23. NJUJORK, RAMA
   To nije grad, to je mašina. Norton je do tog zaključka došao nakon deset minuta i nije video nikakav razlog da ga menja pošto su potpuno obišli ostrvo. Grad, kakva god bila priroda njegovih žitelja, svakako mora da obezbeđuje neki vid staništa; ovde nema ničeg sličnog, sem ukoliko nije pod zemljom. A ukoliko je tako, gde su ulazi, stepeništa, liftovi? Nije našao ništa što bi se moglo smatrati makar običnim vratima.
   Najpribližnija analogija ovom mestu koju je video na Zemlji jeste džinovska hemijska fabrika. Međutim, nema zaliha sirovina ili ma kakvih tragova nekog transportnog sistema za njihovo prenošenje. Niti je mogao da zamisli gde bi izlazio gotov proizvod - a još manje šta bi mogao biti. Sve je bilo vrlo zbunjujuće i prilično osujećujuće.
   "Da li je iko raspoložen da nagađa?" reče najzad svima koji su mogli da čuju. "Ako je ovo fabrika, šta proizvodi? I odakle uzima sirovine?"
   "Kapetane, ja imam jednu sugestiju", reče Merser sa suprotne obale. "Pretpostavimo da koristi morsku vodu. Prema doktorki, voda sadrži maltene sve što vam može pasti na um."
   To je bio verovatan odgovor i Norton ga je već razmotrio. Lako mogu postojati ukopane cevi što vode do mora; zapravo, moraju postojati, jer bi svaka hemijska fabrika iziskivala velike količine vode. Međutim, bio je podozriv prema verovatnim odgovorima; oni su tako često pogrešni.
   "To je dobra ideja, Karl. Ali šta Njujork radi sa svojom morskom vodom?"
   Dugo vremena niko sa broda, glavčine ili severne ravnice nije odgovarao. Onda progovori jedan neočekivan glas.
   "Kapetane, rešenje je lako. Ali svi ćete mi se smejati."
   "Ne, Ravi, nećemo. Samo napred."
   Ravi Mek Endrus, glavni stjuard i čuvar šimpova bio je poslednja osoba na Nastojanju koja bi se, u normalnim okolnostima, umešala u stručnu raspravu. Njegov količnik inteligencije bio je skroman, a naučno znanje minimalno, međutim, nije bio budala i posedovao je prirodnu oštroumnost koju su svi cenili.
   "Dakle, kapetane, to jeste fabrika, a more možda pribavlja sirovine. Na kraju krajeva, tako se sve to odigralo na Zemlji, mada na drugi način... Ja verujem da je Njujork fabrika za proizvodnju... Ramanaca."
   Neko se negde zagrcnuo od smeha, ali je brzo ućutao i nije se identifikovao.
   "Znaš, Ravi", reče najzad njegov zapovednik, "ova teorija je dovoljno luda da bude tačna. A nisam siguran da bih želeo da vidim njenu proveru - bar dok se ne vratim na kontinent."
   Ovaj nebeski Njujork bio je otprilike širok koliko ostrvo Menhetn, ali je njegova geometrija sasvim drukčija. Ima svega nekoliko pravih saobraćajnica; to je lavirint kratkih, koncentričnih lukova koje povezuju zrakasti paoci. Srećom, u Rami je bilo nemoguće izgubiti orijentaciju; jedan pogled u nebo dovoljan je da se ustanovi osa sever-jug ovog sveta.
   Zastajali su gotovo na svakom raskršću da načine panoramske snimke. Kad se sve te stotine slika razvrstaju, građenje tačnog umanjenog modela grada predstavljaće dosadan ali prilično jednostavan posao. Norton je slutio da će tako nastala slagalica zaposliti pokolenja naučnika.
   Ovde je bilo još teže navići se na tišinu no tamo u ravnici Rame. Grad-mašina treba da proizvodi neki zvuk, a ipak se nije čulo ni najslabašnije električno zujanje ili najtiši šapat mehaničkog kretanja. Norton je nekoliko puta prislonio uho uz tle ili zid zgrade i napeto osluškivao. Nije čuo ništa sem šuma svoje krvi.
   Mašine spavaju; čak i ne kucaju. Da li će se ikad ponovo probuditi i u kojem cilju? Sve je u savršenom stanju, kao obično. Beše lako poverovati da bi zatvaranje jednog jedinog strujnog kola u nekom strpljivom, skrivenom elektronskom mozgu moglo vratiti u život ceo ovaj lavirint.
   Kad su najzad došli do suprotnog kraja grada, popeli su se na vrh ogradnog nasipa i pogledali preko južnog kraka mora. Norton je dugo zurio u pet stotina metara visoku liticu što im preči put ka gotovo polovini Rame - i to, sudeći po teleskopskim osmatranjima, najsloženijoj i najraznolikijoj polovini. Iz ovog ugla izgledala je kao zlokobna, preteća tmina i bilo je lako misliti o njoj kao o zatvorskom zidu što opasuje ceo jedan kontinent. Duž celog kruga litice nije bilo stepeništa, ili ma kakvih drugih pristupa.
   Pitao se kako su Ramanci iz Njujorka dolazili do svog južnog kopna. Verovatno je postojao neki podmorski transportni sistem, ali su morali imati i letelice, jer ovde, u gradu, postoje mnoge čistine koje se mogu upotrebiti za spuštanje. Otkriće nekog ramanskog prevoznog sredstva bilo bi krupno postignuće, naročito kad bi uspeli da nauče da njime upravljaju. (Mada je pitanje da li bi ma koji izvor energije još mogao da funkcioniše nakon nekoliko stotina hiljada godina?) Postoje brojne građevine koje imaju funkcionalan izgled hangara ili garaža, ali su sve glatke i bez prozora, kao da su poprskane sredstvom za hermetično zatvaranje. Ranije ili kasnije, reče turobno Norton u sebi, bićemo primorani da upotrebimo eksplozive i laserske zrake. Beše rešen da tu odluku odloži za poslednji mogući trenutak.
   Njegovo oklevanje da primeni sirovu silu zasnivalo se delom na ponosu, delom na strahu. Nije hteo da se ponaša kao tehnološki varvarin koji razbija ono što ne može da shvati. Na kraju krajeva, on je u ovom svetu nezvan gost i valja da se ponaša u skladu s tim.
   Što se tiče straha, možda je to prejaka reč; možda je 'zebnja' prikladnija. Izgleda da su Ramanci sve unapred planirali. Nije mu stalo da otkrije mere predostrožnosti koje su preduzeli za čuvanje svoje imovine. Kad zaplovi natrag put kontinenta, vratiće se praznih ruku.
   

24. VILIN KONJIC
   Poručnik Džejms Pak bio je najmlađi oficir Nastojanja i ovo mu je tek četvrti svemirski zadatak. Bio je ambiciozan i na redu za unapređenje; ujedno je počinio ozbiljan prekršaj pravila. Stoga nije čudo što mu je dugo trebalo da se odluči.
   To će biti kocka; ako izgubi, naći će se do guše u neprilikama. Neće rizikovati samo karijeru, već možda i glavu. Ali ako uspe, biće heroj. Ono što ga je konačno ubedilo nije bio nijedan od ovih argumenata. Bila je to izvesnost da će, ako ništa ne preduzme, ostatak života provesti sumorno razmišljajući o propuštenoj prilici.
   Ipak je još oklevao kad je zatražio privatan sastanak sa zapovednikom Nortonom.
   Šta je sad, pitao se Norton, analizirajući nesiguran izraz na licu mladog oficira. Sećao se svog delikatnog razgovora sa Borisom Rodrigom; ne, ovo neće biti ništa slično. Pak izvesno nije religiozan tip. Jedine stvari za koje je pokazivao zanimanje bili su, pored posla, sport i seks, najradije spojeni.
   Teško da je u pitanju bilo prvo, a Norton se nadao da nije posredi drugo. On je sreo većinu problema na koje jedan zapovednik nailazi na tom području - izuzimajući klasičan problem neplaniranog porođaja tokom izvršenja zadatka. Mada je ta situacija bila predmet nebrojenih šala, još se nikad nije pojavila; međutim, verovatno je samo pitanje vremena pa da dođe do takvog grubog propusta.
   "Dakle, Džimi, o čemu je reč?"
   "Zapovedniče, imam ideju. Znam kako da stignemo do južnog kontinenta - čak i do Južnog pola."
   "Slušam. Kako nameravaš da to učiniš?"
   "Ovaj - tako što ću tamo odleteti."
   "Džimi, čuo sam bar pet takvih predloga - i više, ako računaš ludačke sugestije sa Zemlje. Razmotrili smo mogućnost adaptacije propulsora sa naših kosmičkih odela, međutim, otpor vazduha bi ih učinio beznadežno neefikasnim. Potrošili bi gorivo pre no što pređu deset kilometara."
   "To znam. Ali ja imam rešenje."
   Pakov stav je bio čudna mešavina potpunog pouzdanja i jedva savladane nervoze. Norton je bio potpuno zbunjen. Šta brine malog? Sigurno dovoljno dobro poznaje svog zapovednika da bude siguran da nijedan razuman predlog neće biti odbačen s podsmehom.
   "Dobro, nastavi. Ako stvar uspe, postaraću se da tvoje unapređenje bude retroaktivno."
   Ovo malo poluobećanje, polušala nije dobro primljeno kao što se nadao. Džimi se prilično kiselo osmehnuo, obavio je nekoliko lažnih startova i onda se opredelio za zaobilazan pristup predmetu.
   "Zapovedniče, vi znate da sam prošle godine učestvovao na Lunarnim olimpijskim igrama."
   "Naravno. Žao mi je što nisi pobedio."
   "Kriva je loša oprema; znam šta nije valjalo. Imam prijatelje na Marsu koji su u međuvremenu potajno radili na tome. Hteli bismo da sve iznenadimo."
   "Na Marsu? Ali ja nisam znao..."
   "Mali broj ljudi to zna. Sport je tamo još novina; isproban je samo u sportskoj kupoli Ksante. Međutim, najbolji aerodinamičari Sunčevog sistema nalaze se na Marsu. Ukoliko možete da letite u toj atmosferi, možete svugde.
   Dakle, moja zamisao je sledeća: ako Marsovci, sa svim svojim znanjem i veštinom, uspeju da naprave dobru mašinu, ona će se stvarno pokazati na Mesecu, gde je teža upola slabija."
   "To zvuči verovatno, ali kako nama pomaže?" Norton je počinjao da nagađa, ali je hteo da Džimiju ostavi dosta prostora.
   "Pa, ja sam se udružio sa nekim prijateljima iz Port Louela. Sagradili su potpuno aerobatsku letelicu sa izvesnim, dosad neviđenim usavršenjima. U uslovima mesečeve teže, pod olimpijskom kupolom, trebalo bi da izazove senzaciju."
   "I tebi obezbedi zlatnu medalju."
   "Nadam se."
   "Čekaj da vidim da li tačno sledim tok tvog razmišljanja. Nebeski bicikl, sposoban da učestvuje na Lunarnim olimpijskim igrama, pri šestini zemaljske teže, pokazao bi se još senzacionalniji u Rami, gde teža uopšte ne postoji. Mogao bi njime da letiš pravo duž ose, od Severnog do Južnog pola - i natrag."
   "Da. Lako. Putovanje u jednom smeru trajalo bi tri sata, bez zaustavljanja. Ali, naravno, čovek bi se mogao odmarati kad god zaželi, samo ako ostane u blizini ose."
   "Zamisao je sjajna i ja ti čestitam. Kakva šteta što nebeski bicikli nisu deo redovne opreme Osmatračke službe."
   Činilo se da Džimi ima izvesne teškoće da nađe reči. Nekoliko puta je zinuo, ali se ništa nije dogodilo.
   "Dobro, Džimi. Da bih zadovoljio morbidnu radoznalost, i potpuno nezvanično, kaži mi kako si ga prokrijumčario na brod?"
   "Ovaj... 'potrebe za rekreaciju'."
   "Pa, nisi slagao. A kako stoji sa težinom?"
   "Samo dvadeset kilograma."
   "Samo! Ipak, nije tako strašno kao što sam zamišljao. U stvari, zapanjen sam da je moguće napraviti bicikl te težine."
   "Neki su težili svega petnaest kilograma, ali su bili suviše krhki i obično su se preklapali prilikom zaokreta. Nema opasnosti da Vilin konjic priredi nešto slično. Kao što rekoh, potpuno je aerobatičan."
   "Vilin konjic - lepo ime. Sad mi samo reci kako smeraš da ga upotrebiš, tako da mogu da odlučim da li ti sleduje unapređenje ili vojni sud. Ili oboje."
   

25. PRVI LET
   Vilin konjic je nepobitno bilo prikladno ime. Duga, zašiljena krila bila su gotovo nevidljiva, sem tamo gde je svetlost padala pod određenim uglom i reflektovala se duginim bojama. Činilo se da je mehur sapunice obavijen oko tananog skeleta raznih profila; omotač male letilice beše organska opna svega nekoliko molekula debela, a ipak dovoljno jaka da kontroliše i usmerava pokrete pri vazdušnoj struji od pedeset kilometara na sat.
   Pilot - ujedno izvor energije i sistem za usmeravanje - sedeo je na majušnom sedištu u težištu, u poluležećem stavu, kako bi se smanjio otpor vazduha. Komande su se sastojale od jedne jedine palice koja se mogla pomerati nazad i napred, desno i levo; jedini 'instrument' bila je traka sa viskom, pričvršćena za prednji rub, da pokazuje smer relativnog vetra.
   Kad je letelica sklopljena na glavčini, Džimi Pak nije nikom dozvoljavao da je dodirne. Nespretno rukovanje je moglo da prelomi neki od jednovlaknastih nosača, a ona blistava krila predstavljala su gotovo neodoljiv mamac za prste što se zavlače gde ne treba. Bilo je teško poverovati da tu zaista ima nečeg.
   Dok je posmatrao kako se Džimi penje u tu spravu, Nortona počeše da opsedaju sumnje. Ako jedan od onih poput žice tankih potporanja prsne dok Vilin konjic bude na drugoj obali Cilindričnog mora, Džimi neće imati načina da se vrati - čak i ako uspe da se spusti neozleđen. Ujedno krše jedno od najosveštanijih pravila istraživanja kosmosa: jedan čovek sam zalazi na nepoznatu teritoriju, gde nema mogućnosti da mu se pomogne. Jedina je uteha što će stalno biti na vidiku i u vezi; ako pretrpi katastrofu, tačno će znati šta se s njim dogodilo.
   Međutim, prilika je suviše povoljna da bi se propustila. Ako čovek veruje u sudbinu, ili kob, predstavljalo bi izazivanje samih bogova zanemariti jedinu priliku koja im se može ukazati da dođu do suprotne obale Rame i izbliza vide zagonetke Južnog pola. Džimi zna šta pokušava, daleko bolje no što bi mu iko od posade mogao reći. To je upravo ona vrsta rizika koji se mora preuzeti; ako omane, takva je kockarska sreća. Ne može se uvek dobijati.
   "Džimi, sad me pažljivo saslušaj", reče Lora Ernst. "Vrlo je važno da se preterano ne naprežeš. Upamti, ovde, na osi, postotak kiseonika je još vrlo mali. Ako u ma kojem trenutku osetiš da si se zadihao - stani i hiperventiliraj trideset sekund - ali ne duže."
   Proveravajući komande, Džimi je odsutno klimao gavom. Ceo repni sklop, koji je oblikovao celinu na izbačenom uskom delu, pet metara iza rudimentarne kabine, poče da se krivi, onda su se krilca u vidu preklopa oko sredine krila naizmence pomerala gore i dole.
   "Da izvučem podupirač?" upita Džo Kalvert, ne mogavši da potisne sećanja na dvesta godina stare ratne filmove. "Paljenje: Kontakt!" Sem Džimija, verovatno niko nije imao pojam o čemu govori, ali je doprinelo smanjivanju napetosti.
   Džimi poče da veoma sporo pomera pedala. Krhka, široka lepeza vazdušnog zavrtnja - krilu podoban, tanani skelet pokriven svetlucavom opnom - poče da se okreće. Nakon svega nekoliko obrtaja potpuno je iščezla. A Vilin konjic je krenuo.
   Sa glavčine se uzdigao pravo uvis - ili u stranu, sporo se krećući duž Ramine ose. Kad je prešao sto metara, Džimi je prestao da okreće pedala. Bilo je čudno videti kako očigledno aerodinamična letilica nepokretno visi u vazduhu. Mora biti da se to događa prvi put, sem, možda, u ograničenom obimu, unutar neke od većih svemirskih stanica.
   "Kako se ponaša?" doviknu Norton.
   "Reagovanje dobro, stabilnost loša. Ali znam u čemu je problem - nema teže. Kilometar niže biće bolje."
   "Čekaj malo - da li je to bezbedno?"
   Gubeći visinu, Džimi će žrtvovati svoju glavnu prednost. Dokle god ostane tačno na osi, on i Vilin konjic biće potpuno lišeni težine. Može da bez napora lebdi, ili čak spava, ako želi. Ali čim se odmakne od središnje linije oko koje se obrće Rama, ponovo će se pojaviti pseudoteža centrifugalne sile.
   I tako, ukoliko ne bude mogao da se održi na ovoj visini, on će nastaviti da gubi - i istovremeno dobija težinu. To bi bio proces ubrzanja koji se mogao završiti katastrofom. Dole, u ravnici Rame, teža je dva puta jača od one za koju je Vilin konjic konstruisan. Džimi će možda uspeti da se bezbedno spusti; sigurno je da ne bi mogao ponovo da uzleti.
   Međutim, on je sve to već bio razmotrio, te je prilično samouvereno odgovorio: "Bez ikakvih teškoća mogu da izađem na kraj sa desetinom zemaljske teže. A u gušćem vazduhu lakše će se upravljati."
   Sporom, neužurbanom spiralom Vilin konjic je lebdeo nebom, približno prateći liniju stepeništa Alfa, ka ravnici u nizini. Iz nekih uglova mali nebeski bicikl bio je gotovo nevidljiv; izgledalo je da Džimi sedi u vazduhu, besomučno okrećući pedala. Katkad bi pojurio sa trideset na sat; zatim je lebdeo dok se ne zaustavi, navikavajući se na komande, pre no što ponovo ubrza. A uvek je pazio da bude na bezbednom odstojanju od zakrivljene površine Rame.
   Ubrzo je bilo jasno da se Vilin konjic mnogo bolje ponaša na manjim visinama; više se nije krivio pod svim mogućim uglovima, već se stabilizovao, tako da su njegova krila bila paralelna sa ravnicom, sedam kilometara niže. Džimi je napravio nekoliko širokih orbita, opet počevši da se penje. Konačno se zaustavio nekoliko metara iznad drugova koji su ga čekali, pa je, s malim zakašnjenjem, shvatio da ne zna kako će spustiti svoju tanušnu letelicu.
   "Da ti dobacimo uže?" upita Norton, upola ozbiljno.
   "Ne, kapetane. Ovo moram sam da rešim. Na drugoj strani neće biti nikog da mi pomogne."
   Neko vreme je sedeo razmišljajući, onda poče da približva Vilinog konjica glavčini, kratkim dodavanjem energije. Između njih letelica je brzo gubila zamah, kako ju je otpor vazduha zaustavljao. Kad je bio udaljen svega pet metara, a nebeski bicikl gotovo nepomičan, Džimi je napustio brod. Pustio se da dopluta do najbližeg sigurnosnog kabla u mreži glavčine, zgrabio ga, a onda se okrenuo na vreme da rukama uhvati bicikl koji se približavao. Manevar je tako elegantno izveden, da je izazvao pljesak.
   "Kao sledeću tačku..." poče Džo Kalvert.
   Džimi je požurio da se odrekne zasluga. "Zabrljana stvar", reče. "Ali sad znam šta treba da uradim. Poneću lepljivu bombu na dvadesetmetarskom užetu. Onda ću moći da sebe privučem gde god zaželim."
   "Daj mi ruku, Džimi", naredi lekarka, "i duni u ovu kesu. Biće mi potreban i uzorak krvi. Jesi li imao nekih poteškoća sa disanjem?"
   "Samo na ovoj visini. Hej, šta će ti krv?"
   "Da izmerim šećer: tako ću znati koliko si energije utrošio. Moramo biti sigurni da možeš poneti dovoljno goriva za izvršenje zadatka. Uzgred rečeno, koliki je rekord u dužinskoj vožnji nebeskim biciklom?"
   "Dva sata dvadeset pet minuta tri sekunde i šest desetinki. Razume se, na Mesecu - na dvokilometarskoj stazi Olimpijske kupole."
   "I ti misliš da možeš da izdržiš šest sati?"
   "Sasvim lako, jer svakog časa mogu da stanem i odmorim se. Vožnja nebeskim biciklom na Mesecu je bar dvaput teža no ovde."
   "Dobro, Džimi - natrag u laboratoriju. Kazaću ti da li da ideš ili ne čim analiziram ove uzorke. Ne želim da budim lažne nade, ali mislim da si u stanju da to izvedeš."
   Širok osmeh zadovoljstva razvukao je Džimijevo lice boje slonovače. Dok je pratio brodsku lekarku Ernst ka vazdušnoj komori, doviknuo je drugovima: "Molim vas, ruke sebi! Neću da mi neko pesnicom probije krila."
   "To je moja briga, Džimi", obećao je zapovednik. "Zabranjuje se pristup Vilinom konjicu - svima - uključujući i mene."

26. GLAS RAME
   Stvarna veličina njegove pustolovine otkrila se Džimiju Paku tek kada je stigao do obale Cilindričnog mora. Dok je leteo nad poznatom teritorijom, ukoliko ne dođe do katastrofalnog otkazivanja strukture, uvek se mogao spustiti i za nekoliko sati otpešačiti natrag u bazu.
   Ta mogućnost više ne postoji. Ako se spusti u more, verovatno će se vrlo neprijatno udaviti u njegovoj otrovnoj vodi. Čak i ako se bezbedno prizemi na južni kontinent, moglo bi se pokazati nemogućim da ga spasu pre no što Nastojanje bude moralo da se odvoji od Ramine orbite, usmerene ka Suncu.
   Takođe je bio vrlo svestan da su predvidljive katastrofe one za koje ima najmanje verovatnoće da se dogode. Potpuno nepoznato područje nad kojim leti može da ispovrti ko zna koliko iznenađenja. Pretpostavimo da ovde postoje leteći stvorovi kojima se ne sviđa njegov upad? Ne bi voleo da zapodene vazdušni dvoboj s ičim većim od goluba. Nekoliko dobro usmerenih kljucanja moglo bi uništiti aerodinamiku Vilinog konjica.
   Ipak, da nema opasnosti ne bi bilo postignuća, osećanja pustolovine. Milioni ljudi bi se sad rado s njim menjali. On ne samo što ide onamo gde niko ranije nije bio već i tamo gde niko nikad neće ponovo otići. On će biti jedino ljudsko biće u vaskolikoj istoriji koje je posetilo južne predele Rame. Kad god bi osetio da mu strah dotiče duh, mogao je da se toga seti.
   Sad je navikao da sedi u vazduhu, a da svet bude omotan oko njega. Pošto se spustio dva kilometra ispod središnje ose, stekao je pouzdan osećaj za 'gore' i za 'dole'. Tle je svega šest kilometara ispod njega, ali je luk neba deset kilometara iznad njegove glave. 'Grad' London visi gore, u blizini zenita; s druge strane, Njujork je u visini, pravo pred njim.
   "Vilin konjic", reče kontrola sa glavčine, "prenisko si se spustio. Dve hiljade dvesta metara od ose."
   "Hvala", odgovorio je. "Povećaću visinu. Javite mi kad se vratim na dve hiljade."
   Na to mora da pazi. Postoji prirodna težnja gubljenja visine, a on nema instrumente da mu tačno kažu gde se nalazi. Ako se suviše udalji od nulte teže ose, možda nikad više neće moći da se popne natrag do nje. Srećom, ima mesta za ispravljane greške, a neko stalno prati njegovo kretanje kroz teleskop na glavčini.
   Sad je dobro zašao nad more, okreće pedala ustaljenom brzinom od dvadeset kilometara na sat. Kroz pet minuta biće iznad Njujorka; ostrvo već prilično liči na brod što večito plovi ukrug oko Cilindričnog mora.
   Kad je stigao do Njujorka, napravio je krug, zaustavljajući se nekoliko puta kako bi njegova mala televizijska kamera mogla da natrag pošalje stabilne slike koje ne podrhtavaju. Panorama građevina, kula, industrijskih postrojenja, centrala - ili šta su već - beše očaravajuća, ali u suštini besmislena. Koliko god zurio u njenu složenost, nije bilo verovatno da će išta saznati. Kamera će zabeležiti daleko više pojedinosti no što ih on može asimilisati, a jednog dana - možda posle mnogo godina - neki proučavalac će u njima možda naći ključ za tajne Rame.
   Napustivši Njujork, drugu polovinu mora je preleteo za svega petnaest minuta. Mada toga nije bio svestan, nad vodom je leteo brzo, no čim je dospeo do južne obale, nesvesno je usporio i brzina mu je opala za nekoliko kilometara. Možda je na potpuno stranoj teritoriji, ali je bar nad kopnom.
   Čim je prešao visoku liticu što oblikuje južnu granicu mora, televizijskom kamerom je snimio celokupnu panoramu duž kruga sveta.
   "Prekrasno!" reče kontrola sa glavčine. "Ovo će usrećiti kartografe. Kako se osećaš?"
   "Odlično - malo sam umoran, ali ne više no što sam očekivao. Koliko sam, po vama, udaljen od pola?"
   "Petnaest zarez šest kilometara."
   "Recite mi kad budem na deset; onda ću se odmoriti. I pazite da se opet ne spustim. Počeću da se penjem kad mi bude preostalo još pet kilometara."
   Dvadeset minuta kasnije svet se sužavao oko njega. Beše došao do kraja valjkastog dela i ulazio je u južnu kupolu.
   Satima ju je proučavao kroz teleskope na drugom kraju Rame i naučio je napamet njenu geografiju. No, to ga ipak nije potpuno pripremilo za prizor što se prostire svud unaokolo.
   Južni i severni kraj Rame su se gotovo u svemu potpuno razlikovali. Ovde nema trijade stepeništa, ni nizova uzanih, koncentričnih zaravni, ni ogromnog zakrivljenog pada od glavčine do ravnice. Umesto toga, postoji ogroman središnji šiljak, dug preko pet kilometara, koji se pruža osom. Šest upola manjih je u podjednakim razmacima raspoređeno oko njega; ceo sklop izgleda kao grupa neobično simetričnih stalaktita što vise sa tavanice pećine; ili, ako se obrne tačka posmatranja, kao tornjevi nekog kambodžanskog hrama, postavljenog na dno kratera.
   Te vitke, prema vrhu sužene kule povezivali su, krivuljasto se spuštajući od njih da se konačno spoje u cilindričnu ravnicu, potporni lukovi koji su izgledali dovoljno masivni da nose teret celog jednog sveta. A to možda i jeste njihova funkcija, ako su odista delovi nekih egzotičnih pogonskih jedinica, kao što je nagoveštavano.
   Džimi se oprezno približio središnjem šiljku; prestavši da okreće pedala još dok je bio udaljen sto metara, pustio je da Vilin konjic lebdi dok se ne zaustavi. Proverio je nivo radijacije i ustanovio samo uobičajeno vrlo nisko zračenje Rame. Možda ovde dejstvuju sile koje nikakvi ljudski instrumenti ne mogu da otkriju, no to je još jedan neizbežan rizik.
   "Šta vidiš?" zabrinuto upita kontrola sa glavčine.
   "Samo Veliki rog. Savršeno je gladak - nema nikakvih belega - a šiljak je tako oštar da bi se mogao upotrebiti kao igla. Gotovo se plašim da mu se približim."
   Samo se upola šalio. Izgledalo je neverovatno da se tako masivan objekt može postepeno suziti do tako geometrijski savršenog šiljka. Džimi je viđao zbirke insekata nabodenih na čiode i nije želeo da njegovog Vilinog konjica zadesi slična sudbina.
   Polako je pošao napred dok se prečnik šiljka nije proširio na nekoliko metara, pa se opet zaustavio. Otvorivši malu kutiju, prilično pipavo je izvadio kuglu veličine lopte za bezbol i hitnuo je prema šiljku. Dok se lebdeći udaljavala, za sobom je razvlačila jedva vidljivu nit.
   Lepljiva bomba je udarila o glatku oblu površinu - i nije odskočila. Džimi je opitno cimnuo nit, potom još jednom - snažnije. Kao ribar koji privlači ulov, polako je navijao Vilinog konjica oko vrha prikladno nazvanog Veliki rog, sve dok nije mogao da pruži ruku i dotakne ga.
   "Pretpostavljam da ovo možete nazvati nekom vrstom spuštanja", izvestio je kontrolu na glavčini. "Deluje kao staklo - gotovo nema trenja i mlako je. Lepljiva bomba je odlično funkcionisala. Sad isprobavam mikrofon... Da vidimo da li će i gumena školjka prionuti... Uvlačim utikače... Čuje li se nešto?"
   Nastala je duga pauza, a onda kontrola sa glavčine reče s gađenjem: "Da ga đavo nosi, baš ništa, sem uobičajenih termičkih šumova. Molim te, kucni ga komadom metala. Onda ćemo bar znati da li je šupalj."
   "U redu. Šta sad?"
   "Voleli bismo da letiš duž šiljka, svakih pola kilometra snimajući potpunu panoramu i osmatrajući ima li nečeg neobičnog. Onda, ukoliko si siguran da je stvar bezbedna, možeš otići preko, do jednog od malih rogova. Ali samo ako si siguran da se možeš vratiti u nultu težu bez ikakvih teškoća."
   "Tri kilometra od ose - to je malko jače od Mesečeve teže. Vilin konjic je za nju konstruisan. Naprosto ću morati da zapnem."
   "Džimi, ovde kapetan. Predomislio sam se po tom pitanju. Sudeći po tvojim snimcima, manji šiljci su potpuno istovetni sa velikim. Snimi ih zum-objektivom što bolje možeš. Ne želim da napuštaš predeo slabe teže - sem ako ne uočiš nešto što izgleda veoma važno. Onda ćemo razgovarati."
   "U redu, kapetane", reče Džimi, a u njegovom glasu kao da se osetio slabašan prizvuk olakšanja. "Ostaću u blizini Velikog roga. Evo, opet krećemo."
   Osećao je da pada pravce u usku dolinu između skupine neverovatno visokih i vitkih planina. Veliki rog se sad uzdiže kilometar iznad njega i šest šiljkova malih rogova svud unaokolo. Brzo se približavao sklop potpornih greda i lukova što okružuju niže padine. Džimi se pitao hoće li moći da se bezbedno spusti negde dole, sred ove kiklopske arhitekture. Više nije mogao da se spusti na sam veliki rog, jer je teža na njegovim sve širim obroncima sad suviše jaka da bi je slabašna sila lepljive bombe mogla poništiti.
   Približavajući se Južnom polu, počinjao je sve više da se oseća kao vrabac što leti ispod zasvođenog krova velike katedrale - mada nikad nije sagrađena katedrala veličine makar stotog dela ovog mesta. Pitao se da to stvarno nije neko versko svetilište ili nešto makar izdaleka slično, ali je ubrzo odbacio tu ideju. Na Rami nigde nije bilo ni traga umetničkog izraza: sve je strogo funkcionalno. Možda su Ramanci smatrali da već poznaju konačne tajne svemira, te ih više nisu opsedale čežnje i stremljenja što pokreću čovečanstvo.
   To je bila zastrašujuća misao, sasvim strana Džimijevoj uobičajenoj, ne osobito dubokoj filosofiji. Osetio je neodložnu potrebu da ponovo uspostavi vezu sa ljudima, pa je dalekim prijateljima podneo izveštaj o svojoj situaciji.
   "Ponovi to, Vilin konjic", odgovori kontrola sa glavčine. "Ne razumemo te; imaš smetnje u prenosu."
   "Ponavljam - nalazim se u blizini osnove Malog roga broj šest i koristim lepljivu bombu da sebe privučem."
   "Samo delimično razumeli. Čuješ li ti mene?"
   "Da, savršeno. Ponavljam, savršeno."
   "Molim te, počni da brojiš."
   "Jedan, dva, tri, četiri..."
   "Primili delimično. Daj nam petnaest sekundi orijentacionog signala, onda opet pređi na glas."
   "Evo."
   Džimi je uključio slabiji signal koji može da pokaže gde se nalazi na ma kojoj tački Rame, pa je odbrojavao sekunde. Kad je ponovo prešao na glas, upita žalostivo: "Šta se događa? Da li me sad čujete?"
   Po svemu sudeći, kontrola na glavčini ga nije čula, jer je kontrolor sad zatražio petnaest sekundi televizijskog prenosa. Tek pošto je Džimi dva puta ponovio pitanje, poruka se probila.
   "Džimi, milo mi je što ti nas dobro čuješ. Međutim, na tvom kraju se dešava nešto veoma čudno. Slušaj!"
   Preko radija je čuo reprodukciju dobro poznatog pištanja svog orijentacionog signala. Jedan trenutak je bilo sasvim normalno: onda se javilo čudno izobličenje. Pisak od hiljadu cikla je modulisao neki dubok, štrecav puls, tako nizak da je gotovo bio ispod praga ćujnosti. Bila je to neka vrsta treperenja u dubokom basu u kojem se mogla razaznati svaka pojedinačna vibracija. I sama modulacija je modulisana; dizala se i spuštala, dizala i spuštala, sa periodom od oko pet sekundi.
   Džimi ni za trenutak nije pomislio da nešto nije u redu sa njegovim predajnikom. Ovo dolazi spolja, mada nije mogao zamisliti šta je to i šta znači.
   Kontrola na glavčini nije znala ništa više, ali je bar imala izvesnu teoriju.
   "Po našem mišljenju, mora biti da se nalaziš u nekoj vrsti veoma jakog polja - verovatno magnetskog - sa frekvencijom od oko deset cikla. Može biti dovoljno jako da predstavlja opasnost. Predlažemo da se smesta udaljiš - možda je polje samo lokalno. Ponovo uključi signal, a mi ćemo ti ga slati natrag. Tako ćeš znati kad si izašao iz područja smetnji."
   Džimi je žurno oslobodio lepljivu bombu i napustio pokušaj spuštanja. Vilinim konjicom je zaobišao u širokom krugu, slušajući zvuk koji se talasao u slušalicama. Preletevši svega nekoliko metara, primetio je da jačina zvuka brzo opada. Kao što je kontrola sa glavčine nagađala, bio je krajnje lokalizovan.
   Džimi je zastao na poslednjem mestu gde se zvuk još čuo, poput slabog štrecanja u dubini njegovog mozga. Tako bi primitivni divljak u neznanju punom strahopoštvanja mogao da sluša prigušeno zujanje džinovskog transformatora. A čak bi i divljak možda pogodio da zvuk koji čuje predstavlja samo odlutali odliv nekih kolosalnih energija, koje su potpuno kontrolisane, ali čekaju svoj trenutak.
   Ma šta ovaj zvuk značio, Džimija je radovalo što se nalazi van njegovog dometa. Ovo mesto, sred džinovske arhitekture Južnog pola, nije zgodno da usamljen čovek sluša glas Rame.
   

27. ELEKTRIČNI VETAR
   Kad je Džimi krenuo kući, severni deo Rame izgledao je neverovatno dalek. Čak su i tri džinovska stepeništa bila jedva vidljiva, kao nejasno Y, urezano na svodu što poklapa svet. Pojas Cilindričnog mora beše široka i preteća barijera što čeka da ga proguta kao Ikara, ako ga krhka krila iznevere.
   Međutim, prevalio je put sve dovde bez ikakvih teškoća i mada je osećao mali umor, smatrao je da sad nema o čemu da brine. Nije ni dirnuo hranu ili vodu, a bio je suviše uzbuđen da se odmara. Na povratku će se opustiti i neće žuriti. Bodrila ga je i pomisao da bi put kući mogao biti dvadeset kilometara kraći, jer čim preleti more, za nuždu se može spustiti ma gde na Severnoj hemisferi. To bi bila kubura, jer bi mu ostalo dugo pešačenje i, što je mnogo gore, morao bi napustiti Vilinog konjica, ali mu je pružalo utešnu meru bezbednosti.
   Sad je povećavao visinu, penjući se natrag ka središnjem šiljku. Sužena igla Velikog roga još se pruža kilometar ispred njega, a ponekad ima utisak da je to osovina oko koje se obrće ceo ovaj svet.
   Gotovo je bio dosegao vrh Velikog roga kad postade svestan jednog čudnog osećaja. Obuzelo ga je osećanje slutnje, pa čak i fizičke i psihološke nelagodnosti. Odjednom se prisetio - a to nije nimalo pomoglo - rečenice na koju je jednom naišao: "Neko ti prelazi preko groba".
   Isprva je potisnuo to sećanje i nastavio da postojano okreće pedala. Uopšte nije nameravao da izveštava kontrolu na glavčini o nečem tako nezasnovanom kao što je neodređena nelagodnost. No, pošto se neprestano pogoršavala, dolazio je u iskušenje da to učini. Nemoguće je da je psihološkog porekla; ako jeste, onda je njegov duh mnogo moćniji no što je toga bio svestan. A doslovno je osećao kako koža počinje da mu se ježi.
   Sad, ozbiljno uznemiren, zaustavio se u vazduhu da razmotri situaciju. Stvar je činila utoliko čudnijom činjenica da ovaj osećaj potištenosti i tegobe nije potpuno nov; ranije ga je upoznao, ali se nije mogao setiti gde.
   Osvrnuo se oko sebe. Ništa se nije promenilo. Visoki šiljak Velikog roga je na nekoliko stotina metara iznad njega, dok, s onu stranu, nebo premošćuje druga polovina Rame. Osam kilometara niže leži složen, od delova sklopljen tepih južnog kontinenta, pun čudesa koja nijedan drugi čovek neće videti. U celom, potpuno stranom, ali sad poznatom predelu, nije mogao da nađe uzrok svoje nelagodnosti.
   Nešto mu zagolica nadlanicu. Za trenutak je pomislio da se spustio neki insekt, pa ga odbaci rukom, ne gledajući. Beše samo dopola izveo tu brzu kretnju kad je shvatio šta čini i zaustavio se, osećajući se malo glupavo. Naravno, niko nije video insekta na Rami...
   Podigao je šaku i zurio u nju, malo zbunjen, jer je osećaj golicanja još bio prisutan. Tad primeti da svaka pojedina malja stoji nakostrešena. Po celom doručju bilo je isto - na glavi takođe, što je proverio pipajući rukom.
   Znači, u tome je problem. Nalazi se u izvanredno moćnom električnom polju. Potištenost i pritisak koje oseća oni su što na Zemlji ponekad prethode oluji sa grmljavinom.
   Iznenada sagledavanje vlastitog položaja bacilo je Džimija gotovo u paniku. Nikad u životu nije bio u stvarnoj fizičkoj opasnosti. Poput svih kosmonauta, odživeo je trenutke osećanja nemoći zbog kabaste opreme ili časove kada je, zbog grešaka ili neiskustva, bezrazložno verovao da se nalazi u opasnoj situaciji. Ali nijedna od tih epizoda nije trajala duže od nekoliko minuta i obično je gotovo odmah mogao da im se smeje.
   Ovog puta nema brzog izlaza. Osećao se nag i sam u iznenada neprijateljskom nebu, okružen titanskim silama koje svakog trena mogu da oslobode svoje furije. Vilin konjic - već dovoljno krhak po sebi - sad izgleda nematerijalniji od najfinije paučine. Prva eksplozija bure što se sprema razbiće ga u paramparčad.
   "Kontroli na glavčini", reče žurno, "oko mene raste statični naboj. Mislim da samo što nije počela bura sa grmljavinom."
   Jedva je izgovorio kad iza njega blesnu svetlost; dok je izbrojao deset stigao je prvi prasak. Tri kilometra - znači, tamo pozadi, oko Malih rogova. Pogledao je put njih i video da svaka od šest igala izgleda kao da gori. Četkaste varnice, dugačke na stotine metara, poigravale su sa njihovih vrhova, kao da su to džinovski gromobrani.
   Ono što se tamo zbiva može se u čak i većim razmerama dogoditi blizu suženog šiljka Velikog roga. Biće najpametnije da se što je moguće dalje odmakne od te opasne građevine i potraži čist vazduh. Opet je počeo da okreće pedala, ubrzavajući koliko je mogao, a da pri tom ne izloži Vilinog konjica prevelikom naporu. Istovremeno je počeo da gubi visinu; iako to znači ulazak u predeo jače teže, sad je spreman na taj rizik. Osam kilometara razdaljine od tla suviše je za njegov duševni mir.
   Na zlokobnom crnom šiljku Velikog roga još nije bilo vidljivih pražnjenja, ali nije sumnjao da se tamo gore gomilaju ogromni potencijali. S vremena na vreme, iza Džimija se prolamala grmljavina, kotrljajući se u krug po obimu sveta. Odjednom mu pade na um da je čudno što takva bura divlja savršeno vedrim nebom. Onda shvati da ovo uopšte nije meteorološka pojava. To bi, zapravo, mogao biti samo beznačajan odliv energije iz nekog skrivenog izvora, u dubini južnog poklopca Rame. Ali zašto baš sad? I, još važnije, šta će se dalje dogoditi?
   Već je podobro ostavio za sobom vrh Velikog roga i nadao se da će uskoro biti van dometa pražnjenja munja. No sad je naišao na drugu teškoću: vazduh je postajao uzburkan i imao je muke da kontroliše Vilinog konjica. Vetar kao da se pojavio niotkuda, a ako se uslovi znatnije pogoršaju, krhki skelet nebeskog bicikla biće u opasnosti. Nepkolebljivo je okretao pedala i dalje, pokušavajući da udare ublaži promenama količine energije i kretnjama tela. Pošto je Vilin konjic maltene produžetak njegovog tela, delimično je uspevao, ali mu se nisu sviđala škriputanja protesta koja su dopirala iz glavnog nosača, kao ni način na koji su se krila krivila sa svakim naletom vetra.
   A brinulo ga je još nešto: slabašan šištav zvuk, postojano sve jači, što kao da dopire iz smera Velikog roga. Zvučao je kao gas što šiklja iz cevi pod velikim pritiskom i Džimi se pitao ima li to neke veze sa turbulancijom s kojom se bori. Kakvi god bili uzroci, to mu je dalo nove razloge za uznemirenje.
   S vremena na vreme, prilično kratko i zadihano izveštavao je o ovim pojavama kontrolu na glavčini. Odande mu niko nije mogao dati ma kakav savet ili bar nagoveštaj o tome šta se zbiva, no bilo je ohrabrujuće čuti glasove prijatelja, mada je sad počinjao da se boji da ih više nikad neće videti.
   Turbulencija se i dalje pojačavala. To je delovalo gotovo kao da se našao u mlazu reaktivnog motora - što mu se jednom na Zemlji desilo u trci za rekordom dok je leteo visinskom jedrilicom. Ali šta bi moglo stvoriti mlaz u Rami?
   Postavio je sebi pravo pitanje. Čim je formulisano, znao je odgovor.
   Zvuk koji čuje jeste električni vetar što odnosi ogromnu jonizaciju koja se morala akumulisati oko Velikog roga. Nabijeni vazduh se razilazi duž ose Rame, a novi vazduh pritiče pozadi, u područje niskog pritiska. Pogledao je unatrag, ka toj džinovskoj i sad dvostruko pretećoj igli, pokušavajući da zamisli granice vihora što sa nje duva. Možda će najbolja taktika biti da leti po sluhu, udaljavajući se što je moguće više od zlokobnog šištanja.
   Rama je Džimija poštedeo nužnosti izbora. Iza njega je buknula plamena zavesa, ispunjavajući nebo. Imao je vremena da vidi kako se cepa na šest ognjenih traka što idu od vrha Velikog roga do svakog malog. Onda ga sustiže udar.
   

28. IKAR
   Džimi je jedva stigao da javi radiom: "Krilo se krivi - pašću", kad Vilin konjic poče da se graciozno sklapa oko njega. Levo krilo se sasvim prelomilo po sredini, a spoljni deo je odlebdeo poput lista što sporo pada. Desno krilo je izvelo složeniji podvig. Uvrnulo se u osnovi i tako oštro presavilo unatrag da se vrh zamrsio sa repom. Džimi se osećao kao da sedi u prelomljenom zmaju što polako pada s neba.
   Ipak nije sasvim bespomoćan; vazdušni zavrtanj još funkcioniše i dok bude imao snage ostaje mu izvesna mera kontrole. Ima možda minuta vremena da je iskoristi.
   Ima li nade da stigne do mora? Ne - predaleko je. Onda se setio da se služi zemaljskim pojmovima; iako je dobar plivač, prošli bi sati dok bi ga spasli, a dotle bi ga otrovna voda sigurno ubila. Njegova jedina nada je da se spusti na kopno. O problemu strme južne litice misliće kasnije - ukoliko bude ikakvog 'kasnije'.
   Ovde, u zoni teže deset puta slabije od zemaljske, padao je veoma sporo, ali će uskoro početi da ubrzava kako se bude udaljavao od ose. Međutim, otpor vazduha će komplikovati situaciju i sprečiće da dobije suviše veliku brzinu padanja. Vilin konjic će, čak i bez pogona, dejstvovati kao primitivan padobran. Ono nekoliko kilograma potiska koje je još kadar da proizvede mogu činiti razliku između života i smrti; nije bilo nikakve sumnje da mu to beše jedina nada.
   Glavčina je ućutala: njegovi prijatelji mogu tačno da vide šta se sa njim događa, a znaju da mu njihove reči ničim ne mogu pomoći. Džimi sad obavlja najveštiji let u svome životu. Šteta, pomisli sa turobnim humorom, što je publika tako malobrojna i što ne ume da oceni tananije pojedinosti njegove vratolomije.
   Spuštao se u širokoj spirali i dokle god njen nagib ostane prilično mali, izgledi da preživi bili su dobri. Okretanje pedala je pomagalo da se Vilin konjic održi u vazduhu, mada se plašio da upotebi svu snagu za slučaj da se polomljena krila sasvim odvoje. A svaki put kad bi zaokrenuo na jug, mogao je da uživa u fantastičnom prizoru koji je Rama predusretljivo priredio, kako je izgledalo, samo u njegovu čast.
   Trake munja su još poigravale sa vrha Velikog roga do manjih vrhova u nizini, ali se sada ceo sklop obrće. Šestokraka ognjena kruna se okreće nasuprot obrtanju Rame, svakih nekoliko sekundi opisujući pun krug. Džimi je imao utisak da posmatra džinovski elektromotor u radu i možda nije bio beznadežno daleko od istine.
   Nalazio se na pola puta od ravnice, kružeći u spljoštenoj spirali, kad je vatromet naglo prestao. Mogao je osetiti kako naboj otiče s neba i nagleduške je znao da malje po njegovim rukama više nisu nakostrešene. Sad nema ničeg da mu odvlači pažnju ili smeta tokom poslednjih nekoliko minuta borbe za život.
   Sada, kad je mogao biti siguran gde se otprilike mora spustiti, poče netremice da proučava to područje. Veliki deo predela činila je šahovska tabla potpuno suprotnih sredina, kao da su nekom ludom kreatoru predela date odrešene ruke i rečeno mu da svojoj mašti do kraja pusti na volju. Kvadrati ploče imali su stranice od gotovo kilometar i mada je većina ravna, Džimi nije mogao biti siguran da su čvrsti, jer se njihove boje i fakture toliko razlikuju. Odluči da sačeka do poslednjeg mogućeg trenutka pre no što se odluči - ako uopšte bude imao izbor.
   Kad je preostalo još samo nekoliko stotina metara, javio se poslednji put glavčini. "Još imam izvesnu kontrolu - spustiću se kroz pola minuta - onda ću vas pozvati."
   To je bilo optimističko stanovište i svi su to znali. No Džimi je odbijao da kaže zbogom; želeo je da njegovi drugovi znaju da je pao boreći se i nezaplašen.
   U stvari, zaista se malo plašio, i to ga je iznenadilo, jer sebe nikad nije smatrao naročito hrabrim čovekom. To je bilo gotovo kao da posmatra napore nekog potpuno nepoznatog, a da sam nije lično umešan. Više je izgledalo kao da proučava neki zanimljiv problem aerodinamike i menja različite parametre kako bi video šta će se desiti. Gotovo jedino osećanje koje je imao beše neka daleka tuga zbog izgubljenih prilika, među kojima je najvažnija - perdstojeće Lunarne olimpijske igre. Bar jedna budućnost je odlučena: Vilin konjic nikad neće prikazati svoje veštine na Mesecu.
   Još sto metara; horizontalna brzina izgleda prihvatljiva, ali kojom brzinom pada? A postoji jedna srećna okolnost: tle je potpuno ravno. Uložiće svu snagu u konačni izliv energije, počev od - SAD!
   Obavivši svoju dužnost, desno krilo se konačno odvalilo u osnovi. Vilin konjic poče da se prevrće, a Džimi je pokušao da to ispravi suprotstavljajući obrtanju težinu svoga tela. Kad je pao, gledao je pravo u luk predela, udaljen šesnaest kilometara.
   Izgledalo je sasvim nepravično i nerazumno da je nebo tako tvrdo.
   

29. PRVI KONTAKT
   Kad se Džimi osvestio, prva stvar koje je postao svestan beše užasna glavobolja. Nju je gotovo dočekao dobrodošlicom; bar dokazuje da je živ.
   Onda je pokušao da se pomeri i širok izbor bolova i tištanja smesta se nametnuo njegovoj pažnji. No, koliko je mogao da oceni, izgleda ništa nije slomljeno.
   Potom se odvažio da otvori oči. Ali je odmah zažmurio kad je otkrio da zuri pravo u traku svetlosti duž tavanice sveta. Kao lek za glavobolju, taj vidik nije bio preporučljiv.
   Još je ležao, prikupljajući snagu i pitajući se kad će biti bezbedno da otvori oči, kad iz blizine iznenada začu krckav šum. Polako okrenuvši glavu ka njegovom izvoru, rizikovao je jedan pogled - i ponovo je gotovo izgubio svest.
   Na pet metara odatle, veliki, raku podoban stvor je, izgleda, večerao olupine jednog Vilinog konica. Kad se pribrao, Džimi se polako i tiho otkotrljao dalje od čudovišta, svakog trena očekujući da ga zgrabe njegove kandže kad otkrije da je dostupna ukusnija hrana. Međutim, uopšte se nije osvrtalo; kad je povećao rastojanje na deset metara, Džimi se oprezno podigao u sedeći položaj.
   Sa ove, veće razdaljine, stvorenje nije izgledalo baš tako užasno. Imalo je nisko, pljosnato telo, oko dva metra dugo, a metar široko, koje se oslanja na šest trozglavkastih nogu. Džimi vide da je pogrešio pretpostavivši da jede Vilinog konica; u stvari, nije video ni traga od usta. Stvor je, zapravo, spretno obavljao uništavanje, koristeći makazaste kandže da secka nebeski bicikl u komadiće. Ceo red manipulatora, jezivo sličnih majušnim ljudskim šakama, potom je prenosio komade na sve veću gomilu na leđima životinje.
   No, da li je to životinja? Mada je to bila prva Džimijeva reakcija, sad je počeo da menja mišljenje. U njenom ponašanju postoji izvesna svrsishodnost koja nagoveštava prilično visoku inteligenciju. Nije mogao da nađe razlog zašto bi ma koje čisto nagonsko stvorenje brižljivo sakupljalo razbacane delove njegovog nebeskog bicikla - sem ako, možda, ne prikuplja građu za gnezdo.
   Oprezno motreći na raka, koji ga je i dalje potpuno ignorisao, Džimi se s mukom osovi na noge. Nekoliko klimavih koraka je pokazalo da može da ide, mada ne beše siguran da li bi mogao da prestigne onih šest nogu. Onda je uključio predajnik, ni za trenutak posumnjavši da li još radi. Pad koji je on mogao da preživi, solidna elektronika predajnika neće ni osetiti.
   "Kontrola na glavčini", reče prigušeno, "da li me primate?"
   "Hvala bogu! Jesi li čitav?"
   "Samo malčice uzdrman. Pogledajte ovo."
   Okrenuo je kameru prema raku, taman na vreme da registruje konačno uništenje krila Vilinog konjica.
    "Koji je to đavo - i zašto žvaće tvoj bicikl?"
   "Kad bih samo zano. Dokrajčio je Vilinog konjica. Povući ću se, za slučaj da zaželi da počne sa mnom."
   Džimi se polako povlačio, ne skidajući pogled sa raka. Ovaj je sad išao ukrug, spiralom koja se stalno širila, očito tražeći komade koji su mu možda promakli, te je Džimi prvi put mogao da ga sagleda u celosti.
   Sad kad je početna preneraženost minula, mogao je da uvidi da je rak sasvim lepa životinja. Ime "rak" koje joj je automatski dao možda pomalo navodi na zabludu. Da nije tako nemoguće velik, mogao bi ga nazvati "bubom". Njegov oklop ima divan, metalan sjaj; Džimi je gotovo bio spreman da se zakune da to i jeste metal.
   To je zanimljiva ideja. Da li bi to mogao biti robot, a ne životinja? Netremice je piljio u raka, s tom mišlju u glavi, analizirajući sve pojedinosti njegove anatomije. Tamo gde bi trebalo da dođu usta, nalazila se zbirka manipulatora koja je Džimija veoma podsećala na one peroreze za više radnji što očaravaju sve prave dečake; tu su bila klešta, šila, turpije i čak nešto što izgleda kao burgija. Ali to ništa ne odlučuje. Svet insekata na Zemlji poseduje sve ove alatke i još mnoge druge. Pitanje životinja ili robot ostalo je u Džimijevom duhu savršeno uravnoteženo.
   Oči koje bi mogle da presude stvar činile su je još dvosmislenijom. Tako su duboko usađene u zaštitne kapke da je nemoguće reći da li su im sočiva od kristala ili od pihtijaste mase. Potpuno su bezizrazne i zapanjujuće jarkoplave. Mada su se nekoliko puta usmerile ka Džimiju, nisu pokazale ni najmanji tračak interesovanja. Po njegovom, možda pristrasnom mišljenju, to je odlučilo o stupnju inteligencije ovog stvora. Jedan entitet - robot ili životinja - kadar da prenebregne ljudsko biće ne može biti naročito bistar.
   Rak je prestao da kruži i nekoliko sekundi je stajao nepomično, kao da osluškuje neku nečujnu poruku. Onda je krenuo, čudnim, gegavim koracima, približno u smeru mora. Kretao se u savršeno pravoj liniji, ustaljenom brzinom od četiri ili pet kilometara na sat i već je bio prevalio nekoliko stotina metara pre no što je Džimijev još pomalo uzdrman um registrovao činjenicu da mu odnosi poslednje tužne ostatke njegovog ljubljenog Vilin-konjica. Krenuo je u nemilosrdnu i razjarenu poteru.
   Njegov postupak nije bio sasvim nelogičan. Rak se uputio prema moru - a ukoliko je ikakav spas moguć, može doći jedino iz tog pravca. Sem toga, Džimi je želeo da otkrije šta će stvor učiniti sa svojim trofejom; to bi trebalo da nešto određenije otkrije o njegovoj motivaciji i inteligenciji.
   Pošto je bio ugruvan i ukočen, Džimiju je trebalo nekoliko minuta da sustigne raka koji se kretao kao da ima cilj. Kad je to učinio, pratio ga je na pristojnom odstojanju, sve dok nije bio siguran da ovome ne smeta njegovo prisustvo. Tada je među otpacima Vilinog konjica primetio svoju čuturicu s vodom i paket sledovanja za slučaj nužde i namah je osetio i glad i žeđ.
   Tamo su, bežeći od njega neumitnom brzinom od pet kilometara na sat, jedina hrana i piće u celoj ovoj polovini sveta. Bez obzira na opasnost, mora ih se domoći.
   Oprezno se približio raku, prilazeći mu otpozadi, zdesna. Držeći korak s njim, proučavao je složeni ritam rakovih nogu sve dok nije mogao predvideti gde će se nalaziti u svakom trenutku. Kad je bio spreman, promrmljao je brzo "Izvin' te" i sunuo da zgrabi svoju imovinu.
   Džimi nije sanjao da će jednog dana morati da upražnjava veštine džeparoša, ali je bio očaran svojim uspehom. Ponovo je izmakao za manje od sekunde, a rak uopšte nije usporio svoj ustaljeni hod.
   Džimi je zaostao desetak metara, ovlažio usta vodom iz čuturice i počeo da žvaće šipku mesnog koncetrata. Ova mala pobeda učinila ga je mnogo srećnijim, sad je čak mogao da se odvaži da razmišlja o svojoj sumornoj budućnosti.
   Dok je života, ima nade; ipak, nije uspevao da zamisli kako bi ga mogli izbaviti. Čak i ako njegove kolege pređu more, kako da dospe do njih, pola kilometra niže? "Nekako ćemo naći način da siđeš", obećala je kontrola sa glavčine. "Ta litica ne može da ide skroz oko sveta a da se negde ne prekine." Bio je u iskušenju da odgovori: "Zašto ne bi mogla?" ali se predomislio.
   Jedna od najčudnijih stvari u vezi sa hodanjem kroz unutrašnjost Rame jeste činjenica da uvek vidiš svoj cilj. Ovde krivina sveta nije skrivala; otkrivala je. Džimi je neko vreme već bio svestan rakovog odredišta; gore, u zemljištu što kao da se uzdiže pred njim, nalazi se jama, široka pola kilometra. To je jedna od tri takve na Južnoj hemisferi; sa glavčine je bilo nemoguće videti koliko su duboke. Sve su nazvane po važnijim Mesečevim kraterima, a Džimi se približava Koperniku. Ime jedva da odgovara, jer nema okolnih bregova ni centralnih vrhova. Ovaj Kopernik je obična duboka jama, ili bunar, savršeno vertikalnih zidova.
   Kad se dovoljno približio da zaviri unutra, Džimi je, najmanje pola kilometra niže, ugledao baru zlokobne, olovnozelene vode. To znači da je otprilike u visini mora i on se pitao jesu li povezani.
   Niz unutrašnjost bunara krivudala je spiralna rampa, potpuno usečena u strmi zid, tako da je prilično delovala kao žleb ogromne topovske cevi. Činilo se da postoji neobično veliki broj zavoja: tek pošto je pogledom otpratio spiralu duž nekoliko krugova, pritom se sve više zbunjujući, Džimi je shvatio da ne postoji jedna rampa, već tri, potpuno samostalne i razmaknute za sto dvadeset stepeni. U ma kojoj drugoj sredini sem Rame, ceo ovaj koncept predstavljao bi upečatljiv arhitektonski podvig.
   Tri rampe su vodile pravo u baru i nestajale su ispod njene neprozirne površine. Blizu linije vode Džimi je mogao videti grupu crnih tunela ili pećina. Izgledale su prilično zlokobno i on se pitao jesu li nastanjene. Možda su Ramanci amfibije.
   Kada se rak približio ivici bunara, Džimi je pretpostavljao da će sići jednom od rampi - možda da odnese olupine Vilinog konjica nekom biću koje će umeti da ih proceni. Umesto toga, stvor je otišao pravo do ruba, nagnuo gotovo pola tela nad ambis, bez ikakvog znaka oklevanja - mada je greška od nekoliko sentimetara mogla biti katastrofalna - i čilo slegnuo ramenima. Komadi Vilinog konjica su odlepetali u dubinu. Dok je posmatrao kako padaju, Džimiju navreše suze na oči. Eto, pomislio je gorko, inteligencije ovog stvora.
   Otarasivši se đubreta, rak se okrenuo i pošao prema Džimiju, koji je stajao samo desetak metara dalje. Da li ću i ja biti podvrgnut istom postupku - pitao se. Nadao se da kamera nije suviše nesigurna dok je kontroli na glavčini pokazivao čudovište koje se brzo približava. "Šta savetujete?", šapnuo je zabrinuto, bez mnogo nade da će dobiti koristan odgovor. Bilo je neke male utehe u spoznaji da upravo ulazi u istoriju, a njegov um je užurbano prebirao odobrene obrasce za ovakav susret. Dosad su svi bili čisto teorijski. On će biti prvi čovek koji će ih proveriti u praksi.
   "Ne beži dok ne budeš siguran da je neprijateljski nastrojen", odgovori mu šapatom kontrola sa glavčine. Kuda da beži - upitao se Džimi. Mislio je da može prestići tog stvora u trci na sto metara, ali je osećao groznu izvesnost da bi ga ovaj iznurio na dužu stazu.
   Džimi je polako dizao raširene ruke. Ljudi su dvesta godina raspravljali o ovom gestu; da li će ga svaki stvor, ma gde u svemiru, protumačiti kao: "Vidiš - nisam naoružan?" Međutim, niko nije umeo da smisli ništa bolje.
   Rak nije ispoljio nikakvu reakciju niti je usporio hod. Potpuno zanemarujući Džimija, prošao je mimo njega i svrhovito se uputio na jug. Osećajući se krajnje budalasto, vršilac dužnosti predstavnika Homo sapiensa gledao je kako njegov prvi kontakt odmiče ravnicom Rame, potpuno ravnodušan prema njegovom prisustvu.
   Retko je kad u životu bio tako ponižen. Onda mu priteče u pomoć smisao za humor. Na kraju krajeva, nije važno što te ignorišu animirana đubretarska kola. Bilo bi gore da su ga pozdravila kao davno izgubljenog brata.
   Vratio se do ivice Kopernika i zurio u dubinu, u njegovu neprozirnu vodu. Prvi put je primetio da se ispod površine tamo-amo sporo kreću neodređeni oblici, neki od njih prilično veliki. Uskoro se jedan od njih uputio ka najbližoj spiralnoj rampi i nešto nalik mnogonožnom tenku započe dugo penjanje. Brzinom kojom ide, zaključi Džimi, biće mu potrebno gotovo sat da stigne ovamo; ukoliko je to opasnost, vrlo je spora.
   Onda je primetio treptaj mnogo bžeg kretanja, u blizini onih pećinskih otvora, dole, kod linije vode. Nešto brzo putuje rampom, ali nije mogao da ga jasno uhvati pogledom ili razazna ma kakav određen oblik. Delovalo je kao da gleda mali vazdušni kovitlac ili vetrom nošen stub peska, veličine čoveka.
   Trepnuo je, pa je drmao glavom, žmureći nekoliko sekundi. Kad je ponovo otvorio oči, priviđenje beše nestalo.
   Možda ga je udar prilikom pada uzdrmao više no što je bio svestan; ovo je prvi put da pati od vizuelnih halucinacija. To neće pomenuti kontroli na glavčini.
   Niti će se baktati s istraživanjem tih rampi, kao što beše upola odlučio. To bi, očito, predstavljalo traćenje energije.
   Kovitlavi fantom kojeg je samo zamišljao da vidi nije imao nikakve veze sa njegovom odlukom - baš nikakve, jer Džimi, naravno, nije verovao u aveti.
   

30. CVET
   Džimi je ožedneo od napora, a bio je bolno svestan činjenice da u celoj ovoj zemlji nema vode koja bi se mogla piti. Sa sadržinom svoje čuturice verovatno se može održati nedelju dana - ali čemu? Najumniji mozgovi Zemlje uskoro će se usredsrediti na njegov problem i zapovednika Nortona će nesumnjivo bombardovati predlozima. Ali on nije uspevao da zamisli način na koji bi se mogao spustiti niz onu pola kilometra visoku liticu. Čak i kad bi imao dovoljno dugačak konopac, nema za šta da ga priveže.
   I pored toga, glupavo je - i nemužastveno - predati se bez borbe. Bilo koja pomoć moraće da dođe s mora, a dok maršuje prema obal,i može nastaviti svoj posao kao da se ništa nije dogodilo. Niko drugi nikad neće posmatrati i fotografisati raznolike terene preko kojih mora da prođe, i to će mu obezbediti posmrtnu besmrtnost. Mada bi pretpostavio mnoge druge počasti, to je bolje nego ništa.
   Nalazio se svega tri kilometra od mora, u vazdušnoj liniji kojom je mogao da leti jadni Vilin konjic, ali je izgledalo neverovatno da do njega može stići pravom putanjom; deo terena što leži pred njim može se pokazati kao odveć velika prepreka. Međutim, to nije problem, jer postoji obilje alternativnih puteva. Video ih je sve, rasprostrte na velikoj zakrivljenoj mapi što se s obe strane uzdiže i ide u stranu od njega.
   Ima puno vremena; počeće od najzanimljivijeg kraja, čak i ako ga to odvede sa direktnog puta. Otprilike kilometar udesno nalazi se kvadrat što blešti kao brušeno staklo ili džinovski izlog nakita. Verovatno je ta pomisao usmerila Džimijeve korake. Čak se i od osuđenog čoveka moglo s razlogom očekivati da se malo zainteresuje za nekoliko hiljada kvadratnih metara dragog kamenja.
   Nije bio naročito razočaran kad se ispostavilo da su to kristali kvarca, milioni njih, usađeni u sloj peska. Susedni kvadrat šahovske ploče bio je znatno zanimljiviji. Bio je pokriven naizgled nasumičnim rasporedom blizu postavljenih šupljih metalnih stubova, čija je visina išla od ispod jednog do preko pet metara. Bio je poptuno neprohodan, jedino je tenk mogao da se probije kroz tu šumu cevi.
   Džimi je išao između kristala i stubova dok nije došao do prve raskrsnice. Desni kvadrat je bio ogroman tepih, ili tapiserija, od upletene žice; pokušao je da odvoji jednu nit, ali je nije mogao odlomiti. Levo se nalazio mozaik heksagonalnih pločica, tako glatko spojenih da se između njih nisu videli sastavi. Izgledao bi kao celovita površina da pločice nisu bile u svim duginim bojama. Džimi je proveo mnogo minuta pokušavajući da pronađe dve susedne pločice iste boje, da vidi može li onda razaznati njihove granice, ali nije uspeo da otkrije ni jedan jedini primer takve slučajnosti.
   Snimajući sporu panoramu oko raskršća, žalostivo je rekao kontroli na glavčini: "Šta je ovo po vašem mišljenju? Osećam se kao uhvaćen u džinovsku zagonetku za slaganje. Ili je ovo ramanska umetnička galerija?"
   "Mi smo zbunjeni koliko i ti, Džimi. Ali nismo naišli na ma kakav znak da su Ramanci skloni umetnosti. Sačekajmo dok budemo imali još primere pre no što donesemo ikakav zaključak."
   Dva primera koja je našao na sledećem raskršću nisu mnogo pomogla. Jedan kvadrat je bio potpuno prazan - gladak, neutralno siv, tvrd, ali klizav pod rukom. Drugi je bio od mekog sunđera, izbušenog milijardama i milijardama sićušnih rupica. Džimi ga oproba nogom, a cela površina se stužujuće zatalasa pod njim, kao jedva stabilizovan živi pesak.
   Na sledećoj raskrsnici naišao je na nešto voma slično pooranoj njivi, sem što su brazde bile jednoobrazno duboke jedan metar, a materijal je imao fakturu turpije ili trenice. Ali Džimi gotovo uopšte nije obratio pažnju na ovo, jer je susedni kvadrat od svih koje je dosad video najviše pobuđivao na razmišljanje. Tu je, napokon, nešto shvatljivo i prilično uznemirujuće.
   Ceo kvadrat je bio opasan ogradom, tako uobičajenom da je na Zemlji ne bi dvaput pogledao. Bili su tu stubovi, reklo bi se metalni, na razmaku od pet metara, a između njih šest razapetih žica.
   Iza ove ograde nalazila se druga, istovetna - a iza nje treća. To je predstavljalo još jedan primer Ramine redundancije; što god da je zatvoreno u taj tor ne bi imalo izgleda da se probije napolje. Nije postojao ulaz - nije bilo kapija koje bi se mogle otvoriti da se uteraju životinje (ili životinja) što se tu valjda čuvaju. Umesto toga, u sredini kvadrata se nalazila jedna jedina jama, nalik manjoj verziji Kopernika.
   Čak i u drukčijim okolnostima, Džimi verovatno ne bi oklevao, ali sad nije imao šta da izgubi. Brzo se uzverao preko sve tri ograde, otišao je do jame i zavirio unutra.
   Za razliku od Kopernika, ovaj bunar je bio dubok svega pedeset metara. Pri dnu su tri tunelska izlaza, od kojih svaki izgleda dovoljno veliki za slona. I to je bilo sve.
   Pošto je zurio izvesno vreme, Džimi dokona da bi jedina stvar koja bi svemu dala neki smisao bila da dno, u stvari, predstavlja lift. Ali, po svoj prilici, nikad neće saznati šta se njime prenosi; mogao je samo da nagađa da je poveliko i možda veoma opasno.
   Za narednih nekoliko sati prevalio je preko deset kilometara duž ivice mora i kvadrati šahovskog polja počeše da se stapaju u njegovom sećanju. Video je neke - potpuno zatvorene šatorima podobnim strukturama od žičane mreže, kao da su džinovski kavezi za ptice. Bilo je drugih koji su izgledali kao jezera zgrušane tečnosti, puna spiralnih šara; međutim, kad ih je oprezno isprobao, bili su sasvim čvrsti. A jedan kvadrat je bio tako crn da čak nije mogao jasno da ga vidi; jedino mu je čulo pipanja kazivalo da tu nečeg uopšte ima.
   No sad se nalazi pred tananom modulacijom u nešto pojmljivo. Ka jugu se pružao niz - tu ne može da posluži nijedna druga reč - polja, poređanih jedno za drugim. Kao da prolazi pored nekog oglednog dobra na Zemlji. Svaki kvadrat je predstavljao glatku površinu brižljivo zaravnjene zemlje ili prašine, prve koje je video u metalnom predelu Rame.
   Velika polja su bila netaknuta, beživotna - čekala su plodove koji nisu ni zasejani. Džimi se pitao šta bi mogla biti njihova svrha, jer je neverovatno da bi se tako razvijeni stvorovi kao što su Ramanci bavili ma kojim vidom poljoprivrede; čak i na Zemlji zemljoradnja je tek omiljena pasija i izvor egzotičnih luksuznih namirnica. No, mogao se zakleti da su ovo potencijalna poljoprivredna dobra, besprekorno pripremljena. Nikad nije video zemlju koja je izgledala tako čista; svaki kvadrat je pokriven velikim čaršavom otporne, providne plastične materije. Pokušao je da je proseče kako bi uzeo uzorak, ali je nož jedva zagrebao površinu.
   Dublje u kopnu bila su druga polja, a na mnogima od njih složene konstrukcije od šipki i žice, verovatno namenjene podupiranju puzavica. Izgledale su sumorno i napušteno, kao drveće bez lišća usred zime. Zima koju su spoznale morala je odista biti duga i užasna, a ovih nekoliko nedelja svetlosti i toplote su možda samo kratka međuigra dok zima ponovo ne dođe.
   Džimiju nikad nije bilo jasno šta ga je navelo da stane i pažljivije zagleda metalni lavirint što se prostirao ka jugu. Mora da je njegov um nesvesno proveravao svaku pojedinost oko njega; u ovom fantastično stranom predelu zapazio je nešto još anomalnije.
   Oko četvrt kilometra odatle, usred osmanluka od žice i šipki, blistala je jedna jedina mrljica boje. Bila je tako sitna i neupadljiva da se nalazila gotovo na granici vidljivosti; na Zemlji je niko ne bi drugi put pogledao. A ipak je nesumnjivo jedan od razloga što je Džimi sad zapazio to da ga podseća na Zemlju.
   Nije javio kontroli na glavčini sve dok nije bio siguran da nema greške i da ga nisu zavarale želje. Tek kad je bio udaljen svega nekoliko metara, mogao je biti potpuno siguran da je život, kakav poznaje, upao u sterilni, aseptični svet Rame. Ovde, na rubu Južne hemisfere, cvetao je u usamljenoj divoti jedan cvet.
   Kad je prišao bliže, Džimiju bi jasno da nešto nije u redu. U pokrovu koji po svoj prilici štiti ovaj sloj zemlje od kontaminacije neželjenim oblicima života postojala je rupa. Kroz taj procep pružala se zelena stabljika, debela kao čovekov mali prst, koja je uspuzala uz osmanluk. Na metar od tla isterala je plavičaste listove koji su po obliku više ličili na perje nego na lišće ma koje biljke poznate Džimiju. U visini očiju stabljika se završavala onim što je u prvi mah smatrao jednim cvetom. Sad vide, bez imalo iznenađenja, da su to zapravo tri cveta zbijena zajedno.
   Litice su bile jarko obojene cevčice, oko pet centimetara duge; svaki cvet ih je imao bar pedeset, a blistale su takvim metalnoplavim, ljubičastim i zelenim prelivima da su više ličile na krila leptira no na ma šta iz biljnog carstva. Džimi gotovo ništa nije znao o botanici, ali beše zbunjen što ne vidi ni traga od stuktura koje bi izgledale kao tučkovi ili prašnici. Pitao se da sličnost sa zemaljskim cvećem nije puka slučajnost; možda je ovo nešto srodnije koralnom polipu. U svakom slučaju, to, čini se, podrazumeva postojanje malih letećih stvorova koji bi služili ili kao posrednici pri oplođavanju ili kao hrana.
   To nije stvarno bitno. Kakva god da je naučna definicija, za Džimija je ovo cvet. Neobjašnjivo čudo, neramanska slučajnost njegovog postojanja na ovom mestu podsetiše ga na sve ono što više nikad neće videti; stoga je rešio da se domogne cveta.
   To neće biti lako. Udaljen je preko deset metara, odvojen od Džimija rešetkom načinjenom od tankih šipki. Ove su oblikovale kockastu šaru koja se stalno nanovo ponavljala, a jedna stranica je imala nešto manje od četrdeset centimetara. Džimi ne bi leteo nebeskim biciklima da nije vitak i protegljast, te je znao da se može provući kroz otvore rešetke. Međutim, izlazak bi mogao biti sasvim nešto drugo. Sigurno je da neće moći da se okrene; moraće da se povlači unatraške.
   Kad je opisao cvet i snimio ga iz svih dostupnih uglova, kontrola na glavčini je bila ushićena njegovim otkrićem. Nisu izneli nikakve zamerke kad je kazao: "Idem po njega". Nije ni očekivao da će zamerki biti: njegov život sad pripada njemu, može s njim činiti što god zaželi.
   Skinuo je sve sa sebe, zgrabio glatke metlane šipke i počeo da se uvlači u otvor. Bilo je tesno; osećao se kao zatvorenik što beži kroz rešetke svoje ćelije. Kad se potpuno uvukao u rešetku, pokušao je da se izvuče, samo da vidi da li će biti kakvih teškoća. Bilo je znatno teže, jer je sad ispružene ruke morao da koristi za odguravanje umesto za privlačenje, ali nije video razloga da bespomoćno upadne u klopku.
   Džimi je bio čovek akcije i poriva, a ne introspekcije. Dok se nelagodno migoljio uskim hodnikom od šipki, nije gubio vreme da sebe pita zašto izvodi takav donkihotski podvig. Nikad u životu nije se zanimao za cveće, a sad ipak stavlja na kocku poslednju energiju da bi uzbrao cvet.
   Tačno je da je ovaj primerak jedinstven i da ima ogromnu naučnu vrednost. No on ga, u stvari, želi, jer je to poslednja veza sa svetom života i sa planetom na kojoj je rođen.
   Ipak, kad mu je cvet bio na dohvatu, odjednom ga obuzeše sumnje. Možda je to jedini cvet koji je izrastao u celom Rami. Ima li opravdanja da ga uzbere?
   Ukoliko mu je potrebno neko opravdanje, mogao se tešiti mišlju da sami Ramanci nisu uključili cvet u svoje planove. To je očito nepravilnost, izrasla vekovima prekasno - ili prerano. Ali mu, zapravo, nikakvo opravdanje nije potrebno, a njegovo oklevanje bilo je samo trenutno. Pružio je ruku, uhvatio stabljiku i naglo cimnuo.
   Cvet je dosta lako otkinuo. Skupio je i dva lista pre no što je polako krenuo natrag kroz rešetke. Sad, kad mu je samo jedna ruka slobodna, napredovanje je bilo izvanredno teško, čak bolno, i ubrzo je morao zastati kako bi povratio dah. Tada je primetio da se perjasti listovi sklapaju, a obezglavljena stabljika polako odvija sa svog potpornja. Dok je posmatrao sa smešom začaranosti i preneraženosti, vide kako se cela biljka postepeno povlači u zemlju, poput smrtno ranjene zmije što puzi natrag u svoju rupu.
   Ubio sam nešto lepo, reče sebi Džimi. Ali, s druge strane, Rama je ubio njega. On samo uzima ono što mu po pravu pripada.
   

31. KONAČNA BRZINA
   Zapovednik Norton nikad nije izgubio člana posade, pa nije nameravao ni sad da ga izgubi. Još dok Džimi nije ni krenuo put Južnog pola, on je razmatrao načine spasavanja za slučaj nezgode. Pokazalo se, međutim, da je problem toliko težak da nije našao nikakvo rešenje. Sve što je uspeo da postigne bilo je da odbaci sva očigledna rešenja.
   Kako da se čovek uzvere uz pola kilometra visoku vertikalnu liticu, čak i pri smanjenoj teži? Sa odgovarajućom opremom i obukom to bi bilo sasvim lako. Međutim, na Nastojanju nema pitonskih pušaka, a niko nije mogao smisliti drugi praktičan način da se one stotine neophodnih klinova zabiju u tu tvrdu, ogledalsku površinu.
   Kratko se osvrnuo na egzotičnija rešenja, od kojih su neka bila načisto ludačka. Možda bi šimp, opremljen gumenim hvataljkama, mogao savladati taj uspon. Ali čak i da je taj plan praktičan, koliko bi vremena trebalo da se napravi i isproba takva oprema - i da se šimp obuči da je upotrebljava? Sumnjao je da li bi čovek imao snagu potrebnu za izvođenje ovog podviga.
   Tu je zatim savršenija tehnologija. Propulsivne jedinice za VBA bile su privlačne; ali je njihova potisna moć premala, jer su konstruisane za rad u nultoj teži. Nikako ne bi mogle da podignu težinu čoveka, čak ni nasuprot skromnoj teži Rame.
   Da li bi se VBA potiskivač, koji nosi samo konopac za spasavanje, mogao uputiti gore, sa automatskim upravljačem? Ovu zamisao je isprobao na naredniku Majronu, koji je smesta oborio. Tu postoje, ukazao je inženjer, ozbiljni problemi sa stabilnošću; oni su možda rešivi, ali bi to uzelo mnogo vremena, mnogo više no što sebi mogu dozvoliti.
   A šta je sa balonima? Činilo se da tu postoji mala mogućnost ako uspeju da naprave omotač i dovoljno mali izvor toplote. Bio je to jedini pristup koji Norton nije odbacio u trenutku kad je problem naglo prestao da bude teorijski i postao pitanje života ili smrti, koje je dominiralo vestima u svim nastanjenim svetovima.
   Dok je Džimi pešačio ivicom mora, polovina ćaknutih tipova u Sunčevom sistemu pokušavala je da ga spase. U Štabu flote su razmatrani svi predlozi, a otprilike jedan na hiljadu prosleđivan je Nastojanju. Predlog dr Karlajla Perere stigao je u dva maha - jednom preko mreže same Osmatračke službe, a drugi put preko PLANETKOMA, PRIORITET RAMA. Naučniku je za taj predlog trebalo približno pet minuta razmišljanja i jedna milisekunda korišćenja računara.
   Norton je najpre pomislio da je to vrlo neukusna šala. Onda je video ime pošiljaoca i priložena izračunavanja, te je hitro promenio mišljenje.
   Dodao je poruku Karlu Merseru. "Šta misliš o ovome?" upitao je onoliko neutralnim tonom koliko je mogao postići.
   Karl je brzo pročitao, zatim reče: "Neka me đavo nosi! Naravno, u pravu je."
   "Jesi li siguran?"
    "Bio je u pravu u pogledu bure, zar ne? Ovoga je trebalo i sami da se setimo; osećam se kao budala."
   "Nisi sam. Sledeći problem - kako da to saopštimo Džimiju?"
   "Misliš da ne bi trebalo da mu išta govorimo... sve do poslednjeg mogućeg trenutka. Da sam na njegovom mestu, to bih više voleo. Samo mu kažite da dolazimo."
   Iako je mogao da sagleda celu širinu Cilindričnog mora i mada je približno znao iz kojeg pravca dolazi Odlučnost, Džimi je ugledao majušni brodić tek pošto je već prošao Njujork. Izgledalo je neverovatno da može da nosi šest ljudi i opremu, kakva god da je, koju su poneli da bi spasli Džimija.
   Kad je brodić bio udaljen samo kilometar, prepoznao je zapovednika Nortona i počeo da maše. Malo potom, kapetan ga primeti i mahnu u otpozdrav.
   "Milo mi je što vidim da si u dobrom stanju, Džimi", rekao je preko radija. "Obećao sam da te nećemo ostaviti. Da li mi sad veruješ?"
   Ne sasvim, pomisli Džimi; sve do ovog trenutka pitao se da sve ovo nije neka ljubazna zavera za održavanje njegovog morala. Ali zapovednik ne bi prebrodio more samo da kaže zbogom. Mora da je nešto smislio.
   "Verovaću vam, kapetane", reče, "kad budem tamo dole, na palubi. A sad mi, molim vas, recite kako ću to da izvedem?"
   Odlučnost je usporavala na sto metara od osnove litice. Koliko je Džimi mogao da vidi, ne nosi nikakvu neuobičajenu opremu - mada nije bio načisto šta je očekivao da ugleda.
   "Oprosti, Džimi, ali nismo želeli da imaš suviše stvari o kojima ćeš brinuti."
   E, ovo zvuči zloslutno; kog đavola time misli?
   Odlučnost se zaustavila na pedeset metara od obale i pet stotina metara ispod njega. Gotovo iz ptičje perspektive Džimi je zapanjeno gledao zapovednika kako govori u mikrofon.
   "Tu smo, Džimi. Bićeš savršeno bezbedan, ali ova stvar iziskuje petlju. Znamo da je imaš u izobilju. Treba da skočiš."
   "Petsto metara!"
   "Da, ali samo uz polovinu zemaljske teže."
   "Tako! Da li ste na Zemlji nekad pali sa visine od dvesta pedeset metara?"
   "Umukni, ili ću poništiti tvoje sledeće odsustvo. Ovo je trebalo i sam da smisliš. Naprosto je u pitanju konačna brzina. U ovoj atmosferi ne možeš postići više od devedeset kilometara na sat - padao sa dve stotine ili dve hiljade metara. Devedeset kilometara je malo mnogo da bi se čovek ugodno osećao, ali možemo da malko smanjimo brzinu. Evo šta ćeš morati da učiniš, te slušaj pažljivo."
   "Slušaću", reče Džimi. "Bolje vam je da bude nešto pametno."
   Više nije prekidao zapovednika, a kad je Norton završio nije ništa primetio. Da, stvar ima smisla, i tako je besmisleno jednostavna da je potreban genije da je se seti. I, možda, ko ne očekuje da to sam izvede.
   Džimi nikad nije skakao sa trambuline ili izvodio padobranske skokove sa zadrškom, što bi mu dalo izvesnu psihološku pripremu za ovaj podvig. Možete reći čoveku da je savršeno bezbedno preći po dasci preko ambisa, ali čak i kada su strukturalna izračunavanja besprekorna, on ipak može biti nesposoban da to izvede. Džimi je sad razumeo zašto je zapovednik onako izbegavao pojedinosti poduhvata spasavanja. Nije mu dao vremena da premišlja ili smisli zamerke.
   "Ne želim da te požurujem", reče Nortonov ubedljivi glas iz dubine od pola kilometra, "ali, što pre - to bolje."
   Džimi je pogledao svoj dragoceni suvenir, jedini cvet u Rami. Brižljivo ga zavi u štrokavu maramicu, zaveza tkaninu u čvor i hitnu ga preko ruba litice.
   Odlepetao je u dubinu sa ohrabrujućom sporošću, ali mu je trebalo veoma dugo dok se postepeno smanjivao i smanjivao do trenutka kad Džimi više nije mogao da ga vidi. Ali tad Odlučnost jurnu napred i Džimi je znao da je cvet primećen.
   "Divno!" oduševljeno je uzviknuo zapovednik. "Siguran sam da će ga nazvati po tebi. U redu - mi čekamo."
   Džimi skide košulju - jedini gornji deo odeće koji iko nosi u ovoj, sada tropskoj klimi - i zamišljeno je raširi. Dok je pešačio, nekoliko puta samo što je nije bacio; sad će mu možda pomoći da spase život.
   Poslednji put se osvrnuo ka šupljem svetu koji je jedini istražio i na udaljene, zlokobne vrhunce Velikog roga i malih rogova. Potom, čvrsto uhvativši košulju desnom rukom, iz zatrke skoči što je dalje mogao od ruba litice.
   Sad nema neke naročite žurbe; ima punih dvadeset sekundi za uživanje u ovom doživljaju. Ali nije traćio vreme, dok je vetar jačao oko njega, a Odlučnost rasla u njegovom vidnom polju. Držeći košulju obema šakama, podigao je ruke iznad glave, tako da je leteći vazduh ispunio taj komad odeće i naduvao ga u šuplju cev.
   Kao padobran, košulja se nije naročito uspešno pokazala. Onih nekoliko kilometara koje je oduzela njegovoj brzini korisni su, ali ne i bitni. Obavljala je mnogo važniji posao: držala je Džimijevo telo u uspravnom stavu, tako da će se kao strela zariti pravo u more.
   Još je imao utisak da se uopšte ne kreće, već da voda odozdo juri uvis, ka njemu. Kad se jednom rešio, više se nije bojao; čak je osećao izvestan gnev prema kapetanu zato što ga nije uputio u stvar. Zar je stvarno mislio kako će se bojati da skoči ako o tome bude suviše, i suviše dugo razmišljao?
   U poslednjem trenutku pustio je košulju, duboko udahnuo i dlanovima poklopi usta i nos. Prema uputstvima, ukrutio je telo u tvrdu šipku i skupio noge. Ući će u vodu glatko, kao koplje što pada.
   "Biće potpuno isto", obećao je zapovednik, "kao kad na Zemlji zakoračiš sa trambuline. Prosto kao pasulj - ako lepo uđeš u vodu."
   "A ako ne uđem?" upitao je Džimi.
   "Onda ćeš morati da se vratiš i probaš još jednom."
   Nešto ga ošinu po tabanima - jako ali ne i gadno. Milion ljigavih ruku grabilo je njegovo telo; u ušima mu je grmelo, pritisak je bio sve veći i mada su mu oči čvrsto zatvorene, mogao je osetiti kako pada mrak, dok je kao strela prodirao u dubine Cilindričnog mora.
   Svom snagom poče da pliva naviše, ka sve bleđoj svetlosti. Oči je mogao da otvori samo na magnovenje; kad bi to učinio, otrovna voda je delovala kao kiselina. Činilo mu se da se vekovima upinje, a ne jednom ga je obuzeo košmarni strah da je izgubio orijentaciju i, zapravo, pliva u dubinu. Onda bi rizikovao još jedan brz pogled, a svetlost je svaki put bila jača.
   Kad je izbio na površinu, oči mu još behu čvrsto zatvorene. Progutao je dragocen gutljaj vazduha, okrenuo se na leđa i pogledao oko sebe.
   Odlučnost je punom parom išla prema njemu. Kroz nekoliko sekundi žudne ruke su ga zgrabile i izvukle na palubu.
   "Jesi li progutao vodu?" glasilo je zapovednikovo brižno pitanje.
   "Mislim da nisam."
   "Za svaki slučaj, isperi usta ovim. Odlično. Kako se osećaš?"
   "Nisam siguran. Obavestiću vas kroz minut. Oh... hvala svima." Jedva da je prošao minut kad je Džimi bio i suviše siguran kako se oseća.
   "Muka mi je", priznao je ojađeno.
   Njegovi spasioci nisu mogli da poveruju. "Bez daška vetra - na ravnom moru?" pobunila se narednik Barns, koja je, izgleda, Džimijevo stanje smatrala neposrednim osporavanjem svoje veštine.
   "Ja bih ovo teško nazvao ravnim", reče zapovednik, mahnuvši rukom ka traci vode što opasuje nebo. "Ali, ne stidi se. Možda si progutao malo vode. Otarasi je se što pre možeš."
   Džimi se još napinjao, nejunački i bezuspešno, kad se na nebu iza njih pojavi blesak svetlosti. Svi pogledi se upraviše ka Južnom polu, a Džimi smesta zaboravi svoju muku. Rogovi su opet počeli svoj vatromet.
   Kilometarske trake ognja igrale su sa središnjeg šiljka ka njegovim manjim drugovima. Opet su počeli svoje dostojanstveno kruženje, kao da nevidljivi igrači obavijaju trake oko električnog majskog drveta. Ali sad počeše da ubrzavaju, krećući se sve brže dok se nisu zamutili u iskričavu kupu svetlosti.
   Bio je to prizor koji je većma ulivao strahopoštovanje no svi koje su ovde videli, a s njim je došla i udaljena praskava grmljavina koja je doprinosila utisku ogromne moći. Vatromet je trajao oko pet minuta; onda je prestao, naglo, kao da je neko okrenuo prekidač.
   "Baš bih voleo da znam kako će Odbor za Ramu ovo protumačiti", promrmljao je Norton, ne obraćajući se nikom posebno. "Ima li neko od vas svoju teoriju?"
   Nije bilo vremena za odgovor, jer je u tom trenutku pozvala kontrola sa glavčine, silno uzbuđena.
   "Odlučnost! Jeste li u redu? Da li ste osetili nešto neobično?"
   "Šta?"
   "Mi mislimo da je bio zemljotres. Morao se desiti u trenutku prestanka vatrometa."
   "Ima li štete?"
   "Mislim da nema. Nije bio stvarno jak - ali nas je malo prodrmao."
   "Mi ništa nismo osetili. Ali, i onako ne bismo, pošto smo na moru."
   "Naravno - baš sam glup. U svakom slučaju, sad sve izgleda mirno... do sledeće prilike."
   "Da, do sledeće prilike", kao odjek je ponovio Norton. Tajna Rame je neprestano rasla; što su više otkrivali o njemu, sve su manje shvatali.
   Sa krme se iznenada začu uzvik. "Kapetane - pogledajte - gore, na nebu!"
   Norton podiže pogled i brzo pođe krugom mora. Nije ništa video dok mu pogled nije stigao gotovo do zenita, te je piljio u suprotnu stranu sveta.
   "Gospode", promrmljao je polako, shvatajući da je 'sledeća prilika' skoro tu.
   Niz večitu krivinu Cilindričnog mora prema njima je jurio plimski talas.
   

32. TALAS
   Čak i u tom trenutku preneraženosti, Nortonova prva briga bio je njegov brod.
   "Nastojanje!" pozvao je. "Izveštaj o situaciji!"
   "Sve u redu, kapetane", glasio je zamenikov umirujuć odgovor. "Osetili smo slab potres, ali ništa što bi prouzrokovalo oštećenja. Došlo je do male promene položaja; komandni most veli da iznosi oko 0,2 stepena. Takođe misle da se i brzina okretanja malo promenila. Kroz koji minut imaćemo tačne podatke."
   Znači počinje, reče u sebi Norton, i to mnogo ranije no što smo očekivali; još smo daleko od perihela i logičnog vremena za promenu orbite. Međutim, neka vrsta promene položaja nesumnjivo je u toku - i, možda, predstoje novi potresi.
   U međuvremenu, posledice ovog prvog i suviše su očigledne, tamo gore, na zakrivljenoj površini vode što večito izgleda kao da pada s neba. Talas je udaljen oko deset kilometara i proteže se celom širinom mora, od severne do južne obale. Blizu kopna predstavljao je penušav zid beline, ali je u dubljoj vodi činio jedva vidljivu plavu crtu, što se kreće mnogo brže od manjih talasa na bokovima. Otpor pribrežnih plićaka već ga krivi u luk čiji srednji deo sve više izmiče napred.
   "Naredniče", reče Norton užurbano, "ovo je vaš posao. Šta možemo da preduzmemo?"
   Narednik Barns je potpuno zaustavila splav i budno je proučavala situaciju. Njen izraz, primetio je sa olakšanjem Norton, nije pokazivao ni traga uznemirenosti - već pre izvesno poletno uzbuđenje, nalik uzbuđenju obučenog sportiste koji se sprema da prihvati izazov.
   "Volela bih da znamo dubinu", reče ona. "Ako smo u dubokoj vodi, nemamo razloga da brinemo."
   "Onda je u redu. Nalazimo se otprilike četiri kilometra od obale."
   "Nadam se da je tako, ali želim da ispitam situaciju."
   Opet je uključila pogon i okrenula Odlučnost pravo ka sve bližem talasu. Norton je procenio da će središnji deo, koji se brzo kreće, stići do njih za manje od pet minuta, ali je, takođe, video da ne predstavlja nikakvu ozbiljnu opasnost. To je samo talsić što juri, visok delić metra, a jedva da će uzdrmati brod. Pravu opasnost predstavljaju zidovi pene, zaostali daleko za njim.
   Odjednom, u samom središtu mora, pojavi se linija obalskih talasa. Talas je očito naleteo na potopljen zid, dug nekoliko kilometara, ne mnogo ispod površine. Istovremeno, talasići na bokovima splasnuše, naišavši na dublju vodu.
   Ploče protiv zapljuskivanja, reče u sebi Norton - potpuno istovetne sa onima na tankovima za gorivo na samom Nastojanju, ali hiljadu puta veće. Sigurno svuda po moru postoji složena struktura takvih ploča čija je namena da što je brže moguće umire talase. Jedina stvar koja je sad važna jeste: da li se nalazimo baš na vrhu jedne od njih?
   Narednik Barns je bila korak ispred njega. Zaustavila je Odlučnost i izbacila lenger. Udario je o dno na dubini od svega pet metara.
   "Izvucite ga", doviknula je drugovima iz posade. "Moramo se skloniti odavde!"
   Norton se svesrdno slagao. Ali u kom pravcu? Narednik Barns je najvećom brzinom krenula ka talasu, koji je sad bio udaljen svega pet kilometara. Prvi put je čuo zvuk njegovog približavanja - udaljenu, prepoznatljivu grmljavinu koju uopšte nije očekivao da čuje unutar Rame. Omda je promenila intenzitet. Središnji deo opet splašnjava, a bokovi ponovo rastu.
   Pokušao je da proceni razdaljinu između podvodnih prepreka, uzimajući da su postavljene na podjednakim razmacima. Ako je u pravu, ispred njih bi trebalo da se nalazi još jedna; ukoliko im uspe da postave splav u duboku vodu između dve prepreke, biće potpuno bezbedni.
   Narednik Barns je isključila motor i ponovo bacila lenger. Potonuo je trideset metara, ne dodirnuvši dno.
   "Bezbedni smo", rekla je odmahnuvši sa olakšanjem. "Ali ću ostaviti motor da radi."
   Sad su se videli samo zaostali zidovi pene duž obale. Ovde, na sredini mora, opet je mirno, izuzimajući neupadljiv plavi talasić što još hita prema njima. Narednik Barns je samo održavala Odlučnost na kursu prema tom uzburkanom delu, spremna da svakog trenutka krene punom parom.
   Onda, svega dva kilometra ispred njih, more opet poče da penuša. Zgrbilo se u belogrivom besu, a činilo se da njegova tutnjava sad ispunjava svet. Na šesnaest kilometara visoki talas Cilindričnog mora nadodao se manji talasić, poput lavine što grmi niz planinsku padinu. A taj talasić je bio sasvim dovoljan da ih ubije.
   Narednik Barns je mora biti primetila izraz na licima svojih drugova. Viknula je, nadjačavši grmljavinu: "Čega se plašite? Jahala sam ja i na većim". To nije bilo sasvim tačno, niti je dodala da je ranije iskustvo stekla u čvrsto građenom čamcu za vožnju na talasima, a ne na improvizovanom splavu. "Ali, ako bude moralo da se skače, sačekajte dok vam ja kažem. Proverite pojaseve za spasavanje."
   Veičanstvena je, kao vikinški ratnik što kreće u boj, i očito uživa u svakom trenutku, pomislio je zapovednik. I verovatno ima pravo - ukoliko nismo teško pogrešili u proračunima.
   Talas je nastavljao da se diže, kriveći se uvis i preko njih. Padina nad njima verovatno je uveličavala njegovu visinu, ali je izgledao gorostasan, kao nezaustavljiva prirodna sila koja će zbrisati sve što joj je na putu.
   Onda je za nekoliko sekundi splasnuo, kao da su mu izvučeni potpornji. Prešao je potopljenu pregradu i opet je u dubokoj vodi. Kad je, minut kasnije, stigao do njih, Odlučnost je samo nekoliko puta poskočila pre no što ju je Barns okrenula i najvećom brzinom pošla na sever.
   "Hvala Rabi - bilo je sjajno. Ali, da li ćemo stići kući pre no što dođe drugi put?"
   "Verovatno nećemo; talas će se vratiti kroz dvadesetak minuta. Ali dotle će izgubiti svu snagu. Jedva ćemo ga osetiti."
   Sada kad je talas prošao, mogli su se opustiti i uživati u putovanju - mada se niko neće sasvim lagodno osećati sve dok se ne vrate na kopno. Nakon poremećaja voda je kovitlala u nasumičnim vrtlozima, a podigao se i krajnje neobičan kiselkast zadah - "kao od zgnječenih mrava", kao što je lepo rekao Džimi. Mada neprijatan, zadah nije izazvao napade morske bolesti koji bi se mogli očekivati.
   Minut kasnije, čelo talasa je udarilo o sledeću podvodnu pregradu, na svom penjanju uz nebo kojim se udaljavao od njih. Ovog puta, gledan otpozadi, prizor je bio neupečatljiv i putnici su se stideli ranijeg straha. Počeli su da se osećaju kao gospodari Cilindričnog mora.
   Utoliko je bio veći potres kad iz vode, najviše sto metara od njih, poče da se uzdiže nešto nalik točku koji se sporo okreće. Blistavi metalni paoci, pet metara dugački, pojaviše se, dok je s njih kapala voda; jedan trenutak su se okretali na nemilosrdnoj svetlosti Rame, pa pljusnuše natrag u vodu. Kao da je na površinu izbila džinovska morska zvezda sa cevastim kracima.
   Na prvi pogled beše nemoguće reći da li je to životinja ili mašina. Onda se prevrnula na stranu i ležala dopola u vodi, poigravajući na blagim talasima zaostalim iza golemog vala.
   Sad su videli da ima devet ruku, reklo bi se zglavkastih, koje se zrakasto razilaze od središnjeg koluta. Dve ruke su bile slomljene, prebijene u spoljašnjem zglobu. Ostale ruke su se završavale složenom zbirkom manipulatora koji su Džimija veoma podsećali na raka kojeg je sreo. Ta dva stvora potiču iz iste linije evolucije ili sa istog konstruktorskog stola.
   U sredini koluta nalazila se mala kupola sa tri velika oka. Dva su bila zatvorena - a čak i ono jedno otvoreno izgledalo je prazno i slepo. Niko nije sumnjao da posmatraju samrtne trzaje nekog neobičnog čudovišta, koje je na površinu izbacio upravo minuli podvodni poremećaj.
   Onda videše da nije samo. Oko njega su plivale i škljocale na udove što su se još slabašno kretali, dve male životinje, slične preraslim jastozima. Efikasno su seckale čudovište, a ono se ničim nije odupiralo, mada su njegove kandže izgledale sasvim kadre da izađu na kraj sa napadačima.
   Džimi se opet setio raka koji je uništio Vilinog konjica. Netremice je posmatrao razvoj jednostranog sukoba i brzo je potvrdio svoj utisak.
   "Pogledajte, kapetane", šapnuo je. "Vidite li - oni je ne jedu. Čak uopšte nemaju usta. Oni je prosto seckaju na komade. Eto, upravo to se dogodilo sa Vilinim konjicom."
   "U pravu si. Oni je rastavljaju kao... kao pokvarenu mašinu." Norton je sprčio nos. "Ali nijedna mrtva mašina nije ovako smrdela."
   Onda mu pade na um druga misao. "Gospode - zamislite da isto počnu s nama! Rabi, vrati nas na obalu što brže možeš!"
   Odlučnost je pojurila napred, bezobzirno ne vodeći računa o životu svojih energetskih ćelija. Iza njih, devet paoka goleme morske zvezde - nisu mogli da smisle bolje ime - neprestano su skraćivani i uskoro je čudan prizor potonuo natrag u morske dubine.
   Niko ih nije gonio, ali nisu mirno disali dok Odlučnost nije prišla pristanu i dok nisu zahvalno kročili na obalu.
   Osvrnuvši se put tajanstvenog i sada zlokobnog vodenog pojasa, Norton je turobno rešio da više niko neće njime ploviti. Ima suviše nepoznanica, suviše opasnosti.
   Osvrnuo se put kula i bedema Njujorka i mračne litice kontinenta iza njega. Sad su bezbedni od čovekovog ljubopitstva.
   On neće ponovo da kuša bogove Rame.