EPILOG: 20.001.

     ...A kako u svekolikoj Galaksiji nisu susreli ništa dragocenije od Razuma, podsticali su posvuda njegov osvit. Postali su ratari zvezdanih polja; sejali su, a ponekad i žnjeli.
     No, ponekad su ravnodušno morali i da iskorenjuju.

     Tek tokom poslednjih nekoliko pokolenja Evropljani su stali da se zapućuju na Tamnu stranu, van domašaja svetlosti i toplote svog sunca koje nikada nije zalazilo, u divljinu gde se još mogao naći led koji je jednom prekrivao sav novi svet. A tek su se retki zadržali tamo da se susretnu sa kratkom i zastrašujućom noći koja dolazi kada blistavo, ali nemoćno Hladno sunce zaroni ispod obzorja.
     No, ti retki, istrajni istraživači već su otkrili da je Vaseljena oko njih neobičnija nego što su ikada zamišljali. Osetljive oči koje su im se razvile u tmastim okeanima još su ih valjano služile; bili su kadri da vide zvezde i druga tela koja su se kretala njihovim nebom. Počeli su da udaraju temelje astronomije, a neki odvažni mislioci čak su postavili pretpostavku da veliki svet Evrope nije jedina tvorevina Postanja.
     Neposredno pošto su izišli iz okeana, tokom eksplozivno brze evolucije koja im je bila nametnuta otapanjem leda, shvatili su da se predmeti na nebu mogu podeliti u tri zasebne klase. Najvažnije je, razume se, bilo sunce. Neka predanja - koja gotovo niko nije uzimao ozbiljno - govorila su o tome da se ono nije odvajkada nalazilo tu, već se pojavilo namah, najavivši kratko, kataklizmično razdoblje preobražaja kada je zamašan deo bujnog života na Evropi bio satrven. Ako je to odista bilo tačno, onda je plaćena mala cena za sve blagodeti koje su priticale sa sićušnog, neiscrpnog izvora energije što je nepomično počivao na nebu.
     Možda je Hladno sunce bilo njegov daleki brat, prognan zbog nekog zločina - i osuđen da zauvek hodi nebeskim svodom. Ono nije imalo nikakve važnosti osim za one ćaknute Evropljane koji su neprekidno postavljali pitanja o stvarima što ih je sav razuman svet prihvatao zdravo za gotovo.
     No, ipak se moralo priznati da su ti čudaci, tokom izleta na Tamnu stranu, došli do nekih zanimljivih otkrića. Tvrdili su - premda je u to bilo teško poverovati - da je čitavo nebo prošarano nepreglednim mnoštvom sićušnih svetiljki, još manjih i slabašnijih od Hladnog sunca. Sjaj im se prilično razlikovao, a i ostajale su nepomične.
     Spram tog zaleđa postojala su tri tela koja su se kretala, naizgled saglasno složenim zakonima u koje još niko nije uspeo da pronikne. Isto tako, za razliku od svega drugog na nebu, ona su bila prilično krupna - premda su im se oblik i veličina neprekidno menjali. Ponekad su se javljali u obliku diskova, ponekad polukrugova, a ponekad vitkih srpova. Bila su očigledno bliža nego sva ostala tela u Vaseljeni, budući da im se na površinama moglo razabrati obilje složenih pojedinosti koje su se stalno menjale.
     Teorija da su to uistinu drugi svetovi konačno je bila prihvaćena - premda je tek nekolicina fanatika verovala da oni mogu biti tako veliki i značajni kao Evropa. Jedan je ležao u pravcu sunca i na njemu je neprestano vrilo kao u kotlu. Na noćnoj strani mogao se videti sjaj velikih vatri - pojave koja je još nadmašala moć poimanja Evropljana, budući da im je atmosfera bila lišena kiseonika. A ponekad su žestoke eksplozije izbacivale oblake čestica sa površine; ukoliko je taj globus što stoji u pravcu sunca uistinu svet, onda je na njemu jamčno veoma neprijatno živeti. Tamo je verovatno gore nego na noćnoj strani Evrope.
     Dve druge, udaljenije kugle nisu bile, kako je izgledalo, tako plahovita mesta, no ipak su u nekim pogledima delovale još tajanstvenije. Kada bi se tama spustila na njihove površine, i tamo su se pojavljivale šare svetlosti, ali su se one veoma razlikovale od brzo promenljivih vatri uskomešanog unutrašnjeg sveta. Plamtele su gotovo postojanim sjajem i bile su usredsređene na nekoliko malih područja - premda su tokom pokolenja ta područja rasla i umnožavala se.
     Ali najneobičnija su bila svetla, silovita poput sićušnih sunaca, koja su se često mogla zapaziti kako se kreću kroz tminu između tih drugih svetova. Jednom prilikom, prisetivši se bioluminiscencije iz vlastitih mora, neki Evropljani postavili su pretpostavku da su to možda uistinu živa stvorenja; ali njihova jarkost činila je to gotovo nemogućim. Pa ipak, sve je više mislilaca smatralo da ta svetla - nepomične šare i pokretna sunca - moraju predstavljati neke neobične vidove ispoljavanja života.
     No, protiv te zamisli potezao se jedan veoma moćan argument. Ako su odista posredi živi stvorovi, zašto onda nikada ne dođu na Evropu?
     I ovde, međutim, postoje predanja. Pre mnogo hiljada pokolenja, ubrzo po osvajanju kopna, kaže se da su neka od tih svetala uistinu prišla sasvim blizu - ali su se sva odreda rasprsla; ti prasci bili su tako siloviti da su ispunili čitavo nebo, daleko nadmašivši sjaj sunca. A onda su neobični, čvrsti metali stali da padaju na zemlju; neki još i danas predstavljaju predmete obožavanja.
     Nijedan od njih nije, međutim, tako svet kao ogroman, crni monolit koji stoji na granici večnog dana, zauvek okrenut jednom stranom ka nepomičnom suncu, dok mu druga strana gleda ka zemlji noći. Deset puta viši od najvišeg Evropljanina - čak i kada ovaj sasvim ispruži svoje pipke - on je oličenje simbola tajne i nedosežnosti. Nikoga, naime, nikada nije dodirnuo; jedino se može obožavati izdaleka. Oko njega se pruža Krug sile, što odbija sve koji pokušavaju da se približe.
     Ista ta sila, smatraju mnogi, ne dopušta pristup onim pokretnim svetlima na nebu. Ako ona ikada otkaže, svetla će se spustiti na devičanske kontinente i na sve manja mora Evrope i njihova svrha biće konačno obznanjena.

     Evropljani bi bili iznenađeni da znaju kako su pomno i uz puno zbunjenosti i čuđenja taj crni monolit proučavali i umovi što su stajali iza tih pokretnih svetala. Stolećima su se njihove automatske sonde obazrivo spuštale sa orbite - uvek sa istim pogubnim ishodom. Jer sve dok ne bude kucnuo pravi čas, monolit neće dopustiti kontakt.
     A kad taj čas kucne - kada, možda, Evropljani budu izumeli radio i otkriju poruke što ih neprekidno bombarduju sa male razdaljine - monolit će možda promeniti strategiju. Možda će se - a možda i neće - odlučiti da oslobodi entitete što počivaju u njemu kako bi premostili bezdan između Evropljana i rase kojoj su oni jednom bili privrženi.
     A može se ispostaviti da jedan takav most uopšte nije moguć, odnosno da dva tako raznorodna oblika svesti uopšte ne mogu da uporedo postoje. Ako to bude tako, onda samo jedna od te dve rase može naslediti Sunčev sistem.
     Ali koja će to biti, čak ni bogovi ne znaju - bar još ne.

ZAHVALNICE

     Razume se, zahvalnost na prvom mestu mora biti upućena Stenliju Kjubriku koji mi je prilično davno poslao pismo, zapitavši me da li imam neku zamisao za 'poslovično dobar naučnofantastični film'.
     Potom, zahvalnost sledi i mom prijatelju i agentu (ovo dvoje nije uvek sinonim) Skotu Mereditu zato što je zapazio da sinopsis za film od deset strana, koji sam mu poslao kao intelektualnu vežbu, sadrži znatno šire mogućnosti, da to dugujem potomstvu, i tako dalje, i tako dalje...
     Zahvalnost takođe dugujem:
     Senjoru Horheu Luizu Kalifeu iz Rio de Žaneira na pismu koje me je nagnalo da počnem ozbiljno da razmišljam o mogućem nastavku (pošto sam prethodno godinama tvrdio da je tako nešto očigledno nemoguće).
     Dr Brusu Mareju, bivšem upravniku Laboratorije za mlazni pogon, u Pasadeni, i dr Frenku Džordanu, takođe iz LMP-a, zato što su mi izračunali mesto lagranža jedan u sistemu Io-Jupiter. Zanimljivo je da sam ja obavio istovetan proračun trideset četiri godine ranije za kolinearne Lagranžove tačke sistema Zemlja-Mesec ('Stationary Orbits', 'Journal of the British Astronomical Asssociation', decembar 1947), ali više se ne uzdam u sopstvenu sposobnost rešavanja jednačina petog stepena, čak ni uz pomoć HAL-a juniora, mog pouzdanog H/P 9100A.
     Izdavačkoj kući 'New American Library', vlasniku autorskih prava nad knjigom '2001: Odiseja u svemiru', zbog dozvole da upotrebim građu u pedeset prvom poglavlju (trideset sedmo poglavlje iz '2001: Odiseje u svemiru)', kao i navode u tridesetom i četrdesetom poglavlju.
     Generalu Poteru, iz inženjerijskih jedinica oružanih snaga Sjedinjenih Američkih Država, zato što je našao vremena u svojoj inače veoma popunjenoj satnici da me provede kroz EPCOT 1969. godine - u vreme kada je tu postojalo svega nekoliko velikih rupa u tlu.
     Vandelu Solomonsu zbog pomoći oko ruskog (i engloruskog).
     Žanu-Mišelu Žaru, Vangelisu i neuporedivom Džonu Vilijemsu u ime nadahnuća, kad god se za tim ukazala potreba. K. P. Kavafiju za pesmu 'Čekajući varvare'.

     Dok sam pisao ovu knjigu, ustanovio sam da se o zamisli o punjenju goriva na Evropi raspravljalo u tekstu 'Outer planet satellite return missions using in situ propellant production' iz pera Eša, Stankatija, Nihofa i Kude ('Acta Astronautica' VIII, 5-6, maj-jun 1981).
     Zamisao o automatski eksponencirajućim sistemima (fon Nojmanove mašine) za vanzemaljsko rudarenje ozbiljno su razmatrali fon Tizenhauzen i Darbro iz NASA-inog Maršalovog centra za svemirsko letenje (videti: 'Self-Replicating Sytems' - NASA Technical Memorandum 78304). Ako neko sumnja u sposobnost takvih sistema da se uhvate ukoštac sa Jupiterom, upućujem ih na ovu studiju u kojoj se pokazuje kako samoumnožavajuće fabrike mogu da skrate vreme proizvodnje kolektora Sunčeve energije sa šezdeset hiljada godina na pukih dvadeset.
     Očaravajuću zamisao da gasni džinovi možda imaju dijamantska jezgra ozbiljno su pretresli M. Ros i F. Ri iz Laboratorije Lorens Livermor pri Kalifornijskom univerzitetu, za slučajeve Urana i Neptuna. Kako mi izgleda, sve što ove planete mogu da učine, Jupiter je kadar da učini bolje. Umoljavaju se De Bersovi akcionari da obrate pažnju na ovo.
     Za više pojedinosti o vazdušnim oblicima života koji možda postoje u Jupiterovoj atmosferi videti moju novelu 'Susret sa meduzom' (u zbirci 'Vetar sa Sunca'). Ovakva stvorenja predivno je dočarao Adolf Šaler u drugom poglavlju (odnosno epizodi) 'Kosmosa' Karla Segana ('Jedan glas u kosmičkoj fugi').
     Fantastičnu zamisao da na Evropi možda ima života, u okeanima prekrivenim ledom, koje u tečnom stanju održavaju iste one Jupiterove plinske sile koje zagrevaju Io, prvi je izložio Ričard S. Hoglend u časopisu 'Star and Sky' ('The Europa Enigma', januar 1980). Ovu uistinu domišljatu pretpostavku ozbiljno je shvatilo više astronoma (ponajpre dr Robert Džestrou iz NASA-inog Instituta za svemirska istraživanja) i ona se može pokazati kao jedna od najboljih pobuda za preduzimanje predviđene misije 'Galilej'.

     I konačno: zahvalnost dugujem Valeriji i Hektoru zato što su mi obezbedili sistem za održavanje života; Šerini zato što je unela interpunkciju u svako poglavlje vlažnim poljupcima; i Stivu zato što je bio prisutan.

     Artur Č. Klark
     Kolombo, Šri Lanka
     juli 1981. - mart 1982.

     Ova knjiga napisana je na mikrokompjuteru 'Archives III' sa softverom 'Wordstar' i poslata iz Kolomba u Njujork na disketi prečnika pet inča. Poslednje ispravke upućene su preko zemaljske stanice 'Paduka' i 'Intelsata V' iznad Indijskog okeana.

Klark Artur

DVE HILJADE ŠEZDESET PRVA: TREĆA ODISEJA
Prevod: Živković Mirjana/Živković Zoran

Clarke Arthur 2061: ODYSSEY THREE, 1987.

Serija "Svemirska odiseja"
(4)


POLARIS
1987.

AUTOROVA BELEŠKA

     Isto kao što '2010: Druga odiseja' nije neposredni nastavak '2001: Odiseje u svemiru', tako ni ova knjiga nije linearni nastavak '2010.' Sva tri dela valja shvatiti kao varijacije iste teme, u kojima se javljaju mnogi isti likovi i situacije, ali i koje se nužno ne zbivaju u istom svemiru.
     Potpunu saglasnost delova onemogućio je razvoj događaja koji su se zbili od onog časa kada je Stenli Kjubrik predložio 1964. (pet godina pre no što je Čovek kročio na Mesec!) da pokušamo da napravimo 'poslovično dobar naučnofantastični film'. Potonje priče obuhvatale su otkrića i zbivanja koja se nisu odigrala u vreme pisanja ranijih knjiga. Nastanak '2010.' omogućen je zahvaljujući sjajnom uspehu misije 'Vojadžer' iz 1979, u okviru koje je izvršen bliski prolaz pored Jupitera, i ja prvobitno nisam imao nameru da se vratim na ovu teritoriju sve dok ne pristignu nalazi još preduzimljivijeg pohoda 'Galilej'.
     U sklopu 'Galileja' trebalo je da se uputi sonda u Jupiterovu atmosferu, kao i da se provedu skoro dve godine u posećivanju svih glavnih satelita. Bilo je predviđeno da do lansiranja dođe sa svemirskog šatla maja 1986, a na odredište bi se prispelo decembra 1988. I tako, nadao sam se da ću negde oko 1990. doći u priliku da iskoristim plimu novih podataka o Jupiteru i njegovim mesecima...
     Nažalost, tragedija 'Čelendžera' osujetila je ovaj scenario; 'Galilej' - koji trenutno počiva u jednoj sterilisanoj prostoriji u Laboratoriji za mlazni pogon - mora da nađe novo lansirno vozilo. Moći će da se smatra srećnim ako stigne do Jupitera sa samo sedam godina zakašnjenja.
     Ja sam, međutim, odlučio da ne čekam toliko.

     Artur Č. Klark
     Kolombo, Šri Lanka
     april 1987.

Prvi deo: ČAROBNA PLANINA

1. ZAMRZNUTE GODINE

     "Za čoveka kome je sedamdeset godina ti se izuzetno dobro držiš", primeti dr Glazunov, podigavši pogled sa završnog izveštaja otrgnutog sa printera medkoma. "Ja ti nikako ne bih dao više od šezdeset pet."
     "Milo mi je što to čujem, Oleže. Naročito s obzirom na okolnost da su mi već sto tri - kao što ti je odlično poznato."
     "I ovo nanovo! Da čovek pomisli kako nisi pročitao knjigu profesorke Rudenko."
     "Draga stara Katerina! Planirali smo da se okupimo za njen stoti rođendan. Silno mi je žao što ga nije doživela - ali tako je to kad se previše vremena provodi na Zemlji."
     "A ironija je u tome što je upravo ona skovala znameniti slogan 'Sila teže donosi starost'."
     Dr Hejvud Flojd se zamišljeno zagleda u nestalnu panoramu predivne planete, udaljene samo šest hiljada kilometara, na čiju površinu on nikada više neće kročiti. Još je bilo više ironije u činjenici da je on, usled najgluplje nesreće koja mu se dogodila u životu, i dalje bio u izvrsnom zdravlju, dok su mu doslovce svi stari prijatelji pomrli.
     Bio se vratio na Zemlju samo nedelju dana ranije, kada je, uprkos svim upozorenjima i njegovom uverenju da se nešto slično njemu nikada ne može dogoditi, jednostavno iskoračio sa onog balkona na drugom spratu. (Da, bilo je to za vreme proslave: ali zaslužio ju je - bio je heroj novog sveta na koji se 'Leonov' vratio.) Višestruki prelomi doveli su do komplikacija koje su se najbolje mogle izlečiti u svemirskoj bolnici 'Paster'.
     Bilo je to 2015. Ali sada je - gotovo da u to nije mogao poverovati, ali tu je bio kalendar na zidu - 2061.
     U slučaju Hejvuda Flojda, ne samo što je došlo do usporenja biološkog časovnika pod dejstvom šestostruko manje sile teže u bolnici nego na Zemlji; u dva navrata u njegovom životu ovaj časovnik je čak išao unazad. Sada je vladalo opšte uverenje - iako su neki autori to osporavali - da hibernacija na samo što usporava proces starenja, nego i dovodi do podmlađivanja. Flojd je uistinu postao nešto mlađi posle putovanja do Jupitera i natrag.
     "I ti stvarno misliš da je za mene bezbedno da pođem?"
     "Ništa u ovoj Vaseljeni nije bezbedno, Hejvude. Sve što mogu da kažem jeste da ne postoje fiziološke prepreke. Uostalom, tvoja životna sredina biće na 'Vaseljeni' doslovce ista kao i ovde. Tamo te, doduše, možda neće čekati... ovaj... prvorazredna medicinska nega kao ovde, na 'Pasteru', ali dr Mahidran je dobar čovek. Ako iskrsne neki problem sa kojim on ne bude u stanju da iziđe nakraj, opet te može staviti u hibernaciju i poslati natrag nama, preporučeno."
     Bio je to sud kome se Flojd nadao, ali je njegovo zadovoljstvo ipak počela da nagriza tuga. Nadeljama će izbivati sa mesta koje mu je bilo dom već skoro pola stoleća, a i rastaće se od novih prijatelja koje je stekao pod stare dane. 'Vaseljena' je, doduše, predstavljala luksuzni brod u poređenju sa primitivnim 'Leonovom' (koji je sada počivao visoko iznad tamne strane Meseca kao jedan od glavnih eksponata u muzeju 'Lagranž'), ali svako duže putovanje svemirom i dalje je bilo skopčano sa izvesnim rizicima. Ovo je važilo naročito za pionirske pohode, kakav je bio upravo ovaj u kome je on nameravao da uzme udela...
     No, sa druge strane, možda je baš to bilo ono za čim je tragao - čak i u sto trećoj godini (ili, prema složenom gerijatrijskom računanju profesorke Katerine Rudenko, u čiloj i bodroj šezdeset petoj). Tokom prethodne decenije osećao je kako ga sve više obuzima nemir i kako postaje neodređeno nezadovoljan životom koji je odveć udoban i sređen.
     Uprkos svim uzbudljivim projektima koji su trenutno bili u toku širom Sunčevog sistema - obnavljanje Marsa, vaspostavljanje baze na Merkuru, ozelenjavanje Ganimeda - nije postojao nijedan izazov kome bi on mogao da posveti svoje interesovanje i svoju energiju koje je još bilo poprilično. Pre dva stoleća, jedan od prvih pesnika naučne ere savršeno je iskazao njegova osećanja, govoreći kroz usta Odiseja/Uliksa:
     I da života mnoštvo beše
     malo bi bilo, a i od ovog jednog mog
     malo ostaje; ali svaki čas je spasen
     od te večne tišine, i još više,
     vesnik novih stvari: i podlo bi
     od tri sunca ta što skriše me i tajiše,
     kao i duh osedeli ovaj što željom plamti
     da za znanjem hodi poput zvezde na zatonu,
     sežući van svih međa misli ljudske.
     'Tri sunca', zaista! Bilo ih je više od četrdeset: Uliks bi ga se stideo. Ali naredni stihovi - koje je tako dobro znao - bili su još prikladniji:
     I možda će nas zalivi sprati:
     možda ćemo domašiti Sretna Ostrvlja
     i ugledati Ahila silnog što jednom ga znasmo.
     Iako mnogo uzeto je, mnogo ostaje; mada više
     nismo one snage što u dane drevne
     Zemlju i nebo pokretaše, ono smo što jesmo.
     Premda nam srca još junačka vreme i usud oslabiše,
     volja i dalje snažna osta
     da sežemo, tragamo, nalazimo i ne ustuknemo. Posredi su stihovi iz poznate poeme 'Odisej' engleskog viktorijanskog pesnika Alfreda Tenisona - prim. prev.
     'Da tragamo, nalazimo...' Pa, sada je znao za čim traga, kao i šta želi da pronađe - zato što je tačno znao gde će se to nalaziti. Ukoliko ne dođe do nekog katastrofalnog udesa, stvar mu ni na koji način nije mogla izmaći.
     Bio je to izazov koji nikada svesno nije imao na umu, pa čak ni sada nije bio načisto oko toga zašto ga je odjednom tako obuzeo. Smatrao je da je nepodložan groznici koja je ponovo obuzimala čovečanstvo - po drugi put za njegovog života! - ali izgleda da je pogrešio. Ili je možda stvar bila u tome što mu je neočekivani poziv da se pridruži kratkom spisku uvaženih gostiju na 'Vaseljeni' raspalio maštu i probudio u njemu jedan polet koji ranije nikada nije upoznao.
     Postojala je još jedna mogućnost. Posle svih minulih godina i dalje se sećao kakav je antiklimaks doživela masovna publika prilikom susreta iz 1985/86. Sada se ukazala prilika - poslednja za njega, a prva za čovečanstvo - da se naplati račun za sva pređašnja razočaranja.
     U dvadesetom stoleću bila su moguća samo proletanja. Sada se, međutim, moglo izvesti pravo spuštanje, podjednako pionirsko u svojoj vrsti ko što su bili i Armstrongovi i Oldrinovi prvi koraci po Mesecu.
     Dr Hejvud Flojd, veteran iz misije na Jupiter iz 2010-15, pohrli maštom u susret utvarnom posetiocu koji se ponovo vraćao iz svemirskih dubina, dodajući na brzini iz sekunde u sekundu kako se pripravljao da načini krug oko Sunca. A negde između orbita Zemlje i Venere, najznamenitija među kometama srešće se sa još neokončanim svemirskim brodom 'Vaseljena' na njegovom prvom letu.
     Tačno mesto susreta još nije bilo određeno, ali zato je on već doneo odluku.
     "Evo me, Haleje - dolazim..." prošaputa Hejvud Flojd.

2. PRVI POGLED

     Nije tačno da se čovek mora otisnuti sa Zemlje kako bi došao u priliku da se divi veličanstvenosti nebeskog svoda. Čak ni u svemiru zvezdano nebo nije blistavije nego kada se posmatra savršeno vedre noći sa neke visoke planine, daleko od bilo kakve veštačke rasvete. Iako zvezde izgledaju sjajnije izvan atmosfere, oko nije u stanju da primeti ovu razliku: a zadivljujući prizor polovine nebeske lopte koju je moguće obuhvatiti jednim pogledom predstavlja prizor koji je nezamisliv sa bilo kog osmatračkog prozora.
     Ali Hejvud Flojd bio je više nego zadovoljan svojim privatnim pogledom na Vaseljenu, naročito u onim prilikama kada se prebivališna zona nalazila na strani u senci svemirske bolnice koja se lagano okretala. Tada u pravougaonom vidnom polju nije bilo ničeg drugog do zvezda, planeta, maglina - i, povremeno, netrepćućeg sjaja Lucifera, tog novog Sunčevog takmaca, koji bi prigušio sve ostalo.
     Desetak minuta pre početka veštačke noći on bi isključio sva svetla u kabini - čak i crvenu svetiljku za slučaj opasnosti - kako bi došao u priliku da se potpuno privikne na tamu. Pomalo kasno u životu, s obzirom na to da je bio svemirski inženjer, on je dokučio čari astronomije golim okom i sada je bio u stanju da prepozna doslovce svako sazvežđe, čak i kada bi se video samo njegov mali deo.
     Skoro svake 'noći' tog maja, dok se kometa već kretala unutar Marsove orbite, on je proveravao njen položaj na zvezdanim kartama. Iako se ona lako mogla uočiti kroz dobar dvogled, Flojd je tvrdoglavo odbijao da se služi ovim pomagalom; igrao je jednu malu igru, želeći da ustanovi u kojoj su meri njegove ostarele oči u stanju da se uhvate ukoštac sa ovim izazovom. Iako su dva astronoma sa Mauna Kee već objavila da su videla kometu bez pomoći teleskopa, niko im nije verovao, a slične tvrdnje nekog žitelja 'Pastera' bile bi dočekane sa još većom skepsom.
     Ali za noćas se predviđala magnituda od najmanje šest; možda će mu se osmehnuti sreća. Prešao je očima od Game do Epsilona, a zatim potražio teme zamišljenog jednakostraničnog trougla koji se uzdizao nad tom linijom - gotovo kao da je mogao da dovede pogled u žižu preko Sunčevog sistema pukim naporom volje.
     I odista - bila je tu! Ista kao i onda kada ju je prvi put video, pre sedamdeset šest godina, neupadljiva, ali i sasvim izvesna. Da nije tačno znao gde treba da je potraži, uopšte je ne bi primetio ili bi je prenebregao kao neku udaljenu maglinu.
     Posmatrana golim okom, izgledala mu je samo kao kakav majušni, savršeno kružni grumen magle; ma koliko se naprezao, nije uspeo da razabere ni traga od nekog repa. Ali mala flota sondi koja je mesecima pratila kometu već je zabeležila prve pramenove prašine i gasa preko zvezdanog zaleđa, što će se pružati tačno u suprotnom smeru od njihovog tvorca, Sunca.
     Kao i svi ostali, Hejvud Flojd je posmatrao preobražaj hladnog, tamnog - ne, gotovo crnog - jezgra prilikom ulaska komete u unutrašnji Sunčev sistem. Posle sedamdeset godina dubokog smrzavanja, ta složena mešavina vode, amonijaka i ostalih ledova počela je da se otapa i ključa. Leteća planina, čiji su oblik i veličina približno odgovarali ostrvu Menhetn, okretala se na kosmičkom ražnju, praveći krug svaka pedeset tri časa; kako se Sunčeva toplota probijala kroz izolujuću koru, gasovi koji su isparavali činili su da se Halejeva kometa ponaša kao kakav probušeni parni kotao. Mlazevi vodene pare, pomešani sa prašinom i veštičjom supom organskih hemikalija, šikljali su iz pet-šest malih kratera; najveći među njima - veliki približno kao fudbalsko igralište - počeo bi sa erupcijom po pravilu oko dva sata posle lokalne zore. Izgledao je tačno kao kakav zemaljski gejzir, tako da je odmah dobio naziv 'Stari Verni'.
     Već je u mašti video sebe kako stoji na ivici tog kratera, čekajući da se Sunce digne iznad tamnog, neravnog predela koji je već dobro upoznao prilikom osmatranja iz svemira. U ugovoru, doduše, nije bilo ni pomena o tome da će putnici - za razliku od posade i naučnog osoblja - izlaziti iz broda kada se spuste na Haleja.
     Sa druge strane, čak ni one odredbe koje su pisane sitnim slovima nisu to izričito zabranjivale.
     Namučiće se prilično da me spreče u tome, pomisli Hejvud Flojd; siguran sam da se još mogu snaći u skafandru. A ako grešim...
     Prisetio se tog časa jedne opaske nekog posetioca Tadž Mahala: 'Umro bih sutra za jedan ovakav spomenik.'
     On bi rado pristao na takvu pogodbu u slučaju Halejeve komete.

3. POVRATAK

     Čak i ako se ne uzme u obzir onaj neprijatni incident, povratak na Zemlju nije bio lak.
     Prvi šok usledio je ubrzo posle oživljavanja, kada ga je dr Rudenko probudila iz dugog sna. Volter Karnou lebdeo je pokraj nje, a Flojd je, iako je još bio u polusvesnom stanju, ipak mogao da razbere da nešto nije u redu; njihovo zadovoljstvo što ga vide budnog izgledalo je pomalo prenaglašeno i nije uspevalo da prikrije osećanje napetosti. Tek, međutim, kada se sasvim razbudio saopštili su mu da dr Čandra nije više sa njima.
     Negde sa one strane Marsove orbite naprosto je prestao da živi, tako neprimetno da ni monitori nisu mogli da odrede tačan čas. Njegovo telo, prepušteno svemiru, nastavilo je da se nekontrolisano kreće duž orbite 'Leonova', da bi ga već odavno saželi Sunčevi plamenovi.
     Uzrok smrti bio je potpuno nepoznat, ali Maks Brajlovski izložio je jedno mišljenje koje, iako je bilo veoma nenaučno, čak ni hirurg-zapovednik Katerina Rudenko nije pokušala da opovrgne.
     "Nije mogao da živi bez Hala."
     Među svim ostalima našao se baš Volter Karnou da tome doda i ovo:
     "Pitam se kako će Hal to primiti. Nešto tamo gore mora da nadzire sve naše emisije. Ranije ili kasnije, on će doznati."
     A sada više nije bilo ni Karnoua - svi su, zapravo, umrli osim male Ženje. Nije je video već dvadeset godina, ali je zato svakog Božića neizostavno dobijao od nje čestitku. Poslednja se još nalazila prikačena iznad njegovog radnog stola; prikazivala je trojku natovarenu darovima kako juri kroz snegove ruske zime, dok je iz prikrajka posmatraju vukovi koji izgledaju veoma gladni.
     Četrdeset pet godina! Ponekad mu se činilo da se 'Leonov' koliko juče vratio na orbitu oko Zemlje, kao i da opet čuje pljesak celog čovečanstva. No, bio je to neobično prigušen pljesak, pun poštovanja, ali bez onog iskrenog oduševljenja. Pohod do Jupitera bio je i prekomerno uspešan; njime je otvoren Pandorin kovčeg, ali se njegov puni sadržaj još nije pokazao.
     Kada je crni monolit, poznat kao Magnetska Nepravilnost Tihoa Jedan, iskopan na Mesecu, samo je nekolicina ljudi znala za njegovo postojanje. Tek posle zlosrećnog putovanja 'Otkrića' do Jupitera svet je konačno saznao da je jedna druga inteligencija prošla kroz Sunčev sistem, ostavivši svoju posetnicu. Vest je predstavljala pravo otkrovenje - ali ne i iznenađenje; nešto slično očekivalo se već decenijama.
     A i sve se to zbilo davno pre pojave ljudske rase. Iako je neki tajanstveni udes zadesio 'Otkriće' negde u blizini Jupitera, nisu postojali dokazi da je posredi bilo nešto više od pukog kvara na brodu. Premda su filozofske posledice MNT-1 bile duboke, u svakom praktičnom pogledu čovečanstvo je i dalje bilo samo u Vaseljeni.
     Sada, međutim, to više nije bilo tačno. Na udaljenosti koja se merila samo svetlosnim minutima - što je u kosmičkim razmerama tek koliko i dobačaj kamena - nalazila se jedna inteligencija kadra da stvori zvezdu, odnosno da, iz svojih nedokučivih pobuda, uništi jednu planetu hiljadu puta veću od Zemlje. Još je nelagodnija bila činjenica da je ona pokazala da je svesna čovečanstva, posredstvom poslednje poruke koju je 'Otkriće' uputilo sa Jupiterovih meseca neposredno pre nego što će ga uništiti plameno rođenje Lucifera:

     SVI OVI SVETOVI SU VAŠI - OSIM EVROPE
     NE POKUŠAVAJTE SPUŠTANJE TAMO

     Blistava, nova zvezda, koja je odagnavala noć osim tokom nekoliko meseci svake godine kada se nalazila iza Sunca, donela je čovečanstvu istovremeno nadu i strah. Strah - zato što je nepoznato, naročito ako se javljalo udruženo sa svemoći, neizostavno pobuđivalo takva praiskonska osećanja. Nadu - zbog preobražaja koje je izazvalo u globalnoj politici.
     Često je isticano da je jedina stvar koja može ujediniti čovečanstvo pretnja iz svemira. Da li je Lucifer predstavljao pretnju, to niko nije znao; ali, u svako slučaju, bio je izazov. A i to je, kako se ispostavilo, bilo dovoljno.
     Hejvud Flojd je posmatrao geopolitičke promene iz svoje perspektive na 'Pasteru', osećajući se pri tom i sam kao kakav tuđinski posmatrač. U prvo vreme nije imao nameru da ostane u svemiru pošto se bude sasvim oporavio. No, to je potrajalo neočekivano dugo, što je zbunilo i ozlojedilo lekare.
     Osvrnuvši se na taj događaj iz spokojstva svojih poznih godina, Flojd je sada tačno znao zašto su njegove kosti odbijale da zarastu. On naprosto nije želeo da se vrati na Zemlju: dole, na tom zaslepljujućem plavobelom globusu koji mu je ispunjavao nebo, nije bilo više ničega za njega. Postojali su čak trenuci kada je sasvim mogao da razume kako je to Čandra izgubio volju da dalje živi.
     Posredi je bio puki slučaj što se on nije našao sa svojom prvom suprugom na onom letu za Evropu. Merion je bila sada deo jednog drugog života, koji je sasvim mogao da pripada i nekom drugom, a njihove dve kćeri predstavljale su tek prijateljski nastrojene strance sa vlastitim porodicama.
     Ali Kerolajn je izgubio vlastitom krivicom, premda u celoj stvari nije, zapravo, imao nikakav izbor. Ona nikada nije shvatila (a da li i on sam jeste?) zbog čega je napustio predivan dom koji su zajedno podigli, osudivši samoga sebe na višegodišnje izgnanstvo u studenu pustoš daleko od Sunca.
     Iako mu je postalo jasno, još pre nego što je protekla polovina misije, da ga Kerolajn neće čekati, očajnički se nadao da će mu Kris oprostiti. Ali čak se i ta uteha izjalovila; sin mu je predugo ostao bez oca. U vreme kada se Flojd vratio, on je već našao drugog oca u čoveku koji je zauzeo njegovo mesto u Kerolajninom životu. Otuđenost je bila potpuna; mislio je da je nikada neće savladati, ali razume se da jeste - na određeni način.
     Telo mu je skovalo lukavu zaveru sa njegovim nesvesnim željama. Kada se konačno vratio na Zemlju, posle podužeg oporavka na 'Pasteru', odmah su mu se javili mnogi ozbiljni simptomi - uključujući tu i nešto što je prilično nalikovalo na nekrozu kostiju - koji su uslovili da smesta bude vraćen na orbitu. I tu je trajno ostao, izuzev nekoliko izleta na Mesec, potpuno se prilagodivši životu u gravitacionom režimu od nule do jedne šestine Zemljine teže, koji je vladao na svemirkoj stanici što se lagano okretala.
     Nije bio usamljenik - daleko od toga. Još za vreme oporavka diktirao je izveštaje, istupao pred nebrojenim komisijama i davao intervjue predstavnicima raznih medija. Bio je čuvena ličnost i uživao je u tom iskustvu - dok je trajalo. To mu je donelo izvesnu nadoknadu za unutarnje rane.
     Prva cela decenija - od 2020. do 2030. - protekla mu je tako brzo da mu je sada bilo prilično teško da je prizove u sećanju. Postojale su uobičajene krize, skandali, katastrofe - pre svega veliki kalifornijski zemljotres čije je posledice posmatrao uz zadivljenost i užas na monitorskim ekranima stanice. Pri najvećem uvećanju i pod povoljnim vremenskim uslovima mogla su se razabrati pojedinačna ljudska bića; ali iz njegove Božje perspektive bilo je nemoguće poistovetiti se sa uzmuvanim tačkicama koje su bežale iz zapaljenih gradova. Samo su kamere na tlu otkrivale pravi užas.
     Tokom te decenije, iako će ishodi postati uočljivi tek kasnije, političke tektonske ploče kretale su se podjednako neumitno kao i geopolitičke - ali u suprotnom smeru, kao da je Vreme najednom počelo da teče unazad. U početku se, naime, na Zemlji nalazio samo jedan superkontinent, Pangea, koji se tokom eona razdvojio na više delova. Isto se zbilo i sa ljudskom vrstom koja se razudila u nebrojena plemena i nacije; sada su se oni ponovo spajali, kako su drevne jezičke i kulturne podele počele da čile.
     Iako je Lucifer ubzao taj proces, ovaj je počeo decenijama ranije, kada je nastupanje mlaznog doba eksplozivno dalo maha globalnom turizmu. Gotovo u isto vreme - posredi, razume se, nije bila samo podudarnost - sateliti i optička vlakna doveli su do revolucije u komunikacijama. Sa istorijskim uklanjanjem naplata za međugradske i međunarodne razgovore 31. decembra 2000. svaki telefonski poziv postao je lokalni i ljudska rasa dočekala je novo hiljadugodište pretvorivši se u jednu ogromnu, brbljivu porodicu.
     Kao ni ostale porodice, ni ona nije uvek bila mirna, ali njene razmirice više nisu pretile čitavoj planeti. U drugom - i poslednjem - nuklearnom ratu upotrebljen je isti broj bombi kao i u prvom: tačno dve. Kilotonaža je, doduše, bila veća, ali zato je broj nastradalih bio znatno manji, budući da su obe bačene na retko nastanjena područja sa naftnim postrojenjima. Istog trenutka kad se to dogodilo, Velika Trojka koju su sačinjavali Kina, SAD i SSSR stupila je u dejstvo, ispoljivši brzinu i mudrost, i hermetički ogradila bojno polje sve dok se preživeli protivnici nisu uzeli u pamet.
     U to vreme, između 2020. i 2030, veliki rat između supersila postao je u podjednakoj meri nezamisliv kao i sukob između Kanade i Sjedinjenih Država jedno stoleće ranije. To nije bila posledica nikakvog bitnijeg poboljšanja ljudske prirode, pa čak ni dejstva nekog pojedinačnog činioca izuzev normalnog preimućstva koje život ima u odnosu na smrt. Najveći deo mašinerije mira uopšte i nije bio svesno planiran: pre no što su političari shvatili šta se događa, otkrili su da je ta mašinerija na svom mestu i da valjano dejstvuje...
     Nijedan državnik niti idealista bilo kog uverenja nije izumeo pokret koji je dobio naziv 'Taoci mira'; doduše, taj naziv mu je dodeljen tek dobrano pošto je neko uočio da se u svakom datom trenutku u Sjedinjenim Državama nalazi stotinu hiljada ruskih turista - odnosno pola miliona Amerikanaca u Sovjetskom Savezu, od kojih je većina zaokupljena svojim tradicionalnim hobijem: ulaganjem žalbi zbog vodovodnih instalacija. A možda je još bilo značajnije to da se u obe grupe nalazio nesrazmerno veliki broj veoma važnih pojedinaca - sinova i kćeri imućnih, povlašćenih i politićki moćnih.
     A sve i da je to neko želeo, više nije bilo moguće planirati jedan rat velikih razmera. Doba Providnosti osvanulo je tokom devedesetih godina prethodnog stoleća, kada su preduzimljivi mediji javnog komuniciranja počeli da lansiraju fotografske satelite sa razlučnom moći uporedivom sa onom koju su vojne letelice posedovale već tri decenije. Pentagon i Kremlj pobesneli su zbog toga, ali nisu imali načina da osujete Rojter, Asošijeted Pres i neprekidno uključene kamere Orbitalnog servisa vesti.
     Iako do 2060. svet još nije bio potpuno razoružan, mir je posvuda bio delotvorno sproveden, a svih pedeset preostalih nuklearnih sila nalazilo se pod međunarodnom kontrolom. Javilo se iznenađujuće malo protivljenja kada je popularni monarh Edvard VII bio izabran za prvog planetnog predsednika: protiv je glasalo samo dvanaest država. One su se razlikovale po veličini i značaju u rasponu od još tvrdoglavo neutralne Švajcarske (čiji su restorani i hoteli ipak dočekali novu birokratiju raširenih ruku) do još fanatičkiji nezavisnih Malvinjana, koji su se sada protivili svim pokušajima ogorčenih Britanaca i Argentinaca da ih utrape jedni drugima.
     Demontaža ogromne i potpuno parazitske industrije oružja pružila je ranije neviđen - a povremeno uistinu i nezdrav - polet svetskoj ekonomiji. Životno važne sirovine i blistavi inženjerski talenti više nisu netragom nestajali u pravoj pravcatoj crnoj rupi - ili, još gore, služili uništavanju. Umesto toga, mogli su se upotrebiti da se zacele pustošenja i nemir prethodnih stoleća na taj način što će se obnoviti svet.
     Kao i podići novi. Čovečanstvo je konačno pronašlo 'moralni ekvivalent rata' i izazov koji je mogao apsorbovati pretek energije rase - i to nesagledivo daleko u budućnost.

4. MAGNAT

     Kada je rođen, Vilijem Cung je nazvan 'najskuplja beba na svetu'; nosio je tu titulu samo dve godine kada mu ju je preuzela sestra. Titula je i dalje u njenom posedu i tako će zauvek ostati, budući da su u međuvremenu ukinuti Porodični zakoni.
     Njihov otac, legendarni ser Lorens, rođen je u vreme kada je Kina ponovo uvela strogo pravilo 'Jedno dete, jedna porodica'; njegovo pokolenje pružilo je psiholozima i sociolozima građu za nebrojene studije. Nemajući braću ili sestre - a u mnogim slučajevima ni ujake, stričeve i tetke - pripadnici tog naraštaja nalazili su se u jedinstvenom položaju u ljudskoj istoriji. Verovatno se nikada neće ustanoviti da li se stvar ima pripisati u zaslugu elastičnosti vrste ili kineskom sistemu 'proširene porodice', tek ostaje činjenica da su deca tog neobičnog vremena zadivljujuće ostala pošteđena ožiljaka; no, izvesne posledice došle su do izražaja i ser Lorens je kasnije vukao neretko spektakularne poteze da nadoknadi izdvojenost koja mu je obeležila detinjstvo.
     Kada mu je '22. rođeno drugo dete, sistem dozvola prerastao je u zakon. Mogli ste imati koliko želite dece pod uslovom da platite odgovarajuću taksu. (Još živi komunisti iz stare garde nisu bili jedini kojima je cela zamisao izgledala sasvim odbojna, ali nadglasale su ih njihove pragmatične kolege u podmlađenom kongresu Narodne Demokratske Republike.)
     Brojevi 1 i 2 bili su besplatni. Broj 3 stajao je milion sola. Broj 4 dva miliona. Broj 5 četiri miliona - i tako dalje. Činjenica da, u teoriji, nije bilo kapitalista u Narodnoj Republici vedro je prenebregnuta.
     Mladi gospodin Cung (bile su to godine, razume se, pre no što mu je kralj Edvard dodelio titulu sera) vešto je skrivao da je skovao plan; i dalje je bio prilično siromašan milioner kada mu je rođeno peto dete. Ali tek je napunio četrdeset godina, a kada mu kupovina Hong Konga nije u onoj meri okrnjila kapital kao što se on to pobojavao, ustanovio je da mu je preostalo poprilično sitniša.
     Tako su stvari stajale prema legendi - ali, kao i kod mnogih drugih priča vezanih za ser Lorensa, i ovde je bilo teško razlučiti činjenice od mita. Svakako, nije bilo istine u postojanim glasinama da je prvo bogatstvo stekao čuvenim piratskim izdanjem, formata kutije za cipele, svih dela kongresne biblioteke. Cela afera oko molekularnog memorijskog modula potekla je izvan Zemlje, a omogućila ju je okolnost da su Sjedinjene Države propustile da potpišu Lunarnu konvenciju.
     Iako ser Lorens nije bio multibilioner, kompleks korporacija koje je podigao učinio ga je najvećom finansijskom silom na Zemlji - što nipošto nije mali podvig za sina jednog ubogog pokućara video-kasetama na području koje još nosi naziv Nove Teritorije. On verovatno uopšte nije primetio da je za dete broj šest platio osam miliona, pa čak ni trideset dva za broj osam. Šezdeset četiri koliko je morao da plati unapred za broj devet privuklo je pažnju celog sveta, a posle broja deset ukupna vrednost opklada koje su sklapane povodom njegovih budućih planova po svoj je prilici premašila dvesta pedeset šest miliona koliko bi ga koštalo naredno dete. Međutim, u tom trenutku ledi Džesmin, koja je udruživala najbolja svojstva čelika i svile u izvrsnim razmerama, donela je odluku da je dinastija Cung već sasvim prikladno vaspostavljena.
     Zbilo se sasvim slučajno (ako slučaj uopšte postoji) da se ser Lorens lično zainteresuje za svemirski biznis. On je, razume se, imao razgranate pomorske i aeronautičke poslove, ali o njima se staralo njegovih pet sinova sa pomoćnicima. Prava ljubav ser Lorensa bile su komunikacije - novine (onih nekoliko preostalih), knjige, časopisi (papirni i elektronski) i, iznad svega, globalna televizijska mreža.
     A onda je kupio veličanstveni, stari 'Poluostrvski Hotel', koji je siromašnom kineskom dečaku svojevremeno izgledao kao samo otelovljenje bogatstva i moći, i pretvorio ga u svoju rezidenciju i glavni ured. Okružio ga je divnim parkom, posluživši se pri tom jednostavnim trikom: premestio je pod Zemlju ogromne trgovačke centre (njegova novoosnovana Korporacija za laserska kopanja pri tom je zgrnula bogatstvo), a za tim primerom poveli su se potom mnogi drugi gradovi.
     Jednoga dana, dok je uživao u neuporedivoj panorami nebodera sa druge strane luke, odlučio je da je neophodno izvršiti još neka poboljšanja. Pogled sa donjih spratova 'Poluostrvskog Hotela' decenijama je zaprečivala jedna velika zgrada koja je ličila na kakvu zgnječenu lopticu za golf. Ona mora biti uklonjena, zaključio je ser Lorens.
     Direktor hongkonškog planetarijuma - za koji se smatralo da spada među pet najboljih na svetu - imao je druge zamisli o tome i ser Lorens je uskoro sa radošću otkrio da postoji neko koga nije mogao da kupi ni po koju cenu. Dva čoveka postala su odlični prijatelji; ali kada je dr Hesenštajn upriličio naročitu predstavu za ser Lorensov šezdeseti rođendan, nije, razume se, mogao čak ni da nasluti da je time načinio prvi korak u promeni istorije Sunčevog sistema.

5. IZ LEDA

     Više od stotinu godina pošto je Cajs načinio prvi prototip u Jeni 1924, u upotrebi se i dalje nalazilo nekoliko optičkih planetarijumskih projektora, koji su se dramatično nadnosili nad publikom. Ali Hong Kong je poslao u penziju svoj instrument trećeg pokolenja pre više decenija, zamenivši ga znatno savršenijim elektronskim sistemom. Cela velika kupola predstavljala je, u osnovi, jedan džinovski televizijski ekran, sačinjen od mnogo hiljada zasebnih ploča na kojima se mogla prikazati bilo koja zamisliva slika.
     Program je počeo - neizbežno - odavanjem počasti neznanom izumitelju rakete negde iz Kine tokom trinaestog stoleća. Prvih pet minuta doneli su brzi istorijski pregled, u okviru koga je možda premalo pažnje posvećeno ruskim, nemačkim i američkim pionirima, da bi što više vremena ostalo za priču o dr Hsue-Šenu Cijenu. S obzirom na vreme i mesto, njegovim zemljacima se ipak moglo progledati kroz prste što su ga učinili podjednako važnom ličnošću u istoriji raketarstva kao što su bili Gadard, fon Braun ili Koroljev. A sasvim je izvesno da su imali puno pravo na rasrđenost zbog njegovog hapšenja na osnovu lažne optužbe u Sjedinjenim Državama kada je odlučio da se vrati u domovinu pošto je prethodno pomogao da se osnuje znamenita Laboratorija za mlazni pogon i bio naimenovan za prvog profesora na katedri 'Robert Gadard' na Kaltehu.
     Lansiranje prvog kineskog satelita raketom 'Dugi marš 1' iz 1970. bilo je jedva pomenuto, možda stoga što su Amerikanci u to vreme već hodali Mesecom. U stvari, na ceo ostatak dvadesetog stoleća utrošeno je svega nekoliko minuta da bi se što pre stiglo do 2007. i tajne izgradnje svemirskog broda 'Cijen' - pred očima celog sveta.
     U pripovedačevom glasu pojavio se, ne bez razloga, prizvuk zluradosti kada je pomenuo zaprepašćenost ostalih svemirskih sila koje su samo bespomoćno mogle da posmatraju kako se tobožnja kineska svemirska stanica upućuje prema Jupiteru, prestigavši rusko-američku misiju na brodu 'Kosmonaut Aleksej Leonov'. Pripovest je sama po sebi bila dovoljno dramatična - i tragična - tako da joj nije bilo potrebno nikakvo ulepšavanje.
     Nažalost, postojalo je sasvim malo autentične vizuelne građe kojom se istorija mogla ilustrovati: program je poglavito morao da se oslanja na specijalne efekte i domišljatu rekonstrukciju na osnovu docnijih foto-osmatranja sa velike udaljenosti. Tokom kratkotrajnog boravka na ledenoj površini Evrope, posada 'Cijena' bila je odveć zauzeta da bi snimala televizijske dokumentarce, pa čak i samo da postavi automatsku kameru.
     Pa ipak, reči izgovorene u tim trenucima dočarale su svu dramatičnost prvog spuštanja na Jupiterove mesece. Komentar Hejvuda Flojda, emitovan sa 'Leonova' koji se približavao, izvrsno je poslužio da se predoči poprište zbivanja, a postojalo je mnoštvo arhivskih snimaka Evrope kojima se to izlaganje moglo ilustrovati.
     "Upravo u ovom trenutku posmatram je kroz najmoćniji teleskop na brodu; pod ovim stepenom uvećanja deset puta je veća od Meseca kada ga gledate golim okom. Prizor je uistinu zastrašujući.
     Površina je jednoobrazno ružičasta, sa nekoliko malih, smeđih mrlja. Prekrivena je prepletenom mrežom uskih linija koje vijugaju i krivudaju u svim pravcima. U stvari, prizor veoma podseća na fotografiju iz medicinskog udžbenika koja prikazuje ustrojstvo vena i arterija.
     Nekoliko ovih ustrojstava dugačko je na stotine - pa čak i na hiljade - kilometara i prilično podsećaju na fantomske kanale koje su Persival Louel i drugi astronomi iz devetnaestog veka uobražavali da vide na Marsu.
     Ali kanali na Evropi nisu samo privid, premda, razume se, nisu ni veštački. Štaviše, u njima se nalazi voda - ili bar led. Satelit je, naime, gotovo potpuno pokriven okeanom, čija prosečna dubina iznosi pedeset kilometara.
     S obzirom na okolnost da se Evropa nalazi veoma daleko od Sunca, njena površinska temperatura izuzetno je niska - oko sto pedeset stepeni ispod tačke mržnjenja. Moglo bi se, dakle, očekivati da se okean ovog meseca javi u obliku čvrstog bloka leda.
     No, to ipak nije tako, zato što plimske sile u unutrašnjosti Evrope stvaraju velike količine toplote; posredi su iste sile koje pokreću ogromne vulkane na susednome Iou.
     Led se, znači, neprekidno topi, lomi i ponovo ledi, što dovodi do nastanka pukotina i useka sličnih onim u plutajućim ledenim pločama u našim polarnim područjima. Upravo mi sada pred očima stoji taj zamršeni preplet pukotina; većina ih je tamna i veoma stara - možda više miliona godina. Ali nekoliko je potpuno belo; to su nove koje su se nedavno otvorile, tako da im je kora debela svega nekoliko centimetara.
     'Cijen' se spustio upravo pored jedne od tih belih pruga - formacije dugačke hiljadu i po kilometara, koja je dobila naziv Veliki Kanal. Kinezi po svoj prilici imaju nameru da odatle upumpaju vodu u svoje rezervoare za gorivo, kako bi imali dovoljno zalihe da preduzmu istraživanje Jupiterovog sistema i potonji povratak na Zemlju. To možda neće biti lako, ali oni su jamačno dobro proučili mesto za spuštanje i sigurno znaju u šta se upuštaju.
     Sada je očigledno zašto su prihvatili takav rizik - zašto ističu svoje pravo na Evropu. Kao mesto za opskrbu gorivom, ono može da predstavlja ključnu tačku u celom Sunčevom sistemu..."
     Ali nije ispalo tako, pomisli ser Lorens, udobnije se smestivši u svoju luksuznu fotelju pod prugastim i išaranim diskom koji je ispunjavao njegovo veštačko nebo. Okeani Evrope i dalje su bili nedostupni čovečanstvu iz razloga koji su još bili zaodenuti velom tajne. I ne samo nedostupni, nego i nevidljivi; od časa kada je Jupiter postao sunce, oba njegova unutrašnja satelita nestala su pod oblacima pare koja je pokuljala iz njihovih nedara. Pred njegovim očima sada je stajala Evropa kakva je izgledala 2010. - a ne kakva je danas.
     Tada je bio još dečak, ali i dalje se živo sećao ponosa koji je osetio kada je doznao da se njegovi zemljaci - sa čijom se politikom, doduše, nimalo nije slagao - spremaju da preduzmu prvo spuštanje na jedan devičanski svet.
     Tamo se, razume se, nisu nalazile kamere koje bi zabeležile to spuštanje, ali rekonstrukcija je majstorski izvedena. Uistinu je mogao da poveruje da se to ukleti svemirski brod bešumno spušta sa katranasto crnog neba ka ledenoj površini Evrope, da bi se konačno zaustavio pokraj bezbojne pruge nedavno smrznute vode koja je dobila naziv Veliki Kanal.
     Svi su dobro znali šta se potom dogodilo; verovatno je mudro odlučeno da se to vizuelno ne reprodukuje. Umesto toga, slika Evrope je iščezla, da bi je zamenio jedan portret koji je bio podjednako poznat svakom Kinezu kao i slika Jurija Gagarina svakom Rusu.
     Prva fotografija prikazala je Ruperta Čanga na dan kada je diplomirao 1989: ozbiljan, mlad student, ni po čemu različit od miliona drugih, potpuno nesvestan svog susreta sa istorijom dve decenije u budućnost.
     Ukratko, spram fona prigušene muzike, komentator je pomenuo najvažnije trenutke karijere dr Čanga, sve do časa kada je bio naimenovan za naučnog oficira na 'Cijenu'. Krećući se brzo kroz vreme, fotografije su prikazivale sve stariju osobu, sve do poslednje koja je snimljena neposredno pre misije.
     Ser Lorensu je bilo drago što u planetarijumu nije bilo uključeno svetlo; i njegovi prijatelji i neprijatelji bili bi podjednako iznenađeni da su videli kako mu oči postaju vlažne dok je slušao poruku koju je dr Čang uputio ka 'Leonovu' što se približavao, uopšte ne znajući da li će ona biti primljena:
     "...znam da ste na 'Leonovu'... možda neću imati mnogo vremena... upravivši antenu na mom skafandru ka mestu gde smatram..."
     Signala nestade nekoliko sekundi, koje su potrajale kao prava agonija, a onda se ponovo javi, znatno jasniji, premda ne i primetno glasniji.
     "...da prenesete ovu informaciju na Zemlju. 'Cijen' je uništen pre tri časa. Ja sam jedini preživeli. Koristim radio na skafandru - nemam predstavu o tome da li mu je dovoljan domet, ali to je jedina prilika. Molim vas, slušajte pažljivo. NA EVROPI IMA ŽIVOTA. Ponavljam. NA EVROPI IMA ŽIVOTA..."
     Signala ponovo nestade.
     "...ubrzo po lokalnoj ponoći. Upumpavali smo bez prekida i rezervoari su bili već gotovo dopola puni. Dr Li i ja izišli smo napolje da proverimo izolaciju cevovoda. 'Cijen' se nalazi - odnosno, nalazio se - na oko trideset metara od Velikog Kanala. Cevi vode pravo iz broda, pa kroz led. Veoma je tanak - ne može se bezbedno ni hodati po njemu. Toplota koja neprekidno navire odozdo..."
     Ponovo je usledila duga tišina...
     "...bez problema - rasveta od pet kilovata iskićena po brodu. Poput Božićne jelke - predivno, blistajući pravo kroz led. Veličanstvene boje. Li ju je prvi ugledao - ogromnu tamnu masu koja navire iz dubine. U prvi mah smo pomislili da je posredi jato riba - izgledalo je preveliko za jedan organizam - a onda je stala da se probija kroz led...
     ...poput ogromnih vlati morske trave, gamižući po tlu. Li je odjurio natrag na brod da donese kameru - dok sam ja ostao da posmatram i da izveštavam radio-vezom. Stvar se kretala tako polako da sam je lako mogao pretrčati. Bio sam znatno više uzbuđen nego uznemiren. Pomislio sam da znam o kakvoj vrsti stvorenja je reč - imao sam prilike da vidim slike šuma morske trave kraj kalifornijske obale - ali pokazalo se da nisam bio u pravu.
     ...lako se moglo videti da je u nevolji. Nikako nije moglo opstati na temperaturi koja je za sto pedeset stepeni niža od one što vlada u njegovoj normalnoj sredini. Smrzavalo se i očvršćavalo dok se kretalo napred - komadi su se sa njega odlamali poput stakla - ali i dalje je napredovalo ka brodu, plimski talas koji je neprekidno usporavao.
     I dalje me je iznenađivalo to što nisam mogao razborito da prosuđujem i što mi nikako nije uspevalo da pretpostavim šta je pokušavalo da uradi...
     ...uspinjući se uz brod i gradeći svojevrstan ledeni tunel dok je napredovalo. Možda ga je on izolovao od studeni - onako kako se termiti štite od sunčeve svetlosti praveći male hodnike od blata.
     ...tone leda na brod. Najpre su se slomile radio-antene. A onda sam video kako se savijaju stajne noge - usporeno, kao u snu.
     Tek kada je brod počeo da se prevaljuje, shvatio sam šta stvorenje pokušava da uradi - a onda je već bilo prekasno. Mogli smo da se spasemo - samo da smo isključili ona svetla.
     Verovatno je posredi fototropno biće, čiji biološki ciklus stavlja u pogon Sunčeva svetlost koja prolazi kroz led. Ili je možda bilo privučeno poput leptira na sveću. Svetlost naših reflektora jamačno je bila blistavija od svega što je ikada zasijalo na Evropi...
     A onda je brod popustio. Video sam kako se trup raspolućuje i kako se obrazuje oblak snežnih pahulja od kondenzovane vlage. Svi izvori svetlosti su se pogasili, izuzev jednog reflektora koji se njihao napred-nazad, viseći na kablu nekoliko metara iznad tla.
     Ne znam šta se neposredno potom zbilo. Sledeće čega se sećam bilo je da stojim pod tom svetiljkom, pokraj olupine broda, dok se svuda oko mene prostirao fini nanos svežeg snega. Jasno sam u njemu mogao razabrati svoje tragove. Mora da sam dotrčao dovde; možda je proteklo najviše minut ili dva...
     Biljka - i dalje sam držao da je to bila biljka - počivala je nepomično. Zapitao sam se da li je povređena prilikom sudara sa brodom; veliki komadi - debeli kao čovekova ruka - bili su odvaljeni, poput odlomljenih grana.
     A onda glavno stablo ponovo poče da se kreće. Povuklo se od trupa broda i stalo da puzi ka meni. Tog časa postalo mi je sasvim jasno da je stvorenje osetljivo na svetlost: stajao sam neposredno ispod sijalice od hiljadu vati koja je u međuvremenu prestala da se njiše.
     Zamislite jedan hrast - ili, još bolje, banjan sa njegovim mnogostrukim stablima i korenovima - koji je gravitacija spljoštila i koji pokušava da gamiže po tlu. Približilo se na pet metara izvoru svetlosti, a onda je počelo da se razuđuje, sve dok nije načinilo savršen krug oko mene. Verovatno je tu bila granica njegove tolerancije - tačka na kojoj se fotoprivlačenje pretvaralo u odbijanje. Narednih nekoliko minuta ništa se nije dogodilo. Pomislio sam da je stvorenje mrtvo - da se konačno potpuno smrzlo.
     A onda sam zapazio kako veliki pupoljasti izdanci niču na svim granama. Imao sam utisak da mi se pred očima odigrava ubrzani film otvaranja cvetnih latica. Štaviše, i pomislio sam da su to cvetovi - svaki veliki poput čovečje glave.
     Počele su da se razmiču tanane, predivno šarolike membrane. U tom času palo mi je na pamet da niko - ništa - ranije nije bio u prilici da ugleda takve boje; one praktično nisu postojale sve dok mi nismo doneli naše svetiljke - našu kobnu rasvetu na ovaj svet.
     Hvatalice, prašnici koji se lagano njišu... Prišao sam živom zidu koji me je okruživao, tako da sam tačno mogao videti šta se događa. Ni tada, baš kao ni u jednom drugom trenutku, nisam osetio ni najmanji strah pred tim stvorom. Bio sam uveren da nije neprijateljski nastrojen prema nama - ako je uopšte i bio svestan.
     Postojalo je mnoštvo velikih cvetova u raznim fazama otvaranja. Tog časa su me podsetili na leptirove koji upravo izlaze iz čaura - skupljenih krila, još slabašni. Sve više sam se približavao istini.
     Ali smrzavali su se - umirući istog trena u kome bi, jedan za drugim, opadali sa matičnog ogranka. Zakratko bi se zakoprcali, poput riba nasukanih na suvom, i tog časa sam shvatio šta je tu tačno posredi. Te membrane nisu predstavljale latice - već peraja, odnosno izrasline koje su tome odgovarale. Stvorenje se nalazilo u fazi larve kada je u stanju da slobodno pliva. Verovatno provodi pretežan deo života ukorenjeno u morskom dnu, da bi potom slalo ove pokretne potomke u potragu za novom teritorijom. Baš kao što to čine korali u okeanima Zemlje.
     Klekao sam kako bih podrobnije osmotrio jedno od malih stvorenja. Predivne boje sada su bledele, rastačući se u smeđesivu. Neke latice-peraja su otpale, pretvorivši se u lomne, smrznute krhotine. Ali ono se i dalje slabašno kretalo, a kada sam mu se primakao, pokušalo je da me izbegne. Zapitao sam se kako je osetilo moje prisustvo.
     A onda sam zapazio da prašnici - tako sam ih ja nazvao - svi imaju jarkoplave tačkice pri vrhu. Ličile su na sićušne zvezdane safire - ili na plave oči duž ljušture školjke - svesne svetlosti, ali nesposobne da oblikuju prave slike. Dok sam posmatrao, svetloplava boja stala je da čili, a safiri su se pretvorili u tamno, obično kamenje...
     Dr Flojde - ili ko već ovo sluša - nije mi preostalo još mnogo vremena; Jupiter će uskoro zaprečiti moj signal. Ali gotovo sam završio.
     Tada sam shvatio šta mi valja činiti. Kabl reflektora od hiljadu vati visio je gotovo do tla. Povukao sam ga nekoliko puta i svetlost se ugasila uz pljusak iskri.
     Zapitao sam se da li je možda već prekasno. Nekoliko minuta ništa se nije dogodilo. Prišao sam stoga zidu prepletenih grana oko mene i udario ga nogom.
     Lagano, stvorenje je počelo da se raspreda i da uzmiče natrag u kanal. Svetlosti je bilo u izobilju - sve sam mogao potpuno jasno da vidim. Ganimed i Kalisto nalazili su se na nebu - Jupiter je predstavljao ogroman, tanak srp - a na njegovoj noćnoj strani u punom jeku bila je velika predstava aurore, na mestu gde je odlivna cev sa Ioa stizala do džinovske planete. Nije bilo potrebe da uključujem svetiljku na skafandru.
     Otpratio sam stvorenje celim putem do vode, podstičući ga novim udarcima nogom kada bi usporilo i osećajući sve vreme kako mi se pod čizmama drobe komadići leda... Kada se približilo kanalu, izgledalo je da je ponovo steklo snagu i energiju, kao da je znalo da se primiče svom prirodnom staništu. Zapitao sam se da li će opstati i ponovo iznedriti pupoljke.
     Nestalo je kroz površinu, ostavivši poslednjih nekoliko mrtvih larvi na stranom tlu. Otvorena voda komešala se mehurima nekoliko minuta sve dok je skrama zaštitnog leda nije ogradila od vakuuma što se prostirao povrh nje. Tada sam krenuo natrag prema brodu da vidim ima li još nečega da se spase - ali o tome ne želim da pričam.
     Imao bih samo dve molbe, doktore. Kada taksonomi budu klasifikovali ovo stvorenje, nadam se da će ga nazvati po meni.
     A kada ovde bude stigao sledeći brod, neka naše kosti vrate u Kinu.
     Jupiter će nas prekinuti kroz nekoliko minuta. Voleo bih da znam da li me neko prima. U svakom slučaju, ponoviću ovu poruku kada mi ponovo budete na vidiku - ukoliko sistem za održavanje života u mom skafandru i dalje bude radio.
     Ovde profesor Čang na Evropi, sa izveštajem o uništenju svemirskog broda 'Cijen'. Spustili smo se pored Velikog Kanala i postavili pumpe uz rub leda..."
     Signala naglo nestade, zatim se na trenutak vrati, a onda potpuno iščeznu ispod nivoa šuma. Od profesora Čanga više nije bilo nikakvih poruka; ali i to je bilo dovoljno da se ambicije Lorensa Cunga uprave ka svemiru.