16. KAPETANOV STO
   Prisustvo ovako uvaženog putnika dovelo je do izvesnog poremećaja na stešnjenom, malom svetu 'Golijata', ali posada se vedro privikla na to. Svakoga dana, u 18,00 časova, svo osoblje sakupilo bi se na večeru u oficirskoj trpezariji, koja je u bestežinskom stanju mogla udobno da ugosti najmanje trideset ljudi, ako bi se ravnomerno razmestili po zidovima. Međutim, pretežan deo vremena radni prostori broda držani su na lunarnoj gravitaciji, tako da je postojao nesumnjivi pod - te je više od osam tela već predstavljalo gužvu.
   Za polukružni sto koji se rasklapao oko autokuvara u vreme obeda mogla je taman da se smesti sedmočlana posada, sa kapetanom na počasnom mestu. Pojava gosta stvorila je tako nerešive poteškoće da je neko sada morao da obeduje sam pri svakoj večeri. Posle opsežne dobroćudne rasprave, odlučeno je da se izbor pravi abecednim redom - ali ne pravih imena, koja su i inače retko bila u upotrebi, nego nadimaka. Pulu je bilo potrebno izvesno vreme da se navikne na njih. 'Šraf' (konstrukcioni inženjering); 'Čip' (kompjuteri i komunikacije); 'Prva' (prvi oficir); 'Živka' (medicina i sistemi za održanje života); 'Gas' (pogon i energija); i 'Zvezdana' (orbite i navigacija).
   Tokom desetodnevnog putovanja, dok je slušao priče, šale i pritužbe svojih saputnika, Pul je više doznao o Sunčevom sistemu nego tokom svih onih meseci na Zemlji. Svi su na brodu očito bili očarani time što imaju novog i možda prostodušnog slušaoca kao pažljivu jednočlanu publiku, ali Pul je samo retko nasedao na njihove maštovitije priče.
   Ponekad je, međutim, bilo teško razgraničiti stvari. Niko nije stvarno verovao u 'zlatni asteroid', koji je obično smatran za podvalu iz dvadeset četvrtog veka. Ali šta je sa merkurskim plazmoidima, o kojima je izvestilo bar deset pouzdanih svedoka tokom poslednjih pet stotina godina?
   Najjednostavnije objašnjenje bilo je da oni stoje u vezi sa loptastim munjama, odgovornim za tolike izveštaje o 'neidentifikovanim letećim objektima' na Zemlji i na Marsu. Ali neki posmatrači zaklinjali su se da su plazmoidi ispoljili svrhovitost - čak radoznalost - prilikom susreta na malom rastojanju. Besmislice, uzvraćali su skeptici - posredi je puko elektrostatičko privlačenje!
   To je neminovno otvorilo raspravu o životu u Vaseljeni, i Pul se - ne prvi put - našao u položaju da brani svoju eru od krajnosti koje su je obeležile: lakovernosti i skeptičnosti. Iako je manija 'tuđini su među nama' splasnula još u vreme kada je on bio dečak, sve tamo do dvadesetih godina dvadeset prvog veka Svemirsku agenciju opsedali su ludaci koji su tvrdili da su sa njima stupili u vezu - pa ih čak i seksualno zlostavljali - posetioci sa drugih svetova. Njihove opsene samo su podsticane senzacionalističkim medijskim eksploatisanjem, a cela stvar kasnije je ušla u medicinsku literaturu kao 'sindrom Adamskog'.
   Otkriće MNT-1 okončalo je, paradoksalno, ove žalosne besmislice, pokazavši da iako postoji inteligencija drugde, nju čovečanstvo nije, kako izgleda, zanimalo poslednjih nekoliko miliona godina. MNT-1 takođe je uverljivo pobio tvrdnje nekolicine naučnika da je život iznad bakterijskog nivoa u toj meri neverovatna pojava da ljudska rasa mora biti sama u Galaksiji - ako ne i u Kosmosu.
   Posada 'Golijata' više se zanimala za tehnologiju nego za politiku i ekonomiju Pulovog doba, a naročito ju je očaravala revolucija koja se zbila upravo za njegovog veka: kraj ere fosilnih goriva, podstaknut zauzdavanjem vakuumske energije. Teško im je bilo da zamisle gradove dvadesetog stoleća koji su se davili u smogu, kao i traćenje, pohlepu i strašne ekološke katastrofe naftnog doba.
   "Nemojte mene kriviti", reče Pul, srčano se braneći posle pravog hora kritika. "Uostalom, setite se samo kakav je haos napravilo dvadeset prvo stoleće."
   Svi oko stola zagrajaše: "Na šta mislite?"
   "Pa, čim je nastupilo takozvano doba neograničene energije i čim su se svi domogli na hiljade jeftinih, čistih kilovata - dobro znate šta se dogodilo!"
   "Oh, imate na umu termalnu krizu. Ali to je sređeno."
   "Na kraju - pošto ste pola Zemlje prekrili reflektorima kako biste odrazili Sunčevu toplotu natrag u svemir. Inače bi do sada već proključala kao Venera."
   Upućenost posade u treći milenijum bila je tako iznenađujuće ograničena da ih je Pul - zahvaljujući obimnom obrazovanju koje je stekao u Zvezdanom gradu - često mogao očarati pojedinostima vezanim za događaje što su se zbili stolećima posle njegovog vremena. Bio je, međutim, polaskan kada se ispostavilo da odlično poznaju priču o 'Otkriću'; ona je bila jedan od klasika svemirske ere. Gledali su na nju kao što bi on gledao na neku vikinšku sagu; često je morao sebe da podseća na okolnost da potiče negde sa sredokraće između 'Golijata' i prvih brodova koji su preplovili zapadni okean.
   "Osamdeset šestoga dana", podsetila ga je Zvezdana, prilikom zajedničkog obeda pete večeri, "prošli ste na udaljenosti od samo dve hiljade kilometara od asteroida 7794 - i ispalili ste sondu na njega. Sećate li se toga?"
   "Naravno", uzvrati Pul prilično nabusito. "Za mene se to dogodilo pre manje od godinu dana."
   "Da, izvinite. Pa, sutra ćemo se naći na još manjoj razdaljini od 13.445. Da li biste ga pogledali? Uz autonavođenje i zamrznutu sliku, trebalo bi da imamo prozor širok čitavih deset milisekundi."
   Stotinka sekunde! Onih nekoliko minuta na 'Otkriću' već je izgledalo dovoljno sumanuto, ali sada će se sve zbiti pedeset puta brže...
   "Koliko je veliki?" upita Pul.
   "Trideset sa dvadeset sa petnaest metara", uzvrati Zvezdana. "Liči na okrnjenu ciglu."
   "Žao nam je što nemamo neko tane da ispalimo na njega", reče Gas. "Da li vam je uopšte palo na um da bi 7794 mogao da uzvrati vatru?"
   "Nije. Ali ipak je pružio astronomima obilje korisnih podataka, tako da se isplatilo rizikovati... U svakom slučaju, stotinka sekunde teško da je vredna truda. Ipak, hvala."
   "Shvatam. Kad vidite jedan asteroid, videli ste ih..."
   "Nije tačno, Čipe. Kada sam bila na Erosu..."
   "O čemu si nam pričala bar deset puta..."
   Pulove misli skrenuše sa razgovora, tako da se priča oko njega pretvorila u besmisleni šum u pozadini. Vratio se hiljadu godina u prošlost, prisetivši se jedinog uzbuđenja tokom pohoda 'Otkrića', pre završne nesreće. Iako su Boumen i on bili savršeno svesni da je 7794 samo jedna beživotna, bezvazdušna gromada, to saznanje nije mnogo uticalo na njihova osećanja. Bio je to jedini čvrsti predmet koji će sresti sa ove strane Jupitera, i oni su ga posmatrali očima moreplovaca na dugom putovanju, koji prolaze pored obale na koju neće stupiti nogom.
   Lagano se okretao, a površina mu je nepravilno bila prošarana mrljama svetlosti i senke. Ponekad bi zasvetlucao poput dalekog prozora, kada bi ravni ili izbočine kristalnog materijala odrazile zrake dalekog Sunca...
   Takođe se setio rastuće napetosti dok su čekali da se uvere da li su dobro nanišanili. Nije bilo lako pogoditi tako malu metu, na razdaljini od dve hiljade kilometara, koja se kretala relativnom brzinom od dvadeset kilometara u sekundi.
   A onda, na zatamnjenom delu asteroida, najednom je došlo do zaslepljujućeg rasprskavanja svetlosti. Majušno tane - čisti uran 238 - udarilo je meteorskom brzinom: u deliću sekunde, njegova celokupna kinetička energija pretvorila se u toplotu. Oblačić usijanog gasa nakratko je pokuljao u svemir, a kamere na 'Otkriću' snimale su spektralne linije koje su brzo čilele, tragajući za osobenim potpisima blistavih atoma. Nekoliko časova kasnije, astronomi na Zemlji prvi put su ustanovili sastav jedne asteroidne kore. Nije bilo velikih iznenađenja, ali nekoliko boca šampanjca promenilo je ruke.
   Kapetan Čendler nije uzimao mnogo udela u demokratskim raspravama za polukružnim stolom: izgledao je zadovoljan time što mu se posada opušta i ispoljava osećanja u ovoj neformalnoj atmosferi. Postojalo je samo jedno prećutno pravilo: prilikom obeda ne govori se o ozbiljnim stvarima. Ako bi bilo tehničkih ili operativnih problema, o njima se valjalo drugde postarati.
   Pul je sa iznenađenjem - pa čak i malim šokom - otkrio da je znanje posade o sistemima 'Golijata' veoma površno. Često je postavljao pitanja na koja je trebalo lako odgovoriti, ali su ga umesto toga upućivali na brodske banke podataka. Posle izvesnog vremena, međutim, shvatio je da sveobuhvatan trening koji se podrazumevao u njegovim danima nije više moguć: ovde je na delu bilo premnogo složenih sistema da bi ih bilo koji muškarac ili žena mogli držati u glavi. Razni stručnjaci naprosto su morali da znaju šta njihovi uređaji rade, a ne kako. Pouzdanost se zasnivala na redundantnosti i automatskim proverama, a čovekovo petljanje tu bi znatno verovatnije donelo više štete nego koristi.
   Srećom, za tim uopšte nije bilo potrebe na ovom putovanju: ono je, po jednoličnosti, predstavljalo nešto što bi svaki kapetan mogao samo poželeti, dok je novo sunce, Lucifer, sve više preovlađivalo nebom pred njima.
   

   
   (Izvod, samo tekst, Turistički vodič kroz spoljašnji Sunčev sistem, v. 219.3)
   
   Čak i danas, džinovski sateliti onoga što je nekada bilo Jupiter predstavljaju za nas veliku nepoznanicu. Zašto se ta četiri sveta, koja orbitiraju oko istog tela i veoma su slične veličine, toliko razlikuju u mnogo drugih pogleda?
   Samo u slučaju Ioa, krajnjeg unutrašnjeg satelita, postoji uverljivo objašnjenje. On je tako blizu Jupitera da gravitacione plime koje neprekidno gnječe njegovu utrobu stvaraju kolosalne količine toplote - tolike, zapravo, da je površina Ioa napola rastopljena. To je u vulkanskom pogledu najaktivniji svet u Sunčevom sistemu; karte Ioa imaju poluvreme važnosti od samo nekoliko decenija.
   Iako nikada nisu vaspostavljene stalne ljudske baze u tako nepostojanoj sredini, bilo je mnogo spuštanja, a preduzima se i stalno robotsko nadgledanje. (O tragičnom usudu pohoda 2571 videti 'Bigl 5'.)
   Evropa, druga po redu od Jupitera, prvobitno je bila potpuno prekrivena ledom i imala je malo površinskih pojedinosti osim složene mreže pukotina. Plimske sile koje upravljaju Ioom tu su znatno slabije, ali ipak proizvode dovoljno toplote zahvaljujući kojoj Evropa raspolaže globalnim okeanom tečne vode, u kome su se razvili mnogi neobični oblici života. (Videti svemirske brodove 'Cijen', 'Galaksija', 'Vaseljena'.) Od pretvaranja Jupitera u minisunce Lucifer, doslovno celokupan površinski led Evrope se otopio, a izrazita vulkanska aktivnost stvorila je više malih ostrva.
   Kao što je dobro poznato, nije bilo spuštanja na Evropu već skoro hiljadu godina, ali satelit se nalazi pod stalnim nadzorom.
   Ganimed, najveći mesec u Sunčevom sistemu (prečnik 5260 kilometara), takođe je pretrpeo uticaj prilikom nastanka novog sunca; njegovi polutarni predeli dovoljno su topli da u njima opstanu zemaljski oblici života, premda se tamošnja atmosfera još ne može disati. Najveći deo njegovih žitelja zaokupljen je teraformiranjem i naučnim istraživanjima; glavna naseobina je grad Anubis (41.000 stan.), blizu Južnog pola.
   Kalisto je, opet, potpuno različit. Njegova cela površina prošarana je udarnim kraterima svih veličina, kojih ima toliko da se preklapaju. Bombardovanje mora da je trajalo milionima godina, budući da su noviji krateri potpuno potrli one ranije. Na Kalistu nema stalne baze, već je podignuto samo nekoliko automatskih stanica.
   
   17. GANIMED
   Bilo je neobično što se Frenk Pul toliko uspavao, ali prethodno nije mogao dugo da zaspi, uznemiren neobičnim prikazama. Prošlost i sadašnjost bile su nerazmrsivo povezane; čas se nalazio na 'Otkriću', čas na afričkom Tornju - a čas je, opet, bio dečak, među drugovima za koje je mislio da ih je davno zaboravio.
   Gde sam ja? - zapitao se dok se s mukom rasanjivao, poput plivača koji se upinje da izroni na površinu. Iznad njegovog ležaja nalazio se mali prozor, prekriven zavesicom nedovoljno debelom da potpuno zapreči ulazak spoljnje svetlosti. Postojalo je vreme, negde sredinom dvadesetog stoleća, kada su avioni još bili toliko spori da su nudili pogodnost spavanja u prvoj klasi: Pul nikada nije probao ovaj nostalgični luksuz, koje su neke turističke agencije još oglašavale u njegovo doba, ali lako je mogao zamisliti da mu se upravo sada pružila prilika za to.
   Pomerio je zavesicu i pogledao napolje. Ne, nije se probudio na nebu Zemlje, premda se predeo koji je promicao ispod nije mnogo razlikovao od Antarktika. Ali Južni pol se nikada nije dičio dvama suncima koja su istovremeno izlazila dok je 'Golijat' hitao ka njima.
   Brod je orbitirao na manje od sto kilometara iznad nečega što je ličilo na ogromnu uzoranu ledinu, lako prekrivenu snegom. Ali ratar za raonikom mora da je bio pijan - ili je sistem upravljanja sasvim otkazao - budući da su brazde krivudale u svim pravcima, ponekad presecajući jedna preko druge ili se vraćajući unazad istim putem kojim su već prošle. Tu i tamo, teren je bio prošaran slabašnim krugovima - utvarnim kraterima nastalim udarima meteora pre mnogo eona.
   To je, dakle, Ganimed, pomisli Pul sanjivo. Najudaljenija ispostava Čovečanstva od matičnog sveta! Zašto bi bilo ko zdrave pameti poželeo da živi ovde? Doduše, često sam se to isto pitao dok sam leteo preko Grenlanda ili Islanda tokom zime...
   Na vratima se začu kucanje. "Slobodno?" upita kapetan Čendler i uđe, ne sačekavši na dopuštenje.
   "Pomislio sam da te pustimo da spavaš dok se ne spustimo - zabava povodom kraja putovanja potrajala je duže nego što sam nameravao, ali rizikovao bih pobunu da sam pokušao da je skratim."
   Pul se nasmeja.
   "Da li je ikada došlo do pobune u svemiru?"
   "Oh, samo u nekoliko navrata - ali ne u moje vreme. Kad smo već kod toga, moglo bi se reći da je Hal bio taj koji je udario temelje tradiciji... izvini - možda ne bi trebalo da... hej, pogledaj... evo grada Ganimeda!"
   Iza obzorja je stalo da se pomalja nešto što je nalikovalo na izukrštanu šaru ulica i avenija koje su se sekle gotovo pod pravim uglom, ali uz malu nepravilnost osobenu za svaku naseobinu nastalu srašćivanjem, bez središnjeg planiranja. Grad je presecala široka reka - Pul se prisetio da su polutarna područja Ganimeda sada dovoljno topla da tu postoji topla voda - što ga je podsetilo na jedan stari duborez srednjevekovnog Londona koji je davno video.
   Tada je primetio da ga Čandra posmatra sa osmehom na licu... i opsena je iščezla kada je uvideo koje su razmere 'grada'.
   "Ganimeđani", reče on oporo, "mora da su prilično veliki kada su napravili puteve široke između pet i deset kilometara."
   "Čak dvadeset na nekim mestima. Upečatljivo, zar ne? A sve je to posledica dejstva razvlačenja i sabijanja leda. Majka Priroda je domišljata... mogu da ti pokažem šare koje još više izgledaju veštačke, premda nisu ovolike."
   "Kada sam bio mali, bilo je mnogo gužve oko jednog lica na Marsu. Razume se, ispostavilo se da je posredi brdo koje su uobličile peščane oluje... ima mnoštvo takvih u pustinjama Zemlje."
   "Nije li neko kazao da se istorija ponavlja? Sa gradom Ganimedom dogodila se nekakva besmislica - neki pametnjakovići su tvrdili da su ga podigli vanzemaljci. Ali bojim se da neće još dugo opstati."
   "Zašto?" upita Pul iznenađeno.
   "Već je počeo da propada, kako Licifer otapa večiti led. Ne bi prepoznao Ganimed za sto godina... eno ruba jezera Gilgameš... ako pažljivo pogledaš... tamo, desno..."
   "Vidim. Šta se događa - voda svakako ne ključa, čak ni pri ovom niskom pritisku?"
   "Postrojenje za elektrolizu. Ne znam koliko skiliona kilograma kiseonika dnevno. Naravno, vodonik odlazi gore i nestaje - bar se nadamo."
   Čendlerov glas zamuknu. A onda on nastavi, neuobičajeno obazrivim tonom: "Sva ta predivna voda dole - Ganimedu nije potrebno ni pola toga! Nemoj to nikome reći, ali razradio sam planove kako da deo tih zaliha prebacim na Veneru."
   "Je li to lakše nego da terate komete?"
   "U energetskom pogledu, jeste - druga kosmička brzina kod Ganimeda iznosi samo tri kilometra u sekundi. A i daleko je brže - merilo bi se godinama, a ne decenijama. No, tu je nekoliko praktičnih poteškoća..."
   "Mogu da zamislim. Da li biste je izbacivali lanserima mase?"
   "Oh, ne - koristio bih tornjeve koji se uzdižu kroz atmosferu, poput onih na Zemlji, ali znatno manje. Pumpali bismo vodu sve do vrha, zamrzli je tu blizu apsolutne nule i pustili da je Ganimed izbaci kao iz praćke prilikom rotiranja, u odgovarajućem pravcu. Nešto bi se u prevozu izgubilo isparavanjem, ali glavnina bi stigla... šta je toliko smešno?"
   "Izvini - ne smejem se tvojoj zamisli - zvuči sasvim suvislo. Ali veoma si me živo podsetio na nešto. Imali smo baštensku prskalicu koju su mlazevi vode pokretali u krug. Ono što ti planiraš potpuno je isto - samo u malo većim razmerama... koristićeš ceo jedan svet..."
   Iznenada, jedna druga slika iz prošlosti potre sve ostalo. Pul se setio kako su, u onim vrelim arizonskim danima, on i Riki voleli da se jure kroz oblake pokretne magle sazdane od kapi iz baštenske prskalice koja se lagano vrtela.
   Kapetan Čendler bio je znatno uviđavniji čovek nego što se pravio: znao je kada je trenutak da ode.
   "Moram da se vratim na most", reče on zlovoljno. "Vidimo se pošto se spustimo u Anubis."
   

18. GRAND HOTEL
   Grand Ganimed Hotel - neizbežno poznat širom Sunčevog sistema kao hotel 'Granimed' - svakako nije bio grandiozan, a mogao bi se smatrati srećnim ako bi na Zemlji dobio jednu i po zvezdicu. Kako se najbliža konkurencija nalazila na udaljenosti od više stotina miliona kilometara, uprava baš nije nalazila za shodno da se prekomerno zalaže.
   Pul, međutim, nije imao primedbi, premda bi često poželeo da je Denil još u blizini, kako bi mu se našao pri ruci oko tehničkih vidova života i kako bi delotvornije opštio sa poluinteligentnim napravama kojima je bio okružen. Iskusio je kratak trenutak panike kada su se vrata zatvorila za hotelskim poslužiteljem (ljudskim bićem), koji je, izgleda, u toj meri bio pometen pojavom slavnog gosta da je potpuno smetnuo s uma da mu objasni kako bilo šta u sobi dejstvuje. Pošto je proveo pet minuta u beskorisnom obraćanju zidovima koji nikako nisu reagovali, Pul je konačno uspeo da uspostavi vezu sa jednim sistemom koji je razumeo i njegov naglasak i njegove naloge. Kakav bi to samo bio udarni naslov u emisiji vesti 'Svi svetovi':
   ISTORIJSKI ASTRONAUT UMRO OD GLADI, ZAROBLJEN U HOTELSKOJ SOBI NA GANIMEDU!
   A postojala je i dvostruka ironija. Možda je bilo neizbežno da jedini luksuzni apartman na Ganimedu dobije neko ime, ali on je doživeo pravi šok kada se suočio sa holoom u prirodnoj veličini svog starog sadruga, u punoj paradnoj uniformi, prilikom ulaska u - 'Boumenov apartman'. Pul je čak i prepoznao sliku: i njegov zvanični portret načinjen je istom prilikom, nekoliko dana pre početka misije.
   Ubrzo je otkrio da većina članova posade 'Golijata' ima u Anubisu domaći smeštaj, kao i da sa nestrpljenjem očekuje da mu predstavi svoju 'drugu polovinu' tokom planiranog zadržavanja od dvadeset dana na velikom mesecu. Gotovo odmah se našao upleten u društveni i profesionalni život ove granične naseobine, tako da mu je čak i afrički Toranj sada izgledao kao daleki san.
   Poput mnogih Amerikanaca, duboko u duši, Pul je gajio nostalgičnu naklonost prema malim zajednicama gde se svi međusobno poznaju - u stvarnom svetu, a ne u virtuelnom iz kiberprostora. Anubis, koji je po broju stanovnika bio manji čak i od Flagstafa iz njegovih sećanja, u priličnoj meri je odgovarao ovom idealu.
   Tri glavne kupole pod pritiskom, svaka sa prečnikom od dva kilometra, nalazile su se na visoravni koja je gledala ka ledenom polju što se prostiralo bez prekida do obzorja. Ganimedovo drugo sunce - svojevremeno poznato kao Jupiter - nikada neće pružiti dovoljno toplote da se otope polarne kape. Bio je to glavni razlog za podizanje Anubisa na ovako negostoljubivom mestu: nije bilo verovatno da će se gradski temelji srušiti još najmanje nekoliko stoleća.
   A unutar kupola, lako se moglo postati potpuno ravnodušan prema spoljnjem svetu. Čim je Pul ovladao tehnikom 'Boumenovog apartmana', ustanovio je da mu na raspolaganju stoji ograničen, ali upečatljiv izbor okruženja. Mogao je da sedi ispod palmi na nekoj obali Tihog okeana i da sluša blago mrmorenje talasa ili, ako bi mu se to prohtelo, urlik tropskog uragana. Mogao je lagano da leti iznad vrhova Himalaja ili niz ogromne kanjone doline Mariner. Mogao je da se šeta kroz vrtove Versaja ili ulicama nekoliko velikih gradova, u više međusobno udaljenih istorijskih razdoblja. Čak i da hotel 'Granimed' nije bio jedno od najznamenitijih mesta za odmor u Sunčevom sistemu, ipak se dičio pogodnostima koje bi pomračile slavu svih njegovih slavnih prethodnika na Zemlji.
   Ali bilo je smešno prepustiti se zemaljskoj nostalgiji, kada je prevalio pola Sunčevog sistema da bi posetio jedan neobičan novi svet. Vršeći malo opite, Pul je došao do kompromisa u pogledu uživanja - i nadahnuća - tokom sve ređih trenutaka dokolice.
   Na svoje veliko žaljenje, nikada nije bio u Egiptu, tako da se sada sa radošću opustio pod budnim motrenjem sfinge - kakva je bila pre protivurečne 'restauracije' - i zaludno posmatrao turiste kako se s naporom uspinju uz masivne blokove Velike piramide. Opsena je bila savršena, ako se izuzme ničija zemlja na kojoj se pustinja sudarala sa (pomalo pohabanim) tepihom 'Boumenovog apartmana'.
   Nebo je, međutim, bilo takvo kakvo nijedno ljudsko oko nije videlo sve do pet hiljada godina pošto je poslednji kameni blok postavljen u Gizi. Ali tu je posredi bio ne privid nego neprekidno promenljiva stvarnost Ganimeda.
   Budući da je ovom svetu - baš kao i njegovim sadruzima - plimski uticaj Jupitera obustavio okretanje oko vlastite ose pre mnogo eona, novo sunce rođeno iz džinovske planete počivalo je nepomično na nebu. Jedna strana Ganimeda bila je stalno obasjana Luciferovom svetlošću, a iako se druga polulopta često označavala kao 'noćna zemlja', taj naziv bio je pogrešan, baš kao i znatno raniji termin 'tamna strana Meseca'. Poput lunarne udaljenije strane, Ganimedova 'noćna zemlja' bila je tokom polovine svog dugog dana osvetljena blistavim sjajem starog Sola.
   Postojala je jedna podudarnost, više zbunjujuća nego korisna: Ganimedu je bila potrebna gotovo tačno jedna sedmica - sedam dana i tri časa - da načini pun krug oko svoje matične zvezde. Pokušaji da se načini kalendar, u okviru koga bi jedan lokalni dan bio ravan jednoj zemaljskoj sedmici, stvorili su takav haos da su odbačeni pre više stoleća. Kao i svi ostali žitelji Sunčevog sistema, Ganimeđani su takođe koristili univerzalno vreme, pri čemu su standardne dane od po dvadeset četiri časa obeležavali brojevima, a ne nazivima.
   Kako je novorođena atmosfera Ganimeda bila još sasvim retka i gotovo bez oblaka, parada nebeskih tela predstavljala je neprekidan spektakl. Kada bi se našli na najmanjoj udaljenosti, Io i Kalisto izgledali su poput pola Meseca viđenog sa Zemlje - ali to im je ujedno bilo jedino zajedničko svojstvo. Io je bio tako blizu Luciferu, da je za nepuna dva dana prevaljivao punu orbitu, a kretanje mu se moglo zapaziti u razmaku od svega nekoliko minuta. Kalistu, na četiri puta većoj razdaljini, bila su potrebna dva lokalna dana - odnosno, šesnaest Zemljinih - da natenane obiđe svoj krug.
   Fizički kontrast između dva sveta bio je još izrazitiji. Na duboku zamrznutost Kalista gotovo da nije uticalo Jupiterovo pretvaranje u minisunce: on je i dalje predstavljao pustoš plitkih ledenih kratera, tako gusto zbijenih da nije bilo nijedne tačke na čitavom satelitu koja nije višekratno pogođena u danima kada se Jupiterovo džinovsko gravitaciono polje nadmetalo sa Saturnovim u prikupljanju rasutih ostataka spoljnjeg Sunčevog sistema. Posle toga, ako se izuzme nekoliko zalutalih hitaca, ništa se nije zbivalo nekoliko milijardi godina.
   Na Iou, nešto se događalo svake sedmice. Kako je jedan duhoviti meštanin primetio, pre nastanka Lucifera, on je predstavljao pakao - a sada je postao zagrejani pakao.
   Pul bi često zumirao taj ognjeni predeo i posmatrao sumporna ždrela vulkana koji su neprekidno preobličavali jedno područje veće od Afrike. Povremeno bi usijani vodoskoci nakratko suknuli stotinu kilometara u svemir, slični džinovskim plamenim stablima koja rastu na beživotnom svetu.
   Kako su se bujice rastopljenog sumpora širile iz vulkana i drugih otvora, ovaj raznoliki elemenat menjao se kroz uzan spektar, od crvenog, preko narandžastog, do zelenog, pri čemu se, poput kameleona, preobražavao u raznobojne alotrope. Pre osvita svemirske ere, niko nije ni slutio da bi takav svet mogao postojati. Iako je bio očaran dok ga je gledao sa svoje udobne osmatračnice, Pul je teško mogao poverovati u to da su se ljudi ikada odvažili da se spuste tamo gde su se čak i roboti bojali da stupe...
   Njegovo glavno zanimanje, međutim, bilo je vezano za Evropu, koja je, kada bi bila najbliža, izgledala gotovo iste veličine kao i Zemljin jedini satelit, premda je prolazila kroz sve svoje mene za samo četiri dana. Iako Pul uopšte nije bio svestan simboličnosti kada je odabrao svoje privatno okruženje, sada je delovala sasvim prikladno okolnost da Evropa počiva na nebu iznad druge velike zagonetke - sfinge.
   Čak i bez uvećanja, kada bi posmatrao golim okom, Pul je mogao da razabere koliko se Evropa promenila tokom hiljadu godina od kako se 'Otkriće' uputilo ka Jupiteru. Paučinasta mreža uskih traka i linija, koja je svojevremeno potpuno prekrivala najmanji od četiri Galilejeva satelita, sada je nestala, osim oko polova. Toplota Evropinog novog sunca nije tu otopila globalnu ledenu koru debelu jedan kilometar: drugde, pak, devičanski okeani ključali su i vreli u retkoj atmosferi, pri temperaturi koja je na Zemlji važila za udobnu sobnu.
   Bila je to udobna temperatura i za stvorenja koja su izronila, posle otapanja neprekidne ledene ploče koja ih je kako držala u zamci tako i štitila. Špijunski sateliti na orbiti, koji su prikazivali pojedinosti veličine samo nekoliko centimetara, posmatrali su kako jedna vrsta sa Evrope počinje da se razvija u amfibijski oblik: iako su i dalje glavninu vremena provodili pod vodom, 'Evropljani' su stali da preduzimaju podizanje jednostavnih nastambi.
   Okolnost da se to zbilo za ciglih hiljadu godina bila je zapanjujuća, ali niko nije sumnjao da se objašnjenje krije u poslednjem i najvećem monolitu - mnogo kilometara dugačkom Velikom zidu koji se uzdizao na obali Galilejevog mora.
   Niko takođe nije sumnjao u to da on, na svoj tajanstveni način, nadzire opit koji je otpočeo na tom svetu - baš kao što je činio i na Zemlji, pre četiri miliona godina.
   

19. LUDILO ČOVEČANSTVA
   GOSPOĐICA PRINGL
   FAJL - INDRA
   Draga moja Indra, izvini što ti se nisam ranije javio bar glasovnom porukom: uobičajeni razlozi, tako da ih neću ni pominjati.
   Evo odgovora na tvoje pitanje: da, sada se osećam sasvim odomaćeno u 'Granimedu', ali provodim sve manje i manje vremena tu, premda sam silno uživao u prizoru neba koji ukrašava moj apartman. Sinoć je fluksna elektronka Ioa priredila odličnu predstavu - posredi je svojevrsna razmena munja između Ioa i Jupitera, odnosno Lucifera. Nalikuje na Zemljinu auroru, ali je znatno spektakularnija. Otkrili su je radio-astronomi još pre mog rođenja.
   A kad je već reč o drevnim vremenima - da li si znala da je Anubis imao šerifa? Meni to liči na prekomerno forsiranje graničarskog duha. Podsetilo me je na priče koje mi je deda pričao o nekadašnjoj Arizoni... Moram da oprobam neke na ovdašnjem življu...
   Ovo može zvučati smešno - ali još se nisam sasvim privikao boravku u 'Boumenovom apartmanu'. Stalno se osvrćem preko ramena...
   Kako provodim vreme? Uglavnom kao i u afričkom Tornju. Srećem se sa mesnom inteligencijom, premda, kao što bi se i moglo očekivati, ona nije Bog zna kakva (nadam se da ovo niko ne prisluškuje). Takođe sam stupio u međudejstvo - stvarno i virtuelno - sa sistemom obrazovanja; veoma je dobar, kako izgleda, premda više tehnički usmeren nego što bi tebi prijalo. To je, naravno, neizbežno u ovom neprijateljskom okruženju.
   Zahvaljujući tome, uspeo sam da shvatim zašto ljudi žive ovde. Postoji izazov - osećanje svrhe, ako hoćeš - što sam retko sretao na Zemlji.
   Tačno je da je većina lokalnih žitelja rođena ovde, tako da uopšte ne znaju za neki drugačiji dom. Iako su - obično - odveć ljubazni da to kažu, ipak smatraju da matična planeta postaje dekadentna. Je li to istina? Ako jeste, šta onda vi, Teriji - kako vas ovdašnji svet naziva - nameravate da preduzmete oko toga? U jednom od razreda osnovne škole koju sam posetio imaju želju da vas malo razbude. U tu svrhu, počeli su da kuju tajne planove vezane za invaziju na Zemlju. Nemoj posle reći da te nisam upozorio...
   Bio sam na jednom izletu izvan Anubisa, u takozvanoj 'noćnoj zemlji', gde nikada ne vide Lucifera. Nas desetoro - Čendler, dva člana posade 'Golijata' i šest ovdašnjih žitelja - zašli smo u udaljeniju stranu sve dok se Sunce nije spustilo ispod obzorja, tako da je uistinu bila noć. Čudesno - uglavnom nalik na polarne zime na Zemlji, ali sa potpuno crnim nebom... gotovo sam imao utisak da se nalazim u svemiru.
   Mogli smo odlično da vidimo Galilejeve mesece i posmatrali smo kako Evropa pomračuje - izvini, zaklanja - Io. Razume se, izlet je bio tako podešen da prisustvujemo baš tom prizoru...
   Nekoliko manjih satelita takođe se moglo razabrati, ali dvostruka zvezda Zemlja-Mesec bila je znatno upadljivija. Da li me to obuzima nostalgija? Iskreno govoreći, ne - premda mi nedostaju novi prijatelji koje sam tamo stekao...
   Da, žao mi je, ali još se nisam sreo sa doktorom Kanom, iako mi je ostavio nekoliko poruka. Obećavam da ću to učiniti narednih dana - zemaljskih, ne lokalnih!
   Puno pozdrava Džoeu - kao i Denilu, ako znaš šta je bilo s njim... je li ponovo stvarna osoba? Tebe puno volim...
   USKLADIŠTITI
   POSLATI
   U Pulovom stoleću, ime neke osobe često je nagoveštavalo njen izgled, ali to više nije važilo trideset pokolenja kasnije. Za doktora Teodora Kana ispostavilo se da je plavi Nordijac čija bi pojava bila znatno pristalija na nekoj vikinškoj lađi nego u pohodu kroz stepe srednje Azije; no, on ne bi ostavio naročiti utisak ni u jednoj od te dve uloge, budući da nije bio visok ni sto pedeset centimetara. Pul nije mogao da se uzdrži od malo amaterske psihoanalize: niski ljudi često su bili agresivno prepotentni - za šta se, već i po Indrinim nagoveštajima, pokazalo da je dobar opis jedinog stalno nastanjenog filosofa na Ganimedu. Kanu je verovatno bilo neophodno ovo zvanje da bi uopšte opstao u ovom društvu praktičnih ljudi.
   Anubis je bio premali grad da bi mogao da ima univerzitetski kampus - luksuz koji je još postojao na drugim svetovima, premda su mnogi bili uverenja da je telekomunikaciona revolucija učinila kampuse zastarelim. Umesto toga, raspolagao je nečim znatno pristalijim - Akademijom, sa malim maslinjakom koji bi obmanuo i samog Platona, sve dok ne bi pokušao da se prošeta kroz njega. Indrina šala o odsecima za filosofiju kojima je od opreme bila potrebna jedino školska tabla svakako se nije mogla primeniti u ovom profinjenom okružju.
   "Podignuta je da primi sedmoro ljudi", reče doktor Kan ponosno, pošto su se smestili na stolice očito tako napravljene da ne budu odveć udobne, "zato što je to najveći broj pohađača sa kojima se može delotvorno raditi. A ako se računa Sokratov duh, bio je to ujedno broj prisutnih kada je Fedon održao svoj znameniti govor..."
   "Onaj o besmrtnosti duše?"
   Kan je bio tako upadljivo iznenađen da Pul nije uspeo da obuzda osmeh.
   "Prošao sam kroz ekspres-kurs iz filozofije neposredno pre no što sam diplomirao - kada je pripreman nastavni plan, neko je odlučio da i nas sirove inženjere treba malo uputiti u kulturu."
   "Milo mi je što to čujem. To znatno olakšava stvari. Znate, još ne mogu da poverujem da me je zadesila tolika sreća. Vaš dolazak ovde gotovo me je doveo u iskušenje da poverujem u čuda! Čak sam pomišljao na to da odem na Zemlju kako bih se tamo sreo sa vama - da li vam je draga Indra nešto kazala o mojoj... ovaj... opsednutosti?"
   "Ne", odvrati Pul, ne sasvim iskreno.
   Doktor Kan je izgledao veoma zadovoljan; očigledno mu je bilo milo što je našao novog slušaoca.
   "Možda ste čuli da me nazivaju ateistom, ali to nije sasvim tačno. Ateizam je nedokaziv, pa, dakle, i nezanimljiv. Ma koliko to izgledalo neverovatno, nikada ne možemo biti sigurni u to da je Bog jednom postojao - a onda se povukao u beskonačnost, gde ga niko nikada ne može naći... Poput Gotame Bude, ja nemam stav o ovoj stvari. Moje područje interesovanja jeste psihopatologija poznata kao religija."
   "Psihopatologija? Teška reč."
   "Istorija je i te kako opravdava. Zamislite da ste inteligentan vanzemaljac, koga zanimaju jedino dokazive istine. Otkrivate vrstu koja ja podeljena u hiljade - ne, sada već milione - plemenskih grupa među kojima postoji ogromna raznovrsnost verovanja o nastanku Vaseljene i načinima ponašanja u njoj. Iako mnoga sadrže zajedničke zamisli, čak i kad dođe do poklapanja od devedeset devet odsto, preostalih jedan odsto dovoljno je da ih navede da počnu da se međusobno ubijaju i muče, oko beznačajnih vidova učenja, potpuno besmislenih nekom spolja.
   Kako objasniti takvo iracionalno ponašanje? Lukrecije je pogodio u sredu kada je kazao da je religija nusproizvod straha - reakcija na tajanstvenu i često neprijateljski nastrojenu Vaseljenu. Tokom najvećeg dela ljudske preistorije, ona je bila nužno zlo - ali zašto je bila znatno više zlo nego nužno, i zašto je opstala i onda kada više nije bila nužna?
   Kažem zlo - i to doslovno mislim, zato što strah vodi okrutnosti. I najmanja upućenost u inkviziciju nagoni nas da se postidimo što pripadamo ljudskoj vrsti... Jedna od najodvratnijih knjiga ikada objavljenih bila je 'Čekić veštica', iz pera dvojice nastranih sadista, u kojoj su se opisivala mučenja što ih je crkva odobravala - pa čak i podsticala! - da bi se izmamila 'priznanja' od hiljada bezopasnih starica pre no što bi bile žive spaljene... Sam papa je napisao pohvalan predgovor!
   Ali i većina ostalih religija, uz nekoliko časnih izuzetaka, bila je podjednako rđava kao i hrišćanstvo... Čak i u vašem veku, dečaci su bivali vezivani lancima i bičevani sve dok ne bi napamet naučili čitave tomove pobožnih budalaština, kao i lišavani detinjstva i normalnog života odraslog muškarca da bi postali monasi...
   Možda je najneverovatniji vid cele stvari okolnost da su očigledni ludaci, iz stoleća u stoleće, tvrdili da su oni - i samo oni! - primali poruke od Boga! Da su sve te poruke bile saglasne, ni po jada. Ali one su bile visoko nesaglasne jedna sa drugom - što, međutim, nipošto nije osujetilo samoproglašene mesije u tome da okupljaju na stotine, a ponekad i milione, sledbenika, spremnih da se bore na smrt sa podjednako zaluđenim privrženicima neke mikroskopski različite vere."
   Pulu se učinilo da je kucnuo čas da i on nešto kaže.
   "Podsetili ste me na nešto što se dogodilo u mom rodnom gradu kada sam bio dečak. Jedan sveti čovek - pod znacima navoda - dao se na posao, objavio je da je u stanju da pravi čuda i za tili čas sakupio mnoštvo poklonika. Nisu to bili neuki ili nepismeni ljudi; često su poticali iz uglednih porodica. Svake nedelje viđao sam skupa kola parkirana oko njegovog... ovaj... hrama."
   "'Sindrom Raspućina' - tako se naziva: postoje na milioni takvih slučajeva, tokom cele istorije, u svakoj zemlji. A jednom u hiljadu slučajeva, kult bi poživeo dva pokolenja. Šta se dogodilo kod vas?"
   "Pa, konkurencija nije bila baš oduševljena i preduzela je sve da ga raskrinka. Ne mogu da se setim njegovog imena... koristio je neko od onih dugih indijanskih... Svami... ili već tako nekako... ali ispostavilo se da je iz Alabame. Jedan od njegovih trikova bio je da naizgled niotkuda vadi svete predmete i deli ih svojim poklonicima. Slučaj je, međutim, hteo da naš mesni rabin bude amater-mađioničar, pa je objasnio publici kako ovaj izvodi svoje opsenarstvo. No, to ništa nije promenilo; vernici su uzvratili da je čarobnjaštvo njihovog čoveka stvarno i da je rabin naprosto ljubomoran.
   Žao mi je što moram da kažem da je moja majka jednom ozbiljno shvatila tog varalicu - bilo je to ubrzo pošto nas je otac napustio, što je verovatno imalo neke veze sa celom stvari - i odvela me na njegovu seansu. Bilo mi je tada samo desetak godina, ali pomislio sam kako još nikada nisam video nikoga tako neprijatnog izgleda. Imao je bradu u koju se moglo smestiti više ptičjih gnezda, a po svoj prilici i jeste."
   "Liči mi na standardni model. Koliko mu je stvar uspevala?"
   "Tri ili četiri godine. A onda je morao u žurbi da napusti grad; uhvaćen je u orgijanju sa maloletnicama. Razume se, tvrdio je da upražnjava mistične postupke spasavanja duše. A ne biste poverovali..."
   "Možda i bih."
   "Čak i tada, mnoštvo lakovernika i dalje mu je verovalo. Njihov bog nije mogao da učini ništa loše, što znači da su mu smestili."
   "Smestili?"
   "Oprostite - da su ga optužili lažnim dokazima - čemu je povremeno pribegavala policija da bi se domogla zločinaca, kada bi sve ostalo zakazalo."
   "Hmm. Pa, vaš svami bio je savršeno tipičan: prilično sam razočaran. Ali ipak je dovoljan kao potvrda mog stava - glavnina čovečanstva oduvek je bila luda, bar neko vreme."
   "Prilično nereprezentativan uzorak - jedno malo predgrađe Flagstafa."
   "Slažem se, ali mogao bih da ga pomnožim sa hiljadama - ne samo u vašem veku nego u svim dobima. Nije postojala dovoljno besmislena stvar u koju mnoštvo ljudi nije bilo spremno da poveruje, često tako strasno da su se radije borili na smrt pre nego što bi se odrekli svoje zablude. Za mene je to valjana operativna definicija ludila."
   "Da li smatrate da je svako sa jakim religijskim uverenjima lud?"
   "U strogo tehničkom smislu, da - ako je dotična osoba uistinu iskrena, a ne licemer. Kao što pretpostavljam da je bilo devedeset odsto njih."
   "Siguran sam da je rabin Berenstajn bio iskren - a on je predstavljao jednog od ljudi najzdravije pameti koje sam ikada upoznao, kao i jednog od najfinijih. A kako biste ovo objasnili? Jedini pravi genije koga sam sreo bio je doktor Čandra, upravnik projekta HAL. Morao sam jednom prilikom da odem do njegove kancelarije - niko nije odgovorio kada sam pokucao, pa sam pomislio da unutra nema nikoga.
   Molio se pred skupinom fantastičnih, malih, bronzanih kipova, ukrašenih cvećem. Jedna od statuica ličila je na slona... druga je imala više ruku nego što je to normalno... Našao sam se u grdnoj neprilici, ali on me, srećom, nije čuo, i ja sam se tiho povukao. Da li biste rekli da je i on bio lud?"
   "Odabrali ste loš primer: geniji to često jesu! Recimo, stoga: ne lud nego mentalno oštećen, usled uslovljenosti u detinjstvu. Jezuiti su tvrdili: dajte nam šestogodišnjeg dečaka i on je naš doživotno. Da su se na vreme domogli malog Čandre, on bi postao predani hrišćanin - a ne hinduista."
   "Moguće. Ali zbunjuje me nešto - zašto ste toliko želeli da se sretnemo? Bojim se da ja nikada nisam bio nimalo pobožan. Kakve ja veze imam sa svim tim?"
   Lagano i sa očitim uživanjem čoveka koji skida sa sebe breme teške, dugo skrivane tajne, doktor Kan mu odgovori.

20. OTPADNIK
   SNIMITI - PUL
   Zdravo, Frenk... Dakle, sreo si se najzad sa Tedom. Da, mogao bi da ga nazoveš čudakom - ako pod tim podrazumevaš entuzijastu lišenog smisla za humor. Ali čudaci obično to postaju zato što znaju neku Veliku Istinu - nadam se da čuješ kako to izgovaram sa velikim početnim slovima - a niko neće da ih sasluša... Drago mi je što si ti to učinio - a preporučujem ti da ga shvatiš sasvim ozbiljno.
   Kazao si da te je iznenadilo to što si video papin portret na istaknutom mestu u Tedovom apartmanu. To je njegov junak, Pije XX - sigurna sam da sam ti ga već pominjala. Gledaj ga s poštovanjem - obično ga nazivaju 'bezbožnik'. Posredi je očaravajuća priča koja se potpuno podudara sa nečim što se zbilo malo pre tvog rođenja. Zacelo znaš kako je Mihail Gorbačov, predsednik sovjetskog carstva, doveo do njegovog raspada pri kraju dvadesetog veka, na taj način što je obznanio zločine i ogrešenja koji su u njemu počinjeni.
   Nije imao nameru da ide toliko daleko - želeo je da reformiše sistem, ali to više nije bilo moguće. Nikada nećemo doznati da li je Pije XX imao istu zamisao, zato što ga je ubio jedan poludeli kardinal ubrzo pošto je papa užasnuo svet obelodanjenjem tajne arhive inkvizicije...
   Religiozan svet još je bio uzdrman otkrićem MNT-0 samo nekoliko decenija ranije - što je snažno delovalo na Pija XX i svakako uticalo na njegove postupke...
   Ali još mi nisi rekao kako to Ted, stari kriptodeista, misli da mu ti možeš biti od pomoći u njegovom traganju za Bogom. Čini mi se da je još besan na njega što se tako uspešno krije. Bolje mu ne pominji da sam ti to kazala.
   Ali, kad bolje razmislim, zašto da ne?
   Volim te. Indra.
   USKLADIŠTITI
   POSLATI
   
   GOSPOĐICA PRINGL
   SNIMITI
   Zdravo, Indra. Ponovo sam se sastao sa doktorom Tedom, premda mu još nisam rekao zašto ti misliš da je on ljut na Boga!
   Ali bila je to veoma zanimljiva prepirka - ne, dijalog - sa njim, premda je on taj koji uglavnom govori. Nisam ni slutio da ću se ponovo baviti filosofijom posle svih godina provedenih u inženjeringu. Možda je baš trebalo da najpre sve njih proživim, kako bih ovo uvažavao. Pitam se kako bi me ocenio kao studenta.
   Juče sam pokušao sledeći pristup, da bih video kakva će mu biti reakcija. Možda je originalna, premda sumnjam. Pomislio sam da bi te zanimalo da čuješ stvar - voleo bih da doznam tvoje komentare. Evo našeg razgovora:
   
   GOSPOĐICA PRINGL - AUDIO KOPIJA 94.
   "Svakako ne možete poreći, Tede, da je glavnina najvećih dela ljudske umetnosti bila nadahnuta pobožnošću. Zar to nešto ne dokazuje?"
   "Da - ali ne u smislu koji bi prijao bilo kom verniku! S vremena na vreme, ljudi se zabavljaju time što prave spiskove 'najvećeg' i 'najboljeg' - uveren sam da je to bila popularna zabava i u vaše vreme."
   "Svakako."
   "Pa, postojali su neki znameniti pokušaji da se to učini i sa umetnošću. Takvi spiskovi, razume se, ne mogu da vaspostave apsolutne - večne - vrednosti, ali su ipak zanimljivi i pokazuju kako se ukus menja iz epohe u epohu...
   Poslednji spisak koji sam video - prikazan je na Zemljinoj 'Umetničkoj mreži' pre samo nekoliko godina - bio je razvrstan na arhitekturu, muziku, vizuelne umetnosti... Sećam se nekoliko primera: Partenon, Tadž Mahal... Bahova 'Tokata i fuga' bila je prva u muzici, a za njom Verdijev 'Rekvijem'. U slikarstvu - Mona Liza, naravno. Potom - nisam siguran za redosled - skupina Budinih kipova negde sa Cejlona i zlatna posmrtna maska mladog kralja Tutankamona.
   Čak i kada bih se setio svih ostalih - što svakako nisam u stanju - ništa se ne bi promenilo: ono što je važno jeste njihovo kulturno i religijsko poreklo. Ukupno uzev, nije postojala jedna religija koja je preovlađivala - osim u muzici. A i to bi moglo da ima čisto tehnološko objašnjenje: orgulje i drugi preelektronski muzički instrumenti usavršeni su u hrišćanskom svetu. Moglo je da ispadne sasvim drugačije... da su, na primer, Grci ili Kinezi smatrali mašine za bilo šta više od igračaka.
   Ali ono što stvarno okončava raspravu, bar što se mene tiče, jeste opšta saglasnost oko najvećeg pojedinačnog dela ljudske umetnosti - posredi je, naravno, Angkor Vat. No, religija koja je nadahnula njegov nastanak davno je iščezla; niko ne zna tačno kako je izgledala, osim da je imala na stotine bogova, a ne samo jednog!"
   "Šteta što to nisam bio u prilici da kažem dragom, starom rabinu Berenstajnu - uveren sam da bi imao dobar odgovor."
   "Ne sumnjam. I meni je žao što ga nisam upoznao. A drago mi je što nije poživeo da vidi šta je bilo sa Izraelom."
   KRAJ AUDIJA
   
   Eto našeg razgovora, Indra. Bilo bi lepo da je Angkor Vat na repertoaru 'Granimeda' - nikada ga nisam video - ali ne možeš sve imati...
   A sada, pitanje na koji si najviše želela odgovor: zašto je doktoru Tedu toliko milo što sam ja ovde?
   Kao što znaš, on je uveren da ključ mnogih tajni leži na Evropi, gde nikome nije bilo dopušteno da se spusti hiljadu godina.
   Smatra da bih ja mogao da budem izuzetak. Misli da tamo imam jednog prijatelja. Da - Dejva Boumena, ili šta je već on sada postao...
   Poznato nam je da je preživeo ulazak u monolit nazvan Stariji brat - kao i da je na neki način potom ponovo posetio Zemlju. Ali ima tu i drugih stvari o kojima ništa nisam znao. Veoma malo ljudi zna za njih, zato što lokalni žitelji nerado pričaju o tome...
   Ted Kan je proveo godine sakupljajući nalaze i sada je sasvim siguran u činjenice - iako ne ume da ih objasni. Najmanje u šest navrata, u razmacima od po otprilike jednog stoleća, pouzdani posmatrači ovde u Anubisu izvestili su da su videli jednu... prikazu... istovetnu sa onom koju je Hejvud Flojd sreo na 'Otkriću'. Iako nijedan od njih nije znao za taj incident, lako su prepoznali Dejva kada im je prikazan njegov hologram. Uz to, bilo je još jedno viđenje na izviđačkom brodu koji se sasvim približio Evropi, pre šest stotina godina...
   Pojedinačno, niko ne bi ove slučajeve uzeo ozbiljno, ali svi zajedno već imaju neki smisao. Ted je sasvim siguran da je Dejv Boumen preživeo u nekom obliku, verovatno u vezi sa monolitom poznatim kao Veliki zid. I još ga u izvesnoj meri zanimaju naši poslovi.
   Iako nije preduzeo pokušaje da stupi u vezu, Ted se nada da bismo mogli da uspostavimo kontakt. Uveren je da sam ja jedino ljudsko biće koje je u stanju da to učini...
   Ja se još premišljam. Sutra ću ponovo razgovarati sa kapetanom Čendlerom. Obavestićemo te o našoj odluci. Volim te. Frenk.
   USKLADIŠTITI
   POSLATI - INDRA
   

21. KARANTIN
   "Veruješ li u duhove, Dime?"
   "Svakako da ne verujem: ali kao svaki razuman čovek, ja ih se bojim. Zašto pitaš?"
   "Ako posredi nije bio duh, onda je to najživopisniji san koji sam ikada sanjao. Prošle noći sam razgovarao sa Dejvom Boumenom."
   Pul je znao da će ga kapetan Čendler ozbiljno shvatiti kada to okolnosti budu nalagale; zato sada nije bio razočaran.
   "Zanimljivo - ali postoji očigledno objašnjenje. Živiš ovde u 'Boumenovom apartmanu', za Deusa miloga! Sam si mi kazao da ti deluje ukleto."
   "Siguran sam - pa, devedeset devet odsto siguran - da si u pravu i da je celu stvar podstakla rasprava koju sam vodio sa profesorom Tedom. Jesi li čuo za izveštaje da se Dejv Boumen povremeno pojavljuje u Anubisu? Približno jednom u sto godina? Baš kao što je to učinio pred doktorom Flojdom na 'Otkriću', pošto je brod oživljen."
   "Šta se dogodilo tamo? Čuo sam neodređena govorkanja, ali nikada nisam poverovao u njih."
   "Doktor Kan jeste, a i ja sam - video sam originalan snimak. Flojd je sedeo na mom starom sedištu, kada se iza njega obrazovao svojevrstan oblak prašine, stekavši obličje Dejvove glave. Onda je saopštio onu čuvenu poruku, upozorivši ga da moraju da se udalje."
   "Ko ne bi? Ali to je bilo pre hiljadu godina. Sasvim dovoljno vremena da se stvar krivotvori."
   "Koja bi bila svrha toga? Kan i ja smo juče pogledali snimak. Opkladio bih se u život da je autentičan."
   "U stvari, slažem se sa tobom. A i čuo sam te izveštaje..."
   Čendlerov glas zamuknu, a na licu mu se pojavi izraz nelagodnosti.
   "Pre mnogo vremena, imao sam devojku ovde u Anubisu. Kazala mi je da je njen deda video Boumena. Nasmejao sam se na to."
   "Pitam se da li je to viđenje na Tedovom spisku. Možeš li ga povezati sa svojom prijateljicom?"
   "Pa... ne, zapravo. Nismo se čuli već godinama. Koliko znam, ona bi mogla biti na Mesecu ili na Marsu... Ali zašto sve to zanima profesora Teda?"
   "O tome sam upravo želeo da razgovaram sa tobom."
   "Zvuči zloslutno. Da čujem."
   "Ted smatra da je Dejv Boumen, ili šta je već postao, možda gore, na Evropi."
   "Posle hiljadu godina?"
   "Šta se čudiš - pa, pogledaj mene."
   "Jedan primer nije dovoljan za statistiku, običavao je da kaže moj nastavnik matematike. Ali nastavi."
   "Posredi je zapetljana priča - ili možda slagalica kojoj nedostaje mnogo delova. Ali postoji opšta saglasnost oko toga da se nešto veoma značajno zbilo sa našim precima kada se onaj monolit pojavio u Africi, pre četiri miliona godina. Bila je to prekretnica u preistoriji - prva pojava oruđa... oružja... i religije... Nije mogla posredi biti puka podudarnost. Monolit nam je morao nešto učiniti - svakako nije mogao samo stajati tamo, pasivno prihvatajući odavanje počasti...
   Ted obožava da navodi reči jednog znamenitog paleontologa koji je kazao da nas je MNT-0 evoluciono pogurnuo. On smatra da od tog udarca nogom u zadnjicu nismo odleteli baš sasvim u željenom pravcu. Da li je stvarno trebalo da postanemo tako zli i opaki da bismo opstali? Možda jeste... Koliko sam ga razumeo, Ted veruje da postoji nešto suštinski pogrešno sa vezama u našem mozgu, što nas čini nesposobnim za suvislo logičko mišljenje. A ono što dodatno otežava stvari jeste okolnost da, iako je svim stvorenjima potreban izvestan stepen agresivnosti da bi preživela, mi je, kako izgleda, imamo daleko više nego što je krajnje neophodno. Uz to, nijedna druga životinja ne muči pripadnike vlastite vrste u onoj meri u kojoj mi to činimo. Je li to evoluciona slučajnost - naprosto genetski peh?
   Postoji takođe prilična saglasnost oko toga da je MNT-1 postavljen na Mesec da bi nadzirao projekat... opit... šta je već bilo... i da izvesti Jupiter, gde je očito bila kontrola misije u Sunčevom sistemu. To je bio razlog što je treći monolit, Stariji brat, čekao ovde. Čekao je četiri miliona godina, sve dok 'Otkriće' nije najzad stiglo. Slažeš li se dovde?"
   "Da; oduvek sam smatrao da je to najverovatnija teorija."
   "A sada prelazimo na spekulativnije područje. Stariji brat je, po svemu sudeći, progutao Boumena, ali je jedan deo njegove ličnosti, izgleda, preživeo. Dvadeset godina posle onog susreta sa Hejvudom Flojdom prilikom drugog pohoda na Jupiter došlo je do novog kontakta na 'Vaseljeni', kada se Flojd pridružio misiji koja je 2061. krenula u susret Halejevoj kometi. Bar on to tvrdi u svojim memoarima - premda je već dobrano prešao stotu kada ih je diktirao."
   "Možda je bio senilan."
   "Ne, prema svim svedočanstvima iz tog vremena! Takođe - što je možda još značajnije - njegov unuk Kris doživeo je podjednako čudnovato iskustvo kada se 'Galaksija' prinudno spustila na Evropu. A, razume se, to je mesto gde se naš monolit - odnosno, neki monolit - trenutno nalazi! Okružen Evropljanima..."
   "Počinjem da dokučujem šta doktor Ted ima na umu. Tako smo i mi stupili na poprište zbivanja - a sad ceo ciklus počinje ponovo. Evropljani bivaju pripremani za uspon do zvezda."
   "Tačno - sve se uklapa. Jupiter je upaljen da bi oni dobili sunce, da bi im se otopio smrznuti svet. Uputili su nam upozorenje da se držimo podalje - verovatno da se ne bismo pačali u njihov razvoj..."
   "Gde sam već čuo za tu zamisao? Naravno, Frenk - stara je već hiljadu godina - potiče iz tvog vremena! 'Osnovno uputstvo'! Još nas silno zabavljaju stare epizode 'Zvezdanih staza'."
   "Jesam li ti kazao da sam upoznao dvojicu glumaca? Bili bi iznenađeni da me sada vide... A oduvek sam bio podozriv prema politici nemešanja. Monolit je se svakako nije pridržavao sa nama, tamo u Africi. Moglo bi se ustvrditi da je to imalo katastrofalne posledice..."
   "Prema tome, više sreće naredni put - na Evropi!"
   Pul se nasmeja, ne odveć veselo.
   "Kan je baš to isto kazao."
   "A šta misli da mi treba da uradimo tim povodom? I, iznad svega, gde se ti u to uklapaš?"
   "Pre svega, moramo da ustanovimo šta se stvarno događa na Evropi - i zašto. Samo posmatranje iz svemira nije dovoljno."
   "Šta nam drugo preostaje? Sve sonde koje su ovdašnji ljudi upućivali tamo bile su uništene neposredno pre spuštanja."
   "A još od misije upućene da se izbavi 'Galaksija', brodovi sa ljudskom posadom odvraćani su nekakvim poljem sile, koje niko nije uspeo da dokuči. Veoma zanimljivo: to dokazuje da je ono što se nalazi dole zaštitničko, ali ne i zlonamerno. Takođe je značajno da raspolaže nekim načinom prepoznavanja šta je na putu. U stanju je da razlikuje robote i ljude."
   "Bolje od mene, povremeno. Nastavi."
   "Pa, Ted smatra da postoji jedno ljudsko biće koje bi moglo uspeti da se spusti do površine Evrope - zato što se dole nalazi njegov stari prijatelj, koji bi mogao imati izvestan uticaj na tamošnju silu."
   Kapetanu Dimitriju Čendleru ote se dug, dug pisak.
   "I ti si spreman da prihvatiš rizik?"
   "Da: šta mogu da izgubim?"
   "Jedan skup šatl, ako sam dobro shvatio šta si naumio. Jesi li zato učio da upravljaš 'Sokolom'?"
   "Pa, kad si to već pomenuo... ne poričem da je bilo predumišljaja."
   "Moram da razmislim - priznajem da mi deluje izazovno, ali postoji mnoštvo problema."
   "Poznajući te, siguran sam da ti oni više neće stajati na putu - čim budeš odlučio da mi pomogneš."
   

22. PODUHVAT
   GOSPOĐICA PRINGL - SPISAK PRIORITETNIH PORUKA SA ZEMLJE
   SNIMITI
   Draga Indra, ne pokušavam da dramatizujem stvari, ali ovo je možda moja poslednja poruka sa Ganimeda. U vreme kada je budeš dobila, ja ću već biti na putu za Evropu.
   Iako je posredi nagla odluka - i niko nije više iznenađen njome nego ja - ipak sam o celoj stvari veoma pomno razmislio. Kao što si verovatno pretpostavila, Ted Kan je u najvećoj meri odgovoran... neka ti on sve objasni, u slučaju da se ja ne vratim.
   Molim te, nemoj me pogrešno shvatiti - ovo ni na koji način ne smatram samoubilačkom misijom! Ali Tedovi argumenti uverili su me devedeset odsto, a on je u toj meri podstakao moju radoznalost, da nikada ne bih oprostio sebi ako bih propustio ovu priliku koja se ukazuje jednom u životu. Možda bi trebalo da kažem jednom u dva života...
   Letim u 'Golijatovom' malom, jednosedežnom šatlu 'Soko' - kako bih voleo kada bih mogao da ga pokažem mojim starim kolegama iz Uprave za svemir! Ako je suditi po prethodnim slučajevima, najverovatniji ishod jeste da ću biti odvraćen od Evrope pre no što uspem da se spustim. No, čak će me i to nečemu naučiti...
   A ako ta stvar - verovatno lokalni monolit, Veliki zid - bude odlučila da postupi prema meni kao prema robotskim sondama koje je uništavao u prošlosti, uteha je da to bar nikada neću doznati. Tom riziku sam spreman da se izložim.
   Hvala ti na svemu i puno pozdravi Džoea. Imaš moju ljubav sa Ganimeda - a uskoro, nadam se, i sa Evrope.
   USKLADIŠTITI
   POSLATI

   
   23. 'SOKO'
   "Evropa je u ovom trenutku udaljena oko četiri stotine hiljada kilometara od Ganimeda", obavesti Pula kapetan Čendler. "Ako bi dodao gas - hvala što si me naučio tom izrazu! - 'Soko' bi te mogao prevesti tamo za jedan sat. Ali ja ti to ne bih preporučio: našeg tajanstvenog prijatelja mogao bi uznemiriti tako brzi dolazak."
   "Slažem se - a i potrebno mi je vreme da razmislim. Provešću na putu bar nekoliko sati. A i još se nadam..." Pulov glas utihnu.
   "Čemu se nadaš?"
   "Da ću moći da ostvarim neki kontakt sa Dejvom, ili šta je već, pre no što pokušam da se spustim."
   "Da, oduvek je smatrano neučtivim upasti bez poziva - čak i kod ljudi koje znaš, a da i ne pominjemo potpune strance kao što su Evropljani. Možda bi trebalo da poneseš neke poklone - šta su u tu svrhu nosili istraživači iz davnine? Čini mi se da su ogledalca i đinđuve bili svojevremeno popularni."
   Čendlerov šaljivi ton nije uspeo da prikrije njegovu zabrinutost, kako za Pula, tako i za vredan komad opreme koji je ovaj želeo da pozajmi - i za koji je kapetan 'Golijata' bio u krajnjoj liniji odgovoran.
   "I dalje nisam načisto oko toga kako da postavimo celu stvar. Ako se vratiš kao junak, prijalo bi mi da deo tvoje slave dopadne i meni. Ali ako i ti i 'Soko' stradate, šta onda da kažem? Da si ukrao šatl dok mi nismo gledali? Bojim se da niko ne bi u to poverovao. Kontrola saobraćaja sa Ganimeda veoma je delotvorna - a i mora da bude takva! Ako kreneš bez najave, biće ti za petama za samo nekoliko mikrosek... dobro, milisekundi. Nema načina da se uputiš tamo ako ja blagovremeno ne prijavim tvoj plan leta.
   Evo šta ti stoga predlažem da učiniš, osim ako u međuvremenu ne smislim nešto bolje.
   Poći ćeš u 'Sokolu' na poslednju probu pred ispit - svi znaju da se obučavaš za samostalnog pilota. Ući ćeš na orbitu dve hiljade kilometara iznad Evrope. Stvar nije nimalo neuobičajena; ljudi to stalno čine, a mesne vlasti nemaju ništa protiv, kako izgleda.
   Predviđeno ukupno vreme leta iznosilo bi pet časova plus ili minus deset minuta. Ako se iznenada predomisliš u pogledu povratka u bazu, niko neće moći ništa da preduzme oko toga - bar ne niko na Ganimedu. Razume se, ja ću delovati krajnje začuđeno, objaviću da sam veoma iznenađen tako velikim navigacionim greškama, i tome slično, šta već bude najbolje zvučalo pred potonjim istražnim sudom."
   "Da li će doći do toga? Ne bih nipošto voleo da ti natovarim nevolju na vrat."
   "Ne brini - kucnuo je čas da se ovde unese malo živosti i uzbuđenja. Ali samo ti i ja znamo za ovu urotu; nemoj nipošto da se izlaneš pred posadom: želim da im pružim priliku za - kako beše onaj drugi izraz kome si me naučio? - 'uverljivo poricanje'."
   "Hvala ti, Dime - stvarno cenim to što činiš za mene. A i nadam se da nikada nećeš zažaliti što si me dovukao do 'Golijata', tamo kod Neptuna."
   
   Pul je s naporom uspevao da ne izazove sumnjičavost svojim ponašanjem prema članovima posade 'Golijata', dok su ovi pripremali 'Sokola' za nešto što je izgledalo kao kratak, rutinski let. Jedino su on i Čendler znali da to uopšte ne mora tako ispasti.
   No, Pul se nije zapućivao u potpunu nepoznanicu, kao što su on i Dejv Boumen činili pre hiljadu godina. Uskladištene u kompjuterskoj memoriji šatla, nalazile su se karte Evrope u visokoj rezoluciji, koje su prikazivale pojedinosti velike samo nekoliko metara. Znao je tačno gde želi da stigne; preostajalo je jedino da se vidi da li će mu biti dopušteno da prekrši stolećima dug karantin.
   

24. BEKSTVO
   "Ručne kontrole, molim."
   "Jesi li siguran, Frenk?"
   "Sasvim siguran, 'Sokole'... Hvala."
   Ma koliko to izgledalo nelogično, pretežan broj pripadnika ljudske vrste nije mogao da se ne ophodi učtivo prema svojoj veštačkoj deci, ma koliko ona bila prostodušna. Čitavi tomovi knjiga iz psihologije, kao i mnošto popularnih vodiča ('Kako da ne povredite osećanja svog kompjutera?'; 'Šta iritira veštačku inteligenciju?'), napisani su o delikatnom predmetu etikecije između Čoveka i Mašine. Odavno se došlo do zaključka da, ma koliko inače neuljudnost prema robotima mogla izgledati nebitna, od nje svakako treba odustati. Ona se, naime, sasvim lako mogla proširiti i na odnose među ljudima.
   'Soko' se sada nalazio na orbiti, baš kao što je to plan leta obećavao, udaljenoj bezbednih dve hiljade kilometara od Evrope. Džinovski mesečev srp preovlađivao je nebom pred njim, a čak i područja koja nije osvetljavao Licifer bila su tako blistavo obasjana znatno udaljenijim Suncem da se svaka pojedinost jasno mogla razabrati. Pulu nije bila potrebna pomoć optičkih uređaja da bi uočio predviđeno odredište, na još ledenoj obali Galilejevog mora, nedaleko od kostura prve svemirske letelice koja se spustila na ovaj svet. Iako su Evropljani davno uklonili sve njegove metalne sastojke, zlosrećni kineski brod i dalje je služio kao spomenik svojoj posadi; bilo je stoga sasvim prikladno što je jedini 'grad' na celom ovom svetu - iako tuđinski - dobio naziv 'Cijenvil'.
   Pul je odlučio da dođe preko mora, a onda da se veoma lagano spusti ka Cijenvilu - nadajući se da će njegov dolazak delovati prijateljski, ili bar neagresivno. Iako je uviđao da je ovo veoma naivno, nije uspeo da smisli ništa bolje.
   A onda, iznanada, upravo kada se spustio ispod nivoa od hiljadu kilometara, došlo je do prekida - ali ne do onoga kome se nadao, već do onoga koji je očekivao.
   "Kontrola na Ganimedu poziva 'Sokola'. Odstupili ste od plana leta. Molimo, izvestite odmah šta je posredi."
   Bilo je teško prenebreći ovako hitan zatev, ali s obzirom na okolnosti to je još bilo najbolje.
   Tačno trideset sekundi kasnije i stotinu kilometara bliže Evropi, Ganimed je ponovio poruku. Pul ju je opet zanemario - ali ne i 'Soko'.
   "Jesi li sasvim siguran da želiš to da učiniš, Frenk?" upita ga šatl. Iako je Pul savršeno dobro znao da mu se to samo čini, zakleo bi se da se u glasu javio prizvuk brižnosti.
   "Sasvim siguran, 'Sokole'. Tačno znam šta radim."
   To svakako nije bila istina, i svakog trenutka javiće se potreba za dodatnim laganjem, ali će ga tada slušati znatno istančanije uši.
   Jedna svetiljkica koja se retko uključivala poče da žmirka blizu ruba kontrolne ploče. Pul se zadovoljno osmehnu: sve je išlo po planu.
   "Ovde kontrola na Ganimedu! Da li me primate, 'Sokole'? Prešli ste na ručne kontrole, tako da vam ne mogu pomoći. Šta se događa? I dalje se spuštate ka Evropi. Molim, smesta se javite."
   Pula poče blago da peče savest. Pomislio je da je prepoznao glas kontrolora; bio je gotovo siguran da je posredi jedna ljupka dama koju je upoznao na prijemu što ga je priredio gradonačelnik, ubrzo po njegovom dolasku u Anubis. Delovala je odista uznemireno.
   Najednom mu je sinulo kako da je umiri - a ujedno i da pokuša nešto što je prethodno odbacio kao potpuno besmisleno. Možda je, na kraju krajeva, bilo vredno truda: od toga svakako nije moglo biti štete - a moglo bi čak da upali.
   "Ovde Frenk Pul sa 'Sokola'. Sa mnom je sve savršeno u redu - ali nešto kao da je preuzelo kontrole i sada spušta šatl na Evropu. Nadam se da ovo primate - nastaviću da izveštavam što duže budem mogao."
   Nije, u stvari, slagao zabrinutog kontrolora i nadao se da će jednoga dana moći da se suoči sa njom čiste savesti.
   Nastavio je da priča, nastojeći da ostavi utisak kako je potpuno iskren, a ne da ide samim rubom istine.
   "Ponavljam, ovde je Frenk Pul na šatlu 'Soko'. Spuštam se na Evropu. Pretpostavljam da je neka spoljnja sila preuzela upravljanje mojom letelicom i da će je bezbedno spustiti.
   Dejve - ovde je tvoj stari brodski sadrug Frenk. Je si li ti entitet koji me kontroliše? Imam razloga da smatram da se nalaziš na Evropi.
   Ako je tako - drago mi je što ćemo se ponovo sresti, ma gde ili ma šta da si ti."
   Ni na trenutak nije pomislio da će biti nekog odgovora: čak je i kontrola na Ganimedu ostala bez reči, u šoku.
   Pa ipak, na izvestan način, postojao je odgovor. 'Sokolu' je bilo dopušteno da nastavi spuštanje ka Galilejevom moru.
   Evropa se sada nalazila još samo pedeset kilometara ispod; Pul je i golim okom mogao sada da vidi usku crnu ploču na mestu gde je najveći monolit čuvao stražu - ako je to uopšte bilo ono što je činio - u predgrađu Cijenvila.
   Nijednom ljudskom biću nije bilo dozvoljeno da se ovoliko približi punih hiljadu godina.
   

25. VATRA U DUBINI
   Milionima godina bio je to okeanski svet čije je skrivene vode štitila od vakuuma svemira ledena kora. Na većini mesta debljina leda dostizala je više kilometara, ali postojala su i slabija područja gde je dolazilo do pucanja i otvaranja smrznutog pokrova. U takvim prilikama usledila bi kratkotrajna borba između dva nepomirljiva elementa koja ni na jednom drugom svetu u Sunčevom sistemu nisu stupala u neposredan dodir. Rat između Mora i Svemira uvek se okončavao istom pat-pozicijom; izložena voda stala bi da se istovremeno i smrzava i ključa, što je opravljalo ledeni oklop.
   Mora Evrope sasvim bi se pretvorila u čvrsti led pre mnogo vremena da nije bilo uticaja obližnjeg Jupitera. Njegova gravitacija neprekidno je gnječila jezgro malog sveta; sile koje su izazivale grčenje Ioa dejstvovale su i ovde, premda im je žestina bila znatno manja. Svuda u dubini bilo je tragova tog nadvlačenja između planete i satelita, oličenih u neprekidnoj tutnjavi i grmljavini podmorskih zemljotresa, u pištanju gasova što otiču iz unutrašnjosti, u podzvučnim talasima valjanja lavina preko provalijskih ravnica. U poređenju sa uskomešanim okeanom koji je prekrivao Evropu, čak i bučna mora Zemlje izgledala su tiha.
   Tu i tamo, raštrkane po pustinjama dubine, nalazile su se oaze koje bi zapanjile i očarale svakog zemaljskog biologa. Pružale su se nekoliko kilometara oko zamršenih masa cevi i dimnjaka što su ih nataložili mineralni izvori koji su kuljali iz unutrašnjosti. Oni su često pravili prirodne parodije gotskih zamkova iz kojih su crne, prevruće tečnosti pulsirale sporim ritmom, kao da ih ispumpavaju otkucaju nekog moćnog srca. A isto kao i krv, one su predstavljale istinsko znamenje samog života.
   Ovi ključali fluidi odvraćali su pogubnu hladnoću što se slivala odozgo, tvoreći ostrva topline na morskom dnu. Podjednako važno, oni su donosili iz nedara Evrope sve hemikalije života. Takve plodne oaze, koje su u izobilju nudile hranu i energiju, otkrili su još u dvadesetom veku istraživači Zemljinih okeana. Ovde su one bile prisutne u nesravnjivo većim razmerama i u znatno širem raznovrsju.
   Tanana, paukasta ustrojstva, naizgled srodna biljkama, uspevala su u 'tropskim' zonama sasvim uz izvore toplote. Među njima su gamizali neobični puževi i crvi, od koji su se neki hranili biljkama, dok su drugi pribavljali hranu neposredno iz okolnih voda bogatih mineralima. Na većoj udaljenosti od podmorske vatre, oko koje su se grejala sva ta stvorenja, bili su smešteni stameniji i jači organizmi, donekle slični krabama i paucima.
   Čitave vojske biologa mogle bi provesti ceo svoj vek u izučavanju jedne male oaze. Za razliku od paleozojskih zemaljskih mora, bezdan Evrope nije bio postojana sredina, tako da je evolucija tu zapanjujuće brzo napredovala, tvoreći mnoštva fantastičnih oblika. A sva su se ona nalazila u uslovima neodređeno odloženog smaknuća; ranije ili kasnije, svako ovakvo vrelo života zanemoćaće i zgasnuće, kada sile koje ga pokreću budu negde drugde premestile svoje žiže.
   Po celom morskom dnu Evrope bilo je tragova takvih tragedija; nebrojena kružna područja stajala su prekrivena kosturima i ostacima mrtvih stvorenja, optočenim mineralnom korom, gde su čitava poglavlja evolucije bila izbrisana iz knjige života. Iza nekih su kao jedini spomenik ostale ogromne, prazne ljušture, u obliku izvijenih truba, veće od čoveka. Postojalo je čitavo raznovrsje školjki - sa dva, a ponekad čak i sa tri kapka - kao i zavojitih, kamenih sklopova, širokih više metara, koji su veoma nalikovali divnim amonitima što su tako tajanstveno nestali iz Zemljinih okeana krajem razdoblja krede.
   Među najvećim čudima bezdana Evrope bile su reke usijane lave koja se slivala iz ždrela podmorskih vulkana. Pritisak na toj dubini bio je toliko veliki da se voda koja je stupala u neposredan dodir sa magmom u stanju crvenog usijanja nije mogla pretvarati u paru, tako da su dve tečne tvari uporedo obitavale u nepostojanom primirju.
   Tu, na jednom drugom svetu i sa stranim sudeonicima, igrana je svojevrsna verzija priče o Egiptu znatno pre pojave Čoveka. Kao što je Nil darivao život uskom pojasu pustinje, tako je i ova reka toplote oživljavala dubine Evrope. Duž njenih obala, u okviru područja koje nigde nije bilo šire od nekoliko kilometra, razvijale su se, cvale i iščezavale vrste za vrstama. A neke su ostavile za sobom trajne spomenike.
   Često ih nije bilo lako razlikovati od prirodnih formacija oko termalnih izvora; čak i kada je bilo jasno da tu posredi nije učinak dejstva puke hemije, teško se moglo zaključiti da li je u pitanju proizvod nagona ili inteligencije. Na Zemlji, termiti su podizali staništa gotovo podjednako upečatljiva kao i ma koja što su se mogla pronaći u ovom jedinstvenom, ogromnom okeanu koji je optakao smrznuti svet.
   Duž uskog pojasa plodnosti u pustinjama dubine čitave kulture i civilizacije mogle su doživeti uspon i pad, a vojske su mogle marširati - ili plivati - pod zapovedništvom nekog Evropinog Tamarlana ili Napoleona. No, za to nikada ne bi doznao ostatak njihovog sveta, budući da su sve te oaze toplote bile u podjednakoj meri međusobno razdvojene kao i same planete. Stvorenja koja su se baškarila u sjaju reke lave i hranila oko toplih izvora nisu bila kadra da prevale put preko negostoljubive divljine što se prostirala između njihovih samotnih ostrva. Da su tu bilo kada nastali istoričari ili filozofi, svaka kultura bila bi uverena da je jedina u Vaseljeni.
   No, čak ni prostor među oazama nije bio u potpunosti lišen života; postojala su otpornija stvorenja koja su se uhvatila u koštac sa tamošnjim surovostima. Neka su predstavljala Evropine verzije riba - akvadinamična torpeda koja su se kretala snagom okomitih repova, kormilareći perajima što su im stajala duž tela. Sličnost sa najuspešnijim žiteljima Zemljinih okeana bila je upadljiva; kada se suoči sa istovetnim inženjerskim problemima, evolucija nužno daje veoma slične odgovore. O tome su svedočili delfini i ajkule - površno bezmalo jednaki, ali ipak sa međusobno veoma udaljenih grana drveta života.
   No, postojala je jedna prilično uočljiva razlika između riba Evropinih mora i onih iz okeana Zemlje; prve nisu imale škrge, budući da se iz voda u kojima su plivale teško mogao izvući i tračak kiseonika. Slično stvorenjima oko Zemljinih geotermalnih izvora, njihov metabolizam temeljio se na sumpornim jedinjenjima kojih je bilo u izobilju u sredini oko vulkana.
   Isto tako, samo su retki stvorovi imali oči. Ako se izuzmu treperavi sjaj retkih izvorišta lave i povremeni prasci bioluminiscencije, što su ih stvarala bića u potrazi za pripadnicima vlastite vrste sa kojima bi se parila, bio je to svet bez svetlosti.
   To je takođe bio svet osuđen na propast. Ne samo što su njegovi izvori energije bili sporadični i stalno menjali mesto, nego su i plimske sile što su ih pokretale neprekidno postajale sve slabije. Čak i ako bi tu došlo do razvoja prave inteligencije, Evropljani su se nalazili u zamci između vatre i leda.
   Izuzme li se neko čudo, njima je bilo suđeno da nestanu kada im se mali svet konačno bude smrznuo.
   A to čudo predstavljao je Lucifer.