26. CIJENVIL
   U završnim trenucima, dok se spuštao preko obale lagodnom brzinom od stotinu kilometara na čas, Pul se zapitao postoji li još nešto što bi u poslednji čas mogao da učini. Ali ništa se nepovoljno nije dogodilo, čak ni dok je lagano prelazio duž crnog, odbojnog pročelja Velikog zida.
   Bio je to neizbežan naziv monolita na Evropi, budući da je on, za razliku od svoje braće na Zemlji i na Mesecu, ležao vodoravno, dostižući dužinu od preko dvadeset kilometara. Iako je, u doslovnom smislu, imao milijardama puta veću zapreminu od MNT-0 i MNT-1, proporcije su mu bile u dlaku iste: i tu je postojao onaj zbunjujući odnos 1:4:9, koji je nadahnuo tolike numerološke besmislice tokom stoleća.
   Kako je okomito pročelje bilo visoko gotovo deset kilometara, prema jednoj osnovanoj pretpostavci, Veliki zid je, pored ostalog, služio i kao vetrobran, štiteći Cijenvil od žestokih orkana koji bi povremeno stigli sa pučine Galilejevog mora. Oni su se, doduše, sada znatno proredili pošto se klima smirila, ali pre hiljadu godina predstavljali bi ozbiljnu pretnju po sve oblike života koji izlaze iz okeana.
   Iako je svakako imao nameru da to učini, Pul naprosto nije našao vremena da poseti monolit u Tihou - koji je još predstavljao strogo čuvanu tajnu u vreme kada se on prvobitno otisnuo ka Jupiteru - a Zemljina gravitacija učinila mu je nedostupnim njegovog blizanca iz Olduvaija. Ali video je njihove snimke toliko puta da ih je poznavao bolje nego svoj poslovični džep (koliko bi ljudi, često se pitao, uistinu prepoznalo vlastiti džep?). Izuzme li se ogromna razlika u razmerama, Veliki zid nikako se nije mogao razlikovati od MNT-1 i MNT-0 - odnosno, od Starijeg brata koga je 'Leonov' zatekao kako orbitira oko Jupitera.
   Prema nekim teorijama, možda dovoljno ludim da bi bile tačne, postojao je samo jedan arhetipski monolit, dok su svi ostali - ma kakva im veličina bila - samo njegove puke projekcije ili odrazi. Pul se prisetio tih zamisli dok je posmatrao besprekornu, neokaljanu glatkoću uznosećeg abonosnog pročelja Velikog zida. Svakako, posle toliko stoleća u tako negostoljubivoj sredini, morao je da stekne bar neku mrljicu nečistoće! Izgledao je, međutim, tako savršeno kao da mu je čitava vojska čistača prozora upravo uglačala svaki kvadratni centimetar.
   A onda mu je palo na um da, iako su svi koji su ikada došli da vide MNT-1 i MNT-0 osetili neodoljiv poriv da dodirnu njihovu naizgled neugrozivu površinu, niko u tome nije uspeo. Prsti, dijamantske bušilice, laserski noževi - ništa od toga nije uspelo čak ni da okrzne monolite, kao da ih je optakala neka neprobojna opna. Ili kao da se - bila je to još jedna popularna teorija - nisu sasvim nalazili u ovoj Vaseljeni, već su na neki način bili odvojeni od nje za jedan krajnje nepremostiv delić milimetra.
   Načinio je jedan pun, spor krug oko Velikog zida, koji je ostao potpuno ravnodušan prema njegovom napredovanju. A onda je poveo šatl - i dalje pod ručnim komandama, za slučaj da kontroli na Ganimedu ponovo padne na pamet da ga 'spase' - ka spoljnjem obodu Cijenvila. Ostao je tu da lebdi, tragajući za najboljim mestom za spuštanje.
   Prizor koji se pružao kroz 'Sokolov' mali panoramski prozor bio mu je potpuno poznat; veoma često ga je proučavao na snimcima sa Ganimeda, ne pomišljajući uopšte da će mu se jednoga dana naći neposredno pred očima. Izgledalo je da Evropljani ništa ne znaju o urbanizmu; na stotine poluloptastih zdanja bilo je raštrkano bez ikakvog reda na području prečnika oko jedan kilometar. Neka su bila tako mala da bi se u njima i ljudska deca osećala stešnjeno; iako je bilo i takvih u kojima se mogla smestiti velika porodica, nijedno nije bilo više od pet metara.
   Sva su bila načinjena od iste građe, koja se sjajila utvarnom belinom na dvostrukom dnevnom svetlu. Na Zemlji, Eskimi su došli do istovetnog odgovora na izazov svoje ledene sredine, oskudne u materijalima za gradnju; cijenvilski igloi takođe su bili načinjeni od leda.
   Umesto ulica, postojali su kanali - što je najviše pogodovalo stvorenjima koja su i dalje bila delimično amfibijska i koja su se, kako je izgledalo, povlačila u vodu na spavanje. Takođe se verovalo da se tu hrane i pare, premda ova pretpostavka nije bila dokazana.
   Cijenvil je dobio nadimak 'Ledena Venecija', i Pul se morao složiti da mu sasvim pristaje. Nije, međutim, bilo Venecijanaca na vidiku; mesto je delovalo kao da je već godinama napušteno.
   A postojala je još jedna tajna; uprkos činjenici da je Lucifer bio pedeset puta sjajniji od dalekog Sunca i da se neprekidno nalazio na nebu, Evropljani su, izgleda, i dalje bili vezani za drevni ritam noći i dana. Vraćali su se u okean sa zalaskom Sunca, a izlazili bi iz njega kada bi i ono izišlo - protivno okolnosti da se nivo osvetljenosti promenio samo za nekoliko postotaka. Možda je ovde postojala paralela sa Zemljom, gde se životni ciklus mnogih stvorenja nalazio pod upravom kako slabašnog Meseca tako i znatno blistavijeg Sunca.
   Do izlaska Sunca preostao je još jedan čas, a onda će se stanovnici Cijenvila vratiti na kopno i posvetiti se svojim dokonim poslovima - kako su svakako delovali, prema ljudskim merilima. Biohemija zasnovana na sumporu, koja je opskrbljivala energijom Evropljane, nije bila delotvorna poput kiseoničke koja je pokretala veliku većinu zemaljskih životinja. Čak je i jedan lenjivac mogao da pretekne nekog Evropljanina, tako da je bilo teško smatrati ih potencijalno opasnim. Bila je to dobra strana stvari; postojala je, međutim, i ona druga, loša: čak i uz najbolje namere sa obe strane, pokušaji opštenja bili bi krajnje spori - možda nesnosno zamorni.
   Kucnuo je čas, zaključi Pul, da se javi kontroli na Ganimedu. Mora da su već veoma zabrinuti. Kako li kapetan Čendler, zapita se on, izlazi na kraj sa situacijom?
   "'Soko' zove Ganimed. Kao što nesumnjivo možete videti, ja sam se... ovaj... zaustavili su me tačno iznad Cijenvila. Nema nikakvih znakova neprijateljstva, a kako je ovde još solarna noć, svi Evropljani su pod vodom. Javiću vam se ponovo čim se spustim."
   Dim bi se ponosio njime, pomisli Pul, zbog načina na koji je prizemio 'Sokola' na jedan gladak potez leda, lagano poput pahuljice. Nije želeo da se izlaže opasnosti u pogledu stabilnosti, pa je tako podesio inercioni pogon da potre sve drugo osim jednog majušnog dela težine šatla - što je taman bilo dovoljno, nadao se, da spreči da nalet vetra oduva malu letelicu.
   Nalazio se na Evropi - prvo ljudsko biće u hiljadu godina. Da li su Armstrong i Oldrin osećali isti zanos kada je 'Orao' dodirnuo tle Meseca? Verovatno su bili odveć zauzeti proveravanjem primitivnih i potpuno neinteligentnih sistema svog lunarnog modula.
   'Soko' je, razume se, sve to radio automatski. U maloj kabini sada je bilo veoma tiho, izuzme li se neizbežno - i ospokojavajuće - mrmljanje znatno razvijenije elektronike. Pul se stoga prilično trgao kada mu Čendlerov glas, očigledno snimljem, prekide misli.
   "Dakle, uspeo si! Čestitam! Kao što znaš, predviđeno je da krenemo natrag na Pojas kroz dve sedmice, ali to bi trebalo da bude sasvim dovoljno vremena.
   Kroz pet dana, 'Soko' će znati šta mu valja činiti. Vratiće se natrag, sa tobom ili bez tebe. Puno sreće!"
   GOSPOĐICA PRINGL
   AKTIVIRATI PROGRAM ZA ŠIFROVANJE
   USKLADIŠTITI
   Zdravo, Dime - hvala na onoj vedroj poruci! Osećam se prilično glupo što koristim ovaj program - kao da sam tajni agent u nekoj od onih špijunskih melodrama koje su bile popularne pre no što sam rođen. S druge strane, ovako će naša privatnost biti zaštićena, što se može pokazati kao korisno. Nadam se da je gospođica Pringl valjano napunjena... samo se šalim, gospođice Pringl, naravno.
   Uzgred budi rečeno, zasut sam zahtevima svih medija u Sunčevom sistemu. Molim te, pokušaj da ih nekako odvratiš od mene - ili da ih preusmeriš na doktora Teda. On će se sa uživanjem pozabaviti njima...
   Kako me Ganimed ima na kameri sve vreme, neću trošiti reči na opisivanje onoga što vidim. Ako sve bude išlo dobro, kroz nekoliko minuta biće akcije - i tada ćemo doznati da li je bilo pametno što smo pustili da me Evropljani zateknu kako ovde već mirno sedim i čekam ih da im uputim pozdrave kada dođu do površine...
   Ma šta se dogodilo, ja neću doživeti tako veliko iznenađenje kao što je to bilo sa doktorom Čangom i njegovim kolegama, kada su se spustili ovde pre hiljadu godina! Ponovo sam preslušao snimak njegove znamenite poslednje poruke, neposredno pre no što sam krenuo sa Ganimeda. Moram priznati da su me podišli žmarci - nisam uspeo da odagnam pomisao na to da bi se nešto slično moglo ponovo desiti... ne bi mi se baš dopalo da steknem besmrtnost kao siroti Čang...
   Razume se, mogu uvek da uzletim ako nešto pođe naopako... a jedna zanimljiva stvar upravo mi je pala na pamet: pitam se da li Evropljani uopšte imaju istoriju - bilo kakve tragove... makar sećanje na ono što se zbilo samo nekoliko kilometara odavde, pre hiljadu godina?"

27. LED I VAKUUM
   ...Ovde doktor Čang, zovem sa Evrope. Nadam se da me možete čuti, naročito doktor Flojd - znam da ste na 'Leonovu'... možda neću imati mnogo vremena... upravivši antenu na mom skafandru ka mestu gde smatram... molim vas da prenesete ovu informaciju na Zemlju.
   'Cijen' je uništen pre tri časa. Ja sam jedini preživeli. Koristim radio na skafandru - nemam predstavu o tome da li mu je dovoljan domet, ali to je jedina prilika. Molim vas, slušajte pažljivo...
   NA EVROPI IMA ŽIVOTA. Ponavljam. NA EVROPI IMA ŽIVOTA...
   Bezbedno smo se spustili, proverili sve sisteme i izbacili creva kako bismo odmah mogli početi da upumpavamo vodu u naše rezervoare za gorivo... za slučaj da hitno moramo da se povučemo odavde.
   Sve je išlo po planu... izgledalo je gotovo predobro da bi bilo istinito. Rezervoari su bili već gotovo dopola puni kada smo doktor Li i ja izišli napolje da proverimo izolaciju cevovoda. 'Cijen' se nalazi - odnosno, nalazio se - na oko trideset metara od Velikog Kanala. Cevi vode pravo iz broda, pa kroz led. Veoma je tanak - ne može se bezbedno ni hodati po njemu.
   Jedna četvrtina Jupitera je sijala, a imali smo i rasvetu od pet kilovata iskićenu po brodu. Izgledao je poput Božićnje jelke - predivan, odražavajući se sa leda...
   Li ju je prvi ugledao - ogromnu tamnu masu koja navire iz dubine. U prvi mah smo pomislili da je posredi jato riba - izgledalo je preveliko za jedan organizam - a onda je stala da se kreće ka nama.
   Prilično je nalikovala ogromnim vlatima mokre morske trave, koje gamižu po tlu. Li je odjurio natrag na brod da donese kameru - dok sam ja ostao da posmatram i da izveštavam radio-vezom. Stvar se kretala tako polako da sam je lako mogao pretrčati. Bio sam znatno više uzbuđen nego uznemiren. Pomislio sam da znam o kakvoj vrsti stvorenja je reč - imao sam prilike da vidim slike šuma morske trave kraj kalifornijske obale - ali pokazalo se da nisam bio u pravu.
   ...lako se moglo videti da je u nevolji. Nikako nije moglo opstati na temperaturi koja je za sto pedeset stepeni niža od one što vlada u njegovoj normalnoj sredini. Smrzavalo se i očvršćavalo dok se kretalo napred - komadi su se sa njega odlamali poput stakla - ali i dalje je napredovalo ka brodu, crni plimski talas koji neprekidno usporava.
   Još sam bio toliko iznenađen da nisam mogao razborito da prosuđujem, niti mi je uspevalo da pretpostavim šta pokušava da uradi. Iako je izgledalo da se kreće prema 'Cijenu', i dalje je delovalo potpuno bezopasno, poput... pa, neke male šume koja se kreće. Sećam se da sam se osmehnuo - podsetilo me je na Birnamsku šumu iz 'Makbeta'...
   A onda sam najednom shvatio gde leži opasnost. Iako je delovalo potpuno neagresivno - bilo je teško; sa svim onim ledom koje je nosilo, mora da je težilo mnogo tona, čak i pri ovdašnjoj niskoj sili teže. A uspinjalo se lagano i bolno uz stajni trap... Noge su počele da se savijaju, usporeno, kao u snu - ili u noćnoj mori...
   Tek kada je brod stao da se prevaljuje, shvatio sam šta stvorenje pokušava da uradi - a onda je već bilo prekasno. Mogli smo da se spasemo - samo da smo isključili ona svetla.
   Verovatno je posredi fototropno biće, čiji biološki ciklus stavlja u pogon Sunčeva svetlost koja prolazi kroz led. Ili je možda bilo privučeno poput leptira na sveću. Svetlost naših reflektora jamačno je bila blistavija od svega što je ikada zasijalo na Evropi, čak i od samog Sunca...
   Brod je konačno popustio. Video sam kako se trup raspolućuje i kako se obrazuje oblak snežnih pahulja od kondenzovane vlage. Svi izvori svetlosti su se pogasili, izuzev jednog reflektora koji se njihao, viseći na kablu par metara iznad tla.
   Ne znam šta se neposredno potom zbilo. Sledeće čega se sećam bilo je da stojim pod tom svetiljkom, pokraj olupine broda, dok se svuda oko mene prostirao fini nanos svežeg snega. Jasno sam u njemu mogao razabrati svoje tragove. Mora da sam dotrčao dovde; možda je proteklo najviše minut ili dva...
   Biljka - i dalje sam držao da je to biljka - počivala je nepomično. Zapitao sam se da li je povređena prilikom sudara sa brodom; veliki komadi - debeli kao čovekova ruka - bili su odvaljeni, poput odlomljenih grana.
   A onda glavno stablo ponovo poče da se kreće. Povlačilo se od trupa broda i stalo da puzi ka meni. Tog časa postalo mi je sasvim jasno da je stvorenje osetljivo na svetlost: stajao sam neposredno ispod svetiljke od hiljadu vati koja je u međuvremenu prestala da se njiše.
   Zamislite jedan hrast - ili, još bolje, banjan sa njegovim mnogostrukim stablima i korenovima - koji je gravitacija spljoštila i koji pokušava da gamiže po tlu. Približilo se na pet metara izvoru svetlosti, a onda je počelo da se razuđuje, sve dok nije načinilo savršen krug oko mene. Verovatno je tu bila granica njegove tolerancije - tačka na kojoj se fotoprivlačenje pretvaralo u odbijanje.
   Narednih nekoliko minuta ništa se nije dogodilo. Pomislio sam da je stvorenje mrtvo - da se konačno potpuno smrzlo.
   A onda sam zapazio kako veliki pupoljasti izdanci niču na mnogim granama. Imao sam utisak da mi se pred očima odigrava ubrzani film otvaranja cvetnih latica. Štaviše, i pomislio sam da su to cvetovi - svaki veliki poput čovekove glave.
   Počele su da se razmiču tanane, predivno šarolike membrane. U tom času, palo mi je na pamet da niko - ništa - ranije nije bio u prilici da ugleda takve boje; one praktično nisu postojale sve dok mi nismo doneli naše svetiljke - našu kobnu rasvetu na ovaj svet.
   Hvatalice, prašnici koji se lagano njišu... Prišao sam živom zidu koji me je okružavao, tako da sam tačno mogao videti šta se događa. Ni tada, baš kao ni u jednom drugom trenutku, nisam osetio ni najmanji strah pred tim stvorom. Bio sam uveren da nije neprijateljski nastrojen prema nama - ako je uopšte i bio svestan.
   Postojalo je mnoštvo velikih cvetova u raznim fazama otvaranja. Tog časa su me podsetili na leptirove koji upravo izlaze iz čaura - skupljenih krila, još slabašni. Sve više sam se približavao istini.
   Ali smrzavali su se - umirali istog časa kada bi nastali. Potom bi, jedan za drugim, opadali sa matičnog ogranka. Zakratko bi se zakoprcali, poput riba nasukanih na suvom - i tog časa sam shvatio šta je tu tačno posredi. Te membrane nisu predstavljale latice - već peraja, odnosno izrasline koje su tome odgovarale. Stvorenje se nalazilo u fazi larve, kada je u stanju da slobodno pliva. Verovatno provodi pretežan deo života ukorenjeno u morskom dnu, da bi potom slalo ove pokretne izdanke u potragu za novom teritorijom. Baš kao što to čine korali u okeanima Zemlje.
   Klekao sam kako bih podrobnije osmotrio jedno od malih stvorenja. Predivne boje sada su bledele, rastačući se u smeđesivu. Neke latice-peraja su otpale, pretvorivši se u lomne, smrznute krhotine. Ali ono se i dalje slabašno kretalo, a kada sam mu se primakao, pokušalo je da me izbegne. Zapitao sam se kako je osetilo moje prisustvo.
   A onda sam zapazio da prašnici - tako sam ih ja nazvao - imaju jarkoplave tačkice pri vrhu. Ličile su na sićušne zvezdane safire - ili na plave oči duž ljušture školjke - svesne svetlosti, ali nesposobne da oblikuju prave slike. Dok sam posmatrao, svetloplava boja stala je da čili, a safiri su se pretvorili u tamno, obično kamenje...
   Doktore Flojd - ili ko već ovo sluša - nije mi preostalo još mnogo vremena; Jupiter će uskoro zaprečiti moj signal. Ali gotovo sam završio.
   Tada sam shvatio šta mi valja činiti. Kabl reflektora od hiljadu vati visio je gotovo do tla. Povukao sam ga nekoliko puta i svetlost se ugasila uz pljusak iskri.
   Zapitao sam se da li je možda već prekasno. Nekoliko minuta ništa se nije dogodilo. Prišao sam stoga zidu prepletenih grana oko mene i udario ga nogom.
   Lagano, stvorenje je počelo da se raspreda i da uzmiče natrag u Kanal. Otpratio sam ga celim putem do vode, podstičući ga novim udarcima nogom kada bi usporilo i osećajući sve vreme kako mi se pod čizmama drobe komadići leda... Kada se približilo Kanalu, izgledalo je da je ponovo steklo snagu i energiju, kao da je znalo da se primiče svom prirodnom staništu. Zapitao sam se da li će opstati i ponovo iznedriti pupoljke.
   Nestalo je kroz površinu, ostavivši poslednjih nekoliko mrtvih larvi na tuđinskom tlu. Otvorena voda klobučila se nekoliko minuta sve dok je skrama zaštitnog leda nije ogradila od vakuuma što se prostirao povrh nje. Tada sam krenuo natrag prema brodu da vidim ima li još nečega da se spase - ali o tome ne želim da pričam.
   Imao bih samo dve molbe, doktore. Kada taksonomi budu klasifikovali ovo stvorenje, nadam se da će ga nazvati po meni.
   A kada ovde bude stigao sledeći brod, neka pokupe naše kosti i vrate ih u Kinu.
   Ostaću bez energije kroz nekoliko minuta. Voleo bih da znam da li me neko prima. U svakom slučaju, ponavljaću ovu poruku dok budem mogao...
   Ovde profesor Čang na Evropi, sa izveštajem o uništenju svemirskog broda 'Cijen'. Spustili smo se pored Velikog Kanala i postavili pumpe uz rub leda..."
   

28. MALO SVITANJE
   GOSPOĐICA PRINGL
   SNIMITI
   Evo Sunca! Neobično - kako brzo izgleda da izlazi, na ovom svetu koji se lagano okreće! Naravno, naravno - disk je tako mali da ceo začas iskoči povrh obzorja... Njegova pojava, doduše, ne doprinosi mnogo osvetljenosti - kada ne biste gledali u tom pravcu, uopšte ne biste zapazili da se na nebu pojavilo još jedno sunce.
   Ali nadam se da su Evropljani to primetili. Obično im treba manje od pet minuta da počnu da izlaze na obalu posle ovog 'malog svitanja'. Pitam se da li već znaju da sam ovde i da li su se zbog toga uplašili...
   Ne - moglo bi, zapravo, biti obrnuto. Možda su radoznali - čak nestrpljivi da vide kakav je to neobičan posetilac stigao u Cijenvil... Bar se nadam tome...
   Evo ih! Uzdam se u to da vaši špijunski sateliti prate stvar - kamere na 'Sokolu' snimaju...
   Kako se samo sporo kreću! Bojim se da će biti veoma dosadno pokušavati da se opšti sa njima... čak i kada bi hteli da popričaju sa mnom...
   Prilično liče na stvar koja je prevrnula 'Cijen', ali su znatno manji... Podsećaju me na patuljasto drveće koje hoda na po šest vitkih stabala. Sa stotinama grana koje se dele u grančice, a ove u još manje... i još manje. Baš poput vaših robota opšte namene... koliko nam je samo vremena bilo potrebno da shvatimo da je oponašanje humanoida bilo smešno nezgrapno i da je znatno pristalije opremiti se mnoštvom malih manipulatora! Kad god izmislimo nešto pametno, ustanovimo da se Majka Priroda toga već dosetila...
   Zar nisu baš zgodni ovi maleni - poput sitnih grmova koji se kreću. Pitam se kako se razmnožavaju - klijanjem? Uopšte nisam shvatio koliko su lepi. Šaroliki gotovo kao ribe oko koralnih sprudova - možda iz istog razloga... da privlače parnjake ili da obmanu grabljivice, pretvarajući se da su nešto drugo...
   Jesam li kazao da liče na grmove? Pre će biti na ružičnjake - čak imaju i bodlje! Za to mora postojati dobar razlog...
   Razočaran sam. Kao da me uopšte nisu primetili. Svi su se uputili u grad, kao da je poseta jedne svemirske letelice svakodnevna pojava... ima ih još samo nekoliko... možda će ovo upaliti... pretpostavljam da mogu da hvataju zvučne vibracije - većina morskih stvorenja kadra je za to - premda je ova atmosfera odveć retka da bi u njoj moj glas daleko dopro...
   'SOKO' - SPOLJNJI ZVUČNIK...
   ZDRAVO, DA LI ME ČUJETE? JA SE ZOVEM FRENK PUL... OVAJ... DOLAZIM U MIRU U IME CELOG ČOVEČANSTVA...
   Baš se glupo osećam, ali imate li neki bolji predlog? A i dobro će zvučati za istoriju...
   Niko uopšte ne obraća pažnju. I veliki i mali gamižu prema igloima. Pitam se šta, zapravo, rade kada stignu tamo - možda bi trebalo da pođem za njima. Uveren sam da bi to bilo potpuno bezbedno - mogu da se krećem znatno brže...
   Palo mi je na pamet jedno smešno poređenje. Sva ova stvorenja koja idu u istom pravcu - liče na službenike koji su dva puta dnevno prevaljivali put između doma i kancelarije, pre no što je elektronika to učinila nepotrebnim.
   Da probam još jednom, pre no što svi ne nestanu...
   ZDRAVO - OVDE JE FRENK PUL, POSETILAC SA PLANETE ZEMLJE. MOŽETE LI DA ME ČUJETE?
   ČUJEM TE, FRENK. OVDE DEJV.

29. DUHOVI U MAŠINI
   Pulova neposredna reakcija bila je potpuna zapanjenost, a onda prava plima radosti. Nikada nije stvarno poverovao u to da će uspostaviti nekakav kontakt, ni sa Evropljanima ni sa monolitom. Štaviše, zamišljao je kako u osujećenju prilazi uznosećoj abonosovini, udara je nogom i ljutito uzvikuje: 'Ima li nekoga unutra?'
   No, nije trebalo da bude toliko iznenađen: neka inteligencija mora da je pratila njegovo približavanje Ganimedu i dopustila mu da se spusti na njega. Morao je da ozbiljnije shvati Teda Kana.
   "Dejve", reče on lagano, "jesi li to stvarno ti?"
   A ko bi drugi mogao biti? - upita jedan deo njegovog uma. No, pitanje ipak nije bilo budalasto. Postojalo je nešto neobično mehaničko - bezlično - u glasu koji se začuo iz malog zvučnika na kontrolnoj ploči 'Sokola'.
   "Jesam, Frenk. Ja sam, Dejv."
   Usledila je veoma kratka pauza: a onda isti glas nastavi, bez ikakve promene tona:
   "Zdravo, Frenk. Ovde Hal."
   
   GOSPOĐICA PRINGL
   SNIMITI
   Indra, Dime - drago mi je što sam sve ovo snimio, inače mi nikada ne biste poverovali...
   Mislim da sam još u stanju šoka. Pre svega, šta je trebalo da osećam prema nekome ko je pokušao - i uspeo - da me ubije, svejedno što se to zbilo pre hiljadu godina! Ali sada shvatam da to nije bila Halova krivica; niko nije bio kriv za to. Postoji jedan savet za koji sam oduvek smatrao da je koristan: 'Nikad ne pripiši zlonamernost onome što je naprosto plod nestručnosti.' Ne mogu da budem ljut na gomilu programera koje nikada nisam upoznao i koji su već stolećima mrtvi.
   Milo mi je što je ovo šifrovano, jer ne znam kako sa time valja postupiti, a za veliki deo onoga što vam pričam može da se pokaže da je potpuna besmislica. Već patim od informacionog preopterećenja i moram da zamolim Dejva da me malo ostavi na miru - posle svega onoga kroz šta sam prošao da bih se sreo sa njim! Ali mislim da se on neće uvredeti zbog toga: nisam siguran da uopšte ima više neka osećanja...
   Šta je on - to je dobro pitanje! Pa, uistinu jeste Dejvid Boumen, ali bez najvećeg dela svoje ljudskosti... slično... ovaj... sinopsisu za neku knjigu ili tehničkoj dokumentaciji. Poznato vam je kako neki odlomak može da vam pruži sve osnovne informacije - ali bez ikakvog nagoveštaja autorove ličnosti. Postojali su, međutim, trenuci kada sam osećao da je nešto od starog Dejva još tu. Ne bih otišao toliko daleko da ustvrdim kako mu je milo što smo se ponovo sreli - pre bi se reklo da je umereno zadovoljan... Što se mene tiče, ja sam još veoma zbunjen. Kao da sam sreo nekog starog prijatelja posle dugo vremena i ustanovio da je on sada različita osoba. Proteklo je, doduše, hiljadu godina - i uopšte ne mogu da zamislim kakva je nova iskustva stekao, premda je, kao što ću vam uskoro pokazati, pokušao da neka od njih podeli sa mnom.
   A Hal - i on je tu, nema sumnje. Uglavnom nisam u stanju da razaberem koji mi se od njih obraća. Zar u medicinskoj arhivi ne postoje primeri višestrukih ličnosti? Možda je posredi nešto slično tome.
   Upitao sam ga kako im se to obojici dogodilo, a on... oni... do vraga, Hal-čovek... probao je da mi objasni. Ponoviću: možda sam delimično pogrešno shvatio, ali to je jedina operativna hipoteza kojom raspolažem.
   Razume se, monolit - u njegovim različitim oblicima ispoljavanja - predstavlja ključ... ne, to je pogrešna reč. Nije li ga neko jednom nazvao svojevrsnim kosmičkim 'višenamenskim perorezom'? Zapazio sam da se ovaj deo opreme švajcarske vojske još nalazi u upotrebi, iako ni Švajcarske, a ni njene vojske nema već stolećima. Posredi je naprava za višestruku upotrebu koja može učiniti sve što poželi. Ili za šta je programirana...
   U Africi, pre četiri miliona godina, on nas je evoluciono pogurnuo, sa neizvesnim ishodom. Onda je njegov srodnik na Mesecu sačekao da napustimo vlastitu kolevku. To smo i sami odgonetnuli, a Dejv je potvrdio.
   Kazao sam da nema mnogo ljudskih osećanja, ali i dalje ga krasi radoznalost - želi da uči. A kakva mu se samo prilika ukazala za to!
   Kada ga je monolit kod Jupitera apsorbovao - ne pada mi na um nijedna bolja reč - dobio je više nego što je očekivao. Iako ga je iskoristio - kako izgleda, kao uhvaćen uzorak i sondu za istraživanje Zemlje - i Boumen je imao koristi od toga. Uz Halovu pomoć - a ko može da razume jedan superkompjuter bolje nego drugi superkompjuter? - upustio se u istraživanje memorije monolita i traganje za njegovom svrhom.
   Sad sledi nešto u šta je veoma teško poverovati. Monolit je fantastično moćna mašina - pogledajte samo šta je učinio sa Jupiterom - ali i ne više od toga. Dejstvuje automatski; nema svest. Jednom sam poželeo da šutnem Veliki zid i da se proderem: 'Ima li nekoga unutra?'. A tačan odgovor glasi: nema nikog drugog, osim Dejva i Hala...
   Što je još gore, neki njegovi sistemi počeli su da zakazuju; Dejv čak pretpostavlja da, na izvestan temeljan način, on postaje glup! Možda je predugo ostavljen sam - vreme je da se izvrši servisiranje.
   Takođe smatra da je monolit načinio bar jednu pogrešnu procenu. Možda posredi nije pravi izraz - nije isključeno da je stvar bila hotimična, pomno sračunata...
   U svakom slučaju, ona je... pa, zapanjujuća i užasna po svojim posledicama. Srećom, mogu da vam je pokažem, tako da ćete biti u prilici da sami procenite. Da, iako se zbila pre hiljadu godina, kada je u drugi pohod do Jupitera stigao 'Leonov'. A sve to vreme niko nije ni naslutio...
   Svakako mi je milo što ste me opremili moždanom kapom. Pokazala se, naravno, neprocenjiva - ne mogu da zamislim život bez nje - ali sada obavlja posao za koji uopšte nije bila predviđena. I to ga odlično obavlja.
   Halu-čoveku bilo je potrebno deset minuta da ustanovi kako radi i da postavi jedan interfejs. Sada su nam umovi u neposrednoj vezi - što je i te kakav napor za mene, mogu vam reći. Moram stalno da im tražim da uspore i da mi se obraćaju govorom beba. Ili bi tačnije bilo reći mislima beba...
   Nisam siguran kako će ovo ispasti. Posredi je hiljadu godina star snimak Dejvovog iskustva, na neki način uskladišten u ogromnoj memoriji monolita; Dejv ga je odande izvukao i preneo preko moje moždane kape - ne pitajte me tačno kako - da bi konačno stigao do vas posredstvom Ganimed Centrala. Uf. Nadam se da vas neće zaboleti glava prilikom preuzimanja.
   Evo, dakle, Dejva Boumena kod Jupitera, na početku dvadeset prvog veka...

30. PENASTI PREDEO
   Milion kilometara dugački pipci magnetne sile, iznenadne eksplozije radio-talasa, gejziri naelektrisane plazme širi od planete Zemlje - sve mu je to bilo u podjednakoj meri stvarno i jasno vidljivo kao i oblaci što su optakali planetu, šepureći se svojom čudesnom raznobojnošću. Uspeo je da dokuči složeno ustrojstvo njihovih međudejstava, i to mu je pomoglo da uvidi da je Jupiter nesravnjivo čarobniji nego što je ikada iko i naslutio.
   Još dok je padao kroz tutnjavu samog srca Velike crvene mrlje i dok su se oko njega rasprskavale munje u olujnim nepogodama prostranim poput čitavih kontinenata, razabrao je zašto ova formacija opstajava već stolećima, iako je bila sazdana od gasova znatno nesuštastvenijih od onih što su obrazovali zemaljske orkane. Tanušni urlik vodoničkog vetra prigušio se u času kada je on zaronio u spokojne dubine i kada se odozgo obrušio roj voštanih pahulja, od kojih su neke odmah prianjale uz jedva opipljive planine od ugljovodonične pene. Već je bilo dovoljno toplo da postoji tečna voda, ali tu ipak nije bilo okeana; isključivo gasna sredina bila je odveć retka da bi ih nosila.
   Ponirao je kroz slojeve oblaka sve dok se nije obreo u području u kome je bilo tako prozračno da se čak i ljudskim čulom vida mogla posmatrati oblast koja je u prečniku imala više od hiljadu kilometara. Bio je to samo sićušni vrtlog u prostranijem kovitlacu Velike crvene mrlje; a tu se nalazila zapretana i tajna čije je rešenje čovek dugo naslućivao, ali još ne i dokazao.
   Oivičavajući podnožja pokretnih penastih planina, stajalo je mnoštvo malih oblaka oštrih rubova koji su svi bili približno iste veličine i prošarani sličnim crvenim i smeđim pegama. Izgledali su sitni jedino u poređenju sa neljudskim razmerama onoga što ih je okruživalo; najmanji među njima prekrio bi oveći grad.
   Očigledno je bilo da su živi, budući da je izvesna bila hotimičnost njihovog sporog kretanja duž obronaka vazdušastih planina, na čijim su se padinama napasali poput kakvih kolosalnih ovaca. Takođe su se međusobno dozivali na metarskom području: njihovi radio-glasovi bili su slabašni, ali jasni spram pucketanja i potresa samog Jupitera.
   Slični svojevrsnim živim vrećama gasa, oni su plutali uskom zonom između studenih visina i žežećih dubina. Uskom, da - ali ta oblast bila je znatno veća od svekolike biosfere Zemlje.
   Nisu, međutim, bili sami. Među njima su se hitro kretala druga stvorenja, toliko sitna da su se lako mogla prevideti. Neka od njih gotovo su neodoljivo podsećala na zemaljske avione, a i bila su približno iste veličine. No, nije bilo sumnje da su takođe živa - predstavljajući možda grabljivice, možda parazite, a možda čak i pastire.
   Pred njim se otvaralo čitavo jedno novo poglavlje evolucije, podjednako strano kao i ono koje je osmotrio na Evropi. Tu su bila i torpeda na mlazni pogon, slična lignjama iz zemaljskih okeana, koja su lovila i proždirala ogromne gasne vreće. No, baloni nisu bili lišeni svake odbrane; neki su uzvraćali tako što su ispaljivali električne munje ili se branili pipcima sa kandžama na vrhu, sličnim kilometrima dugačkim lančanim testerama.
   Postojala su i neobičnija obličja koja su iscrpljivala gotovo sve mogućnosti geometrije - neobični, prozračni zmajevi, tetraedri, kugle, poliedri, prepleti izvijenih traka... Džinovski planktoni Jupiterove atmosfere, oni su bili sazdani da plutaju poput leteće paučine u strujama što hrle nagore, sve dok ne požive dovoljno dugo da ostave potomstvo; zatim bi potonuli u dubinu gde su bili ugljenisani i reciklirani u novo pokolenje.
   Istraživao je svet čija je površina više od stotinu puta premašivala Zemljinu, i mada je video mnoga čudesa, ništa tu nije nagoveštavalo inteligenciju. Radio-glasovi velikih balona nosili su samo jednostavne poruke upozorenja ili straha. Čak i lovci, za koje se moglo očekivati da razviju više stepene organizacije, nalikovali su ajkulama iz Zemljinih okeana - bezumni automati.
   Isto tako, uprkos zapanjujućoj ogromnosti i neobičnosti, biosfera Jupitera predstavljala je krhki svet, mesto magli i pene, tananih svilastih pređa i tkiva tanušnog poput hartije; građa svih ovih tvari poticala je iz neprekidnog pahuljastog padanja petrohemikalija nastalih električnim pražnjenjima u gornjim slojevima atmosfere. Samo su retka među ovim ustrojstvima bila suštastvenija od mehurova od sapunice; najstrašnije lokalne grabljivice bez po muke bi rastrgli na komade čak i najslabiji zemaljski mesožderi.
   Slično Evropi u znatno većim razmerama, Jupiter je predstavljao evolucioni cul-de-sac. Svest se tu nikada neće pojaviti; čak i ako do toga dođe, ona će biti osuđena na zakržljali oblik postojanja. Mogla bi se razviti čisto vazdušna kultura, ali u sredini gde je vatra bila nemoguća i gde su čvrste stvari jedva postojale, ona nikada ne bi mogla da stigne ni do kamenog doba.
   

31. JASLICE
   GOSPOĐICA PRINGL
   SNIMITI
   Indra, Dime - nadan se da je stvar stigla do vas u dobrom stanju. I dalje mi je teško da poverujem. Sva ta fantastična stvorenja - morali smo svakako otkriti njihove radio-glasove, čak i da ih nismo mogli razumeti! - zbrisana u jednom trenutku, kako bi Jupiter mogao da postane sunce.
   A sada i razumemo zašto. Bilo je to stoga da bi Evropa dobila priliku. Kakva nemilosrdna logika: da li se inteligencija jedino računa? Predstoje mi duge rasprave sa Tedom Kanom oko toga...
   Naredno pitanje glasi: da li će Evropljani uspeti, ili će zauvek ostati nasukani u dečjem vrtiću... čak ne ni tu, zapravo, nego u jaslicama? Iako je hiljadu godina sasvim kratko razdoblje, ipak bi se očekivao neki napredak, ali, prema Dejvu, oni su sada u dlaku isti kao i onda kada su napustili more. Možda je u tome nevolja; i dalje su jednom nogom - ili jednom grančicom! - u vodi.
   A evo još nečega što smo potpuno pogrešno razumeli. Mislili smo da se vraćaju u vodu na spavanje. U stvari je obrnuto - odlaze tamo da bi jeli, a spavaju kada iziđu na kopno! Koliko se moglo proceniti po njihovom sklopu - toj mreži grana - hrane se planktonima...
   Postavio sam Dejvu pitanje: 'Šta je sa igloima koje prave? Zar oni ne predstavljaju tehnološki napredak?' A on je uzvratio - ne, zapravo - posredi su samo adaptacije zdanja koje prave na morskom dnu, da bi se zaštitili od raznih grabljivica - naročito od nečega što liči na leteći ćilim, veliki poput fudbalskog igrališta...
   Postoji, međutim, jedno područje na kome su ispoljili preduzimljivost - čak i kreativnost. Očaravaju ih metali, verovatno stoga što ne postoje u čistom obliku u okeanu. Zbog toga je 'Cijen' bio ogoljen - isto se dogodilo i sa povremenim sondama koje su pale na njihovo područje.
   Šta rade sa bakrom, berilijumom i titanom koji sakupe? Ništa korisno, bojim se. Gomilaju ga na jednom mestu, u fantastičnu hrpu kojoj stalno menjaju oblik. Možda im se razvija estetsko čulo - viđao sam i lošija dela u Muzeju moderne umetnosti... Ali imam i drugu pretpostavku - da li ste čuli za 'kargo kultove'? Tokom dvadesetog veka, nekoliko primitivnih plemena koja su još postojala pravila su imitacije aviona od bambusa, u nadi da će privući velike ptice sa neba koje su im povremeno donosile čudesne darove. Možda su Evropljani došli na sličnu zamisao.
   A sada pitanje koji mi uporno postavljate... Šta je Dejv? I kako su on i Hal postali ono što su sada?
   Brz odgovor, naravno, jeste da su obojica emulacije - simulacije - u džinovskoj memoriji monolita. Glavninu vremena oni su isključeni; kada sam upitao Dejva o tome, kazao mi je da je bio 'budan' - tu reč je upotrebio - samo pedeset godina ukupno tokom milenijuma od njegovog... ovaj... preobražaja.
   Na pitanje da li mu smeta to što mu je život preuzet, odvratio mi je: 'Zašto bi mi smetalo? Ja savršeno izvršavam svoje funkcije.' Da, to baš zvuči kao Hal! Ali ipak verujem da je u pitanju Dejv - ako sada uopšte postoji neka razlika.
   Sećate se one analogije sa višenamenskim perorezom? Hal-čovek je jedan od tih nebrojenih delova ovog kosmičkog noža.
   Ali on nije potpuno pasivna alatka - kada je budan, raspolaže izvesnom autonomnošću, izvesnom nezavisnošću - verovatno u okviru granica određenih vrhovnom kontrolom monolita. Tokom stoleća, on je korišćen kao svojevrsna inteligentna sonda da bi se ispitao Jupiter - upravo ste to videli - kao i Ganimed i Zemlja. To objašnjava ona tajanstvena zbivanja na Floridi, o kojima je izvestila Dejvova stara devojka, kao i bolničarka koja se starala o njegovoj majci neposredno pre no što je ova umrla... A tu su i susreti u Anubisu.
   Time se odgoneta još jedna tajna. Upitao sam otvoreno Dejva: 'Zašto je meni bilo dopušteno da se spustim na Evropu, kada je to svima drugim bilo uskraćivano vekovima. Sasvim sam očekivao da će tako biti i sa mnom!'
   Odgovor je smešno jednostavan. Monolit koristi Dejva - Hala-čoveka - s vremena na vreme da motri na nas. Dejv je znao sve o mom spasenju - čak je i video neke intervjue koje sam dao, kako na Zemlji tako i na Ganimedu. Moram priznati da me i dalje malo pogađa to što nije pokušao da stupi u vezu sa mnom! Ali bar mi je prostro crveni sag kada sam stigao...
   Dime - još imam četrdeset osam časova pre odlaska 'Sokola' - sa mnom ili bez mene! Mislim da mi to vreme više neće biti potrebno, pošto sam sada uspostavio kontakt sa Halom-čovekom; možemo sasvim lako da budemo u vezi i iz Anubisa... ako on to bude hteo.
   A i želim da se vratim u 'Granimed' što je pre moguće. 'Soko' je zgodna mala letelica, ali ventilacija joj se može doterati - unutra počinje da zaudara, a i čeznem za tušem.
   Sa nestrpljenjem očekujem da vas sve vidim - a naročito Teda Kana; ima puno toga o čemu treba da razgovaramo pre no što se vratim na Zemlju.
   USKLADIŠTITI
   POSLATI
   

   


   Trudu svekolikom što se zbi
   da greh odagna ne bi dano;
   u more on se sli,
   al more ostade slano.
   
   A. E. Hausmen, NOVE PESME
   



   32. GOSPODIN BEZ OBAVEZA
   Sve u svemu, bile su to zanimljive tri decenije, premda lišene uzbuđenja, ispunjene radostima i tugama koje Vreme i Usud donose celom čovečanstvu. Najveća od radosti bila je potpuno neočekivana; štaviše, pre no što je krenuo sa Zemlje na Ganimed, Pul bi celu zamisao odbacio kao potpuno smešnu.
   Ima puno istine u tvrdnji da odsustvo samo pojačava žudnju srca. Kada su se on i Indra Volis ponovo sreli, ustanovili su da su, uprkos tome što su se međusobno bockali i povremeno prepirali, postali bliži nego što su slutili. Jedna stvar vodila je drugoj - uključujući tu, na njihovu obostranu radost, Don Volis i Martina Pula.
   Bilo je već poprilično kasno za dobijanje dece - čak i ako se ne računa ona sitnica od hiljadu godina - i profesor Anderson ih je upozorio na to da cela stvar možda neće uspeti. Ili, još gore...
   "Imao si znatno više sreće nego što uopšte shvataš", kazao je on Pulu. "Oštećenja izazvana zračenjem bila su iznenađujuće mala, tako da smo mogli da obavimo sve bitne popravke na osnovu tvoje nedirnute DNK. Ali sve dok ne izvršimo dodatne testove, ne mogu da ti obećam genetsku celovitost. Prema tome, uživajte - ali ne upuštajte se u dobijanje potomstva dok vam ja to ne dopustim."
   Testovi su potrajali, i na kraju su se Andersonove bojazni pokazale opravdane: bile su potrebne nove opravke. Najpre je usledilo veliko razočarenje: prvi fetus sasvim sigurno ne bi poživeo, čak i da mu je bilo dopušteno da nastavi sa razvojem i posle prvih nekoliko sedmica po začeću - ali zato su Martin i Don ispali savršeni, sa sasvim odgovarajućim brojem glava, ruku i nogu. Takođe su bili lepi i pametni, a jedva su izbegli da ih potpuno ne razmaze roditelji koji su ih obožavali. Majka i otac nisu prestali da budu najbolji prijatelji ni onda kada su, posle petnaest godina zajedničkog života, odlučili da ponovo postanu samostalni. S obzirom na njihov visok stepen uklopljenosti u društvo, bilo bi im dozvoljeno - štaviše, bili bi podstaknuti - da imaju još jedno dete, ali odlučili su da više ne iskušavaju svoju već i inače neverovatnu sreću u tom pogledu.
   Jedna tragedija pomračila je Pulov lični život tokom tog razdoblja - šokirajući, zapravo, celu zajednicu Sunčevog sistema. Kapetan Čendler i cela njegova posada stradali su kada je iznenada eksplodiralo jezgro jedne komete koju su počeli da istražuju, uništivši pri tom 'Golijata' u toj meri da je samo nekoliko njegovih delića ikada pronađeno. Ovakve eksplozije - izazvane reakcijama među nestabilnim molekulima, koje su se javljale na veoma niskim temperaturama - predstavljale su dobro poznatu opasnost svim sakupljačima kometa, i Čendler ih je iskusio nekoliko tokom svoje karijere. Niko nikada neće doznati tačne okolnosti koje su uspele da iznenade jednog tako iskusnog svemirca.
   Pulu je Čendler veoma nedostajao: on je odigrao jedinstvenu ulogu u njegovom životu, i nije postojao niko ko bi ga mogao zameniti - niko, izuzev Dejva Boumena, sa kojim ga je vezivala tako jedinstvena pustolovina. Često su planirali da se ponovo otisnu zajedno u svemir, možda sve do Oortovog pojasa, sa njegovim nepoznatim tajnama i dalekim, ali neiscrpnim zalihama leda. No, te planove uvek bi osujetila nepodudarnost drugih obaveza, pa je stvar stala da se odgađa za neka buduća vremena koja sada više neće doći.
   No, jedan drugi davno željeni naum Pul je uspeo da ostvari - protivno doktorovoj zabrani. Spustio se na Zemlju: ali jednom je bilo sasvim dovoljno.
   Vozilo u kome se kretao izgledalo je gotovo istovetno invalidskim kolicima koja su koristili srećniji paraplegičari njegovog vremena. Bilo je na motorni pogon i imalo je balon-gume koje su mu omogućavale da ide preko umereno glatkih površina. Moglo je, međutim, i da leti - na visini od dvadesetak centimetara - na vazdušnom jastuku što ga je stvarao niz malih, ali moćnih izduvnika. Pul se iznenadio videvši da se tako primitivna tehnologija još nalazi u upotrebi, ali uređaji sa inercionim kontrolama bili su odveć nezgrapni da bi se primenili u ovako malim razmerama.
   Sedeći udobno u lebdećoj stolici, gotovo da nije bio svestan svoje povećane težine dok se spuštao u srce Afrike; premda je zapazio izvesne poteškoće u disanju, imao je u ovom pogledu i znatno teža iskustva tokom obuke za astronauta. Ono, međutim, na šta nije bio pripravljen bio je udar prave jare koji ga je zapahnuo kada se izvezao iz džinovskog, neboderskog valjka koji je predstavljao osnovu Tornja. A bilo je još jutro: kako li će samo izgledati u podne?
   Tek što se nekako prilagodio na vrućinu, kada mu je napadu postao izložen nos. Mnoštvo mirisa - nisu bili neprijatni, ali jesu nepoznati - stalo je da mu opseda pažnju. Zatvorio je oči nekoliko minuta, u nastojanju da izbegde preopterećenje ulaznih kola.
   Pre no što je rešio da ih ponovo otvori, osetio je kako mu neki veliki, vlažan predmet dodiruje stražnji deo vrata.
   "To je Elizabeta", reče mu vodič, jedan krupan mladić, odeven u tradicionalnu odoru 'velikog belog lovca'. Delovala je odveć uredno, tako da verovatno nikada nije bila upotrebljena u pravu svrhu. "Tu je da vas zvanično pozdravi."
   Pul se okrenu na stolici i zagleda se u blage oči jedne bebe-slona.
   "Zdravo, Elizabeta", uzvrati on, prilično slabašno. Elizabeta podiže surlu u znak pozdrava i ispusti zvuk koji se ne čuje često u otmenom društvu, premda je Pul bio siguran da je gest sasvim dobronameran.
   Proveo je ukupno manje od jednog sata na planeti Zemlji, krećući se obodom džungle, čija su stabla, sputana u razvoju, bila ništavna u poređenju sa onima na Nebeskoj zemlji, i susrećući se sa većinom predstavnika lokalne faune. Vodič mu se izvinjavao zbog prijateljskog držanja lavova, koje su turisti razmazili - ali to su više nego nadoknadili zlokobni izrazi krokodila; tu je Priroda bila sirova i nepromenjena.
   Pre no što se vratio na Toranj, Pul se odvažio da načini nekoliko koraka izvan svoje lebdeće stolice. Bilo mu je jasno da je ovo ravno nošenju vlastite težine na leđima, ali ipak nije delovalo kao nemoguć poduhvat i on nikada sebi ne bi oprostio da nije pokušao.
   Nije to bila baš mudra zamisao; možda je stvar trebalo da pokuša u malo hladnijoj klimi. Posle ciglih desetak koraka, bilo mu je milo što može da se vrati u luksuzno okrilje stolice.
   "Dovoljno je", reče on iznureno. "Vratimo se u Toranj."
   Dok je ulazio u predvorje lifta, primetio je jedan natpis koji mu je nekako promakao u uzbuđenju pri dolasku. Na njemu je stajalo:
   DOBRO DOŠLI U AFRIKU!
   'U diviljni je očuvanje sveta!'
   HENRI DEJVID TORO (1817-1862)
   Uočivši Pulovu zainteresovanost, vodič ga upita: "Da li ste ga poznavali?"
   Ovakva pitanja često su upućivana Pulu, ali on ovoga časa nije bio baš raspoložen da objašnjava stvari.
   "Mislim da nisam", odvrati on umorno, kada su se velika vrata zatvorila za njim, odagnavši prizore, mirise i zvuke prvobitnog doma čovečanstva.
   Ovaj okomiti safari zadovoljio je njegovu potrebu da poseti Zemlju, i on je što je bolje umeo prenebregavao razna žiganja i bolove izazvane tamo, pošto se vratio u svoj apartman na 'nivou 10.000' - prestižno mesto, čak i u ovom demokratskom društvu. Indru je, međutim, blago zabezeknuo njegov izgled, i naložila mu je da se uputi pravo u postelju.
   "Baš kao Antej - samo obrnuto!" promrmlja ona smrknuto.
   "Ko?" upita Pul; bilo je trenutaka kada je erudicija njegove supruge delovala uistinu nadmoćno, ali on je odlučio da ne dopusti da zbog toga dobije kompleks niže vrednosti.
   "Sin boginje Zemlje, Gee. Herkul se rvao sa njim - ali kad god bi ga bacio na tle, Antej je obnavljao snagu."
   "I ko je na kraju pobedio?"
   "Herkul, razume se - tako što ga je držao u vazduhu, pa mama nije mogla da mu napuni baterije."
   "Pa, siguran sam da ću ja uskoro napuniti moje. A i stekao sam jedan nauk. Ako ne budem više vežbao, moraću da se preselim na nivo lunarne gravitacije."
   Pulova odlučnost potrajala je punih mesec dana: svakog jutra upućivao bi se u žustru šetnju od pet kilometara, birajući uvek različite nivoe afričkog Tornja. Neki spratovi još su predstavljali ogromne, odjekujuće pustinje metala, koje verovatno nikada neće biti zauzete, ali drugi su zato bili pejsažno obrađeni tokom stoleća, nudeći zadivljujuće obilje neimarskih stilova. Bilo je tu mnogo poznajmica iz minulih razdoblja i kultura; drugi su, pak, nagoveštavali budućnosti koje Pul baš ne bi mario da poseti. Bar nije postojala opasnost od dosade, a na mnogim šetnjama pratila ga je, na pristojnoj udaljenosti, mala skupina prijateljski nastrojene dece. Retko su uspevala da duže drže korak sa njim.
   Jednoga dana, dok je Pul grabio uverljivom - premda retko nastanjenom - imitacijom Šanzelizea, iznenada spazi jedno poznato lice.
   "Denile!n uzviknu on.
   Čovek se, međutim, uopšte nije osvrnuo, čak ni onda kada ga je Pul ponovo pozvao, ovoga puta glasnije.
   "Zar me se ne sećaš?"
   Denil - a pošto ga je sustigao, Pul uopšte više nije sumnjao u to da je to on - delovao je iskreno zbunjeno.
   "Oprostite", reče on. "Vi ste zapovednik Pul, naravno. Ali siguran sam da se nikada ranije nismo sreli."
   Sada je na Pula došao red da se nađe u neprilici.
   "Baš glupo od mene", izvini se on. "Mora da sam vas zamenio sa nekim drugim. Prijatno."
   Bilo mu je drago što je sreo Denila i što je video da se ovaj vratio u normalno društvo. Njegov nekadašnji posilni nije više morao da brine oko toga da li je zločin koji je počinio bilo ubistvo sekirom ili kašnjenje sa vraćanjem knjiga u biblioteku; račun je bio namiren, slučaj okončan. Iako su Pulu ponekad nedostajale drame sa policajcima i pljačkašima u kojima je često uživao u mladosti, već je uveliko usvojio savremenu mudrost: prekomerno zanimanje za patološko ponašanje i samo je patološko.
   Uz pomoć gospođice Pringl, tip III, Pul je bio u prilici da tako uredi svoj život da su se povremeno čak javljali slobodni trenuci kada je mogao da se opusti i podesi moždanu kapu na 'nasumično pretraživanje', prebirajući po područjima koja su ga zanimala. Pored njegove porodice, i dalje su ga najviše privlačili meseci u sistemu Jupiter/Lucifer, pored ostalog i zbog toga što je bio smatran za vodećeg stručnjaka na tom polju, a bio je proglašen i za stalnog člana Odbora za Evropu.
   Odbor je osnovan pre skoro hiljadu godina, kako bi se razmatralo šta bi se moglo i šta bi trebalo - ako je uopšte nešto bilo moguće - preduzeti oko tajanstvenog satelita. Tokom stoleća, sakupljena je ogromna količina informacija, počev od proletanja 'Vojadžera' 1979. i prvih podrobnih osmatranja sa letelice 'Galilej' na orbiti, iz 1996. - upravo one godine kada je Pul bio rođen.
   Poput većine dugovečnih organizacija, Odbor za Evropu lagano se fosilizovao i sada se sastajao jedino kada bi bilo nekih novih događaja. Naglo se trgao iz učmalosti kada se ponovo pojavio Hal-čovek i naimenovao žustru, novu predsednicu čiji je prvi korak bio da uključi Pula.
   Iako nije bilo mnogo toga što je on mogao dodati onome što je već bilo zabeleženo, Pul je ipak bio veoma zadovoljan što je u Odboru. Očigledno je bila njegova dužnost da se stavi na raspolaganje, a ovim je stekao i zvaničan položaj koji bi mu inače nedostajao. Njegov prethodni status neko je opisao kao 'nacionalno blago', zbog čega se on osećao pomalo nelagodno. Iako mu je bilo milo što može da uživa u luksuzu koji mu pruža jedan svet bogatiji nego što je to ijedna ranija epoha, rastrzana ratovima, mogla i da sluti, osećao je potrebu da opravda svoje bivstvovanje.
   Postojala je još jedna potreba, koju je on retko priznavao čak i samome sebi. Hal-čovek je razgovarao sa njim, iako kratko, prilikom njihovog neobičnog susreta pre dvadeset godina. Pul je bio siguran da bi on to mogao ponovo da učini, ako bi poželeo. Da li ga uopšte više nisu zanimali kontakti sa ljudima? Nadao se da to nije slučaj; no, s druge strane, time se moglo objasniti ovo ćutanje.
   Često je bio u vezi sa Teodorom Kanom - podjednako delatnim i oporim, a sada i predstavnikom Odbora za Evropu na Ganimedu. Od kada se Pul vratio na Zemlju, Kan se uzaludno trudio da uspostavi komunikacioni kanal sa Boumenom. Uopšte nije mogao da shvati zašto nije bilo baš nikakve reakcije na dug spisak važnih pitanja o predmetima od temeljnog filosofskog i istorijskog interesa.
   "Da li monolit drži vašeg prijatelja Hala-čoveka toliko uposlenog da ovaj ne stiže da razgovara sa mnom?" požalio se on Pulu. "Čime se on uopšte bavi?"
   Bilo je to veoma razložno pitanje; a odgovor je usledio, poput groma iz vedra neba, od samog Boumena - u obliku sasvim običnog poziva preko videofona.
   

33. KONTAKT
   "Zdravo, Frenk. Ovde Dejv. Imam veoma važnu poruku za tebe. Pretpostavljam da se sada nalaziš u svom apartmanu u afričkom Tornju. Ako si tamo, molim te da se identifikuješ tako što ćeš navesti ime našeg instruktora za orbitalnu mehaniku. Čekaću šezdeset sekundi, a ako ne bude odgovora, pokušaću ponovo tačno kroz jedan sat."
   Taj minut jedva da je Pulu bio dovoljan da se povrati od šoka. Načas su ga obuzeli oduševljenje i zapanjenost, pre no što ga je preplavilo jedno drugo osećanje. Iako mu je bilo milo što ponovo čuje Boumena, izraz koji je ovaj upotrebio - 'veoma važna poruka' - zvučao je izrazito zloslutno.
   Bar je imao sreće, pomisli Pul, što ga je pitao za jedno od retkih imena kojih se sećao. Ko je, doduše, mogao da zaboravi tog Škotlanđanina sa glazgovskim naglaskom, tako teškim da je bila potrebna puna sedmica da ovladaju njime? Ali bio je sjajan predavač - čim biste počeli da shvatate šta govori.
   "Doktor Gregori MekViti."
   "Prihvaćeno. A sada, molim te, uključi prijemnik svoje moždane kape. Biće potrebna tri minuta da se prenese ova poruka. Ne pokušavaj monitoring: koristim kompresiju deset prema jedan. Sačekaću dva minuta pre no što počnem."
   Kako mu ovo uspeva? - upita se Pul. Jupiter/Lucifer sada je udaljen preko pedeset svetlosnih minuta, što znači da je ova poruka morala da krene pre skoro jednog sata. Mora da je poslata sa nekim inteligentnim agentom u prikladno adresovanom paketu preko snopa Ganimed-Zemlja - ali to bi trebalo da bude sitnica za Hala-čoveka, uz sve ono što mu, kako izgleda, stoji na raspolaganju u monolitu.
   Svetiljkica na moždanoj kutiji poče da treperi. Poruka je stizala.
   S obzirom na kompresiju koju je Hal-čovek koristio, Pulu bi bilo potrebno pola sata da se potpuno uputi u poruku u stvarnom vremenu. Ali bilo mu je dovoljno samo deset minuta da dokuči kako se njegov spokojan način života naglo okončao.
   

   34. PRESUDA
   U svetu sveopštih i trenutnih komunikacija, bilo je veoma teško sačuvati neku tajnu. Ova stvar, zaključio je odmah Pul, nalaže razgovor u četiri oka.
   Odbor za Evropu je gunđao, ali svi članovi ipak su se okupili u njegovom apartmanu. Bilo ih je sedmoro - srećan broj, iza koga su nesumnjivo stajale Mesečeve mene što su odvajkada očaravale čovečanstvo. Bilo je to prvi put da se Pul sreo sa troje članova odbora, iako ih je u međuvremenu sve upoznao podrobnije nego što bi to uopšte bilo moguće u eri pre moždanih kapa.
   "Predsednice Okonor, članovi Odbora - želeo bih da kažem nekoliko reči... samo nekoliko, obećavam... pre no što se upoznate sa porukom koju sam primio sa Evrope. A to bih voleo da učinim verbalno; meni to izgleda prirodnije - bojim se da se nikada neću osećati lagodno sa neposrednim mentalnim prenosom.
   Kao što svi znate, Dejv Boumen i Hal uskladišteni su kao emulacije u monolitu na Evropi. Kako izgleda, on nikada ne odbacuje neku alatku koja mu je jednom bila od koristi, te tako, s vremena na vreme, aktivira Hala-čoveka da nadzire naše poslove - kada oni počnu da ga zanimaju. Kao što je to, podozrevam, bilo sa mojim dolaskom - premda možda laskam samome sebi.
   Ali Hal-čovek nije samo pasivna alatka. Onaj deo koji otpada na Dejva i dalje zadržava nešto od svog ljudskog porekla - čak i osećanja. A kako smo zajedno obučavani - godinama smo gotovo sve delili - njemu je naizgled lakše da opšti sa mnom nego sa bilo kim drugim. Voleo bih da mu to prija, ali možda je ta reč prejaka...
   Takođe je radoznao - ljubopitljiv - a možda i malo kivan zbog načina na koji je sakupljen, poput uzorka divljeg života. Premda nas inteligencija koja je stvorila monolit možda upravo takvima vidi.
   A gde je ta inteligencija sada? Kako izgleda, Hal-čovek zna odgovor, a on nije baš prijatan.
   Kao što smo oduvek podozrevali, monolit je deo nekakve galaktičke mreže. A najbliži čvor te mreže - kontrolor ili neposredni pretpostavljeni monolita - udaljen je četiri stotine pedeset svetlosnih godina.
   To je preblizu da bismo se osećali udobno! Ovo znači da je izveštaj o nama i našim poslovima, koji je upućen sredinom dvadeset prvog veka, primljen pre pola milenijuma. Ako su monolitovi... recimo: supervizori... odmah odgovorili, njihova nova uputstva trebalo bi da nekako baš sada stignu.
   A izgleda da se upravo to dešava. Tokom poslednjih nekoliko dana, monolit je primao neprekidan niz poruka i gradio je nove programe, po svoj prilici u saglasnosti sa njima.
   Nažalost, Hal-čovek može samo da nagađa o prirodi tih uputstava. Kao što ćete videti, pošto budete učitali ovu pločicu, on ima izvestan ograničen pristup u mnoga monolitova kola i banke podataka, i čak je u stanju da ostvari svojevrstan dijalog sa njim. Ako je to prava reč - budući da su za taj čin potrebna dva ljudska bića! I dalje mi je teško da se saživim sa pomišlju da monolit, uprkos svim svojim moćima, ne raspolaže svešću - čak ni ne zna da sam postoji!
   Hal-čovek je razmišljao o tom problemu hiljadu godina - uključen i isključen - i došao je do nekih odgovora, baš kao i mi. Ali njegov zaključak svakako ima znatno veću težinu, budući da je u stvar upućen iznutra.
   Izvinite, nisam nameravao da napravim šalu - ali kako biste to drugačije nazvali?
   Ma šta to bilo što se latilo posla da nas stvori - ili bar da upliviše na umove i gene naših predaka - upravo odlučuje šta mu dalje valja činiti. A Hal-čovek je pesimista u tom pogledu. Ne - to je preterivanje. Recimo da ne smatra da su nam izgledi veliki, ali sada je odveć nepristrasan posmatrač da bi se nepotrebno opterećivao time. Budućnost - opstanak! - ljudske vrste za njega je tek jedan zanimljiv problem, ali voljan je da pomogne."
   Pul najednom zaćuta, na iznenađene pažljivih slušalaca.
   "Neobično. Iznenada sam se nečega setio... Siguran sam da to objašnjava ono što se događa. Molim vas za malo strpljenja...
   Dejv i ja smo se šetali jednoga dana obalom kraj Kejpa, nekoliko nedelja pre lansiranja, kada smo primetili jednu veliku bubu kako leži na pesku. Kako to često biva, pala je na leđa i mahala je nožicama po vazduhu, upinjući se da se okrene.
   Ja nisam obratio pažnju - bili smo udubljeni u neku zapetljanu tehničku raspravu - ali Dejv jeste. Zastao je i pažljivo je obrnuo vrhom cipele. Pošto je odletela, primetio sam: 'Misliš li da si dobro postupio? Sada će otići i nasladiće se nečijom lepom hrizantemom.' A on je uzvratio: 'Možda si u pravu. Ali ipak sam joj ukazao poverenje.'
   Oprostite - obećao sam da ću kazati samo nekoliko reči! Ali veoma mi je drago što sam se prisetio te zgode: mislim da ona baca naročitu svetlost na poruku Hala-čoveka. On upravo ljudskoj rasi ukazuje poverenje...
   Proverite, molim vas, sada svoje moždane kape. Ovo je snimak visoke gustine - na vrhu u.lj. područja, kanal 110. Udobno se smestite, ali povedite računa o tome da imate dobar pogled. Počinjemo..."

35. RATNO VEĆE
   Niko nije zatražio da se poruka ponovo pusti. Jednom je bilo sasvim dovoljno.
   Po okončanju snimka, usledila je kratka tišina; a onda predsednica, doktor Okonor, skide moždanu kapu, protrlja blistavu lobanju i lagano reče:
   "Naučili ste me jednom izrazu iz vašeg doba koji mi sada izgleda veoma prikladan. Ovo je konzerva puna crva."
   "Ali samo ju je Boumen - Hal-čovek - otvorio", primeti jedan od članova Odbora. "Da li on stvarno razume dejstvovanje nečeg tako složenog kao što je to monolit? Ili je ceo ovaj scenario samo plod njegove mašte."
   "Mislim da on nema mnogo mašte", odvrati doktor Okonor. "A i sve se savršeno uklapa. Naročito pominjanje nove iz Škorpije. Pretpostavili smo da je posredi nesrećni slučaj; no, izgleda da je u pitanju bila - presuda."
   "Prvo Jupiter - sada Škorpija", reče doktor Krausman, ugledni fizičar, popularno smatran za otelotvorenje legendarnog Ajnštajna. Malo plastične hirurgije, govorkalo se, doprinosilo je ovom utisku. "Šta je sledeće na redu?"
   "Oduvek smo pretpostavljali", reče predsednica, "da su MNT-i tu da bi motrili na nas." Zastala je na trenutak, a onda dodala skrušeno: "Kakav je to samo bio neverovatan peh da je završni izveštaj upućen neposredno po najgorem razdoblju u ljudskoj istoriji!"
   Ponovo je usledila tišina. Svi su dobro znali da je dvadeseti vek često opisivan kao 'stoleće mučenja'.
   Pul je samo slušao, ne mešajući se u razgovor i čekajući da se postigne nekakva saglasnost. Nije ovo bilo prvi put da je na njega ostavio utisak kvalitet sastava Odbora. Niko nije pokušavao da po svaku cenu dokaže neku svoju omiljenu teoriju, da se istakne kao najpametniji u raspravi ili da da oduška svom egou: bilo je nezibežno ne uporediti ovo sa uglavnom ostrašćenim raspravljanjima iz njegovog vremena, između inženjera Svemirske agencije, sa jedne strane, i upravnika, kongresnog osoblja i predstavnika industrije, sa druge.
   Da, ljudska rasa se nesumnjivo popravila. Moždana kapa je ne samo omogućila da se iskorene oni koji se ne uklapaju, već je i u ogromnoj meri doprinela delotvornosti obrazovanja. No, postojao je i jedan gubitak; u ovom društvu moglo se naći sasvim malo izuzetnih ličnosti. Ovako, na brzinu, uspeo je da ih se setiti samo četvoro - Indra, kapetan Čendler, doktor Kan i Gospa od Zmaja, za koju ga je vezivao čežnjiv spomen.
   Predsednica je pustila da razgovor glatko teče, sve dok svi nisu kazali šta su imali, a onda je počela da pravi rezime.
   "Očigledno prvo pitanje - koliko ozbiljno treba da shvatimo ovu pretnju - nije vredno trošenja vremena. Čak i da je posredi lažna uzbuna, ili nesporazum, potencijalno je toliko teška da moramo pretpostaviti da je stvarna, sve dok se bespogovorno ne uverimo u suprotno. Slažemo se?
   Dobro. Takođe ne znamo koliko vremena imamo na raspolaganju. Moramo zato pretpostaviti da opasnost neposredno predstoji. Možda bi Hal-čovek mogao da nam da neko upozorenje, ali tada bi već moglo da bude kasno.
   Prema tome, jedina stvar o kojoj treba da odlučimo jeste: kako da se zaštitimo od nečega tako moćnog kao što je monolit? Setite se samo šta se dogodilo Jupiteru! A, kako izgleda, i novi iz Škorpije...
   Uverena sam da bi gruba sila bila beskorisna, premda možda treba da ispitamo i tu mogućnost. Doktore Krausman - koliko bi vremena bilo potrebno da napravimo superbombu?"
   "Uz pretpostavku da projekti još postoje, tako da nije neophodno vršiti istraživanja - pa, možda dve sedmice. Termonuklearna oružja prilično su jednostavna i za njih se koriste obični materijali - uostalom, pravili su ih još u drugom milenijumu! Ali ako hoćete nešto složenije - recimo antimaterijsku bombu ili minijaturnu crnu rupu - e, to bi zahtevalo nekoliko meseci."
   "Hvala; da li biste mogli da se date na posao? Ali, kao što sam kazala, sumnjam da će od toga biti neke koristi; sasvim je izvesno da nešto što je u stanju da koristi takve sile mora takođe raspolagati mogućnostima i da se zaštiti od njih. Dakle - ima li još nekih predloga?"
   "Možemo li da pregovaramo?" upita jedan savetnik, ne odveć punonadežno.
   "Sa čim... ili sa kim?" uzvrati Krausman. "Kao što smo ustanovili, monolit je samo mehanizam koji čini jedino ono za šta je programiran. Možda je program u izvesnom stepenu fleksibilan, ali nema načina da to odredimo. A svakako ne možemo da uputimo žalbu glavnoj kancelariji - ona je udaljena gotovo pet stotina svetlosnih godina!"
   Pul se i dalje ograničavao samo na to da sluša; ni na koji način nije mogao doprineti raspravi, a i glavnina toga potpuno ga je nadilazila. Neopazice je počelo da ga obuzima osećanje potištenosti; da li je možda bilo bolje, upitao se on, da im uopšte nije preneo ovu informaciju? U tom slučaju, ako bi se ispostavilo da je posredi lažna uzbuna, nikoga zbog toga u međuvremenu ne bi bolela glava. A ako nije - pa, onda bi čovečanstvo bar u miru poživelo pre no što se dogodi ono što je neumitno.
   Glavom su mu se još vrzmale ove sumorne misli, kada mu pažnju najednom privuče jedan poznati izraz.
   Jedan tih, sitan član Odbora, sa tako dugim i teškim imenom da ga Pul nikako nije mogao izgovoriti, umešao se u razgovor samo dvema rečima.
   "Trojanski konj!"
   Usledila je jedna od onih tišina za koje se obično kaže da su 'otežale', da bi se potom oglasio pravi hor uzvika: "Kako mi to nije palo na pamet!" - "Naravno!" - "Odlična zamisao!" - sve dok predsednica, prvi put na ovom sastanku, nije zatražila da se uspostavi red.
   "Hvala vam, profesore Tirugnanasampantamurti", reče doktor Okonor, sasvim glatko. "Da li biste nam to nešto pobliže objasnili?"
   "Svakako. Ako je monolit odista, kao što svi smatraju, samo mašina bez svesti - pa stoga i tek sa sasvim ograničenom sposobnošću samoposmatranja - možda raspolažemo oružjem kojim ga možemo poraziti. Zaključanim u Trezoru."
   "A sistem isporuke je - Hal-čovek!"
   "Tačno."
   "Samo trenutak, doktore T. Ne znamo ništa - baš ništa - o monolitovoj arhitekturi. Kako možemo biti sigurni da će bilo šta što je naša primitivna vrsta ikada načinila biti delotvorno protiv njega?"
   "Ne možemo - ali imajte na umu sledeće. Ma koliko bio složen, monolit se mora pokoravati potpuno istim opštim zakonima logike koje su Aristotel i Bul formulisali pre toliko stoleća. Zbog toga bi ga mogle - ne, morale! - ugroziti stvari zaključane u Trezoru. Moramo ih sastaviti na takav način da bar jedna od njih dejstvuje. To nam je jedina nada - osim ako neko nema bolji predlog."
   "Izvinite", reče Pul, konačno izgubivši strpljenje. "Da li bi neko bio ljubazan da mi kaže - šta je i gde se nalazi taj znameniti Trezor o kome govorite?"