbora, pomisli Nikol. Naređno mi je da napravim taj video. Nekoliko sekundi netremice je posmatrala stvorenje koje sedelo do nje. Ovaj Orao samo je jedna mašina, reče Nikol sebi, osećajući kako joj srdžba buja. Nn samo sprovodi programirana uputstva... nemam šta sa njim da se svađam.
   "Ne", reče ona najednom, iznenadivši i samu sebe. Odmahnula je glavom. "Neću to da učinim."
   Orao nije bio spreman za ovakav Nikolin odgovor. Zavladala je duga tišina. Uprkos emocionalnoj pometnji, Nikol je bila opčinjena svojim saradnikom. Šta se događa sa njim sada? pitala se. Da li se nove, složene, logičke petlje uspostavljaju u njegovom ekvivalentu mozga? Ili možda prima signale ko zna odakle?
   Posle dugog vremena Orao ustade. "Pa", reče on, "ovo je prilično iznenađenje... Nikako nismo očekivali da ćete odbiti da načinite snimak."
   "Onda niste obraćali pažnju na ono što sam govorila... Osećam kao da me vi, ili onaj koji vama naređuje, koristite... i smišljeno mi kazujete što je manje moguće... Ako želite da uradim nešto za vas, barem bi trebalo da odgovorite na neka od mojih pitanja."
   "Šta je to što biste tačno hteli da znate?"
   "Već sam vam rekla", odvrati Nikol, ispoljavajući nestrpljivost. "Šta se, do đavola, događa na ovom mestu? Ko ste ili šta ste vi? Zbog čega želite da nas posmatrate?... I kada smo već kod toga, kako bi bilo da mi date dobro objašnjenje o tome zašto od nas zahtevate da vam ostavimo "reproduktivan par" ovde? Nikada mi se nije dopadala ideja o rasturanje moje porodice - trebalo je mnogo odlučnije da se usprotivim u početku. Ako je vaša tehnologija toliko divotna da može da stvori nešto kao što je ovo neverovatno Čvorište, zbog čega ne možete jednostavno da uzmete ljudsko jaje i malo sperme..."
   "Smirite se, gospođo Vejkfild", reče Orao. "Nikada ranije nisam vas video toliko uzrujanu. Ja sam vas ocenio kao najstabilnijeg pojedinca u vašoj grupi."
   I kao najpopustljiviju, kladim se, pomisli Nikol. Čekala je da joj se bes slegne. Negde u tom bizarnom mozgu nesumnjivo dejstvuje kvantitativna procena verovatnoće da ću pokorno slediti naređenja... pa, prevarila sam te ovog puta...
   "Slušajte, gospodine Orle", reče Nikol nekoliko sekundi kasnije, "ja nisam glupa. Znam ko ovde komanduje. Jedino smatram da mi, ljudska bića, zaslužujemo odnos sa više poštovanja. Naša pitanja sasvim su opravdana."
   "I ako mi odgovorimo na njih tako da budete zadovoljni?"
   "Pažljivo me posmatrate više od godinu dana," reče Nikol. Osmehnula se. "Da li sam ikada bila potpuno nerazborita?"
   
   "Kuda idemo?" upita Nikol.
   "Na kratak izlet", odgovori Orao. "Možda će to biti najbolji način da iziđemo nakraj sa vašim nedoumicama."
   Čudno vozilo bilo je malo i loptasto, tek dovoljno da primi Orla i Nikol. Čitava prednja polulopta beše providna. Iza tog prozora na strani gde je sedeo tuđinski čovek-ptica nalazila se mala kontrolna ploča. Za vreme leta Orao je pokatkad doticao ploču, ali se uglavnom činilo da letelica samostalno dejstvuje.
   Samo nekoliko sekundi pošto su seli, ta lopta je zviznula niz dugačak hodnik, a zatim je kroz veliki niz dvostrukih vrata uletela u potpuno crnilo. Nikol zinu od čuda. Osećala se kao da pluta u svemiru.
   "Svaki od tri kuglasta modula Čvorišta", reče Orao, dok se Nikol uzaludno upinjala da vidi bilo šta, "ima šuplje središte. Sada smo ušli u prolaz koji vodi do jezgro modula Stanovanja."
   Nepun minut kasnije neka udaljena svetla pojaviše se ispred njihove male letelice. Ubrzo potom vozilo izniknu iz crnog prolaza i uđe u neizmerno šuplje jezgro. Sfera se zatrese i okrenu, uputivši se prema pomrčini, podalje od mnogih svetala, tamo gde mora da se nalazila unutrašnjost glavnog tela modula za Stanovanje. Nikol beše potpuno dezorijentisana.
   "Posmatramo sve što se događa sa svim vrstama kojima pružamo gostoprimstvo kako privremeno tako i stalno", reče Orao. "Kao što ste naslutili, imamo na stotine sredstava za nadziranje unutar vašeg apartmana. Ali svi vaši zidovi takođe su i jednostrano ogledalo - iz ovog dela jezgra možemo da posmatramo vaše aktivnosti iz šire perspektive."
   Nikol se svikla na čudesa u Čvorištu, ali novi prizori oko nje bili su još čudesniji. Desetine, a možda i stotine sićušnih, žmirkavih svetala vrzmala su se po ogromnoj tami jezgra. Ličila su na grupu raspršenih svitaca u tamnoj letnjoj noći. Neka od tih svetala lebdela su u blizini zidova, druga se se polako kretala preko praznine. Neka su bila toliko udaljena da je izgledalo da miruju.
   "Ovde nam se nalazi i glavni centar za održavanje", reče Orao, pokazujući ispred njih na gust skup svetala u daljini. "Iz ovog jezgra može se veoma brzo stići do svakog elementa modula, u slučaju inženjerijskih ili kakvih drugih problema."
   "Šta se zbiva tamo?" upita Nikol, lupnuvši prstom po prozoru. Nekoliko stotina milja nadesno jedna grupa letelica mirovala je odmah do velikog, osvetljenog odeljka modula za Stanovanje.
   "To je naročita posmatračka seansa", odgovori Orao, "u kojoj se koriste naši najusavršeniji daljinski senzorski monitori. U tamošnjim apartmanima obitava jedna neobična vrsta, sa odlikama koje nikada ranije nismo zabeležili u ovom delu Galaksije. Mnogi njeni primerci umiru, a mi ne možemo da utvrdimo zbog čega. Pokušavamo da dokonamo kako da ih spasemo."
   "Ne ide, dakle, uvek sve onako kako ste planirali?"
   "Ne", odgovori Orao. U odblesku svetlosti učinilo se da se ptica nasmejala. "Zato i imamo toliko mnogo planova za nepredviđene okolnosti."
   "Šta biste uradili da nijedno ljudsko biće nije pokušalo da sazna nešto više o Rami?" upita iznenada Nikol.
   "Imamo alternativne načine postizanja istih ciljeva", uzvrati Orao neodređeno.
   Vozilo je ubrzalo duž putanje u obliku tetive u poptunom mraku. Uskoro im se jedna slični kugla, malo veća od njihove, približila sa leve strane. "Da li biste želeli da se sretnete sa članom jedne vrste čiji je nivo razvoja približno jednak vašem?" upita Orao. Dotakao je kontrolnu ploču i unutrašnjost njihove letelice obasja meka svetlost.
   Pre nego što je Nikol uspela da odgovori, ono drugo vozilo već se našlo pored njih. I ono je imalo providnu prednju poluloptu. To vozilo beše ispunjeno bezbojnom tečnošću u kojoj su plivala dva stvorenja. Izgledala su kao velike jegulje sa kapama, a kretala su se vijugajući kroz tečnost. Nikol je procenila da su ta stvorenja bila tri metra dugačka i dvadeset centimetara debela. Crna kapa koja se za vreme kretanja širila kao krilo imala je u punom rasponu jedan metar.
   "Stvorenje na desnoj strani, bez obojenih oznaka", reče Orao, "jeste sistem veštačke inteligencije. Njegova uloga slična je mojoj, budući da deluje kao domaćin za vodene vrste. Drugo biće je svemirskih putnik sa jednog drugog sveta."
   Nikol je zurila u tuđina. Tesno je obavilo kapu oko svog zelenkastog tela i gotovo nepomično sedelo u tečnosti. Stvorenje je zauzelo položaj potkovice, pri čemu su oba kraja njegovog tela bila okrenuta prema Nikol. Sijaset mehurića izbi iz jednog od njegova dva kraja.
   "Kaže 'zdravo, kako ste'", reče Orao.
   "Otkud znate to?" upita Nikol, ne skidajući oči sa one bizarne stvari. Njegova dva kraja, jedan svetlocrven, a drugi siv, sada su obmotavala jedan drugog. Oba su bila pritisnuta na prozor letelice.
   "Moj kolega iz drugog vozila prevodi, a zatim mi dojavljuje... Želite li da odgovorite?"
   Glava joj je bila prazna. Šta da kažem? - pomisli ona dok je očima lutala po neobičnim naborima i izbočinama na tuđinovim ekstremitetima. Bilo je pola tuceta posebnih crta na svakom kraju, uključujući tu i dva para belih proreza na crvenom "licu". Nijedno od obeležja nije ličilo na išta što je Nikol ikada videla na Zemlji. Ćutke je posmatrala, prisećajući se mnogih razgovora koje su ona, Ričard i Majkl vodili o tome koja će pitanja postaviti ako ikada budu u prilici da neposredno komuniciraju sa inteligentnim vanzemaljcima. Ali nikada nismo zamišljali ovakvu situaciju, pomisli Nikol.
   Novi mehurići zasuše prozor nasuprot njoj. "Naša zavičajna planeta nastala je pre pet milijardi godina", reče Orao, prevodeći. "Naše binarne zvezde stabilizovale su se milijardu godina posle toga. Naš sistem ima četrnaest glavnih planeta, od kojih su se na dva razvile neke vrste života. Na našoj okeanskoj planeti postoje tri inteligentne vrste, ali mi smo jedini svemirski putnici. Započeli smo istraživanje svemira pre više od dve hiljade godina."
   Sada se Nikol već osećala nelagodno zbog svog ćutanja. "Zdravo... zdravo", reče ona oklevajući. "Zadovoljstvo mi je što smo se sreli... Naša vrsta je započela istraživanje svemira tek pre trista godina. Mi smo jedini visoko inteligentni organizmi na planeti čije su dve trećine prekrivene vodom. Toplota i svetlost dolaze nam od jedne, stabilne, žute zvezde. Naša evolucija započela je u vodi, pre tri ili četiri milijarde godina, ali sada živimo na kopnu..."
   Nikol zastade. Ono drugo biće, sa krajevima još približenim jedan drugom, sada je prinelo čitavo svoje telo prozoru, tako da su pojedinosti njegovog fizičkog sklopa mogli jasnije da se vide. Nikol je shvatila. Uspravila se odmah do prozora i lagano obrnula. Zatim je ispružila ruke mrdajući prstima. Uslediše novi mehurići.
   "Imate li alternativnu manifestaciju?" prevede Orao nekoliko sekundi kasnije.
   "Ne razumem", odgovori Nikol. Gost Čvorišta iz druge sfere ponovio joj je poruku koristeći telesne pokrete uz mehuriće.
   "Mi imamo dve manifestacije", objasni tuđin. "Moji potomci imaće dodatke, ne mnogo različite od vaših, a obitavaće uglavnom na okeanskom dnu, gradeći naše kuće, fabrike i svemirske brodove. Oni će zauzvrat proizvesti sledeće pokolenje koje izgleda kao ja."
   "Ne, ne", odgovori konačno Nikol. "Mi imamo jednu jedinu manifestaciju. Naša deca uvek liče na svoje roditelje."
   Razgovor je trajao još pet minuta. Dva svemirska putnika razgovarala su uglavnom o biologiji. Na tuđina je ostavio utisak naročito podatak o širokom toplotnom rasponu u kome ljudi mogu uspešno da borave. On je rekao Nikol da članovi njegove vrste nisu sposobni da prežive ako je ambijentalna temperatura okružujuće tečnosti izvan prilično uskog raspona.
   Nikol je bila očarana opisom vodene planete čija je površina bezmalo potpuno bila prekrivena ogromnim prostirkama fotosintetičkih organizama. Jegulje sa kapama, ili već kako su se zvali, živele se u prostoru odmah ispod ovih mirijada organizama, koristeći fotosintetičare praktično za sve - kao hranu, građevinski materijal, pa čak i kao pomoćno sredstvo u reprodukciji.
   Na kraju je Orao saopštio Nikol da je vreme za odlazak. Ona mahnu tuđinu koji je još počivao priljubljen za prozor. On uzvrati poslednjim rasprskavanjem mehurića, a zatim razveza svoje krajeve. Nekoliko sekundi kasnije razdaljina između dve kapsule bila je već više stotina metara.
   U njihovu kuglu ponovo se vratio mrak. Orao je ćutao. Nikol je bila ushićena. Um joj je nastavio da juri, i dalje oblikujući pitanja za tuđinsko stvorenje koja bi obezbedila bolju informaciju. Imate li porodice? pomisli ona. I ako imate, na koji način neslična bića žive zajedno? Možete li da opštite sa žiteljima dna koji su vaša deca?
   Jedna druga vrsta pitanja prodrla je u Nikolin tok svesti i ona iznenada oseti blagu razočaranost samom sobom. Mnogo sam bila suvoparna, previše naučna, pomisli. Trebalo je da pitam o Bogu, životu posle smrti, čak i o etici.
   "Bilo bi sasvim nemoguće voditi ono što vi zovete filozofskim razgovorom", primeti Orao nekoliko trenutaka pošto je Nikol izrazila nezadovoljstvo zbog tema o kojima je pričala sa tuđinom. "Nije bilo nikakvog zajedničkog osnova za takvu razmenu mišljenja. Sve dok svako od vas ne upozna nekoliko osnovnih činjenica o drugom, ne postoje uslovi za raspravu o vrednostima i drugim temeljnim pitanjima."
   Pa ipak, premišljala se Nikol, mogla sam da pokušam. Ko zna? Možda taj tuđin u obliku potkovice ima neke odgovore...
   Iz razmišljanja ju je trgao zvuk ljudskih glasova. Dok je upućivala upitan pogled Orlu, sfera se obrnula za čitav krug i Nikol vide da oni lebde svega nekoliko metara od njenih stambenih prostorija.
   U spavaćoj sobi koju su delili Majkl i Simona gorelo je svetlo. "Je li to Bendži?" začu Nikol kako njena kćer šapuće svom novopečenom suprugu.
   "Mislim da jeste", uzvrati Majkl.
   Nikol je mirno posmatrala Simonu kako ustaje iz keveta, navlači haljinu i odlazi u hodnik. Kada je upalila svetlo u dnevnoj sobi, Simona ugleda svog retardiranog mlađeg brata sklupčanog na sofi.
   "Šta radiš ovde, Bendži?" upita Simona nežno. "Trebalo je da si u krevetu - vrlo je kasno." Primetila je bratovljevu namrgođenost.
   "Ne mogu da zaspim", odgovori Bendži s mukom. "Zabrinut sam za ma...mu."
   "Ona će uskoro doći", reče Simona umirujuće. "Uskoro će doći."
   Nikol oseti kako joj knedla zastaje u grlu, a nekoliko suza orosiše joj oči. Pogledala je Orla, a zatim osvetljeni apartman ispred sebe i konačno vozila-svice u daljini iznad svoje glave. Duboko je udahnula vazduh. "U redu", reče Nikol, "spremna sam da napravimo taj snimak."
   
   "Zavidim ti", reče Ričard. "Stvarno. Dao bih obe ruke za razgovor sa tim stvorenjem."
   "Bilo je nestvarno", odvrati Nikol. Čak i sada teško mi je da poverujem da se to odista dogodilo... Jednako je zapanjujuće da je Orao na neki način znao kako ću ja reagovati na sve."
   "Samo je nagađao. On uistinu nije očekivao da će tako lako rešiti svoj problem sa tobom. Nisi uspela ni da mu iznudiš odgovor o njihovoj potrebi za reproduktivnim parom..."
   "Jesam", odgovori Nikol pomalo odbrambenim tonom. "Objasnio mi je da je čovekova embriologija tako začuđujuće složen proces da čak ni oni nisu u stanju da odrede ulogu koju igra jedna ljudska majka pre nego što makar jednom vide kako fetus sazreva i razvija se."
   "Oprosti, draga", reče Ričard brzo. "Nisam hteo da kažem da si imala bilo kakav izbor..."
   "Osećala sam kao da barem pokušavaju da iziđu u susret mojim primedbama." Nikol uzdahnu. "Možda ja sebe zavaravam. Posle svega, na kraju sam napravila taj snimak, tačno onako kako su planirali.
   Ričard obgrli Nikol. "Kao što rekoh, zaista nisi imala izbora, draga. Nemoj biti nemilosrdna prema sebi."
   Nikol poljubi Ričarda i sede u krevetu. "Ali šta ako oni uzimaju ove podatke samo da bi pripremili jednu uspešnu invaziju, ili nešto slično tome?"
   "O svemu tome razgovarali smo ranije", odgovori Ričard. "Njihove tehnološke mogućnosti toliko su savršene da bi oni mogli da zauzmu Zemlju dok lupiš dlanom o dlan da im je to cilj. I sam Orao je istakao da bi, da su invazija i potčinjavanje njihovi ciljevi, to mogli da ostvare uz mnogo manje istančane postupke."
   "Ko je sada ovde lakoveran?", upita Nikol uz jedva primetan osmeh.
   "Nisam lakoveran. Samo sam realan. Uveren sam da sveukupna dobrobit ljudske vrste nije značajan činilac na listi prioriteta inteligencije Čvorišta. Ali mislim da bi trebalo da prestaneš da brineš kako si ispala saučesnik u zločinu sa tim snimkom. Orao je u pravu. Najverovatnije da si 'proces dobavljanja' učinila manje teškim i za stanovnike Zemlje."
   Nekoliko minuta su ćutali. "Dragi", reče najzad Nikol. "Zbog čega misliš da ne idemo pravo prema Zemlji?"
   "Pretpostavljam da najpre moramo još negde da se zaustavimo. Verovatno da pokupimo neku drugu vrstu koja se nalazi u istoj fazi projekta kao i mi."
   "I oni će živeti u onom drugom modulu unutar Rame?"
   "Tako barem nagađam", odgovori Ričard.
   
   

9.
   Za dan odlaska određen je 13. januar 2214. prema kalendaru kojeg su se Ričard i Nikol strogo pridržavali još otkako je Rama izbegao onu nuklearnu falangu. Naravno da ovaj datum nikome nije ništa značio - osim njima. Dugo putovanje do Sirijusa brzinom nešto većom od polovine svetlosne usporilo je vreme unutar Rame, barem u odnosu na zemaljsko, tako da je datum kojim su sada baratali bio potpuno proizvoljan. Ričard je izračunao da će stvaran datum na Zemlji u vreme njihovog odlaska sa Čvorišta biti tri ili četiri godine kasnije, negde u 2217. ili 2218. godini. Nije mogao tačno da izračuna datum na Zemlji, jer nije raspolagao tačnim podacima o ubrzanju iz onih godina kada su putovali u Rami. Stoga je Ričard mogao samo približno da odredi relativističke ispravke neophodne da bi se njihova vlastita vremenska osnova pretvorila u onu koja je bila u opticaju na Zemlji.
   "Datum na Zemlji u ovom času zaista nema nikakvog smisla za nas", objasni Ričard Nikoli odmah pošto su se probudili poslednjeg dana boravka u Čvorištu. "Pored toga", nastavi on, "gotovo je sigurno da ćemo se vratiti u naš Sunčev sistem sa izuzetno velikim ubrzanjem, što znači da predstoji još jedno vremensko rastezanje pre sastanka na orbiti Marsa."
   Nikol nikada uistinu nije razumela relativnost - bilo je to potpuno neuskladivo sa njenom intuicijom - a izvesno je da joj nije padalo na pamet da protraći i gram energije brinući o tome poslednjeg dana pre rastanka sa Simonom i Majklom. Znala je da će konačno razdvajanje biti izuzetno teško za svakog, pa je želela da pribere sve svoje snage za taj poslednji emocionalni trenutak.
   "Orao je rekao da će doći po nas u jedanaest", obrati se Nikol Ričardu dok su se odevali. "Hoću da posle doručka svi zajedno sednemo u dnevnu sobu. Želim da obodrim decu da iskažu svoja osećanja."
   Doručak je bio lagodan, čak veseo, ali kada se osam članova porodice okupilo u dnevnoj sobi, sve je pritisnulo saznanje da su ostala samo dva sata pre nego što Orao dođe i odvede sve osim Simone i Majkla. Razgovor je bio usiljen i nategnut.
   Mladenci su sedeli zajedno na kauču naspram Ričarda, Nikol i četvoro dece. Keti je, kao i obično, bila potpuno ostrašćena. Govorila je bez prekida. Skakala je sa predmeta na predmet, bezbedno se držeći podalje od svakog spominjanja predstojećeg odlaska. Keti je bila usred dugog monologa o jednom neobuzdanom snu koji je usnila prethodne noći kada su njenu priču prekinuli zvuci dva glasa što su dopirali sa ulaza u glavnu prostoriju.
   "Do đavola, ser Džone", reče prva varijacija Ričardovog glasa, "ovo je naša poslednja prilika. Idem tamo da se pozdravim, pa došli vi ili ne."
   "Ti oproštaji, moj prinče, lome mi dušu. Još nisam dovoljno iskapio da bih umrtvio bol. Sami ste rekli da je devojka prikaza samog anđela. Kako bih mogao..."
   "Pa, onda, idem bez vas", reče princ Hal. Oči svih članova porodice bile su uperene u Ričardovog sićušnog princa-robota koji je, idući hodnikom, prilazio dnevnoj sobi. Falstaf se teturao iza njega, zaustavljajući se svakih četiri ili pet koraka da potegne iz svoje pljoske. Hal priđe i stade ispred Simone. "Najdraža gospo", reče on, spuštajući se na jedno koleno. "Ne mogu da iznađem reči kojima bih se prikladno izrazio o tome koliko će mi nedostajati vaše nasmejano lice. Širom čitavog carstva nema nijedne pripadnice lepšeg pola koja vam je u krasoti ravna..."
   "Pardon", prekide ga Falstaf, bacajući se na oba kolena pored svog princa. "Dragi ser Džon je načinio grešku. Šta ću ja sa ovom šarenom posadom (on mahnu rukom prema Ričardu, Nikol i ostaloj deci - koja su sva do jednog široko osmehivala) kada mogu da ostanem ovde, u prisustvu ovako veličanstvene ljupkosti, a samo ovaj stari čovek mi je takmac. Sećam se Dola Čaršavocepača..."
   Dok su dva mala robota zabavljala porodicu, Bendži je ustao sa stolice i približio se Majklu i Simoni. "Si...mona", reče on, boreći se da ne brizne u plač, "nedostajaćeš mi. Volim te." Bendži zastade za trenutak, gledajući prvo Simonu, a onda svog oca. "Nadam se da ćete ti i ta...ta biti vr...lo sreć...ni."
   Simona ustade i obgrli uzdrhtalog, malog brata. "Oh, Bendži, hvala ti", reče ona. "I ti ćeš meni nedostajati. Nosiću tvoj duh sa sobom svakog dana. Njen zagrljaj beše previše za dečaka. Bendžijevo telo potresoše jecaji, a tiho tužno cvilenje natera svima suze na oči. U sledećem trenutku Patrik dopuza do očevog krila. Uronio je naduvene oči u Majklova prsa. "Tata... tata", ponavljao je u beskonačnost.
   Nema koreografa koji bi mogao da smisli lepši ples oproštaja. Zračeća Simona koja je i dalje na neki način delovala vedro uprkos suzama igrala je po sobi, obraćajući se jednom po jednom članu porodice, želeći im srećan put na svoj ljubak i inteligentan način. Majkl O'Tul je ostao da sedi na kauču sa Patrikom u krilu i Bendžijem pored sebe. Oči bi mu se zacaklile svaki put kada bi neki član porodice koji odlazi prišao za poslednji zagrljaj.
   Želim da zapamtim ovaj trenutak zauvek. Ovde ima toliko ljubavi, reče Nikol samoj sebi dok se obazirala po sobi. Majkl je držao malu Eli u rukama; Simona je govorila Keti o tome koliko će joj nedostajati njihovi razgovori. Nakratko je čak i Keti bila uvezana u emocionalni čvor - bila je iznenađujuće tiha kada se Simona preko sobe vratila do svog supruga.
   Majkl nežno spusti Patrika na pod i dohvati Simoninu pruženu ruku. Njih dvoje se okenuše prema ostalima, a zatim se spustiše na kolena sa rukama sklopljenim u molitvi. "Naš nebeski Oče", poče Majkl snažnim glasom. Zastao je za nekoliko sekundi dok ostali članovi porodice, pa čak i Ričard, nisu kleknuli pored njih na pod.
   "Zahvaljujemo Ti što si nam omogućio radosnu ljubav ove divne porodice. Takođe Ti zahvaljujemo što si nam pokazao Tvoj čudesan rukotvor širom Vaseljene. U ovom času mi te preklinjemo, ako je to Tvoja volja, da se pobrineš za svakog od nas sada kada krećemo različitim putevima. Ne znamo da li je u Tvom naumu da nas još jednom sastaviš da delimo drugarstvo i ljubav što su uzdigli svakog od nas. Ostani sa svima nama, gde god nas naše staze vodile u tvojoj zasenjujućoj tvorevini, i daj nam, o Gospode, da se još jednom ujedinimo - na ovom svetu ili sledećem. Amin."
   Nekoliko sekundi kasnije začulo se zvono. Orao je stigao.
   
   Nikol je napustila kuću koja je smišljeno bila načinjena kao manja verzija njene porodične vile u Bovoau, u Francuskoj, i krenula niz uzanu ulicu u pravcu stanice. Prolazila je pored drugih kuća i pokušavala da zamisli kako bi izgledalo da su pune ljudi. Moj život je bio kao san, reče ona sebi. Izvesno je da nijedno ljudsko biće nije imalo raznovrsnije iskustvo.
   Neke kuće bacale su senke na ulicu dok je surogatno Sunce dovršavalo svoj luk na tavanici iznad njene glave. Još jedan izuzetan svet, razmišljala je Nikol, promatrajući selo na najjužnijem uglu Novog Edena. Orao je bio u pravu kada je govorio da ovaj habitat neće moći da se razlikuje od Zemlje.
   U jednom strelovitom trenutku Nikol se seti onog plavog okeanskog sveta udaljenog devet svetlosnih godina. U svojoj mentalnoj slici stajala je pored Janoša Taborija, pre trinaest godina, u času kada se svemirski brod "Njutn" odvajao od LEO-3. "Evo Budimpešte", rekao je Janoš, kružeći prstima po određenom predelu na osvetljenom globusu koji je treperio u opservacionom prozoru.
   Nikol je tada pronašla Bovoa, ili makar šire područje, prateći uzvodno reku Loaru od njenog ušća u Atlantski okean. "Moja kuća je otprilike ovde", rekla je Janošu. "Možda moj otac i kćerka baš sada gledaju u ovom pravcu."
   Ženevjev iziđe joj u svest dok je ono malopređašnje prisećanje polako bledelo. Moja Ženevjev. Sada si sigurno mlada žena. Još malo pa u tridesetoj. Produžila je sporim hodom niz ulicu blizu svoje nove kuće u zemaljskom habitatu unutar Rame. Razmišljanje o njenoj prvoj kćerki izazvalo je kod Nikol sećanje na jedan kratak razgovor sa Orlom za vreme predaha u pravljenju onog snimka u Čvorištu.
   "Da li ću biti u prilici da vidim svoju kćer Ženevjev kada budemo blizu Zemlje?" upita Nikol.
   "Ne znamo", odgovorio je Orao posle kraćeg oklevanja. "To u potpunosti zavisi od toga kako će vaši sunarodnici reagovati na našu poruku. Što se vas tiče, vi ćete ostati unutar Rame čak i ako plan za nepredviđene okolnosti stupi u dejstvo, ali je sasvim moguće da će vaša kćerka biti jedna od onih dve hiljade koji će doći sa Zemlje da žive u Novom Edenu. Događalo se to i ranije, sa drugim svemirskim putnicima..."
   "A Simonu?" upita Nikol pošto je Orao završio. "Hoću li je ikada ponovo videti?"
   "Na to je već teže odgovoriti", uzvrati Orao. "Mnogo, mnogo činilaca je u igri. Tuđinski stvor je netremično posmatrao svog snuždenog zemaljskog prijatelja. "Žao mi je, gospođo Vejkfild", reče on.
   Jedna kćerka ostala na Zemlji. Druga u tuđinskom svemirskom svetu gotovo sto triliona kilometara daleko. A ja ću biti negde drugde. Ko zna gde. Nikol se osećala strašno usamljeno. Zaustavila se i usredsredila oči na prizor oko sebe. Stajala je pored kružnog prostora u parku sela. Unutar kamenog kruga nalazili su se tobogan, bazen sa peskom, rešetkasta uspinjača i ringišpil, savršeno igralište za decu sa Zemlje. Ispod njenih nogu mreža SRG-a prepletala se kroz onaj deo parka na kome će na kraju da raste trava doneta sa Zemlje.
   Nikol se saže da ispita jedno od sredstava za razmenu gasa. Bili su to čvrsti, okrugli predmeti, svega dva centimetra u prečniku. Nekoliko hiljada njih obrazovalo je redove i kolone koje su se ukrštale po parku. Elektronske biljke, pomisli Nikol. Pretvaraju ugljen-dioksid u kiseonik, omogućavajući nama, životinjama, da preživimo.
   U oku svoje svesti Nikol je mogla da vidi park sa travom, drvećem i ljiljanima u malom ribnjaku, baš kao što je izgledalo na holografskoj slici u sali za konferencije u Čvorištu. Ali premda je znala da se Rama vraća u Sunčev sistem da "dobavi" ljudska bića koja će popuniti ovaj tehnološki raj, i dalje je teško mogla zamisliti ovaj park kako vrvi od dece. Nisam videla neko drugo ljudsko biće osim moje porodice više od četrnaest godina.
   Nikol napusti park i nastavi u pravcu stanice. Stambene kuće koje su obrubljivale uzanu ulicu ustupiše mesto redu zgrada koje će jednog dana, po planu, sadržavati male prodavnice. Naravno, sve su bile prazne, kakva je bila i velika, pravougaona građevina, nesuđena samoposluga, odmah preko puta stanice.
   Prošla je kroz kapiju, popela se na voz i sela napred, odmah iza kontrolne kabine kojom je rukovao robot Benita Garsija. "Još malo pa će mrak", reče Nikol glasno.
   "Još osamnaest minuta", odgovori robot.
   "Koliko ima do somnarijuma?" upita Nikol.
   "Vožnja do Velike centralne stanice traje deset minuta", odgovori Benita kada je voz krenuo iz najjužnije stanice. "Zatim vas čeka još dva minuta hoda."
   Nikol je znala odgovore na vlastita pitanja. Naprosto je želela da čuje drugi glas. Ovo joj je bio drugi usamljenički dan i bolje joj je bilo da razgovara sa robotom Garsijom nego sa samom sobom.
   Voz ju je preneo od najjužnijeg ugla do kolonije u njenom geografskom središtu. Duž puta Nikol je moglo da vidi Šekspirovo jezero na levoj strani voza i padine planine Olimp (koja je bila prekrivena SRG-ima) na desnoj strani. Monitori za elektronske poruke unutar voza pružali su obaveštenja o predelima kroz koje su prolazili, o dobu dana i razdaljini putovanja.
   Ti i Orao ste uradili dobar posao na sistemu vozova, reče Nikol samoj sebi, razmišljajući o svom suprugu Ričardu koji je u ovom času spavao sa ostalim članovima porodice. Uskoro ću vam se pridružiti u velikoj okrugloj sobi.
   Somnarijum je u stvarnosti bio samo produžetak glavne bolnice smeštene na oko dve stotine metara od centralne železničke stanice. Pošto je izišla iz voza i prošla pored biblioteke, Nikol je ušla u bolnicu, prošla kroz nju i stupila u somnarijum kroz jedan dugački tunel. Ostatak njene porodice spavao je u velikoj kružnoj sobi na drugom spratu. Svaki član bio je u "ležaju" duž zida, dugačkoj, mrtvačkom kovčegu sličnoj novotariji, hermetički zatvorenoj u odnosu na spoljašnju sredinu. Samo su im lica bila vidljiva kroz male prozore blizu glava. Kao što ju je Orao obučio, Nikol je proverila monitore koji su sadržavali podatke o fizičkom stanju njenog supruga, dve kćerke i dva sina. Svi su bili dobro. Nije bilo ni nagoveštaja nekih nepravilnosti.
   Nikol zastade i sa žudnjom pređe pogledom po svojim voljenima. Ovo je trebalo da bude njena poslednja inspekcija. Prema dogovorenom postupku, budući da su kritični parametri kod svih bili dobrano unutar tolerancije, sada je kucnuo čas da i Nikol pođe na spavanje. Možda će proteći mnogo godina pre no što ponovo vidi bilo kog od svoje porodice.
   Dragi, dragi Bendži, Nikol uzdahnu dok je promatrala svog retardiranog sina u snu. Od svih nas ovaj prekid u životu biće najteži za tebe. Keti, Patrik i Eli brzo će se uklopiti. Njihovi mozgovi su brzi i okretni. Ali tebi će nedostajati godine koje su mogle da te učine nezavisnim.
   Ležaji su se držali odmaknuti od kružnog zida pomoću nečeg što je ličilo na savijene metalne šipke. Razdaljina između glave jednog ležaja i nogu sledećeg iznosila je svega metar i po. Nikolin prazan ležaj nalazio se u sredini - Ričard, a za njim Keti, bili su iza njene glave; Patrik, Bendži i Eli bili su joj kod nogu.
   Odstojala je nekoliko minuta pored Ričardovog ležaja. On je poslednji otišao na spavanje, pre dva dana. Kao što je zahtevao, princ Hal i Falstaf ležali su mu na prsima unutar zapečaćenog cilindra. Ta poslednja tri dana bila su divna, moja ljubavi, reče Nikol u sebi dok je posmatala muževljevo bezizražajno lice kroz prozorče. Ne bih umela da tražim više od toga.
   Plivali su, pa su se čak i skijali na vodi Šekspirovog jezera, penjali se na planinu Olimp i vodili ljubav kad god bi se i jednom od njih to prohtelo. Jedne cele noći nisu se puštali u velikoj postelji svog novog doma. Jednom dnevno proveravali su svoju usnulu decu, ali su uglavnom koristili vreme da istraže svoj novi svet.
   Bilo je to uzbudljivo, emocijama nabijeno vreme. Ričardove poslednje reči, pre no što je Nikol uključila sistem koji ga je bacio u san, bile su: "Ti si veličanstvena žena i ja te mnogo volim."
   Sada je bio red na Nikol. Nije više smela da odugovlači. Popela se u svoj ležaj, kao što je vežbala mnogo puta za vreme prve nedelje u Novom Edenu, i okrenula sve prekidače osim jednog. Pena oko nje bila je neverovatno prijatna. Poklopac ležaja skliznu joj iznad glave. Ostalo je samo da okrene poslednji prekidač i pusti uspavljujući gas u svoj kovčeg.
   Duboko je udahnula. Ležeći na leđima, prisećala se sna koji je usnula o Uspavanoj lepotici za vreme one prve noći u Čvorištu. Svest joj zatim zaroni natrag u detinjstvo, među one divne vikende koje je provela sa svojim ocem, posmatrajući predstave o Uspavanoj lepotici u zamku d'Is.
   To je najbolji način uspavljivanja, reče ona u sebi, osećajući malaksalost od gasa koji se uvlačio u njen ležaj, pomišljati da će se naći neki šarmantni princ da me probudi.
   

   
   1.
   "Gospođo Vejkfild."
   Glas kao da je dopirao iz daljine, velike daljine. Blago se prokrijumčario u njenu svest, ali je nije sasvim probudio.
   "Gospođo Vejkfild."
   Ovog puta bio je glasniji. Nikol pokuša da se seti gde se nalazi pre no što je otvorila oči. Pomerila je telo, a ona pena se smesta pokrenu i premesti kako bi joj obezbedila maksimalnu udobnost. Pamćenje joj je sporo počelo da šalje signale ostalom delu mozga. Novi Eden. U Rami. Nazad u Sunčev sistem, prisećala se. Je li ovo samo san?
   Ona konačno otvori oči. Nekoliko sekundi imala je problema da izoštri pogled. Posle izvesnog vremena prilika koja se nadvijala nad nju poprimi jasne obrise. Bila je to njena majka, odevena u bolničarsku uniformu!
   "Gospođo Vejkfild", reče taj glas. "Vreme je da se probudite i pripremite za sastanak."
   Za trenutak Nikol se nalazila u šoku. Gde je to bila? Šta njena majka radi ovde? A onda se setila. Roboti, pomisli. Majka je jedna od pet vrsti čovekolikih robota. Robot Anavi Tiaso je specijalista za zdravlje i telesnu kondiciju.
   Robotska ruka pomogla je Nikol da se pridigne i sedne na svoj ležaj. Soba se nije promenila tokom dugog vremena koje je prespavala. "Gde smo mi?" upita Nikol dok se pripremala da siđe sa ležaja.
   "Dovršili smo glavni profil usporavanja i ušli u vaš Sunčev sistem", odgovori kao katran crna Anavi Tiaso. "Ulazak na orbitu Marsa predviđen je za šest meseci."
   Reklo bi se da su joj mišići izgledali normalno. Pre nego što je napustila Čvorište, Orao joj je rekao da odeljci za spavanje sadrže naročite elektronske komponente koje ne samo da će joj redovno vežbati mišiće i ostale biološke sisteme da bi preudupredile atrofiju, već će takođe nadzirati zdravlje svih vitalnih organa. Nikol siđe niz stepenice. Kada se spustila na pod, proteže se.
   "Kako se osećate?" upita je robot. Bila je to Anavi Tiaso 017. Njen broj se jasno isticao na desnom ramenu uniforme.
   "Nije loše", odgovori Nikol. "Nije loše", ponovila je dok je pogledom ispitivala robota. Ričard i ona videli su sve prototipove pre nego što su otišli iz Čvorišta, ali samo je Benita Garsija bila u "radnom stanju" tokom one dve nedelje pre nego što su otišli na spavanje. Svi ostali roboti iz Novog Edena napravljeni su i testirani za vreme dugog puta. Stvarno izgleda baš kao majka, razmišljala je Nikol, diveći se tvorevini nepoznatog ramanskog umetnika. Uneli su sve izmene u prototip koje sam tražila.
   Iz daljine je začula korake koji su im se približavali. Nikol se okrenu. Prilazila im je druga Anavi Tiaso, takođe odevena u belu uniformu bolničarke. "Broj 009 je isto tako opunomoćena da pomogne u postupku inicijalizacije", reče robot Tiaso koja je stajala pored nje.
   "Ko ju je opunomoćio?" upita Nikol, upinjući se da se seti razgovora sa Orlom o postupku buđenja.
   "Programirani plan misije", odgovori 017. "Kada svi vi ljudi budete probuđeni i bodri, preuzimaćemo sva uputstva od vas."
   Ričard se mnogo brže probudio, ali je prilično trapavo silazio niz kratke lestve. Bilo je neophodno da ga dve Tiaso pridrže da ne padne. Po izrazu lica moglo mu se razabrati koliko je radostan što vidi svoju ženu. Posle dugotrajnog zagrljaja i poljupca, promatrao je Nikol nekoliko sekundi. "Ne izgledaš ništa lošije od goreg", reče on u šali. "Sede u tvojoj kosi su se raširile, ali ima još zdravih ostrva crnog u izolovanim tačkama."
   Nikol se nasmeši. Bilo je sjajno ponovo razgovarati sa Ričardom.
   "Uz put", upita on trenutak kasnije, "koliko dugo smo proveli u ovim ludim kovčezima?"
   Nikol sleže ramenima. "Ne znam", odgovori ona. "Još nisam pitala. Prva stvar koju sam uradila bila je da tebe probudim."
   Ričard se okrete prema dva robota Tiaso. "Da li vi vrle dame znate koliko je prošlo otkako smo napustili Čvorište?"
   "Spavali ste devetnaest godina putničkog vremena", odgovori Tiaso 009.
   "Šta znači to putničko vreme?" upita Nikol.
   Ričard se osmehnu. "To je relativistički izraz, draga. Vreme ništa ne znači ako nemaš referencijalni okvir. Unutar Rame prošlo je devetnaest godina, ali te godine odnose se samo..."
   "Nemoj da se trudiš", prekide ga Nikol. "Nisam prespavala sve ovo vreme da bih se probudila zarad predavanja o relativnosti. Možeš to da mi objasniš i kasnije, za večerom. U međuvremenu, imamo važnija posla. Kojim redosledom treba da budimo decu?"
   "Imam jedan drugi predlog", odgovor Ričard posle nekoliko trenutaka oklevanja. "Znam da žudiš da vidiš decu. Ja takođe žudim za tim. Ali zašto da ih ne pustimo da otspavaju još malo? To im sigurno neće nauditi... A ti i ja imamo toliko toga da razmotrimo. Možemo da započenemo pripreme za sastanak, da smislimo šta ćemo da učinimo u pogledu obrazovanja dece, možda čak i da odvojimo trenutak-dva da se ponovo bolje upoznamo..."
   Nikola je uistinu bila nestrpljiva da porazgovara sa decom, ali je logički deo njene svesti shvatao da ima smisla u Ričardovom predlogu. Porodica je razvila tek rudimentaran plan o tome šta će se raditi kada se svi probude, prevashodno zbog toga što je u igri bilo previše neizvesnosti koje su onemogaćavale određivanje tačnih uslova u kojima će se deca probuditi...
   "U redu", reče Nikol posle dužeg razmišljanja. "sve dok sigurno znam da su svi kako treba..." Pogled joj je skrenuo prema prvoj Tiaso.
   "Svi monitorski podaci govore da je svako od vaše dece preživelo razdoblje spavanja bez ikakvih značajnih nepravilnosti", reče biot.
   Nikol se okrenu prema Ričardu i pažljivo se zagleda u njegovo lice. Malo je ostario, ali ne onoliko koliko je ona očekivala.
   "Gde ti je brada?" bubnu ona iznenada, shvativši da mu je lice, začudo, sveže obrijano.
   "Obrijale smo muškarce jutros dok su spavali", odgovori Tiaso 009. "Takođe smo ih potšišale i okupale - u skladu sa programiranim planom misije."
   Muškarce? prođe Nikol kroz glavu. Za trenutak je osetila zbunjenost. Naravno, reče ona sebi. Bendži i Patrik su sada muškarci!
   Uzela je Ričarda pod ruku i njih dvoje se brzim koracima uputiše prema Patrikovom ležaju. Lik koji je videla kroz prozorče beše neprepoznatljiv. Njen mali Patrik nije više bio dečak. Njegove crte su se znatno izdužile, a zaobljena fizionomija iščezla. Nikol je ćutke promatrala svog sina više od jednog minuta.
   "Njegov ekvivalentni uzrast iznosi šesnaest ili sedamnaest godina", reče Tiaso 017, reagujući na Nikolin upitan pogled. "Gospodin Bendžamin O'Tul ostaje godinu i po stariji. Naravno, ovi uzasti su samo približni. Kao što vam je Orao objasnio pre vašeg odlaska iz Čvorišta, bili smo u stanju da unekoliko usporimo dejstvo ključnih enzima starenja kod svakog od vas - ali ne po istoj stopi kod svakog. Kada kažemo da je gospodin Patrik O'Tul sada star šesnaest ili sedamnaest godina, imamo u vidu pre svega njegov lični, unutrašnji biološki časovnik. Navedeni uzrast je neka vrsta preseka njegovog rasta, zrelosti i podsistema procesa starenja."
   Nikol i Ričard su zastajali kod svakog ležaja i po nekoliko minuta promatrali svoju uspavanu decu. Nikol je više puta zavrtela glavom u neverici. "Gde su iščezle one moje bebice?" rekla je pošto je uvidela da je čak i malecka Eli izrasla u tinejdžerku tokom dugog putovanja.
   "Znali smo da će se to dogoditi", primeti Ričard neosetljivim glasom, nimalo ne pomažući majci u Nikol da se izbori sa osećanjem gubitka koje je proživljavala.
   "Jedno je znati to", reče Nikol. "Ali videti i iskusiti to, druga je stvar. Ovo nije slučaj tipične majke koja iznenada shvata da su joj dečaci i devojčice odrasli. Ono što se desilo našoj deci istinski je potresno. Njihov mentalni i društveni razvoj prekinut je za razdoblje jednako vremenu od deset ili dvanaest godina. Sada ćemo imati malu decu koja se kreću u telima odraslih ljudi. Kako možemo da ih pripremimo za susret sa drugim ljudima u roku od samo šest meseci?"
   Nikol je bila obeshrabrena. Da li jedan njen deo nije verovao Orlu kada je ovaj opisao šta će se dogoditi sa njenom porodicom? Možda. Bio je to još jedan neverovatan događaj u životu koji se odavno nalazio izvan moći poimanja. Ali kao njihova majka, pomisli Nikol, imam toliko toga da uradim, a gotovo da uopšte nemam vremena. Zbog čega se nisam pripremila za sve ovo pre nego što smo krenuli iz Čvorišta?
   I dok se Nikol borila sa snažnim nabojem osećanja izazvanim prizorom svoje naglo izrasle dece, Ričard je ćaskao sa dve Tiaso. One su lako odgovarale na sva njegova pitanja. Bio je pod jakim utiskom njihovih sposobnosti, kako fizičkih tako i mentalnih. "Da li svi vi imate takvo bogatstvo uskladišteno u memorijama?" zapitao je robote usred razgovora.
   "Samo mi iz serije Tiaso raspolažemo podrobnim podacima o zdravstvenoj istoriji vaše porodice", odgovori 009. "Međutim, svi čovekoliki bioti imaju pristup širokom rasponu osnovnih podataka. Jedan deo tog znanja biće uklonjen posle prvog kontakta sa drugim ljudima. U tom času memorijska sredstva svih tipova biota biće delimično očišćena. Bilo koji događaj ili delić podataka koji pripada Orlu, Čvorištu, ili bilo kojoj situaciji koja se zbila pre nego što ste se vi probudili neće se zadržati u našoj bazi podataka pošto dođe do sastanka sa ostalim ljudskim bićima. Iz tog ranijeg razdoblja ostaće nam samo informacije o vašem ličnom zdravlju - a ti podaci biće uskladišteni u biotima iz serije Tiaso."
   Nikol je upravo razmišljala o Čvorištu kada je robot izneo poslednju tvrdnju. "Jeste li još u kontaktu sa Orlom?" upita ona nenadano.
   "Ne", odgovori ovog puta Tiaso 017. "Moglo bi se pretpostaviti da Orao ili makar neki predstavnik inteligencije Čvorišta povremeno nadzire našu misiju, ali kada Rama jednom napusti Hangar, obično prestaje svako komuniciranje. Vi, mi, Rama - mi smo samostalni sve dok se ne ispune ciljevi misije.
   
   Keti je stajala ispred velikog ogledala i proučavala svoje nago telo. Čak i posle mesec dana ono joj je bilo sasvim novo. Volela je da se pipa. Posebno joj se dopadalo da prelazi prstima preko grudi i posmatra kako joj bradavice bubre kao odgovor na podsticanje. Keti je još više volela da se ovako igra noću kada je ležala sama ispod čaršava. Onda je mogla svuda da se trlja sve dok joj talasi žmaraca ne bi preplavili telo, a ona poželela da zaplače od zadovoljstva.
   Majka joj je objasnila taj fenomen, ali je izgledalo da joj ne prija kada je Keti pokrenula razgovor o tome drugi i treći put. "Masturbacija je veoma privatna stvar, dušo", rekla je Nikol tihim glasom jedne večeri pre obeda, "i o njoj se obično raspravlja, ukoliko se to uopšte čini, sa najprisnijim prijateljima."
   Od Eli nije bilo vajde. Keti nikada nije primetila da njena sestra ispituje sebe; baš nijednom. Ona verovatno to i ne radi, pomisli Keti. A zasigurno ne želi da razgovara o tome.
   "Jesi li završila tuširanje?" Keti je začula Elin glas iz susedne sobe. Svaka devojka je imala svoju sobu, ali su delile kupatilo.
   "Jesam", povika Keti.
   Eli uđe u kupatilo, delimično obavijena peškirom, i baci brz pogled na svoju sestru koja je potpuno gola stajala pred ogledalom. Mlađa devojka zausti da kaže nešto, ali onda promeni odluku i, odbacivši peškir, bodro uđe pod tuš.
   Keti je posmatrala Eli kroz providna vrata. Najpre je odmerila Elino telo, a zatim pogledala sebe u ogledalu upoređujući svaku anatomsku crtu. Keti se više dopadalo sopstveno lice i boja kože - ona je bila daleko najbeloputiji član porodice, ne računajući oca - ali Eli je imala lepši stas.
   
   "Zbog čega imam tako dečačku figuru?" upita Keti Nikol jedne večeri pre dve nedelje pošto je završila čitanje kocke podataka koja je sadržavala neke veoma staromodne časopise.
   "Ne mogu tačno da ti objasnim", odgovori Nikol, podigavši pogled sa onoga što je čitala. "Genetika je zadivljujuće složen predmet, mnogo složeniji nego što je Gregor Mendel prvobitno pomišljao."
   Nikol se nasmeja samoj sebi, shvativši odmah da Keti ni u kom slučaju nije mogla da shvati ono što joj je upravo rekla. "Keti", produži ona u manje pedagoškom tonu, "svako dete jeste jedinstvena kombinacija osobina oba roditelja. Te osobine uskladištene su u molekulima zvanim geni. Postoje doslovce milijarde različitih načina na koje geni jednog para roditelja mogu da se izraze. Usled toga deca istih roditelja i nisu jednaka."
   Keti nabra veđe. Očekivala je drugačiju vrstu odgovora. Nikol je u trenu shvatila. "Pored toga", dodade ona utešnim tonom, "tvoja figura uopšte se ne može nazvati dečačkom. 'Atletska' bi bila mnogo prikladnija reč."
   "U svakom slučaju", primeti Keti, pokazujući na sestru koja je predano učila u uglu porodične sobe, "izvesno je da ne izgledam kao Eli. Njeno telo je stvarno privlačno - grudi su joj već veće i zaobljenije od mojih."
   Nikol se spontano nasmeja. "Eli odista ima zgodnu figuru", reče ona. "Ali i tvoja je jednako dobra - samo što je drugačija." Nikol se posle ovih reči vratila čitanju, smatrajući da je razgovor okončan.
   "U onim starim časopisima nisam zapazila mnogo žena sa mojom figurom", nastavi Keti posle kraćeg predaha. Držala je u ruci elektronsku beležnicu, ali Nikol više nije obraćala pažnju na nju. "Znaš, majko", reče joj tada kćer, "mislim da je Orao napravio neku vrstu greške u kontroli mog ležaja. Mislim da sam primila neke hormone koji su bili namenjeni Patriku ili Bendžiju."
   "Keti, dušo", uzvrati Nikol, shvativši konačno da joj je kćer opsednuta svojim telom, "sasvim je sigurno da si postala ličnost u sklad sa programom koji su tvoji geni dobili začećem. Ti si divna, inteligentna, mlada žena. Bila bi srećnija ako bi provodila vreme u razmišljanju o svojim brojnim izvanrednim svojstvima umesto što pronalaziš nesavršenosti i žudiš da budeš neka druga osoba."
   Otkako su se probudili, mnogi njihovi razgovori nosili su isti pečat. Keti se činilo da majka ne pokušava da je razume i da je sklona da joj drži predavanja i kritike. "U životu ima daleko važnijih stvari nego da se osećaš dobro", beše redovan refren koji je odzvanjao u Ketinim ušima. S druge strane, majčino hvaljenje Eli izgledalo joj je preterano. "Eli je tako dobar đak, iako je počela tako kasno. Eli je uvek spremna da pomogne i kada se to ne traži od nje, ili - što ne bi bila malo strpljivija sa Bendžijem, kao Eli?"
   Najpre Simona, a sada Eli, reče Keti samoj sebi dok je ležala naga u krevetu kasno jedne noći. Prethodno su se ona i njena mlađa sestra posvađale, a majka je ukorila samo nju. Nikada nisam imala priliku sa majkom. Mi smo naprosto suviše različite. najbolje bi bilo da prekinem pokušaje.
   Prsti su joj lutali telom, podstičući želju, i Keti uzdahnu u očekivanju zadovoljstva. Barem, pomisli ona, ima nekih stvari u kojima mi majka nije potrebna.
   
   "Ričarde", reče Nikol jedne večeri u krevetu kada su se nalazili svega šest nedelja od Marsa.
   "Mmmmm", promumla on. Već je gotovo bio zaspao.
   "Zabrinuta sam za Keti", reče ona. "Zadovoljna sam kako ostala deca napreduju - posebno Bendži, Bog ga blagoslovio. Ali istinski sam zabrinuta za Keti.
   "Šta te tačno muči?" upita Ričard pridižući se na lakat.
   "Njeni stavovi, uglavnom. Keti je neverovatno egocentrična. Pored toga vrlo je plahovita i nestrpljiva sa ostalom decom, pa čak i s Patrikom koji je doslovce obožava. Stalno se prepire sa mnom, često kada su posredi potpune besmislice. I mislim da provodi previše vremena sama u svojoj sobi."
   "Jednostavno joj je dosadno", odgovori Ričard. "Ne zaboravi, Nikol, ona je mlada žena u svojim ranim dvadesetim. Da je na Zemlji, izlazila bi sa momcima i sticala nezavisnost. Ovde zaista nema nikoga ko bi je za... A moraš da priznaš da se i mi ponekad prema njoj ophodimo kao da je dvanaestogodišnjakinja."
   Nikol ne reče ništa. Ričard se naže i dotače joj ruku. "Oduvek smo znali da je Keti najnapetija od sve dece. Na žalost, ona puno liči na mene."
   "Ali ti makar kanališeš svoju energiju u radu na vrednim projektima", reče Nikol. "Keti bi jednako mogla da bude destruktivna koliko i konstruktivna... Zaista, Ričarde, volela bih kada bi porazgovarao sa njom. Inače, bojim se da ćemo imati grdnih teškoća kada sretnemo druge ljude."
   "Šta tražiš od mene da joj kažem?" odvrati Ričard posle kraćeg ćutanja. "Da život nije sazdan samo od uzbuđenja?... I zbog čega bi od nje tražio da se ne povlači u svoj izmaštani svet? Verovatno da je on zanimljiviji. Na nevolju, u sadašnjim okolnostima u Novom Edenu nema ničeg što bi moglo da zanima jednu mladu ženu.
   "Nadala sam se da ćeš pokazati malo više razumevanja", uzvrati Nikol, pomalo povređena. "Potrebna mi je tvoja pomoć, Ričarde... a Keti ima bolji odnos sa tobom."
   Ričard je ponovo zaćutao. "U redu", reče konačno nevoljnim tonom. Opružio se na leđa. "Povešću Keti na skijanje na vodi sutra - ona to voli - i zatražiću da barem bude obzirnija prema ostalim članovima porodice..."
   
   "Vrlo dobro. Odlično", reče Ričard, čitajući materijal iz Patrikove beležnice. Isključio je aparat i pogledao sina koji je pomalo nervozno sedeo na stolici preko puta oca. "Brzo si savladao algebru", nastavi Ričard. Nema sumnje, nadaren si za matematiku. Do časa kada budemo imali i druge ljude u Novom Edenu, bićeš bezmalo spreman za univerzitetske kurseve - barem u matematici i fizici."
   "Ali Majka kaže da još zaostajem u engleskom", uzvrati Patrik. "Misli da su mi sastavi na nivou malog deteta."
   Nikol je prisluškivala ovaj razgovor, te došeta iz kuhinje. "Patrik, dušo, Garsija 041 veli da pisanje ne uzimaš ozbiljno. Znam da ne možeš da naučiš sve preko noći, ali ja ne želim da se osećaš nelagodno kada sretnemo druge ljude."
   "Ali više volim matematiku i nauku", usprotivi se Patrik. "Naš robot Ajnštajn kaže da bi mogao da me još bolje uputi u matematiku za tri ili četiri nedelje - kada ne bi bilo toliko drugih predmeta koji moraju da se bubaju."
   Ulazna vrata iznenada se otvoriše i Keti i Eli uleteše unutra. Ketino lice bilo je ozareno i puno života. "Oprostite što kasnimo", reče ona, "ali imale smo veliki dan." Okrenula se prema Patriku. "Sama sam prevezla čamac preko Šekspirovog jezera. Ostavile smo Garsiju na obali."
   Eli nije ni izbliza bila oduševljena kao njena sestra. U stvari, delovala je pomalo snuždeno. "Je li sve u redu, draga?" obrati joj se Nikol brižnim glasom, dok je Keti častila ostatak porodice pričama o njihovoj pustolovini na jezeru.
   Eli klimnu, ali ne reče ništa.
   "Najuzbudljivije od svega", uzbuđeno je pričala Keti, "bilo je presecanje naših vlastitih talasa pri punoj brzini. Bam-bam-bam - skakali smo od talasa do talasa. Povremeno mi se činilo da letimo."
   "Ti čamci nisu igračke", primeti Nikol nekoliko trenutaka kasnije. Dala je znak svima da priđu stolu postavljenom za večeru. Bendži, koji je bio u kuhinji, štrpkajući salatu, poslednji sede za sto.
   "Šta bi uradila da se čamac prevrnuo?" upita Nikol Keti kada su svi posedali.
   "Garsije bi nas spasile", odgovori Keti kao iz topa. "Njih tri su nas posmatrale sa obale. Najposle, one i jesu tu zbog toga... Pored toga, nosile smo pojaseve za spasavanje, a ja ionako umem da plivam."
   "Ali tvoja sestra ne ume", uzvrati Nikol brzo, sa prekorom u glasu. "A znaš vrlo dobro da bi bila užasnuta da se našla u jezeru."
   Keti stade da se prepire, ali se Ričard umeša i promeni temu pre no što se sukob zaoštrio. Odista, u čitavoj porodici vladala je napetost. Rama je pre mesec dana ušao na orbitu oko Marsa, a još nije bilo nikakvog znaka da će kontingent sa Zemlje stići. Nikol je stalno zamišljala da će se njihov sastanak sa sunarodnicima-Zemljanima odigrati odmah po ulasku na Marsovu orbitu.
   "Posle večere porodica je otišla u dvorište do Ričardove male opservatorije da gleda Mars. Opservatorija je imala pristup svim Raminim spoljašnjim senzorima (ali nijednom u unutrašnjosti izvan Novog Edena - Orao je bio krajnje nepopustljiv u tom pogledu za vreme rasprave o planu) i omogućavala je divotan teleskopski pogled na Crvenu planetu svakog marsovskog dana u određeno vreme. Bendži je posebno voleo ove opservatorijske seanse sa Ričardom. Ponosno je pokazivao vulkane u Tarzijskoj regiji, veliki kanjon zvan Valis Marineris i područje Krize gde je prvi svemirski brod "Viking" sleteo pre više od dvesta godina. Upravo se spremala prašinska oluja južno od stanice Mač, stožeru velike Marsovske kolonije koja je bila napuštena tokom grozničavih dana posle Velikog haosa. Ričard je procenio da bi prašina mogla da se raširi preko cele planete, budući da je baš sada bila sezona globalnih oluja.
   "Šta će se dogoditi ako se Zemljani ne pojave?" zapita Keti za vreme jednog predaha u osmatranju Marsa. "I, majko, molim te da nam ovog puta daš neposredan odgovor. Najposle, mi više nismo deca."
   Nikol pređe preko izazivačkog tona u Ketinom pitanju. "Ako se dobro sećam, osnovni plan nam nalaže da čekamo šest meseci ovde na Marsovoj orbiti", odgovori ona. "Ako u tom razdoblju ne dođe do sastanka, Rama će se uputiti ka Zemlji." Ćutala je nekoliko sekundi. "Ni ja ni vaš otac ne znamo šta bi usledilo posle toga. Orao nam je rekao da ćemo, ako bilo kakav plan za nepredviđene okolnosti stupi u dejstvo, biti obavešteni na vreme, i to u meri koju je neophodno da znamo."
   Više od minuta niko ništa nije progovarao dok se slika Marsa iz drugog ugla pomaljala na džinovskom zidnom ekranu. "Gde je Zemlja?" upita najzad Bendži.
   "To je ona planeta odmah iza Marsa, sledeća bliža Suncu", odgovori Ričard. "Sećaš se, pokazao sam ti je u rasporedu planeta na subrutini na mom kompjuteru."
   "Nisam mislio na to", odgovori Bendži veoma polako. "Ja želim da vidim Zemlju."
   Bio je to krajnje jednostavan zahtev. Ričardu nikad nije palo na pamet, iako je već bezbroj puta dovodio porodicu u opservatoriju, da bi decu mogla zanimati to jedva vidljivo plavo svetlo na noćnom nebu Marsa. "Sa ove razdaljine Zemlja nije posebno privlačna", reče Ričard, tražeći od svoje baze podataka da mu obezbedi odgovarajući senzorski izlaz. "U stvari, ona veoma liči na bilo koji svetli predmet, kao Sirijus, na primer."
   Ričard nije bio u pravu. Kada je identifikovao Zemlju u određenom nebeskom sektoru, a zatim usredotočio sliku oko tog očito beznačajnog odbleska, sva deca su je gledala kao opčinjena.
   To je njihova zavičajna planeta, sinu Nikol, iznenađenoj naglom promenom raspoloženja u sobi. Iako nikada nisu bila tamo. Slike Zemlje iz sećanja nahrupiše u njenu svest, te se i ona zagleda u sićušnu tačku u središtu ekrana. Postala je svesna duboke nostalgije unutar svog bića, žudnje da se vrati na tu blagoslovenu, okeansku planetu ispunjenu tolikim lepotama. Suze joj zacakliše u očima kada se približila svojoj deci i obavila ruke oko njih.
   "Gdegod da idemo u ovoj bajoslovnoj Vaseljeni", reče ona tihim glasom, "sada i u budućnosti ta plava mrlja uvek će biti naš dom."