59. TROJSTVO

     "Odlično obavljeno. Sada više neće doći u iskušenje da se vrate."
     "Učim mnoge stvari; ali još sam tužan što moj stari život otiče."
     "I to će proći; ja sam se takođe vratio na Zemlju da vidim one koje sam nekada voleo. Sada znam da ima stvari koje su veće od ljubavi."
     "Šta bi to moglo biti?"
     "Samilost je jedna. Zatim pravda. Istina. Ima i drugih."
     "To mi nije teško da prihvatim. Bio sam veoma star čovek za pripadnika moje vrste. Strasti iz moje mladosti već su odavno iščezle. Šta će se dogoditi sa... sa stvarnim Hejvudom Flojdom?"
     "Vi ste obojica podjednako stvarni. Ali on će ubrzo umreti, nikad ne doznavši da je postao besmrtan."
     "Paradoks - ali ga razumem. Ako to osećanje preživi, možda ću jednoga dana biti zahvalan. Treba li da zahvalim tebi - ili Monolitu? Dejvid Boumen koga sam poznavao pre jednog ljudskog veka nije raspolagao tim moćima."
     "On nije, ali mnogo se toga dogodilo u međuvremenu. Hal i ja smo naučili mnogo stvari."
     "Hal! Je li i on ovde?"
     "Jesam, doktore Flojd. Nisam očekivao da ćemo se ponovo sresti - naročito ne na ovaj način. Dojeknuti vas ovde predstavljalo je zanimljiv problem."
     "Dojeknuti? Oh - razumem. Zašto ste to učinili."
     "Kada smo primili vašu poruku, Hal i ja smo shvatili da nam možete pomoći ovde."
     "Da pomognem - vama?"
     "Da, mada vam se to može učiniti neobično. Vi raspolažete velikim znanjem i iskustvom koje nama nedostaje. Nazovite to mudrošću."
     "Hvala. Da li sam mudro postupio što sam se pojavio pred unukom?"
     "Niste: to je izazvalo mnogo neprilika. Ali bilo je milosrdno. Te stvari se moraju međusobno odmeravati."
     "Kazali ste da vam je potrebna moja pomoć. Za šta?"
     "I pored svega što smo naučili, još ima mnogo toga što nam izmiče. Hal je kartografisao unutrašnje sisteme Monolita i mi sada možemo da kontrolišemo neke jednostavnije među njima. To je oruđe koje se može koristtiti za više svrha. Kako izgleda, osnovna svrha mu je katalisanje inteligencije."
     "Da - to se podozrevalo. Ali nije bilo dokaza."
     "Sada ga ima, pošto imamo pristupa u njegovu memoriju - odnosno, bar u jedan njen deo. U Africi, pre četiri miliona godina, dao je jednom plemenu majmuna, koje je umiralo od gladi, podsticaj koji je doveo do ljudske vrste. Sada je ovde ponovio opit - po zastrašujuću cenu.
     Kada je Jupiter pretvoren u Sunce, kako bi ovaj svet mogao da ostvari svoj potencijal, uništena je jedna druga biosfera. Dopustite da vam to pokažem onako kako sam ja jednom video...

     Još dok je padao kroz tutnjavu samog srca velike crvene mrlje i dok su se oko njega rasprskavale munje u olujnim nepogodama prostranim poput čitavih kontinenata, razabrao je zašto ova formacija opstajava već stolećima, iako je bila sazdana od gasova znatno nesuštastvenijih od onih što su obrazovali zemaljske orkane. Tanušni urlik vodoničkog vetra prigušio se u času kada je on zaronio u spokojne dubine i kada se odozgo obrušio roj voštanih pahulja, od kojih su neke odmah prianjale uz jedva opipljive planine od ugljovodonične pene. Već je bilo dovoljno toplo da postoji tečna voda, ali tu ipak nije bilo okeana; isključivo gasna sredina bila je odveć retka da bi ih nosila.
     Ponirao je kroz slojeve oblaka sve dok se nije obreo u području u kome je bilo tako prozračno da se čak i ljudskim čulom vida mogla posmatrati oblast koja je u prečniku imala više od hiljadu kilometara. Bio je to samo sićušni vrtlog u prostranijem kovitlacu velike crvene mrlje; a tu se nalazila zapretana i tajna čije je rešenje čovek dugo naslućivao, ali još ne i dokazao.
     Oivičavajući podnožja pokretnih penastih planina, stajalo je mnoštvo malih oblaka oštrih rubova koji su svi bili približno iste veličine i prošarani sličnim crvenim i smeđim pegama. Izgledali su sitni jedino u poređenju sa neljudskim razmerama onoga što ih je okruživalo; najmanji među njima prekrio bi oveći grad.
     Očigledno je bilo da su živi, budući da je izvesna bila hotimičnost njihovog sporog kretanja duž obronaka vazdušastih planina, čije su padine pasli poput kakvih kolosalnih oblaka. Takođe su se međusobno dozivali na metarskom području: njihovi radio-glasovi bili su slabašni, ali jasni spram pucketanja i potresa samog Jupitera.
     Slični svojevrsnim živim vrećama gasa, oni su plutali uskom zonom između studenih visina i žežećih dubina. Uskom, da - ali ta oblast bila je znatno veća od svekolike biosfere Zemlje.
     Nisu, međutim, bili sami. Među njima su se hitro kretala druga stvorenja, toliko sitna da su se lako mogla prevideti. Neka od njih gotovo su neodoljivo podsećala na zemaljske avione, a i bila su približno iste veličine. No, nije bilo sumnje da su takođe živa - predstavljajući možda grabljivice, možda parazite, a možda čak i pastire...
     ...Tu su bila i torpeda na mlazni pogon, slična lignjama iz zemaljskih okeana, koja su lovila i proždirala ogromne gasne vreće. No, baloni nisu bili lišeni svake odbrane; neki su uzvraćali tako što su ispaljivali električne munje ili se branili pipcima sa kandžama na vrhu, sličnim kilometrima dugačkim lančanim testerama.
     Postojala su i snažnija obličja koja su iscrpljivala gotovo sve mogućnosti geometrije - neobični, prozračni zmajevi, tetraedri, kugle, poliedri, prepleti izvijenih traka... Džinovski planktoni Jupiterove atmosfere, oni su bili sazdani da plutaju poput leteće paučine u strujama što hrle nagore, sve dok ne požive dovoljno dugo da ostave potomstvo; zatim bi potonuli u dubinu gde su bili ugljenisani i reciklirani u novo pokolenje.
     Istraživao je svet čija je površina više od stotinu puta premašivala Zemljinu, a iako je video mnoga čudesa, ništa tu nije nagoveštavalo inteligenciju. Radio-glasovi velikih balona nosili su samo jednostavne poruke upozorenja i straha. Čak i lovci, za koje se moglo očekivati da razviju više stepene organizacije, nalikovali su jedino ajkulama iz Zemljinih okeana - bezumni automati.
     Isto tako, uprkos zapanjujućoj ogromnosti i neobičnosti, biosfera Jupitera predstavljala je krhki svet, mesto magli i pene, tananih svilastih pređa i tkiva tanušnog poput hartije; građa svih ovih tvari poticala je iz neprekidnog pahuljastog padanja petrohemikalija nastalih električnim pražnjenjima u gornjim slojevima atmosfere. Samo su retka među ovim ustrojstvima bila suštastvenija od mehurova od sapunice; najstrašnije lokalne grabljivice bez po muke bi rastrgli na komade čak i najslabiji zemaljski mesožderi...

     "I sva ta čudesa bila su uništena - da bi se stvorio Lucifer?"
     "Da. Jovijanci su stavljeni na jedan tas terazija, a Evropljani na drugi - i ovaj poslednji je pretegnuo. Možda, u toj gasnoj sredini, oni nikada ne bi mogli da razviju pravu inteligenciju. No, da li im je zbog toga trebalo dodeliti zao usud? Hal i ja i dalje pokušavamo da odgovorimo na to pitanje; to je i jedan od razloga što nam je potrebna vaša pomoć."
     "Ali kako se mi možemo staviti naspram Monolita - proždirača Jupitera?"
     "To je samo oruđe: inteligencija mu je ogromna - ali nema svesti. Uprkos svim njegovim moćima - vi, Hal i ja smo nadređeni u odnosu na njega."
     "Veoma mi je teško da u to poverujem. U svakom slučaju - nešto mora da je stvorilo Monolit."
     "Sreo sam to jednom - odnosno, onaj njegov deo sa kojim sam mogao da se suočim - kada je 'Otkriće' stiglo do Jupitera. Ono me je vratilo natrag u ovom obliku, da služim njegovoj svrsi na ovim svetovima. Od tada više nije bilo ni traga od njega; ovde smo sami - bar za sada."
     "To mi zvuči umirujuće. Monolit je sasvim dovoljan."
     "Ali sada smo suočeni sa jednim veliki problemom. Nešto je pošlo kako ne treba."
     "Nisam znao da još mogu da iskusim strah..."
     "Kada je pala planina Zevs, mogla je da uništi ceo ovaj svet. Sudar je bio neplaniran - štaviše, nepredvidljiv. Nikakvi proračuni nisu mogli da ga predskažu. Tom prilikom opustošena su ogromna područja morskog dna Evrope, zbrisane su čitave vrste - računajući tu i neke u koje smo polagali velike nade. I sam Monolit je oboren. Možda je čak i oštećen - a njegovi programi blokirani. Oni svakako nisu uzeli u obzir sve mogućnosti; a i kako bi, u jednoj Vaseljeni koja je gotovo beskonačna i u kojoj Slučaj uvek može da osujeti čak i najbrižljivije planiranje?"
     "To je tačno - kako za ljude, tako i za monolite."
     "Nas trojica mora da smo tu da bismo poveli računa o nepredvidljivom, kao i da budemo čuvari ovoga sveta. Već ste upoznali amfibijance; tek ćete sresti stvorenja sa oklopom od silicijuma iz potoka lave, kao i plutače koje pasu more. Naš zadatak jeste da im pomognemo da pronađu svoj puni potencijal - možda ovde, a možda negde drugde."
     "A šta je sa Čovečanstvom?"
     "Bilo je trenutaka kada sam dolazio u iskušenje da se umešam u ljudske poslove - ali upozorenje koje je dato Čovečanstvu važi i za mene."
     "Mi ga baš nismo poslušali."
     "Niste se ni mnogo ogrešili. U međuvremenu, ima puno toga što valja obaviti pre okončanja kratkog leta Evrope i ponovnog dolaska duge zime."
     "Koliko vremena, zapravo, imamo?"
     "Ne mnogo; jedva hiljadu godina. A ne smemo izgubiti iz vida šta se dogodilo sa Jovijancima."

Deveti deo: 3001.

60. PONOĆ U PLAZI

     Znamenito zdanje, koje se uznosilo u samotnom sjaju povrh šuma središnjeg Menhetna, malo se promenilo za hiljadu godina. U minulim razdobljima ono je očuvano sa puno poštovanja. Kao i svi istorijski spomenici, zdanje je davno bilo optočeno mikronski tankim slojem dijamanata, tako da je sada doslovce stajalo izvan razornog upliva vremena.
     Svako ko je prisustvovao sastanku prve Generalne skupštine uopšte ne bi mogao poverovati da je u međuvremenu prošlo devet stoleća. Verovatno bi ih, međutim, zbunila crna ploča, lišena bilo kakvih pojedinosti, koja je stajala u Plazi, gotovo oponašajući sam oblik zgrade Ujedinjenih Nacija. Ako bi - kao i svako drugi - pružili ruku da je dodirnu, iznenadio bi ih neobičan način na koji bi im prsti skliznuli po njenoj abonosnoj površini.
     No, iznenađenje bi bilo nesravnjivo veće - pretvorivši se u pravo strahopoštovanje - pred prizorom čudesno preobraženih nebesa...

     Poslednji turisti otišli su pre jedan sat i Plaza je sada bila potpuno prazna. Na nebu nije bilo oblaka, a upravo su se pojavile najsjajnije zvezde; sve one slabije prigušilo je majušno sunce koje je moglo da sija i u ponoć.
     Svetlost Lucifera odražavala se ne samo sa crnog stakla drevnog zdanja, već i sa uske, srebrnaste duge koja se pružala preko južnog neba. Druge svetlosti kretale su se duž i oko nje, veoma lagano, kako se trgovina Sunčevog sistema obavljala između svih svetova njegove dve zvezde.
     A ako biste se pomno zagledali, možda biste mogli da razaberete tananu pređu tornja Panama, jednu od šest dijamantskih pupčanih vrpci koje povezuju Zemlju i njenu raštrkanu decu. Toranj se uzdizao dvadeset šest hiljada kilometara sa polutara, sežući do Prstena koji je opasivao svet.
     Najednom, gotovo podjednako brzo kao što je i nastao, Lucifer poče da se gasi. Noć koju ljudi nisu poznavali trideset pokolenja preplavi ponovo nebo i ono se osu ranije prigušenim zvezdama.
     Istog časa, po drugi put u četiri miliona godina, monolit se probudi.

ZAHVALNICE

     Posebnu zahvalnost dugujem Leriju Sešnsu i Džeriju Snajderu koji su mi izračunali položaje Halejeve komete prilikom njenog narednog dolaska. Oni ne snose nikakvu odgovornost za eventualne veće orbitalne poremećaje koje sam je izazvao.
     Naročito sam zahvalan Melvinu Rosu iz Nacionalne laboratorije Lorens Livermor, ne samo na zadivljujućoj zamisli o planetama sa dijamantskim jezgrom, nego i na primercima njegovog (nadam se) istorijskog ogleda o toj stvari.
     Verujem da će moj stari prijatelj dr Luis Alvarez uživati u mojim nesputanim ekstrapolacijama njegovih istraživanja i zahvaljujem mu na velikoj pomoći i nadahnuću iz poslednjih trideset pet godina.
     Velika zahvalnost pripada i Džentriju Liju iz NASA-e - autoru sa kojim sam potpisao 'Kolevku' - zato što mi je lično doneo iz Los Anđelesa u Kolombo prenosivi kompjuter 'Kajpro 2000' koji mi je omogućio da ovu knjigu pišem na raznim egzotičnim i - što je još važnije - samotnim mestima.
     Poglavlja 5, 58 i 59 delimično se temelje na građi preuzetoj iz '2010: Druge odiseje'. (Ako autor ne sme da plagira samoga sebe, koga onda sme?)
     Konačno, nadam se da mi je kosmonaut Aleksej Leonov sada oprostio što sam ga doveo u vezu sa dr Andrejom Saharovom (koji se još nalazio u izgnanstvu u Gorkom kada sam obojici posvetio '2010.') Uz to, izražavam iskreno žaljenje svom predusretljivom moskovskom domaćinu i uredniku Vasiliju Žarčenku zato što sam ga uvalio u grdnu nevolju time što sam od njega pozajmio imena raznih disidenata - od kojih većina, sa zadovoljstvom mogu da kažem, nije više utamničena. Jednoga dana, nadam se, pretplatnici časopisa 'Tehnika maladoži' doći će u priliku da nastave praćenje u nastavcima '2010.' čije je prvobitno izlaženje tako tajanstveno prekinuto...

     Artur Č. Klark
     Kolombo, Šri Lanka
     25. april 1987.

     Pošto sam završio rad na rukopisu, dogodilo se nešto čudnovato. Sve vreme sam imao utisak da je ovo što pišem plod mašte: izgleda, međutim, da sam bio u zabludi. Razmotrite, naime, sledeće okolnosti:

     1. U romanu '2010: Druga odiseja' svemirski brod 'Leonov' kreće se na 'Saharovljev pogon'.
     2. Pola stoleća kasnije, u osmom poglavlju romana '2061: Treća odiseja', svemirske brodove pogoni reakcija zasnovana na 'hladnoj fuziji', sa muonskom katalizom, koju su otkrili Luis Alvarez et al. još pedesetih godina (videti njegovu autobiografiju 'Alvarez', 'NY: Basic Books', 1987).
     3. Prema julskom broju za 1987. časopisa 'Scientific American', dr Saharov trenutno radi na proizvodnji nuklearne energije zasnovanoj na '...hladnoj fuziji sa muonskom katalizom, koja koristi svojstva jedne egzotične, kratkovečne elementarne čestice što stoji u vezi sa elektronom... Zagovornici 'hladne fuzije' ističu da sve ključne reakcije najbolje dejstvuju na samo 900 stepeni...'

     (Londonski 'Times', 17. avgust 1987.)

     Sa velikim zanimanjem očekujem komentare akademika Saharova i dr Alvareza...

     Artur Č. Klark
     Kolombo, Šri Lanka
     10. septembar 1987.

3001: Konačna Odiseja

PROLOG: PRVOROĐENI
   Nazovite ih Prvorođeni. Iako čak ni izdaleka nisu izgledali humanoidno, bili su sazdani od krvi i mesa, a kada bi zaronili pogledom u dubine svemira, iskusili bi strahopoštovanje, čuđenje - i usamljenost. Čim su ovladali moćima za to, počeli su da tragaju za srodnicima među zvezdama.
   Tokom istraživanja nailazili su na život u mnoštvu oblika i posmatrali delovanje evolucije na hiljadama svetova. Videli su koliko su puta prve slabašne iskre inteligencije zasvetlucale i zgasnule u kosmičkoj noći.
   A kako u svekolikoj Galaksiji nisu sreli ništa dragocenije od Razuma, podsticali su svuda njegov osvit. Postali su ratari zvezdanih polja; sejali su, a ponekad i žnjeli.
   No, ponekad su, ravnodušno, morali i da iskorenjuju.
   Veliki dinosaurusi već su odavno iščezli, kao žrtve nasumičnog udara svemirskog čekića koji je potro njihov obećavajući osvit, kada je izviđački brod Prvorođenih ušao u Sunčev sistem posle putovanja koje je trajalo hiljadu godina. Promakao je pored smrznutih planeta, nakratko zastao iznad pustinja umirućeg Marsa, a onda upravio pogled ka Zemlji.
   Pod istraživačima se prostirao svet koji je bujao životom. Godinama su proučavali, sakupljali, katalogizovali. Kada su saznali sve što su mogli, dali su se na posao. Počeli su da utiču na sudbine mnogih vrsta, na kopnu i u okeanu. Ali koji će od njihovih ogleda uspeti, to neće moći da doznaju još najmanje milion godina.
   Bili su strpljivi, ali ne i besmrtni. Još je toliko toga valjalo obaviti u ovoj Vaseljeni od stotinu milijardi sunaca, čiji su ih i drugi svetovi prizivali. Otisnuli su se stoga ponovo u bezdan, znajući da se više nikada neće obreti ovde. No, za tim nije ni bilo potrebe. Sluge koje su ostavili za sobom obaviće posao do kraja.
   Na Zemlji su glečeri nadirali i povlačili se, dok je iznad njih nepromenljivi Mesec i dalje nosio u sebi svoju zvezdanu tajnu. Još sporijim ritmom od polarnog leda talasi civilizacija razlivali su se i ustupali kroz Galaksiju. Neobična, divna i užasna carstva doživljavala su uspone i padove, prenoseći svoje znanje potomstvu.
   A sada, tamo među zvezdama, evolucija je počela da se kreće ka novim metama. Prvi istraživači Zemlje odavno su stigli do granica krvi i mesa; čim su im mašine postale bolje od tela, kucnuo je čas za pokret. Najpre mozgove, a potom i same misli preneli su u blistave, nove domove od metala i dragog kamenja. U tim domovima počeli su da tumaraju Galaksijom. Više nisu gradili svemirske brodove. Sami su bili svemirski brodovi.
   Ali doba mašina-entiteta brzo je minulo. Neprekidno vršeći oglede, naučili su kako da skladište znanje u ustrojstvo samog svemira i tako sačuvaju svoje misli za večnost u smrznutim rešetkama svetlosti.
   I tako, pretočili su se najzad u čistu energiju; a na hiljadu svetova prazne ljušture koje su odbacili zakratko su se grčile u bezumnoj igri smrti, da bi se potom raspale u prah.
   Bili su sada gospodari Galaksije i mogli su do mile volje da lutaju među zvezdama i da poniru poput kakve tanane magle kroz samu tvar prostora. Iako su se konačno oslobodili tiranije materije, nisu potpuno zaboravili svoje poreklo u toplom mulju jednog iščezlog mora. A njihovi čudesni uređaji nastavili su da dejstvuju, nadzirući opite započete pre nebrojeno eona.
   Ali više ih nisu stalno obavezivali mandati njihovih tvoraca; kao i sve materijalne stvari, oni takođe nisu bili imuni na dejstvo Vremena i njegove strpljive, uvek budne sluškinje, Entropije.
   A ponekad, otkrivali su i vlastite ciljeve.

Prvi deo

   
   

   1. KOMETNI KAUBOJ
   Kapetan Dimitrij Čendler (M2973.04.21/93.106// Mars//Svemirska Akad3005) - ili 'Dim' za najprisnije prijatelje - bio je s razlogom ljut. Poruci sa Zemlje bilo je potrebno šest časova da stigne do svemirskog tegljača 'Golijat', ovde, sa druge strane Neptuna; da je prispela samo deset minuta kasnije, on je mogao da odgovori: 'Žao nam je - ne možemo sada da krenemo - upravo smo počeli da razvijamo Sunčev zastor.'
   Opravdanje bi bilo savršeno valjano; obmotavanje jednog kometnog jezgra u list reflektujućeg filma debeo samo nekoliko molekula, ali zato kilometrima širok i dugačak, nije spadalo u one poslove koji su se mogli ostaviti napola završeni.
   S druge strane, nije bila rđava zamisao izići u susret ovom smešnom zahtevu: već je bio u nemilosti u smeru Sunca, premda ne svojom krivicom. Sakupljanje leda iz Saturnovih prstenova i njegovo upućivanje ka Veneri i Merkuru, gde je stvarno bio potreban, počeli su još u dvadeset osmom veku - pre tri stotine godina. Kapetan Čendler nikada nije uspeo da vidi stvarnu razliku između slika 'pre i posle' koje su solarni konzervacionisti uvek potezali kada je trebalo da potkrepe svoje optužbe za nebesko vandalstvo. Ali javnost, još osetljiva na ekološke nesreće iz prethodnih stoleća, bila je drugačijeg mnjenja, tako da je stav 'Dalje ruke od Saturna!' prevagnuo sa ubedljivom većinom. Kao ishod toga, Čendler više nije bio 'konjokradica prstenova' već 'kometni kauboj'.
   I tako se sada nalazio ovde, na zavidnom deliću udaljenosti do Alfe Kentaura, sakupljajući grla koja su odlutala iz Kujperovog pojasa. Ovde je svakako bilo dovoljno leda da se Merkur i Venera prekriju miljama dubokim okeanima, ali moglo je potrajati stolećima pre no što se ugase paklene vatre ovih svetova i oni pretvore u mesta pogodna za život. Solarni konzervacionisti protivili su se, naravno, i ovome, premda ne više sa mnogo poleta. Milioni mrtvih koje je za sobom ostavio cunami izazvan padom asteroida u Tihi okean 2304. - ironija je bila u tome da bi udar u kopno izazvao znatno manje štete - predstavljali su podsetnik za sva potonja pokolenja na okolnost da je ljudska rasa stavila previše jaja u jednu krhku kotaricu.
   Proteći će, doduše, pedeset godina, kazao je Čendler samome sebi, pre no što ova pošiljka stigne do svog odredišta, tako da kašnjenje od jedne sedmice neće tu predstavljati neku razliku. Ali svi proračuni vezani za rotaciju, središte mase i vektore pogona moraće da se obave ponovo, a potom radio-vezom dostave Marsu radi provere. Uopšte nije bilo na odmet valjano se pozabaviti računanjem pre no što se milijarde tona leda upute orbitom koja ih može dovesti preblizu Zemlji.
   Kao i nebrojeno puta ranije, oči kapetana Čendlera upraviše se ka staroj fotografiji iznad njegovog radnog stola. Ona je prikazivala parobrod sa tri jarbola, patuljast u odnosu na ledeni breg što se nadnosio nad njim - baš kao što je i 'Golijat' u ovom trenutku delovao patuljasto.
   Često bi pomislio kako je neverovatno da je samo jedan dug životni vek razdvajao primitivno 'Otkriće' i brod koji se pod istim imenom prvi otisnuo ka Jupiteru! A šta bi tek ti drevni istraživači Antarktika kazali na prizor koji se pružao sa njegovog komandnog mosta?
   On bi ih svakako dezorijentisao, jer se zid leda kraj koga je 'Golijat' plovio pružao kako nagore tako i nadole dokle je pogled dosezao. A i sam led bio je neobičnog izgleda, sasvim oskudevajući u besprekornoj belini i plaveti kojom se odlikuju smrznuta polarna mora. Štaviše, delovao je prljavo - što je, zapravo, i bio. Samo oko devedeset odsto njegovog sastava predstavljalo je vodeni led: ostatak je bio veštičja čorba ugljeničnih i sumpornih jedinjenja, od kojih je većina ostajala stabilna samo na temperaturama blizu apsolutne nule. Njihovo otapanje moglo je da urodi neprijatnim iznenađenjima. Od jednog astrohemičara potekao je tim povodom znameniti iskaz: 'Kometama se oseća iz usta.'
   "Kapetan svom osoblju", objavi Čendler. "Imamo malu izmenu programa. Zatraženo je da nakratko odložimo operacije kako bismo ispitali jedan nalaz radara 'Svemirskog čuvara'."
   "Ima li pojedinosti?" upita neko, pošto je zamro hor gunđanja preko brodskog interkoma.
   "Nema mnogo, ali pretpostavljam da je posredi jedan od projekata 'milenijumskog odbora' koji su zaboravili da obustave."
   Usledila su nova gunđanja: svima se bila smučila ona sila događaja kojima je planirano da se proslavi kraj trećeg milenijuma. Zavladalo je sveopšte olakšanje kada je prvi januar 3001. prošao sasvim mirno, a ljudska rasa se vratila svojim uobičajenim poslovima.
   "Sva je prilika da će ponovo biti lažna uzbuna, kao i prošli put. Vratićemo se našem poslu što pre budemo mogli. Kapetan - gotovo."
   Bio je to treći pohod ove vrste, pomisli Čendler smrknuto, u njegovoj karijeri. Iako se već vekovima istražuje, Sunčev sistem još nije iscrpeo sva svoja iznenađenja, tako da je 'Svemirski čuvar' verovatno imao dobar razlog za svoj zahtev. Jedino se nadao da nekakav idiot bujne mašte nije ponovo uočio znameniti 'zlatni asteroid'. Čak i da postoji - u šta Čendler ni na trenutak nije poverovao - on bi predstavljao samo predmet od minerološkog interesa: stvarna vrednost bila bi mu znatno manja od leda koji je on slao u smeru Sunca, da oživi jalove svetove.
   Postojala je, međutim, jedna mogućnost koju nije uzeo sasvim ozbiljno. Ljudska rasa raspršila je robotske sonde u prostor prečnika stotinu svetlosnih godina - a monolit u Tihou bio je stalni podsetnik na to da su i znatno starije civilizacije preduzele slične poduhvate. Bilo je sasvim moguće da se u Sunčevom sistemu nalaze, odnosno da prolaze kroz njega, i drugi tuđinski artefakti. Kapetan Čendler je sumnjao, međutim, da 'Svemirski čuvar' ima tako nešto u vidu: teško da bi u tom slučaju uputio svemirski tegljač klase I da proveri neidentifikovani radarski trag.
   Pet časova kasnije, radar na 'Golijatu' otkrio je odjek na krajnjem dometu; čak i kada se uzme u obzir razdaljina, izgledao je razočaravajuće mali. No, kako je postajao jasniji i jači, počeo je da odaje potpis metalnog predmeta, dugačkog možda dva metra. Kretao se orbitom koja je vodila iz Sunčevog sistema, što je gotovo sigurno značilo, zaključi Čendler, da je posredi jedan od nebrojenih komada svemirskog otpada koje je čovečanstvo poslalo put zvezda tokom poslednjeg milenijuma - i koji jednoga dana mogu predstavljati jedini dokaz da je ljudska rasa ikada postojala.
   A onda se predmet dovoljno približio za vizuelno osmatranje, i kapetan Čendler je shvatio, uz zapanjenost i strahopoštovanje, da je to neki strpljivi istoričar i dalje tragao za najstarijim ostacima svemirske ere. Prava je šteta što su mu kompjuteri dali odgovor samo nekoliko godina prekasno za proslavu milenijuma!
   "'Golijat' ovde", uputi Čendler radio-poruku u pravcu Zemlje; ton mu je postao svečan i ispunjen ponosom. "Na brodu imamo astronauta starog hiljadu godina. A mogu da pretpostavim ko je to."

2. BUĐENJE
   Frenk Pul se probudio, ali se nije sećao. Nije bio siguran čak ni u to kako se zove.
   Očigledno se nalazio u bolničkoj sobi: iako su mu oči još bile zatvorene, najprimitivnije i najevokativnije od njegovih čula mu je to jasno kazalo. Svaki udisaj donosio je slabašan i ne neprijatan miris antiseptika u vazduhu, pobuđujući sećanje na vreme kada je - naravno! - kao neoprezni momčić slomio rebro na prvenstvu Arizone u vožnji deltaplanom.
   Sada je sve počelo da mu se vraća. Ja sam zamenik zapovednika Frenk Pul, izvršni oficir na američkom svemirskom brodu 'Otkriće', u pohodu na Jupiter koji se sprovodi u najvećoj tajnosti...
   Učinilo mu se da mu je neka ledena šaka stegla srce. Prisetio se, kao da gleda usporeni film, kako se odbegla svemirska kapsula ustremljuje ka njemu, sa ispruženim metalnim kandžama. Potom je usledio bešumni sudar - a onda ne sasvim bešumno oticanje vazduha iz njegovog skafandra. Posle toga - završni spomen: bespomoćno se okreće u svemiru, upinjući se uzaludno da poveže prekinuto crevo za vazduh.
   No, dobro, ma koja tajanstvena nevolja da se zbila sa svemirskom kapsulom, sada je bio na bezbednom. Verovatno je Dejv brzo izišao iz broda i spasao ga pre no što je odsustvo kiseonika stiglo da načini trajna moždana oštećenja.
   Stari dobri Dejv! - reče on u sebi. Moram da mu se zahva... Samo trenutak! Ali ja očito sada nisam na 'Otkriću', a svakako nisam mogao biti toliko u nesvesti da budem prebačen natrag na Zemlju!
   Njegov smeteni tok misli naglo je prekinuo dolazak nadzornice bolnice i dveju sestara, odevenih u vajkadašnje uniforme svoje profesije. Izgledale su pomalo iznenađeno: Pul se zapitao da li se probudio malo pre vremena, a ta pomisao ispunila ga je detinjim osećanjem zadovoljstva.
   "Zdravo!" reče on, posle nekoliko neuspelih pokušaja; glasne žice kao da su mu sasvim zarđale. "Kako mi je?"
   Nadzornica mu se osmehnu, a onda stavi prst preko usana, uputivši mu očigledan nalog da ne govori. Dve sestre otpočeše potom da žurno posluju oko njega, vičnim pokretima, proveravajući mu puls, temperaturu, reflekse. Kada mu je jedna od njih podigla desnu ruku, a onda je pustila da padne, Pul je primetio nešto neobično. Padala je lagano, a težina kao da joj je bila manja od normalne. Baš kao, uostalom, i težina njegovog tela, kada je pokušao da se pokrene.
   Dakle, mora da sam na nekoj planeti, pomisli on. Ili na svemirskoj stanici sa veštačkom silom teže. Svakako nisam na Zemlji - nisam dovoljno težak.
   Zaustio je da postavi očigledno pitanje, kada mu nadzornica pritisnu nešto o bočnu stranu vrata. Osetio je slabašno bockanje, a onda je ponovo utonuo u spavanje bez snova. Tik pre no što mu je svest iščilela, imao je vremena samo za još jednu pometenu pomisao.
   Baš čudno - nisu prozborile ni reč - sve vreme koje su provele sa mnom.

3. OPORAVAK
   Kada se ponovo probudio i ugledao pokraj postelje nadzornicu i sestre, Pul se osetio dovoljno jak da zapita:
   "Gde se nalazim? To sigurno možete da mi kažete!"
   Tri žene izmenjaše poglede, očigledno neodlučne kako da postupe. Konačno, oglasila se nadzornica, oblikujući reči veoma lagano i pažljivo: "Sve je u redu, gospodine Pul. Profesor Anderson stići će svakog časa... On će vam objasniti."
   Šta da mi objasni? - zapita se Pul uz izvesnu ozlojeđenost. Ali, bar govori engleski, premda ne mogu da odredim njen naglasak...
   Anderson mora da je već bio na putu, jer se nekoliko trenutaka potom vrata otvoriše - i Pul načas spazi omanju gomilu radoznalih posmatrača koji su zurili u njega. Počeo je da se oseća kao novi eksponat u zoološkom vrtu.
   Profesor Anderson bio je oniži, živahan čovek na čijem su se licu ukrštali ključni vidovi nekoliko rasa - kineske, polinežanske, nordijske - na krajnje zbunjujući način. Pozdravio je Pula tako što je podigao desni dlan, a onda se očito trgao, pa pružio šaku i rukovao se, uz neobično oklevanje, kao da uvežbava neki nepoznati gest.
   "Drago mi je što vidim da dobro izgledate, gospodine Pul... Začas ćete ustati iz kreveta."
   Ponovo čudnovat naglasak i sporo izgovaranje - ali optimističko držanje uz postelju bolesnika bilo je svojstveno svim doktorima, na svim mestima, u svim dobima.
   "Milo mi je što to čujem. Možda biste sada mogli da mi odgovorite na nekoliko pitanja..."
   "Svakako, svakako. Samo trenutak."
   Anderson se obratio nadzornici tako brzo i tiho da je Pul uspeo da uhvati tek nekoliko reči, od kojih su mu neke bile potpuno nepoznate. Onda nadzornica dade znak jednoj od sestara koja otvori zidni ormanić i izvadi odande tanku metalnu traku koju obavi oko Pulove glave.
   "Šta je to?" upita on, poput onih teških pacijenata koji stalno hoće da znaju šta im se događa, što doktorima uvek ide na živce. "Očitavanje EEG-a?"
   Profesor, nadzornica i sestre izgledali su podjednako u nedoumici. A onda se spori smešak razli Andersonovim licem.
   "Oh - elektro... encef... alo... gram", reče on lagano, kao da reč izvlači sa samog dna pamćenja. "Sasvim ste u pravu. Samo želimo da proverimo kako vam mozak funkcioniše."
   Mozak bi mi odlično funkcionisao kada biste mi samo dopustili da ga koristim, progunđa bešumno Pul. Ali, evo, bar smo negde stigli - najzad.
   "Gospodine Pul", reče Anderson, govoreći i dalje na onaj pompezan način, kao da koristi strani jezik, "poznato vam je, naravno, da ste bili... onesposobljeni... u ozbiljnoj nesreći dok ste radili izvan 'Otkrića'."
   Pul klimnu u znak saglasnosti.
   "Počinjem da podozrevam", odvrati on oporo, "da 'onesposobljen' predstavlja eufemizam."
   Andersonu vidljivo laknu, a lice mu lagano ozari smešak.
   "Sasvim ste u pravu. Recite mi, šta mislite da se dogodilo."
   "Pa, najpovoljnija mogućnost jeste da me je, pošto sam se onesvestio, Dejv Boumen spasao i vratio na brod. Kako je Dejv? Niko ništa neće da mi kaže!"
   "Sve u svoje vreme... a najnepovoljnija mogućnost?"
   Frenku Pulu se učinilo da mu je preko vrata prešao dah studenog vetra. Sumnja koja mu se lagano oblikovala u glavi počela je da stiče zasnovanost.
   "Da sam poginuo, a onda sam doveden ovamo - ma gde to bilo - i vi ste me oživeli. Hvala vam..."
   "Sasvim tačno. I sada ste opet na Zemlji. Odnosno, sasvim blizu nje."
   Šta je hteo da kaže time 'sasvim blizu nje'? Ovde svakako postoji gravitaciono polje - što znači da se po svoj prilici nalazi unutar velikog, rotirajućeg točka orbitalne svemirske stanice. No, nije bitno: postoje znatno važnije stvari o kojima treba razmisliti.
   Pul se upustio u brzo računanje. Ako ga je Dejv stavio u hibernakulum, probudio ostale članove posade i okončao misiju na Jupiter - pa to bi onda značilo da je 'mrtav' već punih pet godina!
   "Koji je danas datum?" upita on, što je pribranije mogao.
   Profesor i nadzornica izmenjaše poglede. Pul ponovo oseti dah hladnog vetra na vratu.
   "Moram vam reći, gospodine Pul, da vas Boumen nije spasao. Smatrao je - na čemu mu se ne može zameriti - da ste neopozivo mrtvi. Istovremeno, bio je suočen sa očajnički ozbiljnom krizom koja je ugrožavala i njegov život...
   I tako, otplutali ste u svemir, prošli pokraj Jupiterovog sistema i zaputili se ka zvezdama. Srećom, bili ste toliko ispod tačke mržnjenja da metabolizam uopšte nije dejstvovao - ali pravo je čudo što ste uopšte pronađeni. Vi ste jedan od najsrećnijih živih ljudi. Ne - ljudi koju su ikada živeli!"
   Jesam li? - upita se Pul tupo. Pet godina, baš! Moglo je proteći puno stoleće - ili još duže.
   "Da čujem", zatraži on.
   Profesor i nadzornica kao da su konsultovali neki nevidljivi monitor: kada su se pogledali i klimnuli jedno drugom u znak saglasnosti, Pul je naslutio da su svi oni uključeni u bolničko informaciono kolo, spojeno sa povezom oko glave koji je on nosio.
   "Frenk", reče profesor Anderson, načinivši gladak prelaz u ulogu dugogodišnjeg porodičnog lekara, "ovo će biti veliki šok za vas, ali u stanju ste da ga podnesete - a što pre doznate, tim bolje.
   Na početku smo četvrtog milenijuma. Verujte mi - otisnuli ste se sa Zemlje pre skoro hiljadu godina."
   "Verujem vam", uzvrati Pul mirno. A onda, na njegovu silnu ozlojeđenost, soba stade da se okreće oko njega i on ništa više nije znao.
   
   Kada mu se povratila svest, ustanovio je da više nije u sumornoj bolničkoj sobi već u luksuznom apartmanu sa privlačnim - i postojano promenljivim - prizorima na zidovima. Neki su predstavljali čuvene i poznate slike, drugi su prikazivali predele kopna i mora, možda iz njegovog vremena. Nije postojalo ništa tuđinsko ili uznemirujuće: to će, pretpostavio je, doći kasnije.
   Njegovo sadašnje okruženje bilo je, očito, veoma brižljivo programirano: zapitao se da li negde postoji ekvivalent televizijskog ekrana (koliko bi kanala bilo u trećem milenijumu?), ali nije mogao da vidi ni traga od nekog kontrolnog uređaja blizu kreveta. Postojalo je toliko toga što je želeo da dozna o ovom novom svetu: bio je divljak koji se iznenada obreo u civilizaciji.
   Ali najpre mora da povrati snagu - i nauči jezik; čak ni ovladavanje snimanjem zvuka, staro već stotinu godina u času kada je Pul bio rođen, nije osujetilo velike promene u gramatici i izgovoru. A postojalo je na hiljade novih reči, poglavito u nauci i tehnologiji, premda je on često bio u stanju da pogodi šta bi mogle da znače.
   Veće osujećenje, međutim, stvaralo je mnoštvo znamenitih i neznamenitih imena koja su se nakupila tokom milenijuma, a koja mu ništa nisu predstavljala. Sedmicama, sve dok nije sakupio banku podataka, razgovori koje je vodio morali su često da budu prekidani zbog biografskih praznina.
   Kako mu se snaga vraćala, tako se povećavao i broj posetilaca, premda uvek pod pomnim nadzorom profesora Andersona. Dolazili su mu medicinski stručnjaci, naučnici iz više disciplina, kao i - što ga je ponajviše zanimalo - zapovednici svemirskih brodova.
   Postojalo je malo toga što je mogao da kaže lekarima i istoričarima, a što već negde nije bilo zabeleženo u džinovskim bankama podataka čovečanstva, ali on je često bio u prilici da im pruži prečice i nove uvide o zbivanjima iz svog vremena. Iako su se svi ophodili prema njemu sa krajnjim poštovanjem i pažljivo ga slušali kada bi pokušavao da im odgovori na pitanja, nisu bili baš voljni da uzvrate na njegova. Pul je počeo da se oseća prekomerno zaštićen od kulturnog šoka, pa je napola ozbiljno počeo da razmišlja o tome kako da pobegne iz apartmana. U retkim prilikama kada je ostajao sam, nije se iznenadio kada bi ustanovio da su vrata zaključana.
   A onda je dolazak doktora Indre Volis sve promenio. Uprkos imenu, njen glavni rasni sastojak izgleda da je bio japanski, a bilo je trenutaka kada je Pul uz sasvim malu pomoć mašte mogao da je zamisli kao već prilično zrelu gejšu. Teško, međutim, da je ovakva slika pristajala jednoj uglednoj istoričarki koja je držala virtuelnu katedru na univerzitetu što se i dalje dičio pravim bršljanom. Ona je bila prvi posetilac koji je tečno vladao Pulovim engleskim, zbog čega ju je sa radošću dočekao.
   "Gospodine Pul", poče ona, veoma poslovnim glasom, "dodeljena sam vam kao zvanični vodič i - da tako kažemo - mentor. Moje zvanje... specijalizirala sam vaše razdoblje... teza mi je bila 'Kolaps nacija-država, 2000-2050'. Mislim da možemo pomoći jedno drugom u mnogo pogleda."
   "Uveren sam da je tako. Najpre bih voleo da me izvedete odavde, kako bih mogao malo da vidim vaš svet."
   "Upravo to nameravamo. Ali najpre moramo da vam damo Ident. Bez toga biste bili - kako bi se kazalo? - ne-osoba. Bilo bi vam gotovo nemoguće da pođete bilo kuda ili da bilo šta obavite. Nijedan inputni uređaj ne bi prepoznao vaše postojanje."
   "Baš sam to i očekivao", uzvrati Pul, uz opor smešak. "Stvari su već počele da idu u tom pravcu u moje vreme - a mnogim ljudima nije se dopala ta zamisao."
   "Još ima onih kojima se ne dopada. Oni se isključuju i žive neko vreme u divljini - ima je znatno više na Zemlji nego u vašem stoleću! Ali uvek nose sa sobom svoje kompake, kako bi mogli da potraže pomoć ako se nađu u neprilici. Prosečno vreme iznosi oko pet dana."
   "Žao mi je što to čujem. Ljudska rasa se očigledno iskvarila."
   Pažljivo ju je ispitivao, pokušavajući da odredi granice njene popustljivosti i da dođe do predstave o njenoj ličnosti. Bilo je očigledno da će mnogo vremena provesti zajedno, kao i da će on zavisiti od nje na stotine načina. Pa ipak, nije bio siguran da li će mu se ikada dopasti: možda ga je držala samo za očaravajući muzejski eksponat.
   Na Pulovo iznenađenje, ona se saglasila sa njegovom kritikom.
   "To je možda tačno - u nekim pogledima. Verovatno smo fizički slabiji, ali smo zato zdraviji i bolje prilagođeni od većine ljudi koji su ikada živeli. 'Otmeni divljak' oduvek je bio samo mit.n
   Uputila se do male pravougaone ploče, postavljene u vratima na nivou očiju. Približno je bila veličine nekog od nebrojenih časopisa koji su bujali u davnom dobu štampe, a Pul je zapazio da svaka soba ima bar jednu takvu. Obično su bile prazne, ali povremeno bi na njima tekli redovi teksta, potpuno nerazumljivi Pulu, čak i kada bi mu većina reči bila poznata. Jednom je ploča u njegovom apartmanu stala da emituje žurne piskove koje je on prenebregao, pretpostavivši da će se neko drugi pozabaviti problemom, ma šta bilo posredi. Srećom, buka je prestala podjednako naglo kao što je i počela.
   Doktor Volis položi dlan na ploču, a onda ga podiže posle nekoliko sekundi. Osmotrila je Pula i kazala uz smešak: "Hodite da pogledate ovo."
   Natpis koji se iznenada pojavio stekao je u dobroj meri smisao, kada ga je polako pročitao:
   VOLIS, INDRA (Ž2970.03.11/31.885//IST. OKSFORD)
   "Pretpostavljam da je 'Ž' oznaka za žensko, datum rođenja je 11. mart 2970, a u vezi ste sa Odsekom za istoriju na Oksfordu. A ovo - 31.885 - to je vaš lični identifikacioni broj. Je li tačno?"
   "Izvrsno, gospodine Pul. Videla sam neke vaše adrese za elektronsku poštu i brojeve kreditnih kartica - odvratni nizovi alfanumeričkog trabunjanja koje niko nikada ne bi mogao da upamti! Ali mi svi znamo svoj datum rođenja, a deliće ga još najviše 99.999 drugih ljudi. Prema tome, petocifreni broj je sve što vam je potrebno... a čak i ako ga zaboravite, uopšte, zapravo, nije važno. Kao što vidite, on je deo vas."
   "Implant?"
   "Da - nanočip pri rođenju, po jedan na svakom dlanu, radi redundantnosti. Uopšte nećete osećati svoj kada ga budete dobili. Ali zadali ste nam mali problem..."
   "Koji?"
   "Čitači koje ćete najčešće sretati odveć su prostodušni da bi poverovali u vaš datum rođenja. S vašim dopuštenjem, preinačili smo ga stoga za hiljadu godina."
   "Imate moje dopuštenje. A ostatak Identa?"
   "Po želji. Možete ga ostaviti praznog, uneti vaša trenutna zanimanja i mesto - ili ga koristiti za lične poruke, opšte ili usmerene."
   Neke stvari, Pul je bio siguran, stolećima ostaju nepromenjene. Veliki deo tih 'usmerenih' poruka bio bi uistinu lične prirode.
   Zapitao se da li i u ovom dobu ima još autocenzure ili cenzure - kao i to da li se time više postiglo na poboljšanju morala drugih ljudi nego u njegovom vremenu.
   Moraće da upita doktora Volis o tome, kada je bolje upozna.

4. SOBA S POGLEDOM
   "Frenk... profesor Anderson smatra da ste dovoljno ojačali za malu šetnju."
   "Drago mi je što to čujem. Da li znate za izraz 'dobiti pundravce'?"
   "Ne znam - ali mogu da zamislim šta znači."
   Pul se tako dobro prilagodio niskoj sili teže da su mu dugi koraci koje je pravio izgledali savršeno normalni. Pola gravitacije, procenio je - baš prava mera da se javi osećaj lepršavosti. Sreli su samo nekoliko ljudi prilikom šetnje; svi su mu bili stranci, ali su mu uputili i osmeh pošto bi ga prepoznali. Već sam, pomisli Pul ne bez izvesne samodopadljivosti, postao najpoznatija ličnost ovog sveta. To bi trebalo da bude od velike pomoći - kada budem odlučio šta da radim sa ostatkom života. Predstoji mi najmanje još jedno stoleće, ako je verovati Andersonu...
   Hodnik kojim su se kretali bio je potpuno jednoličan, izuzev povremenih numerisanih vrata, koja su sva imala univerzalne ploče za prepoznavanje. Pul je išao za Indrom možda dve stotine metara kada se naglo zaustavio, šokiran činjenicom da nije uvideo nešto tako očigledno.
   "Pa ova svemirska stanica mora da je ogromna!" uzviknu on.
   Indra mu uputi osmeh.
   "Kako je glasio onaj vaš izraz: 'Još ništa ste videli'?"
   "Još ništa niste videli", ispravi je on, odsutno. I dalje je pokušavao da proceni razmere ovog zdanja, kada se suočio sa novim iznenađenjem. Ko je mogao da zamisli svemirsku stanicu dovoljno veliku da u nju stane metro - minijaturan, doduše, sa samo jednim vozilom koje je moglo da primi dvanaest putnika.
   "Osmatrački salon tri", naloži Indra, i oni se bešumno i brzo udaljiše sa terminala.
   Pul proveri vreme na složenom ručnom satu čije je funkcije još istraživao. Jedno od manjih iznenađenja bilo je to da je ceo svet prešao na 'univerzalno vreme': zbunjujući pojasevi vremenskih zona odbačeni su sa razvojem globalnih komunikacija. O tome se opširno raspredalo u dvadeset prvom veku, kada se i javio predlog da se solarno vreme zameni zvezdanim. U tom slučaju, tokom godine, Sunce bi obišlo ceo časovnik: ako bi sada izišlo u ponoć, šest meseci kasnije posmatrač na istom mestu video bi ga kako zalazi.
   Ništa, međutim, nije ispalo od te zamisli 'jednakog vremena na Suncu' - kao ni od još bombastičnijih pokušaja da se reformiše kalendar. Ovaj posao, kako je cinično primećeno, moraće da sačeka neku novu tehnološku eru. Jednoga dana, svakako, biće ispravljena jedna od manjih Božijih grešaka: Zemljina orbita biće tako preudešena da svaka godina ima dvanaest meseci od po tačno trideset dana...
   Koliko je Pul mogao da prosudi po brzini i proteklom vremenu, mora da su prevalili najmanje tri kilometra pre no što se vozilo bešumno zaustavilo, vrata se otvorila, a jedan milozvučan autoglas objavio: "Uživajte u pogledu. Današnja oblačnost iznosi trideset pet odsto."
   Konačno se, pomisli Pul, približavamo spoljnjem zidu. No, postojala je još jedna tajna - uprkos razdaljini koju je prevalio, ni snaga, a ni pravac gravitacije nisu se promenili! Nije mogao da zamisli toliko veliku rotirajuću svemirsku stanicu da se ge-vektor ne promeni prilikom ovakve promene položaja... Da li je, ipak, moguće da se nalazi na nekoj planeti? Ali osećao bi se lakši - uglavnom znatno lakši - na bilo kom drugom nastanjivom svetu Sunčevog sistema.
   Kada su se spoljnja vrata terminala otvorila i Pul se obreo u maloj vazdušnoj komori, uvideo je da se uistinu mora nalaziti u svemiru. Ali gde su skafandri? Zabrinuto se osvrnuo unaokolo: biti tako blizu vakuumu, nag i nezaštićen, to se protivilo svim njegovim instinktima. Jedno iskustvo te vrste bilo mu je više nego dovoljno...
   "Još malo pa smo stigli", reče Indra umirujućim glasom.
   Poslednja vrata se otvoriše i on se suoči sa potpunim crnilom svemira, kroz ogroman prozor koji je bio zakrivljen kako uspravno tako i vodoravno. Osetio se kao zlatna ribica u okruglom akvarijumu, ponadavši se da su projektanti ovog odvažnog inženjerskog poduhvata tačno znali šta rade. Njima su, svakako, na raspolaganju stajali bolji građevinski materijali od onih što su postojali u njegovom vremenu.
   Iako su zvezde zacelo sijale napolju, njegove oči prilagođene na rasvetu nisu mogle da razaberu ništa drugo osim crne praznine sa druge strane krivine velikog prozora. Kada se zaputio ka njemu kako bi mu se vidik proširio, Indra ga zaustavi i pokaza pravo napred.
   "Pogledajte pažljivo", reče ona. "Da li ga vidite?"
   Pul zažmirka i upilji se u noć. Ovo mora biti samo opsena - čak i, sakloni Bože, naprslina na prozoru!
   Zatresao je glavom. Ne, bilo je stvarno. Ali šta je to? Prisetio se tog časa Euklidove definicije: 'Duž ima dužinu, ali ne i debljinu."
   Pružajući se celom dužinom prozora i očito nastavljajući izvan vidokruga kako gore tako i dole, stajala je jedna svetlosna nit koju je sasvim lako bilo razabrati kada bi se gledalo u nju, premda tako jednodimenziona da se na nju pojam 'tanko' uopšte nije mogao primeniti. No, ipak nije bila sasvim bezoblična: jedva vidljive tačkice veće sjajnosti stajale su na njoj na nepravilnim razmacima, poput kapljica vode na paučini.
   Pul nastavi da korača prema prozoru, a vidik stade da mu se proširuje, sve dok konačno nije došao u priliku da vidi ono što je ležalo ispod. Prizor je bio dobro poznat: ceo evropski kontinent i pretežan deo severne Afrike, onako kako ih je toliko puta video iz svemira. Ipak se, dakle, nalazi na orbiti - verovatno polutarnoj, na visini od najmanje hiljadu kilometara.
   Indra ga je posmatrala s upitnim osmehom.
   "Približite se još malo prozoru", reče ona, veoma tiho. "Kako biste mogli da pogledate pravo dole. Nadam se da dobro podnosite visinu."
   Baš smešno reći tako nešto jednom astronautu! - pomisli Pul, zakoračivši napred. Da patim od vrtoglavice, ne bih se uopšte ovim bavio...
   Tek što mu je ova misao minula umom, on uzviknu 'Bože moj!" i nevoljno ustuknu od prozora. A onda, zaustavivši se, odvaži se da pogleda ponovo.
   Posmatrao je udaljeno Sredozemlje sa pročelja jednog valjkastog tornja, čiji je blago zakrivljeni zid ukazivao na prečnik od više kilometara. Ali to nije bilo ništa u poređenju sa njegovom dužinom, jer pružao se nadole, nadole, nadole - sve dok se nije izgubio u maglama negde iznad Afrike. Pretpostavio je da seže sve do površine.
   "Na kojoj smo visini?" prošaputa on.
   "Dve hiljade kilometara. Ali pogledajte sada nagore."
   Ovoga puta, šok je bio manji: očekivao je ono što je ugledao. Toranj se smanjivao nagore sve dok nije postao blistava pređa spram crnog zaleđa svemira, a on uopšte nije sumnjao u to da se uzdiže sve do geostacionarne orbite, trideset šest hiljada kilometara iznad polutara. Ovakve maštarije bile su dobro poznate u Pulovo vreme: on nikada nije ni sanjao o tome da će ih videti ostvarene - i da će obitavati na takvom mestu.
   Pokazao je ka dalekoj niti koja je nicala sa istočnog obzorja.
   "To mora da je drugi Toranj."
   "Da - azijski. Mi njima izgledamo u dlaku isto."
   "Koliko ih ima?"
   "Samo četiri, na podjednakim razmacima oko polutara. Afrički, azijski, američki i pacifički. Ovaj poslednji gotovo je prazan - završeno je samo nekoliko stotina nivoa. Nema tamo ničeg drugog da se vidi osim vode..."
   Pul je i dalje upijao ovu čudesnu zamisao, kada mu na um pade jedna uznemirujuća pomisao.
   "Već je u moje doba bilo na hiljade satelita, razmeštenih na svim visinama. Kako izbegavate sudare?"
   Na Indrinom licu pojavi se izraz nelagodnosti.
   "Ovaj... nikada nisam razmišljala o tome... to nije moja struka." Zastala je na trenutak, očito prebirajući po sećanju. A onda se ozari.
   "Mislim da je došlo do obimne operacije čišćenja, pre više stoleća. Sada naprosto više nema satelita ispod stacionarne orbite."
   To zvuči suvislo, zaključi Pul. Više nema potrebe za njima - četiri džinovska Tornja mogu da pruže sve pogodnosti koje su nekada obezbeđivale hiljade satelita i svemirskih stanica.
   "I nikada nije došlo do nekog nesrećnog slučaja - sudara sa svemirskim brodovima koji se otiskuju sa Zemlje ili se vraćaju u atmosferu?"
   Indra ga iznenađeno pogleda.
   "Ali više nema poletanja sa Zemlje i sletanja na nju." Ona pokaza ka tavanici. "Sve svemirske luke sada su tamo gde i treba da budu - gore, na spoljnjem prstenu. Čini mi se da već četiri stotine godina nijedna raketa nije poletela sa površine Zemlje."
   Pul se i dalje nosio s ovim, kada mu pažnju privuče jedna sitna nepravilnost. Obuka za astronauta izoštrila mu je čula za uočavanje svakog odstupanja od normalnog: u svemiru bi to moglo da predstavlja razliku između života i smrti.
   Sunce se nalazilo izvan vidokruga, visoko gore, ali njegovi zraci koji su se slivali kroz ogroman prozor islikali su blistavu traku svetlosti na podu. Presecajući tu traku pod izvesnim uglom, pružala se još jedna, znatno bleđa, tako da je prozorski okvir bacao dvostruku senku.
   Pul se gotovo morao spustiti na kolena kako bi mogao da pogleda pravo nagore. Smatrao je da je već postao imun na iznenađenja, ali prizor dva sunca na trenutak ga je ostavio bez reči.
   "Šta je to?" prozbori on, pošto je povratio dah.
   "Oh - zar vam nisu kazali? To je Lucifer."
   "Zemlja ima još jedno sunce?"
   "Pa, ono nam ne daje mnogo toplote, ali Mesec je zbog njega ostao bez posla... Pre no što se druga misija uputila tamo u potragu za vama, to je bila planeta Jupiter."
   Znao sam da mi predstoji mnogo toga da naučim o ovom novom svetu, pomisli Pul. Ali da će biti toliko mnogo, to nisam ni slutio.
   

5. OBRAZOVANJE
   Pul je bio i zapanjen i oduševljen kada su mu doneli televizor u sobu i smestili ga kraj njegovog kreveta. Oduševljen, zato što je patio od blage informacione izgladnelosti - a zapanjen zato što je posredi bio model koji je još u njegovo vreme smatran za zastareo.
   "Morali smo da obećamo muzeju da ćemo ga vratiti", obavesti ga nadzornica. "A nadam se da ćete umeti da ga koristite."
   Dok je gladio daljinski upravljač, Pul je osetio kako ga preplavljuje plima nostalgije. Malo je drugih stvari moglo tako živo da prizove uspomene na detinjstvo i na dane kada je većina televizora bila još odveć glupa da shvati izgovorene naredbe.
   "Hvala, nadzornice. Koji je najbolji kanal za vesti?"
   U prvi mah ju je zbunilo njegovo pitanje, a onda se razvedrila.
   "Oh - shvatam šta imate na umu. Ali profesor Anderson misli da još niste spremni. U 'Arhivama' su stoga morali da sačine izbor koji će vam najvećma pogodovati."
   Pul se načas zapitao koji se medijum za skladištenje koristi u ovo vreme. Još se sećao kompakt diskova, kao i ekscentričnog, starog čika Džordža koji je bio ponosni vlasnik prestižne zbirke LP-a. Ali tehnološko takmičenje mora da se okončalo pre više stoleća - na uobičajen darvinistički način: preživljavanjem najprilagođenijih.
   Morao je priznati da je izbor bio valjano načinjen; iza toga je stajao neko (Indra?) ko je bio upućen u rani dvadeset prvi vek. Nije postojalo ništa uznemirujuće: ni ratova, ni nasilja, a sasvim malo tadašnje politike ili poslova koji bi sada delovali krajnje nebitno. Bilo je tu nekoliko lakih komedija, sportskih događaja (kako su samo doznali da je bio strastveni poklonik tenisa?), klasične i pop muzike, kao i dokumentaraca o divljim životinjama.
   Osoba koja je sve to sastavila morala je da ima smisao sa humor, jer inače ne bi uključila epizode iz svake serije 'Zvezdanih staza'. Još kao dečkić, Pul je upoznao Patrika Stjuarda i Lionarda Nimoja: zapitao se šta bi oni pomislili da su mogli da doznaju sudbinu mališana koji im je stidljivo zatražio autograme.
   U um mu se uvukla jedna depresivna pomisao čim je počeo da istražuje - uglavnom u ubrzanom režimu - te ostatke prošlosti. Pročitao je negde da je na prelazu veka - njegovog veka! - postojalo približno pedeset hiljada televizijskih stanica koje su istovremeno emitovale. Ako se ta brojka održala - a sva je prilika da se povećala - do sada je u etar otišlo na milione miliona sati TV programa. I najokoreliji cinik morao bi stoga da prizna da je verovatno postojalo najmanje milijardu časova vrednih gledanja - odnosno, na milione onih koji bi pripadali najvišim nivoima izvrsnosti. Kako pronaći tih nekoliko igala u tako džinovskom plastu sena?
   Zamisao je bila toliko ogromnih razmera - i tako obeshrabrujuća - da je posle sedam dana sve besciljnijeg surfovanja po kanalima Pul zatražio da televizor bude uklonjen. Možda je bila srećna okolnost što je imao sve manje i manje vremena za sebe tokom časova u budnom stanju, koji su se postojano uvećavali kako mu se snaga vraćala.
   Nije postojala opasnost od dosade, zahvaljujući neprekidnoj paradi ne samo ozbiljnih istraživača nego i radoznalih - a verovatno i uticajnih - građana koji su nekako uspevali da se provuku pored dvorske straže što su je postavili nadzornica i profesor Anderson. Pa ipak, bilo mu je drago kada se, jednoga dana, televizor ponovo pojavio; počeo je da pati od simptoma povlačenja - a ovoga puta, odlučio je da bude izbirljiviji u gledanju.
   Uvaženi antikvitet došao je u pratnji Indre Volis, koja se široko osmehivala.
   "Našli smo nešto što morate da vidite, Frenk. Mislimo da će vam to pomoći da se prilagodite - u svakom slučaju, sigurni smo da ćete uživati."
   Pulu je iskustvo govorilo da ovakva tvrdnja predstavlja jemstvo dosade, pa se pripremio na najgore. Ali već ga je uvodni deo smesta zgrabio, vrativši ga u stari život na način na koji bi to malo drugih stvari moglo. Odmah je prepoznao jedan od najznamenitijih glasova iz svog doba, prisetivši se da je već imao prilike da vidi ovu emisiju.
   "Atlanta, 31. decembar 2000...
   Ovo je međunarodni CNN, pet minuta pre osvita novog milenijuma, sa svim njegovim neznanim opasnostima i obećanjima...
   Ali pre no što pokušamo da istražimo budućnost, osvrnimo se na doba od pre hiljadu godina i zapitajmo se: 'Da li bi bilo koja osoba iz 1000. godine mogla makar i u obrisima da zamisli naš svet, ili da ga shvati ako bi se na neki volšeban način prebacila preko stoleća do njega?'
   Gotovo celokupna tehnologija koju mi uzimamo zdravo za gotovo izumljena je pred sam kraj našeg milenijuma - a glavnina u poslednjih dve stotine godina. Parna mašina, elektricitet, telefon, radio, televizija, film, avijacija, elektronika - a samo tokom jednog ljudskog veka, nuklearna energija i putovanje svemirom - kako bi sve to izgledalo najvećim umovima prošlosti? Koliko bi dugo jedan Arhimed ili jedan Leonardo uspeli da sačuvaju zdrav razum, ako bi se iznenada obreli u našem svetu?
   Primamljivo je pomisliti da bismo se mi bolje poneli ako bismo se premestili hiljadu godina u budućnost. Temeljna naučna otkrića svakako su već ostvarena: iako će nesumnjivo doći do značajnih poboljšanja na polju tehnologije, da li će postojati bilo koja naprava, ma šta što bi nam delovalo tako magično i nepojmljivo kao što bi džepni računar ili video kamera izgledali Isaku Njutnu?
   Možda se naše doba uistinu razlikuje od svih pređašnjih. Telekomunikacije, mogućnost da se snimaju slike i zvuci koji bi ranije bili nepovratno izgubljeni, osvajanje atmosfere i svemira - sve je to sazdalo jednu civilizaciju koja stoji izvan čak i najnesputanijih maštarija prošlosti. A podjednako važno, Kopernik, Njutn, Darvin i Ajnštajn u toj meri su promenili naše načine razmišljanja i naše viđenje Vaseljene da bismo mi uistinu mogli izgledati kao gotovo nova vrsta čak i najblistavijim među našim precima.
   A da li će se naši potomci, kroz hiljadu godina, osvrnuti na nas sa istim sažaljenjem kojim mi gledamo na one što su nam prethodili, ljude skromnog znanja, pune sujeverja, podložne boleštinama, kratkoga veka? Mi verujemo da znamo odgovore na pitanja koja oni nisu umeli čak ni da postave: ali kakva je iznenađenja pripremio za nas treći milenijum?
   Koji upravo ovog trena nastupa..."
   Neko veliko zvono poče da otkucava ponoć. Poslednje vibracije zamreše u tišinu...
   "Tako je to bilo - zbogom, dakle, čudesno i užasno dvadeseto stoleće..."
   Slika se tog časa razbi u bezbroj delića, a potom se pojavi novi komentator, progovorivši naglaskom koji Pul nije mogao lako da razume i koji ga trenutno prebaci u sadašnjost.
   "Sada, u prvim minutima 3001, u prilici smo da odgovorimo na pitanja iz prošlosti...
   Ljudi iz 2001, koje ste upravo videli, ne bi se osetili toliko pometeni u našem dobu kao što bi to bio neko iz 1001. u njihovom. Mnoga naša tehnološka postignuća oni su predvideli; svakako bi očekivali satelitske gradove, kao i kolonije na Mesecu i planetama. Možda bi čak bili i razočarani, zato što još nismo besmrtni i zato što smo uputili sonde samo do najbližih zvezda..."
   Indra iznenada prekide snimak.
   "Pogledajte kasnije ostalo, Frenk; zamarate se. Ali verujem da će vam ovo pomoći da se prilagodite."
   "Hvala, Indra. Moram ovo da pustim da prenoći. Ali jedno je svakako dokazano."
   "Šta?"
   "Imam sreće što nisam neko iz 1001. ko je dospeo u 2001. Bio bi to preveliki kvantni skok: sumnjam da bi se iko mogao tu prilagoditi. Ja bar znam za elektricitet i neću umreti od straha ako neka slika stane da mi se obraća."
   Nadam se, pomisli Pul, da je ovo samopouzdanje opravdano. Neko je jednom kazao da se dovoljno razvijena tehnologija ne može razlikovati od čarobnjaštva. Da li ću se suočiti sa čarobnjaštvom u ovom novom svetu - i da li ću moći da iziđem na kraj s njim?