43. POVLAČENJE
   Kad je žurno izašao kroz rupu koju su probušili laserom, Nortonu se učinilo da šest sunaca Rame blistaju kao obično. Ruso je sigurno pogrešio, pomisli, mada to uopšte ne liči na njega.
   No Ruso je predvideo upravo takvu reakciju.
   "To se odvijalo tako sporo", objasnio je, izvinjavajući se, "da je prošlo dosta vremena pre no što sam zapazio ikakvu razliku. Ali nema sumnje - obavio sam merenja. Jačina svetlosti je opala za četrdeset odsto."
   Sad, kad su mu se oči ponovo prilagodile nakon tame staklenog hrama, Norton je mogao da mu poveruje. Ramin dugi dan bliži se kraju.
   Bilo je toplo kao ranije, ali je Norton utvrdio da drhti. Upoznao je taj osećaj jednom ranije, lepog letnjeg dana na Zemlji. Nastupilo je neobjašnjivo slabljenje svetlosti, kao da pada mrak, ili da je Sunce izgubilo snagu, mada na nebu ne beše ni oblačka. Onda se setio da je počelo delimično pomračenje.
   "Gotovo je", reče turobno. "Idemo kući. Ostavite svu opremu - više nam neće biti potrebna."
   Sada će, nadao se, jedan planerski potez pokazati svoju vrednost. Za ovaj pohod je izabrao London, jer nijedan drugi grad nije tako blizu stepeništa. Podnožje Bete udaljeno je svega četiri kilometra.
   Krenuli su ujednačenim, dugim trčećim koracima koji su najugodniji način putovanja pri prepolovljenoj teži. Norton je uspostavio tempo kojim će po njegovoj proceni stići do ruba ravnice ne iznurivši se, a za najkraće vreme. Bio je bolno svestan onih osam kilometara, koliko će još imati da se penju kad stignu do stepeništa Beta, ali će se osećati mnogo bezbednije kad stvarno započnu uspon.
   Prvi potres je nastupio kad su već gotovo bili stigli do stepeništa. Bio je vrlo slab i Norton se nagonski okrenuo ka jugu, očekujući da opet ugleda vatromet oko rogova. Ali Rama se, izgleda, nikad tačno ne ponavlja. Ukoliko nad tim kao igla zašiljenim planinama ima ikakvih električnih pražnjenja, suviše su slaba da bi se videla.
   "Most", pozvao je, "jeste li ovo primetili?"
   "Jesmo, kapetane - veoma slab udar. Možda opet promena položaja. Posmatramo žiro brzine. Još ništa... Samo trenutak! Pozitivno merenje! Jedva je primetno - manje od mikroradijana u sekundi, ali ustaljeno."
   Znači, Rama počinje da se okreće, mada gotovo neprimetno sporo. Oni raniji potresi mogli su biti lažna uzbuna, ali ovo je sigurno prava.
   "Brzina raste. Pet mikrorada. Halo, jeste li osetili ovaj udar?"
   "I te kako. Stavite sve brodske sisteme u pripravnost. Možda ćemo morati da odemo na brzinu."
   "Zar već očekujete promenu orbite? Još smo daleko od perihela."
   "Ne verujem da se Rama ravna prema našim udžbenicima. Gotovo smo stigli do Bete. Tamo ćemo se odmoriti pet minuta."
   Pet minuta je bilo sasvim nedovoljno, ali su delovali kao večnost, jer sad nema sumnje da svetlost trne, i to brzo.
   Mada su svi opremljeni baterijskim lampama, pomisao na tamu sad je bila nepodnošljiva. Toliko su se psihološki privikli na beskrajan dan da je bilo teško setiti se uslova pod kojima su isprva istraživali ovaj svet. Osećali su neodoljiv poriv da pobegnu - da izađu na svetlost Sunca, kilometar odavde, s onu stranu ovih cilindričnih zidova.
   "Kontrola na glavčini", pozvao je Norton, "da li reflektor radi? Možda će nam ubrzo biti potreban."
   "Da, kapetane. Evo ga."
   Ohrabrujuća iskra svetlosti poče da sija osam kilometara iznad njihovih glava. Čak i u zamirućem danu Rama izgledala je iznenađujuće slaba, no poslužila im je ranije i opet će ih voditi ako ustreba.
   Ovo će biti najduže i za živce najpogubnije penjanje, beše turobno svestan Norton. Ma šta se desilo, biće nemoguće žuriti; ako se suviše premore, naprosto će se skljokati negde na toj vrtoglavoj padini i moraće da čekaju dok im pobunjeni mišići ne dozvole da produže. Dosad su sigurno postali jedna od fizički najsposobnijih posada koja je ikad izvršila neki zadatak u svemiru, ali ima granica onome što živ čovek može da postigne.
   Nakon jednog sata ujednačenog tabananja stigli su do četvrte deonice stepeništa, oko tri kilometra iznad ravnice. Dalje će biti mnogo lakše: teža je već opala gotovo na trećinu zemaljske vrednosti. Mada je s vremena na vreme dolazilo do manjih udara, nisu se ispoljile druge neuobičajene pojave i još ima dovoljno svetlosti. Počeše da se osećaju optimističkije, pa su se čak pitali da nisu prerano otišli. Međutim, jedna stvar je izvesna: povratka nema. Svi su poslednji put prošli Centralnom ravnicom Rame.
   Za vreme odmora od deset minuta na četvrtoj platformi Kalvert uzviknu: "Kapetane, kakav je ovo šum?"
   "Šum? Ništa ne čujem."
   "Visok pisak sa silaznom frekvencijom. Nemoguće da ga ne čujete?"
   "Tvoje uši su mlađe. Oh, sad čujem."
   Činilo se da pisak dopire sa svih strana. Uskoro je bio glasan, čak prodoran, pa brzo poče da gubi visinu. Onda je naglo prestao.
   Nekoliko sekundi potom opet se začuo, ponavljajući isti redosled. Imao je svu onu setnu ubedljivost sirene svetionika što šalje svoja upozorenja u maglom zakriljenu noć. Bila je to poruka, i to hitna. Nije bila namenjena njihovim ušima, ali su je razumeli. Zatim, kao za svaku sigurnost, poruku su potkrepila i sama svetla.
   Pritulila su se, gotovo do gašenja, a onda počeše da trepere. Blistave kuglice, nalik loptastim munjama, jurile su niz šest uskih dolina što su svojevremeno osvetljavale ovaj svet. Išle su od polova ka moru, u sinhronizovanom, hipnotičnom ritmu koji je mogao imati samo jedno značenje. "Ka moru!" pozivala su svetla. "Ka moru!" A bilo je teško odupreti se pozivu; ne beše čoveka koji nije osetio poriv da se vrati i potraži zaborav u vodama Rame.
   "Kontrola na glavčini!" prešno je pozvao Norton. "Da li vidite šta se događa?"
   Vratio se Rusoov glas. Zvučao je kao da je ispunjen strahopoštovanjem i nemalo uplašen.
   "Da, kapetane. Gledam Južnu hemisferu. Tamo su desetine biota - uključujući i neke velike. Dizalice, buldožeri... mnoštvo čistača. I svi jure natrag ka moru, brže no što sam ikad video da se kreću. Evo, ode dizalica - pravo preko ivice! Baš kao Džimi, ali mnogo brže pada... Kad je pala, razbila se u komade... A sad dolaze ajkule; komadaju je... Uh, to nije prijatan prizor...
   Sad gledam ravnicu. Tamo je jedan buldožer koji se, izgleda, pokvario... Neprestano vozi u krug. Sad se na njega okomljuje nekoliko rakova, raskomadavaju ga... Kapetane, mislim da je bolje da se odmah vratite."
   "Veruj mi", reče Norton sa dubokim osećanjem, "dolazimo što brže možemo."
   Rama zatvara kapke, kao brod koji se priprema za buru. To je bio Nortonov neodoljiv utisak, mada nije mogao da mu da logičku osnovu. Više se nije osećao sasvim racionalno. U njegovom duhu borile su se dve prinude: potreba da pobegne i želja da posluša te munje što sevaju nebom, naređujući mu da se pridruži biotima u njihovom maršu ka moru.
   Još jedna deonica stepeništa. Još jedan zastanak od deset minuta kako bi otrovi zamora mogli da se odliju iz njegovih mišića. Onda opet dalje. Još dva kilometra, no bolje je o tome ne misliti...
   Zaluđujući niz sve nižih piskova naglo je prestao. U istom trenutku ognjene lopte što jure niz useke pravih dolina prestadoše sa svojim stroboskopskim sevanjima u pravcu mora. Šest linearnih sunaca Rame opet oblikuje neprekinute trake svetlosti.
   Ali su brzo slabile, a ponekad su treperile kao da se ogromni udari energije odlivaju iz oslabelih izvora. Povremeno su dolazili slabi podzemni potresi. Komandni most je izvestio da se Rama još neprimetno sporo njiše, kao igla kompasa što reaguje na slabo magnetsko polje. To je možda ohrabrujuće; kad Rama obustavi njihanje, Norton će početi ozbiljno da brine.
   Svi bioti su nestali, tako je izveštavao Ruso. U celoj unutrašnjosti Rame jedino se kreću ljudska bića, s mučnom sporošću mileći uz krivinu severne kupole.
   Norton je odavno savladao vrtoglavicu koju je osetio prilikom onog prvog uspona, ali je sad u njegov duh počinjao da se uvlači jedan novi strah. Oni su tako izloženi, ovde, na ovom beskrajnom usponu od ravnice do glavčine. Pretpostavimo da Rama, kad završi promenu položaja, počne da ubrzava?
   Potisak će verovatno ići duž ose. Ako bude išao na sever, to neće predstavljati nikakav problem, samo će ih malo čvršće pritisnuti uz padinu kojom se penju. Ali ako bude usmeren ka jugu, može ih baciti u prazninu da konačno padnu duboko dole u ravnicu.
   Pokušao je da sebe ohrabri mišlju da će ubrzanje biti vrlo malo. Izračunavanja doktora Perere bila su krajnje ubedljiva. Rama ne može postići ubrzanje veće od pedesetine teže, inače bi se Cilindrično more prelilo preko južne litice i poplavilo ceo kontinent. Ali Perera se nalazi u udobnoj radnoj sobi, tamo na Zemlji, a nad njegovom glavom se ne nadnose kilometri metala koji samo što se ne stropoštaju. A možda je Rama konstruisan da ima periodične poplave.
   Ne, to je smešno. Besmisleno je zamišljati da bi svi ovi trilioni tona odjednom mogli početi da se kreću sa ubrzanjem dovoljnim da ga odbaci. Ipak, tokom preostalog dela uspona Norton nikad sebi nije dozvolio da se udalji od sigurnosti što je pruža šipka ograde.
   Čitave ljudske vekove kasnije stepenište se završilo. Ostajalo je svega nekoliko stotina metara vertikalnih, usečenih lestvi. Više nije bilo potrebno verati se uz tu deonicu, jer je u teži koja je brzo opadala jedan čovek sa glavčine, vukući kabel, lako mogao da izvuče drugog. Čak i u podnožju lestvi čovek je težio manje od pet kilograma, a na vrhu - praktično ništa.
   I tako se Norton opustio u ljuljašci, povremeno se hvatajući za prečage kako bi se suprotstavio slaboj Koriolisovoj sili koja je pokušavala da ga odgurne sa lestvi. Gotovo je zaboravio svoje učvorene mišiće, poslednji put gledajući Ramu.
   Sad je osvetljen otprilike kao pri svetlosti punog meseca na Zemlji. Ukupan prizor je savršeno jasan, ali Norton više ne razaznaje sitnije pojedinosti. Sjajna magla delimično zaklanja Južni pol; iz nje viri jedino vrh Velikog roga - crna tačkica, neposredno preko puta.
   Brižljivo kartografisani, ali i dalje nepoznati kontinent s onu stranu mora čini istu onu naizgled nasumičnu šaru kvadratnih polja kakva je uvek bio. Suviše je deformisan i pun složenih pojedinosti da bi se vizuelno ispitivanje isplatilo, te je Norton samo preleteo pogledom po njemu.
   Krenuo je pogledom duž kružnog pojasa mora i prvi put uočio pravilnu šaru uzburkane vode, kao da se talasi lome o grebene postavljene na geometrijski pravilnim razmacima. Ramino manevrisanje ima izvestan učinak, ali slab. Siguran je da bi narednik Rabi Barns blaženo isplovila pod ovim uslovima kad bi od nje zatražio da prebrodi more svojom izgubljenom Odlučnošću.
   Njujork, London, Pariz, Moskva, Rim... Oprostio se sa svim gradovima Severne hemisfere i nadao se da će mu Ramanci oprostiti oštećenja koja je prouzrokovao. Možda će razumeti da je sve to učinjeno u interesu nauke.
   Onda se, najzad, našao na glavčini, a željne ruke su se pružale da ga prihvate i žurno sprovedu kroz vazdušne komore. Prevelikom naporu izložene noge i ruke su mu tako nekontrolisano drhtale da gotovo nije mogao da sebi pomogne i beše zadovoljan što njime barataju kao sa poluparalizovanim bolesnikom.
   Dok je silazio u središnji krater glavčine, nad njim se sužavalo nebo Rame. Kad su vrata unutrašnje vazdušne komore zauvek zaklonila taj prizor, upravo je pomislio: Kako je čudno što noć pada baš sada kad je Rama najbliže Suncu!
   
   

44. KOSMIČKI POGON
   Sto kilometara je dovoljno obezbeđenje, dokonao je Norton. Rama je sad ogroman crni pravougaonik, postavljen tačno na širu stranicu, koji pomračuje Sunce. Norton je iskoristio ovu priliku da Nastojanjem odleti u potpunu senku, tako da se olakša brodskim sistemima za hlađenje i obave neki odavno dospeli poslovi oko održavanja. Ramina zaštitnička kupa tame može iščeznuti svakog trena, te je nameravao da je što bolje iskoristi.
   Rama se još okreće. Sad se pomerio gotovo za petnaest stepeni, te je bilo nemoguće ne verovati da predstoji neka krupna promena orbite. Na Ujedinjenim planetama uzbuđenje je doseglo vrhunac histerije, ali je do Nastojanja dopirao samo slab odjek. Fizički i emocionalno, posada je bila iscrpljena; nakon poletanja sa baze na Severnom polu svi, sem najnužnijih dežurnih, spavali su dvanaest sati. Sam Norton je po nalogu lekara uzeo elektrosedativ. I pored toga, sanjao je kako se penje beskrajnim stepeništem.
   Drugug dana po povratku na brod gotovo sve se vratilo u normalno stanje, a istraživanje Rame je već izgledalo kao deo nekog drugog života. Norton je počeo da otaljava nagomilani kancelarijski posao i da pravi planove za budućnost; međutim, odbijao je zahteve da daje intervjue, koji su nekako uspeli da se provuku u radio-veze Osmatračke službe, pa čak i Svemirske zaštite. Nije bilo poruka sa Merkura, a Generalna skupština UP prekinula je zasedanje, mada je spremna da se, ako zatreba, ponovo sastane u roku od jednog sata.
   Trideset sati nakon napuštanja Rame, Norton je prvi put čestito spavao, kad je grubim drmusanjem vraćen svesti. Bunovno je psovao, otvorio je mutno oko da ugleda Karla Mersera, a onda je, kao svaki dobar zapovednik, namah bio potpuno budan.
   "Prestao je da se okreće?"
   "Da. Stoji kao stena."
   "Hajdemo na most."
   Ceo brod je bio budan. Čak su i šimpe znale da se nešto događa i puštale su brižne, cvileće glasove sve dok ih Mek Endrus nije umirio brzim signalima ruku. Dok je sedao u svoju stolicu i pričvršćivao remene oko pojasa, Norton se pitao da li je ovo možda još jedna lažna uzbuna.
   Rama je sad perspektivom deformisan u zdepast valjak, a žežući rub Sunca viri iznad jedne ivice. Norton je blagim manevrisanjem vratio Nastojanje u senku veštačkog pomračenja i ugledao kako se biserni sjaj korone ponovo ukazuje spram pozadine svetlijih zvezda. Jedna ogromna izbočina, vioka najmanje pola miliona kilometara, popela se tako daleko od Sunca da njene gornje grane izgledaju kao stablo skrletnog ognja.
   Znači, sad moramo da čekamo, reče u sebi Norton. Bitno je ne podleći dosadi, biti spreman za reagovanje u trenutku, postarati se da su instrumenti spremni i da registruju, bez obzira na to koliko trajalo čekanje.
   Ovo je čudno! Zvezdano polje se pomera, gotovo kao da je aktivirao kružne potiskivače. Međutim, nije ni dirnuo komande, a da ima stvarnog kretanja, odmah bi ga osetio.
   "Kapetane!" prešno reče Kalvert sa mesta navigatora. "Okrćemo se - pogledajte zvezde! Ali instrumenti ništa ne pokazuju!" "Da li funkcionišu žiroskopi brzine?"
   "Savršeno normalno. Vidim nulti signal. A mi se okrećemo nekoliko stepeni u sekundi!"
   "To je nemoguće!"
   "Naravno - ali pogledajte sami."
   Kad bi sve drugo otkazalo, čovek mora da se osloni na instrument oka. Norton nije mogao sumnjati u to da se zvezdano polje stvarno sporo okreće. Evo, duž ruba okna prođe Sirijus. Ili je svemir, vrativši se prekopernikovskoj kosmologiji, odjednom je odlučio da se okreće oko Nastojanja, ili zvezde stoje, a brod se okreće.
   Drugo objašnjenje je izgledalo znatno verovatnije, ali je podrazumevalo naizgled nerešive paradokse. Da se brod zaista okreće ovom brzinom, on bi to osetio - doslovno stražnjicom, po onoj staroj izreci. A nisu mogli otkazati svi žiroskopi, istovremeno i nezavisno.
   Preostajao je samo jedan odgovor. Mora biti da je svaki atom Nastojanja u vlasti neke sile - a ovaj učinak je moglo proizvesti jedino moćno polje teže. Ili bar nijedno drugo poznato polje ne bi moglo.
   Odjednom, zvezde iščezoše. Iza štita Rame pojavio se plameni kolut Sunca i njegov blesak ih je odagnao s neba.
   "Možeš li mi dati radarsko merenje? Koliki je dopler?"
   Norton je bio sasvim spreman da sazna da ni ovaj uređaj ne radi, ali se prevario.
   Rama je najzad krenuo, ubrzava skromnom brzinom od 0,015 zemaljske teže. Dr Perera će biti zadovoljan, pomisli Norton; on je predvideo najviše 0,02. I Nastojanje je nakako povučeno, kao komad plavine što se kovitla ukrug iza broda koji brzo odmiče.
   Iz sata u sat ubrzanje je ostajalo ustaljeno. Rama se sve većom brzinom udaljavao od Nastojanja. Kako se razdaljina povećavala, nenormalno ponašanje broda je polako prestajalo; opet su počeli da dejstvuju normalni zakoni inercije. Mogli su samo da nagađaju prirodu energija, čiji ih je povratni talas bio nakratko zahvatio, a Norton beše zahvalan što je Nastojanje postavio na bezbedno odstojanje pre no što je Rama uključio svoj pogon.
   Što se tiče prirode tog pogona, jedna stvar je sada izvesna, čak i ako je sve ostalo zagonetka. Nema nikakvih mlazeva gasa ni snopova jona ili plazme koji potiskuju Ramu u njegovu novu orbitu. Niko to nije bolje izrazio od narednika, profesora Majrona, kad je, sa preneraženom nevericom, rekao: "Ode Njutnov treći zakon".
   Međutim, sutradan je Nastojanje moralo da se osloni na Njutnov treći zakon kad je upotrebilo poslednje rezerve goriva da skrene svoju orbitu od Sunca. Promena je bila mala, ali će povećati udaljenost broda od perihela za deset miliona kilometara. To čini razliku između korišćenja brodskog sistema za hlađenje sa devedeset pet odsto kapaciteta i sigurne smrti u ognju.
   Kad su dovršili svoj manevar, Rama se nalazio na udaljenosti od dvesta hiljada kilometara i bio je jedva vidljiv spram bleska Sunca. Međutim, mogli su da dobiju tačna radarska merenja njegove orbite. I što su više posmatrali, bili su u sve većoj nedoumici.
   Nekoliko puta su proveravali brojke, dok se neverovatni zaključak nije pokazao kao neizbežan. Izgledalo je da su sve zebnje Hermijanaca, Rodrigov heroizam i retorika Generalne skupštine bili sasvim nepotrebni.
   Kakva kosmička ironija, pomislio je Norton, gledajući svoje konačne cifre, ako su nakon milion godina pouzdanog vođenja Ramini računari napravili neznatnu grešku - možda promenili znak jedne jednačine iz plus u minus.
   Svi su bili tako sigurni da će Rama gubiti brzinu, te će ga zahvatiti Sunčeva teža i da će tako postati nova planeta Sunčevog sistema. Rama postupa upravo suprotno.
   Povećava brzinu - i to u najgorem mogućem pravcu. Rama sve brže pada ka Suncu.

45. FENIKS
   Kako su se pojedinosti nove orbite sve jasnije uobličavale, beše teško sagledati kako bi Rama mogao izbeći katastrofu. Samo je šačica kometa prošla tako blizu Sunca; na perihelu Rama će se naći na nepunih pola miliona kilometara iznad tog pakla vodonika u spajanju. Nijedan čvrst materijal ne može izdržati temperaturu na toj blizini. Otporna legura od koje je načinjen omotač Rame počeće da se topi na deset puta većem rastojanju.
   Na opšte olakšanje, Nastojanje je sad prošlo svoj perihel i polako povećava rastojanje od Sunca. Rama je daleko napred, na svojoj bližoj, bržoj orbiti, i čini se da je već prilično zašao u najdalje rubove korone. Brod će imati izvanredan pogled na završnu fazu drame.
   A tada, na pet miliona kilometara od Sunca, i dalje ubrzavajući, Rama poče da ispreda svoju čauru. Dotle je, uz najveće uvećanje teleskopa Nastojanja, bio vidljiv kao majušna blistava šipčica; odjednom je počeo da treperi, kao zvezda sagledana kroz magle na obzorju. Izgledalo je gotovo kao da se raspada. Kad je ugledao kako se slika rasplinjava, Norton je osetio bolnu tugu zbog gubitka tolikih čudesa. Onda je shvatio da je Rama još tamo, ali okružen svetlucavom izmaglicom.
   A onda je nestao. Na njegovom mestu nalazi se blistav, zvezdi podoban objekt, koji ne pokazuje vidljiv kolut - kao da se Rama skupio u majušnu lopticu.
   Tek posle izvesnog vremena pronikli su šta se desilo. Rama je odista nestao. Sad je okružen savršeno refleksnom kuglom, prečnika od oko sto kilometara. Sve što sad mogu da vide jeste odraz samog Sunca na zakrivljenom delu koji im je najbliži. Iza tog zaštitnog mehura Rama je verovatno bezbedan od Sunčevog pakla.
   Kako su sati prolazili, mehur je menjao oblik. Odraz Sunca se izdužio, izobličio. Lopta se pretvarala u elipsoid, čija dugačka osa ide u smeru leta Rame. Tada su počeli da stižu prvi nenormalni izveštaji iz robotskih opservatorija, što već skoro dvesta godina neprestano motre na Sunce.
   Nešto se događa sa Sunčevim magnetskim poljem u predelu oko Rame. Milion kilometara duge silnice što prolaze kroz koronu i guraju pramenove strahovito jonizovanog gasa brzinama koje ponekad premašuju čak i razornu težu Sunca uobličavaju se oko tog blistavog elipsoida. Još ništa nije vidljivo, ali instrumenti iz orbite javljaju svaku promenu magnetskog toka i ultraljubičastog zračenja.
   A uskoro je čak i oko moglo zapaziti promene u koroni. Slabašno svetlucava cev - ili tunel - duga sto hiljada kilometara pojavila se visoko u spoljašnjem sloju Sunčeve atmosfere. Ovlaš je zakrivljena, povija se duž orbite koju Rama opisuje, a sam Rama - ili zaštitna čaura oko njega - primećuje se kao blistava đinđuva što sve brže juri kroz koronu, niz tu sablasnu cev.
   Jer brzina i dalje raste. Rama se sad kreće brzinom od preko dve hiljade kilometara u sekundi i uopšte ne dolazi u obzir da ostane zarobljenik Sunca. Sada je, napokon, očigledna strategija Ramanaca. Oni su prišli tako blizu Suncu samo da na izvoru uzmu njegovu energiju i još brže pohitaju ka svom konačnom, nepoznatom cilju.
   Uskoro je izgledalo da ne uzimaju samo energiju. Niko nije mogao biti siguran, jer su najbliži osmatrački instrumenti udaljeni trideset miliona kilometara, ali su postojali sasvim određeni znaci da materija teče iz Sunca u Ramu, kao da nadoknađuje ono što je iscurilo i izgubljeno tokom deset hiljada vekova provedenih u svemiru.
   Rama sve brže i brže obilazi Sunce, krećući se brže od ma kojeg objekta što je ikad putovao kroz Sunčev sistem. Za manje od dva sata smer njegovog krtanja pomerio se za preko devedeset stepeni i pružio je konačan, gotovo prezriv dokaz o potpunom odsustvu zanimanja za sve one svetove čiji je duševni mir tako grubo narušio.
   Rama je padao iz ekliptike u južno nebo, daleko ispod ravni u kojoj se kreću sve planete. Mada to sigurno nije mogao biti njegov konačni cilj, usmerio se pravo na Veliki Magelanov oblak i samotne ambise s onu stranu Mlečnog puta.
   

46. MEĐUIGRA
   "Slobodno", rasejano reče zapovednik Norton, začuvši tiho kucanje na svojim vratima.
   "Vesti za tebe, Bile. Htela sam da ih prvo tebi saopštim, pre no što se umeša posada. To i onako spada u moje područje."
   Norton je još izgledao kao da je negde daleko. Ležao je, ruku sklopljenih ispod temena, poluzatvorenih očiju, prigušivši svetlo u kabini - nije stvarno dremao, već se bio izgubio u nekoj sanjariji ili privatnom snu.
   Trepnuo je jednom ili dvaput i naprčac se vratio u svoje telo.
   "Izvini, Lora, ne razumem. O čemu je reč?"
   "Nemoj mi reći da si zaboravio."
   "Prestani da me začikavaš, ti, bedna ženo. Tu, nedavno, imao sam da brinem o ponečem."
   Brodska lekarka Ernst je povukla pričvršćenu stolicu po šinama i sela pored Nortona.
   "Mada interplanetarne krize dolaze i prolaze, zupčanici marsovske birokratije melju bez zastanka. Ali pretpostavljam da je Rama pomogao. Dobro je što nisi morao da pribaviš dozvolu i od Hermijanaca."
   Poče da mu sviće. "Oh - Port Louel je izdao dozvolu!"
   "Još bolje. Po njoj se već postupa." Lora je bacila pogled na listić hartije u svojoj ruci. "Bez odlaganja", pročitala je. "Tvoj sin se verovatno upravo začinje. Čestitam."
   "Hvala. Nadam se da se nije naljutio zbog čekanja."
   Kao svaki astronaut, Norton je sterilizovan kad je stupio u službu. Za muškarca koji će provesti godine u svemiru mutacija prouzrokovana radijacijom nije bila rizik, već izvesnost. Spermatozoid što je upravo isporučio svoj tovar gena, dvesta miliona kilometara odvade, na Marsu, bio je zaleđen trideset godina, čekajući svoj sudbinski trenutak.
   Norton se pitao da li će stići kući na vreme za porođaj. Zaslužio je odmor, rekreaciju i ono normalnog porodičnog života što kao astronaut može da ima. Sad, kad je zadatak u suštini izvšen, počinjao je da se opušta i opet razmišlja o svojoj budućnosti i budućnosti obeju svojih porodica. Da, biće dobro proboraviti malo kod kuće i nadoknaditi izgubljeno vreme - na mnoge načine.
   "Ova poseta je bila u čisto profesionalnom svojstvu", pobunila se Lora, prilično neuverljivo.
   "Nakon toliko godina", odgovori Norton, "i suviše se dobro poznajemo. Uostalom, sad i onako nisi na dužnosti." Ova situacija, znao je, nesumnjivo se ponavlja širom broda. Mada su još nedeljama od kuće, "orbitalna orgija" u čast završetka misije u punom je jeku.
   "Šta sad misliš?" upita Lora mnogo kasnije. "Nadam se da ne postaješ sentimentalan."
   "Ne što se nas tiče. U pogledu Rame. Počinje da mi nedostaje."
   "Velika hvala na komplimentu."
   Norton je čvršće zagrli. Jedna od najlepših stvari u vezi sa bestežinskim stanjem, pomišljao je često, jeste to što možeš celu noć nekog odistinski da držiš, a da ne prekineš cirkulaciju. Bilo je ljudi koji su tvrdili da je ljubav u zemaljskoj teži tako nezgrapna da u njoj više ne mogu da uživaju.
   "Lora, dobro je poznata činjenica da muškarci, za razliku od žena, imaju um sa dva koloseka. Ali, govoreći ozbiljno - pa, dobro, ozbiljnije - stvarno imam osećaj gubitka."
   "To shvatam."
   "Ne budi toliko klinička; nije to jedini razlog. Oh, nema veze." Odustao je. To nije lako objasniti, čak ni samom sebi.
   Na ovom zadatku postigao je uspeh preko svih razumnih očekivanja. Ono što su njegovi ljudi otkrili u Rami decenijama će zapošljavati naučnike. A, iznad svega, to je postigao bez jedne jedine žrtve.
   Ali je i omašio. Može se spekulisati bez kraja i konca, međutim, priroda i svrha Ramanaca i dalje su potpuno nepoznate. Oni su upotrebili Sunčev sistem kao stanicu za obnavljanje pogonske energije, stanicu za odbacivanje - nazovite to kako hoćete - i onda su ga potpuno prezreli, idući po važnijem poslu. Verovatno nikad neće saznati da ljudski rod uopšte postoji. Takva monumentalna ravnodušnost je gora od svake namerne uvrede.
   Kad je Norton poslednji put nazreo Ramu, sićušnu zvezdu što juri u beskraj s onu stranu Venere, znao je da je deo njegovog života prošao. Ima tek pedeset pet godina, a oseća da je svoju mladost ostavio tamo dole, u zakrivljenoj Centralnoj ravnici, među tajnama i čudesima što sad neumitno odlaze van čovekovog domašaja. Kakve god mu počasti i postignuća donela budućnost, tokom ostatka života opsedaće ga osećaj antiklimaksa i spoznaja propuštenih prilika.
   Tako je govorio sebi, ali je, čak i tada, trebalo da bolje zna.
   A na udaljenoj Zemlji dr Karlajl Perera još nikom nije kazao kako se iz nemirnog sna probudio sa porukom iz podsvesti koja je odzvanjala njegovim mozgom: Ramanci sve rade triput.

Rama II

1. RAMA SE VRAĆA
   Ekskalibur, veliki generator radarskih impulsa, koji su energijom napajale nuklearne eksplozije, nalazio se izvan upotrebe već skoro pola stoleća. Bio je projektovan i načinjen u velikoj žurbi neposredno po prolasku Rame kroz Sunčev sistem. Kada je 2132. objavljeno da je stavljen u pogon, objašnjeno je da mu je svrha da Zemlji obezbedi blagovremeno upozorenje o približavanju svih budućih tuđinskih posetilaca: brod veliki poput Rame mogao se otkriti na međuzvezdanim udaljenostima - godinama, nadali su se naučnici, pre no što bude mogao da ima bilo kakav uticaj na ljudske poslove.
   Odluka da se načini Ekskalibur doneta je još pre no što je Rama prešao perihel. Kada je prvi vanzemaljski posetilac zaokrenuo za Sunce i zaputio se ka zvezdama, armije naučnika stale su da proučavaju podatke sa jedine misije koja je uspela da stigne do njega.
   Rama je, objavili su oni, bio inteligentni robot koji nije pokazao baš nikakvo zanimanje za naš Sunčev sistem ili njegove žitelje. Zvanični izveštaj nije pružao nikakva objašnjenja za mnoštvo tajni sa kojima su se istraživači suočili; stručnjaci su, međutim, uverili same sebe da su razumeli jedno temeljno načelo ramanskog inženjeringa. Budući da je većina velikih sistema i podsistema koje su ljudski istraživači zatekli u Rami imala po dve operativne rezervne jedinice, izgledalo je da su tuđinski inženjeri projektovali sve u tri primerka. Stoga, budući da se za celu džinovsku letelicu smatralo da je mašina, došlo se do zaključka da je veoma verovatno da će za prvim posetiocem uslediti još dva ramanska broda.
   Ali nikakve nove svemirske letelice nisu se pojavljiivale u Sunčevom susedstvu iz praznih prostranstava međuzvezdanog svemira. Kako su godine prolazile, žitelji Zemlje našli su se suočeni sa nekim prečim problemima. Brige oko Ramanaca, ili već onoga ko je sazdao taj sumorni cilindar dugačak pedeset kilometara, počele su da blede kako je samotna poseta tuđinaca polako odlazila u istoriju. Poseta Rame i dalje je zaokupljala pažnju mnogih naučnika, ali najveći broj pripadnika ljudske vrste bio je primoran da pažnju posveti drugim stvarima. Početkom četrdesetih godina dvadeset drugog stoleća svet se našao u raljama velike ekonomske krize. Više nije bilo novca za održavanje Ekskalibura. Ono nekoliko naučnih otkrića koja su ostvarena na njemu nije moglo da opravda ogromne troškove obezbeđenja njegovog funkcionisanja. I tako, veliki nuklearni generator impulsa bio je napušten.
   Četrdeset pet godina kasnije bila su potrebna trideset tri meseca da se Ekskalibur vrati u operativno stanje. Osnovno opravdanje za oživljenje Ekskalibura bilo je naučno. Tokom minulih godina došlo je do procvata radarske nauke, kao i do usavršenja novih metoda tumačenja dobijenih podataka, što je veoma povećalo vrednost osmatranja načinjenih na Ekskaliburu. Kada je generator ponovo počeo da snima prizore dalekih nebesa, gotovo niko na Zemlji nije više očekivao dolazak nove letelice Rama.
   Operativni nadzornik na stanici Ekskalibur nije čak ni obavestio svoje pretpostavljene kada je neobična tačka zasvetlela prvi put na njegovom monitoru za obradu podataka. Pomislio je da je posredi artefakt, varka koju je proizveo nepravilan procesni algoritam. Kada se, međutim, ovaj trag ponovio nekoliko puta, on mu je posvetio veću pažnju. Nadzornik je pozvao šefa naučne ekipe na Ekskaliburu koji je izvršio analizu podataka i došao do zaključka da je novi objekat kometa dugog perioda. Prošla su još dva meseca pre no što je jedan diplomac dokazao da je trag izazvalo glatko telo čija je duža strana imala najmanje četrdeset kilometara.
   Godine 2197. svet je konačno doznao da je objekat koji hita kroz Sunčev sistem ka unutrašnjim planetama druga vanzemaljska svemirska letelica. Međunarodna svemirska agencija (MSA) usredsredila je svoje snage na pripremu misije koja će presresti uljeza čim bude ušao unutar Venerine orbite krajem februara 2200. Oči čovečanstva opet su se upravile ka zvezdama, a žitelji Zemlje ponovo su se upustili u rasprave o dubokim filosofskim pitanjima što ih je postavio prvi Rama. Kako se novi posetilac približavao, a mreža senzora upravljena u njegovom pravcu uspevala da mu sve podrobnije razluči fizičke pojedinosti, bilo je potvrđeno da je svemirski brod istovetan, bar spolja, svom prethodniku. Rama se vratio. Čovečanstvo se po drugi put našlo suočeno sa sudbinom.
   

2. TEST I OBUKA
   Bizarno metalno stvorenje lagano se kretalo duž zida, gamižući nagore ka ispustu. Ličilo je na kakvu oklopnu životinju, čije je zglobno, puževsko telo bilo prekriveno tankom opnom koja je obavijala zbijenu skupinu elektronskih delova smeštenih u srednjem od njegova tri dela. Jedan helikopter lebdeo je na oko dva metra od zida. Dugačka, fleksibilna ruka sa hvataljkom na vrhu pružila se iz nosa helikoptera, zamalo promašivši da obavije metalnu kandžu oko neobičnog stvora.
   "Do vraga", promrmlja Janoš Tabori, "ovo je gotovo nemoguće izvesti dok se kopter trese. Čak i pri savršenim uslovima teško je vršiti precizne zahvate ovom hvataljkom pri punom izduženju ruke." On uputi pogled prema pilotu. "Zbog čega ova fantastična letelica ne može da zadrži stalnu visinu i položaj?"
   "Približi helikopter zidu", naredi dr Dejvid Braun.
   Hiro Jamanaka bezizražajno osmotri Brauna i unese komandu u kontrolnu konzolu. Ekran pred njim blesnu crvenom bojom i na njemu se pojavi poruka: KOMANDA NEPRIHVATLJIVA. NEDOVOLJNA TOLERANCIJA. Jamanaka ništa ne reče. Helikopter je i dalje lebdeo na istom mestu.
   "Imamo pedeset centimetara, možda sedamdeset pet, između elise i zida", stade Braun glasno da razmišlja. "Još dva ili tri minuta i biot će se naći na sigurnom ispod ispusta. Pređimo na ručno upravljanje i zgrabimo ga. Smesta. Bez grešaka ovoga puta, Tabori."
   Za trenutak, Hiro Jamanaka zagledao se sumnjičavo u proćelavog naučnika sa naočarima koji je sedeo na sedištu iza njega. Zatim se pilot okrenuo napred, uneo novu komandu u konzolu i prebacio veliki crni prekidač u levi položaj. Na monitoru blesnu nova poruka: RUČNO UPRAVLJANJE. BEZ AUTOMATSKE ZAŠTITE. Jamanaka stade da obazrivo približava helikopter zidu.
   Inženjer Tabori bio je spreman. On zavuče šake u instrumentne rukavice i nekoliko puta, probe radi, otvori i zatvori hvataljku na kraju fleksibilne ruke. Ruka se ponovo izdužila i dva mehanička krata vešto se sklopiše oko zglobnog puža i njegove opne. Senzori na hvataljki uputiše povratnom spregom kroz rukavice poruku Tiboru da je uspešno uhvatio plen. "Imam ga", uzviknu on uzbuđeno. Zatim otpoče spor proces unošenja lovine u helikopter.
   Iznenadni nalet vetra zanese helikopter na levu stranu i ruka sa biotom udari u zid. Tabori oseti kako više ne drži čvrsto plen. "Ispravi ga", uzviknu on, nastavivši da uvlači ruku. Dok se Jamanaka upirao da vrati helikopter u vodoravan položaj, nehotice je sasvim malo pognuo nos letelice. Istog trena tri člana posade začuše mučni zvuk udara metalne elise rotora o zid.
   Japanski pilot u magnovenju pritisnu dugme za slučaj opasnosti i letelica se ponovo nađe pod automatskom kontrolom. Nepunu sekundu kasnije oglasi se zavijajući alarm i monitor u kokpitu blesnu crvenom bojom. VELIKO OŠTEĆENJE. VISOKA VEROVATNOĆA KRAHA. EVAKUISATI POSADU. Jamanaka nije oklevao. Samo trenutak potom bio je izbačen iz kokpita i smesta aktivirao padobran. Tabori i Braun hitro su sledili njegov primer. Istog časa kada je mađarski inženjer izvukao šake iz instrumentnih rukavica, hvataljka na kraju mehaničke ruke se otvori i oklopno stvorenje stropošta se u dubinu od stotinu metara, raspavši se u hiljadu majušnih komada pri sudaru sa ravnom površinom.
   Helikopter kojim više niko nije upravljao stade da se mahnito strmoglavljuje. Iako je u letelici bio uključen automatski algoritam za spuštanje, koji ju je držao pod punom kontrolom, oštećeno plovilo žestoko je pritislo amortizere pri dodiru sa tlom i prevrnulo se na bok. Nedaleko od mesta gde se helikopter prizemio, jedan krupan muškarac, odeven u smeđu uniformu prekrivenu vrpcama, iskoči iz otvorenog lifta. Upravo se spustio iz centra kontrole misije, delujući prilično uzbuđeno dok je odsečno koračao ka roveru koji ga je čekao. Za njim je stupala žustra plavuša u letačkom kombinezonu MSA, koja je na oba ramena imala pričvršćenu opremu za snimanje. Čovek u uniformi bio je general Valerij Borzov, zapovednik projekta "Njutn". "Je li neko povređen?" upita on vozača rovera, elektroinženjera Ričarda Vejkfilda.
   "Izgleda da je Janoš dobio prilično jak udarac u rame prilikom izbacivanja iz helikoptera. Ali Nikol je upravo javila radiom da nije slomio ni iščašio nijednu kost, već je samo zaradio mnoštvo modrica."
   General Borzov smesti se na prednje sedište rovera pored Vejkfilda, koji je sedeo za kontrolnom tablom vozila. Plavuša, videonovinarka Franćeska Sabatini, prestala je da snima prizor i stala da otvara stražnja vrata rovera. Borzov joj iznenada odmahnu. "Pođite da vidite kako je sa de Žardanovom i Taborijem", reče on, pokazujući preko ravnice. "Vilson je verovatno već tamo."
   Borzov i Vejkfild uputiše se u roveru u suprotnom smeru. Prevalili su oko četiri stotine metara kada su stigli do Dejvida Brauna, suvog pedesetogodišnjaka u novom letačkom kombinezonu, koji je bio zaokupljen zamotavanjem padobrana i njegovim smeštanjem u ranac. General Borzov iziđe iz rovera i priđe američkom naučniku.
   "Je li sve u redu, doktore Braun?" upita general bez mnogo okolišenja.
   Braun klimnu, ne odgovorivši ništa. "U tom slučaju", nastavi general Borzov odmerenim tonom, "možda mi možete reći šta ste imali na umu kada ste naredili Jamanaki da pređe na ručno upravljanje? Čini mi se da bi bilo bolje ako tu stvar raspravimo ovde, podalje od ostalih članova posade."
   Dr Dejvid Braun i dalje je ćutao. "Zar niste videli znake upozorenja?" nastavi Borzov posle kratke pauze. "Da li ste, makar i na trenutak, pomislili da bi tim manevrom mogla biti ugrožena bezbednost ostalih kosmonauta?"
   Braun konačno osmatri Borzova smrknutim, namrgođenim pogledom. Kada je najzad progovorio, učinio je to u grču i napeto, što je bio rečit pokazatelj njegovih prigušenih osećanja. "Izgledalo mi je razložno da još malo približin helikopter cilju. Preostala je još izvesna margina, a to je bio jedini način na koji smo se mogli dočepati biota. Naš zadatak je, uostalom, bio da uhvatimo..."
   "Nije potrebno da mi objašnjavate šta vam je bio zadatak", prekide ga uzbuđeno Borzov. "Ne zaboravite da sam ja lično projektovao misiju. A podsetiću vas ponovo na to da je osnovni prioritet, u svakom trenutku, bezbednost posade. Naročito za vreme simulacija... Moram vam reći da sam potpuno zapanjen tom vašom ludom akrobacijom. Helikopter je oštećen, Tabori je povređen, a vi imate sreće što niko nije stradao."
   Dejvid Braun više nije obraćao pažnju na generala Borzova. Okrenuo se i stao da privodi kraju pakovanje padobrana u providni ranac. Bilo je, međutim, očigledno - po položaju njegovih ramena i po energiji koju je ulagao u tu rutinsku operaciju - da sav kipti od besa.
   Borzov se vrati u rover. Sačekavši nekoliko sekundi, on ponudi dr Braunu da ga prebaci u bazu. Amerikanac odmahnu glavom, ne rekavši ništa, podiže ranac na leđa i krenu pešice prema helikopteru i liftu.
   

3. KONFERENCIJA ZA POSADU
   Janoš Tabori sedeo je ispred sale za skupove u kompleksu vežbaonica, na stolici uzetoj iz auditorijuma, obasjan nizom malih, ali snažnih svetiljki koje su se mogle prenositi. "Udaljenost do simuliranog biota bila je ujedno i granica dosega mehaničke ruke", objašnjavao je on u malu kameru koju je držala Franćeska Sabatini. "Dva puta sam pokušao da ga dohvatim, ali nisam uspeo. Doktor Braun je tada odlučio da pređemo na ručno upravljanje helikopterom, kako bismo se malo približili zidu. No, zahvatio nas je nalet vetra..."
   Vrata sale za konferenciju se otvoriše i na njima se pojavi jedno nasmejano, rumeno lice. "Svi vas čekamo", reče general O'Tul prijatnim glasom. "Mislim da je Borzov već postao pomalo nestrpljiv."
   Franćeska isključi rasvetu i vratio video kameru u džep svog letačkog kombinezona. "U redu, moja mađarska junačino", nasmeja se ona, "ovde ćemo prekinuti. Poznato ti je da naš vođa ne voli da čeka." Ona priđe niskom muškarcu i nežno obavi ruke oko njega. Zatim ga potapša po previjenom ramenu. "Ali stvarno nam je milo što je s tobom sve u redu."
   Jedan zgodan, tamnoputi muškarac u ranim četrdesetim godinama sedeo je tik izvan vidokruga kamere za vreme intervjua, vodeći beleleške na pljosnatoj, pravougaonoj tastaturi velikoj otprilike kvadratnu stopu. On krenu za Franćeskom i Janošem u salu za konferencije. "Želim da napišem članak ove nedelje o novim tehnološkim rešenjima vezanim za daljinsko upravljanje rukom posredstvom rukavice", prošaputa Redži Vilson Taboriju dok su sedali. "Mnoge moje čitaoce oduševljavaju ovakve tehničke pojedinosti."
   "Drago nam je što ste nam se vas troje pridružili", zagrme Borzovljev sarkastični glas salom za konferencije. "Već sam počeo da mislim da je ovaj sastanak posade za vas nepotrebna nelagodnost koja vas ometa u znatno važnijem zadatku izveštavanja o našoj nezgodi, odnosno pisanja učenih naučnih i inženjerskih članaka." On pokaza prema Redžiju Vilsonu, čija se neizbežna pljosnata tastatura nalazila na stolu pred njim. "Vilsone, verovali ili ne, zamišljeno je da vi budete najpre član ove posade, a tek onda novinar. Kako bi bilo da bar jednom odložite tu vražiju stvar i da slušate? Imam da kažem nekoliko stvari i voleo bih da to ostane među nama."
   Vilson zaklopi tastaturu i stavi je u tašnu. Borzov ustade i poče da hoda prostorijom dok je govorio. Sto u sali za konferencije imao je izdužen ovalni oblik, dosežući više od dva metra na mestu gde je bio najširi. Za stolom je bilo dvanaest mesta, a za svakim su se nalazili kompjuterska tastatura i monitor; monitor je bio donekle umetnut u površinu stola i prekriven, kada nije korišćen, uglačanim poklopcem koji se slagao sa imitacijom drveta sa ostatka stola. Kao i uvek, druga dva vojna lica u ekspediciji, evropski admiral Oto Hajlman (junak intervencije Veća vlada u Karakaskoj krizi) i general američkih vazduhoplovnih snaga Majkl Rajan O'Tul, sedeli su oko Borzova na jednom kraju ovalnog stola. Ostalih devet članova ekspedicije "Njutn" nisu uvek sedeli na istim mestima, što je naročito osujećivalo nagonski urednog admirala Hajlmana, kao i, premda u manjoj meri, komandujućeg oficira Borzova.
   Ponekad bi se "neprofesionalni" članovi posade zbili na suprotnom kraju stola, prepustivši "svemirskim kadetima", kako su nazivani kosmonauti koji su završili Svemirsku akademiju, da obrazuju svojevrsnu tampon zonu u sredini. Posle skoro godinu dana neprekidne medijske pažnje, javnost je svakog pripadnika dvanestočlane posade svrstavala u jednu od tri podgrupe: neprofesionalce, koji su se sastojali od dva naučnika i dva novinara, vojnu trojku i pet kosmonauta koji su obavljali najveći deo stručnih poslova u okviru misije.
   Ovoga dana, međutim, dve nevojne grupe bile su sasvim izmešane. Interdisciplinarni japanski naučnik Šigeru Takagiši, koji je opšte smatran za vodećeg svetskog stručnjaka za prvu posetu Rame od pre sedamdeset godina (uz to, bio je i autor Atlasa Rame, koji je predstavljao obavezno štivo za sve članove posade), sedeo je po sredini ovalnog stola između sovjetskog pilota Irine Turgenjev i britanskog kosmonauta/elektroinženjera Ričarda Vejkfilda. Naspram njih nalazili su se sanitetski oficir Nikol de Žardan, žena bujnih oblina i bakarno-smeđeg tena, složenog francusko-afričkog porekla, tihi, gotovo mehanički, japanski pilot Jamanaka i zadivljujuća sinjora Sabatini. Poslednja tri mesta na "južnom" kraju ovalnog stola, koji je gledao prema velikim kartama i dijagramima Rame na suprotnom zidu, zauzimali su američki novinar Vilson, brbljivi Tabori (sovjetski kosmonaut iz Budimpešte) i dr Dejvid Braun. Braun je izgledao veoma poslovno i ozbiljno; u času kada je sastanak počeo pred sobom je imao rasprostrto nekoliko listova hartije.
   "Potpuno mi je nepojamno", govorio je Borzov dok je žustrim korakom svrhovito koračao po prostoriji, "da bilo ko od vas može makar i za trenutak da smetne s uma da ste odabrani za najznačajniju misiju koju je čovečanstvo ikada preduzelo. Ali na osnovu ovih poslednjih simulacija, moram priznati da počinju da mi se javljaju sumnje oko nekih među vama.
   Ima onih koji veruju da će ova nova letelica Rama biti verna kopija svoje prethodnice", nastavi Borzov, "te da će biti podjednako nezainteresovana i ravnodušna prema beznačajnim stvorenjima koja su došla da je ispitaju. Priznajem da, sudeći na osnovu radarskih podataka koje obrađujemo tokom poslednje tri godine, izgleda da je iste veličine i istog sklopa. Ali čak i ako se ispostavi da je ponovo posredi mrtvi brod koji su sazdali tuđinci što su iščezli pre više hiljada godina, ovo je i dalje najznačajnija misija koja se preduzima za našeg života. A kao takva, ona zahteva da svi u nju uložite krajnje napore.
   Sovjetski general zastade da malo pribere misli. Janoš Tabori zausti da nešto upita, ali Borzov ga prekide i nastavi svoj monolog. "Na ovom poslednjem vežbanju uopšte nismo delovali kao skladna ekipa. Neki među vama bili su izvrsni - znate na koje mislim - ali se isto toliko ponašalo kao da nema pojma kakva je ovo misija. Uveren sam da dvoje ili troje uopšte nije pročitalo uputstva sa procedurama ili protokole pre početka vežbe. Slažem se da su ona ponekad dosadna, ali svi ste se vi saglasili, kada ste se prihvatili ovog zadatka pre deset meseci, da ćete se uputiti u postupke i da ćete se držati protokola i politike projekta. Čak i oni među vama koji nemaju prethodnog letačkog iskustva."
   Borzov se zaustavi pred jednom od velikih karti na zidu; mapa je prikazivala prizor jednog ugla grada "Njujorka" iz prve letelice Rama. Područje visiokih, vitkih zdanja, koja su podsećala na oblakodere Menhetna i stajala zbijena na jednom ostrvu usred Cilindričnog mora, bilo je delimično kartografisano tokom prve misije ljudi. "Kroz šest nedelja susrećemo se sa nepoznatom svemirskom letelicom, koja će možda sadržati baš ovakav grad, i celo čovečanstvo tada će računati na nas kao na svoje predstavnike. Nema načina da unapred doznamo šta ćemo tamo zateći. Ma kakve pripreme da prethodno preduzmemo, one se mogu pokazati nedovoljne. No, naša upućenost u predviđene postupke mora biti savršena i automatska, kako bi nam umovi mogli slobodno da delaju suočeni sa svim novim okolnostima što ih tamo možemo zateći."
   Zapovednik sede za čelo stola. "Današnja vežba predstavljala je gotovo potpuni krah. Lako se moglo dogoditi da izgubimo tri dragocena člana posade, kao i jedan od najskupljih helikoptera koji su ikada sazdani. Želim da vas sve još jednom podsetim na prioritete ove misije, koje su utvrdili Međunarodna svemirska agencija i Veće vlada. Najviše preimućstvo uživa bezbednost posade. Potom sledi analiza i/ili utvrđenje eventualne pretnje, ako takva postoji, ljudskim žiteljima planete Zemlje." Borzov je sada gledao pravo preko stola prema Braunu, koji je na ovaj izazovan zapovednikov pogled uzvratio podjednako netremičnim, kamenim fiksiranjem. "Tek pošto se udovolji ovim dvama preimućstvima i kada se se ustanovi da je ramanska letelica bezopasna, može imati smisla hvatanje jednog ili više biota."
   "Želim da podsetim generala Borzova", uzvrati skoro istog trena Dejvid Braun svojim zvonkim glasom, "da među nama ima i onih koji smatraju da se redosleda prioriteta ne treba slepo držati. Važnost biota za naučnu zajednicu je neprocenjiva. Kao što sam već više puta napomenuo, kako prigodom sastanaka kosmonauta, tako i prilikom mojim mnogobrojnih nastupa na televiziji, ako se pokaže da je ova druga letelica Rama sasvim ista kao i prva - što bi onda značilo da će potpuno prenebreći naše postojanje - i ako budemo delali tako sporo da ne uspemo da se domognemo čak ni jednog biota pre no što moramo da napustimo svemirski brod i vratimo se na Zemlju, onda će jedna apsolutno jedinstvena naučna prilika biti žrtvovana zarad kolektivne zebnje svetskih političara."
   Borzov zausti da nešto uzvrati, ali dr Braun ustade i žustro zamaha rukama. "Ne, ne, saslušajte me. U osnovi, vi ste me optužili da sam nestručno vodio današnji trening i ja imam pravo da odgovorim." On podiže nekoliko listova iz kompjuterskog štampača i mahnu njima prema Borzovu. "Evo početnih uslova za današnju simulaciju, koje su postavili i odredili vaši inženjeri. Dopustite mi da vas podsetim na nekoliko značajnijih momenata, ukoliko ste ih zaboravili. Opšti uslov 1: Gotovo je kraj misije i već je pouzdano ustanovljeno da je Rama II potpuno pasivan i da ne predstavlja nikakvu opasnost po planetu Zemlju. Opšti uslov 2: Tokom ove ekspedicije bioti su primećivani samo povremeno i nikada u grupama."
   Po govoru tela ostalih članova posade Dejvid Braun je mogao da razabere da je uspešno započeo odbranu. On duboko udahnu vazduh i nastavi. "Pretpostavio sam, pošto sam se uputio u te opšte uslove, da ova vežba možda predstavlja poslednju priliku da uhvatimo jednog biota. Tokom vežbe neprekidno sam mislio na to šta bi to značilo ako bismo uspeli da donesemo jednog ili više biota na Zemlju - u svekolikoj istoriji čovečanstva jedini apsolutno izvestan kontakt sa nekom vanzemaljskom kulturom zbio se 2130. kada su naši kosmonauti stupili na prvi svemirski brod Rama.
   No, dugoročne naučne koristi od ovog susreta bile su manje nego što bi se to moglo očekivati. Doduše, raspolažemo mnoštvom podataka zabeleženih daljinskim senzorima prilikom tog prvog istraživanja, računajući tu i informacije pribavljene iscrpnim seciranjem paukolikog biota koje je izvršila dr Lora Ernst. Ali kosmonauti su doneli sa sobom samo jedan artefakt, majušni komad svojevrsnog biomehaničkog cveta čija su se fizička svojstva već nepovratno promenila pre no što smo mogli da proniknemo u bilo koju od njegovih tajni. Ne raspolažemo više nikakvim suvenirom sa te prve ekskurzije. Nemamo pepeljare, čaše, pa čak ni tranzistor iz nekog uređaja koji bi nam rekao nešto više o ramanskom inženjeringu. Sada nam se ukazuje druga prilike."
   Dr Braun podiže pogled prema kružnoj tavanici iznad sebe. Glas mu je zvučao moćno. "Ako bismo nekako mogli da pronađemo i da donesemo na Zemlju dva ili tri različita biota i ako bismo potom analizom pronikli u tajne tih stvorova, onda bi ova misija nesumnjivo predstavljala najznačajniji događaj u istoriji čovečanstva. Jer tek dubinskim razumevanjem inženjerskih umova Ramanaca bio bi, u punom smislu reči, ostvaren prvi kontakt."
   Čak je i Borzov bio impresioniran. Kao što je to često činio, Dejvid Braun je i ovoga puta iskoristio svoju rečitost da preokrene poraz u delimičnu pobedu. Sovjetski general odluči da promeni taktiku. "Pa ipak", reče on prigušenim glasom kada je Braun napravio pauzu u svom govoru, "ne smemo nikad smetnuti s uma da su u ovoj misiji ljudski životi izloženi opasnosti i da ne smemo preduzimati ništa čime bismo ih izlagali dodatnoj opasnosti." On pređe pogledom po ostalim članovima posade. "I ja želim, kao i bilo ko od vas, da donesem na Zemlju biote i druge uzorke sa Rame", nastavi on, "ali moram priznati da me ta optimistička pretpostavka da će druga letelica biti sasvim nalik prvoj veoma uznemirava. Kakav dokaz imamo, iz prvog susreta sa Ramancima, ili ko već oni bili, da su blagonakloni? Baš nikakav. Moglo bi da bude opasno ukoliko se prerano domognemo jednog biota."
   "Ali nema načina da se stvar zasigurno utvrdi, zapovedniče", umeša se Ričard Vejkfild koji je sedao na strani stola između Borzova i Brauna. "Čak i ako ustanovimo da je ova letelica potpuno ista kao i prethodna, i dalje ne raspolažemo informacijama o tome šta će se dogoditi kada preduzmemo usklađene napore da uhvatimo nekog biota. Evo šta imam na umu. Pretpostavimo na trenutak da je dr Braun u pravu, odnosno da su dva broda samo supersloženi roboti koje je pre mnogo miliona godina načinila neka sada već iščezla rasa sa druge strane Galaksije. Kako možemo predvideti kakvi su potprogrami mogli biti uneti u te biote kojima bi se oni suprotstavili neprijateljskim činovima? Šta, dalje, ako bioti predstavljaju nerazdvojive delove, na neki način koji mi nismo bili u stanju da razaberemo, fundamentalnog mehanizma dejstvovanja broda? Onda bi bilo sasvim prirodno, čak i ako su posredi mašine, da su programirani da se brane. A zamislivo je da ono što bi moglo da izgleda kao početni neprijateljski čin sa naše strane izazove promene u načinu funkcionisanja celog broda. Sećam se da sam čitao o robotskom lenderu koji je pao u more etana na Titanu 2012. - on je imao u memoriji potpuno različite nizove u zavisnosti od..."
   "Stojte", prekide ga Janoš Tabori uz prijateljski osmeh. "Neuspesi prilikom ranih robotskih istraživanja Sunčevog sistema nisu na dnevnom redu današnjeg post mortem." On uputi pogled niz sto prema Borzovu. "Kapetane, boli me rame, stomak mi je prazan, a i uzbuđenja današnjeg vežbanja sasvim su me iscrpla. Ceo ovaj razgovor je divan, ali ako više nema konkretnih stvari, kako bi bilo da ovde zaključimo sastanak kako bismo bar jednom imali dovoljno vremena da se spakujemo?"
   Admiral Hajlman naže se prema plohi stola. "Kosmonaute Tabori, general Borzov vodi sastanak posade. Na njemu je da odluči..."
   Sovjetski zapovednik maghnu prema Hajlmanu. "Dosta, Oto. Mislim da je Janoš u pravu. Za nama je dugi dan na kraju izuzetno aktivnog sedamnaestodnevnog razdoblja. Bolje da ovaj razgovor nastavimo kada svi budemo sveži."
   Borzov ustade. "U redu, za sada prekidamo. Šatlovi kreću za aerodrom odmah posle večere." Posada poče da se priprema za polazak. "Tokom kratkog razdoblja odmora", dodade Borzov, kao da se prisetio nečega, "voleo bih da svi razmislite o tome dokle smo stigli sa planom. Preostale su nam još samo dve nedelje za simulacije ovde u centru za obuku pre pauze za novogodišnje praznike. Neposredno potom počinjemo sa intenzivnim delatnostima pred lansiranje. Taj naredni niz vežbi poslednja nam je prilika da stvari dovedemo u red. Očekujem da će se svako od vas vratiti potpuno pripravan za preostali deo posla - kao i potpuno posvećen važnosti misije."
   

4. VELIKI HAOS
   Ulazak prve letelice Rama u unutrašnji Sunčev sistem početkom 2130. godine silovito je dejstvovao na ljudsku istoriju. Iako nisu usledile neposredne promene u svakodnevnom životu pošto se posada pod voćstvom zapovednika Nortona vratila iz misije u Ramu I, jasan i nedvosmislen dokaz da daleko nadmoćnija inteligencija postoji (ili, u najmanju ruku, da je postojala) negde drugde u Vaseljeni nagnala je ljude da revidiraju svoje nazore o mestu homo sapiensa u svekolikom ustrojstvu kosmosa. Sada je postalo jasno da je iz nekih drugih hemikalija, koje su nesumnjivo takođe sazdane pri velikim stelarnim kataklizmama na nebu, iznikla svest na nekom drugom mestu i nekom drugom vremenu. Ko su bili Ramanci? Zbog čega su načinili jednu džinovsku, složenu letelicu i uputili je u pohod u naše susedstvo? Kako u javnim, tako i u privatnim razgovorima Ramanci su postali osnovni predmet interesovanja tokom mnogo meseci.
   Dobrano preko jedne godine čovečanstvo je čekalo, manje ili više strpljivo, na neki novi znak prisustva Ramanaca u Vaseljeni. Sprovedena su opsežna teleskopska istraživanja na svim talasnim dužinama kako bi se ustanovilo da li se može pribaviti bilo kakva dodatna informacija u vezi sa tuđinskim svemirskim brodom koji se udaljavao. Ništa nije ustanovljeno. Nebo je uzvratilo mukom. Ramanci su iščezavali podjednako brzo i neobjašnjivo kao što su se i pojavili.
   Kada je Ekskalibur uveden u upotrebu i kada njegovo prvobitno pretraživanje neba nije urodilo nikakvim plodom, usledila je primetna promena u kolektivnom ljudskom stavu prema prvom kontaktu sa Ramancima. Susret je preko noći smešten u riznicu istorijskih događaja, postavši nešto što se već dogodilo i što je okončano. Članci u dnevnim novinama i časopisima, koji su prethodno počinjali sa "Kada se Ramanci vrate...", sada su promenili intonaciju u "Ako ikada dođe do novog susreta sa stvorenjima koja su sazdala ogroman svemirski brod otkriven 2130..." Ono što je predstavljalo očitu pretnju, što se neposredno odražavalo na potonje ponašanje ljudi, ubrzo se svelo na istorijski kuriozitet. Više nije postojala nikakva hitnja da se vodi računa o tako temeljnim stvarima kao što je povratak Ramanaca ili sudbina ljudske rase u Vaseljeni nastanjenoj inteligentnim stvorenjima. Čovečanstvo je došlo do predaha, bar na trenutak. A onda je eksplodiralo u paroksizmu narcisoidnog ponašanja spram koga su sasvim bledo izgledala sva prethodna istorijska razdoblja pojedinačne sebičnosti.
   Plima nesputane samodopadljivosti u globalnim razmerama lako se mogla razumeti. Nešto temeljno u ljudskoj psihi promenilo se kao ishod susreta sa Ramom I. Pre tog kontakta čovečanstvo je stajalo samo kao jedini poznati primer razvijene inteligencije u Vaseljeni. Zamisao o tome da ljudi mogu, kao grupa, da kontrolišu svoju sudbinu daleko u budućnost predstavljala je značajno uporište u gotovo svakoj dejstvujućoj filosofiji života. Okolnost, međutim, da Ramanci postoje (ili da su postojali; ma koje se glagolsko vreme upotrebilo, filosofska logika dolazila je do istog zaključka) sve je ovo promenila. Čovečanstvo više nije bilo jedinstveno, a možda čak ni posebno. Bilo je samo pitanje vremena kada će preovlađujuće homocentrično viđenje Vaseljene biti neopozivo uzdrmano već i samom svešću o postojanju Drugih. Stoga se lako moglo shvatiti zašto se način života većine ljudskih bića iznenada priklonio samozadovoljstvu, što je izučavaoce književnosti podsetilo na jedno slično doba pre skoro tačno pet stoleća, kada je Robert Herik uputio savet devicama da što bolje iskoriste svoje kratko vreme - u pesmi čiji se početak može parafrazirati poznatim geslom: "Uzmi sve što ti život pruža, danas si cvet, sutra uvela ruža..."
   Nesputana plima sveopšte potrošnje i globalne pohlepe potrajala je nešto manje od dve godine. Mahnito kupovanje svega što je mogao da stvori ljudski um temeljilo se na slaboj ekonomskoj infrastrukturi koja se već nalazila na silaznoj putanji početkom 2130, kada je prvi ramanski svemirski brod prošao kroz unutrašnji Sunčev sistem. Preteću recesiju odložili su tokom 2130. i 2131. udruženi manipulacioni napori vlada i finansijskih institucija, ali time se nisu izmenili osnovni uzroci ekonomske slabosti. Sa obnovljenom plimom kupovanja sa početka 2132. svet je uskočio pravo u novo razdoblje brzog rasta. Proizvodni kapaciteti su prošireni, berza je procvetala, a poverenje potrošača i nivo zaposlenosti dostigli su ranije nedosegnute visine. Došlo je do napretka kakav prethodno nije zabeležen, što je za posledicu imalo kratkoročno, ali značajno povećanje kvaliteta života gotovo svih ljudi.
   Krajem 2133. nekim iskusnijim posmatračima ljudske istorije postalo je očigledno da "ramanski bum" vodi čovečanstvo ka krahu. Zloslutna upozorenja o predstojećem ekonomskom kolapsu ostala su prigušena euforičnim klicanjima miliona koji su se odnedavna obreli u srednjoj i višoj klasi. Predlozi da se uravnoteže budžeti i ograniče krediti na svim nivoima ekonomije bili su prenebregnuti. Umesto toga, preduzimani su kreativni napori da se izmisli što više načina za stavljanje nove potrošačke moći u ruke populacije koja je sasvim zaboravila kako da sebi kaže "pričekaj", a kamoli još "ne".
   Globalna berza počela je da se klati januara 2134, a odmah su usledila predviđanja o skorom krahu. Ali ogromnoj većini žitelja Zemlje i kolonija raštrkanih po Sunčevom sistemu zamisao o takvom krahu bila je naprosto nepojamna. Uostalom, svetska ekonomija nalazila se u fazi širenja tokom više od devet godina, a u poslednje dve sezone stopom koja je bila nezabeležena u prethodna dva stoleća. Svetski lideri tvrdili su da su konačno pronašli mehanizme koji su uistinu mogli da spreče silazne putanje kapitalističkih ciklusa. I ljudi su im verovali - sve do početka maja 2134.
   Tokom prva tri meseca te godine indeksi globalne berze nezadrživo su padali, najpre lagano, a zatim strmoglavo. Mnogi ljudi, ponavljajući sujeverni stav prema kometnim posetiocima stvar već dve hiljade godina, dovodili su u vezu berazanske poteškoće sa povratkom Halejeve komete. Kada se pojavila, početkom marta, pokazalo se da je znatno sjajnija nego što se očekivalo. Naučnici širom sveta nedeljama su se nadmetali oko toga zbog čega je kometa toliko blistavija nego što se prvobitno predviđalo. Pošto je krajem marta prošla perihel i počela da se pojavljuje na večernjem nebu sredinom aprila, njen ogromni rep preovlađivao je svodom.
   Nasuprot tome, zemaljskim poslovima preovlađivao je početak svetske ekonomske krize. Prvog maja 2134. tri najveće međunarodne banke objavile su da su nesolvetne zbog nemogućnosti da povrate zajmove. Za samo dva dana svetom se raširila panika. Više od milijardu kućnih terminala koji su imali pristupa globalnim finansijskim berzama stalo je da se koristi da bi se ljudi otarasili svojih portofolija akcija i hartija od vrednosti. Globalni komunikacioni sistet našao se pod ogromnim opterećenjem. Uređaji za prenos podataka pri GKS-u počeli su da rade znatno iznad svojih optimalnih kapaciteta i upotrebnih specifikacija. Procesori podataka obavljali su transakcije sa zakašnjenjem koje se najpre merilo minutima, a onda i satima, što je samo dodatno povećalo paniku.
   Krajem nedelje dve stvari su postale očigledne: svetska berza izgubila je više od polovine svoje vrednosti, a mnogi pojedinci, kako veliki, tako i mali ulagači, koji su do krajnosti iskoristili svoje kreditne mogućnosti, ostali su doslovce bez prebijene pare. Pomoćne baze podataka, koje su nadzirale lične bankovne račune i vršile automatski prenos novca kako bi se sprečavao ulazak u crveno stanje, sada su upućivale poruke o katastrofi na ekrane u gotovo dvadeset odsto domova na svetu.
   Prava situacija je, međutim, bila još znatno rđavija. Samo mali postotak transakcija obavljan je preko kompjuterske mreže zato što je obim podataka koji su se prenosili u svim pravcima daleko nadmašao sve što se ikada predviđalo. Rečeno kompjuterskim jezikom, globalni finansijski sistem ušao je u modus "iskliznuća ciklusa". Milijarde i milijarde prenosa informacija sa nižim prioritetima mreža kompjutera je "odložila", davši prednost onima sa visokim prioritetom.
   Ishod ovog kompjuterskog kašnjenja bio je to da u većini slučajeva pojedinačni elektronski bankovni računi nisu satima, ili čak danima, bili prikladno zaduživani berzanskim gubicima koji su postajali sve veći. Kada su jednom pojedinačni ulagači shvatili šta se događa, pohitali su da potroše sve što se i dalje nalazilo na njihovom saldu pre no što kompjuteri stignu da obave sve transakcije. U času kada su vlade i finansijske institucije konačno uvidele šta se zbiva i preduzele korake da spreče tu mahnitu aktivnost, već je bilo kasno. Pometeni sistem pretrpeo je potpuni krah. Da bi se rekonstruisalo ono što se dogodilo bilo je neophodno brižljivo sakupiti i obraditi rezervne kontrolne arhive uskladištene u stotinak raštrkanih centara širom sveta.
   Preko tri nedelje elektronski sistem finansijskog upravljanja koji je nadzirao sve novčane transakcije nije bio nikome dostupan. Niko nije znao kojim novcem raspolaže. Budući da je gotovina davno izišla iz upotrebe, samo su ekscentrici ili sakupljači imali dovoljno novčanica da kupe makar i jednonedeljni bakaluk. Ljudi su počeli da se trampe za stvari koje su im bile neophodne. Jemstva zasnovana na prijateljstvu ili ličnom poznanstvu omogućila su mnogim ljudima da privremeno prežive. Ali jad je tek počeo. Svaki put kada bi međunarodna upravna organizacija koja je nadgledala globalni finansijski sistem objavila da će pokušati da ga ponovo stavi u dejstvo i uputila apel da ljudi ne koriste svoje terminale osim "u krajnjoj nuždi", ove molbe su potpuno prenebregavane, tako da bi ubrzo došlo do preopterećenja sistema i kompjuterska mreža bi ponovo otkazala.
   Bilo je to na samo dve nedelje pre no što su se svetski naučnici konačno saglasili oko objašnjenja povaćanog sjaja Halejeve komete. No, protekla su puna četiri meseca pre no što su ljudi ponovo mogli da računaju na pouzdane informacije iz baze podataka u GKS-u. Cena koju je ljudsko društvo moralo da plati zbog podužeg haosa bila je neproračunljiva. U času kada je konačno bila vaspostavljena normalna elektronska ekonomska aktivnost, svet se već nalazio na strmoglavoj finansijskoj nizbrdici koja će se okončati tek dvanaest godina kasnije. No, proteći će dobrih pola stoleća pre no što se svetski bruto proizvod vrati do nivoa dostignutog pre Kraha iz 2134.
   

5. POSLE KRAHA
   Postoji jednodušna saglasnost oko toga da je Veliki Haos u svakom pogledu temeljito izmenio ljudsku civilizaciju. Nijedan segment društva nije ostao imun. Katalizator srazmerno brzog kolapsa postojeće institucionalne infrastrukture bio je krah tržišta i potonji slom globalnog finansijskog sistema; međutim, ti događaji ne bi bili dovoljni, sami po sebi, da upute svet u razdoblje ranije nezabeležene recesije. Ono što je usledilo posle prvobitnog kraha predstavljalo bi samo komediju zabuna da nije bilo izgubljeno toliko života kao ishod rđavog planiranja. Nesposobni svetski politički lideri najpre su poricali ili prenebregavali postojeće ekonomske probleme, da bi potom reagovali odveć nervozno nizom pojedinačnih mera koje su bile zbunjujuće i/ili međusobno nesaglasne; konačno su položili oružje u očajanju pošto se globalna kriza proširila i produbila. Pokušaji da se usaglase međunarodna rešenja bila su osuđena na neuspeh sve većim potrebama svake suverene nacije da odgovara vlastitom biračkom telu.
   Posmatrano unazad, postalo je očigledno da je internacionalizacija sveta, koja se zbila tokom dvadeset prvog stoleća, imala bar jedan značajan nedostatak. Iako su mnoge aktivnosti - komunikacije, trgovina, transport (računajući tu i svemirski), devizne regulacije, očuvanje mira, razmena informacija i zaštita životne sredine, da se pomenu samo najznačajnije - uistinu postale međunarodne (čak i međuplanetne, ako se uzmu u obzir i svemirske kolonije), većina ugovora koja je određivala rad tih međunarodnih institucija sadržala je odredbe koje su omogućavale pojedinačnim nacijama da iz njih istupe, u srazmerno kratkom roku, ako zajednički usvojena politika "više nije služila interesima" dotične zemlje. Ukratko, svaka nacija koja je učestvovala u stvaranju nekog međunarodnog tela imala je pravo da ga jednostrano napusti ukoliko više nije bila zadovoljna akcijama date grupe.
   Godine koje su prethodile susretu sa prvim ramanskim brodom početkom 2130. bile su izuzetno postojane i prosperitetne. Pošto se svet oporavio od razornog pada komete blizu Padove, u Italiji, 2077, usledilo je čitavih pola stoleća umerenog rasta. Ukoliko se izuzme nekoliko srazmerno kratkih i ne odveć oštrih ekonomskih recesija, uslovi življenja poboljšali su se u nizu zemalja tokom tog razdoblja. Izolovani ratovi i civilni nemiri izbijali su s vremena na vreme, ponajpre u nerazvijenim zemljama, ali usredsređeni napori sila koje su vodile računa o očuvanju globalnog mira uvek su sređivali te probleme pre no što bi oni postali odveć ozbiljni. Nije bilo nijedne velike krize koja bi stavila na probu stabilnost novih međunarodnih mehanizama.
   Neposredno po susretu sa Ramom I, međutim, usledile su brze promene u osnovnom upravnom aparatu. Pre svega, iznenadna neophodnost da se finansiraju Ekskalibur i drugi veliki projekti vezani za Ramu iscrpli su fondove predviđene za druge, već uvedene programe. A onda, počev od 2132, glasni zahtevi za smanjivanje poreza, za ostajanje više novca u rukama pojedinaca, doveli su do daljeg ograničenja neophodnih službi. Krajem 2133. većina novijih međunarodnih institucija počela je da oskudeva u osoblju i da biva nedelotvorna. I tako, globalni krah tržišta zbio se u uslovima kada je među populacijom već bila uvrežena sumnja u efikasnost svekolike mreže međunarodnih organizacija. Kako se finansijski haos nastavio, pojedinačne zemlje sve su se lakše odlučivale da obustave finansiranje samih globalnih fondova i organizacija koji su, uz odgovarajuća sredstva, još bili kadre da preduprede nesreću iza koje su prvobitno stajali kratkovidi politički lideri.
   Užasi Velikog Haosa pomno su zabeleženi u hiljadama istorijskih tekstova. Tokom prve dve godine glavni problemi bili su izuzetno velika nezaposleost i bankrotstva, kako pojedinačna, tako i korporacijska, ali ove finansijske nevolje postale su nevažne u poređenju sa pravom plimom beskućnika i gladnih. Naselja sačinjena od šatora i udžerica stala su da niču po javnim parkovima svih velikih gradova u zimu 2136-37, a lokalne vlasti reagovale su tako što su se odvažno upirale da njihovim žiteljima olakšaju tu boravak. Iza ovoga je stajala želja da se olakšaju problemi izazvani navodno privremenim boravkom na nepriličnim mestima ovih hordi nezaposlenih i izgladnelih. Ali kada ekonomija nije uspela da se oporavi, uboga šatorska naselja nisu nestala. Naprotiv, postala su stalni sastavni deo urbanog života, narasli rak koji je predstavljao svetove za sebe sa čitavim nizom delatnosti i interesa iz temelja drugačijih od onih u gradovima što su im pružali nevoljno gostoprimstvo. Kako je vreme prolazilo, a šatorska naselja se pretvarala u beznadežne, nemirne kotlove očaja, ove nove enklave usred velegradskih područja zapretile su da proključaju i unište same entitete koji su im dopustili da postoje. Uprkos zebnji i teskobi zbog ovog stalnog Damoklovog mača urbane anarhije, svet je preživeo izuzetno oštru zimu 2137-38. uz manje ili više očuvane osnovne vrednosti moderne civilizacije.
   Početkom 2138. u Italiji se zbio izuzetan niz događaja. Ta zbivanja, u čijem se središtu nalazio samo jedan čovek, Mikael Balatrezi, mladi novicijat reda svetog Franje, koji će kasnije postati opšte poznat kao sveti Mikael od Sijene, zaokupila su zamašan deo pažnje sveta i privremeno potisnula u drugi plan raspad društva. Mikael je bio blistava kombinacija genija i čoveka sjajnog duhovnog i političkog umeštva, harizmatski poliglota sa izvanrednim osećanjem svrhovitosti i pravovremenosti. Iznenada se pojavio na svetskoj pozornici u Toskani, naizgled niotkuda, sa strastvenom religijskom porukom koja je delovala na srce i um mnogih zastrašenih i/ili obespravljenih žitelja sveta. Broj njegovih sledbenika rastao je brzo i spontano, ne zaustavljajući se na međunarodnim granicama. On je postao moguća pretnja gotovo svim javnim liderskim koterijama sveta, sa svojim ustrajnim pozivom na kolektivno reagovanje na probleme sa kojima se našla suočena vrsta. Kada je mučenički nastradao pod užasnim okolnostima u junu 2138, izgledalo je da je sa njim zgasla i poslednja iskra optimizma čovečanstva. Civilizovani svet, koji je na okupu tokom mnogih meseci držala tanka nit nade i još tanja pređa tradicije, najednom se potpuno raspao.
   Četiri godine, od 2138. do 2142, nipošto nisu bile povoljne za življenje. Tugovanka zbog ljudske bede postala je gotovo neprekidna. Glad, bolesti i bezakonje vladali su posvuda. Malim ratovima i revolucijama nije se ni broj znao. Došlo je do gotovo potpunog otkazivanja standardnih institucija moderne civilizacije, što je stvorilo fantazmagoričan život svima na svetu osim povlašćenoj manjini u njenim zaštićenim uzmacima. Bio je to svet okrenut naglavce i prepušten krajnjoj entropiji. Pokušaji dobronamernih grupa građana da se reše problemi nisu uredili plodom, zato što su rešenja koja su oni predlagali imala samo lokalni doseg, a problemi su bili globalni.
   Veliki Haos proširio se i na ljudske kolonije u svemiru, iznenada okončavši jedno slavno poglavlje u istoriji istraživanja. Kako se ekonomsko rasulo širilo matičnom planetom, kolonije raštrkane po Sunčevom sistemu, koje nisu mogle postojati bez redovnog priliva novca, zaliha i ljudstva, ubrzo su postale zaboravljeni pastorci Zemlje. Kao ishod toga, gotovo polovina žitelja kolonija vratila se kući do 2140, budući da su se uslovi života u njihovim novim domovima srozali u tolikoj meri da je čak i dvostruka nevolja ponovnog privikavanja na Zemljinu silu teže i užasno siromaštvo koje je vladalo širom sveta izgledala perspektivnija od daljeg zadržavanja na kolonijama, što je najverovatnije značilo umiranje. Ovaj proces emigriranja ubrzao se tokom 2141. i 2142, kada je došlo do mehaničkih slomova veštačkih ekosistema u kolonijama i početka katastrofalnog oskudevanja u rezervnim delovima za čitavu flotu robotskih letelica koje su održavale nove naseobine.
   Do 2143. samo je još nekolicina okorelih kolonista ostala na Marsu i Mesecu. Komunikacije između Zemlje i kolonija postale su neredovne i hirovite. Više nije bilo novca čak ni za održavanje radio-veze sa svemirskim naseobinama. Ujedinjene planete prestale su da postoje dve godine ranije. Nije postojao sveljudski forum koji bi se bavio problemima vrste; do obrazovanja Veća vlada trebalo je da protekne još punih pet godina. Dve preostale kolonije uzaludno su se upirale da izbegnu kraj.
   Naredne godine, 2144, došlo je do poslednjeg značajnog pohoda ljudske posade u svemir. Bila je to spasilačka misija koju je u svojstvu pilota predvodila Meksikanka Benita Garsija. Koristeći svemirsku letelicu skleptanu iz starih delova, gospođa Garsija je sa svojom tročlanom posadom uspela nekako da stigne do geosinhrone orbite na kojoj se nalazila onesposobljena svemirska krstarica Džejms Martin, poslednje međuplanetno prevozno sredstvo koje je bilo u upotrebi, i da spase dvadeset četvoro putnika od ukupno stotinu žena i dece koji su se trajno vraćali na Zemlju sa Marsa. U umu svakog istoričara svemira spasavanje putnika sa Džejmsa Martina označilo je kraj jedne ere. Šest meseci kasnije napuštene su dve preostale svemirske kolonije i više se nijedan čovek nije vinuo sa Zemlje put orbite skoro punih četrdeset godina.
   Godine 2145. uskomešani svet konačno je uvideo važnost nekih međunarodnih organizacija koje su bile zanemarene i omalovažene na početku Velikog Haosa. Najnadareniji pripadnici ljudskog roda, pošto su se klonili ličnog političkog angažovanja tokom spokojnih ranih decenija stoleća, počeli su da uviđaju da se jedino njihovim udruženim umećem uopšte može povratiti makar i privid civilizovanog života. Ovi munumentalni saradnički napori urodili su u prvo vreme samo skromnim plodovima; ali oni su oživeli temeljni optimizam ljudskog duha i započeli proces obnove. Lagano, sasvim lagano, delići mozaika ljudske civilizacije stali su da se vraćaju na svoje mesto.
   Prošle su još dve godine pre no što se opšti oporavak konačno ispoljio i u ekonomskim statistikama. Godine 2147. svetski godišnji bruto proizvod dostigao je 7% vrednosti od pre šest godina. Nezaposlenost u razvijenim zemljama iznosila je u proseku 35%; u nekim nerazvijenim zemljama kombinacijom nezaposlenosti i nedovoljne zaposlenosti bilo je obuhvaćeno čak 90% populacije. Procenjeno je da je čak sto miliona ljudi umrlo od gladi samo tokom strašne 2142, kada su velika suša i glad koja je za njom usledila desetkovale svet u tropskim područjima. Udruženo dejstvo astronomske stope smrtnosti, izazvane mnoštvom uzroka, i majušne stope priraštaja (ko je, naime, želeo da donese dete na jedan tako beznadežan svet) imalo je za posledicu smanjenje svetske populacije za gotovo milijardu članova tokom decenije koja se okončala 1950.
   Iskustvo Velikog Haosa ostavilo je trajni ožiljak na čitavo jedno pokolenje. Kako su godine prolazile, a deca rođena po njegovom okončanju dostigla mladalačko doba, došlo je do sukoba sa roditeljima koji su bili oprezni do granica fobije. Život jednog tinejdžera tokom šezdesetih i sedamdesetih godina dvadeset drugog veka bio je veoma sputan. Sećanja na užasne traume iz vlastite mladosti tokom Haosa proganjala su pokolenje odraslih i nagonila ih da budu izuzetno kruti u primeni roditeljske discipline. Život za njih nije bio provod u parku za zabavu. Bila je to, naprotiv, samrtno ozbiljna stvar, a sreća se mogla postići jedino kombinacijom postojanih vrednosti, samokontrolom i stalnom predanošću nekom vrednom cilju.
   Društvo koje se pojavilo u sedamdesetim godinama dramatično se razlikovalo od neobavezne i lakomislene zajednice od pre pola stoleća. Mnoge veoma stare, utemeljene institucije, među njima nacija-država, rimokatolička crkva i britanska monarhija, doživele su preporod tokom minulih pola stoleća. Procvat tih institucija zasnivao se na njihovom brzom prilagođavanju i preuzimanju vodećih položaja u prestrojavanju koje je usledilo posle Haosa.
   U poznim sedamdesetim godinama, kada se na planeti vratio privid stabilnosti, ponovo je oživelo zanimanje za svemir. Nanovo osnovana Međunarodna svemirska agencija, jedan od administrativnih ogranaka Veća vlada, lansirala je novu generaciju osmatračkih i komunikacionih satelita. U prvo vreme obazrivo se pristupalo aktivnostima u svemiru, a i budžeti MSA bili su sasvim mali. U njima su aktivno sudelovale jedino razvijene zemlje. Kada se ponovo otpočelo sa letovima sa ljudskom posadom, koji su se pokazali uspešni, načinjen je skroman program misija za poslednju deceniju dvadeset drugog veka. Godine 2188. otvorena je nova Svemirska akademija za obuku kosmonauta za te misije, da bi četiri godine kasnije iz nje izišli prvi diplomci.
   Na Zemlji, rast je bio bolno spor, ali postojan i predvidjiv tokom skoro svih dvadeset godina koje su prethodile otkriću drugog ramanskog svemirskog broda 2196. U tehnološkom pogledu, čovečanstvo se nalazilo na približno istom opštem nivou razvoja 2196. kao i sedamdeset godina ranije, kada se pojavila prva vanzemaljska letelica. No, u vreme drugog susreta znatno se više oskudevalo u skorašnjim iskustvima svemirskog letenja; sa druge, pak, strane, na određenim kritičnim tehničkim područjima, kao što su medicina ili upravljanje informacijama, ljudsko društvo iz poslednje decenije dvadeset drugog stoleća bilo je daleko razvijenije nego 2130. U jednom drugom pogledu, civilizacije sa kojima su se susrele dve ramanske letelice bile su upadljivo različite - većina ljudskih bića koja su bila živa 2196, naročito oni stariji koji su vodili politiku u upravnim telima, proživela je nekoliko veoma bolnih godina Velikog Haosa. Njima je bio poznat smisao reči "strah". A ta moćna reč oblikovala je njihovu rešenost prilikom rasprave o preimućstvima koja će voditi ljudsku misiju u susret Rami II.
   

6. SINJORA SABATINI
   "Radili ste, dakle, na doktoratu iz fizike na SMU kada je vaš suprug izložio svoje znamenito predviđanje o supernovi 2191a?"
   Elen Braun sedela je u velikoj, mekoj stolici u svojoj dnevnoj sobi. Bila je odevena u uštogljeni, smeđi kostim, koji je izgledao bespolno, i bluzu sa visokim okovratnikom. Delovala je ukočeno i uznemireno, kao da jedva čeka da se intervju okonča.
   "Bila sam na drugoj godini, a Dejvid mi je bio mentor", uzvrati ona obazrivo, kradomice pogledajući prema suprugu. On se nalazio sa druge strane sobe, posmatrajući snimanje intervjua iza kamera. "Dejvid je veoma prisno sarađivao sa kandidatima kojima je bio mentor. Svi su to znali. Bio je to jedan od razloga što sam odlučila da doktoriram na SMU."
   Franćeska Sabatini izgledala je predivno. Dugačka, plava kosa slobodno joj se slivala po ramenima. Na sebi je imala skupu bluzu od bele svile i ešarpu kraljevski plave boje koja joj je usko bila obavijena oko vrata. Pantalone širokih nogavica bile su joj iste boje kao i ešarpa. Na stočiću između njih nalazile su se dve šolje sa kafom.
   "Dr Braun je bio oženjen u to vreme, zar ne? Mislim na razdoblje kada vam je bio mentor."
   Elen primetno pocrvene kada je Franćeska završila sa pitanjem. Italijanska novinarka nastavila je da joj se osmehuje; bio je to obezoružavajuće prostodušan osmeh, kao da je pitanje koje je upravo postavila spadalo u red onih jednostavnih i nedvosmislenih kao što je koliko su dva i dva. Gospođa Braun napravila je kratku pauzu, duboko udahnula, a onda lagano zamucala dok je odgovarala. "U početku, da, mislim da je još bio", uzvrati ona. "Ali razveo se pre no što sam doktorirala." Zastala je ponovo, a onda joj se lice razvedri. "Dao mi je venčani prsten kao dar za doktoriranje", dodade ona nelagodno.
   Franćeska Sabatini pomno osmotri svoju sagovornicu. Lako bih mogla da te uništim zbog ovog odgovora, pomisli ona hitro. Bila bi mi dovoljna još samo dva pitanja. Ali to ne bi služilo mojoj svrsi.
   "U redu, stop", reče iznenada Franćeska. "To bi bilo sve. Hajde da pogledamo snimak, a onda možete da vratite opremu u kombi." Glavni kamerman priđe uz robotsku kameru 1, koja je bila programirana da drži Franćesku u krupnom planu, i unese tri komande preko minijaturne tastature koja se nalazila sa bočne strane kućišta kamere. U međuvremenu, budući da je Elen ustala sa stolice, robotska kamera 2 automatski je počela da se povlači na svom tronožnom postolju i da podešava zum na novu žižnu daljinu. Drugi kamerman dade Elen znak da se ne pomera dok on ne isključi kameru 2.
   Reditelju je bilo potrebno nekoliko sekundi da programira automatsku monitorsku opremu da reprodukuje poslednjih pet minuta intervjua. Izlaz sa sve tri kamere istovremeno je prikazivan na podeljenom ekranu; bila je to mozaička slika Franćeske i Elen, koje su se zajedno videle u središti monitora, dok su sa strane išli snimci dveju kamera koje su snimale krupni plan svake od njih ponaosob. Franćeska je bila savršeni profesionalac. Brzo je razabrala da ima materijal koji joj je potreban za ovaj deo šoua. Elen, supruga dr Dejvida Brauna, bila je mlada, inteligentna, ozbiljna, otvorena, ali joj nije prijalo što se nalazi u središtu pažnje. I sve se to jasno videlo na snimku.
   Dok se Franćeska dogovarala oko tehničkih pojedinosti sa posadom i obezbeđivala da joj izmontirani snimak intervjua bude predat u hotelu kod Dalaskog Transportnog Kompleksa pre no što bude poletela sutra ujutro, Elen Braun se vratila u dnevnu sobu sa standardnim robotskim poslužiteljem koji je doneo dve vrste sira, boce vina i mnoštvo čaša za sve prisutne. Franćeski nije promaklo kako je licem Dejvida Brauna minula senka namrgođenosti kada je Elen objavila da će uslediti "mala zabava" kojom će se proslaviti kraj intervjua. Televizijska ekipa i Elen okupili su se oko robota i vina. Dejvid se izvinio i izišao iz dnevne sobe u dugačak hodnik koji je vodio u stražnji deo kuće, gde su se nalazile sve spavaće sobe, dok su prostorije za dnevni boravak bile napred. Franćeska krenu za njim.
   "Oprosti, Dejvide", reče ona. On se okrenu, sa jasnim izrazom nestrpljenja. "Ne zaboravi da još nismo završili sve poslove. Obećala sam odgovor Šmitu i Hagenestu po povratku u Evropu. Oni jedva čekaju da nastave sa projektom."
   "Nisam zaboravio", uzvrati on. "Samo želim da se uverim da je tvoj prijatelj Redži završio sa intervjuisanjem moje dece." On uzdahnu. "Ima trenutaka kada poželim da sam potpuno anoniman."
   Franćeska mu se približi. "Uopšte ti ne verujem", reče ona, pogledavši ga pravo u oči. "Nervozan si danas zato što ne možeš da kontrolišeš ono što tvoja žena i deca govore Redžiju i meni. A ništa ti nije značajnije od kontrole."
   Dr Braun zausti da nešto odgovori, ali ga u tome osujeti iznenadni uzvik "Mamaaa" koji ze zaori hodnikom iz daleke spavaće sobe. Samo nekoliko sekundi potom jedan dečkić, kome je bilo šest ili sedam godina, projuri pokraj Dejvida i Franćeske i strmoglavce se baci u naručje majke koja se u međuvremenu obrela na vratima između hodnika i dnevne sobe. Usled siline Eleninog sudara sa sinom, iz čaše koju je držala izlilo joj se malo vina; ona nesvesno poliza kapi sa šake dok je pokušavala da uteši dečaka.
   "Šta je bilo, Džastine?" upita ona.
   "Onaj crni čovek slomio mi je psa", promuca Džastin između jecaja. "Šutnuo ga je i sada više neće da radi."
   Dečkić pokaza rukom niz hodnik. Redži Vilson i jedna visoka, mršava, veoma ozbiljna devojčica približavali su se ostalima. "Tata", reče devojčica, tražeći očima pomoć od Dejvida Brauna, "gospodin Vilson i ja upravo smo razgovarali o mojoj zbirci značaka kada se pojavio onaj vražji robotski pas i ujeo ga za nogu. Pošto ga je najpre popiškio. Džastin ga je programirao da pravi te gadosti..."
   "Laže", uzviknu uplakani dečkić, prekinuvši je. "Ona ne voli Valija. Nikada ga nije volela."
   Elen Braun držala je jednu ruku na leđima svog gotovo histeričnog sina, dok je u drugoj čvrsto stezala vrat vinske čaše. Ova scena bi je uznemirila čak i da nije primetila prekorni pogled koji joj je uputio suprug. Ona žudno otpi vino i odloži čašu na obližnju policu za knjige. "De, de, Džastine", reče Elen, nelagodno se osvrnuvši unaokolo, "smiri se i reci mami šta se dogodilo."
   "Ovaj crni čovek me ne voli. A ni ja ne volim njega. Vali to zna, pa ga je ujeo. Vali me uvek štiti."
   Devojčica Andžela se uzmuva. "Znala sam da će se dogoditi ovako nešto. Dok je gospodin Vilson razgovarao sa mnom, Džastin je neprekidno ulazio u našu sobu i prekidao nas, pokazujući gospodinu Vilsonu igračke, ljubimce, trofeje, pa čak i odeću. Konačno, gospodin Vilson je morao da vikne na njega. Sledeće što znamo bilo je da Vali uleteo kao besan i gospodin Vilson je morao da se nekako odbrani."
   "Ona je lažljivica, mama. Velika lažljivica. Kaži joj da prestane..."
   Dr Dejvid Braun prekinu ljutito sina. "Elen", nadjača on buku, "izvedi... ga... odavde." Zatim se okrenu ka kćerki dok mu je supuga odvodila uplakanog sina u dnevnu sobu. "Andžela", reče on uz bes koji je sada postao sirov i neprikriven, "mislim da sam ti kazao da se danas nipošto ne svađaš sa Džastinom."
   Devojčica ustuknu pred očevim napadom. Oči joj se ispuniše suzama. Zaustila je da nešto kaže, ali Redži Vilson stupi između nje i oca. "Izvinite, doktore Braun", reče on, "Andžela stvarno nije ništa učinila. Tačno je ono što je ispričala. Ona je..."
   "Slušajte, Vilsone", odvrati oštro Dejvid Braun, "ako nemate ništa protiv, ja sam sređujem stvari u svojoj porodici." Zastao je za trenutak kako bi malo primirio bes. "Veoma mi je žao zbog cele ove pometnje", nastavi on pribranijim glasom, "ali sve će biti sređeno za jedan minut." Pogled koji je uputio kćerki bio je hladan i neprijatan. "Vrati se u svoju sobu, Andžela. Razgovaraćemo kasnije. Pozovi majku i reci joj da te dovede pre večere."
   Franćeska Sabatini posmatrala je sa velikim zanimanjem čitav prizor. Nisu joj promakli osujećenost Dejvida Brauna i Elenino odsustvo samopouzdanja. Savršeno, pomisli ona. Još bolje nego što sam se nadala. Ići će sasvim lako sa njim.
   Luksuzni, srebrni voz jurio je kroz predele severnog Teksasa brzinom od dve stotine pedeset kilometara na sat. Nekoliko minuta kasnije na obzorju se pojaviše svetlosti Dalaskog Transportnog Kompleksa. DTK je zauzimao mamutsku površinu, gotovo dvadeset pet kvadratnih kilometara. Bio je to delimično aerodrom, delimično železnička stanica, a delimično mali grad. Podignut još 2185. kako zbog sve obimnijeg dugolinijskog vazdušnog saobraćaja, tako i zato da bi se obezbedio zgodan centar za prelaz putnika u sistem brzih vozova, kompleks je prerastao, slično ostalim sličnim transportnim lukama širom sveta, u trajno stanište. Više od hiljadu ljudi, od kojih je većina radila u DTK-u i smatrala da će im život biti lakši ako svakodnevno ne putuje na posao, živelo je u stanovima smeštenim u polukrug oko trgovačkog središta južno od glavnog terminala. U samom terminalu nalazila su se četiri velika hotela, sedamnaest restorana, kao i preko stotinu raznih radnji, računajući tu i ogranak luksuznog modnog lanca "Donateli".
   "Tada mi je bilo devetnaest godina", reče mladić Franćeski dok se voz približavao stanici, "a vaspitali su me veoma strogo. Doznao sam više o ljubavi i seksu za tih deset nedelja, gledajući vašu seriju na televiziji, nego tokom celog pređašnjeg života. Hteo sam da vam se zahvalim na tim emisijama."
   Franćeska je uzvratila ljupkim osmehom na kompliment. Navikla je na to da je ljudi prepoznaju kada bi se javno pojavljivala. Pošto se voz zaustavio i ona izišla na peron, ponovo se osmehnula mladiću i njegovoj devojci. Redži Vilson je ponudio da joj ponese video opremu do pokretne trake koja će ih odvesti do hotela. "Da li ti to ikada smeta?" upita on. Ona ga pogleda u nedoumici. "Sva ta pažnja koja ide uz javnu ličnost?", objasni on.
   "Ne", uzvrati ona. "Razume se da mi ne smeta." Zatim se osmehnu samoj sebi. Ovaj me čovek ne razume ni posle šest meseci. Možda je odveć zaokupljen samim sobom da bi uvideo da i žene mogu biti podjednako ambiciozne kao i muškarci.
   Redži je nastavio da čavrlja dok ih je pokretna traka nosila iz železničke stanice prema trgovačkom središtu. Nedaleko od trake, na jednom kraju prekrivenog centra za zabavu, poveća skupina ljudi vrzmala se pred ulazom u neko pozorište. Svetleća reklama objavljivala je da je na programu komad Pri svakom vremenu američke spisateljice Linzi Olsen.
   "Jesi li gledala ovu dramu?" upita Redži uzgred Franćesku. "Video sam filmsku verziju kada je premijerno prikazana pre otprilike pet godina", nastavi on, ne sačekavši na njen odgovor. "Helen Kodil i Džeremi Templ. Pre no što je postala slavna. U pitanju je neobična priča o paru koji biva prinuđen da podeli hotelsku sobu za vreme mećave u Čikagu. Oboje su u braku. Zaljubljuju se jedno u drugo dok pričaju o svojim izneverenim očekivanjima. Kao što rekoh, uvrnut komad."
   Franćeska ga nije slušala. Jedan dečak koji ju je podsetio na rođaka Roberta popeo se u kola neposredno ispred njih na prvoj stanici u trgovačkom središtu. Bio je tamnoput i tamnokos i imao je lepe crte lica. Koliko je prošlo od kada sam poslednji put videla Roberta, upita se ona. Mora da ima već tri godine. Bilo je to u Pozitanu sa njegovom ženom Marijom. Franćeska uzdahnu, setivši se još davnijih, minulih dana. Videla je sebe kako se smeje i kako trči ulicama Orvijeta. Imala je tada devet ili deset godina i bila je još bezazlena, neiskvarena. Robertu je tada bilo četrnaest. Igrali su se lopte na pjaci ispred duoma. Uživala je u tome da zadirkuje rođaka. Bio je tako blag, tako pitom. Predstavljao je jedinu svetlu tačku iz njenog detinjstva.
   Pokretna traka zaustavi se ispred hotela. Redži ju je posmatrao netremičnim pogledom. Franćeska je intuitivno shvatila da ju je upravo nešto pitao. "Dakle?" reče on, dok su izlazili iz kola na traci.
   "Oprosti, dušo", uzvrati ona. "Ponovo sam sanjarila. Šta si kazao?"
   "Nisam ni slutio da sam toliko dosadan", reče Redži bez prizvuka humora u glasu. Zatim se teatralno okrenu kako bi se uverio da ga sada sluša. "Šta si odlučila, gde ćemo na večeru? Suzio sam izbor na kineski ili indijanski restoran."
   U tom trenutku Franćeski se nije dopala pomisao o odlasku na večeru sa Redžijem. "Veoma sam umorna", uzvrati ona. "Mislim da ću pojesti nešto u sobi, a onda još malo raditi." Mogla je da predvidi izraz povređenosti koji mu se pojavio na licu. Ona mu priđe i spusti mu lagani poljubac na usne. "Možeš da navratiš do mene oko deset da nešto popijemo pre spavanja."
   Došavši u hotelski apartman, Franćeska je najpre uključila kompjuterski terminal da bi proverila da li ima poruka. Bilo ih je ukupno četiri. Odštamšan meni kazao joj je ko ih je uputio, kada, koliko traju i kakav im je redosled po važnosti. Sistem za određivanje redosleda po važnosti predstavljao je novinu kod firme "Međunarodne komunikacije", jedne od tri preživele komunikacione kompanije koje su konačno ponovo procvale tokom obimne konsolidacije sredinom stoleća. Korisnik SOR-a unosio je rano ujutro svoj dnevni raspored i određivao pri tom koje poruke smeju da prekinu koje delatnosti. Franćeska je odabrala da joj na terminal u kući Dejvida Brauna budu odmah prosleđene jedino poruke sa Prioritetom jedan (izuzetno hitni slučajevi); bavljenje Dejvidom i njegovom porodicom moralo se obaviti za jedan dan, tako da je ona nastojala da sasvim smanji izglede za prekidanje ili kašnjenje.
   Čekala ju je samo jedna poruka sa Prioritetom dva, duga tri minuta, od Karla Bjankija. Franćeska se namršti, unese odgovarajuće kodove u terminal i uključi video monitor. Na ekranu se pojavi lik prijatnog, sredovečnog Italijana, u odeći koja se nosila posle skijanja; sedeo je na kauču, a iza njega je gorela vatra u kaminu. "Buon giorno, cara", pozdravi je on. Dopustivši video kameri da napravi švenk po dnevnoj sobi njegove nove vile u Kortini d'Ampeco, sinjor Bjanki odmah pređe na stvar. Zašto je odbijala da se pojavi u reklamama za njegovu letnju garnituru sportske odeće? Njegova kompanija ponudila joj je neverovatnu svotu, pa je čak i tako prilagodila reklamnu kampanju da ima svemirsku temu. Spotovi bi bili prikazani tek po okončanju misije "Njutn", tako da cela stvar neće doći u sukom sa njenim ugovorima sa MSA. Karlo je priznao da je ranije među njima bilo nekih nesporazuma, ali prema njemu sve je to pripadalo prošlosti. Bio mu je potreban njen odgovor najkasnije za nedelju dana.
   Nosi se, Karlo, pomisli Franćeska, i sama iznenađena silinom svoje reakcije. Na svetu je bilo malo ljudi koji su mogli da uznemire Franćesku, ali Karlo Bjanki je svakako spadao među njih. Unela je neophodne komande da snimi poruku za svog agenta, Darela Doumena, u Londonu. "Zdravo, Darele. Ovde Franćeska, u Dalasu. Reci onoj uštvi Bjankiju da ne bih učestvovala u njegovim reklamama čak i da mi ponudi deset miliona maraka. Uzgred budi rečeno, kako izgleda da mu je glavna konkurencija sada Donateli, kako bi bilo da uspostaviš vezu sa njegovim reklamnim direktorom, nekom Gabrijelom... jednom sam je srela u Milanu... i staviš joj do znanja da bi me radovalo da stupim u saradnju sa njima po završetku projekta 'Njutn'. U aprilu ili maju." Ona zastade za trenutak. "To bi bilo sve. Sutra uveče natrag sam u Rimu. Pozdravi Hiter."
   Najduža poruka koju je Franćeska dobila bila je od njenog supruga Alberta, visokog, prosedog, uvaženog poslovnog čoveka od svojih šezdeset godina. Alberto je vodio italijanski odeljak firme "Šmit i Hagenest", multimedijski nemački konglomerat u čijem se vlasništvu nalazilo, između ostalog, više od jedne trećine slobodnih novina i časopisa u Evropi, kao i vodeće komercijalne televizijske mreže u Nemačkoj i Italiji. Na snimku koji je poslao Franćeski Alberto je sedeo u sobi za odmor u njihovom domu, noseći skupo crno odelo i pijuckajući brendi. Glas mu je bio topao, prisan, ali zvučao je pre kao otac nego kao suprug. Obavestio je Franćesku da je njen dugi intervju sa admiralom Otom Hajlmanom emitovan na vestima širom Evrope toga dana, da je on, kao i uvek, uživao u njenim komentarima i njenoj pronicljivosti, ali i da je zaključio da se Oto pokazao kao egomanijak. Nimalo iznenađujuće, promrmlja Franćeska, čuvši muževljevu opasku, budući da je on to i te kako. Ali često mi je od koristi.
   Alberto joj je saopštio i neke dobre vesti o jednom svom detetu (Franćeska je imala tri pastorka koja su sva bila starija od nje), a onda je još dodao da mu nedostaje i da jedva čeka da je vidi sutra uveče. I ja, pomisli Franćeska, pre no što je odgovorila na poruku. Prijatno je živeti s tobom. Tako istovremeno imam slobodu i bezbednost.
   Četiri časa kasnije Franćeska je stajala na balkonu, pušeći cigaretu na hladnom teksaškom decembarskom vazduhu. Čvrsto se obavila u debelu odoru kojom je uprava hotela opskrbila svaku sobu. Srećom, nije kao u Kaliforniji, reče ona u sebi, duboko uvukavši dim u pluća. U Teksasu bar neki hoteli imaju balkone za pušenje. Oni fanataci na američkoj zapadnoj obali proglasili bi pušenje za težak zločin samo kada bi im se ukazala prilika.
   Prišla je uz ogradu kako bi imala bolji pogled na nadzvučni putnički avion koji se sa zapada približavao aerodromu. U mašti je videla sebe u tom avionu, kao što će i biti sutra na putu za Rim. Zamislila je da ova letelica dolazi iz Tokija, neosporne ekonomske prestonice sveta pre Velikog Haosa. Posle katastrofe izazvane neposedovanjem sirovina tokom mršavih godina iz sredine stoleća, Japanci su sada ponovo uživali u napretku sa povratkom sveta slobodnom tržištu. Franćeska je posmatrala avion dok se nije spustio, a onda podigla pogled ka nebu punom zvezda. Ponovo je uvukla dim od cigarete, da bi ga potom gledala kako se rastače vazduhom kada ga je ispustila iz pluća.
   I tako, Franćeska, pomisli ona, sada dolazi ono što bi mogao da bude tvoj najveći zadatak. Prilika da postaneš besmrtna? U najmanju ruku, trebalo bi dugo da me pamte kao člana posade u okviru misije "Njutn". Misli joj se upraviše ka ovoj misiji i u mašti joj se nakratko obrazovaše prikaze fantastičnih stvorenja koja su sazdala dva gargantuanska svemirska broda i uputila ih u posetu Sunčevom sistemu. No, ubrzo se vratila u stvarni svet, prisetivši se ugovora koji je Dejvid Braun potpisao neposredno pre no što je tog popodneva otišla iz njegovog doma.
   Sada smo ortaci, moj uvaženi doktore Braun. Čime se završava prva faza mog plana. A ako se nisam prevarila, u tvojim očima danas se pojavila iskra interesovanja. Franćeska je ovlaš poljubila Dejvida kada su završili razgovor i potpisali ugovore. Ponovo su bili sami u njegovoj radnoj sobi. Za trenutak je pomislila da će joj on uzvratiti poljubac, ali ne više sasvim ovlaš.
   Franćeska završi pušenje cigarete, ugasi je u pepeljari i krenu natrag u hotelsku sobu. U času kada je otvorila vrata, razabrala je zvuk teškog disanja. Velika postelja bila je u neredu i na njoj je, na leđima, ležao nag Redži Vilson, remeteći pravilnim hrkanjem tišinu apartmana. Imaš silnu opremu, prijatelju, pomisli ona, kako za posao, tako i za vođenje ljubavi. Ali ni jedno ni drugo nije sportsko takmičenje. Bio bi daleko zanimljiviji ukoliko bi imao malo više istančanosti, možda čak i suptilnosti.