6. MOŽDANA KAPA
   "Bojim se da vam predstoji veoma teška odluka", reče profesor Anderson, uz osmeh koji je potro prekomernu težinu reči.
   "Podneću već nekako stvar, doktore. Recite mi bez okolišenja."
   "Da biste mogli da nosite moždanu kapu, morate se ošišati do glave. Evo vašeg izbora. S obzirom na brzinu rasta kose, moraćete da je uklanjate brijanjem bar jednom mesečno. Ili stvar možete učiniti jednom za svagda."
   "Kako se to izvodi?"
   "Laserska obrada skalpa. Ubija vlasi u korenu."
   "Hm... a ako bih se kasnije predomislio?"
   "Izvodljivo je, ali postupak je pipav i bolan, i traje sedmicama."
   "Onda moram da razmislim koliko će mi se dopasti da ostanem bez kose, pre no što se odlučim na taj korak. Sećam se šta se dogodilo sa Samsonom."
   "S kim?"
   "Junakom jedne znamenite stare knjige. Devojka mu je odsekla kosu na spavanju. Kada se probudio, potpuno je izgubio snagu."
   "Ah, da, sećam se - prilično očigledna medicinska simbolika!"
   "S druge strane, ne bi mi smetalo da izgubim bradu - baš bih voleo da zauvek prestanem da se brijem."
   "Sredićemo stvar. A kakvu biste periku želeli?"
   Pul se nasmeja.
   "Nisam naročito tašt - samo će mi smetati, zapravo, tako da mi je svejedno. Odlučiću kasnije o tome."
   Pul je tek postupno otkrio iznenađujuću okolnost da su svi u ovom dobu veštački ćelavi; prvo otkrovenje ukazalo mu se kada su obe njegove bolničarke uklonile svoju raskošnu kosu, bez imalo nelagodnosti, neposredno pre no što će ga posetiti nekoliko podjednako ćelavih specijalista koji su ga podvrgli nizu mikrobioloških provera. Nikada ga nije okruživalo toliko ljudi bez kose, tako da je on u prvi mah zaključio da je posredi poslednji korak u beskrajnom ratu medicinara protiv klica.
   No, kao i većina njegovih pretpostavki, ova se takođe pokazala potpuno pogrešna, a kada je pronikao u pravi razlog, zabavljao se pokušajima da ustanovi, onda kada to nije unapred znao, koji među njegovim posetiocima imaju vlastitu kosu. Ispalo je da je uspevao retko kada su posredi bili muškarci, a nikada kada je reč bila o ženama; ovo je očito bilo veliko doba za vlasuljare.
   Profesor Anderson nije oklevao: još istog popodneva bolničarke su razmazale nekakvu kremu opakog mirisa po Pulovoj glavi, a kada se on pogledao u ogledalu jedan sat kasnije, nije prepoznao samoga sebe. Pa sad, kad bolje razmisli, možda perika i nije tako rđav predlog...
   Postavljanje moždane kape trajalo je nešto duže. Najpre je trebalo napraviti kalup, što je zahtevalo da on sedi nepomično nekoliko minuta dok se gips ne stegne. Već je očekivao da će mu reći kako mu je glava pogrešnog oblika, kada su bolničarke - kikoćući se krajnje neprofesionalno - stale da ga s mukom oslobađaju stege. "Oh - to boli!" zavapi on.
   Potom je red došao na samu kapu za lobanju, metalni šlem koji mu je udobno prianjao, spuštajući se gotovo do ušiju i nadahnuvši jednu nostalgičnu pomisao: 'Kada bi me sada videli moji prijatelji Jevreji!' Posle nekoliko minuta već se sasvim privikao na njega, uopšte nesvestan da ga nosi.
   Sada je bio spreman za postavljanje - proces koji je, shvatio je to sada uz osećanje srodno strahopoštovanju, predstavljao svojevrsno uvođenje u punoletstvo gotovo za celu ljudsku rasu, već više od pola milenijuma.
   
   "Nema potrebe da zatvarate oči", reče tehničar koji mu je bio predstavljen sa pompeznom titulom 'moždani inženjer' - što se u popularnoj upotrebi uvek skraćivalo u 'mozgar'. "Kada otpočne instalacija, svi vaši ulazni kanali biće preuzeti. Čak i ako su vam oči otvorene, nećete ništa videti."
   Pitam se da li se svi osećaju ovako nervozno, pomisli Pul. Je li ovo poslednji trenutak u kome imam kontrolu nad svojim umom? No, već sam navikao da se pouzdajem u tehnologiju ovog doba; još me nijednom nije ostavila na cedilu. Doduše, kako je to odavno uočeno, za sve postoji prvi put...
   Kao što mu je obećano, nije osetio ništa drugo osim blagog bockanja dok je mnoštvo nanožica dubilo sebi put kroz njegov skalp. Sva čula i dalje su mu bila savršeno normalna; osvrnuvši se po poznatoj sobi, ustanovio je da je sve baš onako kako bi trebalo da bude.
   Mozgar mu uputi umirujući smešak; i on je nosio kapu za lobanju, povezanu, poput Pulove, za jedan uređaj koji se lako mogao zameniti sa 'leptop' kompjuterom iz dvadesetog veka.
   "Spremni?" upita on.
   Postojali su trenuci kada su stari klišei bili još ponajbolji.
   "Nikad spremniji", odvrati Pul.
   Svetlost lagano zgasnu - ili je bar tako izgledalo. Mukla tišina spusti se na njega, pa ga čak i blaga sila teže na Tornju oslobodi svog pritiska. Bio je embrion koji plovi bezobličnom prazninom, premda ne sasvim crnom. Upoznao je već takvu jedva primetnu, gotovo ultraljubičastu tminu, na samom rubu noći, samo jednom prilikom ranije - kada se spustio dublje nego što je to iole bilo mudro niz pročelje strme litice na spoljnjoj ivici Velikog koralnog spruda. Gledajući niz stotine metara kristalne praznine, iskusio je takvo osećanje dezorijentisanosti da ga je načas obuzela panika; gotovo je već uključio jedinicu za uzgon, kada je uspeo da povrati kontrolu. Suvišno je reći da nikada nije pomenuo tu nepriliku doktorima u Svemirskoj agenciji...
   Sa velike udaljenosti, jedan glas obrati mu se iz ogromne praznine koja kao da ga je sada sasvim optakala. Ali nije ga čuo ušima: blago mu se razlegao u odjekujućim lavirintima mozga.
   "Počinje kalibracija. S vremena na vreme biće vam postavljana pitanja - možete da odgovarate mentalno, ali biće od pomoći ako se poslužite glasom. Da li razumete?"
   "Da", odvrati Pul, zapitavši se da li su mu se usne stvarno pomerile. To nikako nije mogao da ustanovi.
   Nešto je stalo da se pomalja u praznini - mreža tankih linija, slična ogromnom listu milimetarske hartije. Širila se nagore i nadole, desno i levo, do samih granica vidnog polja. Pokušao je da pomeri glavu, ali slika je odbila da se promeni.
   Brojke počeše da svetlucaju rešetkom, prebrzo da bi ih mogao razlučiti - ali neko kolo verovatno ih je beležilo. Pul nije mogao da obuzda smešak (da li su mu se obrazi pomerili?) kada mu je palo na pamet na šta ovo liči. Upravo su ovako oftamolozi iz njegovog vremena vršili kompjuterski pregled očiju.
   Rešetka iščeznu, a na njeno mesto stupiše jednoobrazni listovi boje, ispunivši vidno polje. U roku od nekoliko sekundi prešli su sa jednog na drugi kraj spektra. "Mogao sam to da vam kažem", promrmlja bešumno Pul. "Savršeno vidim boje. Sada sledi sluh, pretpostavljam."
   Bio je u pravu. Slabašan, dobujući zvuk stade da dobija na brzini, pretvorivši se konačno u najniže čujno 'C', a onda suknu uz muzičku lestvicu sve dok nije nestao preko praga čujnosti ljudskog uha, na područje slepih miševa i delfina.
   Bio je to poslednji od jednostavnih, neposrednih testova. Nakratko su ga proželi mirisi i ukusi, od kojih je većina bila prijatna, ali nekoliko je baš spadalo u odvratne. A onda je postao, ili mu se bar tako učinilo, lutka na nevidljivom koncu.
   Pretpostavio je da se proverava neuromišićna kontrola i nadao se da se stvar ne ispoljava; ako je ipak to posredi, onda verovatno liči na nekoga ko je u završnim delovima plesa svetog Vita. A na trenutak mu se čak javila silovita erekcija, premda nije uspeo da proveri da li se to zbilo i u stvarnosti, budući da je odmah potom utonuo u spavanje bez snova.
   Ili je možda samo sanjao da spava? Nije mogao da zamisli koliko je vremena proteklo pre no što se probudio. Šlema je već nestalo, zajedno sa mozgarom i njegovom opremom.
   "Sve je dobro prošlo", ozareno reče nadzornica. "Za nekoliko časova ćemo ustanoviti da li ima nekih nepravilnosti. Ako vam nalazi budu K.O. - stvarno K.O. - dobićete sutra moždanu kapu."
   Pul je cenio napore ljudi oko sebe da nauče arhaični engleski, ali je ipak zažalio što se nadzornici dogodila ova nesrećna omaška.
   Kada je kucnuo čas za konačno postavljanje, Pul se ponovo osetio gotovo kao dečak kome predstoji da razmota neku čudesnu novu igračku ispod Božićnje jelke.
   "Nećete morati da prođete kroz celo instaliranje ponovo", uveri ga mozgar. "Učitavanje će početi odmah. Daću vam prethodno petominutni demo. Samo se opustite i uživajte."
   Najednom ga preplavi blaga, umirujuća muzika; iako je posredi bilo nešto veoma poznato, iz njegovog vremena, nije uspeo da odgonetne šta je posredi. Pred očima mu se pojavila magla koja je stala da se razilazi kada je krenuo prema njoj...
   Da, krenuo je! Opsena kretanja bila je savršeno uverljiva; mogao je da oseti kako mu se stopala spuštaju na tle, a kako je sada muzika prestala, čuo je mekani šum vetra kroz veliko drveće koje ga je naizgled okružavalo. Prepoznao ga je kao kalifornijsku sekvoju, ponadavši se da one još postoje u stvarnosti, negde na Zemlji.
   Nastupao je oštrim korakom - prebrzo da bi bilo udobno, kao da se vreme lagano ubrzavalo kako bi on što više prevalio. Pa ipak, nije bio svestan nikakvog napora; osećao se kao gost u nečijem tuđem telu. Ovaj utisak bio je pojačan okolnošću da nije vladao svojim pokretima. Kada je pokušao da se zaustavi, ili da promeni pravac, ništa se nije dogodilo. Samo je grabio napred.
   Bilo je, zapravo, svejedno; uživao je u novom iskustvu - a već je uspevao da razabere kako se može stvoriti zavisnost prema ovome. 'Mašine snova', koje su predviđali mnogi naučnici iz njegovog veka - neretko uz zabrinutost - sada su bile deo svakodnevnog života. Pul se zapitao kako je čovečanstvo uspelo da opstane: rečeno mu je da dobrim delom i nije. Milionima je pregoreo mozak i ispali su iz života.
   On će, razume se, biti imun na takva iskušenja! Koristiće ovu čudesnu napravu da dozna što više o svetu trećeg milenijuma i da za svega nekoliko minuta stekne sposobnosti za čije bi mu ovladavanje bile inače potrebne godine. Sad, doduše, mogao bi samo povremeno da koristi moždanu kapu i zabave radi...
   Stigao je do ruba šume i pred njim se ukazao prizor neke velike reke. Bez oklevanja, zakoračio je u nju i nije se nimalo uznemirio kada mu je voda prešla preko glave. Izgledalo mu je neobično što je i dalje u stanju normalno da diše, ali još mu je čudnovatije delovalo to što može savršeno normalno da vidi u sredini gde golo ljudsko oko nije moglo uspostaviti žižu. Lako je uočio svaku krljušt veličanstvene pastrmke koja je promakla kraj njega, naizgled nesvesna ovog neobičnog uljeza.
   Sirena! Oduvek je želeo da sretne neku od njih, ali je pretpostavljao da su posredi morska stvorenja. Možda povremeno uplivavaju u rečne vode - poput lososa, kako bi imale bebe? Nestala je pre no što je stigao da je to pita, kao bi potvrdio ili opovrgao ovu revolucionarnu teoriju.
   Reka se okončala providnim zidom; on je stupio kroz njega i obreo se u pustinji, pod blistavim suncem. Njegova toplota neprijatno ga je pekla - ali je ipak bio kadar da gleda pravo u tu podnevnu jaru. Mogao je čak da vidi, uz neprirodnu bistrinu, arhipelag Sunčevih pega blizu ruba. A tu je bila - krajnje nemoguće! - i tanušna blistavost korone, sasvim nevidljiva osim tokom potpunog pomračenja, sežući poput labudovih krila sa svih strana Sunca.
   Sve se lagano zatamnilo; vratila se ona opsesivna muzika, a sa njom i blažena svežina njegove poznate sobe. On otvori oči (da li su mu uopšte bile zatvorene?) i nađe se pred gledaocima nestrpljivim da doznaju njegove reakcije.
   "Čudesno!" prodahta on, gotovo pobožno. "Povremeno je izgledalo - pa, stvarnije od stvarnog!"
   A onda se oglasi njegova inženjerska radoznalost, koja nikada nije bila duboko ispod površine.
   "Čak i ovaj kratak demo morao je sadržati ogromnu količinu informacija. Kako su one uskladištene?"
   "U ovim pločicama - istim koje koristi vaš audio-vizuelni sistem, ali sa znatno većim kapacitetom."
   Mozgar pruži Pulu mali kvadrat, naizgled načinjen od stakla, posrebren sa jedne strane; bio je gotovo iste veličine kao kompjuterske diskete iz njegove mladosti, ali dvostruko deblji. Dok ga je Pul naginjao napred-nazad, pokušavajući da pronikne pogledom u njegovu providnu unutrašnjost, povremeno bi se javili odblesci boje duge, ali to je bilo sve.
   U rukama mu se nalazio, shvatio je, završni proizvod više od hiljadu godina dugog razvoja elektro-optičke tehnologije - kao i drugih tehnologija još nerođenih u njegovoj eri. Nije bilo iznenađujuće to što je kvadrat, površno, prilično nalikovao napravama koje je on poznavao. Postojali su prikladan oblik i veličina za većinu predmeta koji su bili u svakodnevnoj upotrebi: noževi i viljuške, knjige, ručne alatke, nameštaj - kao i prenosiva memorija kompjutera.
   "Koliki je kapacitet?" upita on. "U moje vreme uspeli smo da smestimo oko jedan terabajt u otprilike ovu veličinu. Siguran sam da ste vi to značajno poboljšali."
   "Ne baš toliko koliko biste pretpostavili - postoji granica, naravno, koju određuje struktura materije. Uzgred, šta to beše terabajt. Bojim se da sam zaboravio."
   "Sram vas bilo! Kilo, mega, giga, tera... To je deset na dvanaesti bajta. Potom sledi petabajt - deset na petnaesti - dotle sam uspeo da stignem."
   "A mi smo tu negde počeli. To je dovoljno da se snimi sve što bi ma ko mogao da iskusi tokom jednog životnog veka."
   Pomisao je bila zadivljujuća, pa ipak ne bi trebalo da bude odveć iznenađujuća. Kilogram želatina u ljudskoj lobanji nije bio mnogo veći od pločice koju je Pul držao, a on nikako nije mogao biti podjednako delotvorno sredstvo za skladištenje - mozak je imao i mnoga druga zaduženja koja je trebalo da obavlja.
   "A to nije sve", nastavi mozgar. "Uz izvesno sabijanje podataka, moguće je uskladištiti ne samo memoriju - nego i stvarnu ličnost."
   "I posle je reprodukovati?"
   "Svakako; jednostavan posao nanoasembliranja."
   Čuo sam za to, pomisli Pul, ali nikada nisam stvarno poverovao.
   U njegovom stoleću, izgledalo je čudesno već i to da se čitav opus nekog velikog umetnika mogao smestiti na jednom malom disku.
   A sada se u predmet istih razmera mogao smestiti - sam umetnik.
   

7. PODNOŠENJE IZVEŠTAJA
   "Raduje me", reče Pul, "što vidim da 'Smitsonijan' još postoji, posle svih ovih vekova."
   "Verovatno ga ne biste prepoznali", reče posetilac koji se predstavio kao doktor Alister Kim, direktor odeljenja za astronautiku. "Naročito s obzirom na to da je sada rasprostranjen po celom Sunčevom sistemu - zbirke koje se odnose na svemirsku eru smeštene su na Marsu i Mesecu, a mnogi eksponati koji pravno pripadaju nama trenutno se udaljuju ka zvezdama. Jednog dana ćemo ih stići i vratiti natrag. Naročito nam je stalo do toga da se domognemo 'Pionira 10' - prvog čovekovog artefakta koji je izišao izvan Sunčevog sistema."
   "Čini mi se da sam ja upravo bio na putu da to učinim kada su me otkrili."
   "Srećom po vas - a i po nas. Verovatno ćete moći da bacite svetlost na mnoge stvari koje još ne znamo."
   "Iskreno govoreći, sumnjam - ali potrudiću se što bolje budem umeo. Ne sećam se ničega posle napada odbegle svemirske kapsule na mene. Još mogu u to teško da poverujem, ali rečeno mi je da je iza svega stajao Hal."
   "To je tačno, ali posredi je složena priča. Sve što smo uspeli da doznamo nalazi se na ovom snimku - ukupno oko dvadeset časova, ali glavninu verovatno možete da prođete u ubrzanom režimu.
   Poznato vam je, naravno, da je Dejv Boumen pošao u kapsuli broj 2 da vam pritekne u pomoć - ali se onda našao u neprilici, zato što je Hal odbio da otvori vrata za kapsule."
   "Zašto, zaboga?"
   Doktor Kim se blago trže. Pul je već zapazio ovakvu njegovu reakciju.
   (Moram da vodim računa o tome kako se izražavam. Izgleda da je 'Bog' nepristojna reč u ovoj kulturi - pitaću Indru o tome.)
   "Došlo je do krupne programske greške u Halovim uputstvima - prepuštena mu je kontrola nad izvesnim vidovima misije o kojima vi i Boumen ništa niste znali. Sve je to na snimku...
   U svakom slučaju, takođe je isključio sisteme za održanje života trojici hibernauta - alfa posadi - pa je Boumen morao da prepusti svemiru i njihova tela."
   (Dejv i ja smo, dakle, bili beta posada - još nešto što nisam znao...)
   "Šta se dogodilo sa njima?" upita Pul. "Zar nisu mogli da budu spaseni, kao i ja?"
   "Bojim se da nisu. Pokušali smo to, razume se. Boumen ih je izbacio nekoliko časova pošto je preuzeo kontrole od Hala, tako da su im se orbite malo razlikovale od vaše. Taman dovoljno da završe na Jupiteru, dok ste ga vi 'okrznuli', dobivši pri tom gravitacioni pogon koji bi vas odveo do magline Orion za još nekoliko hiljada godina...
   Prešavši potpuno na ručno upravljanje - što je uistinu predstavljalo fantastičan podvig! - Boumen je uspeo da uvede 'Otkriće' na orbitu oko Jupitera. A tamo je sreo ono što je drugi pohod nazvao Stariji brat - prividnog blizanca monolita iz Tihoa, samo stotinama puta većeg.
   Tu smo ga i izgubili. Izišao je iz 'Otkrića' u preostaloj svemirskoj kapsuli i spustio se na Starijeg brata. Već hiljadu godina proganja nas njegova poslednja poruka: 'Tako mi Deusa - pun je zvezda!'"
   (Evo, opet! - pomisli Pul. Dejv nipošto ne bi tako kazao... Njegove reči mora da su bile: 'Moj Bože - pun je zvezda!')
   "Kako izgleda, kapsulu je u monolit uvuklo nekakvo inerciono polje, budući da je ona - a verovatno i Boumen - preživela ubrzanje koje bi je, inače, u trenu zdrobilo. To je ujedno bila poslednja informacija koju smo dobili, sve dok deset godina kasnije nije krenula američko-ruska misija brodom 'Leonov'."
   "Koja se povezala sa napuštenim 'Otkrićem', tako da se doktor Čandra mogao prebaciti na njega i ponovo uključiti Hala. Da, znam to."
   Doktor Kim se našao u neprilici.
   "Izvinite - nisam bio siguran u to koliko već znate. U svakom slučaju, tada su počele da se zbivaju još čudnije stvari.
   Kako izgleda, dolazak 'Leonova' aktivirao je nešto u Starijem bratu. Da nismo imali ove snimke, niko ne bi poverovao u to što se dogodilo. Da vam pokažem... evo doktora Hejvuda Flojda na straži u ponoć na 'Otkriću', pošto je vraćena struja. Vi ćete, naravno, sve prepoznati."
   (Naravno: kako je neobično videti davno umrlog Hejvuda Flojda kako sedi na mom starom sedištu, sa Halovim netremičnim crvenim okom koje motri na sve u vidnom polju. A još je neobičnije pomisliti da smo i Hal i ja doživeli isto iskustvo vaskrsenja iz mrtvih...)
   Na jednom od monitora pojavila se poruka i Flojd tromo uzvrati: "U redu, Hale. Ko zove?"
   NEMA IDENTIFIKACIJE.
   Flojd se malo namrštio:
   "Dobro. Molim te, prenesi poruku."
   OPASNO JE OSTATI OVDE. MORATE OTIĆI KROZ NAJVIŠE PETNAEST DANA.
   "Potpuno isključeno. Naš lansirni prozor otvoriće se tek kroz dvadeset šest dana. Nemamo dovoljno goriva da bismo mogli ranije da krenemo."
   SVESTAN SAM TIH ČINJENICA. PA IPAK, MORATE KRENUTI KROZ NAJVIŠE PETNAEST DANA.
   "Ne mogu da ozbiljno prihvatim ovo upozorenje ako ne znam ko stoji iza njega... ko mi se to obraća?"
   JA SAM BIO DEJVID BOUMEN. VAŽNO JE DA MI VERUJETE. OSVRNITE SE IZA SEBE.
   Hejvud Flojd stade lagano da se okreće na pokretnoj stolici; iza njega su ostali iskošeni paneli i prekidači kompjuterskog displeja, a ispred se pojavljivala uska staza sa zastirkom 'velkro'.
   ("Sad pažljivo gledajte", reče doktor Kim.
   Hvala na upozorenju, pomisli Pul.)
   Bestežinska sredina osmatračke palube 'Otkrića' izgledala je znatno prašnjavija nego što je se on sećao: pretpostavio je da uređaj za filtriranje vazduha još nije stavljen u dejstvo. Uporedni zraci dalekog, ali još blistavog Sunca, koji su se slivali kroz velike prozore, osvetljavali su mnoštvo razigranih čestica u klasičnoj predstavi Braunovog kretanja.
   Sada je nešto neobično počelo da se zbiva sa tim česticama prašine; kao da je neka sila stala da upravlja njima, poterujući ih iz jedne središnje tačke, ali i nagoneći druge ka njoj, sve dok se sve zajedno nisu srele na površini jedne šuplje kugle. Ta kugla, koja je u prečniku imala oko metar, na trenutak je lebdela u vazduhu poput kakvog džinovskog mehura od sapunice. Onda se izdužila u elipsoid, a površina je počela da se mreška, da obrazuje nabore i useke. Pul zapravo nije bio iznenađen kada je stala da poprima ljudsko obličje.
   On je imao prilike da vidi takve figure, izduvane u staklu, u muzejima i na naučnim izložbama. Ali ova prašinasta utvara nije se čak ni približila anatomskoj tačnosti; prilika je ličila na grubu figuru od gline, ili na neko primitivno umetničko delo pronađeno u kakvoj zabiti pećine iz kamenog doba. Jedino je oblikovanje glave izvedeno donekle verodostojno; nije bilo nikakve sumnje da je posredi lice zapovednika Dejvida Boumena.
   ZDRAVO, DOKTORE FLOJD. SADA MI VERUJETE?
   Usne figure uopšte se nisu micale: Pul je shvatio da glas - da, svakako Boumenov glas - dolazi iz zvučnika.
   OVO MI PADA VEOMA TEŠKO, A I IMAM MALO VREMENA. DOBIO SAM... DOPUŠTENJE DA VAM SAOPŠTIM OVO UPOZORENJE. IMATE JOŠ SAMO PETNAEST DANA.
   "Ali zašto - i šta si ti?"
   Ali avetinjska figura već je čilela: zrnasta opna počela je da se rastače na sastavne čestice prašine.
   ZBOGOM, DOKTORE FLOJD. NEĆEMO MOĆI DA IMAMO VIŠE KONTAKATA. ALI MOŽDA ĆE BITI JOŠ JEDNA PORUKA, AKO SVE BUDE U REDU.
   Dok se prikaza rastakala, Pul nije mogao da se ne osmehne na taj stari kliše svemirske ere. 'Ako sve bude u redu.' Koliko je samo puta čuo kako se ta rečenica značajno izgovara pre početka pohoda u kosmos!
   Utvare je nestalo; preostale su samo čestice razigrane prašine, koje su ponovo zadobijale svoje nasumično ustrojstvo u vazduhu. Uz izvestan napor volje, Pul se vratio u sadašnjost.
   "Pa, zapovedniče - kako vam sve ovo izgleda?" upita Kim.
   Pul je još bio uzdrman, tako da je proteklo više sekundi pre no što je uspeo da odgovori:
   "Lice i glas bili su Boumenovi - zakleo bih se da je tako. Ali šta je to bilo?"
   "O tome se još vode rasprave. Moglo bi se nazvati hologram, projekcija - razume se, postoji mnoštvo načina na koji se stvar mogla prikazati da tako izgleda, da je to neko želeo - ali ne pod tim okolnostima! A tu je, naravno, i ono što se potom dogodilo."
   "Lucifer?"
   "Da. Zahvaljujući upozorenju, imali su taman dovoljno vremena da se sklone pre detonacije Jupitera."
   "Dakle, ma šta da je bilo to što je ličilo na Boumena, držalo se predusretljivo i pokušalo je da pomogne."
   "Reklo bi se. A to nije bio poslednji put kada se pojavilo. Ono je verovatno odgovorno i za onu 'još jednu poruku', kojom smo upozoreni da ne pokušavamo spuštanje na Evropu."
   "I nismo pokušali?"
   "Samo jednom, slučajno - kada je 'Galaksija' oteta i bila prinuđena da se spusti tamo, trideset šest godina kasnije, a njen sestrinski brod 'Vaseljena' morao da joj pritekne u pomoć. Sve je to ovde - zajedno sa ono malo podataka koje su nam robotski monitori otkrili o žiteljima Evrope."
   "Nestrpljiv sam da ih vidim."
   "Posredi su amfibijska stvorenja i javljaju se u svim oblicima i veličinama. Čim je Lucifer počeo da otapa led koji je prekrivao ceo njihov svet, stali su da napuštaju more. Od tada se razvijaju takvom brzinom koja izgleda biološki nemoguća."
   "Iz onoga što se sećam o Evropi, tamo je bilo puno pukotina u ledu. Možda su već ranije izmileli napolje da malo bace pogled unaokolo."
   "Bila je to široko prihvaćena pretpostavka. No, postoji još jedna, znatno spekulativnija. Tu je umešan monolit, ali na način koji ne razumemo. Ono što nas je navelo na tu pomisao bilo je otkriće MNT-0, ovde na Zemlji, skoro pet stotina godina posle vašeg vremena. Pretpostavljam da su vam to kazali?"
   "Samo u opštim crtama - bilo je premnogo stvari u koje sam morao da budem upućen! Pomislio sam kako je naziv besmislen. Posredi uopšte nije bila magnetna nepravilnost, a i stvar je nađena u Africi, a ne u Tihou!"
   "Sasvim ste u pravu, naravno, ali prvobitni naziv se zadržao. A što više doznajemo o monolitima, to se naša zbunjenost samo povećava. Naročito stoga što su oni i dalje jedini stvarni artefakti razvijene vanzemaljske tehnologije."
   "To me iznenađuje. Očekivao sam da ćemo do sada uhvatiti radio-signale odnekuda. Astronomi su počeli da tragaju za njima u vreme kada sam ja bio dečak!"
   "Postoji jedan nagoveštaj - ali on je tako strašan da uopšte rado ne razgovaramo o njemu. Da li ste čuli za novu iz Škorpije?"
   "Mislim da nisam."
   "Zvezde se svaki čas pretvaraju u nove, razume se - a ova nije bila ni naročito upečatljiva. Ali za novu u Škorpiji znalo se da je, pre no što je eksplodirala, imala više planeta."
   "Nastanjenih?"
   "To nikako nismo mogli ustanoviti; radio-traganje nije urodilo nikakvim plodom. A evo i noćne more...
   Srećom, automatska patrola koja beleži nove uhvatila je događaj od samog početka. Stvar, međutim, uopšte nije krenula od zvezde. Najpre je detonirala jedna planeta, koja je onda potpalila i vlastito sunce."
   "Moj Bo... oprostite. Nastavite, molim vas."
   "Shvatili ste. Nemoguće je da neka planeta postane nova - osim na jedan način."
   "Pročitao sam jednom uvrnuti vic u nekom naučnofantastičnom romanu - 'supernove su industrijski nesrećni slučajevi'."
   "Nije posredi bila supernova - ali izgleda da nije u pitanju vic. Najprihvaćenija teorija jeste da je to neko petljao oko vakuumske energije - i izgubio kontrolu."
   "Ili je možda posredi bio rat."
   "Svejedno; verovatno nikada nećemo doznati. Ali kako naša civilizacija zavisi od istog energetskog izvora, jasno vam je zašto nam nova iz Škorpije povremeno zadaje noćne more."
   "A u moje vreme morali smo da brinemo jedino o otapanju nuklearnih reaktora!"
   "Nema te brige više, hvala Deusu. Ali hteo sam da vam podrobnije ispričam o otkriću MNT-0, zato što je ono označilo prekretnicu u ljudskoj istoriji.
   Kada smo našli MNT-1 na Mesecu, već je i to bio šok, ali pet stotina godina kasnije usledio je još teži. A i stvar se nalazila znatno bliže kući - u doslovnom smislu. U srcu Afrike."
   

8. POVRATAK U OLDUVAI
   Doktor Stiven Del Marko često je govorio sebi da Likijevi nikada ne bi prepoznali ovo mesto, iako je ono svega desetak kilometara od lokaliteta gde su Luis i Meri, pet stoleća ranije, iskopali ostatke naših najstarijih predaka. Globalno otopljavanje i 'malo ledeno doba' (oslabljeno čudesima moderne tehnologije) preobrazili su predeo i potpuno promenili njegovu biotu. Hrastovi i jelke još su se borili da vide ko će preživeti ćudi klimatskih promena.
   Bilo je, takođe, teško poverovati da je do 2513. preostalo bilo šta što u Olduvaiju već nisu iskopali poletni antropolozi. No, skorašnje bujice - koje više ne bi trebalo da se događaju - preoblikovale su ovo područje, odnevši sa sobom nekoliko gornjih metara tla. Del Marko je iskoristio priliku koja mu se ukazala: i tu, na samom rubu dometa dubinskog skenera, nalazilo se nešto u šta on nije mogao da poveruje.
   Bilo je potrebno više od godinu dana sporog i brižljivog iskopavanja da bi se stiglo do utvarne slike, kao i da bi se doznalo da je stvarnost čudesnija od svega što se on odvažio da zamisli. Robotske mašine za kopanje brzo su uklonile prvih nekoliko metara, a onda je tradicionalna robovska radna snaga oličena u postdiplomcima preuzela stvar u svoje ruke. Njima je pomagao - ili ih ometao - tim od četiri konga, za koje je Del Marko smatrao da od njih ima više štete nego koristi. Studenti su, međutim, obožavali genetski ojačane gorile prema kojima su se ophodili kao prema zaostaloj, ali veoma voljenoj deci. Mogle su se čak čuti i glasine o tome da ovi odnosi nisu uvek bili potpuno platonski.
   Poslednji metri pripali su, međutim, isključivo ljudskim rukama, koje su poglavito koristile četkice za zube - i to meke dlake. Posao je najzad okončan: Hauard Karter, koji je spazio prvi sjaj zlata iz Tutankamonove grobnice, ni izdaleka nije otkrio ovakvo blago. Od tog trenutka, Del Marko je znao, verovanja i filosofije čoveka pretrpeće neopozive promene.
   Pokazalo se da monolit predstavlja pravog brata-blizanca onoga koji je otkriven na Mesecu pet stoleća ranije: čak je i iskopina koja ga je okružavala bila gotovo istovetne veličine. I poput MNT-1, bio je potpuno nerefleksan, upijajući u sebe podjednako ravnodušno žestoko afričko sunce i blagi sjaj Lucifera.
   Dok je predvodio svoje kolege - upravnike pet-šest najznačajnijih muzeja na svetu, tri ugledna antropologa, šefove dva medijska carstva - u rupu, Del Marko se zapitao da li je ikada jedna ovako ugledna skupina žena i muškaraca bila u toj meri tiha, tako dugo. Ali to je bilo dejstvo ovog pravougaonika od ebanovine na sve posetioce, koji bi upravo tog časa uvideli implikacije koje njegovo prisustvo ima na hiljade artefakata što su ga okruživali.
   Ovde se nalazila prava arheološka riznica: grubo oblikovano oruđe od kremena i nebrojene kosti - kako životinjske tako i ljudske - a gotovo sve to razmešteno u pravilnom rasporedu. Stolećima - ne, milenijumima - te uboge darove donosila su ovamo stvorenja sa tek prvom iskrom inteligencije, kao danak jednom čudu što je ležalo izvan njihove moći poimanja.
   Baš kao i naše, često bi pomislio Del Marko. Pa ipak, bio je siguran u dve stvari, iako je sumnjao da će se one ikada moći dokazati.
   Ovo je bilo mesto - u prostoru i vremenu - gde je ljudska vrsta uistinu počela.
   Takođe, ovaj monolit bio je prvi od njenih bezbrojnih bogova.
   

9. NEBESKA ZEMLJA
   "Bilo je miševa u mojoj spavaćoj sobi sinoć", požali se Pul, napola ozbiljno. "Ima li izgleda da mi nekako nađete jednu mačku."
   Doktor Volis je u prvom trenutku izgledala zbunjeno, a onda poče da se smeje.
   "Mora da ste čuli nekog od mikrota za čišćenje - naložiću da se promeni program kako vas više ne bi uznemiravali. Nastojte da ne zgazite na nekoga, ako ih zateknete pri radu; ako se to dogodi, on će potražiti pomoć, a onda će se sjuriti svi njegovi prijatelji da pokupe ostatke."
   Toliko toga ima da se nauči - za tako malo vremena! Ne, to nije tačno, podseti se Pul. Imao je još dobro stoleće pred sobom, zahvaljujući medicinskoj nauci ovog doba. Ova pomisao već je počela da ga ispunjava pre zebnjom nego zadovoljstvom.
   No, sada je već bio u stanju da bar lako prati najveći deo razgovora, a i naučio je da izgovara reči, tako da Indra više nije bila jedina osoba koja je mogla da ga razume. Bilo mu je veoma milo što je angleski sada postao svetski jezik, premda su se francuski, ruski i kineski još zadržali u upotrebi.
   "Imam još jedan problem, Indra - a čini mi se da ste vi jedina osoba koja mi može pomoći. Kada kažem 'Bog', zašto je ljudima neprijatno?"
   Indri nimalo nije bilo neprijatno; štaviše, nasmejala se.
   "Posredi je veoma zapetljana priča. Žao mi je što moj stari prijatelj, doktor Kan, nije ovde da vam objasni - ali on se nalazi na Ganimedu, gde opslužuje ostatke 'pravovernika' kojih još tamo ima. Pošto su sve stare religije obesnažene - podsetite me da vam ispričam o papi Piju XX, jednom od najvećih ljudi u istoriji! - i dalje nam je bila potrebna reč za Prauzrok ili Tvorca Vaseljene - ako ga uopšte ima...
   Javilo se mnoštvo predloga - Deo, Teo, Jove, Brama; svi su oni bili u upotrebi, neki su to još i sada, naročito Ajnštajnov omiljeni naziv 'Stari'. Ali ovih dana je, kako izgleda, u modi Deus."
   "Pokušaću da upamtim, ali i dalje mi izgleda šašavo."
   "Navići ćete se. Naučiću vas još nekoliko prilično učtivih usklika koje možete koristiti da biste izrazili osećanja..."
   "Kazali ste da su sve stare religije bile obesnažene. U šta onda ljudi danas veruju?"
   "Ne veruju baš mnogo. Mi smo ili deisti ili teisti."
   "Izgubio sam se. Molim definicije."
   "Neznatno su se razlikovale u vaše vreme, ali evo najnovijih verzija. Teisti veruju da nema više od jednog Boga, a deisti da nema manje od jednog Boga."
   "Bojim se da je ta razlika odveć tanana za mene."
   "Ali ne i za sve ostale; iznenadili biste se kakva je samo ona žestoka sučeljavanja izazvala. Pre pet stotina godina, neko je primenio ono što se naziva nadrealna matematika da bi dokazao kako postoji beskonačan broj stepeni između teista i deista. Naravno, poput većine onih što su petljali sa beskonačnošću, na kraju je skrenuo pameću. Uzgred, najpoznatiji deisti bili su Amerikanci - Vašington, Frenklin, Džeferson."
   "Nešto malo pre mog vremena - premda biste se iznenadili koliko ljudi to ne shvata."
   "Imam sad neke dobre vesti. Džoe... profesor Anderson... konačno je rekao - kako ono beše? - O.K. U dovoljno ste dobrom stanju da pređete u stalno stanište."
   "Vest je stvarno dobra. Svi su se ovde ophodili prema meni veoma lepo, ali ipak će mi biti drago da najzad imam vlastiti kutak."
   "Biće vam potrebna nova odeća, kao i neko ko će vam pokazati kako da je nosite. A i da vam pomogne oko stotinu svakodnevnih sitnica na koje može otići premnogo vremena. Uzeli smo, stoga, slobodu da vam obezbedimo ličnog ađutanta. Uđi, Denile..."
   Denil je bio oniži, svetlosmeđi muškarac u sredini tridesetih godina, koji je iznenadio Pula time što ga nije pozdravio na uobičajeni način, dodirom dlanova, uz automatsku razmenu informacija. Štaviše, ubrzo se ispostavilo da Denil uopšte ne poseduje Ident: kada bi se za tim ukazala potreba, on bi izvadio mali plastični pravougaonik koji je, kako izgleda, služio istoj svrsi kao i 'pametne kartice' iz dvadeset prvog veka.
   "Denil će vam takođe biti vodič i - kako se ono kaže, nikako ne uspevam da upamtim? - rimuje se sa 'grobar'. Naročito je obučen za taj posao. Uverena sam da ćete biti potpuno zadovoljni njime."
   Iako je Pul cenio ovaj gest pažnje, ipak se zbog njega osetio pomalo nelagodno. Sobar, svašta! Koliko se sećao, nikada nije video nekog takvog; još su u njegove vreme oni bili retka i ugrožena vrsta. Javio mu se utisak da je postao lik iz nekog engleskog romana sa početka dvadesetog veka.
   "A dok se Denil bude postarao oko selidbe, poći ćemo na malo putovanje gore... do Lunarnog nivoa."
   "Divno. Koliko je to daleko?"
   "Oh, oko dvanaest hiljada kilometara."
   "Dvanaest hiljada! Putovanje će potrajati satima!"
   Indra ga iznenađeno pogleda, a onda se osmehnu.
   "Neće baš toliko. Ne, još ne raspolažemo trenutnim prevozom iz 'Zvezdanih staza' - premda verujem da još rade na tome! U svakom slučaju, na raspolaganju vam stoji izbor - premda znam za šta ćete se opredeliti. Možemo da pođemo gore spoljnjim liftom, i da uživamo u pogledu - ili unutrašnjim, i da uživamo u obedu i lakoj zabavi."
   "Ne mogu da zamislim da bi iko poželeo da ostane unutra."
   "Iznenadili biste se. Nekim ljudima napolju deluje odveć vrtoglavo - naročito posetiocima odozdo. Čak i planinari koji nimalo ne prezaju od visina pozelene u licu kada visine počnu da se mere u hiljadama kilometara, a ne više metara."
   "Rizikovaću", uzvrati Pul uz osmeh. "Bio sam i na većoj visini."
   Pošto su prošli kroz dve vazdušne komore na spoljnjem zidu Tornja (da li je to samo uobrazio ili ga je pri tom uistinu obuzela neobična dezorijentisanost?), ušli su u nešto što je nalikovalo sali nekog veoma malog pozorišta. Postojao je niz od pet redova sa po deset sedišta koja su sva gledala ka jednom od onih velikih panoramskih prozora koji su na Pula i dalje delovali uznemirujuće, budući da nikako nije mogao sasvim smetnuti s uma stotine tona vazdušnog pritiska koji je silno težio da pokulja u svemir.
   Desetak drugih putnika, kojima to verovatno uopšte nije palo na pamet, izgledali su sasvim opušteno. Svi su mu se osmehnuli kada su ga prepoznali, ljubazno mu klimnuvši glavom, a zatim se posvetili uživanju u pogledu.
   "Dobro došli u nebeski salon", reče neizbežni autoglas. "Uspon počinje za pet minuta. Osveženje i toalete možete naći na donjem nivou."
   Koliko će potrajati putovanje, zapita se Pul. Treba da prevalimo preko dvadeset hiljada kilometara, tamo i nazad: ni izdaleka nije bilo ovakvih vožnji liftom na Zemlji iz mog vremena...
   Dok je čekao da počne uspon, divio se očaravajućoj panorami što se pružala dve hiljade kilometara ispod. Na severnoj polulopti bila je zima, ali klima se uistinu drastično promenila, budući da se videlo tek malo snega južno od arktičkog kruga.
   Iznad Evrope gotovo da nije bilo oblaka, a pojedinosti su se tako dobro mogle razabrati da su oči samo upijale prizor. Prepoznavao je jedan za drugim velike gradove čija su imena poput odjeka stizala kroz vekove; oni su se smanjivali još u njegovo doba, kako je komunikaciona revolucija menjala lice sveta, a sada su postali još manji. Postojale su i neke vodene površine na nemogućim mestima: jezero Saladin na severu Sahare predstavljalo je gotovo malo more.
   Pul je toliko bio zaokupljen pogledom da je potpuno izgubio iz vida protok vremena. Najednom je shvatio da je proteklo znatno više od pet minuta - ali lift je i dalje bio nepomičan. Da li nešto nije bilo kako treba ili su možda čekali neke zadocnele putnike?
   A onda je zapazio nešto tako izuzetno da je u prvi mah odbio da poveruje vlastitim očima. Panorama se proširila, kao da su se već uspeli stotinama kilometara! Lepo je mogao da vidi kako u okvir prozora lagano ulaze nove pojedinosti planete pod njima.
   A onda se Pul nasmeja, kada mu najzad sinu očigledno objašnjenje.
   "Umalo da vam uspe obmana, Indra! Pomislio sam da je ovo stvarno - a ne samo video projekcija!"
   Indra mu uputi zbunjen osmeh.
   "Pogrešan zaključak, Frenk. Počeli smo da se krećemo pre desetak minuta. U ovom trenutku mora da se uspinjemo brzinom od, oh, najmanje hiljadu kilometara na sat. Iako su mi kazali da ovi liftovi mogu da ostvare ubrzanje od čak stotinu gravitacija, na ovoj kratkoj deonici nećemo dostići ni deset."
   "To je nemoguće! Najveće ubrzanje kojim su me izložili u centrifugi bilo je šest 'g', a uopšte mi nije prijalo da težim pola tone. Siguran sam da se nismo ni pomerili od kako smo ušli unutra."
   Pul je malo povisio glas, postavši najednom svestan da se ostali putnici pretvaraju da to nisu primetili.
   "Ne razumem kako to radi, Frenk, ali naziva se inerciono polje. Ponekad se koristi i akronim 'Sharp' - početno 'S' odnosi se na čuvenog ruskog naučnika Saharova, ali ne znam ko su ostali."
   Pulu najednom sinu u svesti - a uporedo sa tim obuze ga osećanje strahopoštovanja i čuđenja. Ovde je na delu uistinu bila 'tehnologija koja se ne može razlikovati od čarobnjaštva'.
   "Neki moji prijatelji maštali su o 'svemirskom pogonu' - energetskim poljima koja bi zamenila rakete i omogućila kretanje bez ikakvog osećaja ubrzanja. Većina nas smatrala je da su oni ludi, ali izgleda da su bili u pravu! I dalje mi je teško da u to poverujem - a ako me utisak ne vara, počinjemo da gubimo težinu."
   "Tačno - prilagođava se lunarnoj vrednosti. Kada iziđemo napolje, imaćete osećaj da smo na Mesecu. Ali, tako vam svega, Frenk - zaboravite na to da ste inženjer i naprosto uživajte u pogledu."
   Bio je to mudar savet, ali dok je posmatrao kako mu cela Afrika, Evropa i dobar deo Azije ispunjavaju vidno polje, Pul nije uspeo da odagna iz misli ovo zapanjujuće otkrovenje. Nije, ipak, trebalo da bude sasvim iznenađen: znao je da je od njegovog vremena došlo do velikog napretka u svemirskim pogonskim sistemima, ali nije slutio da će biti ovako dramatičnih primena u svakodnevnom životu - ako se ovaj pojam mogao primeniti na obitavanje u oblakoderu visokom trideset šest hiljada kilometara.
   A doba raketa mora da se okončalo pre više stoleća. Svo njegovo znanje o pogonskim sistemima i komorama za sagorevanje, jonskim potisnicima i fuzionim reaktorima, bilo je potpuno zastarelo. Naravno, sve to više nije bilo važno - ali sada je razumeo tugu koja je morala obuzeti kapetana jedrenjaka kada su jedra ustupila mesto pari.
   Raspoloženje mu se naglo promenilo i on nije mogao da obuzda smešak kada je autoglas objavio: "Dolazak kroz dva minuta. Molimo vas da povedete računa o tome da ne zaboravite ništa od ličnih stvari."
   Koliko je puta samo čuo istu objavu na putničkim letovima! Bacio je pogled na ručni časovnik i sa iznenađenjem ustanovio da su se uspinjali manje od pola sata. To je značilo da je prosečna brzina iznosila najmanje dvadeset hiljada kilometara na čas, ali kao da se uopšte nisu micali. No, postojalo je nešto još neobičnije - poslednjih desetak minuta mora da su, u stvari, usporavali tako brzo da je, ako ćemo po pravu, trebalo da svi stoje na tavanici, okrenuti glavama nadole.
   Vrata se bešumno otvoriše; dok je Pul izlazio napolje, ponovo je iskusio laku dezorijentisanost kao i prilikom ulaska u salon lifta. Ovoga puta, međutim, znao je šta to znači: prolazio je kroz prelaznu zonu gde se inerciono polje preklapalo sa silom teže - na ovom nivou ravnom Mesečevoj.
   Iako je prizor Zemlje koja se udaljava delovao zadivljujuće, čak i očima jednog astronauta, nije tu bilo ničeg neočekivanog ili iznenađujućeg. Ali ko je mogao da zamisli jednu džinovsku komoru poput ove, koja naizgled zaposeda čitavu širinu Tornja, tako da se naspramni zid nalazi na udaljenosti od preko pet kilometara? Možda u ovo vreme postoje još veći zatvoreni prostori na Mesecu i Marsu, ali ovo svakako mora da je jedan od najvećih u svemiru.
   Nalazili su se na osmatračkoj platformi, pedeset metara iznad, na spoljnjem zidu, gledajući ka očaravajuće šarolikoj panorami. Očigledno, bio je preduzet pokušaj da se reprodukuje ceo raspon zemaljske biosfere. Neposredno ispod njih nalazila se skupina vitkih stabala koja Pul nije uspeo u prvi mah da prepozna: a onda je shvatio da su posredi hrastovi, prilagođeni na jednu šestinu normalne gravitacije. Kako bi ovde izgledale palme, zapita se on. Poput džinovskih trski, verovatno...
   Negde na sredini stajalo je malo jezero, napajano rekom koja je krivudala travnatom ravnicom, a onda nestajala u nečemu što je ličilo na jedan divovski banjan. Šta je bio izvor vode? Pul je postao svestan slabašne tutnjave i dok je klizio očima duž blago zakrivljenog zida, uočio je minijaturnu Nijagaru, iznad koje je, u kapljicama, počivala savršena duga.
   Mogao je da ostane ovde satima, diveći se pogledu, a da ne iscrpe sva čudesa ove složene i blistavo sazdane simulacije planete što se pružala dole. Šireći se u nove, neprijateljski nastrojene sredine, ljudska rasa je možda osećala sve jaču potrebu da upamti svoje poreklo. Razume se, čak je i u njegovo vreme svaki grad imao svoje parkove kao - često slabašne - podsetnike na Prirodu. Isti poriv morao je biti na delu i ovde, samo u znatno većim razmerama. Centralni Park, afrički Toranj.
   "Hajdemo dole", reče Indra. "Ima toliko toga da se vidi, a ja ne dolazim ovde onoliko često koliko bih to želela."
   Iako se moglo koračati gotovo bez napora pri ovoj niskoj gravitaciji, s vremena na vreme su koristili pogodnosti male jednotračne železnice, a jednom su zastali da se osveže u kafeu, vešto skrivenom u deblu sekvoje koja mora da je bila visoka najmanje četvrt kilometra.
   Bilo je sasvim malo ljudi unaokolo - njihovi saputnici odavno su se izgubili u prostranom predelu - tako da je izgledalo da imaju celu ovu zemlju čuda samo za sebe. Sve je bilo tako predivno održavano - to su verovatno činile vojske robota - da se Pul povremeno prisećao Diznijevog Sveta koji je posetio kao dečkić. Ali ovo je bilo još bolje: nije bilo gužve, pa čak ni mnogo toga što je podsećalo na ljudsku rasu i njene artefakte.
   Upravo su uživali u sjajnoj zbirci orhideja, među kojima je bilo i onih ogromne veličine, kada je Pul iskusio jedan od najsnažnijih šokova u životu. Dok su prolazili pored jedne tipične baštovanske kućice, vrata su se otvorila - i pojavio se baštovan.
   Frenk Pul se oduvek dičio samokontrolom i nikada nije pomislio da će se kao odrastao čovek naći u situaciji da mu se otme krik čistog užasa. Ali kao i svaki dečak njegovog pokolenja, video je sve filmove iz serije 'Jurski park' - tako da je lako mogao prepoznati neman kada se sretne sa njom oči u oči.
   "Strašno mi je žao", reče Indra, našavši se očito u neprilici. "Nije mi uopšte palo na pamet da vas upozorim."
   Pulovi uzburkani živci lagano se vratiše u normalu. Naravno, nije moglo biti opasnosti, u ovom možda prekomerno sređenom svetu, ali ipak...!
   Dinosaurus mu uzvrati pogled potpuno ravnodušno, a zatim se vrati u kućicu, pa iziđe ponovo sa grabuljama i parom baštenskim makaza koje stavi u vreću što ju je nosio preko ramena. Udaljio se od njih ptičijim hodom, uopšte se ne osvrnuvši dok je nestajao iza nekih suncokreta visokih desetak metara.
   "Treba da objasnim", reče Indra pokajnički. "Volimo da koristimo bio-organizme kad možemo, pre nego robote - pretpostavljam da je to ugljenični šovinizam! No, postoji samo nekoliko životinja koje umeju da se služe rukama, i mi ih sve koristimo u raznim prilikama.
   Postoji tu jedna tajna koju još niko nije uspeo da reši. Očekivalo bi se da ojačani biljojedi kao šimpanze i gorile budu dobre u ovoj vrsti posla. To, međutim, nije slučaj; oni, naprosto, nemaju strpljenja za to.
   Ali zato su mesožderi kao naš prijatelj ovde izvrsni i lako ih je obučiti. Štaviše - eto novog paradoksa! - pošto su preoblikovani, postali su poslušni i dobroćudni. Razume se, iza njih stoji skoro hiljadu godina genetskog inženjerstva, a setite se samo šta je primitivan čovek učinio sa vukom jedino tako što je pokušavao i grešio."
   Indra se nasmeja, pa nastavi: "Možda u to nećete poverovati, Frenk, ali oni su takođe izvrsni bebi-siteri - deca ih naprosto obožavaju! Ima jedna šala stara pet stotina godina: 'Da li biste poverili svoje dete dinosaurusu? Šta - da rizikujem da sirota životinja bude povređena!'"
   Pul joj se pridruži u smehu, delimično i zato što se postideo svoje prestravljene reakcije. Da bi promenio temu, on postavi Indri pitanje koje ga je još kopkalo.
   "Sve je ovo", reče on, "čarobno - ali čemu toliki trud, kada se do prave stvari može stići podjednako brzo?"
   Indra ga pogleda zamišljeno, odmeravajući ono što će uzvratiti.
   "To nije sasvim tačno. Neudobno je - čak i opasno - za svakoga ko živi iznad nivoa od pola gravitacije da se spusti na Zemlju, čak i u stolici na lebdenje."
   "Ja svakako ne spadam među takve! Rođen sam i odrastao pri jednoj gravitaciji - i nikada nisam zanemarivao fizičko vežbanje gore na 'Otkriću'."
   "Moraćete to da vidite sa profesorom Andersonom. Možda ne bi trebalo da vam ovo kažem, ali vodi se žučna rasprava o trenutnom stanju vašeg biološkog časovnika. Kako izgleda, on se nikada nije potpuno zaustavio, a procene vašeg ekvivalentnog doba kreću se od pedeset do sedamdeset godina. Iako dobro napredujete, ipak ne možete očekivati da povratite punu snagu - posle hiljadu godina!"
   Sad počinjem da shvatam, pomisli smrknuto Pul. To objašnjava Andrsenovu neodređenost i sve one testove mišićnih reakcija koje su obavili.
   Prevalio sam ceo put od Jupitera dovde, na samo dve hiljade kilometara od Zemlje - ali ma koliko je često posećivao u virtuelnoj stvarnosti, verovatno više nikada neću kročiti nogom na matičnu planetu.
   Uopšte nisam siguran kako ću da iziđem na kraj sa tim...
   

10. POČAST IKARU
   Potištenost je brzo minula: postojalo je premnogo toga da se učini i vidi. Hiljadu života ne bi bilo dovoljno, a problem se ogledao u tome šta odabrati od mnoštva atrakcija koje je ovo doba moglo da ponudi. Pokušavao je, ne uvek uspešno, da izbegne trivijalnosti i da se usredsredi na značajne stvari - a ponajpre na svoje obrazovanje.
   Moždana kapa - kao i plejer veličine knjige koji je išao uz nju, neizbežno nazvan moždana kutija - ovde se pokazala od ogromne važnosti. Ubrzo je stekao malu biblioteku pločica 'instant znanja', od kojih je svaka sadržala celokupno gradivo neophodno za sticanje fakultetske diplome. Kada bi stavio neku od njih u moždanu kutiju i podesio brzinu i jačinu onako kako mu je to najviše odgovaralo, usledio bi najpre blesak, a potom razdoblje nesvesti koje je moglo potrajati i puni sat. Pošto bi se probudio, izgledalo bi mu da su otvorena čitava nova područja njegovog uma, iako bi znao da su tu jedino ako bi ih potražio. Ličio je samome sebi na vlasnika biblioteke koji je iznenada otkrio police sa knjigama za koje uopšte nije znao da ih poseduje.
   U velikoj meri bio je gospodar vlastitog vremena. Iz osećanja dužnosti - i zahvalnosti - udovoljavao je što je mogao većem broju zahteva naučnika, istoričara, pisaca i umetnika koji su radili u medijumima što su mu često bili neshvatljivi. Takođe je dobijao nebrojene pozive od drugih žitelja četiri Tornja, ali je doslovno sve njih bio prinuđen da odbije.
   Najizazovniji pozivi - a ujedno i oni kojima se najteže moglo odoleti - poticali su sa predivne planete što se pružala dole. "Razume se", kazao mu je profesor Anderson, "preživeli biste ako biste otišli dole na kratko vreme uz odgovarajući sistem za održanje života, ali ne biste uživali. A to bi moglo da vam još više oslabi neuromišićni sistem. On se nikada nije sasvim oporavio od hiljadugodišnjeg spavanja."
   Njegov drugi čuvar, Indra Volis, štitila ga je od nepotrebnih ometanja i savetovala ga koje zahteve treba da prihvati - a koje učtivo da odbije. On sam nikada ne bi shvatio sociopolitičko ustrojstvo ove neverovatno složene kulture, ali je ubrzo uvideo da je, iako su, u teoriji, sve klasne razlike iščezle, ipak postojalo nekoliko hiljada supergrađana. Džordž Orvel bio je u pravu; uvek će biti onih koji su ravnopravniji od drugih.
   Bilo je trenutaka kada se Pul, uslovljen iskustvima iz dvadeset prvog veka, pitao ko plaća ovo gostoprimstvo - da li će mu možda, jednoga dana, ispostaviti ekvivalenat ogromnog hotelskog računa? Ali Indra ga je brzo razuverila: on je bio jedinstven i neprocenjiv muzejski eksponat, tako da uopšte ne treba da ga brinu takve sitnice. Sve što bi poželeo - u razumnim okvirima - bilo bi mu omogućeno; Pul je bio u nedoumici gde su granice tih 'razumnih okvira', uopšte ne pretpostavljajući da će se jednoga dana naći u prilici da to proveri.
   
   Sve najznačajnije stvari u životu događaju se slučajno; podesio je listač zidnih displeja na nasumično skeniranje, bez zvuka, kada mu jedna upadljiva slika privuče pažnju.
   "Obustavi skeniranje! Uključi zvuk!" uzviknu on, sasvim nepotrebno preglasno.
   Muzika mu je zvučala poznato, ali proteklo je nekoliko minuta pre no što ju je prepoznao; okolnost da mu je zid postao ispunjen krilatim ljudima koji su graciozno obletali jedan oko drugog bila je tu nesumnjivo od pomoći. Ali Čajkovski bi bio krajnje začuđen kada bi video ovu postavku 'Labudovog jezera' - sa igračima koji doslovno lete...
   Pul je posmatrao, kao u zanosu, nekoliko minuta, sve dok se nije sasvim uverio da je posredi stvarnost, a ne simulacija: čak i u njegovim danima, nije se uvek moglo biti baš načisto u ovom pogledu. Balet je po svoj prilici izvođen u nekoj od mnoštva sredina sa niskom gravitacijom - veoma velikoj, ako je suditi po nekim kadrovima. Možda je čak stvar snimljena ovde, u afričkom Tornju.
   Želim ovo da probam, odluči Pul. Nikada nije sasvim oprostio Svemirskoj agenciji što je zabranila jedno od njegovih najvećih zadovoljstava, grupno pravljenje figura padobranaca u slobodnom padu, iako je mogao da shvati koji su razlozi na to uticali: vredna investcija nije se smela izlagati nepotrebnom riziku. Doktori nisu bili nimalo srećni zbog pada koji je kao mladić doživeo sa deltaplanom; srećom, njegove mlade kosti potpuno su zarasle.
   'Pa', pomisli on, 'sada nema više nikoga ko bi me sprečio... ako se izuzme profesor Anderson...'
   Na Pulovo olakšanje, lekar je smatrao da je to izvrsna zamisao; izvestio ga je uz to da svaki Toranj ima svoj avijarijum, gore na nivou od jedne desetine gravitacije.
   Nekoliko dana kasnije uzeta mu je mera za krila, koja ni izdaleka nisu predstavljala elegantnu verziju kakvu su nosili izvođači 'Labudovog jezera'. Umesto pera tu je bila fleksibilna membrana, a kada je uhvatio drške povezane sa nosećim rebrima, Pul je shvatio da znatno više liči na slepog miša nego na pticu. Kada je, međutim, uzviknuo pred svojim instruktorom 'Napred, Drakula!', ovaj ga je samo belo pogledao, nemajući očito nikakve predstave o vampirima.
   Na prvim časovima bio je vezan lakim kaiševima, kako se ne bi nekontrolisano kretao dok uči osnovne pokrete - i, još važnije, upravljanje i održavanje stabilnosti. Kao i mnoge naučene veštine, ova takođe nije bila laka kao što je izgledala.
   Osećao se smešno ovako sapet bezbednosnim kaiševima - kako se bilo ko mogao povrediti pri jednoj desetini gravitacije? - i bilo mu je milo što je obuka potrajala samo nekoliko časova; njegova astronautska uvežbanost ovde je svakako bila od pomoći. Prema rečima učitelja letenja, on je bio njegov dosad najbolji učenik; ali možda je to svima govorio.
   Posle desetak slobodnih letova u kvadratnoj komori osnovice četrdeset metara, ispresecanoj raznim preprekama koje je on lako izbegavao, Pul je najzad dobio dopuštenje za prvi solo nastup - i ponovo se osetio kao devetnaestogodišnjak koji se sprema da uzleti u starinskoj 'cesni' pri aeroklubu 'Flagstag'.
   Neočekivani naziv 'avijarijum' nije ga pripremio za poprište ovog prvog leta. Iako je izgledao još veći od prostora u kome su bile smeštene šume i vrtovi dole na nivou sa lunarnom gravitacijom, bio je gotovo iste veličine, budući da je takođe zauzimao ceo sprat blago konusnog Tornja. Kružna praznina, pola kilometra visoka i preko četiri kilometra široka, uistinu je delovala ogromno, budući da nije bilo nikakvih pojedinosti za koje se oko moglo vezati. Zidovi su bili jednoobrazno bledoplavi, što je takođe doprinosilo utisku beskrajnog prostora.
   Pul nije stvarno poverovao hvalisavoj izjavi učitelja letenja: 'Možete da dobijete bilo kakvu scenografiju koju biste poželeli', i nameravao je da mu uputi ono što mu je izgledalo kao nemogući izazov. Ali na ovom prvom letu, na vrtoglavoj visini od pedeset metara, nisu postojale stvari koje bi mu odvraćale pogled. Razume se, pri padu sa odgovarajuće visine od pet metara u desetostruko jačoj Zemljinoj gravitaciji lako se mogao slomiti vrat; ovde je, međutim, i manja ugruvanost bila neverovatna, zato što je ceo pod bio prekriven mrežom fleksibilnih kablova. Čitava komora predstavljala je džinovsku trambolinu; ovde se, pomisli Pul, silno moglo zabavljati - čak i bez krila.
   Uz čvrste zamahe, upravljene nadole, Pul se otisnu u vazduh. Bezmalo istog časa, izgledalo je da je već dostigao visinu od sto metara i da se i dalje uspinje.
   "Usporite!" reče mu učitelj letenja, "ne mogu da vas pratim!"
   Pul opruži ruke, a onda pokuša da se lagano okrene. Osećao se lakog duha i lakog tela (manje od deset kilograma!) i zapitao se da li mu je to povećana koncentracija kiseonika.
   Ovo je bilo čudesno - sasvim različito od nulte gravitacije, budući da je postavljalo više fizičke izazove. Najpribližnije iskustvo bilo je ronjenje sa opremom: poželeo je da ovde ima ptica, kao zamena za podjednako šarolike koralne ribe koje su ga često pratile pri pohodima povrh tropskih sprudova.
   Učitelj letenja proveo ga je kroz niz manevara - okretanje, lupinzi, prevrtanje, lebdenje... Konačno, on reče: "Ničemu vas više ne mogu naučiti. Uživajmo sada u pogledu."
   Pul gotovo izgubi kontrolu na trenutak - što se verovatno i očekivalo. Jer, bez ikakvog upozorenja, našao se okružen planinama snežnih vrhova, a leteo je jednim uskim prolazom, samo nekoliko metara od neke neprijatno krzave stene.
   Naravno, to nije moglo biti stvarno: ove planine bile su podjednako nesuštastvene kao i oblaci, i on je mogao proleteti pravo kroz njih ako bi to poželeo. Pa ipak, odmakao se od pročelja litice (postojalo je orlovsko gnezdo na jednom ispustu, sa dva jajeta u njemu, za koja je imao utisak da bi ih mogao dodirnuti ako bi im prišao bliže) i zaputio ka otvorenijem prostoru.
   Planine najednom iščezoše i spusti se noć. A onda se pojaviše zvezde - ne onih pukih nekoliko hiljada na siromašnom nebu Zemlje, već legije kojima nije bilo broja. I ne samo zvezde, nego i spiralni kovitlaci dalekih galaksija, gusti, zbijeni rojevi sunaca iz globularnih jata.
   Ovo nikako nije moglo biti stvarno, čak i da se čarobnim načinom prebacio u neki svet gde je ovakvo nebo postojalo. Jer galaksije su se udaljavale na njegove oči; zvezde su bledele, rasprskavale se, rađale u stelarnim porodilištima blistave plamene magle. Svake sekunde mora da je proticalo po milion godina...
   Prizor od koga je zastajao dah nestao je podjednako brzo kao što se i pojavio: vratio se na prazno nebo, sam sa instruktorom, sred bezobličnog plavog valjka avijarijuma.
   "Mislim da je ovo dovoljno za jedan dan", reče učitelj letenja, lebdeći nekoliko metara iznad Pula. "Kakvu biste scenografiju voleli kada naredni put dođete ovamo?"
   Pul nije oklevao. Osmehnuvši se, on odgovori.
   

11. EVO ZMAJEVA
   Nikada ne bi poverovao da je to moguće, čak ni uz tehnologiju ovoga doba. Koliko je samo terabajta - petabajta; postoji li dovoljno velika reč? - informacija moralo biti sakupljeno tokom stoleća i u kakvoj vrsti medijuma za skladištenje? Bolje ne razmišljati o tome i držati se Indrinog saveta: 'Zaboravite na to da ste inženjer - i naprosto uživajte.'
   On je svakako uživao sada, iako mu je zadovoljstvo bilo pomešano sva snažnim osećanjem nostalgije. Leteo je, ili je tako izgledalo, na visini od oko dva kilometra iznad spektakularnog i nezaboravnog predela svog detinjstva. Razume se, perspektiva je bila pogrešna, budući da je avijarijum bio visok samo pola kilometra, ali opsena je bila savršena.
   Kružio je iznad Meteorskog kratera, sećajući se kako se verao njegovim obroncima tokom nekadašnje astronautske obuke. Kako neverovatno zvuči da je bilo ko ikada sumnjao u poreklo ovog mesta, odnosno u tačnost njegovog naziva! Pa ipak, sve do duboko u dvadeseto stoleće bilo je uvaženih geologa koji su tvrdili da je posredi vulkanska formacija: tek sa osvitom svemirske ere bilo je najzad - nevoljno - prihvaćeno da se sve planete i dalje nalaze izložene stalnom bombardovanju.
   Pul je bio sasvim siguran u to da je ova udobna brzina krstarenja bila bliža dvadeset nego dve stotine kilometara na čas, pa ipak uspeo je da stigne do Flagstafa za manje od petnaest minuta. A tu su se uzdizale blistavobele kupole Louelove opservatorije, koju je tako često posećivao kao dečak i čije je predusretljivo osoblje nesumnjivo bilo odgovorno za njegov izbor budućeg zanimanja. Često bi se pitao čime bi se bavio u životu, da nije rođen u Arizoni, blizu mesta gde je nastala najdugotrajnija i najuticajnija fantazija vezana za Mars. Možda je samo uobražavao, ali učinilo mu se da može da razabere sam Louelov jedinstveni grob nedaleko od velikog teleskopa koji je podstakao njegove snove.
   Iz koje godine i kog godišnjeg doba potiče ova slika? Pretpostavljao je da je načinjena iz špijunskih satelita koje je posmatrao povrh sveta ranog dvadeset prvog stoleća. Nije moglo biti znatno kasnije od njegovog vremena, jer je plan grada bio upravo onakav kakvog ga se sećao. Možda će, ako se dovoljno spusti, ugledati i samoga sebe...
   Ali znao je da je to besmisleno; već je ustanovio da je ovo najveće približenje koje može da ostvari. Ako bi još malo sleteo, slika bi stala da se rastače, pokazujući piksele iz kojih je sazdana. Bilo je bolje ostati na ovoj razdaljini i ne razarati predivnu opsenu.
   A eno ga - neverovatno! - i mali park u kome se igrao sa svojim drugovima iz osnovne škole. Gradski oci stalno su se raspravljali o njegovom održavanju, kako su zalihe vode postajale sve kritičnije. Srećom, preživeo je do ovog vremena - ma koje ono bilo.
   A onda mu jedan drugi spomen izmami suze na oči. Tim uskim puteljcima, kad god bi se vratio iz Hjustona ili sa Meseca, šetao se sa svojim rodezijskim grbavcem, bacajući mu štap koji je ovaj poslušno donosio natrag, kako su to već čovek i pas činili od pamtiveka.
   Pul se svim srcem nadao da će ga Riki dočekati po povratku sa Jupitera; prepustio je mlađem bratu Martinu da vodi računa o njemu. Gotovo je izgubio kontrolu i propao više metara pre no što je povratio stabilnost, kada se ponovo suočio sa gorkom istinom da su i Riki i Martin već stolećima samo prah.
   Kada je ponovo mogao valjano da vidi, primetio je da se tamna traka Velikog kanjona pomalja na dalekom obzorju. Upravo je razmišljao o tome da li da se uputi tamo - već ga je pomalo sustizao umor - kada je postao svestan da nije sam na nebu. Nešto mu se približavalo, a to svakako nije bio ljudski letač. Iako je ovde bilo teško procenjivati razdaljine, izgledalo je znatno većih razmera.
   'Pa', pomisli on, 'nisam naročito iznenađen što ovde srećem pterodaktila - štaviše, upravo sam tako nešto očekivao. Nadam se da je prijateljski nastrojen - ili bar da brže letim od njega, ako nije. Oh, ne!'
   Pterodaktil nije bio rđava pretpostavka: mogla bi se oceniti osmicom na lestvici od deset. Ono što mu se sad približavalo, uz spore zamahe velikih kožnatih krila, bio je zmaj koji je poticao pravo iz sveta bajki. A da bi slika bila potpuna, na njegovim leđima jahala je jedna prelepa gospa.
   Bar je Pul pretpostavljao da je prelepa. Tradicionalnu sliku prilično je narušila jedna beznačajna pojedinost: pretežan deo njenog lica skrivao je veliki par avijatičarskih naočara koje kao da su tu stigle iz otvorene pilotske kabine dvokrilca iz Prvog svetskog rata.
   Pul stade da lebdi u mestu, kao plivač što pluta po površini, sve dok se čudovište nije dovoljno približilo, tako da je mogao čuti lepete velikih krila. Čak i kada se primakao na razdaljinu manju od dvadeset metara, nije uspeo da razabere da li je posredi mašina ili bio-konstrukt; verovatno je u pitanju bilo i jedno i drugo.
   A onda potpuno zaboravi na zmaja, jer je jahačica skinula zaštitne naočari.
   Nevolja sa klišeima, kako je primetio neki filosof, verovatno zevnuvši pri tom, ogleda se u tome što su oni tako zamorno istiniti.
   Ali 'ljubav na prvi pogled' nikada nije zamorna.
   
   Denil nije mogao da mu pruži nikakve informacije, ali Pul to nije ni očekivao od njega. Njegov sveprisutni pratilac - on svakako ne bi prošao test kao klasičan sobar - izgledao je tako ograničen da se Pul ponekad pitao da li je možda mentalno zaostao, ma koliko to delovalo neverovatno. Razumeo se u rad svih kućnih aparata, izvršavao je jednostavne naloge brzo i delotvorno, i snalazio se u Tornju. Ali to je bilo sve; sa njim se nije mogao voditi suvisli razgovor, a na svako učtivo raspitivanje o njegovoj porodici uzvraćao je pogledom tupog nerazumevanja. Pul je čak pomislio da je i on možda bio-robot.
   Indra mu je, međutim, odmah pružila odgovor za kojim je tragao.
   "Oh, sreli ste gospu na zmaju!"
   "Tako je, znači, zovete? Koje joj je pravo ime - i možete li mi nabaviti njen Ident? Nismo baš bili u prilici da se dodirnemo dlanovima."
   "Razume se - no problemo."
   "Odakle vam to?"
   Na Indrinom licu pojavi se netipičan izraz zbunjenosti.
   "Nemam pojma - iz neke stare knjige ili filma. Je li to dobra govorna figura?"
   "Nije, ako vam je više od petnaest godina."
   "Upamtiću to. Kažite mi sada šta se dogodilo - osim ako ne želite da me napravite ljubomornom."
   Postali su u međuvremenu dobri prijatelji, tako da su o svakom predmetu mogli da razgovaraju potpuno iskreno. Štaviše, uz smeh su jadikovali zbog potpunog odsustva romantičnog zanimanja jedno za drugo - premda je Indra jednom prilikom primetila: "Pretpostavljam da ako bismo se zatekli nasukani na nekom pustom asteroidu, bez nade u spas, verovatno bismo uspostavili nekakav aranžman."
   "Najpre mi vi recite ko je ona."
   "Zove se Orora MekOli; među mnogim drugim stvarima, ona je predsednik Društva za kreativne anahronizme. A ako vam se učinilo da zmaj deluje upečatljivo, sačekajte samo da vidite njene ostale... ovaj... tvorevine. Poput Mobi Dika - ili čitave menažerije dinosaurusa o kojima Majka Priroda nikada nije ni sanjala."
   Ovo je predobro da bi bilo istinito, pomisli Pul.
   Ja sam najveći anahronizam na planeti Zemlji.
   

12. OSUJEĆENJE
   Sve do sada, on je gotovo zaboravio na razgovor sa psihologom iz Svemirske agencije.
   "Bićeš odsutan sa Zemlje najmanje tri godine. Ako želiš, mogu da ti dam sasvim bezbedan anafrodizijački implant čije će dejstvo potrajati koliko i misija. Obećavam ti da ćemo ti stvar više nego nadoknaditi po povratku."
   "Ne, hvala", odgovorio je Pul, nastojeći da ne promeni izraz lica. "Mislim da ću se snaći i bez toga."
   No, posle treće ili četvrte nedelje javilo mu se podozrenje - baš kao i Dejvidu Boumenu.
   "I ja sam primetio", reče Dejv. "Kladim se da su nam vražiji doktori stavili nešto u hranu."
   Šta god to nešto bilo - ako je uopšte bilo - svakako mu je već davno prošlo dejstvo. Sve do sada, Pul je bio odveć zauzet da bi imao vremena za emotivne veze i učtivo je odbio velikodušne ponude nekoliko mladih (i ne tako mladih) dama. Nije bio siguran u to da li je ono što ga je činilo privlačnim bio njegov fizički izgled ili njegova slava; a možda je posredi bila samo jednostavna radoznalost vezana za muškarca koji im je, po svemu što su znale, mogao biti predak od pre dvadeset ili trideset pokolenja.
   Na Pulovo oduševljenje, Ident gospe MekOli saopštio mu je podatak da je ona trenutno bez ljubavnika, tako da on nije oklevao da stupi sa njom u vezu. Samo dvadeset četiri časa kasnije, nalazio se u sedlu iza nje, držeći se prijatno oko njenog pasa. Doznao je tom prilikom zašto su pilotske naočari zgodna zamisao; zmaj je potpuno bio robotski i lako je mogao da krstari brzinom od sto kilometara na sat. Pul je sumnjao da su se pravi zmajevi ikada kretali tako brzo.
   Nije ga iznenadilo to što su neprekidno promenljivi predeli pod njima poticali iz legendi. Ali Baba im je ljutito mahnuo, pošto su prestigli njegov leteći ćilim, uzviknuvši: "Čemu tolika jurnjava!" Morao se, međutim, nalaziti poprilično daleko od Bagdada, budući da su sneni šiljci tornjeva oko kojih su trenutno kružili mogli biti jedino Oksford.
   Orora je potvrdila njegovu pretpostavku kada je pokazala nadole: "Eno paba - kafane - gde su se Luis i Tolkin sastajali sa svojim prijateljima, Inklingzima. A pogledajte reku - onaj čamac koji se upravo odvaja od mosta - vidite li dve devojčice i sveštenika u njemu?"
   "Da", uzviknu on spram blagog šuma zmajeve vazdušne struje. "Čini mi se da je jedna od njih Alisa."
   Orora se okrenu i uputi mu osmeh preko ramena: izgledala je iskreno obradovana.
   "Sasvim tačno: posredi je verna replika, zasnovana na fotografijama prečasnog. Pobojala sam se da nećete znati. Previše je ljudi prestalo da čita ubrzo posle vašeg vremena."
   Pul se ozari.
   'Pretpostavljam da sam prošao još jedan test', pomisli on samozadovoljno. 'Jahanje na zmaju mora da je bio prvi. Koliko će ih još biti, pitam se? Da se ne očekuje možda i borba mačevima?'
   Ali nije ih bilo više, a odgovor na besmrtno pitanje 'kod tebe ili kod mene?' glasio je - kod Pula.
   
   Narednog jutra, ponižen i uvređen, stupio je u vezu sa profesorom Andersonom.
   "Sve je išlo kako se samo poželeti može", požali se on, "kada je ona najednom dobila napad histerije i odgurnula me. Pobojao sam se da sam je nekako povredio...
   Onda je pozvala sobnu rasvetu - bili smo u mraku - i skočila iz kreveta. Pretpostavljam da sam samo zurio u nju kao budala..." On se pokajnički nasmeja. "Svakako je vredna netremičnog gledanja."
   "Svakako. Nastavite."
   "Posle nekoliko minuta se primirila i kazala nešto što nikada neću moći da zaboravim."
   Anderson je strpljivo sačekao da se Pul malo pribere.
   "Rekla je: 'Stvarno mi je žao, Frenk. Baš nam je moglo biti lepo. Ali nisam ni slutila da si - osakaćen.'"
   Profesor je delovao zbunjeno, ali samo na trenutak.
   "Oh - shvatam. Žao mi je, Frenk - možda je trebalo da vas upozorim. Tokom moje tridesetogodišnje prakse, video sam samo pet-šest slučajeva - svi su se zasnivali na valjanim medicinskim razlozima, koji sigurno ne važe u vašem slučaju...
   Obrezivanje je imalo smisla u primitivnim vremenima - pa čak i u vašem stoleću, kao odbrana od nekih neprijatnih, čak kobnih bolesti u zaostalim zemljama sa slabom higijenom. Ali inače nije postojalo nikakvo opravdanje za to - a mnogo toga se protivilo, kao što ste upravo ustanovili!
   Proverio sam dokumentaciju pošto sam vas pregledao prvi put i ustanovio sam da je sredinom dvadeset prvog veka bilo toliko optužbi zbog nesavesnog obavljanja dužnosti da je 'Američko medicinsko društvo' bilo prinuđeno da zabrani stvar. Rasprave među doktorima iz tog doba bile su veoma zabavne."
   "Verujem vam", uzvrati Pul smrknuto.
   "U nekim zemljama nastavilo se još jedno stoleće; a onda je neki neznani genije skovao slogan - oprostite mi zbog vulgarnosti - 'Bog nas je sazdao po svom liku: obrezivanje je bogohuljenje'. To je manje-više okončalo stvar. Ali, ako želite, lako se može srediti da se obavi transplantacija - nipošto ne biste ušli u istoriju medicine u tom pogledu."
   "Sumnjam da vi vredelo. Bojim se da bih počeo da se smejem svaki put."
   "To se zove vedar duh - već ste prevazišli problem."
   Na svoje nemalo iznenađenje, Pul je ustanovio da je Andersonova prognoza tačna. Gotovo da je već stao da se smeje.
   "Šta je sad bilo, Frenk?"
   "Ororino Društvo za kreativne anahronizme. Nadao sam se da će mi ono poboljšati izglede. Slučaj je hteo da imam jedan anahronizam koji kod nje nije na ceni."
   

13. STRANAC U STRANOM VREMENU
   Indra se nije pokazala baš blagonaklona, kao što se nadao; možda je, ipak, postojala izvesna seksualna ljubomora u njihovom odnosu. No, znatno je ozbiljnija bila okolnost da je ono što su luckasto nazvali 'zmajski fijasko' dovelo do njihove prve ozbiljne rasprave.
   Stvar je počela sasvim bezazleno, kada se Indra požalila:
   "Ljudi me stalno pitaju zašto sam posvetila život jednom tako groznom razdoblju istorije, a nije baš neki odgovor kada im kažem da je bilo i groznijih."
   "Zašto se, dakle, zanimate za moje stoleće?"
   "Zato što ono stoji na prelazu iz varvarstva u civilizaciju."
   "Baš vam hvala. Možete me ubuduće zvati Konan."
   "Konan? Jedina osoba koju znam pod tim imenom jeste ona što je izumela Šerloka Holmsa."
   "Nema veze - izvinite što sam vas prekinuo. Naravno, mi iz takozvanih razvijenih vekova smatrali smo sebe civilizovanim. U najmanju ruku, rat više nije uvažavan, a Ujedinjene nacije nastojale su da primire sukobe koji bi ipak izbili."
   "Ne baš uspešno; rekla bih, tek tri od deset. Ali ono što nama deluje neverovatno jeste način na koji su ljudi - sve do prve decenije dvadeset prvog veka - mirno prihvatali ponašanje za koje mi smatramo da je divljačko. I verovali su u najneotupavnije..."
   "Nedotupavnije."
   "...besmislice koje bi svaka razumna osoba smesta odbacila."
   "Primere, molim."
   "Pa, eto, vaš uistinu beznačajan gubitak naveo me je da preduzmem neka istraživanja, a ono što sam ustanovila uistinu me je zapanjilo. Da li ste znali da je svake godine u nekim zemljama na hiljade devojčica bivalo grozno unakaženo kako bi im se sačuvalo devičanstvo? Mnoge među njima su umrle - ali vlasti su se pravile lude."
   "Slažem se da je to užasno - ali šta je moja vlada mogla da preduzme s tim u vezi?"
   "Poprilično toga - samo da je htela. Ali to bi uvredilo ljude koji su je opskrbljivali naftom - i od nje kupovali oružje, kao što su mine koje su ubijale i sakatile na hiljade civila."
   "Ne razumete, Indra. Često nismo imali izbora: nismo mogli da reformišemo ceo svet. Uostalom, nije li neko jednom kazao: 'Politika je veština mogućeg'?"
   "Sasvim tačno - a to i jeste razlog što se njome bave samo drugorazredni umovi. Genijima se više dopada izazov nemogućeg."
   "Drago mi je što vi raspolažete dovoljnim zalihama genija, tako da možete da dovedete stvari u red."
   "Primećujem li to trag sarkastičnosti? Zahvaljujući našim kompjuterima, u prilici smo da vršimo političke opite u kiberprostoru pre no što ih iskušamo u stvarnosti. Lenjin nije imao sreće: rođen je stotinu godina prerano. Ruski komunizam je mogao uspeti - bar na neko vreme - da je raspolagao mikročipovima. I da je nekako izbegao Staljina."
   Pula je neprekidno očaravala Indrina upućenost u njegovo doba - kao i neupućenost u toliko stvari koje je on uzimao zdravo za gotovo. Na izvestan način, on je imao obrnut problem. Čak i kada bi poživeo stotinu godina koje su mu u čvrstoj veri obećane, ipak ne bi naučio dovoljno da se uistinu oseća odomaćeno ovde. U svakom razgovoru, uvek je bilo referenci koje nije razumeo i šala u kojima se ne bi snašao. A još gore, uvek bi se osećao na ivici nekog faux pas - na pragu toga da izazove neku društvenu nezgodu koja bi dovela u nepriliku čak i najbolje među njegovim novim prijateljima...
   Jednom se tako nešto zbilo prilikom ručka, srećom u njegovim odajama, sa Indrom i profesorom Andersonom. Jela koja je pripremao autokuvar uvek su bila savršeno prihvatljiva, budući da su pravljena tako da budu u skladu sa njegovim fiziološkim potrebama. Ali, s druge strane, ona nisu bila ništa izuzetno i nijedan gurman iz dvadeset prvog veka ne bi se osvrnuo na njih.
   A onda, jednoga dana, pojavilo se neko neuobičajeno ukusno jelo koje ga je živo podsetilo na odlazak u lov na jelene i prigodan roštilj iz njegove mladosti. Postojalo je, međutim, nešto nepoznato kako u pogledu ukusa tako i same tvari, pa je Pul postavio očigledno pitanje.
   Anderson se samo osmehnuo, ali nekoliko sekundi je izgledalo da će Indri pripasti muka. No, onda se pribrala i kazala: "Kažite mu - pošto završimo sa obedom."
   U čemu sam sad pogrešio? - upita se Pul. Pola sata kasnije, dok je Indra bila prilično zaokupljena nekom video projekcijom na drugom kraju sobe, njegova upućenost u treći milenijum još jednom je značajno proširena.
   "Hrana koja potiče od leševa povlačila se iz upotrebe još u vaše vreme", objasni mu Anderson. "Gajenje životinja da bi se one... ovaj... jele postalo je ekonomski nemoguće. Ne znam koliko je jutara zemljišta potrebno da bi se nahranila jedna krava, ali bar deset ljudi može da preživi na biljkama koje izrastu na istoj površini. A verovatno i stotinu, uz primenu hidroponskih tehnika.
   Ali ono što je okončalo celu tu groznu stvar bila je ne ekonomija nego bolest. Počela je najpre sa stokom, a potom se proširila i na druge životinje koje su se koristile za ishranu - posredi je bio nekakav virus, kako mi se čini, koji je delovao na mozak, izazivajući naročito neprijatnu smrt. Iako je konačno pronađen lek, bilo je prekasno da se časovnik vrati unazad - a u svakom slučaju, sintetička hrana postala je u međuvremenu znatno jeftinija i mogla se dobiti u bilo kom željenom ukusu."
   Prisetivši se sedmica zadovoljavajućih, ali ne i osobitih obroka, Pul je u ovom pogledu bio prilično uzdržan. Jer zašto je, pitao se, i dalje sanjao puste snove o svinjskim rebarcima i sočnim odrescima?
   Drugi snovi još su ga više uznemiravali i bojao se da će uskoro morati od Andersona da zatraži medicinsku pomoć. Uprkos svemu što je preduzeto da se oseća kao kod kuće, neobičnost i složenost ovog novog sveta počeli su da ga obrvavaju. Tokom spavanja, kao u kakvom nesvesnom naporu da pobegne, često se vraćao u raniji život: ali kada bi se probudio, stvari su zbog toga postajale samo još teže.
   Nije to bila baš dobra zamisao da otputuje do američkog Tornja i pogleda dole, u stvarnosti, a ne u simulaciji, na predele svoje mladosti. Uz optičku pomoć, kada bi atmosfera bila bistra, mogao se toliko približiti da je bio u stanju da razluči pojedinačna ljudska bića zadubljena u svoje poslove, ponekad na ulicama kojih se još sećao...
   A uvek je, negde u zaleđu njegovog uma, počivalo saznanje da su dole jednom živeli svi one koje je ikada voleo. Majka, otac (pre no što je otišao sa onom drugom ženom), dragi čika Džordž i tetka Lil, brat Martin - i, nipošto na poslednjem mestu, niz pasa, počev od toplih štenaca iz njegovog najranijeg detinjstva, pa sve do Rikija.
   A povrh svega, bio je tu spomen - i tajna - na Helenu...
   Počelo je kao neobavezna veza, u ranim danima njegovog astrotreninga, ali postajalo je sve ozbiljnije kako su godine prolazile. Neposredno pre no što je krenuo put Jupitera, doneli su odluku da se vežu zauvek - po njegovom povratku.
   A ako se ne bi vratio, Helena je želela da ima njegovo dete. Još se sećao mešavine svečanosti i razdraganosti uz koju je obavljena neophodna radnja...
   Sada, hiljadu godina kasnije, i pored svih nastojanja, nije mogao da ustanovi da li je Helena održala obećanje. Baš kao što su postojale praznine u njegovom pamćenju, tako ih je bilo i u kolektivnim arhivama čovečanstva. Najgora je bila ona koju je izazvao razoran elektromagnetni impuls izazvan padom asteroida 2304. godine; tada je bilo obrisano više postotaka svetskih informacionih banaka, uprkos svim rezervnim kopijama i bezbednosnim sistemima. Pul nije mogao da se ne zapita da li su se podaci o njegovoj deci nalazili među svim onim eksabajtima koji su bili nepovratno izgubljeni. Možda njegovi potomci u trinaestom pokolenju sada koračaju Zemljom, ali on to nikada neće doznati.
   Bilo je od izvesne pomoći otkriti da ga - za razliku od Orore - neke dame iz ove ere nisu smatrale oštećenom robom. Baš naprotiv: često su nalazile da je njegova različitost prilično uzbudljiva, ali ova pomalo bizarna reakcija onemogućavala je Pulu da uspostavi neki blizak odnos. On za tim, doduše, nije ni žudeo; sve što mu je uistinu bilo potrebno bilo je povremeno zdravo, nehajno vežbanje.
   Nehajno - u tome je bila nevolja. Više nije imao nikakvu svrhu u životu. A na pleća mu se sručilo preteško breme sećanja; parafrazirajući naslov jedne čuvene knjige koju je pročitao u mladosti, često je govorio samome sebi: 'Ja sam stranac u stranom vremenu.'
   Postojale su čak prilike kada bi posmatrao prelepu planetu, na koju - ako bi se držao doktorovog naloga - nikada više neće stupiti, i pitao se kako bi bilo kada bi se po drugi put izložio vakuumu svemira. Iako ne bi bilo lako proći kroz vazdušne komore bez uključenja nekog alarma, to se ipak događalo: svakih nekoliko godina, neki odlučan samoubica nakratko bi meteorski blesnuo u Zemljinoj atmosferi.
   Možda je stoga bilo baš dobro što je izbavljenje upravo bilo na putu, i to iz potpuno neočekivanog pravca.
   "Drago mi je što se srećemo po drugi put, zapovedniče Pule."
   "Žao mi je - ne sećam se - viđam premnogo ljudi."
   "Nema potrebe da se izvinjavate. Prvi put je to bilo oko Neptuna."
   "Kapetane Čendler - milo mi je što vas vidim! Mogu li da vam donesem nešto od autokuvara?"
   "Prijalo bi mi bilo šta što ima preko dvadeset odsto alkohola."
   "Šta radite ovde na Zemlji? Kazali su mi da ne dolazite bliže od Marsove orbite."
   "Gotovo da je to tačno - iako sam rođen ovde, mislim da je posredi prljavo, smradno mesto - sa premnogo ljudi - ponovo se primiče brojki od jedne milijarde!"
   "U moje vreme bilo ih je više od deset milijardi. Uzgred budi rečeno, da li ste dobili moju zahvalnicu?"
   "Jesam - i znam da je trebalo da stupim s vama u vezu. Ali sačekao sam dok ponovo ne krenem u smeru Sunca. I tako, evo me. U vaše zdravlje!"
   Dok je kapetan upečatljivo brzo ispijao piće, Pul je pokušao da analizira posetioca. Brade - čak i ovakve kratke, šiljate bradice poput Čendlerove - bile su veoma retke u ovom društvu, a on nikada nije upoznao nekog astronauta koji bi je nosio: one baš nisu išle ruku pod ruku sa kacigama skafandra. Razume se, jedan kapetan mogao je godinama ne izići iz broda, a i inače većinu spoljnjih poslova obavljali su roboti; ali uvek je postojao rizik od neočekivanog, kada bi se javila potreba da se skafander navuče u žurbi. Bilo je očigledno da Čendler predstavlja svojevrsnog ekscentrika, što se Pulu prilično dopalo.
   "Niste odgovorili na moje pitanje. Ako ne volite Zemlju, šta onda radite ovde?"
   "Oh, poglavito viđam stare prijatelje - predivno je zaboraviti na višesatna kašnjenja i voditi razgovor u stvarnom vremenu! Ali to, naravno, nije razlog. Moja dereglija je na generalnoj opravci gore u brodogradilištu. Treba promeniti oklop; kada se istanji samo na nekoliko centimetara, onda više nemam miran san!"
   "Oklop?"
   "Štitnik od prašine. To nije bio veliki problem u vaše vreme, zar ne? Ali oko Jupitera sredina je prilično prljava, a naša normalna brzina krstarenja iznosi nekoliko hiljada kilometara - u sekundi! Javlja se neprekidno blago dobovanje, poput pada kiše po krovu."
   "Šalite se!"
   "Naravno. Ako bismo stvarno čuli nešto, bili bismo mrtvi. Srećom, ovakva neprijatnost veoma je retka - poslednji ozbiljan incident zbio se pre dvadeset godina. Znamo tokove svih glavnih kometa, gde se nalazi najveći deo smeća, i vodimo računa o tome da ih izbegavamo - osim kada usklađujemo brzine da obavijemo led.
   Ali zašto ne svratite na brod i malo ne pogledate sami pre no što krenemo put Jupitera?"
   "Bilo bi mi drago... da li ste kazali 'Jupitera'?"
   "Dobro, Ganimeda, u stvari - grada Anubisa. Imamo puno posla na tom mestu, a i mnogima među nama tamo se nalaze porodice koje mesecima nismo videli."
   Pul ga gotovo nije čuo.
   Iznenada - neočekivano - a možda nimalo prerano, ponovo je našao smisao života.
   Zapovednik Frenk Pul spadao je među one ljude koji nikako nisu voleli da ostave neki posao neobavljen - a nekoliko čestica kosmičke prašine, čak i ako se kreću brzinom od hiljadu kilometara u sekundi, teško da su ga mogle obeshrabriti.
   Imao je nezavršen posao na svetu koji se svojevremeno nazivao Jupiter.
   

   
   14. OPROŠTAJ OD ZEMLJE
   'Sve što bi poželeo - u razumnim okvirima', bilo mu je rečeno. Pul nije bio siguran da li bi njegovi domaćini smatrali povratak do Jupitera za razuman zahtev; štaviše, ni sam nije bio načisto oko toga, počevši da se premišlja.
   Imao je zakazan čitav niz obaveza, sedmicama unapred. Većinu njih bilo bi mu drago da izbegne, ali bilo je i takvih koje bi mu bilo žao da propusti. Naročito mu se ne bi dopalo da razočara najstariji razred njegove nekadašnje gimnazije - neverovatno da je ona i dalje postojala! - koji je planirao da mu dođe u posetu narednog meseca.
   Primio je, međutim, sa olakšanjem - i pomalo iznenađenjem - izjavu i Indre i doktora Andersona da je njegova zamisao izvrsna. Prvi put je shvatio da su oni zabrinuti za njegovo mentalno zdravlje; možda bi izlet izvan Zemlje bio najbolji mogući lek za to.
   A ono što je bilo najvažnije, kapetan Čendler se oduševio. "Dobićete moju kabinu", obećao mu je. "Izbaciću prvog oficira iz njene." Postojali su trenuci kada se Pul pitao da li i Čendler, sa svojom bradicom i gizdavošću, takođe predstavlja anahronizam. Lako ga je mogao zamisliti na mostu otrcanog broda sa tri jarbola, dok mu se povrh glave vijori zastava sa ukrštenim kostima i lobanjom.
   Pošto je jednom doneo odluku, stvari su stale da se odigravaju iznenađujuće brzo. Imao je sasvim malo ličnih stvari, a još manje onih koje bi poneo sa sobom. Najznačajnija među njima bila je gospođica Pringl, njegov elektronski alter ego i sekretarica, sada skladište oba njegova života, kao i malo spremište terabajta memorije koje je išlo uz nju.
   Gospođica Pringl nije bila mnogo veća od džepnog kompjutera iz njegovog doba i obično se nalazila, poput kolta sa starog Divljeg zapada, u futroli za pojasom odakle se lako mogla potegnuti. Mogla je da opšti sa njim kako zvukom tako i preko moždane kape, a osnovna dužnost bila joj je da deluje kao informacioni filter i tampon zona prema spoljnjem svetu. Poput svake dobre sekretarice, znala je kada šta treba da odgovori, na prikladan način: 'Daću vam vezu odmah', ili, znatno češće: 'Žao mi je - gospodin Pul je zauzet. Molim vas da ostavite poruku i on će vam se javiti što mu pre bude moguće.' To je obično značilo - nikad.
   Nije bilo mnogo opraštanja koja je trebalo obaviti: iako razgovor u stvarnom vremenu neće biti moguć zbog puževske brzine radio-talasa, ipak će ostati u stalnoj vezi sa Indrom i Džoeom, jedinim pravim prijateljima koje je stekao.
   Pul se pomalo iznenadio kada je uvideo da će mu nedostajati zagonetni, ali korisni 'sobar', zato što je sada sam morao da obavlja niz sitnih poslova svakodnevnog života. Denil se lagano naklonio na rastanku, ali sem toga nije ispoljio nikakva osećanja, dok su kretali na dugo putovanje nagore, do spoljnjeg dela točka što je opasivao svet, trideset šest hiljada kilometara iznad središnje Afrike.
   
   "Nisam siguran, Dime, da će ti se dopasti poređenje. Ali znaš li na šta me 'Golijat' podseća?"
   Postali su u međuvremenu prisni prijatelji, tako da je Pul mogao da oslovljava kapetana po nadimku - ali samo kada nikoga ne bi bilo u blizini.
   "Na nešto ne baš laskavo, pretpostavljam."
   "Ne, zapravo. Ali kada sam bio dečak, kroz ruke mi je prošla čitava gomila starih naučnofantastičnih časopisa koje je moj čika Džordž nekada sakupljao - takozvani 'palpovi', nazvani tako po jeftinoj hartiji na kojoj su štampani... Većina njih već se raspadala. Imali su predivne, drečave naslovne strane koje su prikazivale neobične planete i čudovišta - kao i, naravno, svemirske brodove!
   Kada sam porastao, postalo mi je jasno koliko su ti svemirski brodovi smešni. Obično su bili na raketni pogon - ali nikada nije bilo ni traga od nekakvih rezervoara za gorivo! Neki su imali nizove prozora od krme do pramca, baš kao prekookeanski brodovi. Jedan mi se naročito dopao: imao je ogromnu staklenu kupolu - pravi svemirski staklenik...
   Pokazalo se da su ti stari umetnici bili u pravu; prava je šteta što to nisu doznali. 'Golijat' više nalikuje njihovim snovima nego leteći tankeri koje smo koristili za lansiranje sa Kejpa. Vaš inercioni pogon i dalje mi izgleda kao nešto što je predobro da bi bilo istinito - nema vidljivog pogona, neograničeni su mu domet i brzina... ponekad mi se čini da sam ja taj koji sanja!"
   Čendler se nasmeja i pokaza na prizor koji se pružao napolju.
   "Liči li ovo na san?"
   Ovo je bio prvi put da je Pul video pravo obzorje od kako je došao u Zvezdani grad, a ono nije bilo tako daleko kao što je očekivao. Uostalom, nalazio se na spoljnjoj ivici jednog točka čiji je prečnik bio sedam puta veći od Zemljinog, što je značilo da pogled preko krova ovog veštačkog sveta seže nekoliko stotina kilometara...
   Umeo je dobro da u glavi obavlja aritmetičke proračune - što je bila retka nadarenost čak i u njegovo vreme, a sada verovatno još i ređa. Formula kojom se izračunavala udaljenost horizonta bila je jednostavna: kvadratni koren iz vaše dvostruke visine puta poluprečnik - to niste mogli zaboraviti, sve i da ste želeli...
   Da vidimo - nalazimo se na visini od oko osam metara - dakle, koren iz šesnaest - pa to je lako! - recimo da je veliko R četrdeset hiljada - odbijemo tri nule da pretvorimo u kilometre - četiri puta koren iz četrdeset - hmm - nešto malo više od dvadeset pet...
   Dvadeset pet kilometara bila je pristojna udaljenost: nijedan kosmodrom na Zemlji svakako nikada nije izgledao toliko veliki. Čak iako je savršeno znao šta da očekuje, ipak je bilo zadivljujuće posmatrati kako se plovila višestruko veća od davno iščezlog 'Otkrića' otiskuju u svemir, ne samo potpuno bešumno, već naizgled i bez ikakvog pogonskog sistema. Iako su Pulu nedostajali oganj i pomama starinskog odbrojavanja, morao je priznati da je ovo čišće, delotvornije - i daleko bezbednije.
   No, još je najneobičnije bilo sedeti ovde na Ivici, na samoj geostacionarnoj orbiti - i osećati težinu! Samo nekoliko metara dalje, sa druge strane prozora malog osmatračkog salona, servisni roboti i nekoliko ljudi u skafandrima lagano su plutali, zadubljeni u svoj posao; no, ovde, u 'Golijatu', inerciono polje održavalo je standardnu marsovsku gravitaciju.
   "Siguran si da ne želiš da se predomisliš, Frenk?" upitao je šaljivo kapetan Čendler, krenuvši ka mostu. "Ima još punih deset minuta do poletanja."
   "Ne bi bilo baš popularno kada bih to učinio, zar ne? Ne - kako bi se to kazalo u starim danima - opredelili smo se. Spreman ili ne, tu sam."
   Pul je osetio potrebu da bude sam kada se pogon uključi, i mala posada - samo četiri muškarca i tri žene - uvažila je njegovu želju. Verovatno su pretpostavili kako mu mora biti u času kada napušta Zemlju po drugi put za hiljadu godina - da bi se, ponovo, suočio sa nepoznatom sudbinom.
   Jupiter-Lucifer nalazio se sa suprotne strane Sunca, a gotovo pravolinijska 'Golijatova' orbita odvešće ih u blizinu Venere. Pul je sa nestrpljenjem očekivao da vidi, golim okom, da li je Zemljina sestra-planeta počela da zavređuje tu titulu posle više stoleća teraformiranja.
   Sa udaljenosti od hiljadu kilometara, Zvezdani grad ličio je na džinovsku metalnu traku oko Zemljinog polutara, prošaranu postoljima, kupolama pod pritiskom, skelama oko napola završenih brodova, antenama i drugim, zagonetnijim ustrojstvima. Traka se brzo smanjivala kako je 'Golijat' hitao put Sunca, i Pul je najzad mogao da vidi koliko je nepotpuna: postojale su velike praznine koje je ispunjavala samo paučina skela što možda nikada neće biti potpuno optočene.
   A onda su se spustili ispod ravni prstena; na severnoj polulopti zima je bila u punom jeku, tako da je tanki oreol Zvezdanog grada stajao nagnut pod uglom od dvadeset stepeni u odnosu na Sunce. Pul je već mogao da vidi američki i azijski Toranj, blistave niti koje sežu uvis, izvan plave izmaglice atmosfere.
   Gotovo da nije bio svestan protoka vremena dok je 'Golijat' dobijao na brzini, krećući se hitrije od bilo koje komete što se ikada zaputila ka Suncu iz međuzvezdanog prostora. Zemlja, bezmalo puna, još je ispunjavala njegovo vidno polje, a sada je mogao da jednim pogledom obuhvati punu dužinu afričkog Tornja koji mu je bio dom u životu što ga je sada napuštao - možda, neodoljivo je pomislio, zauvek.
   Kada su stigli do udaljenosti od pedeset hiljada kilometara, najzad je došao u priliku da vidi ceo Zvezdani grad, kao usku elipsu što opasuje Zemlju. Iako se suprotna strana jedva mogla razlučiti, kao vlas svetlosti spram zvezda, bilo je zadivljujuće pomisliti da je to znamenje što ga je ljudska rasa ispisala preko nebeskog svoda.
   A onda se Pul priseti Saturnovih prstenova, nesravnjivo veličanstvenijih. Astronautskim inženjerima predstojao je još dug, dug put pre no što budu uspeli da domaše postignuća Prirode.
   Ili, ako je to bila prava reč, Deusa.
   

15. PROLAZAK PORED VENERE
   Kada se probudio sledećeg jutra, već su bili blizu Venere. Ali ogroman, zaslepljujući srp planete još prekrivene oblacima nije bio najupadljivije nebesko telo: 'Golijat' je leteo povrh beskrajnog prostranstva naborane srebrne folije sa koje se Sunce bleštavo odražavalo, tvoreći neprekidno promenljive šare.
   Pul se prisetio da je u njegovom vremenu postojao jedan umetnik koji je obavijao čitave zgrade plastičnim omotačima: kako bi mu se samo dopala ova prilika da zapakuje milijarde tona leda u blistavu opnu! Jedino se na ovaj način jezgro komete moglo zaštiti od isparavanja na putovanju ka Suncu koje traje decenijama.
   "Imaš sreće, Frenk", kazao mu je Čendler. "Ovo je nešto što ni ja nikada nisam video. Prizor bi trebalo da bude spektakularan. Udar se očekuje za nešto više od jednog časa. Malo smo ga pogurnuli, kako bismo bili sigurni da će doći na pravo mesto. Ne želimo da iko strada."
   Pul ga zapanjeno pogleda.
   "Hoćeš da kažeš - da na Veneri već ima ljudi?"
   "Pedesetak ludih naučnika blizu Južnog pola. Naravno, oni su tamo ispod površine, ali ipak ćemo ih malo uzdrmati - iako je tačka udara na suprotnoj strani planete. Ona, doduše, nije na tlu nego u atmosferi - proteći će dani pre no što bilo šta osim udarnog talasa stigne do površine."
   Dok se kosmički ledeni breg, iskričući se i odbleskujući na zaštitnom omotu, udaljavao prema Veneri, postajući sve manji, Pulu se iznenada javio jedan živi spomen. Božićnje jelke iz njegovog detinjstva bile su iskićene upravo ovakvim ukrasima, tanušnim mehurovima od šarenog stakla. Poređenje nije bilo sasvim neumesno; za mnoge porodice na Zemlji, ovo je još bilo pravo doba za darove, a 'Golijat' je upravo donosio jednom drugom svetu poklon od neprocenjive vrednosti.
   Radarska slika namučenog reljefa Venere - njeni divlji vulkani, spljoštene kupole i uski, vijugavi kanjoni - zauzimala je pretežan deo glavnog ekrana kontrolnog centra 'Golijata', ali Pul je više voleo da se osloni na vlastite oči. Iako neprekidno more oblaka koje je prekrivalo planetu nije dopuštalo da se prozre do pakla pod njim, on je ipak želeo da vidi šta će se dogoditi kada udari ukradena kometa. Za samo nekoliko sekundi, nebrojene tone smrznutih hidrata, koje su decenijama dobijale na brzini na putu od Neptuna, izručiće svu svoju energiju...
   Prvobitni blesak bio je jarkiji nego što je on očekivao. Baš neobično da jedan projektil sazdan od leda stvori temperaturu od mnogo desetina hiljada stepeni! Iako će filtri na osmatračnici apsorbovati svo opasno kratkotalasno zračenje, žestoka plavet ognjene lopte obznanila je da je ona vrelija od Sunca.
   Brzo se hladila kako se širila - idući od žutog, preko narandžastog, do crvenog... Udarni talas sada se prostirao brzinom zvuka - i to kakvog zvuka! - tako da će kroz nekoliko minuta biti i vidljivih pokazatelja njegovog prolaska licem Venere.
   Evo ga! Samo tanušan crni prsten - kao beznačajan kolut dima, koji ničim ne nagoveštava ciklonsku pomamu koja mora da krči sebi put na sve strane od mesta udara. Pul je posmatrao kako se lagano širi, premda, s obzirom na razmere, nije, zapravo, bilo vidljivog kretanja: morao je da sačeka puni minut pre no što se uverio da se krug uistinu povećao.
   Posle četvrt časa, međutim, to je bilo najupadljivije obeležje na planeti. Iako znatno slabiji - prljavosiv pre nego crn - udarni talas predstavljao je sada krzavi krug prečnika većeg od hiljadu kilometara. Pul je pretpostavio da je izgubio svoju prvobitnu simetričnost dok je prolazio preko velikih planinskih lanaca što su ležali ispod.
   Glas kapetana Čendlera oštro odjeknu preko razglasnog sistema broda.
   "Imamo vezu sa bazom 'Afrodita'. Drago mi je što panično ne traže pomoć..."
   "...malo nas je uzdrmao, ali baš kao što smo i očekivali. Monitori pokazuju da nešto kiše već pada na planinama Nikomis - uskoro će ispariti, ali to je početak. A u klisuri Hekata kao da imamo bujicu - predobro da bi bilo istinito, ali još proveravamo. Posle poslednje isporuke tamo smo imali privremeno jezero ključale vode..."
   Ne zavidim im, reče Pul u sebi, ali im se svakako divim. Oni dokazuju da pustolovni duh još postoji u ovom možda odveć udobnom i dobro prilagođenom društvu.
   "...i hvala još jednom što ste ovaj mali tovar spustili na pravo mesto. Uz malo sreće - i ako možemo da dobijemo taj suncobran na sinhronu orbitu - uskoro ćemo imati nekoliko stalnih mora. A onda možemo da postavimo koralne grebene kako bismo pravili kreč i izvlačili pretek CO2 iz atmosfere... nadam se da ću dovoljno dugo poživeti da to vidim!"
   I ja se nadam, pomisli Pul u nemom divljenju. On je često ronio u tropskim morima Zemlje, uživajući u prizoru čudnovatih i šarolikih stvorenja, često tako bizarnih da se teško moglo poverovati da postoji nešto neobičnije, čak i na planetama drugih sunaca.
   "Isporuka izvršena na vreme i prijem potvrđen", reče kapetan Čendler uz očigledno zadovoljstvo. "Zbogom, Venero - Ganimede, evo nas!"
   
   GOSPOĐICA PRINGL
   FAJL - VOLIS
   Zdravo, Indra. Da, bila si sasvim u pravu. Nedostaju mi naše male rasprave. Čendler i ja se dobro slažemo, a posada se prema meni ophodila - ovo će ti izgledati smešno - kao prema kakvoj svetoj relikviji. Ali počinju da me prihvataju, pa se čak više ne libe ni da teraju šegu sa mnom (jesi li znala za ovaj izraz?).
   Baš me nervira to što ne možemo da vodimo stvaran razgovor - prešli smo Marsovu orbitu, tako da dvosmerna radio-poruka putuje već više od jednog sata. No, ima tu i jedna povoljna okolnost - ovako nisi u prilici da me prekidaš...
   Iako će nam biti potrebna samo jedna sedmica da stignemo do Jupitera, pomislio sam da ću imati malo vremena za odmor. Ali ni govora: prsti su stali da me svrbe i nisam mogao da odolim iskušenju da se ne vratim u školu. Počeo sam sa osnovnim treningom, i ovo nanovo, u jednom od 'Ganimedovih' minišatlova. Možda će me Dim jednom pustiti solo...
   Nije mnogo veći od kapsula sa 'Otkrića' - ali kakva razlika. Pre svega, naravno, on ne koristi raketni pogon: nikako da se naviknem na luksuz inercionog pogona i neograničenog dometa. Mogao bih njime da se vratim na Zemlju, ako bih to morao; premda bih verovatno - sećaš li se izraza koji sam jednom upotrebio, a ti ga razumela - 'dobio pundravce'.
   Najveća razlika je, međutim, u sistemu kontrola. Bio je to veliki izazov za mene da se naviknem na upravljanje bez korišćenja ruku - a i kompjuter je morao da nauči da prepoznaje moje glasovne komande. U prvo vreme je zapitkivao svakih pet minuta: 'Da li stvarno to mislite?' Znam da bi bilo bolje da koristim moždanu kapu - ali još se ne pouzdajem potpuno u tu napravu. Nisam siguran da ću se ikada navići na nešto što mi čita um...
   Uzgred, naziv šatla je 'Soko'. Lepo ime - samo, razočaralo me je kada sam ustanovio da niko na brodu ne zna da ono vodi poreklo još od misija 'Apolo', kada smo se prvi put spustili na Mesec...
   Nažalost, još mnogo toga sam hteo da ti kažem, ali kapetan zove. Vraćam se u učionicu. Volim te. Zdravo.
   USKLADIŠTITI
   POSLATI
   
   Zdravo, Frenk - Indra zove - ako je to prava reč! - na novom pisaču misli - stari je doživeo nervni slom ha ha - tako da će biti puno grešaka - nemam vremena da ih ispravljam pre slanja. Nadam se da ćeš shvatiti.
   KOMSET! Kanal jedan oh tri-snimak od dvanaest i trideset - ispravka - trinaest i trideset. Izvini...
   Nadam se da ću opraviti stari uređaj - znala sam sve prečice i skraćenice - možda bi trebalo da se podvrgnem psihoanalizi kao u tvoje vreme - nikako da shvatim kako su te fraudijevske - ne: frojdovske ha ha - besmislice toliko potrajale...
   To me podseti - naišla sam onomad na definiciju iz poznog dvadesetog veka - dopašće ti se - ide nekako ovako - navodim - Psihoanaliza - zarazna bolest koja vodi poreklo iz Beča oko 1900. - sada iskorenjena u Evropi, ali povremene epidemije među bogatim Amerikancima. Kraj navoda. Smešno?
   Izvini ponovo - problemi sa pisačem misli - teško je usredsrediti se...
   xy 12L w888 8***** js9812yebdc DO VRAGA... STOP... REZERVNA KOPIJA
   Jesam li nešto pogrešno uradila? Pokušaću ponovo.
   Pomenuo si Denila... izvini što smo uvek izbegavali da ti odgovorimo na pitanja o njemu - znala sam da si bio radoznao, ali imali smo odlične razloge - sećaš se kako si ga jednom nazvao ne-osobom... nije bilo loše...!
   Svojevremeno si me pitao o kriminalu danas - kazala sam da je svaki takav interes patološki - možda podstaknut beskrajnim bolesnim televizijskim emisijama iz tvog vremena - nikad nisam mogla da ih gledam duže od nekoliko minuta... odvratno!
   VRATA - POTVRDI! - OH, ZDRAVO, MELINDA - IZVINI - SEDI - JOŠ MALO PA SAM GOTOVA...
   Da - kriminal. Uvek neki... Nesmanjiv nivo šuma društva. Šta da se radi?
   Vaše rešenje - zatvor. Fabrike perverznosti o trošku države - izdržavanje jednog zatvorenika staje desetostruki prosečni porodični prihod! Potpuno blesavo... Očigledno je nešto bilo vrlo loše sa ljudima koji su najglasnije tražili nove zatvore - njih je trebalo podvrći psihoanalizi! Ali budimo pošteni - nije stvarno bilo alternative dok nisu usavršeni elektronski monitoring i kontrola - samo da si video veselu gomilu koja je onda srušila zatvorske zidine - prva takva stvar od Berlina pedeset godina ranije!
   Da - Denil. Ne znam koji je zločin počinio - ne bih ti rekla ni da znam - ali mislim da je njegov psihološki profil nagovestio da bi bio dobar - kako ono beše? - grobar - ne, sobar. Vrlo je teško pridobiti ljude za neke poslove - ne znam naprosto šta ćemo ako nivo zločina padne na nulu! U svakom slučaju, nadam se da će mu uskoro skinuti kontrolu i vratiti ga u normalno društvo.
   IZVINI, MELINDA - ODMAH ĆU.
   To bi bilo sve, Frenk - pozdravi Dimitrija - do sada mora da si već na pola puta do Ganimeda - pitam se da li će ikada obesnažiti Ajnštajna, tako da možemo da razgovaramo preko svemirskih razdaljina u stvarnom vremenu!
   Nadam se da će se ova mašina uskoro navići na mene. Inače ću morati da potražim okolo neki starinski tekst-procesor iz dvadesetog veka... Da li bi poverovao - jednom sam se čak snalazila u onoj QWERTYUIOP besmislici, za koju je vama trebalo dve stotine godina da je se oslobodite?
   Volim te. Zdravo.
   
   Zdravo, Frenk - evo me ponovo. Još čekam potvrdu moje poslednje...
   Baš neobično da ideš na Ganimed, gde se nalazi i moj stari prijatelj Ted Kan. Ali možda to nije samo slučajnost: privukla ga je ista zakonetka kao i tebe...
   No, da ti najpre kažem nešto o njemu. Roditelji su mu izveli prljav trik, davši mu ime Teodor. To se skratilo - nemoj da bi ga ikada tako nazvao - u Teo. Sad ti je, valjda, jasno?
   Stalno se pitam da li je to ono što ga nagoni. Ne znam nikog drugog ko je pokazao takvo zanimanje za religiju - ne, pravu opsednutost. Moram da te upozorim: ume da bude prava davež.
   Uzgred, kako napredujem? Nedostaje mi stari pisač misli, ali izgleda da uspevam da ovladam ovom mašinom. Nisam napravila nikakav težak - kako ste ih ono zvali? - zez - gaf - kiks - bar za sada...
   Nisam sigurna da l' treba ovo da ti kažem, jer bi mogao da se izbrbljaš, ali ja sam Tedu dala nadimak 'Poslednji Jezuita'. Sigurno znaš nešto o njima - red je još bio veoma aktivan u tvoje vreme.
   Neverovatan svet - često veliki naučnici - izvrsni umovi - učinili su toliko dobrog, kao i lošeg. Jedna od najvećih ironija istorije - iskreni i blistavi tragači za znanjem i istinom, ali im je čitavu filosofiju izobličilo sujeverje...
   Xuedn2k3jn deer 21 eidj dwpp
   Do vraga. Uzbudila sam se i izgubila kontrolu. Jedan, dva, tri, četiri... sada je trenutak da svi dobri ljudi pruže pomoć partiji... tako je bolje.
   U svakom slučaju, Ted ima istu vrstu visokumne odlučnosti; ne zapodevaj nikakvu raspravu sa njim - pregaziće te kao parni valjak.
   Uzgred, šta je to parni valjak? Nešto što se koristilo za presovanje tkanina? Mogu da zamislim kako je to bilo neudobno...
   Nevolja sa pisačem misli... vrlo lako odlutaš u svim pravcima, ma koliko se upinjao da se disciplinuješ... tastature su ipak bile bolje... ali to sam već kazala...
   Ted Kan... Ted Kan... Ted Kan
   Još je čuven na Zemlji zbog najmanje dve svoje izjave: 'Civilizacija i religija ne idu jedna sa drugom' i 'Vera je uverenje da ono što znaš nije istina'. Mislim da ova poslednja nije originalna; ako jeste, onda se njome najviše približio nekom vicu. Nisam uspela da mu izmamim ni smešak kada sam mu ispričala jedan od mojih najomiljenijih - nadam se da ga nisi već čuo... očito potiče iz tvog vremena...
   Elem, dekan se požali osoblju svog fakulteta: 'Zašto je vama, naučnicima, potrebna tako skupa oprema? Zašto ne možete da budete kao oni sa matematičkog odseka, kojima su dovoljni samo tabla i korpa za otpatke? Ili, još bolje, kao odsek za filosofiju. Njima čak nije potrebna ni korpa za otpatke..." Pa, možda ga je Ted već čuo... mislim da većina filosofa jeste...
   U svakom slučaju, prenesi mu moje pozdrave i nemoj - ponavljam: nemoj! - da se upuštaš u bilo kakvu raspravu sa njim!
   Volim te i najlepše želje sa afričkog Tornja.
   TRANSKRIBOVATI. USKLADIŠTITI.
   POSLATI - PUL