13. RAVNICA RAME
   Posle onih beskrajnih stepeništa predstavljalo je čudnu raskoš ponovo koračati vodoravnom površinom. Neposredno pred njima tle je odista bilo potpuno ravno; desno i levo, na granici prostora osvetljenog reflektorom, uzlazna krivina se tek malo primećivala. Kao da idu vrlo širokom, plitkom dolinom; bilo je nemoguće verovati da stvarno mile unutrašnjom stranom ogromnog valjka i da se s onu stranu ove male oaze svetlosti tlo uzdiže da sretne - ne, da postane nebo.
   Mada su svi imali osećaj pouzdanja i prigušenog uzbuđenja, nakon izvesnog vremena gotovo opipljiva tišina Rame poče ih teško pritiskati. Svaki korak, svaka reč, namah su iščezavali u praznini bez odjeka. Pošto su prešli nešto preko pola kilometra, Džo Kalvert više nije mogao da izdrži.
   U njegove sporedne sposobnosti spadao je sada redak, mada po mišljenju mnogih ne i dovoljno redak dar: umetnost zviždanja. Bilo da ga hrabre ili ne, on je mogao da reprodukuje muzičke teme većine filmova snimljenih za poslednjih dvesta godina. Počeo je prikladno, sa "Haj-ho, haj-ho, na rad idemo"; ustanovio je da ne može ugodno da ostane u niskom basu usklađenom sa marširanjem Diznijevih patuljaka, pa je brzo prešao na melodiju iz filma Most na reci Kvaj. Zatim je, više-manje hronološki, obradio pola tuceta spektakla, završivši temom iz slavnog Napoleona Sida Kresmena, s kraja dvadesetog veka.
   Pokušaj je bio za pohvalu, ali nije delovao, čak ni na podizanje morala. Rama je iziskivao veličanstvenost Baha ili Betovena, Sibelijusa ili Tuan Suna, a ne tričavosti popularne razonode. Norton je taman zaustio da predloži Džou da štedi dah za kasnije napore, kad je mladi oficir shvatio neprikladnost svojih pokušaja. Nakon toga, izuzimajući povremene konsultacije sa brodom, marširali su u tišini. Rama je dobio ovu rundu.
   Na ovom početnom putovanju Norton je predvideo jedno skretanje. Pariz je ležao pravo napred, na pola puta između podnožja stepeništa i obale Cilindričnog mora; međutim, samo kilometar udesno od njihove staze nalazilo se jedno vrlo uočljivo i prilično zagonetno mesto, koje su krstili Prava dolina. Bila je to dugačka brazda, ili rov, četrdeset metara duboka, a sto široka, sa blagim padinama; provizorno je identifikovana kao šanac za navodnjavanje ili kanal. Poput stepeništa, ima dva slična parnjaka, na podjednakim razmacima raspoređena na krivini Rame.
   Tri doline su bile gotovo deset kilometara duge, a naglo su se prekidale na samom domaku mora - što je čudno, ukoliko su namenjene da prenose vodu. A na drugoj strani mora shema se ponavljala: druga tri desetkilometarska šanca produžavala su ka području Južnog pola.
   Nakon svega petnaest minuta ugodnog hoda stigli su do bližeg kraja Prave doline, pa su neko vreme stajali, zamišljeno zureći u njene dubine. Savršeno glatki zidovi spuštali su se pod uglom od šezdeset stepeni; nije bilo stepenika ni oslonca za noge. Dno je ispunjavala tabla ravnog belog materijala koji je veoma ličio na led. Uzorak bi rešio mnoge sporove. Norton odluči da pribavi uzorak.
   Dok su Kalvert i Rodrigo igrali ulogu kotve i puštali sigurnosno uže, on je polako odobovao niz strminu. Kad je dospeo na dno, očekivao je da će pod nogama imati poznati kliski osećaj leda, ali se prevario. Ovaj materijal je neka vrsta stakla ili providnog kristala. Kad ga dodirnu vrhovima prstiju, bio je hladan, tvrd i nepodatan.
   Okrenuvši leđa reflektoru i zaklonivši oči od njegovog bleska, Norton je pokušavao da pogledom dopre u kristalne dubine, kao što bi čovek mogao pokušati da pronikne kroz led zamrznutog jezera. Ali ništa nije video. Čak i kad je pokušao s koncentričnim mlazom svoje šlemne svetiljke, nije bio ništa uspešniji. Ova materija propušta svetlost, ali nije providna. Ukoliko je to zamrznuta tečnost, njena tačka topljenja je mnogo viša od tačke topljenja vode.
   Ovlaš je čuknuo čekićem iz svog geološkog pribora. Alatka je odskočila uz tup, nemelodičan tresak. Kucnuo je jače, bez rezultata, i taman je hteo da primenu svu snagu, kad ga neki poriv natera da odustane.
   Izgleda sasvim neverovatno da bi mogao da razbije ovaj materijal; ali šta ako se to desi? To bi bilo kao kad neki siledžija razbije ogroman izlog. Kasnije će biti pogodnijih prilika, a bar je otkrio jedan dragocen podatak. Sad izgleda krajnje neverovatno da je ovo kanal. To je naprosto neki čudan šanac što prestaje i počinje naprečac, ali nikuda ne vodi. A ako je njime ikad proticala tečnost, gde su mrlje, kora sasušenog taloga koje bi čovek očekivao? Sve je blistavo i čisto, kao da su graditelji tek juče otišli.
   Ponovo se suočio sa osnovnom tajnom Rame, a ovog puta bilo je nemoguće izvrdati. Norton je bio srazmerno maštovit čovek, ali nikad ne bi dospeo na položaj koji sada zauzima da je podložan neobuzdanijim uzletima mašte. Ipak, sada prvi put ima osećaj ne baš slutnje, ali nagoveštaja u budućnosti. Stvari nisu onakve kakve izgledaju; ima nečeg odista čudnog u mestu koje je istovremeno novo novcato i milion godina staro.
   Duboko zamišljen, polako je krenuo niz malu dolinu, dok su ga drugovi, još držeći uže pričvršćeno za njegov pojas, pratili rubom. Nije očekivao da će načiniti nova otkrića, ali je želeo da njegovo čudno emocionalno stanje prođe ceo svoj tok. Jer brinulo ga je još nešto, a to nije imalo nikakve veze sa neobjašnjivo novim stanjem Rame.
   Nije prešao više od desetak metara, kad ga pogodi kao grom.
   On poznaje ovo mesto. Bio je tu ranije. Čak i na Zemlji ili nekoj poznatoj planeti ovaj doživljaj je uznemiravajuć, mada nije naročito redak. Većina ljudi ga doživi u ovom ili onom trenutku i obično ga odbacuje kao uspomenu na neku zaboravljenu fotografiju, kao čistu slučajnu podudarnost - ili, ako su skloni mistici, kao neku vrstu telepatske poruke drugog duha ili čak sećanja na vlastitu budućnost.
   Međutim, prepoznati mesto koje nijedno drugo ljudsko biće nije moglo videti - to je prilično poražavajuće. Nekoliko sekundi Norton je stajao prikovan za glatku kristalnu površinu kojom je išao, pokušavajući da razmrsi svoja osećanja. Njegov sređeni svet okrenuo se tumbe i on je vrtoglavo nazreo one tajne na ivici postojanja koje je uspešno prenebregavao najveći deo svog života.
   Onda mu, na ogromno olakšanje, priteče u pomoć zdrav razum. Uznemirujući osećaj već viđenog izbledeo je, da bude zamenjen stvarnom i prepoznatljivom uspomenom iz mladosti.
   Tačno - jednom je stajao između takvih strmih padina, posmatrajući kako se u daljini približavaju dok se ne bi učinilo kako se spajaju u beskrajno udaljenoj tački. Međutim, njih je pokrivala uredno podšišana trava, a pod nogama je bio tucanik, a ne glatki kristal.
   To se desilo pre tideset godina, za vreme letnjeg raspusta u Engleskoj. Uglavnom zbog jedne studentkinje (pamtio je njeno lice, ali nije mogao da se priseti njenog imena), slušao je predavanja iz industrijske arheologije, koja je tada bila veoma popularna među postdiplomskim studentima prirodnih nauka i tehnike. Istraživali su napuštene rudnike uglja i predionice pamuka, pentrali se po ruševnim visokim pećima i parnim mašinama, sa nevericom buljili u primitivne (i još opasne) nuklearne reaktore i vozili bescene antikvitete na turbinski pogon duž obnovljenih auto-puteva.
   Sve što su viđali nije bilo autentično. Mnogo toga je izgubljeno tokom vekova, jer se ljudi retko trude da sačuvaju obične predmete za svakodnevni život. Ali kad je bilo neophodno da se prave kopije, one su rekonstruisane sa ljubavlju i brižljivošću.
   I tako se mladi Bil Norton obreo kako juri opojnom brzinom od sto kilometara na sat, lopatom pomamno ubacujući dragoceni ugalj u ložište lokomotive koja je izgledala kao da ima dvesta godina, mada je, u stvari, bila mlađa od njega. Trideset kilometara duga deonica Velike zapadne železnice bila je, međutim, sasvim autentična, mada je bilo potrebno puno iskopavanja da se ponovo osposobi.
   Uz zavijanje pištaljke, grunuli su u stranu brda i jurili kroz zadimljenu, plamenom obasjanu tamu. Nakon zapanjujuće dugo vremena izleteli su iz tunela u dubok, savršeno prav usek između strmih, travnatih padina. Taj davno zaboravljeni vidik bio je gotovo istovetan s ovim što se pred njim sad otvara.
   "Šta je, kapetane?" doviknu Rodrigo. "Jeste li nešto našli?"
   Dok se Norton s naporom vraćao u sadašnju stvarnost, deo potištenosti spao je s njegovog duha. Ovde postoji tajna - tačno, ali možda ne prevazilazi ljudsko poimanje. Dobio je nauk, iako ne spada u one koje može lako da prenese drugima. Ni po koju cenu ne sme dozvoliti Rami da ga savlada. U tom smeru vreba neuspeh, možda čak ludilo.
   "Ne", odgovori. "Ovde dole ničeg nema. Izvucite me. Idemo prvo u Pariz."

14. NAGOVEŠTAJ BURE
   "Sazvao sam ovaj satanak Odbora", reče Njegova ekselencija ambasador Marsa pri Ujedinjenim planetama, "jer doktor Perera ima nešto važno da nam saopšti. On zahteva da odmah stupimo u vezu sa zapovednikom Nortonom, koristeći prioritetni kanal koji smo uspeli da uspostavimo - mogu reći, nakon mnogo teškoća. Saopštenje doktora Perere je prilično tehničko i, pre no što pređemo na njega, mislim da bi bio umesan sažet pregled trenutne situacije. Doktor Prajs je pripremila takav pregled. Oh, da - nekoliko izvinjenja zbog odsustvovanja. Ser Luis Sends je morao da otputuje na Zemlju zbog konferencije kojoj predsedava, a doktor Tejlor je zamolio da ga izvinimo."
   Odsustvo potonjeg mu je pričinjavalo prilično zadovoljstvo. Antropolog je naglo izgubio zanimanje za Ramu kad je postalo očigledno jasno da će mu dati malo mogućnosti da se razmahne. Poput mnogih, gorko se razočarao kad je saznao da je mali pokretni svet mrtav; sad neće biti prilike za senzacionalne knjige i televizijske emisije o ramanskim ritualima i obrascima ponašanja. Drugi mogu da iskopavaju kosture i klasifikuju rukotvorine, no ta vrsta stvari nije privlačila Konrada Tejlora. Jedino otkriće koje bi ga možda navelo da se brže-bolje vrati bilo bi neko vrlo slobodno umetničko delo poput ozloglašenih fresaka iz Tere i Pompeje.
   Telma Prajs je imala upravo suprotno stanovište. Ona je više volela da iskopine i ruševine ne budu zakrčene žiteljima koji bi mogli ometati nepristrasna naučna istraživanja. Dno Sredozemnog mora bilo je idealno - ili bar dok nisu počeli da se upliću urbanisti i umetnici za oblikovanje predela. A Rama bi bio savršen da nije razbešnjujuće činjenice da je udaljen sto miliona kilometara i da ona nikad neće moći da ga lično poseti.
   "Kao što svi znate", počela je, "zapovednik Norton je obavio putovanje od gotovo trideset kilometara, ne naišavši ni na kakve teškoće. Istražio je čudan šanac koji je na vašim mapama obeležen kao Prava dolina. Njegova svrha je još potpuno nepoznata, ali je očito važan, jer se pruža celom dužinom Rame - izuzimajući prekid kod Cilindričnog mora - a na obimu sveta postoje još dve istovetne strukture na razmaku od sto dvadeset stepeni.
   Grupa je potom skrenula levo - ili na istok, ukoliko usvojimo konvenciju Severnog pola - dok nisu stigli u Pariz. Kao što ćete videti na ovoj fotografiji, snimljenoj teleskopskom kamerom sa glavčine, to je skupina od nekoliko stotina zgrada između kojih su široke ulice.
   A ove fotografije je snimila grupa zapovednika Nortona kad je prispela na cilj. Ako je Pariz grad, to je onda sasvim neobičan grad. Obratite pažnju: nijedna zgrada nema prozore, pa čak ni vrata! Sve su to neukrašene, pravougaone strukture, sve imaju istu visinu: trideset pet metara. I čini se da su iznikle iz tla. Nema šavova ili spojeva. Pogledajte ovaj detaljni snimak osnove zida: on glatko pelazi u tlo.
   Moje je uverenje da ovo mesto nije stambeno područje, već skladište ili depo zaliha. U podršku toj teoriji, razgledajte ovu fotografiju.
   Ovi uski zarezi ili kolotečine, oko pet centimetara široki, pružaju se duž svih ulica, a po jedan vodi u svaku zgradu - pravo u zid. Postoji upadljiva sličnost sa tramvajskim šinama s početka dvadesetog veka. Kolotečine su očigledno deo nekog transportnog sistema.
   Mi nikad nismo smatrali da je neophodno imati javni transport neposredno do svake kuće. To bi bilo ekonomski besmisleno; ljudi uvek mogu da prepešače nekoliko stotina metara. No, ukoliko su ove zgrade korišćene za uskladištavanje teških materijala, to bi bilo razumno."
   "Mogu li da postavim jedno pitanje?" reče ambasador Zemlje.
   "Naravno, ser Roberte."
   "Zapovednik Norton nije uspeo da uđe ni u jednu zgradu?"
   "Nije. Kad slušate njegov izveštaj, oseća se da je bio krajnje razočaran. U jednom trenutku je zaključio da se u zgrade može ući samo ispod zemlje; onda je otkrio kolotečine tansportnog sistema i promenio je mišljenje."
   "Da li je pokušao da provali unutra?"
   "Nije bilo načina da to uradi - bez eksploziva ili teških alatki. A ne želi da to učini dok se svi drugi pristupi ne pokažu bezuspešnijim."
   "Imam objašnjenje!" iznenda je uzviknuo Denis Solomons. "Začaurivanje!"
   "Izvinite?"
   "To je postupak koji je razrađen pre nekoliko stotina godina", nastavio je istoričar nauke. "Drugi naziv je - stavljanje u naftalin. Kad nešto želite da sačuvate, vi to hermetički zatvorite u plastični omotač i onda upumpate neki inertan gas. Postupak je prvobitno korišćen za zaštitu vojne opreme između ratova; svojevremeno je primenjivan na čitave brodove. Još se široko upotrebljava u muzejima kojima nedostaje skladišni prostor. Niko ne zna šta se nalazi u nekim od sto godina starih čaura u podrumu Smitsonijanskog instituta."
   Strpljenje nije bilo jedna od Pererinih vrlina. Goreo je od želje da baci svoju bombu i više nije mogao da se uzdrži. "Molim vas, gospodine ambasadore! Sve ovo je vrlo zanimljivo, ali smatram da je moje obaveštenje znatno prešnije."
   "Ukoliko nema drugih pitanje - odlično. Reč ima doktor Perera."
   Za razliku od Tejlora, eksobiologa, Rama nije razočarao. Istina, više ne očekuje da će naći život, ali, ranije ili kasnije, osećao je s izvesnošću, biće otkriveni neki ostaci stvorova koji su sagradili taj fantastični svet. Istraživanje jedva da je počelo, mada je vreme kojim se raspolaže, pre no što Nastojanje bude prisiljeno da pobegne iz svoje sadašnje orbite koja okrzava Sunce - strahovito kratko.
   Međutim, sad, ukoliko su njegova izračunavanja tačna, trajanje čovekovog dodira sa Ramom biće još kraće no što je strepeo. Previđena je jedna pojedinost - jer je bila tako velika da je ranije niko nije uočio.
   "Prema našim poslednjim informacijama", počeo je Perera, "jedna grupa je sada na putu ka Cilindričnom moru, dok zapovednik Norton sa drugom uspostavlja bazu za snabdevanje u podnožju stepeništa Alfa. Kad ova bude ustanovljena, on namerava da sve vreme dejstvuju najmanje dve istraživačke grupe. Nada se da će na taj način maksimalno efikasno iskoristiti ograničeno ljudstvo kojim raspolaže.
   To je dobar plan, ali možda neće biti vremena da se ostvari. Zapravo, ja bih savetovao da se odmah da uzbuna i obave pripreme za potpuno povlačenje u roku od dvanaest časova. Dozvolite da objasnim.
   Začuđuje koliko je malo ljudi išta reklo o jednoj prilično očiglednoj anomaliji u vezi sa Ramom. On je sad dobrano zašao unutar orbite Venere, ali je njegova unutrašnjost još zaleđena. A temperatura objekta neposredno izloženog sunčevoj svetlosti na ovoj tački iznosi oko petsto stepeni.
   Razlog je, naravno, u tome što Rama nije imao vremena da se zagreje. Morao se ohladiti do temperature blizu apsolutne nule - minus dvesta sedamdeset stepeni - dok je bio u međuzvezdanom prostoru. Sada, dok se približava Suncu, spoljni omotač je već vreo gotovo kao rastopljeno olovo. Međutim, unutrašnjost će ostati hladna dok se toplota ne probije kroz onaj kilometar kamena.
   Postoji jedna vrsta bajagi fine poslastice čija je spoljna strana vrela, a u sredini se nalazi sladoled - ne sećam se kako se zove..."
   "Pečena Aljaska. Na žalost, omiljena je na banketima Ujedinjenih planeta."
   "Hvala, ser Roberte. To je trenutna situacija u Rami, ali ona neće potrajati. Tokom svih ovih nedelja sunčeva toplota se probijala i možemo očekivati da će kroz nekoliko sati početi nagli porast temperature. To, međutim, nije problem. Do trenutka kad i onako moramo napustiti Ramu, ona neće preći ugodnu temperaturu."
   "Pa, u čemu je onda teškoća?"
   "Gospodine ambasadore, mogu da odgovorim jednom reči: uragani."

15. IVICA MORA
   Sada se u unutrašnjosti Rame nalazi preko dvadeset muškaraca i žena - šestoro dole u ravnici, a ostali prenose opremu i namirnice kroz sitem vazdušnih komora i niz stepenice. Sam brod je gotovo napušten, na dužnosti je najnužnija posada. Pronela se šala kako Nastojanjem zapravo upravljaju četiri šimpe, a da je Zlatko dobio čin vršioca dužnosti zapovednika.
   Za ta prva istraživanja Norton je postavio izvestan broj osnovnih pravila; najvažnije je datiralo još iz najranijih dana čovekovog putovanja svemirom. Svaka grupa, beše odlučio, mora uključivati jednu osobu sa prethodnim iskustvom. Ali ne više od jedne. Na taj način svi će imati priliku da uče što je brže moguće.
   I tako je prva grupa što je krenula put Cilindričnog mora, mada je na čelu bila glavna lekarka Lora Ernst, imala kao svog veterana Borisa Rodriga, koji se upravo vratio iz Pariza. Treći član Pjeter Ruso ranije je bio u grupama za podršku na glavčini. On je stručnjak za instrumentaciju izviđanja svemira, ali će na ovom putovanju morati da se osloni na vlastite oči i mali prenosni teleskop.
   Od podnožja stepeništa Alfa do ivice mora bilo je nešto manje od petnaest kilometara, što je pri niskoj teži Rame ravno rastojanju od osam kilometara na Zemlji. Lora Ernst, koja je morala da dokaže kako je dorasla vlastitim normama, nametnula je živ tempo. Na pola puta su se odmarali trideset minuta, a celo putovnje obavili su za tri sata, potpuno lišena uzbuđenja.
   Bilo je i prilično jednolično: išlo se napred u snopu reflektora, kroz neodjekujuću tamu Rame. Svetlosni krug se, napredujući s njima, postepeno izdužio u dugu, usku elipsu; to deformisanje snopa svetlosti bilo je jedini vidljiv znak napredovanja. Da im osmatrači, odozgo sa glavčine, nisu stalno davali provere razdaljine, ne bi mogli pogoditi jesu li prevalili jedan kilometar ili pet ili deset. Naprosto su tabanali dalje kroz noć staru milion godina, preko naizgled bešavne metalne površine.
   Ali, napokon, daleko napred, na granicama sad sve slabijeg snopa svetlosti, pojavilo se nešto novo. U normalnom svetu to bi bio horizont; približavajući se, videše da se ravnica kojom su išli naglo prekida. Bližili su se ivici mora.
   "Još samo sto metara", reče kontrola sa glavčine. "Biće bolje da usporite."
   To jedva da je bilo potrebno, no već su tako postupili. Od nivoa ravnice do nivoa mora - ukoliko je to more, a ne još jedna tabla onog zagonetnog kristalnog materijala - spuštao se strm, uspravan pedesetmetarski pad. Mada je Norton svima predočio opasnost da ma šta na Rami primaju zdravo za gotovo, malo njih je sumnjalo da more nije odista od leda. Ali, šta je razlog da je litica na južnoj obali visoka pet stotina metara, umesto pedeset kao ovde?
   Činilo se kao da se približavaju rubu sveta. Njihov oval svetlosti, naglo prekinut tamo napred, postajao je sve kraći. Ali daleko na zakrivljenom ekranu mora pojavile su se njihove čudovišno izobličene senke, uveličavajući i karikirajući svaku kretnju. Te senke su im bile saputnice na svakoj stopi puta, dok su maršovali niz snop svetlosti, ali sad, kad su se prekidale na ivici litice, kao da više nisu bile deo njih samih. Mogle su biti stvorovi iz Cilindričnog mora što čekaju da se uhvate ukoštac sa svim uljezima koji kroče u njihovo područje.
   Pošto sad stoje na rubu pedesetmetarske litice, prvi put mogu da ocene zakrivljenost Rame. Međutim, niko nije ranije video zaleđeno jezero zakrivljeno naviše u cilindričnu površinu; to je bilo nepobitno uznemiravajuće, a oko se trudilo, koliko god je moglo, da nađe neko drugo tumačenje. Dr Ernst, koja je svojevremeno izučavala optičke varke, pola vremena se činilo da zapravo gleda horizontalno zakrivljen zaliv, a ne površinu koja se diže u nebo. Bio je potreban svestan napor volje da se prihvati fantastična istina.
   Jedino se na liniji pravo pred njima, paralelnoj sa osom Rame, očuvala normalnost. Jedino je u tom pravcu postojalo slaganje vida i logike. Tu je, bar za nekoliko narednih kilometara, Rama izgledao i bio ravan. A u daljini, s onu stranu njihovih izobličenih senki i granice dometa snopa svetlosti, počivalo je ostrvo što dominira Cilindričnim morem.
   "Kontrola na glavčini", reče dr Ernst preko radija, "molim vas upravite snop na Njujork."
   Kad je oval svetlosti počeo da klizi ka moru, na njih odjednom pade noć Rame. Sada svesni nevidljive litice pod svojim nogama, svi su ustuknuli nekoliko metara. A zatim, kao nekim magičnim preobražajem pozornice, na vidiku se ukazaše kule Njujorka.
   Sličnost sa nekadašnjim Menhetnom bila je samo površinska; ovaj međ zvezdama nastali odjek prošlosti Zemlje posedovao je svoj jedinstven identitet. Što je više zurila u njega, bila je sve sigurnija da to uopšte nije grad.
   Pravi Njujork, poput svih čovekovih staništa, nikad nije dovršen; još manje je bio unapred planiran. Ovo mesto je, međutim, imalo sveobuhvatnu simetriju i plan, mada toliko složen da je izmicao umu. Njega je zamislila i planirala neka inteligencija što svime upravlja, a onda je ostvareno, poput mašine konstruisane za neku određenu svrhu. Nakon toga nije ostajala mogućnost promene.
   Snop reflektora je polako prelazio po tim udaljenim kulama i kupolama, povezanim sferama i izukrštanim cevima. Kad bi neka ravna površina vratila svetlost ka njima, pojavio bi se blistav odblesak. Kad se to prvi put dogodilo, sve ih je iznenadilo. Utisak je bio kao da im neko, tamo na tom čudnom ostrvu, daje signal!
   Međutim, u svemu što su ovde mogli videti nije bilo ničeg što se već, sa mnogo više pojedinosti, nije pokazalo na fotografijama snimljenim sa glavčine. Posle nekoliko minuta zatražili su da se svetlost vrati na njih, pa krenuše na istok, rubom litice. Došli su do verovatne teorije da se negde mora nalaziti stepenište ili rampa što vodi dole, do mora. A jedan član ekipe, strastan moreplovac, izneo je zanimljivu pretpostavku.
   "Gde postoji more", predskazala je narednik Rabi Barns, "mora biti pristaništa i luka - i brodova. Čovek može saznati sve o izvesnoj kulturi proučavajući način na koji gradi brodove." Njene kolege su mislile da je to prilično ograničeno gledište, ali je bar podsticajno.
   Dr Ernst je već htela da odustane od traganja i spremala se za spuštanje niz uže, kad je Rodrigo ugledao uzano stepenište. Moglo je lako proći neprimećeno u senovitoj tami ispod ruba litice, jer nije postojala ograda ili ikakav beleg njegovog postojanja. A činilo se da nikuda ne vodi; spuštalo se pod oštrim uglom niz pedesetmetarski vertikalni zid i gubilo se ispod površine mora.
   Pri svetlosti svojih šlemnih svetiljki pregledali su stepenište i nisu mogli otkriti nikakvu opasnost, a dr Ernst je od zapovednika Nortona dobila dozvolu za silazak. Minut kasnije, oprezno je isprobavala površinu mora.
   Njeno stopalo je gotovo bez trenja klizilo tamo-amo. Materijal je po svemu delovao kao led. To je bio led.
   Kad je lupila čekićem, od tačke udara zrakasto se razišla poznata šara pukotina i dr Ernst je bez ikakvih teškoća mogla da skupi koliko god komadića želi. Neki su se već bili istopili kad je posudu sa uzorkom podigla prema svetlu. Tečnost je izgledala kao mutnjikava voda i ona je oprezno pomirisa.
   "Da li je to bezopasno?" doviknuo je odozgo Rodrigo, s prizvukom zabrinutosti.
   "Veruj mi, Borise", odgovorila je, "ako ovde ima ikakvih patogenih organizama koji su se provukli kroz moje detektore, onda su naše polise osiguranja istekle pre nedelju dana."
   Međutim, Rodrigo je bio u pravu u jednom pogledu. I pored svih izvršenih proba, postojala je mala opasnost da je ova materija otrovna ili da u sebi nosi neku nepoznatu bolest. U normalnim okolnostima, dr Ernst ne bi preuzela čak ni taj sićušni rizik. Sada je, međutim, vreme kratko, a ulog na kocki ogroman. Ukoliko se pokaže nužnim da se Nastojanje stavi u karantin, to bi bila mala cena za njegov tovar znanja.
   "Ovo je voda, ali ne bih volela da je pijem - smrdi kao ukvarena kultura algi. Jedva čekam da je odnesem u laboratoriju."
   "Može li se bezbedno ići po ledu?"
   "Da. Čvrst je kao kamen."
   "Znači: možemo preći do Njujorka?"
   "Misliš, Pjeter? Jesi li ikad pokušao da po ledu pešačiš četiri kilometra?"
   "Oh - shvatam šta hoćeš da kažeš. Zamisli šta bi rekao magacioner kad bismo zatražili par klizaljki! Što ne znači da bi mnogi od nas umeli da ih upotrebe, čak i da ih ima na brodu."
   "A postoji još jedan problem", umešao se Rodrigo. "Shvatate li da je temperatura već iznad tačke smrzavanja? Ovaj led će se uskoro otopiti. Koliko je kosmonauta u stanju da prepliva četiri kilometra? Ja sigurno nisam."
   Dr Ernst im se pridružila na rubu litice i pobedonosno podigla bočicu sa uzorkom.
   "Bila je to duga šetnja da bi se došlo do nekoliko kubnih centimetara prljave vode, ali iz njih možemo saznati o Rami više no na osnovu ma čega što smo dosad našli. Krenimo kući!"
   Okrenuli su se ka udaljenim svetlima na glavčini, krećući se mekim, dugim koracima koji su se pokazali kao najugodniji način hoda pod uslovima ove umanjene teže. Često su se osvrtali, privučeni skrivenom zagonetkom tog ostrva, tamo u sredini zaleđenog mora.
   A samo jednom dr Ernst se učinilo da je na obrazu osetila slabašan nagoveštaj povetarca.
   Nije se ponovio i ona je to ubrzo zaboravila.

16. KEALAKEKUA
   "Kao što vam je savršeno poznato, doktore Perera", reče ambasador Boze tonom strpljive rezignacije, "malo nas je koji delimo vaše poznavanje matematičke meteorologije. I zato vas molim da se sažalite nad našim neznanjem."
   "Sa zadovoljstvom", odgovori eksobiolog, nimalo zbunjen. "Najbolje ću vam objasniti ako vam kažem šta će se desiti u Rami. Veoma skoro.
   Temperatura sad tek što nije skočila, kako puls Sunčeve toplote prodire ka unutrašnjosti. Prema poslednjim podacima koje sam primio, temperatura je već iznad tačke smrzavanja. Cilindrično more će uskoro početi da se kravi, a za razliku od vodenih masa na Zemlji, otapaće se od dna naviše. To može dovesti do nekih čudnih posledica, no mene mnogo više zabrinjava atmosfera.
   Zagrevajući se, vazduh u Rami će se širiti - i pokušaće da se podigne ka središnjoj osi. I tu je problem. Na visini tla, mada prividno nepokretan, vazduh, u stvari, sudeluje u obrtanju Rame - brzinom od preko osam stotina kilometara na sat. Dižući se prema osi, pokušaće da zadrži tu brzinu. A, naravno, neće moći. Rezultat će biti žestoki vetrovi i turbulencije, brzine do trista kilometara na sat.
   Uzgred rečeno, vrlo slična stvar se događa na Zemlji. Zagrejani vazduh na polutaru - koji učestvuje u okretanju Zemlje brzinom od hiljadu šesto kilometara na sat - nailazi na istu teškoću kad se diže i plovi na sever i jug."
   "Ah, da. Pasatni vetrovi! Sećam se toga sa časova zemljopisa."
   "Tačno, ser Roberte. Rama će imati pasatne vetrove, ali neuporedivo jače. Verujem da će potrajati svega nekoliko sati, a onda će se vaspostaviti neka vrsta ravnoteže. U međuvremenu bih savetovao zapovedniku Nortonu da se evakuiše - što brže može. Evo poruke koju predlažem da pošaljemo."
   
   Uz malo mašte, reče sebi zapovednik Norton, mogao bi da zamisli kako je ovo improvizovan noćni logor u podnožju planine u nekom udaljenom kraju Azije ili Amerike. Nered ležaja, stolica i stolova na sklapanje, prenosnog generatora, opreme za osvetljenje, elektrosan nužnika i različitih naučnih uređaja ne bi odudarao na Zemlji - pogotovo što muškarci i žene ovde rade bez sistema za održavanje života.
   Postavljanje logora Alfa bilo je naporan posao, jer je sve moralo da se na rukama prenese kroz lanac vazdušnih komora, da se sa glavčine sankama spusti niz padinu i onda prikupi i raspakuje. Neki put, kad bi padobrani za kočenje otkazali, pošiljka je završavala u ravnici, dobar kilometar od cilja. Uprkos tome, nekoliko članova posade tražilo je dozovlu da se provozaju; Norton je to odlučno zabranio. Međutim, za slučaj opasnosti bio bi možda spreman da preispita tu zabranu.
   Gotovo sva ova oprema ostaće ovde, jer je posao prenošenja natrag nezamisliv - zapravo, nemoguć. Bilo je časova kad je Norton osećao iracionalan stid što ostavlja toliko ljudskog đubreta u ovom čudno besprekorno čistom mestu. Kad budu konačno pošli, beše spreman da žrtvuje deo dragocenog vremena kako bi sve ostalo u redu. Ma koliko izgledalo neverovatno, možda će kroz milione godina, kad bude jurio kroz neki drugi zvezdani sistem, Rama opet imati posetioce. Norton bi voleo da na njih ostavi lep utisak o Zemlji.
   U međuvremenu, pred njim stoji znatno prešniji problem. Tokom poslednja dvadeset četiri časa primio je gotovo istovetne poruke sa Marsa i Zemlje. To je izgledalo kao čudna podudarnost; možda su se jedno drugom požalili, kao što su žene, koje bezbedno žive na raličitim planetama, sklone da čine kad su dovoljno izazvane. Prilično zajedljivo su ga podsećale da još uvek ima porodične odgovornosti, iako se sada moglo smatrati da je veliki heroj.
   Zapovednik je uzeo stolicu na sklapanje i izašao iz kruga svetlosti u tamu što okružuje logor. Jedino je tako mogao da bude sam, a po strani od tarapane mogao je i bolje da misli. Namerno okrenuvši leđa organizovanoj zbrci iza sebe, poče da govori u magnetofon koji mu je visio oko vrata.
   "Original u ličnu arhivu; kopije uputiti na Mars i Zemlju. Zdravo, mila. Da, znam da sam bio neuredan u prepisci, ali nedelju dana nisam bio na brodu. Izuzimajući najneophodniju posadu, sada svi logorujemo unutar Rame, u podnožju stepeništa koje smo nazvali Alfa.
   Uputio sam tri grupe da istražuju ravnicu, ali smo razočaravajuće sporo napredovali, jer se sve mora obavljati pešice. Kad bismo samo imali neko prevozno sredstvo. Vrlo rado bih se zadovoljio sa nekoliko električnih bicikala; bili bi savršeni za ovaj posao.
   Ti si upoznala mog sanitetskog oficira, brodsku lekarku Ernst..." Nesigurno je zastao. Lora se upoznala sa jednom njegovom ženom, ali kojom? Bolje da to izostavi.
   Izbrisavši tu rečenicu, poče iznova.
   "Moj saniteski oficir, brodska lekarka Ernst, predvodila je prvu grupu koja je stigla do Cilindričnog mora, petnaest kilometara odavde. Ustanovila je da je more zaleđena voda, kao što smo očekivali - ali ne bi poželela da piješ tu vodu. Doktor Ernst veli da je to razblažen organski rastvor koji sadrži tragove gotovo svih ugljenikovih jedinjenja koja ti mogu pasti na um, a takođe fosfata, nitrate i desetine metalnih soli. Nema ni najmanjeg traga života - čak ni mrtvih mikroorganizama. Te tako i dalje ništa ne znamo o biohemiji Ramanaca - mada se, verovatno, nije mnogo razlikovala od naše."
   Nešto mu je lako okrznulo kosu. Bio je odveć zauzet da se podšiša, no moraće nešto učiniti s kosom pre no što sledeći put stavi vasionski šlem.
   "Videla si televizijske snimke Pariza i drugih gradova koje smo istraživali na ovoj obali mora - Londona, Rima i Moskve. Nemoguće je verovati da su izgrađeni da u njima nešto živi. Pariz izgleda kao džinovsko skladište. London je skup valjaka povezanih cevima koje su spojene s onim što su, očito, pumpne stanice. Sve je zatvoreno i nema načina da se bez upotrebe eksploziva ili lasera otkrije šta je unutra. A njih nećemo isprobati sve dok ostaju druge mogućnosti.
   Što se tiče Rima i Moskve..."
   "Izvinite, kapetane. Prioritetna poruka sa Zemlje."
   Šta je sad? reče Norton u sebi. Zar čovek ne može da odvoji nekoliko minuta da porazgovara sa svojim porodicama?
   Uzeo je poruku od narednika i preleteo je pogledom, tek da se uveri da nije hitna. Onda je pročita još jednom, sporije.
   Koji je đavo taj Odbor za Ramu? I zašto nikad nije čuo za njega? Znao je da su svi mogući savezi, društva i profesionalne grupe - neki ozbiljni, neki potpuno ćaknuti - pokušavali da stupe u vezu s njim. Kontrola misije je dobro obavljala zaštitu i ne bi prosledila ovu poruku da je nije smatrala važnom.
   "Vetrovi brzine dvesta kilometara... verovatno iznenadna pojava..." E, ovo je hrana za razmišljanje. No beše teško odveć ozbiljno shvatiti tu poruku u ovoj potpuno mirnoj noći, a bilo bi smešno da strugnu poput preplašenih miševa baš kad započinju stvarno istraživanje.
   Norton podiže ruku da skloni kosu koja mu je nekako opet pala na oči. Onda se sledio, ne dovršivši kretnju.
   Tokom poslednjeg sata nekoliko puta je osetio nagoveštaj vetra. Bio je tako slab da ga je potpuno prenebregnuo; na kraju krajeva, on je zapovednik svemirskog broda, a ne jedrenjaka. Dosad ga kretanje vazduha nije ni najamnje profesionalno zanimalo. Šta bi odavno mrtvi kapetan onog ranijeg Nastojanja učinio u ovakvoj situaciji?
   Poslednjih nekoliko godina Norton je u svakom kritičnom trenutku sebi postavljao to pitanje. Bila je to njegova tajna koju nikom nije otkrio. A, kao što biva sa većinom važnih stvari u životu, do toga je došlo sasvim slučajno.
   Bio je kapetan Nastojanja već nekoliko meseci pre no što je shvatio da je brod dobio ime po jednoj od najslavnijih lađa u istoriji. Istina, tokom poslednjih četiri stotine godina bilo je desetak morskih Nastojanja i dva svemirska, no predak svih njih bejaše vitbijevska ugljarica od trista sedamdeset tona kojom je kapetan Džems Kuk, iz Kraljevske mornarice, oplovio svet između 1768. i 1771. godine.
   Sa mlakim zanimanjem koje se brzo pretvorilo u halapljivu radoznalost, gotovo opsesiju, Norton je počeo da čita sve što je mogao da pronađe o Kuku. Sada je verovatno vodeći svetski poznavalac najvećeg istraživača svih vremena i zna napamet čitave odeljke Dnevnika.
   Ipak izgleda neverovatno da je jedan čovek mogao toliko da postigne sa onako primitivnom opremom. Međutim, Kuk nije bio samo vrhunski moreplovac, već i naučnik i - u doba brutalne discipline - human čovek. Prema svojoj posadi se ophodio sa dobrotom koja je bila neuobičajena, a bilo je sasvim nečuveno da se na u svemu isti način ponašao i prema često neprijateljski nastrojenim divljacima u novim zemljama koje je otkrio.
   Nortonov privatni san, za koji je znao da se nikad neće ostvariti, beše da ponovi bar jedno od Kukovih putovanja oko sveta. Učinio je ograničen, ali spektakularan početak, koji bi kapetana sigurno zapanjino, kad je jednom prilikom preleteo polarnom orbitom neposredno iznad Velikog koralnog grebena. Bilo je to rano ujutru, vedrog dana, a sa visine od četiri stotine kilometara imao je predivan pogled na taj smrtonosni koralni zid, obeležen linijom bele pene, duž obale Kraljičine zemlje.
   Trebalo mu je nepunih pet minuta da proputuje dve hiljade kilometara grebena. Jednim pogledom mogao je da obuhvati sedmice opasnog putovanja onog prvog Nastojanja. A kroz teleskop je nazreo Kuktaun i ušće gde je brod bio izvučen na obalu radi opravki, nakon gotovo kobnog susreta sa grebenom.
   Godinu dana kasnije poseta Havajskoj stanici za praćenje u dubokom kosmosu pružila mu je još nezaboravniji doživljaj. Krenuo je hidrokrilcem do zaliva Kealakekua i dok je brzo promicao mimo surih vulkanskih litica, doživeo je tako duboko osećanje da se iznenadio i čak uznemirio. Vodič je proveo njegovu grupu naučnika, inženjera i astronauta mimo blistavog metalnog stuba, što je zamenio raniji spomenik, koji je uništio veliki cunami iz 1968. Prešli su još nekoliko metara po crnoj, kliskoj lavi, do male ploče na ivici vode. Talasići su se razbijali nad njom, ali ih je Norton jedva primetio dok se saginjao da pročita natpis.
   
   NEDALEKO OD OVOG MESTA 14. FEBRUARA 1779. UBIJEN JE KAPETAN DŽEMS KUK PRVOBITNU PLOČU POSVETILA 28. AVGUSTA 1928. KOMISIJA ZA PROSLAVU KUKOVE STOPEDESETOGODIŠNJICE A ZAMENILA KOMISIJA ZA PROSLAVU TRISTAGODIŠNJICE 14. FEBRUARA 2079.
   
   Bilo je to pre mnogo godina i sto miliona kilometara odavde. Ali, u ovakvim trenucima, Kukovo ohrabrujuće prisustvo izgledalo je vrlo brlisko. U tajnim dubinama svog duha, Norton bi zapitao: "Dakle, kapetane, šta vi savetujete?" Bila je to mala igra koju je igrao u prilikama kad nije bilo dovoljno činjenica za donošenje zdravog suda, pa se čovek morao osloniti na intuiciju. To je bio sačinilac Kukovog genija; on je uvek dobro odabirao - sve do kraja, u zalivu Kealakekua.
   Narednik je strpljivo čekao, dok je njegov zapovednik nemo zurio u noć Rame. Više nije bila nenarušena, jer su se na dva mesta, udaljena oko četiri kilometra, mogle jasno videti slabašne mrljice svetla istraživačkih grupa.
   U slučaju opasnosti, mogu da ih povučem u roku od jednog sata, reče sebi Norton. A to će sigurno biti sasvim dovoljno.
   Okrenuo se naredniku. "Zapiši poruku. Odboru za Ramu, brigom PLANETKOMA. Zahvaljujem na savetu i preduzeću mere predostrožnosti. Molim razjasnite znčenje izraza 'iznenadna pojava'. S poštovanjem, Norton, zapovednik Nastojanja."
   Sačekao je da narednik nestane put blistavih svetlosti logora, a onda je ponovo uključio magnetofon. Ali tok misli se prekinuo i nije mogao da se vrati u ranije raspoloženje. Pismo će morati da sačeka drugu priliku.
   Nije se često događalo da mu kapetan Kuk pritekne u pomoć kad zanemaruje svoju dužnost. Ali se odjednom priseti koliko je retko i na kratko jadna Elizabet Kuk viđala svog muža tokom šesnaest godina bračnog života. Ipak, rodila mu je šestoro dece - i sve ih nadživela. Njegove žene, koje nikad nisu udaljene više od deset minuta putovanja brzinom svetlosti, nemaju na šta da se žale.
   

17. PROLEĆE
   Prvih 'noći' u Rami nije bilo lako zaspati. Tama i tajne koje krije pritiskivale su, ali je još više uznemiravala tišina. Odsustvo buke nije prirodno stanje; sva ljudska čula iziskuju izvesnu hranu. Ako su je lišena, duh proizvodi vlastite zamene.
   I tako su se mnogi spavači kasnije tužili na čudne šumove, čak glasove, koji su očito bili iluzije, jer budni nisu ništa čuli. Dr Ernst je prepisala jednostavan i delotvoran lek; tokom perioda za spavanje logor je sad uljuljkivala tiha, nenametljiva muzika.
   Ove noći Norton je ustanovio da lek nije dovoljan. Neprestano je ćuljio uši put tame i znao je šta osluškuje. Ali, mada je slab povetarac s vremena na vreme milovao njegovo lice, nije se čuo nikakav znak koji bi se mogao uzeti za šum udaljenog, sve jačeg vetra. I nijedna od istraživačkih grupa nije prijavila ništa neobično.
   Napokon, oko ponoći po brodskom vremenu, zaspao je. Za komunikacionim pultom uvek je dežurao jedan čovek, za slučaj hitne poruke. Nikakve druge mere predostrožnosti nisu izgledale nužne.
   Čak ni uragan ne bi stvorio zvuk koji je u jednom jedinom magnovenju probudio Nortona i ceo logor. Činilo se da se nebo ruši ili da se Rama raspukao, pa se raspada. Najpre se začuo razdiruć prasak, zatim produžen niz kristalnih treskova, kao da se ruši milion staklenih bašta. To je trajalo nekoliko minuta, ali se činilo da traje satima. Kad je Norton stigao do centra za vezu, još se nastavljalo, očito odlazeći u daljinu.
   "Kontrola na glavčini! Šta se dogodilo?"
   "Samo trenutak, kapetane. To je preko, uz more. Sad ćemo osvetliti to mesto."
   Osam kilometara iznad njih, na osi Rame, reflektor je počeo da pomera svoj snop preko ravnice. Dopreo je do ivice mora, onda je krenuo duž nje, pretražujući unutrašnjost ovog sveta. Zaustavio se na četvrtini puta oko cilindrične površine.
   Gore na nebu - ili onom što je um još uporno nazivao nebom - događalo se nešto neobično. Nortonu se u prvi mah učinilo da more ključa. Više nije bilo nepokretno i zaleđeno, u zahvatu večite zime. Ogromno područje, kilometre široko, burno se kretalo. I menjalo je boju; preko leda je nailazila široka traka beline.
   Odjednom, ploča, sa stranicama od možda četvrt kilometra, poče da se podiže poput vrata koja se otvaraju. Sporo i veličanstveno uzdigla se u nebo, blistajući i svetlucajući u snopu reflektora. Onda je kliznula unatrag i nestala ispod površine, dok je plimski talas zapenušane vode pojurio u svim pravcima, razilazeći se od tačke gde je potonula.
   Sve dotad Norton nije u potpunosti shvatio šta se zbiva. Led puca. A svih ovih dana i nedelja more se otapalo, daleko dole u dubinama. Beše teško usredsrediti misli zbog treštave grmljavine koja još ispunjava svet i odjekuje nebom, no on je ipak pokušao da smisli razlog za tako dramatičnu konvilziju. Kad bi se na Zemlji otapalo zamrznuto jezero ili reka, uopšte nije bilo ovako.
   Ali, naravno! Stvar je sasvim očigledna, sad kad se dogodila. More se otapalo odozdo, kako je sunčeva toplota prodirala kroz omotač Rame. A kad se led pretvara u vodu, ona zauzima manju zapreminu.
   I tako se more povuklo ispod gornjeg sloja leda, ostavljajući ga bez oslonca. Iz dana u dan pritisak je rastao; sada naslage leda što opasuje polutar Rame padaju kao most koji je ostao bez središnjeg stuba. Razbija se u stotine plivajućih ostrva koja će se sudarati i udarati dok se i ona ne istope. Nortonu se odjednom zaledila krv u žilama kad se setio planova da se do Njujorka dođe sankama.
   Komešanje se brzo smirivalo; u ratu između leda i vode nastao je privremeni pat. Kroz koji sat, kako temperatura bude nastavila da raste, voda će pobediti i poslednji ostaci leda će nestati. Ali, dugoročno gledano, led će biti pobednik kad Rama obiđe Sunce i ponovo krene u međuzvezdanu noć.
   
   Norton se prisetio da ponovo počne da diše; zatim je pozvao grupu najbližu moru. Na njegovo olakšanje, Rodrigo je smesta odgovorio. Ne, voda nije doprla do njih. Plimski talas se nije prelio preko ruba litice. "I tako, sad znamo", dodao je spokojno, "zašto postoji litica." Norton se ćutke složio. Ali to teško da objašnjava, pomislio je, zašto je litica na južnoj obali deset puta veća.
   Reflektor sa glavčine je nastavljao da kruži svetom. Probuđeno more se postojano smirivalo, a usključala bela pena više nije jurila od santi leda koje su tonule. U roku od petnaest minuta glavni poremećaj je prošao.
   Ali Rama više nije bio nem. Probudio se iz svog sna i stalno se razlegalo škripanje leda kako se jedan breg sudarao s drugim.
   Proleće je malo zakasnilo, reče sebi Norton, ali je zima prošla.
   I opet se pojavio povetarac, jači no ranije. Rama mu je dao dovoljno upozorenja; vreme je za odlazak.
   
   Približavajući se polovini stepeništa, Norton je opet osetio zahvalnost zbog tame koja skriva pogled naviše - i naniže. Mada je znao da pred njim leži još preko deset hiljada stepenika i mada je mogao da zamisli strmu uzlaznu krivinu, činjenica da vidi samo njen mali deo činila je izgled podnošljivijim.
   Ovo mu je drugi uspon, a poučio se na greškama iz prvog. U ovoj slaboj teži veliko je iskušenje da se penje prebrzo; svaki korak je tako lak, da je teško usvojiti spor, tabanav ritam. Međutim, ako čovek ne bi to učinio, posle prvih nekoliko hiljada stepenika javljali su se čudni bolovi u butinama i listovima. Mišići za koje čovek nije ni znao da postoje počinjali su da se bune, te je bilo neophodno praviti sve duže i duže zastanke za odmor. Pred kraj prvog uspona Norton je više vremena proveo u odmoru no u penjanju, a čak ni to nije bilo dovoljno. Sledeća dva dana patio je od bolnih grčeva u nogama i bio bi gotovo onesposobljen da se nije vratio u bestežinsku sredinu broda.
   I tako je ovog puta pošao sa gotovo mučnom sporošću, krećući se kao starac. Poslednji je napustio ravnicu, a ostali su bili obešeni duž pola kilometra stepeništa nad njima. Video je njhove svetiljke kako se kreću uz nevidljivu padinu pred njim.
   Bio je ojađen neuspehom svoje misije, te se čak i sada nadao da je ovo samo privremeno povlačenje. Kad dođu na glavčinu, mogu sačekati da prođu svi atmosferski poremećaji. Sva je prilika da će tamo vladati potpuno mirovanje, kao u središtu ciklona, te će moći da bezbedno sačekaju da mine očekivana bura.
   Opet je naglio sa zaključcima, povlačeći opasne analogije sa Zemljom. Meteorologija celog jednog sveta, čak i u uslovima postojanog stanja, ogromno je složena stvar. Nakon nekoliko vekova proučavanja, predskazivanje vremena na Zemlji još nije apsolutno pouzdano. A Rama nije samo potpuno nov sistem; on ujedno prolazi kroz brze promene, jer je za poslednjih nekoliko sati temperatura porasla za nekoliko stepeni. Ipak nije bilo znaka obećanog uragana, mada se pojavilo nekoliko slabih naleta vetra iz naizgled nasumičnih pravaca.
   Sad su prešli pet kilometara uspona, što je u ovoj slaboj i sve slabijoj teži bilo kao nepuna dva zemaljska kilometra. Na trećem nivou, tri kilometra od ose, odmarali su se jedan sat, uzimajući lako osveženje i masirajući nožne mišiće. Bila je to poslednja tačka na kojoj su mogli udobno da dišu; poput starovremenskih planinara na Himalajima tu behu ostavili svoje zalihe kiseonika i sad su ih stavili na sebe, za konačni uspon.
   Sat kasnije stigli su do vrha stepeništa i početka lestvi. Pred njima je bio poslednji, vertikalni kilometar, srećom u polju teže koja je iznosila svega nekoliko postotaka zemaljske. Trideset minuta odmora, brižljiva provera kiseonika i behu spremni za poslednju deonicu.
   Norton je proverio da li su svi njegovi ljudi opet bezbedno ispred njega, raspoređeni uz lestve na razmacima od dvadeset metara. Odavde predstoji sporo, neprestano izvlačenje, krajnje dosadno. Najbolja je tehnika - isprazniti mozak od svih misli i brojati prečage kako promiču - sto, dvesta, trista, četiri stotine...
   Upravo je stigao do hiljadu dvesta pedesete kad je shvatio da nešto nije u redu. Svetlost što sija na vertikalnoj površini, tik pred njegovim očima, ima pogrešnu boju - i suviše je bleštava.
   Norton čak nije imao vremena da proveri dokle se popeo ili da svome ljudstvu dovikne upozorenje. Sve se zbilo za manje od sekunde.
   Bešumnim udarom svetlosti, na Rami je granula zora.
   

18. ZORA
   Svetlost je bila tako blistava, da je Norton ceo minut morao čvrsto da žmuri. Onda je rizikovao da otvori oči i zurio je, kroz jedva razmaknute kapke, u nekoliko cenitematara zida ispred svog lica. Trepnuo je nekoliko puta, sačekao da nevoljne suze odcure i onda se lagano okrenuo da pogleda zoru.
   Taj prizor je mogao izdržati samo nekoliko sekundi, a onda bi primoran da opet zažmuri. Nije bio nepodnošljiv blesak - na to se mogao priviknuti - već zastrašujuć prizor Rame, sad prvi put sagledan u celini.
   Norton je tačno znao šta da očekuje; ipak, prizor ga je ošamutio. Spopalo ga je nekontrolisano drhtanje, ruke mu se stegoše oko prečaga lestvi sa žestinom davljenika koji se grčevito drži pojasa za spasavanje. Mišići njegovih doručja počeše da se učvoravaju, a ipak su, istovremeno, noge - već zamorene satima neprestanog penjanja - gotovo htele da ga izdaju. Da teža nije bila slaba, mogao je da padne.
   Onda je komandu preuzela njegova obuka, te poče da primenjuje prvi lek za paniku. I dalje žmureći i pokušavajući da zaboravi čudovišan prizor oko sebe, poče da duboko, dugo udiše, puneći pluća kiseonikom i ispirajući iz svog organizma otrove zamora.
   Ubrzo se osećao mnogo bolje, ali oči nije otvorio dok nije obavio još jednu radnju. Bio je potreban silan napor volje da se njegova desna šaka prisili da se otvori - morao je da joj govori kao neposlušnom detetu - ali je uskoro domanevrisao rukom do pojasa, otkačio sigurnosni pojas od ama i zakačio kopču za najbližu prečagu. Ma šta se desilo, sad ne može da padne.
   Još nekoliko puta je duboko udahnuo, onda je, i dalje žmureći, uključio predajnik. Nadao se da mu glas zvuči spokojno i autoritativno dok je pozivao: "Ovde kapetan. Jesu li svi dobro?"
   Dok je poimenično proveravao jednog po jednog i dobijao odgovore - makar i malo drhtave - od svih, brzo su mu se vraćali samopouzdanje i vladanje sobom. Svi njegovi ljudi su bezbedni i od njega očekuju vođstvo. On je opet zapovednik.
   "Žmurite dok ne budete potpuno sigurni da možete da podnesete", doviknuo je. "Pogled - obara! Ako neko ustanovi da je neizdržljiv, nek nastavi da se penje, ne osvrćući se. Upamtite: uskoro ćete biti u nultoj teži te ne možete pasti."
   Jedva da je bilo potrebno ukazivati obučenim kosmonautima na tako elementarnu činjenicu, ali Norton je svakih nekoliko sekundi morao i samog sebe da podseća na nju. Misao na nultu težu je neka vrsta talismana koji ga štiti od zla. Ma šta mu govorile rođene oči, Rama ne može da ga odvuče u propast, dole, u ravnici, osam kilometara niže.
   Postalo je neodložno pitanje ponosa i samopoštovanja da još jednom otvori oči i pogleda svet oko sebe. Ali najpre mora da uspostavi kontrolu nad svojim telom.
   Obema rukama je pustio lestve, a levu mišicu podvukao pod prečagu. Stežući i opuštajući pesnice, čekao je dok su uminuli mišićni grčevi. Kad se sasvim ugodno osećao, otvorio je oči i polako se okrenuo da se suoči sa Ramom.
   Prvi utisak je bilo plavetnilo. Blesak koji je ispunjavao nebo nije se mogao greškom uzeti za sunčevu svetlost; to je mogla biti svetlost električnog luka. Znači, reče sebi Norton, Ramino since mora biti vrelije od našeg. To bi trebalo da zanima astronome.
   I sad je shvatio svrhu onih zagonetnih šanaca, Prave doline i njenih pet parnjakinja. To nisu ništa drugo do džinovska reflektorska korita. Rama ima šest linearnih sunaca, simetrično raspoređenih po unutrašnjosti. Od svakog je preko centralne ose upravljena široka lepeza svetlosti da sija nad suprotnom stranom sveta. Norton se pitao da li se mogu naizmenično uključivati, da stvaraju ciklus svetlosti i tame, ili je ovo planeta sa večitim danom.
   Od suviše dugog piljenja u te zaslepljujuće šipke svetlosti ponovo počeše da ga bole oči; nije mu bilo žao što ima dobar izgovor da ih na izvesno vreme zatvori. Tek sad, kad se gotovo oporavio od početnog vizuelnog udara, beše u stanju da se posveti jednom mnogo ozbiljnijem problemu.
   Ko (ili šta) je uključio svetla Rame?
   Po najosetljivijim probama kojima ga je čovek mogao podvrgnuti, ovaj svet je sterilan. Ali sad se događa nešto što se ne može objasniti dejstvom prirodnih sila. Možda ovde nema života, ali može postojati svest; možda se roboti bude iz eonskog sna. Možda je ovaj prolom svetlosti neprogramiran, slučajan grč - poslednji samrtnički trzaj mašina koje su besomučno reagovale na toplotu novog sunca, a uskoro će ponovo zapasti u mirovanje, ovog puta zauvek.
   Ipak, Norton nije mogao da poveruje u tako jednostavno objašnjenje. Komadići slagalice su počeli da dolaze na svoja mesta, mada mnogi još nedostaju; odsustvo svih tragova habanja, na primer, i utisak novine, kao da je Rama tek sazdan.
   Ove misli su mogle uliti strah, čak užas. Međutim, odnekud nisu prouzrokovale ništa slično. Naprotiv, Norton je bio ushićen, gotovo očaran. Ovde ima više stvari koje valja otkriti no što su se usuđivali da se nadaju. Čekaj, reče sebi, dok Odbor za Ramu sazna za ovo! Potom, sa mirnom odlučnošću, ponovo otvori oči i poče brižljivo da inventariše sve što vidi.
   Najpre je morao da uspostavi neku vrstu orijentacionog sistema. On gleda najveći zatvoren prostor koji je čovek ikad video i da bi se u njemu snašao, potrebna mu je mentalna mapa.
   Slaba teža je malo pomagala, jer je naporom volje mogao da se premešta 'gore' i 'dole' u kojem god smeru zaželi. Međutim, izvesni pravci bili su psihološki opasni; kad god bi ih njegov duh okrznuo, morao je da ga brže-bolje usmeri drugde.
   Najbezbednije je da zamišlja kako se nalazi na peharastom dnu džinovskog bunara, širokog šesnaes,t a dubokog pedeset kilometara. Prednost ove predstave je u tome što ne može postojati opasnost da dalje pada. Pri svemu tome, ona ima ozbiljne mane.
   Mogao je zamišljati da su sva raštrkana mesta i gradovi, područja različitih boja i faktura, bezbedno pričvršćena za gorostasne zidove. Različite složene strukture što su se mogle videti kako vise sa kupole nad njim možda nisu ništa više uznemirujuće od okačenog polijeleja u nekoj velikoj koncertnoj dvorani na Zemlji. Ono što je sasvim neprihvatljivo jeste Cilindrično more.
   Eno ga, oko sredine bunara - traka vode, skroz omotana oko zida bunara, bez ikakvog vidljivog oslonca. Nije se moglo sumnjati da je to voda; jarko je plava, prošarana sjajnim odblescima nekoliko preostalih santi leda. Međutim, vertikalno more što obrazuje pun krug na dvadeset kilometara prema nebu beše tako uznemirujuća pojava, da je nakon izvesnog vremena počeo da traži alternativu.
   Tada je njegov um ceo prizor okrenuo za devedeset stepeni. U magnovenju, duboki bunar je postao dugačak tunel, zatvoren s oba kraja. 'Dole' se očito nalazi u smeru lestvi i stepeništa uz koje se upravo popeo i sada, sa takvom perspektivom, napokon je u stanju da sagleda stvarnu viziju arhitekata koji su sagradili ovo mesto.
   Grčevito je prianjao uza stranu zakrivljene, šesnaest kilometara visoke litice, čija je gornja polovina potpuno visila nad njim sve dok se ne bi spojila sa zasvođenim krovom onoga što je sada nebo. Ispod njega lestve su se spuštale preko pet stotina metara da se završe na prvom ispustu ili terasi. Onda je počinjalo stepenište, najpre nastavljajući gotovo vertikalno, u ovim uslovima slabe teže, a potom je polako postajalo sve manje strmo dok nije, prekidajući se na još pet platformi, doseglo do udaljene ravnice. Prva dva-tri kilometra mogao je razaznati pojedine stepenike, ali su se nakon toga stapali u neprekidnu traku.
   Pad tog džinovskog stepeništa bio je toliko ogroman da je nemoguće oceniti njegove stvarne razmere. Norton je jednom obleteo Maunt Everest i bio zapanjen njegovom veličinom. Podsetio je sebe da je ovo stepenište visoko koliko Himalaji, ali je poređenje bilo besmisleno.
   A druga dva stepeništa - Beta i Gama, koja su zakrivljavala uvis, u nebo, i zatim kružno išla daleko iznad Nortonove glave, uopšte se nisu mogla s ničim uporediti. Norton je sad stekao dovoljno samopuzdanja da se zabaci unatrag i pogleda ih - kratko. Onda je pokušao da zaboravi da postoje.
   Prekomerno razmišljanje u tom smeru prizvalo je još jednu, treću sliku Rame, koju je hteo da izbegne po svaku cenu. To je bilo ono gledište po kojem je Rama opet vertikalni valjak, ili bunar - međutim, Norton je sada na vrhu, a ne na dnu, poput muve što okrenuta naglavce mili po zasvođenoj tavanici, a neposredno ispod nje je pedesetkilometarski pad. Svaki put kad bi otkrio da mu se prikrada ova slika, beše mu potrebna sva snaga volje da se u bezumnoj panici grčevito ne prilepi za lestve.
   Vremenom, bio je siguran, sva ova strahovanja će se smanjiti. Divota i čudnovatost Rame odagnaće njegove užase, bar za ljude obučene da se suočavaju sa realnostima svemira. Možda niko ko nije napustio Zemlju i nikad nije svud oko sebe video zvezde ne bi mogao izdržati ove vidike. Ali, ako ih iko može prihvatiti, reče sebi Norton sa nepopustljivom rešenošću, to su onda kapetan i posada Nastojanja.
   Pogledao je na svoj hronometar. Ovaj zastanak je trajao samo dva minuta, ali je delovao kao ceo jedan život. Ulažući tek toliki napor da savlada svoju inerciju i sve slabije polje teže, on poče da sebe polako izvlači uz poslednjih sto metara lestvi. Pre no što će ući u vazdušnu komoru i okrenuti leđa Rami, obavio je poslednje, brzo razgledanje unutrašnjosti.
   Čak se i za poslednjih nekoliko minuta izmenila: sa mora se diže magla. Prvih nekoliko stotina metara avetinjski beli stubvi bili su oštro nagnuti napred, u smeru obrtanja Rame; potom su počinjali da se rasturaju u kovitlacu turbulencije, kako je vazduh, jureći uvis, pokušavao da odbaci suvišak brzine. Pasatni vetrovi ovog valjkastog sveta počinjali su da urezuju svoje šare po nebu; prva tropska bura nakon neznano koliko vekova tek što nije počela.

   19. UPOZORENJE SA MERKURA
   Bilo je to prvi put u nekoliko nedelja da su svi članovi Odbora za Ramu na raspolaganju. Profesor Solomons je izronio iz dubina Tihog okeana gde je proučavao rudničke pogone duž rovova oko sredine okeana. A nikoga nije iznenadilo da se sad, kad postoji makar mogućnost da Rama sadrži nešto zanimljivije za sredstva informisanja od pukih beživotnih rukotvorina, ponovo pojavio dr Tejlor.
   Predsednik je očekivao da će dr Perera biti još dogmatičnije napadan no obično, sad kad se potvrdilo njegovo predviđanje uragana na Rami. Na veliko iznenađenje njegove ekselencije, Perera je bio neobično uzdržan i primao je čestitanja svojih kolega na način onoliko blizak zbunjenosti koliko će to ikad uspeti da postigne.
   Eksobiolog je, u stvari, bio duboko posramljen. Spektakularno otapanje Cilindričnog mora bilo je mnogo očiglednija pojava no što su uraganski vetrovi, a on ga je potpuno prevideo. To što se setio da se topao vazduh diže, a zaboravio da se zagrejani led skuplja, nije predstavljalo postignuće kojim se mogao naročito gorditi. Međutim, on će se brzo oporaviti i vratiti svojoj normalnoj olimpijskoj samouverenosti.
   Kad mu je predsednik ponudio reč i upitao kakve nove klimatske promene očekuje, Perera je sebi brižljivo obezbeđivao odstupnicu.
   "Morate shvatiti", objasnio je "da meteorologija sveta čudnog kao što je to Rama može doneti mnoga nova iznenađenja. No, ukoliko su moja izračunavanja tačna, neće biti novih bura i uslovi će se uskoro ustaliti. Temperatura će lagano rasti do perihela - i dalje - ali se nas to ne tiče, jer će Nastojanje morati da ode mnogo ranije."
   "Znači, povratak u unutrašnjost će uskoro biti bezbedan?"
   "Ovaj - verovatno. To ćemo sa sigurnošću znati kroz četrdeset osam sati."
   "Povratak je neminovan", reče ambasador Merkura. "Moramo doznati o Rami sve što možemo. Situacija se sad potpuno promenila."
   "Verujem da svi znamo na šta mislite, no da li biste bili ljubazni da pobliže objasnite?"
   "Svakako. Dosad smo petpostavljali da je Rama bez života - ili, u svakom slučaju, nekontrolisan. Ali se više ne možemo zavaravati da je Rama olupina. Čak i ako na brodu nema oblika života, njime mogu upravljati robotski mehanizmi, programirani za izvođenje nekog zadatka - možda veoma nepovoljnog po nas. Ma koliko bilo neprijatno, moramo razmotriti pitanje samoodbrane."
   Zaorila se zbrka glasova protesta i predsednik je morao da podigne ruku kako bi vaspostavio red.
   "Dozvolite njegovoj ekselenciji da završi!" molio je. "Bez obzira na to da li nam se ideja dopala ili ne, treba je ozbiljno razmotriti."
   "Uza sve poštovanje dužno gospodinu ambasadoru", reče Tejlor, glasom u najvećoj meri lišenim poštovanja, "mislim da možemo isključiti kao naivan strah od zlonamernog mešanja. Stvorovi razvijeni poput Ramanaca moraju posedovati i odgovarajuće usavršen moral. Inače bi sami sebe uništili - kao što smo mi gotovo učinili u dvadesetom veku. To sam sasvim jasno pokazao u svojoj novoj knjizi Etos i kosmos. Nadam se da ste primili svoj primerak."
   "Hvala. Jesam, mada se bojim da mi teret drugih poslova nije dozvolio da čitanje odmaknem dalje od uvoda. Međutim, osnovna teza mi je poznata. Mi možemo nemati rđave namere u odnosu na mravinjak, ali ako želimo da sagradimo kuću na istom mestu..."
   "Ovo je ravno najcrnjim tvrdnjama Pandora partije! Međuzvezdana ksenofobija - ništa manje!"
   "Gospodo, molim vas! Ovako nikuda nećemo stići. Gospodine ambasadore, još imate reč."
   Predsednik je preko trista osamdeset hiljada kilometara svemirskog prostora besno ošinuo pogledom Konrada Tejlora, koji se preko volje smirio, kao vulkan što čeka svoj trenutak.
   "Hvala vam", reče amabasador Merkura. "Opasnost je možda neverovatna, ali kad je posredi budućnost ljudskog roda, ne možemo ništa rizikovati. A, ako mogu tako da kažem, to nas, Hermijance može posebno da pogodi. Mi, možda više no iko, imamo razloga za uznemirenost."
   Tejlor je glasno šmrknuo, ali ga smiri nov besan pogled sa Meseca.
   "Zašto bi Merkur bio zabrinutiji od ma koje druge planete?" upita predsednik.
   "Pogledajte dinamiku situacije. Rama je već unutar naše orbite. Puka je pretpostavka da će obići Sunce i ponovo krenuti u svemir. Pretpostavite da izvede manevar za kočenje? Ako to učini, obaviće ga na perihelu, kroz tridesetak dana. Moji naučnici mi vele da će, ukoliko se tamo u celosti izvede promena brzine, Rama završiti u kružnoj orbiti svega dvadeset pet miliona kilometara udaljenoj od Sunca. Odande bi mogao dominirati celim Sunčevim sistemom."
   Dugo vremena niko - pa čak ni Tejlor - nije izustio ni reč. Svi članovi odbora su sređivali svoje misli o tim neprijatnim ljudima Hermijancima, koje ovde tako sposobno zastupa njihov ambasador.
   Za većinu sveta Merkur je oličavao prilično vernu, približnu sliku pakla; ili će bar poslužiti dok ne iskrsne nešto gore. Međutim, Hermijanci su se ponosili svojom čudnom planetom, na kojoj su dani duži od godina, ponosili su se njenim dvostrukim izlascima i zalascima sunca, njenim rekama rastopljenog metala. U poređenju sa Merkurom, Mesec i Mars su predstavljali gotovo beznačajne izazove. Sve dok se ljudi ne spuste na Veneru (ako to ikad postignu), neće naići na sredinu koja je neprijateljskija od Merkura.
   A ipak se ispostavilo da je u mnogo kom pogledu taj svet ključ Sunčevog sistema. Gledano unatrag to izgleda očigledno, ali je Svemirsko doba bilo staro skoro jedan vek pre no što je ta činjenica shvaćena. Hermijanci sad nikome nisu dopuštali da to zaboravi.
   Mnogo pre no što su ljudi stigli na tu planetu, abnormalna masa Merkura nagoveštavala je teške elemente koje sadrži; no ipak je njegovo bogatstvo bilo izvor zpanjenosti i za hiljadu godina je odložilo bojazni da će se ključni metali ljudske civilizacije potrošiti. A ta blaga su se nalazila na najpogodnijem mestu, gde je moć Sunca deset puta jača no na hladnoj Zemlji.
   Neograničena energija, neograničene zalihe metala: to je Merkur. Njegovi veliki magnetski katapulti mogli su da dobace gotove proizvode do ma koje tačke Sunčevog sistema. Mogao je da izvozi i energiju, u vidu sintetičkih izotopa transuranijuma ili čistog zračenja. Čak je predlagano da hermijanski laseri jednog dana otope džinovski Jupiter, ali ta zamisao nije dobro primljena na drugim svetovima. Tehnologija kadra da skuva Jupiter pruža suviše primamljivih mogućnosti za interplanetarno ucenjivanje.
   Činjenica da je takva zabrinutost uopšte izražena dosta je govorila o opštem stavu prema Herbijancima. Njih su poštovali zbog žilavosti i inženjerijskih veština, a divili im se zbog načina na koji su pokorili tako stravičan svet. Ali ih nisu voleli, a još manje im se do kraja verovalo.
   Istovremeno, njihovo stanovište je bilo razumljivo. Po često izricanoj šali, Hermijanci su se ponekad ponašali kao da je Sunce njihova lična imovina. S njim su bili povezani prisnim odnosom ljubavi-mržnje - kao nekada Vikinzi sa morem, Nepalci s Himalajima, Eskimi sa tundrom. Bili bi krajnje nesrećni da se nešto ispreči između njih i prirodne sile koja dominira i upravlja njihovim životima.
   Dugo ćutanje je napokon narušio predsednik. Sećao se sunca Indije i ježio se od pomisli na sunce Merkura, te je sasvim ozbiljno shvatao Hermijance, mada ih je smatrao neotesanim tehnološkim varvarima.
   "Mislim, gospodine ambasadore, da vaše izlaganje poseduje izvesnu zasnovanost", reče polako. "Imate li neki predlog?"
   "Da, gospodine. Pre no što budemo mogli znati kakvu akciju da preduzmemo, moramo raspolagati činjenicama. Mi poznajemo geografiju Rame - ukoliko čovek može upotrebiti taj izraz - ali nemamo pojma o njegovim mogućnostima. A ključ celog problema jeste sledeće: da li Rama poseduje propulsivni sistem? Da li može da promeni orbitu? Veoma bi me zanimalo mišljenje doktora Perere."
   "Mnogo sam razmišljao o toj stvari", odgovori eksobiolog. "Naravno, Rami je početno kretanje mogao dati neki uređaj za lansiranje, no to je mogao biti i spoljašnji raketni motor. Ako na brodu postoji propulsija, nismo joj našli ni traga. Sigurno je da na spoljašnjem omotaču nema raketnih izduva ili ičeg sličnog."
   "Možda su skriveni."
   "Tačno, ali se čini da to ne bi imalo mnogo smisla. A gde su tankovi za gorivo, izvori energije? Glavni omotač je popunjen, to smo proverili seizmičkim ispitivanjima. Sve šupljine na severnom poklopcu objašnjene su sistemima vazdušnih komora.
   To ostavlja južni kraj Rame do kojeg zapovednik Norton nije mogao da dopre zbog deset kilometara širokog vodenog pojasa. Tamo, na Južnom polu, postoje svakovrsni čudni mehanizmi i strukture - videli ste fotografije. Svakom je na volju da nagađa šta su.
   Međutim, ja sam, u razumnoj meri, siguran u sledeće: ukoliko Rama ima propulsivni sistem, to je nešto što potpuno izlazi van granica našeg sadašnjeg znanja. Zapravo, to bi mogao biti onaj basnoslovni 'kosmički pogon' o kojem ljudi govore već dvesta godina."
   "Vi ne biste isključili tu mogućnost?"
   "Naravno da ne bih. Ako uspemo da dokažemo da Rama ima kosmički pogon - čak i ako ništa ne doznamo o njegovom načinu dejstva - to bi predstavljalo krupno otkriće. Bar bismo znali da je takva stvar moguća."
   "Šta je kosmički pogon?" upita ambasador Zemlje, prilično žalostivno.
   "Ma koja vrsta propulzivnog sistema, ser Roberte, koji ne funkcioniše na načelu rakete. Antiteža - ukoliko je moguća - sasvim bi fino završila posao. Trenutno, mi ne znamo gde da tražimo takav pogon, a većina naučnika sumnja da uopšte postoji."
   "Ne postoji", ubacio je profesor Davidson. "To je Njutn presudio. Ne možete imati akciju bez reakcije. Kosmički pogon je besmislica. Ja vam stojim iza toga."
   "Možda ste u pravu", odgovorio je Perera sa neuobičajenom blagošću. "Ali, ako Rama nema kosmički pogon, onda nema nikakav. Naprosto nema mesta za konvencionalni propulsivni sistem, sa njegovim ogromnim rezervoarima goriva."
   "Teško je zamisliti da nešto gura unaokolo ceo jedan svet", reče Solomons. "Šta bi se desilo sa predmetima u njemu? Sve bi moralo biti prišrafljeno. Krajnje nepogodna stvar."
   "Pa, ubrzanje bi verovatno bilo vrlo malo. Najveći problem bi predstavljala voda Cilindričnog mora. Kako biste sprečili da..."
   Pererin glas je zamro, a oči mu se ustakliše. Činilo se da je zahvaćen grčevima neposredno predstojećeg napada padavice ili čak srčanog udara. Njegove kolege su ga uznemireno gledale; onda se naglo oporavio, lupi pesnicom o sto i uzviknu: "Naravno! To sve objašnjava! Južna litica je sad jasna!"
   "Meni nije", progunđao je ambasador Meseca, govoreći u ime svih prisutnih diplomata.
   "Pogledajte ovaj uzdužni presek Rame", nastavio je uzbuđeno Perera, razvijajući svoju mapu. "Imate li svoje primerke? Cilindrično more je ograđeno dvema liticama, koje potpuno opasuju unutrašnjost Rame. Ona na severu visoka je svega pedeset metara. S druge strane, južna litica je visoka gotovo pola kilometra. Čemu tako velika razlika? Niko nije uspeo da smisli pametan razlog.
   Ali, pretpostavite da Rama jeste kadar da sebe potiskuje - ubrzavajući tako da severni kraj bude napred. Voda mora bi težila da ide unatrag; nivo na jugu bi porastao, možda za stotine metara. Otuda - litica. Da vidimo..."
   Počeo je pomamno da škraba. Nakon zapanjujuće kratkog vremena - nije moglo potrajati duže od dvadeset sekundi - pobedonosno je podigao pogled. "Znajući visinu litica, možemo izračunati najveće ubrzanje koje je Rama u stanju da izdrži. Ukoliko bi premašalo dva odsto sile teže, more bi se izlilo preko južog kontinenta."
   "Jedna pedesetina Zemljine teže? To nije mnogo."
   "Za masu od deset miliona megatona - jeste. A to je sve što vam je potrebno za astronomsko manevrisanje."
   "Velika hvala, doktore Perera", reče hermijanski ambasador. "Dali ste nam puno građe za razmišljanje. Gospodine predsedniče, možemo li predočiti zapovedniku Nortonu važnost istraživanja predela Južnog pola?"
   "On čini sve što može. Naravno, more je prepreka. Oni pokušavaju da sagrade neku vrstu splava - kako bi doprli bar do Njujorka."
   "Južni pol može biti čak važniji. U međuvremenu, ja ću ova pitanja izložiti Generalnoj skupštini. Imam li vašu saglasnost?"
   Niko se nije usprotivio, čak ni dr Tejlor. Baš kad su se članovi Odbora spremali da se isključe iz mreže, ser Luis podiže ruku.
   Stari istoričar je retko govorio; kad je govorio - svi su slušali.
   "Pretpostavimo da odista utvrdimo da je Rama - aktivan i da poseduje pomenute sposobnosti. U vojnim poslovima postoji stara izreka da sposobnost ne podrazumeva nameru."
   "Koliko treba da čekamo da bismo otkrili kakve su namere Rame?" upita Hermijanac. "Kad ih otkrijemo, može uveliko biti prekasno."
   "Već je prekasno. Ne postoji ništa što bismo mogli preduzeti da utičemo na Ramu. U stvari, sumnjam da je ikad i postojalo."
   "Ser Luise, ja to ne priznajem. Ima mnogo stvari koje možemo učiniti - ukoliko se pokaže nužnim. Međutim, vreme je beznadežno kratko. Rama je kosmičko jaje koje zagrevaju ognjevi Sunca. Može se izleći svakog časa."
   Predsednik Odbora je sa neskrivenom zapanjenošću pogledao ambasadora Merkura. Retko kad se u svojoj diplomatskoj karijeri toliko iznenadio. Nikad ne bi ni sanjao da je Hermijanac sposoban za takav poetičan uzlet mašte.

20. KNJIGA OTKROVENJA
   Kad bi mu se neko od posade obratio sa 'zapovedniče', ili, još gore, sa 'gospodine Nortone' uvek je bilo posredi nešto ozbiljno. Nije se mogao setiti da mu se Boris Rodrigo ikad ranije obratio na takav način, te je ovo moralo biti dvostruko ozbiljnije. Čak i u normalno vreme, Rodrigo je bio ozbiljna i trezvena osoba.
   "Borise, u čemu je problem?" upitao je kad se za njima zatvoriše vrata kabine.
   "Zapovedniče, molio bih dozvolu da upotrebim brodski prioritet za direktnu poruku Zemlji."
   Ovo jeste neuobičajeno, mada ne i besprimerno. Rutinski signali su išli do najbližeg planetarnog releja - trenutno rade preko Merkura - i mada je vreme prenosa iznosilo svega nekoliko minuta, često je trebalo pet ili šest sati dok poruka stigne na sto ličnosti kojoj je namenjena. U devedeset devet odsto slučajeva to je bilo sasvim zadovoljavajuće; međutim, u hitnim slučajevima direktniji i mnogo skuplji kanali mogli su se upotrebiti po kapetanovoj odluci.
   "Ti, naravno, znaš da mi moraš dati dobar razlog. Celokupan talasni opseg kojim raspolažemo već je zagušen prenosom podataka. Da li je ovo hitan slučaj lične prirode?"
   "Ne, zapovedniče. Mnogo je važnije. Želim da pošaljem poruku Majci Crkvi."
   Aha, reče sebi Norton. Kako sad da postupim?
   "Da li bi mogao da objasniš?"
   Nortonov zahtev nije podstakla puka radoznalost, mada je i ona svakako bila prisutna. Ako da Rodrigu prioritet koji traži, moraće da opravda svoj postupak.
   Mirne plave oči su piljile u njegove. Nikad nije video Rodriga da izgubi vlast nad sobom, da bude drukčiji do potpuno samouveren. Svi kosmohrišćani su takvi; to je jedna od blagodati njihove vere i doprinosi da budu dobri kosmonauti. Međutim, ponekad je njihova sumnje lišena izvesnost malčice jedila one zlosrećnike koji nisu bili udostojeni otkrovenja.
   "Reč je o svrsi Rame, zapovedniče. Mislim da sam je otkrio."
   "Nastavi."
   "Pogledajte kako stvari stoje. Ovde imamo potpuno prazan, beživotan svet - a ipak pogodan za ljudska bića. Ima vodu i atmosferu koju možemo da udišemo. Dolazi iz udaljenih dubina svemira, usmeren tačno na Sunčev sistem - stvar potpuno neverovatna kad bi bila u pitanju čista slučajnost. A Rama ne izgleda samo nov, već i kao da nikad nije bio upotrebljen."
   Svi smo to razmatrali desetine puta, pomisli Norton. Šta Rodrigo može da doda?
   "Naša vera nam je kazivala da očekujemo takvu posetu, mada ne znamo tačno kakav će oblik poprimiti. Sveto pismo daje izvesne nagoveštaje. Ako ovo nije drugi Dolazak, može biti drugi Sudnji dan; priča o Noju opisuje prvi. Ja verujem da je Rama kosmička barka poslana ovamo da spase - one koji su spasenja dostojni."
   U kabini je dosta dugo vladala ćutnja. Ne da je Nortonu ponestalo reči; pre je bilo u pitanju to da mu na je um padalo suviše pitanja, a nije bio siguran koja bi bilo taktično postaviti.
   Na kraju je primetio, glasom blagim i neutralnim koliko je uspeo da smogne: "To je vrlo zanimljivo shvatanje i mada ja ne sledim vašu veru, ono je verovatno primamljivo." Nije bio licemeran ili laskav; oslobođena religioznih primesa, Rodrigova teorija je bila ubedljiva bar koliko pola tuceta drugih koje je čuo. Pretpostavimo da neka katastrofa treba da zadesi ljudski rod, a neka blagonaklona viša inteligencija sve to zna? To bi sve objasnilo, vrlo glatko. Međutim, ipak ostaje nekoliko problema.
   "Nekoliko pitanja, Borise. Rama će za tri nedelje biti u perihelu, zatim će obići Sunce i napustiti Sunčev sistem isto onako brzo kao što je ušao. Nema mnogo vremena za Strašni sud ili za otpremanje onih koji su - ovaj - odabrani, bez obzira na to kako će se to obaviti."
   "Sasvim tačno. I zato će Rama, kad stigne do perihela, morati da smanji brzinu i pređe u orbitu za parkiranje - verovatno onu čiji je afel na orbiti Zemlje. Tamo bi mogao da obavi drugu promenu brzine i da se sretne sa Zemljom."
   Ovo je bilo uznemirujuće ubedljivo. Ukoliko Rama želi da ostane u Sunčevom sistemu, postupa kako treba za ostvarenje te namere. Najuspešniji način usporavanja jeste približiti se što je moguće više Suncu, pa tamo izvesti manevar kočenja. Ako ima istine u Rodrigovoj teoriji, ili nekoj njenoj varijanti, uskoro će biti stavljena na probu.
   "Još nešto, Borise. Šta sad kontroliše Ramu?"
   "Nema doktrine koja bi nas savetovala u tom pogledu. Možda je to čist robot. Ili možda - duh. To bi objasnilo zašto nema tragova bioloških životnih oblika."
   'Avetinjski asteroid': zašto je ta fraza izronila iz dubina pamćenja? Onda se setio glupave priče, pročitane pre mnogo godina, ali je smatrao da je najbolje da ne pita Rodriga da li je naišao na tu priču. Sumnjao je da je njegov ukus sklon toj vrsti štiva.
   "Evo šta ćemo učiniti, Rodrigo", reče, naglo donevši odluku. Hteo je da prekrati ovaj razgovor pre no što postane pretežak, a činilo mu se da je našao dobar kompromis. "Možeš li sažeti svoje ideje u manje od - hm, hiljadu bita?"
   "Da, mislim da mogu."
   "E, pa, ako postigneš da zvuče kao razumna naučna teorija, poslaću ih, sa najvišim prioritetom, Odboru za Ramu. A onda jedan primerak može istovremeno da ode tvojoj crkvi i svi će biti zadovoljni."
   "Hvala, zapovedniče. Zaista sam vam zahvalan."
   "Oh, ja to ne činim da bih spasao svoju savest. Prosto bih hteo da vidim kako će Odbor to da rastumači. Čak i ako se s tobom u svemu ne slažem, možda si naleteo na nešto važno."
   "Pa, znaćemo na perihelu, zar ne?"
   "Tako je. Na perihelu ćemo znati."
   Kad je Rodrigo otišao, Norton je pozvao komandni most i dao neophodnu dozvolu. Smatrao je da je prilično elegantno rešio problem; sem toga, pretpostavimo da je Rodrigo u pravu.
   Možda je povećao svoje izglede da se nađe među spasenima.

21. POSLE BURE
   Dok su lebdeli sad dobro znanim hodnikom kompleksa vazdušnih komora Alfa, Norton se pitao da nisu dopustili da nestrpljenje nadvlada opreznost. Čekali su u Nastojanju četrdeset osam sati - dva dragocena dana - spremni da smesta odu ukoliko to događaji budu opravdali. Ali ništa se nije dogodilo; instrumenti ostavljeni u Rami nisu otkrili nikakvu neuobičajenu aktivnost. Televizijska kamera na glavčini bila je osujećujuće zaslepljena maglom koja je svela vidljivost na nekoliko metara i tek sad počinje da se povlači.
   Kad su otvorili poslednja vrata vazdušne komore i lebdeli u splet užadi oko glavčine, Nortona je prvo iznenadila promena svetlosti. Više nije bila oštroplava, već mnogo mekša i blaža; podsećala ga je na svetao, magličast dan na Zemlji.
   Pogledao je niz osu ovog sveta i nije mogao da vidi ništa osim blistavog, bezličnog tunela beline što se pruža sve do onih čudnih planina na Južnom polu. Unutrašnjost Rame bila je potpuno zaklonjena oblacima, a u njihovoj masi se nije video nijedan procep. Vrh sloja je bio vrlo oštro ocrtan; oblikovao je manji valjak unutar većeg valjka ovog obrtnog sveta, ostavljajući središnje jezgro, široko pet-šest kilometara, potpuno vedrim, ako se izuzme nekoliko zalutalih pramenova cirusa.
   Ogromnu cev oblaka iznutra je osvetljavalo šest Raminih veštačkih sunaca. Mesta tri sunca na ovom severnom kontinentu jasno su određivale difuzne trake svetlosti; međutim, ona na suprotnoj obali Cilindričnog mora stapala su se u neprekinut svetleći pojas.
   Šta se zbiva dole, ispod tih oblaka, upitao se Norton. No, bar je oluja, što ih je centrifugalno rasporedila u takvu savršenu simetriju oko ose Rame, sada minula. Ukoliko nema drugih iznenađenja, silazak će biti bezbedan.
   Izgledalo je prikladno da se za ovu povratnu posetu upotrebi ista ona ekipa koja je obavila prvi duboki prodor u Ramu. Narednik Majron - kao i svi ostali članovi posade Nastojanja - sad je u poptunosti zadovoljavao fizičke norme brodske lekarke Ernst; čak je, sa ubedljivom iskrenošću, tvrdio da više nikad neće nositi stare uniforme.
   Dok je posmatrao Mersera, Kalverta i Majrona kako brzo i samouvereno 'plivaju' niz lestve, Norton je sebe podsećao koliko se stvari izmenilo u međuvremenu. Onog prvog puta silazili su u hladnoću i pomračinu; sada idu ka svtlosti i toploti. A prilikom svih ranijih poseta bili su sigurni da je Rama mrtav. To može i dalje biti tačno, u biološkom smislu. Ali nešto se kreće i reč Borisa Rodriga može da posluži kao ma koja druga: 'duh' Rame je budan.
   Kad su stigli do platforme u podnožju lestvi i spremali se da krenu niz stepenište, Merser je obavio uobičajenu rutinsku probu atmosfere. Postojale su izvesne stvari koje nikad nije uzimao zdravo za gotovo; čak i kad su ljudi oko njega savršeno ugodno disali, bez pomagala, dešavalo se da najpre obavi proveru vazduha pre no što će otvoriti svoj šlem. Kad bi zatražili da objasni takvu preteranu opreznost, odgovarao je: "Jer ljudska čula nisu dovoljno savršena, eto zašto. Tebi se može činiti da se izvrsno osećaš, ali sa sledećim dubokim udisajem možeš se naći na zemlji kao proštac".
   Pogledao je na svoj merni uređaj pa reče: "Do đavola!"
   "Šta se desilo?" upta Kalvert.
   "Pokvaren je - pokazuje previsok postotak. Čudno; koliko znam to se nikad ranije nije dogodilo. Proveriću ga na svom disajnom kolu."
   Uključio je kompaktni mali analizator na probni priključak svoje rezerve kiseonika, potom je neko vreme stajao, zamišljeno ćuteći. Drugovi su ga zabrinuto gledali; sve što bi uznemirilo Mersera moralo se uzeti odista ozbiljno.
   Isključio je merni uređaj, upotrebio ga da ponovo isproba atmosferu Rame, a onda je pozvao kontrolu na glavčini. "Kapetane! Da li biste hteli da izmerite O2?"
   Pauza je potrajala mnogo duže no što je to zahtev opravdavao. Potom Norton odgovori preko radija: "Mislim da nešto nije u redu s mojim mernim uređajem".
   Spor osmeh je razvukao Merserovo lice. "Skočio je za pedeset odsto, zar ne?"
   "Jeste. Šta to znači?"
   "To znači da svi možemo da skinemo maske. Zar to nije zgodno?"
   "Nisam baš siguran", odgovori Norton, kao odjek zajedljivosti u Merserovom glasu. "Izgleda suviše dobro da bi bilo istina." Nije bilo potrebno da išta više kaže. Poput svih kosmonauta, Norton je bio duboko sumnjičav prema stvarima koje su suviše dobre da bi bile istina.
   Merser je odškrinuo masku i oprezno udahnuo. Prvi put na ovoj visini vazduh je bio savršeno pogodan za disanje. Ustajali, mrtvi miris je iščezao, takođe i preterana suvoća koja je ranije prouzrokovala nekoliko slučajeva teškoća sa disajnim organima. Vlažnost sad iznosi zapanjujućih osamdeset odsto; tome je besumnje doprinelo otapanje mora. U vazduhu se oseća vlažna zapara; istina, ne i neprijatna. Kao letnje veče, pomisli Merser, na nekoj tropskoj obali. Klima u Rami se dramatično popravila za poslednjih nekoliko dana.
   Ali zašto? Povećana vlažnost nije problem; mnogo je teže objasniti nepojamno povećanje postotka kiseonika. Ponovo krenuvši naniže, Merser započe niz sračunavanja u glavi. Kad su zašli u sloj oblaka, još ne beše došao do ma kakvih zadovoljavajućih rezultata.
   Bio je to dramatičan doživljaj, jer prelaz beše nagao. U jednom trenutku su klizili naniže, kroz proziran vazduh, stiskajući glatki metal šipke da ne bi suviše povećali brzinu u ovom području gde vlada četvrtina zemaljske teže. Onda su odjednom uleteli u zaslepljujuće belu maglu, a vidljivost se smanjila na svega nekoliko metara. Merser je tako naglo zakočio, da je Kalvert gotovo naleteo na njega, a Majron je stvarno naleteo na Kalverta, gotovo ga oborivši sa šipke.
   "Polako", reče Merser. "Rasporedite se tako da smo jedni drugima tek na vidiku. I ne dopustite da razvijete suviše veliku brzinu za slučaj da moram da se naglo zaustavim."
   U avetinjskoj tišini nastaviše da klize naniže, kroz maglu. Kalvert je mogao da nazre Mersera kao nejasnu senku deset metara ispod sebe, a kad se osvrnuo, Majron se nalazio na istom rastojanju iza njega. U neku ruku, ovo je čak sablasnije od onog spuštanja u potpunu tamu ramanske noći; tada su im bar mlazevi reflektora pokazivali šta leži naperd. A ovo je kao da čovek pri slaboj vidljivosti roni na otvorenom moru.
   Bilo je nemoguće reći koliki su put prevalili, no Kalvert je nagađao da su gotovo stigli do četvrtog nivoa, kad Merser opet naglo zakoči. Kad su se okupili, on prošaputa: "Slušajte! Zar ništa ne čujete?"
   "Da", reče Majron trenutak potom. "Zvuči kao vetar."
   Kalvert nije bio tako siguran. Okretao je glavu tamo-amo, pokušavajući da odredi smer slabašnog mrmora što je kroz maglu dopirao do njih, ali je ubrzo napustio pokušaj kao beznadežan.
   Nastavili su da klize, stigli su do četvrtog nivoa i pošli ka petom. Sve vreme onaj zvuk je postajao jači - i sve sablasnije poznat. Nalazili su se na sredini četvrtog stepeništa kad Majron doviknu: "Da li ga sad prepoznajete?"
   Trebalo je da ga odavno identifikuju, no to nije bio zvuk koji bi povezali sa ma kojim svetom osim Zemlje. Dolazeći iz magle, iz izvora čija se udaljenost nije mogla proceniti, čula se postojana grmljavina vode što pada.
   Nekoliko minuta kasnije tavanica od oblaka se završila, naglo kao što je i počela. Izjurili su u zaslepljujući blesak ramanskog dana, koji je još blistavijim činila svetlost što se odbija o nisko navučene oblake. Tu je ona poznata zakrivljena ravnica - sad prihvatljivija za um i čula, jer se više ne vidi njen pun krug. Nije bilo suviše teško zamišljati da gledaju niz široku dolinu i da uspon mora ići u stranu. Zaustavili su se na petoj, pretposlednjoj platformi da izveste da su prošli kroz pokrivač oblaka i da obave brižljiv pregled. Dole, u ravnici, koliko su mogli primetiti, ništa se nije promenilo; međutim, ovde gore, na severnoj kupoli, Rama je proizveo novo čudo.
   Znači, to je izvor zvuka koji su čuli. Tri ili četiri kilometra odavde, iz nekog izvora skrivenog u oblacima, spuštao se vodopad i oni su nekoliko dugih minuta nemo zurili u njega, gotovo ne verujući vlastitim očima. Logika im je govorila da na ovom obrtnom svetu nijedan predmet koji pada ne može da se kreće u pravoj liniji, no beše nečeg užasno neprirodnog u zakrivljenom vodopadu što zaošijava u stranu, da se završi mnogo kilometara dalje od tačke koja se nalazi neposredno ispod njegovog izvora.
   "Da je Galilej rođen u ovom svetu", reče konačno Merser, "poludeo bi izračunavajući zakone dinamike."
   "Ja sam mislio da ih znam", odgovori Kalvert, "pa ipak ludim. Profo, zar tebe ovo ne uznemirava?"
   "Zašto bi?" reče Majron. "To je savršeno jasna demonstracija Koriolisovog efekta. Voleo bih da je mogu pokazati nekim svojim studentima."
   Merser je zamišljeno zurio u traku Cilindričnog mora što opasuje loptu.
   "Jeste li primetili šta se dešava sa vodom?" reče napokon.
   "Pazi - više nije onako plava. Rekao bih da je zelena kao grašak. Šta to znači?"
   "Možda isto što i na Zemlji. Lora je ovo more nazvala organskim rastvorom koji čeka da se mućkanjem preobrati u život. Možda se upravo to dogodilo."
   "Za dva dana! Na Zemlji je to trajalo milione godina."
   "Trista sedamdeset pet miliona, prema poslednjoj proceni. Znači, odatle se pojavio kiseonik. Rama je prošišao kroz anaerobni stupanj i došao je do fotosintetičkih biljki - za otprilike četrdeset osam sati. Pitam se šta li će proizvesti sutra?"

22. PREPLOVITI CILINDRIČNO MORE
   Kad su dospeli do podnožja stepeništa, doživeli su drugi potres. Isprva je izgledalo da je nešto prošlo kroz logor, preturajući opremu, čak skupljajući manje predmete i odnoseći ih. Međutim, nakon kratkog ispitivanja, njihovu uznemirenost smenila je prilično posramljena najeđenost.
   Krivac je bio samo vetar. Mada su pre polaska bili privezali sve slobodne predmete, neki konopci su morali popustiti pod izuzetno jakim udarima vetra. Trebalo im je nekoliko dana dok su uspeli da prikupe svu svoju razbacanu imovinu.
   Inače je izgledalo da nema većih promena. Čak se i tišina Rame vratila, sad kad su prohujale efemerne proletnje bure. A tamo na ivici ravnice mirno je more što čeka prvi brod nakon miolion godina.
   "Zar ne bi trebalo krstiti novi brod bocom šampanjca?"
   "Čak i da u skladištu ima šampanjca, ne bih dozvolio takvo zločinačko rasipanje. Uostalom, prekasno je. Već smo ga porinuli."
   "Bar plovi. Džimi, dobio si opkladu. Isplatiću je kad se vratimo na Zemlju."
   "Mora imati ime. Da li neko ima ideju?"
   Predmet ovih nimalo laskavih opaski poigravao je kraj stepenica što vode u Cilindrično more. Bio je to mali splav, konstruisan od šest praznih buradi za namirnice koje je spajao lak metalni okvir. Građenje splava, njegovo sastavljanje u logoru Alfa i prevlačenje, na točkovima koji su se mogli skinuti, preko više od deset kilometara ravnice, zaokupili su svu energiju posade tokom nekoliko dana. Naopako ako se ta kocka ne isplati.
   Dobitak je bio vredan rizika. Zagonetne kule Njujorka što, udaljene pet kilometara, blistaju u svetlosti bez senki, čikale su ih još otkako su ušli u Ramu. Niko nije sumnjao da grad - ili već šta je - čini stvarno srce ovog sveta. Makar ne postigli ništa drugo, moraju doći do Njujorka.
   "Još nemamo ime. Kapetane, šta vi kažete?"
   Norton se nasmejao, a onda se odjednom uozbilji. "Našao sam vam ime. Nazovite ga Odlučnost."
   "Zašto?"
   "Tako se zvao jedan od Kukovih brodova. To je dobro ime. Poželimo da ga bude dostojan."
   Zavladalo je zamišljeno ćutanje, a onda je narednik Barns, koja je uglavnom bila odgovorna za konstrukciju, zatražila tri dobrovoljca. Svi prisutni su digli ruku.
   "Žao mi je - imamo samo četiri pojasa za spasavanje. Boris, Džimi, Pjeter - vi ste se svi u izvesnoj meri bavili jedrenjem. Hajde da isprobamo splav."
   Nikome nije izgledalo nimalo čudno što sad jedan narednik preuzima komandu. Rabi Barns je jedina na Nastojanju posedovala diplomu pomorca; to je odlučilo. Ona je plovila trkačkim trimaranima preko Pacifika, te nije izgledalo da će nekoliko kilometara potpuno mirne vode predstavljati naročito iskušenje za njenu veštinu.
   Otkako je ugledala ovo more, bila je rešena da obavi to putovanje. Tokom svih onih hiljadu godina koliko se čovek nosio sa vodama svog sveta nijedan pomorac nije se suočio sa nečim ma izdaleka sličnim ovome. Nekoliko poslednjih dana u glavi joj je odzvanjala glupava pesmica koje nije mogla da se oslobodi: "Preploviti Cilindrično more..." E, pa, upravo će to učiniti.
   Njeni putnici su zauzeli mesta na improvizovanim sedištima i Rabi je pritisnula gas. Motor od dvadeset kilovata poče da se okreće, lančani prenosnici redukcionog menjača su se zamutili od brzine i Odlučnost je jurnula napred, uz klicanje gledalaca.
   Rabi se nadala da će s ovim teretom postići petnaest kilometara na sat, no zadovoljila bi se svakom brzinom preko deset. Duž litice je odmerena deonica od pola kilometra i Rabi je obavila kružno putovanje za pet i po minuta. Odbijajući vreme potrebno za okretanje, to je davalo brzinu od dvanaest kilometara na sat i Rabi je bila sasvim zadovoljna ovim rezultatom.
   Bez pogona, ali sa trojicom energičnih veslača, koji su pomagali njenom veštijem veslu, Rabi je uspela da postigne četvrtinu te brzine, te se, čak i ako se motor pokvari, za nekoliko sati mogu vratiti na obalu. Jake energetske ćelije mogle su obezbediti dovoljno energije da se oplovi svet, ali je, za svaki slučaj, ponela dve rezervne. A sad, kad se magla sasvim razišla, čak i tako oprezan pomorac kakav je Rabi beše spremna da bez kompasa isplovi na pučinu.
   Izašavši na obalu, odsečno je salutirala. "Gospodine kapetane, prvo putovanje Odlučnosti uspešno obavljeno. Sad čekamo vaše instrukcije."
   "Vrlo dobro... admirale. Kad ćete biti spremni da isplovite?"
   "Čim se ukrcaju zalihe i lučki kapetan izda dozvolu."
   "Onda krećemo u zoru."
   "Razumem!"
   Pet kilometra vode na mapi ne izgleda mnogo; sasvim je drukčije kad se čovek nalazi usred nje. Krstarili su tek deset minuta, a pedesetmetarska litica severnog kontinenta već je izgledala iznenađujuće udaljena. A, neobjašnjivo, nije se činilo da je Njujork mnogo bliži.
   Najveći deo vremena malo su pažnje posvećivali kopnu; još su bili odveć zaokupljeni čudom mora. Više nisu pravili nervozne šale koje su obeležile početak putovanja. Ovaj nov doživljaj bio je odveć silan.
   Svaki put kad osetim da sam se privikao na Ramu, reče sebi Norton, on ispovrti neko novo čudo. Dok je Odlučnost postojano grabila napred, stalno je nanovo izgledalo da su zapali u udolinu džinovskog talasa, talasa sa svake strane zakrivljenog uvis dok ne postane vertikalan da bi onda visio u vazduhu dok se dva krila ne spoje u tečni luk, šesnaest kilometara iznad njihovih glava. Uprkos svemu što su im govorili razum i logika, nijedan putnik se nije mogao na duže osloboditi utiska da će se ti milioni tona vode svakog časa stropoštati sa neba.
   No, i pored toga, njihov glavni osećaj bila je ushićenost; beše prisutan osećaj opasnosti bez ikakve stvarne opasnosti. Naravno, ukoliko samo more ne porodi nova iznenađenja.
   To je bila nepobitna mogućnost, jer, kao što je naslutio Merser, voda je sada živa. Svaka kašičica sadrži hiljade okruglih, jednoćelijskih mikroorganizama, sličnih najranijim oblicima planktona koji su postojali u okeanima Zemlje.
   Ipak su pokazivali zbunjujuće razlike. Nisu imali jedro, kao ni mnoge druge minimalne neophodnosti čak i za najprimitivnije zemaljske oblike života. I mada je Lora Ernst - sada u dvostrukom svojstvu naučnika-istraživača i brodskog lekara - dokazala da nesumnjivo proizvode kiseonik, bilo ih je premalo da se objasni porast kiseonika u atmosferi Rame. Trebalo bi da ih ima na milijarde, a ne samo na hiljade.
   Potom je otkrila da se broj mikroorganizama brzo smanjuje i da je morao biti daleko veći u prvim satima ramanske zore. Kao da je došlo do kratkotrajne eksplozije života, koja je, za trilion puta kraće vreme, ponovila ranu istoriju Zemlje. Sada se možda iscrpla; plutajući mikroorganizmi se raspadaju, otpuštaju svoje zalihe hemikalija natrag u more.
   "Ako budete morali da se spasavate plivanjem", upozorila je pomorce dr Ernst, "ne otvarajte usta. Nekoliko kapi neće smetati - ako ih odmah ispljunete. Međutim, sve ove sulude organometalne soli čine prilično otrovnu mešavinu i mrzelo bi me da moram da pronalazim protivotrov."
   Srećom, ta opasnost je izgledala neverovatna. Odlučnost bi mogla da se održi na površini čak i sa dve probušene vazdušne komore. (Kad su mu ovo rekli, Kalvert je mračno promrmljao: "Setite se Titanika!") A čak i ako potone, primitivni ali efikasni pojasi za spasavanje održaće im glave nad vodom. Mada je dr Ernst oklevala da se u tom pogledu odlučno izjasni, nije mislila da bi boravak u moru od nekoliko sati bio smrtonosan, ali ga nije preporučivala.
   Nakon dvadeset minuta postojanog približavanja, Njujork više nije bio udaljeno ostrvo. Postojao je stvarno mesto, a pojedinosti koje su videli samo kroz teleskop i na uveličanim fotografijama sada su se otkrivale kao masivne, čvrste građevine. Sad se upadljivo primećivalo da je 'grad', kao i tolike stvari u Rami, u triplikatu. Sastoji se od tri istovetna, kružna kompleksa, ili superstrukture, što se uzdižu sa dugačkog, ovalnog postolja. Fotografije snimljene sa glavčine takođe su ukazivale da je svaki kompleks i sam podeljen na tri jednaka dela, poput torte isečene u kriške od sto dvadeset stepeni. To će znatno uprostiti posao istraživanja; izgleda da će morati da ispitaju samo jednu devetinu Njujorka, kako bi ga sagledali u celini. No, i to će biti zamašan poduhvat. To će značiti istraživanje najmanje jednog kvadratnog kilometra zgrada i mašinerije, od kojih se neke uzdižu na stotine metara.
   Ramanci su, izgleda, umetnost trostruke redundancije doveli do visokog stepena savršenstva. To se ispoljilo sistemom vazdušnih komora, stepeništima što idu sa glavčine, veštačkim suncima. A tamo gde su u pitanju bili odista važni objekti, čak su učinili i sledeći korak. Činilo se da je Njujork primer trostruko trostruke redundancije.
   Rabi je upravila Odlučnost prema centralnom kompleksu gde stepenište ide od vode do vrha zida, ili nasipa, što okružuje ostrvo. Tu se nalazila čak i zgodno postavljena bitva za koju su se mogli privezati čamci. Kad je to ugledala, Rabi se veoma uzbudila. Sad se neće smiriti dok ne pronađe jedno od plovila kojima su Ramanci brodili svojim neobičnim morem.
   Norton je prvi kročio na obalu. Osvrnuo se na svoje troje saputnika i rekao: "Sačekajte na brodu dok ne dođem do vrha zida. Kad mahnem rukom, pridružiće mi se Pjeter i Boris. Rabi, ti ostani za kormilom, tako da možemo da zaplovimo u svakom trenutku. Ako se meni ma šta desi, javi Karlu i sledi njegova uputstva. Prosuđuj sama - ali bez herojstva. Jasno?"
   "Razumem, kapetane! Srećno!"
   Zapovednik Norton nije stvarno verovao u sreću; nikad nije ušao u neku situaciju pre no što analizira sve činioce i sebi obezbedi odstupnicu. Ali Rama ga još jednom prisiljava da prekrši neko od svojih omiljenih pravila. Ovde su gotovo svi činioci nepoznati, nepoznati kao što su to Tihi okean i Veliki koralni greben bili za njegovog junaka pre tri i po stoleća. Da, dobro će mu doći sva sreća koja se možda povlači unaokolo.
   Stepenište je praktično bilo kopija onog kojim su sišli na drugoj obali mora, gde, nema sumnje, njegovi prijatelji kroz teleskope gledaju pravo u njega. A 'pravo' je sad tačna oznaka; u ovom pravcu, paralelnom sa osom Rame, more je odista potpuno ravno. To je možda jedina vodena masa u svemiru za koju to važi, jer na svim drugim svetovima svako more i jezero mora da sledi površinu lopte, sa podjednakom zakrivljenošću u svim pravcima.
   "Gotovo sam na vrhu", izvestio je, govoreći za dokumentaciju i za svog zamenika, koji pet kilometara odavde napeto sluša. "Još vlada potpuna tišina. Radijacija normalna. Držim merni uređaj nad glavom, za slučaj da zid nečem služi kao zaklon. A ako s druge strane ima neprijateljskih bića, prvo će u to pucati."
   Naravno, šali se. A ipak, zašto preuzimati rizik kad je podjednako lako izbeći ga?
   Kad je prešao poslednji stepenik, ustanovio je da je ravan vrh nasipa širok desetak metara. S unutrašnje strane naizmenični niz rampi i stepeništa vodi do glavnog nivoa grada, dvadeset metara niže. On, zapravo, stoji na visokom zidu koji potpuno opasuje Njujork, te ima odličan pregled.
   Bio je to vidik gotovo ošamućujuć u svojoj složenosti i prvo što je Norton učinio beše da kamerom napravi sporu panoramu. Onda je mahnuo svojim drugovima i radiom javio preko mora: "Nikakvih znakova aktivnosti; sve mirno. Dođite gore - počećemo istraživanje".