36. KUĆA STRAVE
   Istorija je puna noćnih mora. Neke od njih su prirode, dok je druge čovek načinio.
   Krajem dvadeset prvog veka, većina prirodnih - velike boginje, 'crna smrt', sida, opaki virusi što vrebaju u afričkoj džungli - bila je iskorenjena, ili bar držana pod kontrolom, zahvaljujući napretku medicine. Nije, međutim, bilo mudro potcenjivati domišljatost Majke Prirode, tako da niko nije sumnjao u to da će budućnost doneti nova neprijatna biološka iznenađenja čovečanstvu.
   Predstavljalo je, stoga, razboritu meru predostrožnosti sačuvati nekoliko uzoraka svih tih užasa za naučno proučavanje - brižljivo čuvanih, razume se, tako da nije bilo mogućnosti da umaknu i ponovo naprave pustoš među pripadnicima ljudske rase. Ali kako se mogla obezbediti potpuna izvesnost da se to neće dogoditi?
   Digla se - sasvim razumljivo - silna graja krajem dvadesetog veka kada je predloženo da se poslednji poznati virusi velikih boginja čuvaju u Centrima za kontrolu bolesti u Sjedinjenim Državama i Rusiji. Ma koliko to neverovatno izgledalo, postojala je teorijska mogućnost da dođe do njihovog oslobađanja prilikom nesrećnih slučajeva kao što su zemljotresi, kvar na opremi - ili čak sabotaža terorističkih grupa.
   Rešenje koje je sve zadovoljilo (osim nekolicine ekstremista iz pokreta 'Sačuvajte lunarnu divljinu') bilo je da se uzorci prebace na Mesec i tamo čuvaju u laboratoriji na kraju kilometar dugačkog tunela prokopanog u izdvojenoj planini Piko, jednoj od najistaknutijih osobenosti Mare Imbrijuma. A tu su im se, tokom godina, pridružili neki od najizuzetnijih primera pogrešno primenjene ljudske domišljatosti - štaviše, sumanutosti.
   Bili su to gasovi i magle koji su, čak i u mikroskopskim dozama, izazivali sporu ili trenutnu smrt. Neke od njih načinili su pripadnici religijskih kultova koji su, iako mentalno oštećeni, ipak uspeli da ovladaju zavidnim naučnim znanjem. Većina njih verovala je da neposredno predstoji smak sveta (koji će, razume se, preživeti jedino njihovi sledbenici). U slučaju da se Bog pokaže rasejan i ne obavi stvar onako kako je predviđeno, oni su bili tu da isprave njegov nesrećni previd.
   Prvi napadi tih pogubnih kultista izvršeni su na tako osetljive mete kao što su prepune podzemne železnice, veliki sajmovi, sportski stadioni, pop koncerti... Na desetine hiljada bilo je ubijeno, a još mnogo više povređeno, pre no što je ludilo stavljeno pod kontrolu početkom dvadeset prvog veka. Kako to često biva, iz ovog zla izišlo je i neko dobro: svetske institucije za sprovođenje zakona bile su prinuđene, kao nikada ranije, na saradnju, pa čak i takve otpadničke države koje su sprovodile politički terorizam nisu mogle da dopuste te sasvim nepredvidljive organizacije.
   Hemijski i biološki agenti korišćeni pri tim napadima - kao i u ranijim ratovanjima - pridružili su se smrtonosnoj zbirci u Pikou. Sa njima su zajedno uskladišteni protivotrovi, kada su uopšte postojali. Javila se nada da nijedna ova stvar neće više opterećivati čovečanstvo - ali one su i dalje stajale na raspolaganju, veoma pomno čuvane, ako bi se za njima ukazala neka očajnička potreba.
   Treća kategorija pošasti odložena u Trezoru u Pikou, iako bi se mogla klasifikovati kao 'zarazne klice', nikada nikoga nije ubila ili povredila - neposredno. One čak nisu ni postojale pre kraja dvadesetog veka, ali za samo nekoliko decenija načinile su štetu od mnogo milijardi dolara, uništavajući pri tom ljudske živote podjednako delotvorno kao i bilo koja telesna boljka. Posredi su bile bolesti koje su napadale najnovijeg i najsvestranijeg slugu čovečanstva - kompjuter.
   Dobivši nazive iz medicinskih rečnika - virusi, prioni, pantljičare - bili su to programi koji su često oponašali, uz zastrašujuću tačnost, svoje organske srodnike. Neki su bili bezopasni - tek nešto više od vedrih šala, načinjeni da iznenade ili zabave kompjuterske operatore neočekivanim porukama i slikama na monitorima. Drugi su bili daleko zloćudniji - hotimice sazdani izazivači katastrofa.
   U većini slučajeva, njihova svrha bila je u potpunosti plaćenička; predstavljali su sredstvo kojim su rafinovani kriminalci ucenjivali banke i komercijalne organizacije, sada u potpunosti zavisne od delotvornih operacija svojih kompjuterskih sistema. Suočene sa pretnjom da će im banke podataka biti automatski izbrisane u nekom određenom trenutku, ukoliko ne izvrše prenos nekoliko megadolara na dati anonimni račun u inostranstvu, većina žrtava odlučila je da ne rizikuje moguću nepopravljivu štetu. Plaćale su u tišini, uglavnom - kako bi izbegle javne, pa čak i privatne neprijatnosti - ne izveštavajući policiju.
   Razumljiva želja za tajnošću olakšavala je posao ovim elektronskim pljačkašima; čak i kada bi bili uhaćeni, pravni sistem postupao je blago prema njima, budući da se još nije znalo kako sankcionisati ovu novu vrstu prestupa - a, u krajnjoj liniji, oni nikome nisu stvarno naudili, zar ne? I odista, pošto bi većina ovih počinitelja odležala svoje kratke kazne, neupadljivo bi ih angažovale same žrtve, držeći se starog načela da su lovokradice najbolji čuvari lovišta.
   Kompjuterske kriminalce podsticala je isključivo pohlepa, odnosno oni svakako nisu želeli da unište organizacije koje su pljačkali: nijedan pametan parazit ne ubija svog domaćina. Ali na delu su bili i drugi, znatno opasniji neprijatelji društva...
   Obično su posredi bili loše prilagođeni pojedinci - tipično muškarci u mladalačkom dobu - koji su radili sami i, naravno, u potpunoj tajnosti. Njihov naum bio je da prave programe koji bi jedino stvarali pustoš i pometnju, pošto bi se raširili po celoj planeti posredstvom svetskih kablovskih i radio-mreža, odnosno, fizičkih prenosnika kao što su diskete ili CD-ROM-ovi. Potom bi uživali i haosu koji su izazvali, uljuljkujući se u osećanju moći koje je taj 'podvig' davao njihovim ubogim psihama.
   Ponekad bi ti nastrani geniji bivali otkriveni, da bi ih potom preuzimale nacionalne obaveštajne službe za svoje tajne ciljeve - najčešće da prodru u banke podataka njihovih takmaca. Bili su to srazmerno bezazleni poslovi, budući da su ove organizacije imale bar izvesno osećanje građanske odgovornosti.
   Ali tako nije bilo sa apokaliptičkim sektama, koje su sa oduševljenjem otkrile ovaj novi arsenal u kome se nalazilo oružje znatno delotvornije i sa znatno većim dometom nego što su ga imali gasovi ili bacili. A i daleko mu se teže bilo suprotstaviti, budući da se trenutno moglo lansirati u milione kancelarija i domova.
   Kolaps Njujorško-havanske banke 2005, lansiranje indijskih nuklearnih projektila 2007. (srećom, sa neaktiviranim bojevim glavama), isključenje panevropske kontrole vazdušnog saobraćaja 2008, paraliza severnoameričke telefonske mreže iste godine - sve su to bile probe kultista za sudnji dan. Zahvaljujući sjajnim podvizima nacionalnih kontraobaveštajnih službi, koje pod normalnim okolnostima nisu sarađivale, pa su čak i međusobno ratovale, ova pretnja je postepeno dovedena pod kontrolu.
   Bar je takvo vladalo opšte uverenje: više stotina godina nije bilo ozbiljnog napada na same temelje društva. Jedno od glavnih oružja pobede bila je moždana kapa - premda su postojali oni koji su smatrali da je uspeh tu ostvaren po preveliku cenu.
   Iako je rasprava o odnosu slobode pojedinca prema dužnostima države bila stara još u vreme kada su Platon i Aristotel pokušali da je kodifikuju, a i sva je prilika da će se u nedogled nastaviti, u trećem milenijumu postignuta je izvesna saglasnost. Opšte je bilo prihvaćeno da je komunizam najsavršeniji oblik vladavine; nažalost, ustanovljeno je - po cenu od nekoliko stotina miliona života - da je on primenljiv jedino na društvene insekte, robote druge klase i slične ograničene kategorije. Za nesavršena ljudska bića, najmanje rđavo rešenje bila je demokratija, koja je često opisivana kao 'pohlepa pojedinca, koju ublažava delotvorna, ali ne odveć revnosna vlada'.
   Ubrzo pošto je moždana kapa ušla u široku upotrebu, neke veoma inteligentne - i krajnje revnosne - birokrate shvatile su da ona ima jedinstven potencijal kao sistem blagovremenog upozorenja. Tokom postupka podešavanja, dok je nosilac mentalno 'kalibrisan', bilo je moguće otkriti mnoge oblike psihoza pre no što one dođu u priliku da postanu opasne. Pri tom je često predlagana najbolja terapija, ali kada bi se pokazalo da izlečenje nije moguće, dotični pojedinac mogao se elektronski obeležiti - ili, u najtežim slučajevima, izdvojiti iz društva. Razume se, ovim mentalnim monitoringom mogli su se ispitati jedino oni koji su nosili moždane kape - ali na kraju trećeg milenijuma ova naprava postala je podjednako bitna za svakodnevni život kao što je to telefon bio na njegovom početku. Štaviše, oni koji se nisu pridružili ogromnoj većini automatski su izazivali podozrenje i bivali označavani kao potencijalni devijanti.
   Suvišno je i reći, kada je 'sondiranje uma', kako su ga kritičari nazvali, počelo da ulazi u opštu upotrebu, organizacije za građanska prava oglasile su se gnevnim protivljenjem: jedan od njihovih najuspelijih slogana bio je - 'moždana kapa ili moždani papa'. Lagano - čak nevoljno - bilo je prihvaćeno da je ova vrsta nadziranja nužna mera predostrožnosti od znatno gorih zala; i nije bilo nimalo slučajno to što je sa opštim poboljšanjem mentalnog zdravlja došlo do naglog slabljenja religijskog fanatizma.
   Kada se dugi rat protiv kibernetskih zločinaca okončao, pobednici su se domogli neprijatnog plena koji bi bio potpuno neshvatljiv bilo kom osvajaču iz prošlosti. Postojalo je, razume se, na stotine kompjuterskih virusa, od kojih je većinu bilo veoma teško otkriti i uništiti. A ovde su se nalazili neki entiteti - da se tako nazovu, u nedostatku boljeg termina - koji su delovali daleko užasnije. Bile su to sjajno smišljene bolesti protiv kojih nije bilo leka - a u nekim slučajevima, čak ni mogućnosti leka...
   Mnogi među njima dovedeni su u vezu sa velikim matematičarima koji bi bili užasnuti ovim kaljanjem vlastitih otkrića. Shodno ljudskoj sklonosti da se umanjuje stvarna opasnost tako što joj se nadene neki besmislen naziv, ove oznake često su bile vrlo domišljate: Gedelov gremlin, Mandelbrotova petlja, kombinatorna katastrofa, transfinitna zamka, Konvejeva zagonetka, Taringov torpedo, Lorencov lavirint, bulovska bomba, Šenonova omča, Kantorova kataklizma...
   Ako je ma kakvo uopštavanje bilo moguće, svi ovi matematički užasi dejstvovali su na istom načelu. Njihova delotvornost nije zavisila od nečeg tako prostodušnog kao što je brisanje memorije ili razbijanje šifre - baš naprotiv. Pristup im je bio znatno tananiji; ubedili bi svoju mašinu-domaćina da otpočne program koji se nije mogao okončati pre kraja Vaseljene, ili koji je - Mandelbrotova petlja predstavljala je najpogubniji primer - obuhvatao doslovno beskonačan niz koraka.
   Trivijalan primer u ovom smislu predstavljalo bi izračunavanje broja pi, ili bilo kog drugog iracionalnog broja. Međutim, čak ni najgluplji elektro-optički kompjuter ne bi upao u tako jednostavnu stupicu: odavno je minulo vreme kada bi mehanički maloumnici pohabali svoje zupčanike, pretvorili ih u prah, upinjući se da nulom podele neki broj...
   Izazov za demonske programere ogledao se u tome da uvere svoju žrtvu da postavljeni zadatak ima konačno rešenje do koga se može doći u konačnom vremenu. U tom nadmudrivanju između čoveka (najčešće muškarca; žene su bile retke - uprkos podvizima takvih heroina kao što su Ada Lavlejs, admiral Grejs Hoper i doktor Suzan Kalvin) i mašina, mašine su gotovo bez izuzetka gubile.
   Bilo je moguće - premda u nekim slučajevima teško, pa čak i opasno - uništiti uhvaćene krtice izdavanjem komande OBRIŠI/PREPIŠI, ali u njih su uloženi ogromno vreme i domišljatost, tako da ih je, ma koliko zloćudne, bilo prava šteta straćiti. A još važnije, možda ih je trebalo sačuvati radi izučavanja, na nekom bezbednom mestu, kao zalogu za vreme kada bi ih neki zao genije mogao ponovo izumeti i preustrojiti.
   Rešenje je bilo očigledno. Digitalne demone trebalo je hermetički zatvoriti sa njihovim hemijskim i biološkim parnjacima u Trezor u Pikou, uz nadu da će to biti zauvek.
   

37. OPERACIJA 'DAMOKLE'
   Pul nije imao mnogo veze sa timom što je sastavio oružje za koje su se svi nadali da nikada neće morati da bude upotrebljeno. Ova operacija - zloslutno, ali i prikladno nazvana DAMOKLE - bila je tako visoko specijalizovana, da on tu ništa nije mogao neposredno da doprinese, a po članovima ekipe koje je video došao je do zaključka da bi neki od njih sasvim mogli biti i vanzemaljci. I odista, jedan od ključnih ljudi nalazio se, kako izgleda, u azilu za umobolne - Pul je sa iznenađenjem ustanovio da takva mesta još postoje - a predsednica Okonor pominjala je povremeno da bi bar još dvojici tamo trebalo da bude mesto.
   "Da li ste čuli za 'Projekat enigma'?" upita ona Pula, posle jednog naročito frustrirajućeg zasedanja.
   Pošto je on odmahnuo glavom, Okonorova nastavi: "Iznenađena sam - to je bilo samo nekoliko decenija pre vašeg rođenja: naišla sam na tu stvar dok sam istraživala materijal za DAMOKLA. Vrlo sličan problem - u jednom od vaših ratova, okupila se grupa sjajnih matematičara, u velikoj tajnosti, da razbije neku neprijateljsku šifru... Uzgred budi rečeno, načinili su jedan od prvih pravih kompjutera kako bi to postigli.
   Za taj poduhvat vezana je jedna zgodna anegdota - nadam se da je istinita - koja me podseća na naš mali tim. Jednoga dana, u inspekciju je došao predsednik vlade, da bi, pošto ju je obavio, rekao upravniku 'Enigme': 'Kada sam vam kazao da prevrnete svaki kamen kako biste našli ljude koji su vam potrebni, nisam očekivao da me shvatite baš toliko bukvalno.'"
   I za projekat DAMOKLE prevrnuto je svo pravo kamenje. Kako, međutim, niko nije znao da li im na raspolaganju stoje dani, sedmice ili godine, u početku je bilo teško stvoriti atmosferu hitnosti. Potreba za tajnovitošću takođe je zadavala poteškoće; budući da nije bilo svrhe podići uzbunu u celom Sunčevom sistemu, u projekat je bilo uključeno ne više od pedeset ljudi. Ali bili su to ljudi koji nešto znače - ljudi koji su pod sobom imali svu neophodnu silu i koji su jedini raspolagali ovlašćenjem da otvore Trezor u Pikou, prvi put u poslednjih pet stotina godina.
   Kada je Hal-čovek izvestio o tome da monolit sve učestalije prima poruke, bilo je očigledno da se nešto značajno sprema. Pul nije bio jedini kome je san teško dolazio na oči tih dana, uprkos programima protiv nesanice u moždanoj kapi. Pre no što bi konačno ipak usnuo, često bi se zapitao da li će se probuditi. Ali konačno su svi sastavni delovi oružja sklopljeni - nevidljivog, nedodirljivog oružja, kao i nezamislivog za gotovo sve ratnike iz prošlosti.
   Ništa nije moglo da deluje bezopasnije i bezazlenije od savršeno standardne terabajtske memorijske pločice, kakva se koristila uz milione moždanih kapa svakoga dana. Ali okolnost da je bila zatvorena u masivan blok od kristalnog materijala, obavijen metalnim trakama, ukazivala je na to da je posredi nešto sasvim izuzetno.
   Pul je to nevoljno primio; zapitao se da li se isto kao on sada osećao kurir koji je dobio užasan zadatak da odnese jezgro atomske bombe do vazduhoplovne baze na Pacifiku, odakle će je avion poneti put Hirošime. No, ako se svi strahovi pokažu opravdani, njegova odgovornost mogla je biti još veća.
   A on nije mogao biti siguran ni u to da će makar prvi deo njegove misije biti uspešan. Kako nijedna veza nije mogla biti potpuno bezbedna, Hal-čovek još uopšte nije bio obavešten o projektu DAMOKLE; Pul će to učiniti po dolasku na Ganimed.
   A onda će mu preostati samo da se nada da će Hal-čovek biti voljan da odigra ulogu trojanskog konja - i da, možda, i sam tom prilikom bude uništen.
   

38. PREVENTIVNI UDAR
   Bilo je neobično naći se ponovo u hotelu 'Granimed' posle svih minulih godina - a još neobičnije stoga što je on izgledao u dlaku isti, uprkos svemu što se dogodilo. Poznata slika Dejvida Boumena i dalje je bila tu da ga pozdravi kada je ušao u apartman nazvan po njemu: a, kao što je i očekivao, Boumen/Hal-čovek takođe ga je čekao, delujući nešto malo nesuštastvenije od drevnog holograma.
   No, pre no što su uopšte stigli da se pozdrave, treća strana se umešala; Pul bi u svim drugim prilika to sa radošću prihvatio - osim u ovoj. Sobni videofon oglasio se trodelnim, uspinjućim tonom - baš kao što je to činio i prilikom njegove prve posete - i na ekranu se pojavio jedan stari prijatelj.
   "Frenk!" uzviknu doktor Kan, "zašto mi nisi kazao da dolaziš? Kada se možemo sresti? Zašto si isključio video - neko je sa tobom u sobi? A i ko su bili svi oni tipovi zvaničnog izgleda koji su se spustili kada i ti...?"
   "Molim te, Tede! Da, žao mi je - ali veruj mi, imam valjane razloge - objasniću ti kasnije. Tako je, neko je sa mnom ovde - javiću ti se čim budem mogao. Do viđenja!"
   Pošto je sa zakašnjenjem dao nalog 'Ne ometaj', Pul reče izvinjavajućim tonom: "Oprosti zbog ovoga - znaš ko je to bio, razume se."
   "Da - doktor Kan. Često je pokušavao da stupi u vezu sa mnom."
   "Ali ti nikada nisi uzvratio. Smem li da upitam zašto?" Iako je bilo znatno važnijih stvari o kojima je trebalo povesti računa, Pul nije mogao odoleti da ne postavi ovo pitanje.
   "Želeo sam da naš kanal bude jedini koji ću držati otvoren. Takođe, često sam bio odsutan. Ponekad godinama."
   To je izgledalo iznenađujuće - premda ne bi trebalo da je tako. Pul je dobro znao da su izveštaji o Halu-čoveku stizali sa mnogo mesta, u mnogim vremenima. Pa ipak - 'odsutan godinama'? Mogao je za to vreme da poseti poprilično zvezdanih sistema - možda je na taj način doznao za novu iz Škorpije, udaljenu svega četrdeset svetlosnih godina. Ali nikako nije mogao da stigne čak do Čvora; putovanje donde i natrag potrajalo bi devet stotina godina.
   "Baš smo imali sreće što si bio ovde kada si nam bio potreban!"
   Bilo je veoma neobično da Hal-čovek okleva pre no što odgovori. Proteklo je znatno duže od neizbežne tri sekunde zbog udaljenosti pre no što je on lagano rekao: "Jesi li siguran da je posredi sreća?"
   "Šta hoćeš time da kažeš?"
   "Ne želim da pričam o tome, ali dva puta sam... spazio... sile... entitete... daleko moćnije od monolita, a verovatno i od njegovih tvoraca. Možda svi imamo znatno manje slobode nego što zamišljamo."
   Bila je to uistinu jeziva pomisao; Pulu je bio potreban popriličan napor volje da je potisne u stranu i da se usredsredi na neposredan problem.
   "Nadajmo se da imamo dovoljno slobodne volje da uradimo ono što je neophodno. Možda je ovo glupo pitanje, ali da li monolit zna za naš susret? Da li bi mogao postati - sumnjičav?"
   "Nije on sposoban za takvo osećanje. Opremljen je mnogim mehanizmima koji ga štite od grešaka, od kojih ja neke razumem. Ali to je sve."
   "Da li bi mogao da nas sada prisluškuje?"
   "Ne verujem."
   Voleo bih kada bih mogao da budem siguran da je posredi uistinu tako naivan i prostodušan supergenije, pomisli Pul dok je otključavao aktovku i vadio hermetički zatvorenu kutiju u kojoj se nalazila pločica. Pri ovoj niskoj gravitaciji, težina joj je bila gotovo zanemarljiva; bilo je nemoguće poverovati da se u njoj možda nalazi sudbina čovečanstva.
   "Nikako nismo mogli da obezbedimo potpuno sigurnu vezu sa tobom, tako da nismo imali prilike da se upustimo u pojedinosti. Ova pločica sadrži programe za koje se nadamo da će osujetiti monolit u tome da izvrši bilo kakva naređenja koja bi mogla ugroziti čovečanstvo. Posredi su dvadeset najrazornijih virusa koji su ikada načinjeni, a većina uopšte nema 'protivotrov'; u nekoliko slučajeva se čak smatra da su oni nemogući. Svaki je tu u pet primeraka. Voleli bismo da ih uključiš ako - i kada - budeš smatrao da je to neophodno. Dejve - Hale - niko još nije bio suočen sa takvom odgovornošću. Ali nemamo drugi izbor."
   Ponovo je izgledalo da je do odgovora proteklo duže od tri sekunde koliko je trajalo dvosmerno putovanje talasa do Evrope.
   "Ako to učinimo, sve monolitove funkcije mogu prestati. Tada je neizvesno šta će se sa nama dogoditi."
   "Imali smo to u vidu, naravno. Do sada ste verovatno ovladali mnogim sposobnostima - od kojih su neke sigurno izvan naše moći poimanja. Takođe vam šaljem jednu petabajtnu memorijsku pločicu. Deset na petnaesti bajta više je nego dovoljno da se uskladište celokupna sećanja i iskustva mnogih života. To će vam pružiti jedan uzmak: ali podozrevam da imate i druge."
   "Tačno. Odlučićemo za koji ćemo se opredeliti u datom trenutku."
   Pulu laknu - bar u onoj meri u kojoj je to bilo moguće pod ovim okolnostima. Hal-čovek je bio spreman na saradnju; i dalje ga je dovoljno spona vezivalo sa vlastitim korenima.
   "Sada ti moramo dostaviti ovu pločicu - fizički. Sadržaj joj je odveć opasan da bismo smeli da ga uputimo optičkim ili radio-kanalima. Znam da raspolažeš sposobnošću upravljanja materijom na daljinu: zar nisi svojevremeno izazvao detonaciju jedne orbitalne bombe? Možeš li da je prebaciš na Evropu? Mi bismo takođe mogli da ti je dostavimo automatskim kurirom, na bilo koju tačku koju odabereš."
   "To bi bilo najbolje: preuzeću je u Cijenvilu. Evo koordinata..."
   ***
   Pul je još sedeo skljokan u fotelji, kada se na monitoru 'Boumenovog apartmana' pojavio šef delegacije koja ga je dopratila sa Zemlje. Da li je pukovnik Džons stvarno bio pukovnik - i da li se uistinu zvao Džons - to su bile beznačajne tajne u čije rešavanje Pul nije imao nameru da se upušta; bilo je dovoljno to da je posredi izvrstan organizator i da je do sada sprovodio u delo operaciju DAMOKLE tiho i efikasno.
   "Stvar je poslata, Frenk. Spustiće se za jedan sat i deset minuta. Pretpostavljam da je Hal-čovek može preuzeti odande, ali nije mi jasno kako će, zapravo, baratati - je li to prava reč? - tim pločicama."
   "I sam sam se to pitao, sve dok mi neko iz Odbora za Evropu nije objasnio. Postoji jedna dobro poznata - premda ne i meni! - teorema koja kaže da svaki kompjuter može da emulira bilo koji drugi kompjuter. Uveren sam stoga da Hal-čovek odlično zna šta radi. U protivnom, ne bi nikada pristao."
   "Nadam se da si u pravu", odvrati pukovnik. "Ako nisi - e, onda ne znam koja nam alternativa preostaje."
   Usledila je smrknuta pauza, sve dok Pul nije rešio da malo ublaži napetost.
   "Uzgred, jesi li čuo ovdašnje glasine vezane za našu posetu?"
   "Na koje misliš?"
   "Da smo mi, zapravo, posebna komisija upućena da istraži prestupe i podmićivanja u ovom sirovom graničarskom mestu. Kako izgleda, gradonačelnik i šerif napunili su gaće."
   "Koliko im samo zavidim", odvrati 'pukovnik Džons'. "Ponekad baš predstavlja olakšanje kad imaš da brineš o nečem beznačajnom."
   

39. UBISTVO BOGA
   Kao i sve stanovnike Anubisa (kojih je sada bilo 56.521), doktora Teodora Kana takođe je ubrzo posle lokalne ponoći probudio zvuk koji je označavao opštu uzbunu. Njegova prva reakcija bila je: 'Za ime Deusa, zar opet ledotres?'
   Pohitao je ka prozoru, uzviknuvši tako glasno "Otvori!" da ga soba nije razumela, pa je morao da ponovi nalog normalnim glasom. Sjaj Lucifera trebalo je da se slije unutra, iscrtavajući šare na podu, koje su tako očaravale posetioce sa Zemlje, zato što se ne bi pomerile ni za delić milimetra, ma koliko dugo oni čekali na to...
   Ali nepromenljivog snopa svetlosti više nije bilo. Upiljivši se u krajnjoj neverici kroz ogroman, providni mehur Anubisove kupole, ugledao je nebo za koje Ganimed nije znao već hiljadu godina. Njime su ponovo blistale zvezde; Lucifera više nije bilo.
   A onda, dok je istraživao zaboravljena sazvežđa, Kan je spazio nešto još užasnije. Na mestu gde je trebalo da bude Lucifer sada se nalazio jedan majušni disk potpunog crnila, zaklanjajući neznane zvezde.
   Postojalo je samo jedno moguće objašnjenje, pomisli Kan otupelo. Lucifera je progutala neka crna rupa. A možda smo mi sledeći na redu.
   Sa balkona hotela 'Granimed', Pul je posmatrao isti prizor, ali uz složenija osećanja. Još pre no što se razlegla opšta uzbuna, probudio ga je njegov komsek sa porukom od Hala-čoveka.
   'Počinje. Zarazili smo monolit. Ali i u naše vodove dospeo je jedan virus - ili više njih. Ne znamo da li ćemo moći da upotrebimo memorijsku pločicu koju si nam dao. Ako uspemo u tome, srešćemo se u Cijenvilu."
   A onda su usledile iznenađujuće i neobično dirljive reči čiji će tačan emocionalni naboj predstavljati predmet rasprava tokom mnogo potonjih pokolenja:
   "Ako ne budemo uspeli da se prebacimo, ne zaboravite nas."
   Iz sobe iza sebe, Pul začu glas gradonačelnika, koji se silno trudio da ospokoji sada već uveliko rasanjene žitelje Anubisa. Iako je počeo frazom koja je predstavljala najgrozniju od svih zvaničnih izjava - 'Nema razloga za paniku' - ipak je uspeo da nađe prave umirujuće reči.
   "Ne znamo šta se događa - ali Lucifer i dalje normalno sija! Ponavljam - Lucifer još sija! Upravo smo dobili izveštaj sa međuorbitnog šatla 'Alkion', koji je krenuo za Kalisto pre jedan sat. Evo šta oni vide..."
   Pul pohita sa balkona natrag u sobu baš na vreme da ugleda kako Lucifer ospokojavajuće blista na monitoru.
   "Stvar je u sledećem", nastavi gradonačelnik bez daha. "Nešto je izazvalo privremeno pomračenje - zumiraćemo da bolje osmotrimo... Molim opservatoriju na Kalistu..."
   Kako zna da je 'privremeno'? - zapita se Pul, čekajući da se na ekranu pojavi nova slika.
   Lucifera nestade, a umesto njega pojavi se zvezdano polje. U isto vreme, glas gradonačelnika utihnu, da bi ga zamenio jedan drugi.
   "...dvometarski teleskop, ali poslužiće bilo koji drugi instrument. Posredi je disk od savršeno crnog materijala, prečnika nešto većeg od deset hiljada kilometara, toliko tanak da izgleda kao da uopšte nema debljinu. A postavljen je tako - očigledno hotimice - da onemogući priliv svetlosti na Ganimed.
   Zumiraćemo da bismo videli ima li bilo kakvih pojedinosti, premda veoma sumnjam u to..."
   Iz perspektive Kalista, zaklanjajući disk izgledao je smanjen u oval, dvostruko duži nego što je širok. Stao je da se širi pre no što je potpuno ispunio ekran; posle toga, nije se moglo više odrediti da li se slika i dalje zumira, budući da nije prikazivala nikakvo ustrojstvo.
   "Kao što sam i pomislio - nema ničeg što bi se videlo. Prebacimo se na rub stvari..."
   Ponovo nije postojao osećaj kretanja, sve dok se iznenada nije pojavilo zvezdano polje, oštro omeđeno zakrivljenom ivicom diska razmera jednog sveta. Utisak je bio potpuno isti kao da gledaju povrh obzorja neke bezvazdušne, savršeno glatke planete.
   No, ipak nije bila savršeno glatka...
   "Zanimljivo", primeti astronom koji je do sada delovao prilično staloženo, kao da je posredi neka svakodnevna pojava. "Ivica izgleda nazubljena - ali na veoma pravilan način - slično oštrici testere..."
   "Cirkularne testere", promrmlja Pul sebi u bradu. Da li će nas preseći na pola? Ma, hajde, ne budi smešan...
   "Ovo je najveće približenje koje možemo postići pre no što difrakcija izobliči sliku - obradićemo je kasnije i dobiti mnogo jasnije pojedinosti."
   Uvećanje je sada bilo toliko veliko, da je nestao svaki trag kružnosti diska. Preko monitora se pružala jedna crna traka, nazubljena duž ivica tako istovetnim trouglovima da Pul nikako nije uspeo da se oslobodi zloslutnog poređenja sa testerom. No, nešto je drugo počelo da mu se pomalja u dubinama uma...
   Kao i svi ostali na Ganimedu, posmatrao je kako beskrajno udaljenije zvezde uplovljavaju u ove geometrijski savršene doline i isplovljavaju iz njih. Vrlo verovatno, mnogi drugi su došli do istog zaključka još pre njega.
   Ako pokušate da napravite disk od pravougaonih blokova - bile njihove proporcije 1:4:9 ili neke druge - on nikako ne može biti glatkih ivica. Razume se, možete da pravite sve savršeniji krug ako to želite, koristeći sve manje i manje blokove. Ali zašto se upuštati u to, ako samo želite da načinite dovoljno veliki zaklon koji bi pomračio jedno sunce?
   Gradonačelnik je bio u pravu; pomračenje je uistinu bilo privremeno. Ali njegov kraj predstavljao je suštu suprotnost pomračenju Sunca.
   Svetlost se najpre probila kroz samo središte, a ne u uobičajenoj ogrlici Bejlijevih bisera duž ruba. Krzave linije stale su da zrače iz jedne zaslepljujuće rupice - a sada, pri najjačem uvećanju, konačno se pokazalo ustrojstvo diska. Bio je sazdan od miliona istovetnih pravougaonika, verovatno iste veličine kao i Veliki zid sa Evrope. Počeli su da se razdvajaju - kao da je neko preduzeo rastavljanje kakve džinovske slagalice.
   Večita, ali sada nakratko prekinuta dnevna svetlost lagano se vraćala na Ganimed, kako se disk raspadao, a zraci Lucifera prodirali kroz sve šire procepe. Sami sastavni delovi su isparavali, kao da im je bila potrebna snaga koju su sticali međusobnim dodirom da bi opstali u stvarnosti.
   Iako se brižnim posmatračima u Anubisu činilo da su protekli sati, ceo događaj potrajao je manje od petnaest minuta. Tek pošto se sasvim okončao, gledaoci su se setili da obrate pažnju na Evropu.
   Velikog zida je nestalo: a protekao je skoro pun sat pre no što su stigle vesti sa Zemlje, Marsa i Meseca da je, naizgled, samo Sunce zatreptalo nekoliko sekundi, pre no što se vratilo normalnom režimu sijanja.
   Bio je to pomno odabran niz pomračenja, očigledno usmeren na čovečanstvo. Nigde drugde u Sunčevom sistemu ništa ne bi bilo primećeno.
   U sveopštem uzbuđenju, proteklo je još malo vremena pre no što je svet shvatio da su i MNT-0 i MNT-1 iščezli, ostavivši za sobom, u Tihou i Africi, jedino otiske stare četiri miliona godina.
   
   Bilo je to prvi put da su se Evropljani sreli sa ljudima, ali velika stvorenja koja su se kretala među njima tako munjevitom brzinom nisu ih ni uznemirila ni iznenadila. Razume se, nije bilo odveć lako protumačiti emotivno stanje nečega što je nalikovalo na žbunić bez lišća, nemajući uz to nikakve očigledne organe čula ili sredstva za opštenje. Ali da su ih uplašili spuštanje 'Alkiona' i izlazak njegovih putnika, svakako bi ostali skriveni u svojim igloima.
   Kada je Frenk Pul, osećajući se pomalo nelagodno u zaštitnom odelu i sa poklonom od blistave bakarne žice, stupio u neuredno predgrađe Cijenvila, zapitao se šta Evropljani misle o skorašnjim događajima. Oni nisu iskusili pomračenje Lucifera, ali nestanak Velikog zida morao je predstavljati šok. Uzdizao se tu od pamtiveka, kao štit, ali i nesumnjivo nešto znatno više; a onda je, namah, iščezao, kao da ga nikada nije bilo...
   Petabajtna pločica ih je čekala, zajedno sa grupom Evropljana koji su bili okupljeni oko nje; domoroci su ispoljavali prvi znak radoznalosti koji je Pul ikada uočio. Zapitao se da li im je Hal-čovek kazao na neki način da pripaze na ovaj dar iz svemira, dok on ne dođe po njega.
   I ne vrati ga natrag, na jedino mesto gde je bezbedno mogao biti uskladišten, jer se u njemu sada nalazio ne samo jedan usnuli prijatelj nego i užasi koje bi neko buduće doba možda moglo da odagna.
   

40. PONOĆ: PIKO
   Bilo bi teško, pomisli Pul, zamisliti spokojniji prizor - naročito posle trauma iz proteklih sedmica. Iskošeni zraci obližnje pune Zemlje otkrivali su sve tanane pojedinosti bezvodnog Mora Kiša - ne potirući ih, kao što bi to činila ognjena pomama Sunca.
   Mali konvoj lunohoda obrazovao je polukrug na stotinu metara od neupadljivog otvora u podnožju Pikoa, koji je predstavljao ulaz u Trezor. Iz ovog ugla, Pul se mogao uveriti da izgled planine ne odgovara baš imenu koje su joj dali rani astronomi, zavedeni njenom šiljatom senkom. Više je ličila na zaobljeno brdo nego na vrlet sa oštrim vrhom, tako da je on sasvim mogao poverovati da je jedna od lokalnih razonoda vožnja biciklom do vrha. Sve do sada, nijedan od tih rekreativaca nije ništa naslutio o tajnama koje mu počivaju skrivene pod točkovima. Pul se nadao da ih ovo opako saznanje neće ubuduće odvraćati od zdravog vežbanja ovim predelima.
   Pre jedan sat, uz izmešana osećanja tuge i likovanja, predao je pločicu koju je doneo - nikada je ne gubeći iz vida - sa Ganimeda pravo na Mesec.
   "Zbogom, stari prijatelji", promrmljao je on. "Dobro ste postupili. Možda će vas neka buduća pokolenja probuditi. Ali, uzevši sve u obzir - nadam se da radije neće."
   Mogao je da zamisli, odveć jasno, jedan očajnički razlog zbog koga bi znanje Hala-čoveka bilo ponovo potrebno. Neka poruka već je uveliko bila na putu do onog neznanog kontrolnog središta, sa vestima da njihov sluga na Evropi više ne postoji. Uz razložnu sreću, proteći će devet stotina pedeset godina, okruglo uzev, pre no što se može očekivati neki odgovor.
   Pul je često u prošlosti proklinjao Ajnštajna; sada ga je blagoslovio. Čak ni moći koje su stajale iza monolita, sada je izgledalo izvesno, nisu mogle da šire svoj uticaj brže od kretanja svetlosti. Ljudska rasa će, dakle, imati skoro jedan milenijum da se pripremi za naredni susret - ako do njega uopšte dođe. Možda će tada biti bolje pripremljena.
   Nešto se pomaljalo iz tunela - poluhumanoidni robot na tračnicama, koji je odneo pločicu u Trezor. Bilo je gotovo komično videti jednu mašinu odevenu u svojevrsno izolaciono odelo koje se koristilo kao zaštita od pogubnih klica - i to ovde, na bezvazdušnom Mesecu! Ali niko nije želeo da se izlaže opasnosti, ma koliko izgledi za to bili mali. Uostalom, ovaj robot kretao se među onim pomno ograđenim noćnim morama, a iako je, prema njegovim video-kamerama, sve izgledalo savršeno u redu, uvek je postojala mogućnost da je neka bočica procurila ili da je zaptivka na nekom kanistru popustila. Mesec se odlikovao veoma postojanom sredinom, ali tokom stoleća na njemu se zbilo mnogo potresa i meteorskih udara.
   Robot se zaustavio na pedeset metara od ulaza u tunel. Lagano, masivni poklopac koji ga je zatvarao stao je da se vraća na mesto, vrteći se na navojima poput kakvog džinovskog zavrtnja koji se zašrafljuje u planinu.
   "Svi koji ne nose zatamnjene naočari umoljavaju se da zažmure ili odvrate pogled od robota!" reče jedan žurni glas preko radija lunohoda. Pul se okrenu na sedištu, baš na vreme da spazi snažan odblesak na krovu vozila. Kada je ponovo pogledao prema Pikou, sve što je preostalo od robota bila je gomila jarke šljake; čak i nekome ko je glavninu života proveo okružen vakuumom izgledalo je sasvim pogrešno što se sa nje ne dižu, lagano i zavojito, pramenovi dima.
   "Sterilizacija okončana", oglasi se kontrolor misije. "Hvala svima. A sada sledi povratak u Platon."
   Kakva ironija - ljudsku rasu je izbavilo umešno korišćenje vlastitih sumanutosti! Kakva se moralna pouka, zapita se Pul, uopšte mogla izvući iz toga?
   Osvrnuo se prema predivnoj plavoj Zemlji, ušuškanoj ispod krzavog pokrova oblaka, koji ju je štitio od studeni svemira. Tamo, kroz nekoliko sedmica, nadao se da će držati u naručju svog prvog unuka.
   Ma kakve božanske sile i moći vrebale među zvezdama, podseti se Pul, postoje samo dve stvari koje su važne običnim ljudskim bićima: Ljubav i Smrt.
   Njegovo telo još nije dostiglo starost od stotinu godina: i dalje je imao vremena u izobilju i za jedno i za drugo.
   

IZVORI I ZAHVALNICE
   
   IZVORI
   
   POGLAVLJE 1: KOMETNI KAUBOJ
   Opis lovišta kapetana Čendlera, otkrivenog tek 1992, možete naći u članku 'Kujperov pojas' koji su napisali Jane V. Luu i David C. Jewitt ('Scientific American', maj 1966).
   
   POGLAVLJE 4: SOBA S POGLEDOM
   Zamisao o 'prstenu oko sveta' na geostacionarnoj orbiti (GEO), povezanim sa Zemljom tornjevima na polutaru, može izgledati krajnje fantastična, ali ipak ima čvrsto naučno uporište. Posredi je očito proširenje 'svemirskog lifta' što ga je izumeo petrogradski inženjer Jurij Arcutanov, sa kojim sam imao zadovoljstvo da se upoznam 1982, u vreme kada se njegov grad drugačije zvao.
   Jurij je istakao da je teorijski moguće postaviti kabl između Zemlje i nekog satelita koji počiva povrh iste tačke na polutaru - što se i događa kada se nađe na GEO, staništu većine današnjih telekomunikacionih satelita. Na toj osnovi, mogao bi se uspostaviti svemirski lift (ili, kako ga je Jurij slikovito nazvao, 'kosmička uspinjača'), kojim bi bilo moguće podizati teret na GEO uz pomoć samo električne energije. Raketni pogon bio bi neophodan jedino za ostatak putovanja.
   Pored toga što bi se na ovaj način izbegle opasnosti, buka i ekološko zagađenje vezani za korišćenje raketa, svemirski lift doveo bi do ogromnih smanjenja troškova svih pohoda u kosmos. Električna energija je jeftina, odnosno cena podizanja jedne osobe na orbitu iznosila bi samo stotinak dolara. A dvosmerno putovanje stajalo bi svega desetak dolara, budući da bi glavnina utrošene energije bila povraćena prilikom vožnje nadole! (Razume se, posluženje i gledanje filmova povećali bi cenu karte. Ipak, kako vam zvuči da stignete na GEO i vratite se natrag za samo hiljadu dolara?)
   Teorija je besprekorna: ali postoji li materijal sa takvom vučnom čvrstoćom da se protegne sve do polutara sa visine od 36.000 kilometara? U vreme kada je Jurij objavio svoj rad, samo je jedna supstanca posedovala ova izuzetna svojstva: kristalizovani ugljenik, poznatiji kao dijamant. Nažalost, neophodne megatone nije lako naći na otvorenom tržištu, premda sam u romanu '2061: Treća odiseja' naveo razloge za očekivanje da ova građa postoji u jezgru Jupitera. U romanu 'Rajski vodoskoci' pomenuo sam jedan pristupačniji izvor - orbitirajuće fabrike u kojima bi se dijamanti mogli proizvoditi u uslovima bestežinskog stanja.
   Prvi mali korak u pravcu svemirskog lifta preduzet je avgusta 1992. na šatlu 'Atlantis', kada je pokušan opit sa spuštanjem - i vraćanjem - tereta na kablu dugačkom dvadeset jedan kilometar. Nažalost, mehanizam za odmotavanje zaglavio se posle samo nekoliko stotina metara.
   Bio sam veoma polaskan kada je posada 'Atlantisa' pokazala primerak 'Rajskih vodoskoka' tokom orbitalne konferencije za štampu, a stručnjak misije, Jeffrey Hoffman, poslao mi je potpisani primerak po povratku na Zemlju.
   Drugi opit sa kablom, izveden februara 1996, bio je nešto uspešniji: teret se spustio do kraja, ali prilikom povratka došlo je do oštećenja kabla usled kratkog spoja izazvanog neispravnom izolacijom. (Možda je ovo ipak bio srećan, a ne nesrećan slučaj: neodoljivo sam se setio nekih savremenika Bena Franklina koji su poginuli prilikom pokušaja da ponove njegov čuven - i rizičan - ogled sa puštanjem zmaja prilikom olujne nepogode.)
   Izuzmu li se moguće opasnosti, spuštanje i podizanje tereta sa šatla prilično nalikuje na pecanje na muve: uopšte nije lako kao što bi to moglo da izgleda. Ali konačno će biti načinjen završni 'ogroman korak' - sve do polutara.
   U međuvremenu, otkriće trećeg oblika ugljenika, bakminsterfulerina (C60), doprinelo je da zamisao o svemirskom liftu postane znatno verovatnija. Godine 1990, jedna grupa hemičara sa univerziteta Rice, u Hjustonu, proizvela je jedan cevasti oblik materijala C60 - koji ima znatno veču vučnu čvrstoću od dijamanta. Predvodnik grupe, doktor Smalley, otišao je čak toliko daleko da je ustvrdio kako je posredi najjači materijal koji uopšte može postojati - dodavši da bi on trebalo da omogući podizanje svemirskog lifta. (Poslednja vest: sa radošću sam doznao da je doktor Smalley podelio Nobelovu nagradu za hemiju za ovaj rad.)
   A sada jedna uistinu neverovatna podudarnost - tako tajnovita da me navodi na pitanje: ko ovde vuče konce, zapravo?
   Buckminster Fuller umro je 1983, tako da nije doživeo otkriće 'bakilopti' i 'bakicevi' koje su mu donele znatno veću posthumnu slavu. Na jednom od njegovih poslednjih putovanja oko sveta (a bilo ih je mnogo), imao sam zadovoljstvo da obletim Sri Lanku sa njim i njegovom suprugom Anne, i da im pokažem neka mesta koja se pominju u 'Rajskim vodoskocima'. Ubrzo potom, snimio sam jedan odlomak iz ovog romana na LP ploči (da li ih se još sećate?) - 'Caedmon TC 1606' - a Bucky se ljubazno odazvao molbi da napiše prigodan komentar za omot. Tekst se završio iznenađujućim otkrovenjem koje je možda nadahnulo moja potonja razmišljanja o 'Zvezdanom gradu':
   "Godine 1951. načinio sam projekat slobodno lebdećeg prstena-mosta koji treba podići na povećoj udaljenosti oko Zemljinog polutara. Unutar ovog 'oreolskog' prstena, Zemlja bi nastavila da se okreće, dok bi se kružni most vrteo za svoj račun. Predvideo sam da se saobraćaj sa Zemlje okomito uspinje do mosta, tu okreće zajedno sa prstenom, a potom spušta na željena mesta na planeti."
   Uopšte ne sumnjam u to da će biti moguće podići 'Zvezdani grad', ako se ljudska rasa bude odlučila na takvo ulaganje (sasvim beznačajno, imajući u vidu neke procene ekonomskog rasta). Pored toga što bi time nastali novi stilovi života, kao i što bi se poseticioma sa svetova niske gravitacije kakvi su Mars i Mesec omogućio lakši pristup matičnoj planeti, na ovaj način ukinulo bi se svako korišćenje raketa na površini Zemlje, koje bi se premestile u duboki svemir, gde i pripadaju. (Nadam se, doduše, da bi se od ovoga povremeno odstupalo, prilikom godišnjica vezanih za Cape Kennedy, kako bi se oživela uzbuđenja vezana za pionirske dane.)
   Gotovo je izvesno da će glavnina 'Zvezdanog grada' predstavljati samo prazne skele, dok će tek jedan majušni deo biti zauzet i korišćen u naučne ili tehnološke svrhe. Uostalom, svaki toranj odgovaraće neboderu od deset miliona spratova - a obim prstena oko geostacionarne orbite bio bi duži od polovine udaljenosti do Meseca! Mnogostruko uvećana populacija ljudske rase mogla bi se smestiti u takvu zapreminu, ako bi bila sasvim zatvorena. (To bi stvorilo neke zanimljive logističke probleme, koje sa zadovoljstvom prepuštam 'studentima za vežbanje'.)
   Ako želite da se uputite u povest zamisli o 'stabljici pasulja' (kao i u mnoge druge, još fantastičnije ideje kao što su antigravitacija i iskrivljavanje prostora) vidite knjigu 'Indistinguishable from Magic' Roberta L. Forwarda (Bear, 1995).
   
   POGLAVLJE 5: OBRAZOVANJE
   Uistinu sam se zapanjio kada sam pročitao u lokalnim novinama od 19. jula 1996. da doktor Chris Winter, predvodnik ekipe za 'veštački život' pri 'British Telecomu', smatra da se uređaj za skladištenje informacija koji sam opisao u ovom poglavlju može načiniti za trideset godina! (U mom romanu 'Grad i zvezde', iz 1956, predviđa se da će se on ostvariti tek kroz više od milijardu godina... što očigledno predstavlja težak poraz mašte.) Doktor Winter misli da bi nam to omogućilo da 'ponovo sazdamo neku osobu u fizičkom, emotivnom i duhovnom pogledu' i procenjuje da bi neophodna memorija iznosila oko deset terabajta (1013 bajta), dva reda veličine manje od petabajta (1015 bajta), koliko sam ja predvideo.
   Žao mi je što se nisam setio da ovu napravu nazoven po doktoru Winteru; ona će, naime, nadahnuti žustre rasprave u eklezijastičkim krugovima: 'hvatač duše'... O njenoj primeni u međuzvezdanim putovanjima videti belešku uz deveto poglavlje.
   Verovao sam da sam ja izmislio prenos informacija 'dlan o dlan', opisan u trećem poglavlju, tako da me je oblio hladan znoj kada sam ustanovio da Nicholas ('Being Digital') Negroponte i njegova 'Media Lab' sa MIT-a rade na toj zamisli već godinama...
   
   POGLAVLJE 7: PODNOŠENJE IZVEŠTAJA
   Ako ikada bude moguće ovladati nepojamnom energijom 'polja nulte tačke' (koja se još naziva 'kvantna fluktuacija' ili 'vakuumska energija'), uticaj koji će to izvršiti na našu civilizaciju biće nemerljiv. Svi sadašnji izvori energije - nafta, ugalj, jezgro atoma, voda, sunce - postaće zastareli, a ujedno će nestati i mnogi naši strahovi vezani za ekološko zagađenje. Umesto svih njih, postojaće samo jedna velika briga - toplotno zagađenje. Sva energija na kraju završava kao toplotna, a ako svakom bude stajalo na raspolaganju po nekoliko miliona kilovata, ova planeta uskoro će se naći na putu Venere - na njoj će temperatura u hladu dostizati više stotina stepeni.
   Postoji, međutim, i vedra strana stvari: možda će to biti jedini način da se osujeti sledeće ledeno doba, koje bi inače bilo neizbežno. ('Civilizacija je međuigra između ledenih doba' - Will Durant, 'The Story of Civilization'.)
   Upravo dok ovo pišem, mnogi vodeći inženjeri, u laboratorijama širom sveta, tvrde da su na putu da ovladaju ovim novim izvorom energije. Pravu predstavu o njenim razmerama dočaraće vam jedna znamenita izjava fizičara Richarda Feynmana: 'Količina ravna po zapremini jednoj šoljici za kafu ove energije dovoljna je da dovede do toga da proključaju svi okeani sveta.'
   Ovo je svakako stvar nad kojom se treba zamisliti. U poređenju sa ovom energijom, nuklearna deluje slabašno poput vlažnog palidrvca.
   Koliko li samo supernova, pitam se, predstavlja, zapravo, industrijske nesrećne slučajeve?
   
   POGLAVLJE 9: NEBESKA ZEMLJA
   Jedan od glavnih problema vezanih za kretanje 'Zvezdanim gradom' odnosi se na udaljenosti koje su tu na snazi: ako biste poželeli da posetite nekog prijatelja u susednom Tornju (a telekomunikacije nikada neće moći da zamene neposredan kontakt, bez obzira na razvoj stvari oko virtuelne stvarnosti), to bi moglo da bude ravno putovanju do Meseca. Čak i uz najbrže liftove, prevoz bi mogao potrajati danima, a ne satima, osim ako se ne bi pribeglo ubrzanjima sasvim neprihvatljivim ljudima koji su se prilagodili životu pri niskoj sili teže.
   Na zamisao o 'bezinercionom pogonu' - odnosno, o takvom pogonskom sistemu koji deluje na sve atome tela, tako da ne dolazi do naprezanja prilikom ubrzanja - po svoj prilici je prvi došao majstor 'spejs-opere' E. E. Smith tokom tridesetih godina. Stvar nije tako neverovatna kao što možda izgleda - zato što gravitaciono polje dejstvuje upravo na isti način.
   Ako počnete slobodno da padate u blizini Zemlje (uz zanemarenje dejstva otpora vazduha), brzina će vam se povećavati za deset metara u sekundi, svake sekunde. Pa ipak, vi ćete se osećati bez težine - neće postojati osećaj ubrzanja, iako vam brzina raste za kilometar u sekundi, svakih minut i po!
   A to bi i dalje važilo ako biste padali u Jupiterovom gravitacionom polju (samo nešto malo više od dva i po puta snažnijem od Zemljinog), pa čak i u nesravnjivo jačem polju nekog belog patuljka ili neutronske zvezde (milionima ili milijardama puta snažnijem). Ne biste ništa osetili, čak i ako biste se za samo nekoliko minuta iz stanja mirovanja približili brzini svetlosti. Ukoliko biste, međutim, bili toliko nerazumni da se približite na razdaljinu od svega nekoliko poluprečnika od tela koje vas privlači, njegovo polje više ne bi delovalo jednoobrazno duž vašeg tela, što bi za posledicu imalo to da vas plimske sile raskomadaju. Ako želite da doznate nešto više pojedinosti o ovom predmetu, upućujem vas na moju slabašnu, ali tačno naslovljenu kratku priču 'Neutronska zvezda' (u zbirci 'Vetar sa Sunca').
   'Inercioni pogon' koji bi dejstvovao sasvim kao kontrolisano gravitaciono polje sve doskora nije ozbiljno pretresan nigde izvan stranica naučne fantastike. Ali 1994, trojica američkih fizičara učinili su upravo to: razradili su neke zamisli velikog ruskog fizičara Andreja Saharova.
   Tekst pod naslovom 'Inercija kao polje nulte tačke Lorentzove sile' iz pera B. Haischa, A. Ruede i H. E. Puthofa ('Phys Review' A, februar 1994) jednoga dana biće smatran za beočug, a ja sam ga već promovisao u to za potrebe moje proze. Tu se razmatra jedan tako temeljni problem da se on obično uzimao zdravo za gotovo, uz sleganje ramenima koje je bolje od bilo kakvih reči govorilo: 'Vaseljena je naprosto tako sazdana.'
   Pitanje koje su Haisch, Rueda u Puthof postavili glasi: 'Šta je to što nekom telu daje masu (ili inerciju) tako da mu je neophodan napor da bi započelo kretanje, kao i isti toliko napor da se vrati u prvobitno stanje?'
   Njihov provizorni odgovor temelji se na zapanjujućoj i - izvan fizičarskih kula od slonovače - malo poznatoj činjenici da je takozvani 'prazan' prostor zapravo kotao uzavrelih energija: polje nulte tačke (videti gore). Haisch, Rueda u Puthof smatraju da su i inercija i gravitacija elektromagnetne pojave koje nastaju kao plod međudejstva sa tim poljem.
   Preduzeti su nebrojeni pokušaji, još od Faradayevog vremena, da se dovedu u vezu gravitacija i magnetizam, a iako su mnogi među onima koji su vršili opite izvestili o uspehu, ništa od svega toga nije bilo potvrđeno. Ako bi se, međutim, dokazala teorija Haischa, Ruede u Puthofa, to bi otvorilo perspektivu - premda daleku - antigravitacije, 'svemirskog pogona', kao i još fantastične mogućnosti kontrolisanja inercije. Ovo bi moglo da dovede do nekih veoma zanimljivih situacija: ako biste nekoga samo malčice pogurnuli, on bi smesta nestao brzinom od više hiljada kilometara na sat, sve dok se ne bi odbio od naspramnog kraja sobe delić milisekunde kasnije. Dobra strana cele stvari jeste to da bi saobraćajne nesreće postale doslovno nemoguće; automobili - i putnici - mogli bi da se bezbedno sudaraju pri bilo kojoj brzini. (A čini vam se da je već današnji način života odveć mahnit?)
   'Bestežinsko stanje' koje sada uzimamo zdravo za gotovo u misijama u svemir - i u kome će milioni turista uživati u narednom stoleću - delovalo bi kao čarolija našim dedovima. Ali ukidanje - ili bar ublaženje - inercije sasvim je nešto drugo i može se pokazati da je potpuno nemoguće. <Septembra 1996, naučnici u Finskoj objavili su da su zabeležili malo (manje od jedan odsto) smanjenje gravitacije oko jednog superprovodnog diska koji se okretao. Ako bi se nalaz potvrdio (a, kako izgleda, raniji opiti vršeni u minhenskom institutu 'Makx Planck' imali su sličan ishod), to bi mogao da bude dugo očekivani proboj. Iščekujem dalje vesti uz zanimanje i skeptičnost.> No, posredi je veoma privlačna pomisao, budući da bi ona mogla da pruži ekvivalent 'teleportacije': mogli biste da stignete bilo kuda (bar na Zemlji) skoro trenutno. Iskreno govoreći, ne znam kako bi 'Zvezdani grad' mogao da opstane bez toga...
   Jedna od pretpostavki koje sam se držao u ovom romanu jeste da je Einstein u pravu i da nikakav signal - ili telo - ne mogu da se kreću brže od svetlosti. No, nedavno se pojavilo nekoliko visoko matematičkih radova u kojima se nagoveštava da, kao što su to nebrojeni pisci naučne fantastike još odavno znali, galaktičke autostopere možda neće moriti ovo dosadno ograničenje.
   Lično se nadam da su ta predviđanja ispravna - ali postoji ipak jedna temeljna primedba. Ako je moguće putovanje brže od svetlosti, gde su onda svi ti silni autostoperi - ili bar imućni turisti?
   Jedan odgovor glasi da razumni vanzemaljci neće nikada napraviti međuzvezdana plovila iz istog onog razloga iz koga ni mi nismo napravili vazduhoplove na ugalj: postoje mnogo bolji načini da se obavi taj posao.
   U radu pod naslovom 'Mašinska inteligencija, cena međuzvezdanog putovanja i Fermijev paradoks' Louisa K. Scheffera ('Quarterly Journal of the Royal Astronomical Society', Vol. 35, No. 2, jun 1994: pp. 157-175) govori se o tome kako je iznenađujuće mali broj 'bita' neophodan da bi se opisalo jedno ljudsko biće, odnosno da bi se uskladištile sve informacije koje se uopšte mogu sakupiti u jednom životnom veku. U ovom tekstu (svakako najnesputanijem što je ikada objavljen u inače veoma trezvenom 'QJRAS'-u!) procenjuje se da se ukupno mentalno stanje jednog stogodišnjaka sa savršenim pamćenjem može obuhvatiti količinom od 1015 bita (jedan petabit). Svako savremeno optičko vlakno može da prebaci tu količinu informacija za samo nekoliko minuta.
   Moja pretpostavka da trenutni prenosnik iz 'Zvezdanih staza' još neće postojati 3001. može da se pokaže smešno kratkovida kroz samo jedno stoleće, a objašnjenje za trenutno odsustvo međuzvezdanih turista jeste naprosto okolnost da na Zemlji još nije postavljena prijemna oprema. Možda se već sporovozno kreće ka nama...
   
   POGLAVLJE 15: PROLAZAKPOREDVENERE
   Posebno mi je zadovoljstvo što sam u prilici da ovim odam priznanje posadi 'Apola 15'. Po povratku sa Meseca poslali su mi predivnu reljefnu kartu mesta na koje se spustio lunarni modul 'Soko'. Ta mapa sada zauzima istaknuto mesto u mojoj radnoj sobi. Na njoj su prikazane maršrute kretanja lunarnog rovera tokom tri ekskurzije, a prilikom jedne od njih išlo se rubom kratera Svetlost zemaljska. Uz kartu ide sledeći tekst: 'Arthuru Clarkeu od posade "Apola 15", uz neizmernu zahvalnost na vašim vizijama svemira. Dave Scott, Al Worden, Jim Irwin.' Za uzvrat, sada sam posvetio 'Svetlost zemaljsku' (roman napisan 1953, čija se radnja zbiva na području kojim se rover kretao 1971) 'Daveu Scottu i Jimu Irwinu, prvim ljudima koji su stupili na to tle, i Alu Wordenu, koji je bdio nad njima sa orbite.'
   Pošto sam iz studija kompanije CBS komentarisao misiju 'Apola 15' sa Walterom Cronkiteom i Wallyjem Schirraom, odleteo sam do kontrole misije da bih pratio povratak u atmosferu i spuštanje na vodu. Sedeo sam pokraj kćerkice Ala Wordena, kada je ona prva zapazila da se jedan od tri padobrana kapsule nije otvorio. Usledili su napeti trenuci, ali, srećom, preostala dva pokazala su se sasvim dovoljna da obave posao.
   
   POGLAVLJE 16: KAPETANOV STO
   Udar sonde opisan je u osamnaestom poglavlju romana '2001: Odiseja u svemiru'. Upravo sada se ovakav opit predviđa u okviru predstojeće misije 'Klementajn 2'.
   Osećam izvesnu nelagodnost zbog toga što u mojoj prvoj 'Svemirskoj odiseji' do otkrića asteroida 7794 dolazi na Lunarnoj opservatoriji - 1997! Dobro, pomeriću ovaj događaj u 2017. - godinu u kojoj ću proslaviti stoti rođendan.
   Samo nekoliko sati pošto sam ovo napisao, sa oduševljenjem sam doznao da je asteroid 4923 (1981 EO27), što ga je otkrio S. J. Bus iz Siding Springa, u Australiji, dobio naziv 'Clarke', delimično u znak priznanja na projektu 'Svemirski čuvar' (videti romane 'Susret sa Ramom' i 'Božiji čekić'). Istom prilikom izraženo mi je duboko žaljenje zbog toga što, usled nesrećnog previda, broj 2001 više nije raspoloživ, budući da je dodeljen izvesnom A. Einsteinu. Izvinjenja, izvinjenja...
   Ali ipak sam se obradovao kada su mi kazali da je asteroid 5020, otkriven istoga dana kada i 4923, nazvan 'Asimov' - premda me je istovremeno rastužila činjenica da to moj stari prijatelj nikada neće doznati.
   
   POGLAVLJE 17: GANIMED
   Kao što je objašnjeno u 'Oproštajnoj reči', odnosno u 'Autorovim beleškama' na kraju romana '2010: Druga odiseja' i '2061: Treća odiseja', nadao sam se da će nam ambiciozna misija 'Galilej', koja je trebalo da poseti Jupiter i njegove mesece, pružiti znatno podrobniji uvid u ove neobične svetove - kao i njihove odlične snimke.
   Posle mnogo odlaganja, 'Galilej' je najzad stigao do svog prvog odredišta - samog Jupitera - i tu izvrsno obavlja svoj posao. Nažalost, postoji jedan problem - iz nekog razloga, glavna antena nikada se nije razvila. To znači da se slike moraju slati rezervnom, slabijom antenom, kao i da pristižu znatno sporije. Iako su izvršena prava čuda u reprogramiranju kompjutera na letelici kako bi se ublažio ovaj nedostatak, i dalje su potrebni sati da se prime informacije koje je trebalo da budu poslate za svega nekoliko minuta.
   Ne preostaje nam, dakle, drugo do da budemo strpljivi - a ja sam se našao u nimalo zavidnom položaju da istražim Ganimed u prozi neposredno pre no što je 'Galilej' počeo da čini to u stvarnosti, 27. juna 1996.
   Jedanaestog juna 1996, samo dva dana pre no što sam priveo kraju pisanje ove knjige, stigle su mi prve slike iz JPL; <JPL - Jet Propusilnon Laboratory: Laboratorija za mlazni pogon; prim. prev.> na svu sreću, ništa - bar za sada - ne protivureči mojim opisima. Ali ako bi se sred ovih predela ledenih polja prošaranih kraterima najednom pojavile palme i tropske obale - ili, što je još gore, transparenti sa napisom 'Tornjajte se kući, Jenkiji' - onda ću se zbilja naći u nebranom grožđu...
   Sa posebnim nestrpljenjem očekujem snimke izbliza grada Ganimeda (poglavlje 17). Ova izuzetna formacija upravo je onakva kakvu sam je ja opisao - premda sam oklevao da to učinim iz straha da bi se moje 'otkriće' moglo naći na naslovnoj strani časopisa 'Nacionalna vrdalama'. Meni ona izgleda znatno više veštačka od ozloglašenog 'lica na Marsu' i njegove okoline. A ako su ulice i avenije široke na desetine kilometara - pa šta onda? Možda su domoroci bili stvarno VELIKI...
   Grad se može videti na snimcima broj 20637,02 i 20637,29, koje je poslao 'Vojadžer', odnosno, još bolje, na ilustraciji 23,8 u monumentalnom delu 'The Giant Planet Jupiter' Johna H. Rogersa (Cambridge University Press, 1995).
   
   POGLAVLJE 19: LUDILO ČOVEČANSTVA
   Da biste se vizuelno osvedočili u osnovanost Kanove izazovne tvrdnje da je glavnina čovečanstva bila bar delimično luda, pogledajte dvadeset drugu epizodu, pod naslovom 'Susret sa Mary', moje televizijske serije 'Tajanstvena Vaseljena Arthura C. Clarkea'. A imajte pri tom na umu da na hrišćane otpada samo jedan veoma mali deo naše vrste: znatno veći broj vernika od onih koji su se ikada klanjali devici Mariji iskazivali su podjednako idolopoklonstvo tako potpuno nepojamnim božanstvima kao što su Rama, Kali, Šiva, Tor, Votan, Jupiter, Oziris i tako dalje...
   Najistaknutiji - i najžalosniji - primer blistavog čoveka koga je verska zaslepljenost pretvorila u mahnitog ludaka jeste Conan Doyle. Uprkos tome što se neprekidno pokazivalo da su njegovi omiljeni mediji varalice, on nije prestajao da im veruje. Tvorac Šerloka Holmsa čak je pokušao da ubedi mađioničara Harryja Houdinija da se 'dematerijalizovao' kako bi izvodio svoje eskapološke poduhvate - često zasnovane na trikovima koji su, kako je to doktor Votson običavao da kaže, bili 'besmisleno jednostavni'. (Videti ogled pod naslovom 'Sporednost Konana Dojla' u zbirci 'Night Is Large', koju je priredio Martin Gardner.)
   O pojedinostima vezanim za inkviziciju, spram čijih zverstava počinjenih u ime Boga Pol Pot i nacisti deluju krajnje dobroćudno, možete se upoznati u knjizi Carla Sagana 'The Demon-Haunted World', koja predstavlja razoran napad na gluposti novog doba. Bilo bi mi drago kada bi ovo delo - uz Martinovu knjigu - postalo obavezna lektira u svakoj srednjoj školi i na svakom fakultetu.
   Utešno je bar to da je Odeljenje za useljavanje američke vlade preduzelo korake protiv jednog oblika varvarstva nadahnutog verskim razlozima. Časopis 'Time' ('Prekretnica', 24. jun 1996) izveštava da će ubuduće biti pružen azil svim devojčicama kojima je u zemlji porekla zaprećeno genitalnim sakaćenjem.
   Već sam napisao ovo poglavlje, kada mi je u ruke došla knjiga Antonyja Storra 'Feet of Clay: The Power and Charisma of Gurus' (The Free Press, 1996), koja doslovno predstavlja udžbenik o ovoj tužnoj temi. Teško je poverovati u to da je izvestan varalica sa oreolom sveca, u času kada ga je policija najzad uhapsila, sakupio devedeset tri rols-rojsa! Još je, međutim, gore to što je čak osamdeset tri odsto njegovih lakovernih poklonika u Americi bilo sa fakultetskom diplomom, te su se stoga uklapali u moju omiljenu definiciju intelektualca: 'Osoba čije obrazovanje nadmaša njenu inteligenciju.'
   
   POGLAVLJE 26: CIJENVIL
   U predgovoru za roman '2010: Druga odiseja' (1982) objasnio sam zašto sam kineski brod koji se spustio na Evropu nazvao po doktoru Tsienu Hsue-shenu, jednom od osnivača raketnog programa u Sjedinjenim Državama i Kini.
   Rođen 1911, Tsijen je dobio stipendiju i stigao iz Kine u SAD 1935, gde je postao student, a kasnije i kolega sjajnog mađarskog aerodinamičara Theodorea von Karmana. Kasnije, kao prvi profesor na Goddardovoj katedri Kalifornijskog instituta za tehnologiju, on je doprineo da se osnuje Guggenheimova aeronautička laboratorija - neposredni prethodnik znamenite pasadenske Laboratorije za mlazni pogon. Pošto je Kina izvršila jednu probu lansiranja navođene rakete sa nuklearnom bojevom glavom na svojoj teritoriji, u dnevniku 'New York Times (28. oktobar 1966) pojavio se sledeći komentar u tekstu 'Pekinški raketni stručnjak obučavan u SAD': "Tsienov život predstavlja ironiju istorije hladnog rata."
   U punoj tajnosti, on je u velikoj meri doprineo američkim raketnim istraživanjima tokom pedesetih godina, ali je tokom histerije iz McCarthyjeve ere bio uhapšen pod lažnom optužbom kada je pokušao da poseti svoju rodnu Kinu. Posle mnogih saslušanja i podužeg razdoblja pritvora, konačno je bio deportovan u domovinu - sa svim svojim ogromnim znanjem i iskustvom. Kao što je to potvrdilo mnoštvo njegovih uvaženih kolega, bila je to jedna od najglupljih (kao i najsramotnijih) stvari što su ih Sjedinjene Države ikada učinile.
   Pošto je Tsien proteran, prema svedočanstvu Zhuanga Fenggana, zamenika upravnika Odbora za nauku i tehnologiju Kineske nacionalne uprave za svemir, 'on je ni od čega otpočeo raketni program...Bez njega, Kina bi se našla u dvadesetogodišnjem tehnološkom zaostatku.' A verovatno bi isto toliko kasnila u razvoju pogubnih protivbrodskih projektila 'svilena buba', odnosno lansera za satelite 'Dugi marš'.
   Nedugo pošto sam napisao ovaj roman, Međunarodna astronautička akademija ukazala mi je počast svojim najvećim odličjem, nagradom 'Von Karman' - koja je trebalo da mi bude dodeljena u Pekingu! Bila je to ponuda koju nisam mogao da odbijem, naročito ne pošto sam doznao da je doktor Tsien sada žitelj tog grada. Na žalost, kada sam stigao tamo, ustanovio sam da se nalazi u bolnici na ispitivanjima, a lekari nisu dopuštali posete.
   Stoga sam izuzetno zahvalan njegovom ličnom asistentu, general-majoru Wangu Shouyunu, na tome što je doktoru Tsienu odneo primerke '2010.' i '2061' sa prikladnom posvetom. Za uzvrat, general mi je poklonio obimnu knjigu, koju je sam priredio, pod naslovom 'Collected Works of H. S. Tsien: 1938-1956' (Science Press, 16, Donghaungcheggen North Street, Beijing 100707, 1991). Posredi je očaravajuće delo, koje počinje mnogim zajedničkim radovima sa von Karmanom na aerodinamičkim problemima, a završava se samostalnim tekstovima o raketama i satelitima. Poslednji ogled, 'Termonuklearna elektrana' ('Jet Propulsion', juli 1956), napisan je dok je doktor Tsien još bio neformalni zatvorenik FBI-ja i za predmet ima nešto što je danas još aktuelnije nego u to vreme - premda je veoma mali napredak ostvaren u pravcu 'elektrane koja koristi fuzionu reakciju deuterijuma'.
   Neposredno pre no što sam otišao iz Pekinga 13. oktobra 1996, sa zadovoljstvom sam doznao da se doktor Tsien, uprkos poodmaklom životnom dobu (osamdeset pet godina) i invalidnosti, još bavi naučnim radom. Iskreno se nadam da su mu se '2010.' i '2061.' dopale, a svakako ću mu poslati i 'Konačnu odiseji' kao dodatni znak pažnje.
   
   POGLAVLJE 36: KUĆA STRAVE
   Kao posledica niza senatskih rasprava vezanih za kompjutersku bezbednost tokom juna 1996, 15. jula 1996. predsednik Klinton potpisao je izvršnu naredbu broj 13010, koja se odnosi na 'kompjuterske napade na informacione i komunikacione komponente koje kontrolišu važne infrastrukturne elemente (kibernetičke pretnje).' Ovim se osniva specijalna jedinica za borbu protiv kibernetičkog terorizma, i u nju će ući predstavnici CIA-e, NSA, odbrambenih agencija i tako dalje.
   Piko, evo nas...
   
   Pošto sam napisao prethodni pasus, obavestili su me da se i u završnici filma 'Dan nezavisnosti', koji još nisam video, takođe koriste kompjuterski virusi kao trojanski konji! Takođe mi je rečeno da je početak istovetan onome iz mog romana 'Kraj detinjstva' (1953), kao i da se u filmu koriste svi poznati naučnofantastični klišei još od Meliesovog 'Putovanja na Mesec' (1903).
   Nisan načisto da li treba da čestitam scenaristima na originalnosti - ili da ih optužim za transtemporalni zločin prekognitivnog plagijatorstva. U svakom slučaju, bojim se da ni na koji način ne mogu da sprečim Johna Q. Popcorna da ne posumnja kako sam mu ukrao kraj filma 'Dan nezavisnosti IV'.
   
   Sledeći delovi preuzeti su - uglavnom uz obimno prekrajanje - iz ranijih knjiga u ovoj seriji:
   Iz romana '2001: Odiseja u svemiru': poglavlje 18, 'Kroz asteroide'; i poglavlje 37, 'Ogled'.
   Iz romana '2010: Druga odiseja': poglavlje 11, 'Led i vakuum'; poglavlje 36, 'Vatra u dubini'; i poglavlje 38, 'Penasti predeli'.
   

ZAHVALNICE
   Zahvaljujem kompaniji IBM što mi je poklonila predivan mali 'thinkpad' 755CD na kome je napisana ova knjiga. Godinama su me u nepriliku dovodile - potpuno neosnovane - glasine da se do imena HAL došlo tako što se akronim IBM pomerio za jedno mesto unapred u abecedi. U nastojanju da obesnažim taj mit kompjuterske ere, čak sam morao da nagovorim doktora Čandru, izumitelja HAL-a, da porekne celu stvar u romanu '2010: Druga odiseja'. Nedavno su mi, međutim, pružana uveravanja da 'Veliki Plavi' ne samo da nije ljut zbog ove asocijacije, nego se sada čak ponosi njome. Ja ću stoga odustati od svih potonjih pokušaja da dokazujem nevinost - i u tom smislu šaljem čestitke svim učesnicima HAL-ove 'rođendanske proslave' na (razume se) Ilinoiskom univerzitetu, u Urbani, 12. marta 1997.
   
   Skrušenu zahvalnost upućujem Shelly Shapiro, mojoj urednici u izdavačkoj kući Del Rey Books, na punih deset stranica cepidlačenja; pošto smo prošli kroz to, završni proizvod ispao je znatno bolji. (Da, i ja imam urednika i ne patim od uobičajenog uverenja pisaca da su pripadnici ovog esnafa samo osujećeni kasapi.)
   
   Konačno i najvažnije: najdublju zahvalnost dugujem mom starom prijatelju Cyrilu Gardineru, upravniku hotela 'Galle Face', na gostoprimstvu u njegovom veličanstvenom (i ogromnom) ličnom apartmanu koji sam koristio dok sam pisao ovu knjigu: on mi je pružio 'bazu tišine' <'Tranquillity Base' - asocijacija na More Tišine na Mesecu; prim. prev.> u burnom vremenu. Hitam da dodam da, iako se tu možda ne mogu dobiti onako raskošno imaginarna okruženja, pogodnosti koje pruža 'Galle Face' daleko nadmašuju ona što ih nudi 'Granimed'. Nikada u životu nisam radio u udobnijem ambijentu.
   Kao ni u podsticajnijem, budući da se na velikoj ploči na ulazu navode imena više od stotinu šefova država i drugih uglednih posetilaca koji su tu odseli. Među njima su Jurij Gagarin, posada 'Apola 12' - drugi pohod na površinu Meseca - kao i niz velikih imena iz sveta pozorišta i filma: Gregory Peck, Alec Guinnes, Noel Coward, Carrie Fisher iz 'Zvezdanih ratova'... Tu su još i Vivien Leigh i Laurence Olivier - koji se kratko pojavljuju u romanu '2061: Treća odiseja' (poglavlje 37). Počastvovan sam time što se i moje ime tu nalazi.
   Izgleda sasvim prikladno da projekat započet u jednom znamenitom hotelu - njujorškom 'Chelseaju' - okonča u drugom, na suprotnom kraju sveta. Ali neobično je slušati kako mi, na samo nekoliko metara od prozora, šumi Indijski okean, šiban monsunskim kišama, umesto da mi uši ispunjava prigušena buka saobraćaja iz Dvadeset treće ulice, koja se pruža duboko dole i koje se rado sećam.
   
   IN MEMORIAM: 18. SEPTEMBAR 1996.
   Sa najdubljim žaljenjem primio sam vest - upravo dok sam redigovao ove 'Zahvalnice' - da je Cyril Gardiner preminuo pre nekoliko časova.
   Ima izvesne utehe u saznanju da je video ovo što sam napisao o njemu i da mu je zbog toga bilo drago.
   
   OPROŠTAJNA REČ
   'Nikad ne objašnjavaj, nikad se ne izvinjavaj!' To bi mogao da bude izvrstan savet za političare, holivudske moćnike i poslovne magnate, ali jedan pisac ipak mora da se sa više obzira ophodi prema svojim čitaocima. Dakle, iako mi nije namera da se ni zbog čega izvinjavam, složen nastanak kvarteta 'Odiseja' možda ipak nalaže izvesna objašnjenja.
   Sve je to počelo o Božiću 1948 - da, 1948! - kratkom pričom od četiri hiljade reči koju sam napisao za konkurs čiji je sponzor bio BBC. 'Stražar' opisuje otkriće jedne male piramide na Mesecu, koju je tu postavila neka tuđinska civilizacija sa zadatkom da sačeka da ljudska rasa stekne sposobnost putovanja svemirom. Sve do tog trenutka, podrazumevalo se, mi bismo bili odveć primitivni za uspostavljanje kontakta. <Traganje za tuđinskim artefaktima u Sunčevom sistemu trebalo bi da bude savršeno legitimna grana nauke - 'egzoarheologija'? Nažalost, nju su uveliko obesnažile tvrdnje da se do ovakvih nalaza već došlo - kao i da ih NASA hotimice prikriva! Naprosto je neverovatno da neko može poverovati u takvu besmislicu: znatno je izglednije da bi ova agencija postupila upravo obrnuto: lažno bi nešto prikazala kao tuđinski artefakt - samo da bi nekako rešila budžetske probleme! Slobodno iskoristite ovaj predlog, upravnici NASE...>
   Moj skroman pokušaj nije prošao kod BBC-ja, i priča je objavljena tek skoro tri godine kasnije u prvom i jedinom broju (proleće 1951) časopisa '10 Story Fantasy' - koji će, kako to oporo primećuje neprocenjiva 'Enciklopedija naučne fantastike', 'ostati upamćen ponajpre po slaboj aritmetici (bilo je trinaest priča)'.
   'Stražar' je ostao u limbu više od jedne decenije, sve dok Stanley Kubrick nije stupio u vezu sa mnom u proleće 1964. i zapitao me da li imam neku ideju za 'poslovično dobar (čitaj: 'još nepostojeći') naučnofantastični film'. Tokom naših mnogih susreta, ispunjenih žestokim mozganjem, koji se opisuju u knjizi 'Izgubljeni svetovi 2001.', zaključili smo da bi strpljivi posmatrač na Mesecu mogao da predstavlja dobro polazište naše priče. Na kraju je on postao znatno više od toga, budući da je negde tokom snimanja piramida prerasla u sada znameniti crni monolit.
   Da bi se serija 'Odiseja' dovela u pravu perspektivu, mora se imati u vidu da je svemirska era bila stara jedva sedam godina, odnosno da se nijedno ljudsko biće nije udaljilo više od stotinak kilometara od matične planete, kada smo Stanley i ja počeli da planiramo ono što smo interno nazvali 'Kako je osvojen Sunčev sistem'. Iako je predsednik Kennedy najavio da Sjedinjene Države planiraju pohod na Mesec 'u ovoj deceniji', većini ljudi to je i dalje moralo izgledati kao daleki san. Kada je snimanje počelo u južnom Londonu, <U studiju 'Shepperton', koji su Marsovci uništili u jednoj od najdramatičnijih scena filma 'Rat svetova', rađenom prema Wellsovom remek-delu.> ledenog 29. decembra 1965, nismo čak znali ni kako tačno izgleda izbliza površina Meseca. I dalje je postojala bojazan da će prve reči astronauta biti 'U pomoć!' u času kada prilikom iskrcavanja stane da tone u duboki sloj vrlo sitnog praha. Ukupno uzev, naše pretpostavke pokazale su se u dobroj meri ispravne: jedino činjenica da su naši lunarni predeli krzaviji od stvarnih - koje je ublažilo bombardovanje meteorske prašine tokom mnogo eona - ukazuje na to da je '2001.' snimljena u eri pre misije 'Apolo'.
   Danas, naravno, izgleda smešno to što smo zamislili da će već 2001. postojati džinovske svemirske stanice, hoteli iz lanca 'Hilton' na orbiti i pohodi na Jupiter. Sada je teško shvatiti da su u šezdesetim godinama postojali ozbiljni planovi za podizanje stalnih baza na Mesecu i za spuštanje na Mars - do 1990! Štaviše, svojim ušima sam čuo, u studiju kompanije CBS, neposredno po lansiranju 'Apola 11', kako potpredsednik razmetljivo obznanjuje: "Sada nam predstoji Mars!"
   Ispostavilo se da je imao sreće što nije završio u zatvoru. Taj skandal, uz Vijetnam i 'votergejt', jedan je od razloga što se ti optimistički scenariji nisu obistinili.
   Kada su se 1968. pojavili film i knjiga '2001: Odiseja u svemiru', uopšte mi na pamet nije pala mogućnost nastavka. Ali 1979. stvarno je došlo do misije na Jupiter i tada smo dobili prve snimke izbliza džinovske planete i njene neverovatne porodice meseca.
   Svemirske sonde 'Vojadžer' <One su koristile manevar 'izbačaja iz praćke' ili 'gravitacione ispomoći' tako što su proletele blizu Jupitera - baš kao što je to učinilo 'Otkriće' u knjiškoj verziji '2001.'> bile su, razume se, bez ljudske posade, ali snimci koje su nam one poslale učinili su stvarnim - i potpuno neočekivanim - svetove koji su do tada predstavljali puke tačkice svetlosti čak i u najmoćnijim teleskopima. Sumporni vulkani Ioa, koji se nalaze u stanju neprekidne erupcije, višestruko izrovašeno lice Kalista, utvarno ocrtani predeli Ganimeda - izgledalo je gotovo kao da smo otkrili čitav jedan novi sunčev sistem. Iskušenje da se on istraži bilo je neodoljivo - i tako je nastala '2010: Druga odiseja', koja mi je, uz ostalo, pružila priliku da ustanovim šta se dogodilo sa Dejvom Boumenom pošto se probudio u onoj zagonetnoj hotelskoj sobi.
   Godine 1981, kada sam počeo da pišem novu knjigu, hladni rat još je bio u toku, pa mi se učinilo da bih mogao prenagliti - i izložiti se kritici - time što ću prikazati zajedničku američko-rusku misiju. No, takođe sam izrazio nadu u buduću saradnju: posvetio sam roman nobelovcu Andreju Saharovu (tada još u izgnanstvu) i kosmonautu Alekseju Leonovu - koji je, kada sam mu kazao u Zvezdogradu da će brod biti nazvan po njemu, uzviknuo uz tipičnu razdraganost: "Onda će to biti dobar brod!"
   I dalje mi izgleda neverovatno da je Peter Hyams, kada je snimio izvrsnu filmsku verziju 1983, bio u prilici da koristi autentične snimke izbliza Jupiterovih meseca (od kojih su neki bili podvrgnuti korisnoj kompjuterskoj obradi u Laboratoriji za mlazni pogon, odakle su i dobijeni originali). No, znatno bolji snimci očekivani su sa ambiciozne misije 'Galilej', u okviru koje je bilo predviđeno da se izvrši podrobno osmatranje glavnih satelita tokom razdoblja od više meseci. Naša znanja o ovoj novoj teritoriji, koja su prethodno sticana jedino prilikom kratkotrajnih proletanja, sada je trebalo da se u ogromnoj meri povećaju - i ja više ne bih imao nikakav izgovor da se ne latim pisanja 'Treće odiseje'.
   Nažalost, nešto tragično isprečilo se na putu za Jupiter. Bilo je planirano da se lansiranje 'Galileja' izvrši sa svemirskog šatla 1986 - ali to je osujetila katastrofa 'Čelendžera', i ubrzo je postalo jasno da bar još jednu deceniju nećemo dobiti nove informacije sa Ioa i Evrope, Ganimeda i Kalista.
   Odlučio sam da ne čekam na to, a povratak Halleyeve komete u unutrašnji Sunčev sistem (1985) pružio mi je izazovnu temu. Njena naredna pojava 2061. godine predstavljaće dobar povod za treću 'Odiseju'. Kako, međutim, nisam mogao biti siguran u to kada ću uspeti da završim rukopis, zatražio sam od izdavača prilično skroman avans. Uz puno tuge navodim ovde posvetu iz knjige '2061: Treća odiseja'.
   
   Posvećeno uspomeni na
   Judy-Lynn del Rey,
   izuzetnu urednicu,
   koja je kupila ovu knjigu za jedan dolar
   - ali nije poživela da vidi
   da li će joj se ulog isplatiti
   
   Očigledno je da jedna serija sastavljena od četiri naučnofantastična romana, napisana tokom razdoblja od preko trideset godina izuzetnog razvoja na polju tehnologije (naročito u istraživanju svemira) i politike, ne može imati punu unutrašnju saglasnost. Tim povodom, u predgovoru za '2061.' napisao sam sledeće: "Isto kao što '2010: Druga odiseja' nije neposredni nastavak '2001: Odiseje u svemiru', tako ni ova knjiga nije linearni nastavak '2010.' Sva tri dela valja shvatiti kao varijacije iste teme, u kojima se javljaju mnogi isti likovi i situacije, ali i koje se nužno ne zbivaju u istom svemiru."
   Ako hoćete zgodnu analogiju iz jednog drugog medija, poslušajte samo šta su Rahmanjinov i Andrew Lloyd Webber napravili od istog predloška - nekoliko Paganinijevih nota.
   U istom smislu, 'Konačna odiseja' odbacila je mnoge elemente prethodnih delova serije, ali je zato razvila druge - i, nadam se, važnije - na znatno podrobniji način. A ako bude čitalaca kod kojih ovakve transmutacije izazovu pometnju, uzdam se da ću ih odvratiti od toga da mi šalju ljutita pisma puna pretnji i pogrda parafrazom jedne od omiljenijih opaski izvesnog američkog predsednika: "To je samo književnost, budalo!"
   A sva ta književnost potekla je iz mog pera, ako možda niste primetili. Iako sam uživao u saradnji sa Genrtyjem Leejem, <Slučaj je hteo da Gentry bude glavni inženjer u okviru projekata 'Galilej' i 'Viking'. (Videti 'Uvod' u knjizi 'Rama II'.) Nije to bila njegova krivica što se antena na 'Galileju' nije razvila...> Michaelom Kube-McDowellom i pokojnim Mikeom McQuayom - i uopšte se neću libiti da opet iznajmim najbolje revolveraše na ovom polju ako i ubuduće budem imao projekte sa kojima ne mogu sam da iziđem na kraj - knjiga koju držite u rukama morala je da bude samostalan poduhvat.
   Prema tome, svaka reč je ovde moja: dobro, gotovo svaka reč. Moram priznati da sam našao profesora Thirugnanasampanthamoorthyja (poglavlje 35) u telefonskom imeniku Kolomba; nadam se da mi sadašnji vlasnik imena neće zameriti na ovoj posudbi. Bilo je i nekoliko pozajmica iz velikog 'Oxford English Dictionary'. I baš sam tu doživeo veoma prijatno iznenađenje: verovali ili ne - u rečniku se ni manje ni više nego šezdeset šest puta navode primeri iz mojih knjiga kao ilustracije značenja i korišćenja reči!
   Dragi moj OED, ako i na ovim stranicama nađeš neke korisne primere - slobodno se opet posluži.
   Izvinjavam se zbog izvesnog broja diskretnih nakašljavanja (desetak, prema poslednjem prebrojavanju) u ovom pogovoru; ali stvari na koje se ona odnose izgledale su odveć značajne da bi se izostavile.
   Konačno, voleo bih da pružim uveravanja mnogim mojim prijateljima među budistima, hrišćanima, hinduistima, Jevrejima i muslimanima da se iskreno nadam da je vera koju im je Slučaj podario doprinela njihovom duševnom spokoju (a često, kako to zapadna medicina sada nevoljno priznaje, i fizičkom blagobitju).
   Možda je bolje biti lud, a srećan, nego zdrave pameti, a nesrećan. Ali ipak je ponajbolje biti zdrave pameti i srećan.
   Da li će našim potomcima biti dato da domaše ovo htenje, to će predstavljati najveći izazov budućnosti. Štaviše, ta okolnost može da presudi da li ćemo uopšte imati neku budućnost.
   
   Arthur C. Clarke
   Kolombo, Šri Lanka
   19. septembar 1996.

1. SVEMIRSKA ZAŠTITA
   Ranije ili kasnije, to se moralo dogoditi. Poslednjeg dana juna 1908. Moskva je izbegla uništenje za tri sata i četiri hiljade kilometara - što je, po svemirskim merilima, nevidljivo mala margina. Dvanaestog februara 1947, jedan drugi ruski grad bio je još bliže propasti, kada je, na manje od četiri stotine kilometara od Vladivostoka, eksplodirao drugi veliki meteorit dvadesetog veka, eksplozijom ravnom eksploziji tek izumljene uranijumske bombe.
   U ono vreme ljudi nisu mogli ništa da preduzmu kako bi se zaštitili od poslednjih nasumičnih hitaca u kosmičkom bombardovanju koje je svojevremeno izrošavilo lice Meseca. Meteoriti iz 1908. i 1947. godine udarili su u nenastanjenu pustoš; međutim, krajem dvadeset prvog stoleća na Zemlji nije ostalo nijedno područje koje bi se moglo bezbedno koristiti za nebeska probna gađanja. Ljudski rod se proširio od Južnog do Severnog pola. I tako, neminovno...
   Jedanaestog septembra, izuzetno lepog leta godine 2077, u 09.46 ujutru, po Griniču, većina stanovnika Evrope videla je kako se na istočnom delu nebeskog svoda pojavljuje zasenjujuća ognjena lopta. Za nekoliko sekundi postala je sjajnija od Sunca, a krećući se preko nebeskog svoda - isprva u potpunoj tišini - za sobom je ostavljala uskovitlani stub prašine i dima.
   Negde iznad Austrije počela je da se raspada, izazivajući niz tako žestokih potresa da je preko milion ljudi zadobilo trajna oštećenja sluha. To su bili oni srećniji.
   Brzinom od pedeset kilometara u sekundi, hiljadu tona stene i metala udarilo je u ravnice severne Italije, za nekoliko plamenih časaka uništivši trud stoleća. Gradovi Padova i Verona zbrisani su sa lica Zemlje, a poslednje divote Venecije zauvek su potonule ispod površine mora kada su, nakon udarca maljem iz Svemira, vode Jadrana grmeći krenule ka kopnu.
   Poginulo je šest stotina hiljada ljudi, a ukupna šteta je iznela preko trilion dolara. Međutim, gubitak za umetnost, za istoriju, za nauku - za celo čovečanstvo, do kraja vremena - uopšte se nije mogao sračunati. Kao da je za jedno jedino jutro vođen i izgubljen veliki rat, i malo njih je moglo da izvuče neko zadovoljstvo iz činjenice da je mesecima potom, kako se prašina razaranja polako slegala, ceo svet bio svedok najprekrasnijih zora i sutona viđenih od erupcije vulkana Krakatoa.
   Nakon početne preneraženosti, čovečanstvo je reagovalo s odlučnošću i jedinstvenošću koje nijedno ranije doba nije moglo ispoljiti. Takva katastrofa, shvatilo se, možda se neće ponoviti za narednih hiljadu godina - ali se mogla dogoditi i sutra. A sledeći put posledice su mogle biti još gore.
   E pa, lepo: sledećeg puta neće biti.
   Sto godina ranije, mnogo siromašniji svet, sa daleko slabijim sredstvima, traćio je svoje bogatstvo pokušavajući da uništi oruđa koja je čovečanstvo samoubilački lansiralo protiv samog sebe. Pokušaj nije uspeo, ali tada stečene veštine nisu bile zaboravljene. Sad su se mogle primeniti u mnogo plemenitiju svrhu i na beskonačno većoj pozornici. Više se nikad neće dozvoliti da meteorit, dovoljno veliki da prouzrokuje katastrofu, probije odbranu Zemlje.
   Tako je nastao projekt Svemirska zaštita. Pedeset godina kasnije - i na način koji nijedan od njegovih konstruktora nije mogao predvideti - opravdao je svoje postojanje.
   

2. ULJEZ
   Godine 2130. radari, locirani na Marsu, otkrivali su po tuce novih asteroida na dan. Računari svemirske zaštite automatski su sračunavali njihove orbite i odlagali informacije u svoja ogromna pamćenja, tako da je svakih nekoliko meseci ma koji zainteresovani astronom mogao da pogleda nakupljene statističke podatke. Ovi su sad bili prilično upečatljivi.
   Trebalo je više od sto dvadeset godina da se prikupi prvih hiljadu asteroida, računajući od otkrića Cerere, najvećeg među ovim sićušnim svetovima, koje je učinjeno na sam prvi dan devetnaestog stoleća. Stotine asteroida je nalaženo, gubljeno i ponovo pronalaženo; postojali su u tolikim jatima da ih je jedan ozlojeđeni astronom nazvao 'nebeskom gamadi'. Zapanjio bi se kad bi saznao da svemirska zaštita sada prati pola miliona asteroida.
   Jedino je pet džinova - Cerera, Palada, Junona, Eunomija i Vesta - imalo više od dvesta kilometara u prečniku; ogromnu većinu činile su obične veće gromade koje bi se mogle smestiti u neki mali park. Gotovo svi su se kretali po orbitama koje su se nalazile s onu stranu Marsa. Svemirsku zaštitu je zanimao samo onaj mali broj koji se dovoljno približavao Suncu da bi mogao ugroziti Zemlju. A tokom cele buduće istorije Sunčevog sistema ni jedan od hiljade takvih asteroida neće proći na milion kilometara od Zemlje.
   Objekt koji je isprva katalogisan kao 31/439, prema godini i redosledu otkrivanja, uočen je dok se još nalazio van orbite Jupitera. U pogledu njegovog mesta nije bilo ničeg neobičnog; mnogi asteroidi su odlazili s onu stranu Saturna pre no što se ponovo okrenu ka svome udaljenom gospodaru, Suncu. A Tula II, koji je išao dalje od svih, putovao je tako blizu Urana da je lako mogao biti izgubljen mesec te planete.
   Međutim, prva radarska veza na takvoj razdaljini bila je besprimerna; 31/439 je, očito, morao biti izuzetno velik. Po jačini odjeka računari su dedukcijom došli do prečnika od najmanje četrdeset kilometara. Takav džin nije bio otkriven za poslednjih sto godina. Izgledalo je neverovatno da je toliko vremena ostao neprimećen.
   Onda je izračunata orbita i zagonetka je razjašnjena - da bi je zamenila druga, još veća. 31/439 nije putovao normalnom asteroidnom putanjom, po elipsi kojom bi, sa tačnošću satnog mehanizma, prolazio svakih nekoliko godina. Bio je to usamljeni lutalica među zvezdama, koji čini svoju prvu i poslednju posetu Sunčevom sistemu - jer se kretao tako brzo da Sunčevo polje teže neće uspeti da ga zarobi. Munjevito će proleteti mimo orbita Jupitera, Marsa, Zemlje, Venere i Merkura, dobijajući pri tom na brzini, dok ne obiđe Sunce i ponovo ne krene u nepoznato.
   U tom trenutku računari su počeli da pale svoj znak "Imamo nešto zanimljivo" i 31/439 je, prvi put, postao predmet pažnje ljudskih bića. U štabu Svemirske zaštite buknulo je kratko uzbuđenje, a međuzvezdani skitnica je ubrzo udostojen imena umesto pukog broja. Astronomi su odavno bili iscrpli grčku i rimsku mitologiju; sada su obrađivali hinduski panteon. I tako je 31/439 dobio ime Rama.
   Sredstva informisanja su nekoliko dana dizala halabuku oko ovog posetioca, mada ih je grdno ometala oskudica informacija. O Rami su bile poznate samo dve činjenice: njegova neuobičajena orbita i približna veličina. Čak je i ova poslednja bila samo stručno nagađanje, zasnovano na jačini radarskog odjeka. Rama je kroz teleskop još uvek izgledao kao slabašna zvezda petnaeste veličine - suviše mala da bi pokazivala vidljiv kolut. Međutim, dok bude jurio ka srcu Sunčevog sistema, iz meseca u mesec postajaće blistaviji i veći; pre no što zauvek iščezne, opservatorije u orbiti biće u stanju da prikupe tačnije podatke o njegovom obliku i veličini. Vremena ima napretek, a možda će se tokom sledećih nekoliko godina ukazati mogućnost da neki svemirski brod, idući svojim običnim poslom, prođe dovoljno blizu da pribavi dobre fotografije. Pravi susret uopšte nije bio verovatan; utrošak energije bio bi odveć veliki da dopusti fizički dodir sa objektom što šiša preko orbita planeta brzinom od preko sto hiljada kilometara na sat.
   I tako je svet ubrzo zaboravio Ramu. Ali, astronomi nisu. Kako su meseci prolazili, njihovo uzbuđenje je raslo, jer ih je novi asteroid stavljao pred nove i nove zagonetke.
   Tu je, pre svega, bio problem Ramine svetlosne krivulje. Ona nije postojala.
   Svi poznati asteroidi, bez izuzetka, pokazivali su spore promene sjaja, koji je jačao i slabio u periodu od nekoliko sati. Već duže od dva veka znalo se da je to neminovna posledica njihovog obrtanja i nepravilnog oblika. Dok su se tumbali po svojim orbitama, reflektujuće površine koje su izlagali Suncu stalno su se menjale, pa se, u skladu s tim, menjao i njihov sjaj.
   Rama nije pokazivao takve promene. Ili se uopšte ne okreće, ili je savršeno simetričan. Oba objašnjenja su izgledala neverovatna.
   Nekoliko meseci stvar je ostala na tome, jer se nijedan od velikih orbitnih teleskopa nije mogao odvojiti od svog redovnog posla da pilji u udaljene dubine Svemira. Kosmička astronomija je bila skupa razonoda, a upotreba velikog instrumenta mogla je lako da staje hiljadu dolara po minutu. Dr Vilijem Stenton nikad ne bi mogao da za čitavih četvrt sata prigrabi dvestametarski reflektor na Daljoj strani, da jedan važniji program nije privremeno izbačen iz koloseka zbog otkazivanja kondenzatora čija je cena pedeset centa. Dok se jednom astronomu ne smrkne, drugom ne svane.
   Stenton nije znao šta je uhvatio sve do sledećeg dana, kada je uspeo da izvesno vreme upotrebi računar kako bi obradio svoje rezultate. Čak i kad su konačno zasjali na njegovom ekranu, trebalo mu je nekoliko minuta da shvati šta znače.
   Jačina sunčeve svetlosti što se reflektovala o Ramu ipak nije bila apsolutno postojana. Javljala se vrlo mala varijacija - teško uočljiva, ali sasvim nepobitna i izvanredno pravilna. Poput svih ostalih asteroida, Rama se odista okreće. Ali dok je normalan 'dan' asteroida trajao nekoliko sati, Ramin traje svega četiri minuta.
   
   Stenton je na brzinu obavio izračunavanja i bilo mu je teško da poveruje u rezultate. Ovaj majušni svet se na svome polutaru morao okretati brzinom od preko hiljadu kilometara na sat. Pokušaj spuštanja ma gde - sem na polovima - bio bi prilično nezdrav, jer bi centrifugalna sila na polutaru bila dovoljno jaka da svaki neučvršćen predmet odbaci ubrzanjem gotovo ravnim sili Zemljine teže. Rama je bio kamen za koji se u njegovom kotrljanju uopšte nije mogla uhvatiti kosmička mahovina. Iznenađivalo je da takvo telo uspeva da se održi u celosti i da se odavno nije raspalo u milion komada.
   Objekt prečnika četrdeset kilometara sa periodom obrtanja od samo četiri minuta - kako se to uklapa u astronomsku shemu stvari? Dr Stenton je bio prilično maštovit čovek, malo odveć sklon brzim zaključcima. Sad je došao do jednog koji mu je priredio nekoliko odista neprijatnih minuta:
   Jedan primerak iz nebeskog zoološkog vrta koji odgovara ovom opisu jeste ugašena zvezda. Možda je Rama mrtvo sunce, lopta neutronijuma u besomučnom kruženju, čiji svaki kubni centimetar teži milijarde tona.
   Na ovoj tački kroz Stentonov zgroženi duh sevnulo je sećanje na neprolazno klasično delo H. Dž. Velsa Zvezda. Prvi put ga je pročitao kao mali dečak i ono je doprinelo da se u njemu rodi interesovanje za astronomiju. Nakon više od dva veka nije izgubilo ništa od svoje magije i strave. Nikad neće zaboraviti slike orkana i plimskih talasa, gradova što klize u more, kad je onaj drugi posetilac iz zvezdanih predela grunuo u Jupiter i zatim padao mimo Zemlje ka Suncu. Istina, zvezda koju je opisao stari Vels nije bila hladna, već usijana, te je veliki deo razaranja obavila toplota. To jedva da je bitno; čak i ako je Rama hladno telo, koje samo odbija svetlost Sunca, mogao je da ubija silom teže podjednako lako kao ognjem.
   Ma koja zvezdana masa što prodire u Sunčev sistem potpuno bi iskivila orbite planeta. Potrebno je da se Zemlja pomeri samo koji milion kilometara prema Suncu - ili ka zvezdama - pa da se uništi osetljiva klimatska ravnoteža. Anktarktički ledeni pokrivač bi se mogao otopiti i poplaviti sve niske zemlje; ili bi se okeani mogli zalediti, pa bi ceo svet bio zarobljen večitom zimom. Bio bi dovoljan samo mali potisak u ma kojem smeru...
   
   Stenton se onda umirio i odahnuo sa olakšanjem. Sve su to besmislice: trebalo bi da se stidi.
   Nemoguće je da je Rama sačinjen od kondenzovane materije. Nijedna masa veličine zvezde ne bi mogla prodreti tako duboko u Sunčev sistem, a da ne prouzrokuje poremećaje koji bi je odavno odali. Uticaj bi se osetio na orbitama svih planeta; na kraju krajeva, tako su otkriveni Neptun, Pluton i Persefona. Ne, sasvim je nemoguće da se tako masivan objekt kao što je mrtvo sunce prikrade neprimećen.
   U neku ruku, to je šteta. Susret sa tamnom zvezdom bio bi vrlo uzbudljiv.
   Dok bi trajao...