11. LED I VAKUUM

     "Ko je to?" prošaputa neko, ali ga ostali u horu ućutkaše. Flojd podiže ruku u znak da ne zna; preostalo mu je samo da se nada da mu prisutni veruju.
     "...znam da ste na 'Leonovu'... možda neću imati mnogo vremena... upravivši antenu na mom skafandru ka mestu gde smatram..."
     Signala nestade nekoliko sekundi, koje su potrajale kao prava agonija, a onda se ponovo javi, znatno jasniji, premda ne i primetno glasniji.
     "...da prenesete ovu informaciju na Zemlju. 'Cijen' je uništen pre tri časa. Ja sam jedini preživeli. Koristim radio na skafandru - nemam predstavu o tome da li mu je dovoljan domet, ali to je jedina prilika. Molim vas, slušajte pažljivo. NA EVROPI IMA ŽIVOTA. Ponavljam. NA EVROPI IMA ŽIVOTA..."
     Signala ponovo nestade. Muklu tišinu koja je usledila niko nije ni pokušao da naruši. Dok je čekao, Flojd je grozničavo stao da prebira po sećanju. Nije uspeo da prepozna glas - mogao je pripadati bilo kom Kinezu obrazovanom na zapadu. Verovatno je posredi bio neko sa kim se sreo na jednoj od naučnih konferencija, ali ako se govornik ne bude predstavio, nikada neće saznati ko mu se to obratio.
     "...ubrzo po lokalnoj ponoći. Upumpavali smo bez prekida i rezervoari su bili već gotovo dopola puni. Dr Li i ja izišli smo napolje da proverimo izolaciju cevovoda. 'Cijen' se nalazi - odnosno, nalazio se - na oko trideset metara od Velikog Kanala. Cevi vode pravo iz broda, pa kroz led. Veoma je tanak - ne može se bezbedno ni hodati po njemu. Toplota koja neprekidno navire odozdo..."
     Ponovo je usledila duga tišina. Flojd se zapita da li se to govornik možda kreće, tako da ga povremeno prekidaju prepreke na koje nailazi.
     "...bez problema - rasveta od pet kilovata iskićena po brodu. Poput Božićne jelke - predivno, blistajući pravo kroz led. Veličanstvene boje. Li ju je prvi ugledao - ogromnu tamnu masu koja navire iz dubine. U prvi mah smo pomislili da je posredi jato riba - izgledalo je preveliko za jedan organizam - a onda je stala da se probija kroz led.
     Dr Flojde, nadam se da me čujete. Govori profesor Čang - sreli smo se 2002. u Bostonu na konferenciji MAU."
     Najednom, sasvim neprimereno, Flojdove misli odlutaše milijardu kilometara. Veoma se neodređeno spominjao tog prijema posle završenog zasedanja kongresa Međunarodne astronomske unije - poslednjeg kome su Kinezi prisustvovali pre druge kulturne revolucije. Sada se sećao Čanga veoma jasno - oniži, duhoviti astronom i egzobiolog sa dobrom zalihom viceva. Ovoga puta, međutim, nije se šalio.
     "...poput ogromnih vlati morske trave, gamižući po tlu. Li je odjurio natrag na brod da donese kameru - dok sam ja ostao da posmatram i da izveštavam radio-vezom. Stvar se kretala tako polako da sam je lako mogao pretrčati. Bio sam znatno više uzbuđen nego uznemiren. Pomislio sam da znam o kakvoj vrsti stvorenja je reč - imao sam prilike da vidim slike šuma morske trave kraj kalifornijske obale - ali pokazalo se da nisam bio u pravu.
     ...lako se moglo videti da je u nevolji. Nikako nije moglo opstati na temperaturi koja je za sto pedeset stepeni niža od one što vlada u njegovoj normalnoj sredini. Smrzavalo se i očvršćavalo dok se kretalo napred - komadi su se sa njega odlamali poput stakla - ali i dalje je napredovalo ka brodu, plimski talas koji je neprekidno usporavao.
     I dalje me je iznenađivalo to što nisam mogao razborito da prosuđujem i što mi nikako nije uspevalo da pretpostavim šta je pokušavalo da uradi..."
     "Postoji li bilo koji način da uspostavimo dvosmernu vezu sa njim?" prošaputa žurno Flojd.
     "Ne - prekasno je. Evropa će uskoro zaći za Jupiter. Moraćemo da sačekamo dok ne iziđe iz senke."
     "... uspinjući se uz brod i gradeći svojevrstan ledeni tunel dok je napredovalo. Možda ga je on iozolovao od studeni - onako kako se termiti štite od sunčeve svetlosti praveći male hodnike od blata.
     ... tone leda na brod. Najpre su se slomile radio-antene. A onda sam video kako se savijaju stajne noge - usporeno, kao u snu.
     Tek kada je brod počeo da se prevaljuje, shvatio sam šta stvorenje pokušava da uradi - a onda je već bilo prekasno. Mogli smo da se spasemo - samo da smo isključili ona svetla.
     Verovatno je posredi fototropno biće, čiji biološki ciklus stavlja u pogon Sunčeva svetlost koja prolazi kroz led. Ili je možda bilo privučeno poput leptira na sveću. Svetlost naših reflektora jamačno je bila blistavija od svega što je ikada zasijalo na Evropi...
     A onda je brod popustio. Video sam kako se trup raspolućuje i kako se obrazuje oblak snežnih pahulja od kondenzovane vlage. Svi izvori svetlosti su se pogasili, izuzev jednog reflektora koji se njihao napred-nazad, viseći na kablu nekoliko metara iznad tla.
     Ne znam šta se neposredno potom zbilo. Sledeće čega se sećam bilo je da stojim pod tom svetiljkom, pokraj olupine broda, dok se svuda oko mene prostirao fini nanos svežeg snega. Jasno sam u njemu mogao razabrati svoje tragove. Mora da sam dotrčao dovde; možda je proteklo najviše minut ili dva...
     Biljka - i dalje sam držao da je to bila biljka - počivala je nepomično. Zapitao sam se da li je povređena prilikom sudara sa brodom; veliki komadi - debeli kao čovekova ruka - bili su odvaljeni, poput odlomljenih grana.
     A onda glavno stablo ponovo poče da se kreće. Povuklo se od trupa broda i stalo da puzi ka meni. Tog časa postalo mi je sasvim jasno da je stvorenje osetljivo na svetlost: stajao sam neposredno ispod sijalice od hiljadu vati koja je u međuvremenu prestala da se njiše.
     Zamislite jedan hrast - ili, još bolje, banjan sa njegovim mnogostrukim stablima i korenovima - koji je gravitacija spljoštila i koji pokušava da gamiže po tlu. Približilo se na pet metara izvoru svetlosti, a onda je počelo da se razuđuje, sve dok nije načinilo savršen krug oko mene. Verovatno je tu bila granica njegove tolerancije - tačka na kojoj se fotoprivlačenje pretvaralo u odbijanje. Narednih nekoliko minuta ništa se nije dogodilo. Pomislio sam da je stvorenje mrtvo - da se konačno potpuno smrzlo.
     A onda sam zapazio kako veliki pupoljasti izdanci niču na svim granama. Imao sam utisak da mi se pred očima odigrava ubrzani film otvaranja cvetnih latica. Štaviše, i pomislio sam da su to cvetovi - svaki veliki poput čovečje glave.
     Počele su da se razmiču tanane, predivno šarolike membrane. U tom času palo mi je na pamet da niko - ništa - ranije nije bio u prilici da ugleda takve boje; one praktično nisu postojale sve dok mi nismo doneli naše svetiljke - našu kobnu rasvetu na ovaj svet.
     Hvatalice, prašnici koji se lagano njišu... Prišao sam živom zidu koji me je okruživao, tako da sam tačno mogao videti šta se događa. Ni tada, baš kao ni u jednom drugom trenutku, nisam osetio ni najmanji strah pred tim stvorom. Bio sam uveren da nije neprijateljski nastrojen prema nama - ako je uopšte i bio svestan.
     Postojalo je mnoštvo velikih cvetova u raznim fazama otvaranja. Tog časa su me podsetili na leptirove koji upravo izlaze iz čaura - skupljenih krila, još slabašni. Sve više sam se približavao istini.
     Ali smrzavali su se - umirući istog trena u kome bi, jedan za drugim, opadali sa matičnog ogranka. Zakratko bi se zakoprcali, poput riba nasukanih na suvom, i tog časa sam shvatio šta je tu tačno posredi. Te membrane nisu predstavljale latice - već peraja, odnosno izrasline koje su tome odgovarale. Stvorenje se nalazilo u fazi larve kada je u stanju da slobodno pliva. Verovatno provodi pretežan deo života ukorenjeno u morskom dnu, da bi potom slalo ove pokretne potomke u potragu za novom teritorijom. Baš kao što to čine korali u okeanima Zemlje.
     Klekao sam kako bih podrobnije osmotrio jedno od malih stvorenja. Predivne boje sada su bledele, rastačući se u smeđesivu. Neke latice-peraja su otpale, pretvorivši se u lomne, smrznute krhotine. Ali ono se i dalje slabašno kretalo, a kada sam mu se primakao, pokušalo je da me izbegne. Zapitao sam se kako je osetilo moje prisustvo.
     A onda sam zapazio da prašnici - tako sam ih ja nazvao - svi imaju jarkoplave tačkice pri vrhu. Ličile su na sićušne zvezdane safire - ili na plave oči duž ljušture školjke - svesne svetlosti, ali nesposobne da oblikuju prave slike. Dok sam posmatrao, svetloplava boja stala je da čili, a safiri su se pretvorili u tamno, obično kamenje...
     Dr Flojde - ili ko već ovo sluša - nije mi preostalo još mnogo vremena; Jupiter će uskoro zaprečiti moj signal. Ali gotovo sam završio.
     Tada sam shvatio šta mi valja činiti. Kabl reflektora od hiljadu vati visio je gotovo do tla. Povukao sam ga nekoliko puta i svetlost se ugasila uz pljusak iskri.
     Zapitao sam se da li je možda već prekasno. Nekoliko minuta ništa se nije dogodilo. Prišao sam stoga zidu prepletenih grana oko mene i udario ga nogom.
     Lagano, stvorenje je počelo da se raspreda i da uzmiče natrag u kanal. Svetlosti je bilo u izobilju - sve sam mogao potpuno jasno da vidim. Ganimed i Kalisto nalazili su se na nebu - Jupiter je predstavljao ogroman, tanak srp - a na njegovoj noćnoj strani u punom jeku bila je velika predstava aurore, na mestu gde je odlivna cev sa Ioa stizala do džinovske planete. Nije bilo potrebe da uključujem svetiljku na skafandru.
     Otpratio sam stvorenje celim putem do vode, podstičući ga novim udarcima nogom kada bi usporilo i osećajući sve vreme kako mi se pod čizmama drobe komadići leda... Kada se približilo kanalu, izgledalo je da je ponovo steklo snagu i energiju, kao da je znalo da se primiče svom prirodnom staništu. Zapitao sam se da li će opstati i ponovo iznedriti pupoljke.
     Nestalo je kroz površinu, ostavivši poslednjih nekoliko mrtvih larvi na stranom tlu. Otvorena voda komešala se mehurima nekoliko minuta sve dok je skrama zaštitnog leda nije ogradila od vakuuma što se prostirao povrh nje. Tada sam krenuo natrag prema brodu da vidim ima li još nečega da se spase - ali o tome ne želim da pričam.
     Imao bih samo dve molbe, doktore. Kada taksonomi budu klasifikovali ovo stvorenje, nadam se da će ga nazvati po meni.
     A kada ovde bude stigao sledeći brod, neka naše kosti vrate u Kinu.
     Jupiter će nas prekinuti kroz nekoliko minuta. Voleo bih da znam da li me neko prima. U svakom slučaju, ponoviću ovu poruku kada mi ponovo budete na vidiku - ukoliko sistem za održavanje života u mom skafandru i dalje bude radio.
     Ovde profesor Čang na Evropi, sa izveštajem o uništenju svemirskog broda 'Cijen'. Spustili smo se pored Velikog Kanala i postavili pumpe uz rub leda..."
     Signala naglo nestade, zatim se na trenutak vrati, a onda potpuno iščeznu ispod nivoa šuma. Iako je 'Leonov' nastavio da sluša na istoj učestalosti, od profesora Čanga više nije bilo nikakvih poruka.

Treći deo: 'OTKRIĆE'

12. SPUST

     Brod je konačno dobijao na brzini, spuštajući se ka Jupiteru. Odavno je prošao gravitacionu ničiju Zemlju gde su se četiri sićušna spoljnja meseca - Sinope, Pasifaja, Ananke i Karme - kretali svojim retrogradnim i veoma ekscentričnim orbitama. Posredi su neosporno bili uhvaćeni asteroidi potpuno nepravilnog oblika. Prečnik najvećeg među njima iznosio je svega trideset kilometara. Te krzave i izlomljene gromade, koje nisu zanimale nikog drugog do planetne geologe, neprekidno su menjale svog vazala, poklanjajući odanost čas Suncu, a čas Jupiteru. Jednoga dana, Sunce će ih se ponovo domoći.
     Ali zato će Jupiter verovatno zadržati narednu četvoročlanu grupu, koja mu je bila dvostruko bliža od prethodne. Elara, Liziteja, Himalija i Leda bile su prilično zbijene i ležale su gotovo u istoj ravni. Postojale su pretpostavke o tome da su one svojevremeno bile delovi jednog jedinstvenog tela; ako je to tačno, onda je to telo moglo imati jedva sto kilometara u prečniku.
     Iako su se samo Karme i Leda dovoljno približavale da im se golim okom mogao razabrati disk, sva četiri meseca bila su pozdravljena kao stari prijatelji. Bilo je to prvo pomaljanje kopna posle najdužeg okeanskog putovanja - spoljnje ostrvlje Jupitera. Poslednji sati su otkucavali; približavala se najkritičnija faza čitave misije - ulazak u Jupiterovu atmosferu.
     Jupiter je već bio krupniji od Meseca na nebu Zemlje i jasno su se mogli videti džinovski unutrašnji sateliti kako kruže oko njega. Svi su oni ispoljavali uočljive diskove i upadljive boje, premda su se i dalje nalazili predaleko da bi se na njima mogla razabrati neka pojedinost. Večiti balet koji su izvodili - nestajući iza Jupitera, a zatim se ponovo pojavljujući da bi svojim senkama prešli preko osvetljenog pročelja planete - predstavljao je prizor koji je neprekidno plenio. Astronomi su ga neumorno posmatrali još od časa kada ga je Galilej prvi put ugledao, gotovo tačno pre četiri stoleća; ali posada 'Leonova' jedina je među svim živim muškarcima i ženama imala prilike da taj prizor prati golim okom.
     Beskrajne partije šaha su prestale; slobodni sati provođeni su uz teleskope, u ozbiljnim raspravama ili u slušanju muzike, obično uz posmatranje spoljnjih pejsaža. A i najmanje jedna brodska romansa doživela je vrhunac: često nestajanje Maksa Brajlovskog i Ženje Marčenko predstavljalo je predmet mnogih dobronamernih zadirkivanja.
     Njih dvoje su, pomisli Flojd, baš neobičan par. Maks je bio krupan, lep, plavokos, gimnastički as; stigao je do olimpijskog finala 2000. godine. Iako je već zašao u tridesete, imao je otvoren, gotovo dečački izraz, koji, međutim, nije bio sasvim neprimeren; iako je imao blistavu inženjersku karijeru, često se u razgovorima sa Flojdom pokazivao kao prostodušan i neproduhovljen - jedan od onih ljudi sa kojima je prijatno razgovarati, ali ne odveć dugo. Izvan svog stručnog polja, na kome je nesumnjivo bio pozvan, pokazivao se kao zabavan, ali i prilično površan sabesednik.
     Ženja - koja je sa dvadeset devet godina bila najmlađa na brodu - i dalje je predstavljala izvesnu tajnu. Budući da niko nije želeo da razgovara o tome, Flojd nije došao u priliku da se raspita o njenim povredama, a u informacijama vašingtonskih izvora nije bilo ni pomena o tome. Očigledno je doživela neku ozbiljnu nesreću, ali lako se moglo dogoditi da to ne bude ništa neobičnije od saobraćajke. Mogla se slobodno odbaciti pretpostavka da su posredi posledice neke neuspele tajne svemirske misije - što je i dalje sačinjavalo deo popularne mitologije izvan SSSR. Zahvaljujući globalnoj mreži za praćenje, tako nešto bilo je nemoguće već pedeset godina.
     Pored fizičkih i nesumnjivo psihičkih ožiljaka, Ženja je radila pod još jednim opterećenjem. Ukrcana je u poslednjem trenutku kao zamena i svi su to znali. Irina Jakunjina trebalo je da bude dijetetičar i medicinski pomoćnik na 'Leonovu' da nije bilo one nesrećne epizode sa jedrilicom kada je slomila premnogo kostiju.
     Svakoga dana u šest po podne po srednjem griničkom vremenu posada koju su sačinjavali sedam plus jedan putnik okupljala se u maloj zajedničkoj prostoriji što je odvajala komandni most od brodske kuhinje i spavaonica. Kružni sto u njenom središtu bio je dovoljan taman toliko da se oko njega stisne osmoro ljudi; kada Čandra i Karnou budu probuđeni, više neće biti mesta za sve, tako da će negde valjati smestiti još dva sedišta.
     Iako je 'sovjet u šest', kako je nazvana svakodnevna konferencija za okruglim stolom, retko trajao duže od deset minuta, igrao je ključnu ulogu u održavanju morala. Žalbe, predlozi, kritike, izveštaji o napredovanju, o svemu je moglo biti reči, a jedino je kapetan imao pravo da postavi veto, što se uistinu događalo veoma retko.
     Tipične stavke u nepostojećoj agendi bili su zahtevi za promenu jelovnika, molbe za produženje vremena namenjenog privatnim razgovorima sa Zemljom, predlozi za bioskopski program, razmena novosti i govorkanja i dobronamerna bockanja znatno malobrojnijeg američkog kontingenta. Stvari će se tu promeniti, upozori ih Floj, kada se njegove kolege vrate iz hibernacije i odnos se popravi sa jedan prema sedam na tri prema devet. Nije, međutim, pomenuo svoje privatno uverenje da će Karnou natpričati ili nadvikati bilo koje drugo troje na brodu.
     Kada nije spavao, Flojd je najveći deo vremena provodio u zajedničkoj prostoriji - delimično i zbog toga što je ona delovala, uprkos svojim skučenim razmerama, znatno manje klaustrofobično od njegove kabine. Ona je, pored toga, bila vedro ukrašena: sve raspoložive ravne površine bile su prekrivene fotografijama predivnih prizora sa Zemlje i iz svemira, sportskih događaja, portretima popularnih videozvezda i drugim podsetnicima na Zemlju. Ponos prostorije, međutim, pripadao je jednoj originalnoj Leonovljevoj slici - njegovom radu iz 1965. godine pod nazivom 'S one strane Meseca'; slika je nastala iste godine kada je on, tada u svojstvu mladog potpukovnika, izišao iz 'Vashoda II' i postao prvi čovek u istoriji koji je preduzeo izlet izvan svemirske letelice.
     Jasno, slika pre nadarenog amatera nego profesionalca, ona je prikazivala kraterima izrovanu ivicu Meseca sa predivnim Sinus Iridijumom - Zatonom duga - u prednjem planu. Nadnoseći se čudovišno povrh lunarnog obzorja, stajao je tanak srp Zemlje, oivičavajući zatamnjenu noćnu stranu planete. Iza srpa bleštalo je Sunce, dok su strujnice korone šikljale milionima kilometara u okolni svemir.
     Kompozicija je bila upečatljiva - i predstavljala je pogled u budućnost do koje je čak i tada trebalo da prođu tri godine. Tek će se članovima posade 'Apola 8', Andersu, Bormenu i Lavelu, ukazati prilika da golim okom ugledaju taj veličanstven prizor dok su za Božić 1968. posmatrali kako se Zemlja rađa iznad tamne strane Meseca.
     Hejvud Flojd se divio slici, ali je ona u njemu pobuđivala dvojaka osećanja. Nije mogao smetnuti s uma da je ona starija od svih na brodu - uz jedan izuzetak.
     Njemu je, naime, bilo već devet godina kad ju je Aleksej Leonov naslikao.

13. GALILEJEVI SVETOVI

     Čak i sada, više od tri decenije po otkrićima ostvarenim prilikom prvih prolazaka 'Vojadžera', niko još nije sasvim uspeo da dokuči zašto su četiri džinovska satelita u toj meri međusobno drugačija. Bili su približno jednake veličine i nalazili su se u istom delu Sunčevog sistema - ali su se ipak veoma razlikovali, kao da su posredi deca raznih roditelja.
     Jedino se za Kalista, najspoljašnjijeg među njima, ispostavilo da je uglavnom onakav kakav bi se i očekivao. Kada je 'Leonov' prošao pokraj njega na razdaljini od nešto malo više od sto hiljada kilometara, najveći od njegovih mnogobrojnih kratera jasno se mogao razabrati golim okom. Posmatran kroz teleskop, satelit je ličio na staklenu kuglu koja se svojevremeno koristila kao meta za gađanje velikokalibarskim puškama; bio je potpuno prekriven kraterima svih veličina, sve do donje granice vidljivosti. Neko je jednom prilikom zgodno primetio da je Kalisto sličniji Zemljinom Mesecu i od samog Meseca.
     Ovo, doduše, nije bilo ni naročito iznenađujuće. Sasvim se moglo očekivati da će jedan svet u tom području - na rubu asteroidnog pojasa - biti obilato bombardovan građom preostalom po stvaranju Sunčevog sistema. Pa ipak, uprkos ovoj okolnosti, već prvi susedni satelit, Ganimed, imao je potpuno drugačiji izgled. Iako je u dubokoj prošlosti dobrano bio prošaran udarnim kraterima, većina ih je u međuvremenu preorana - izraz koji je ovde neobično prikladan. Velika područja Ganimeda bila su prekrivena zaorinama i brazdama, kao da je neki kosmički baštovan prevukao preko njih kakvim džinovskim grabuljama. A postojale su i pruge svetlih boja, slične tragovima sačme čija zrna imaju u prečniku po pedeset kilometara. No, najtajanstvenije su bile dugačke, krivudave trake, sazdane od više desetina uporednih linija. Nikolaj Ternovski prvi je došao do zaključka šta one jamačno predstavljaju: superauto-puteve sa velikim brojem kolovoznih traka, čije su prostiranje odredili podnapiti zemljomeri. On je čak tvrdio da je uočio nadvožnjake i petlje u obliku četvorolisne deteline.
     Pre no što je presekao orbitu Evrope, 'Leonov' je obogatio riznicu ljudskog znanja sa nekoliko biliona bita novih informacija o Ganimedu. Evropa, svet okovan ledom, sa svojom olupinom i svojom smrću, nalazila se toga časa sa druge strane Jupitera, ali nikada nije daleko izbivala iz misli članova posade.
     Na Zemlji, dr Čang je već bio proglašen za heroja i njegovi Zemljaci su, uz očiglednu nelagodnost, izražavali zahvalnost na nebrojenim porukama sa izrazima saučešća. Jedna od njih bila je upućena u ime posade 'Leonova' - posle, pretpostavio je Flojd, obimnog prekrajanja u Moskvi. Osećanja na brodu bila su dvojaka - svojevrsna mešavina divljenja, tuge i olakšanja. Svi astronauti, bez obzira na pojedinačno nacionalno poreklo, smatrali su se građanima svemira i osećali su se međusobno povezani, uzimajući udela u likovanju i tragedijama drugih. Niko na 'Leonovu' nije bio srećan zato što je kineski pohod snašla nesreća; pa ipak, u isto vreme, javilo se prećutno osećanje olakšanja što započeta trka nije do kraja uzela maha.
     Neočekivano otkriće života na Evropi dodalo je novi elemenat situaciji - elemenat o kome se sada naširoko raspravljalo kako na Zemlji tako i na 'Leonovu'. Neki biolozi propratili su čitavu stvar uzvikom: "Šta sam vam govorio!" - ukazujući na to da otkriće u krajnjoj liniji i nije bilo tako iznenađujuće. Još tokom sedamdesetih godina prethodnog stoleća istraživačke podmornice pronašle su zamašne kolonije neobičnih morskih stvorenja što su se nekako održavale u sredini za koju se smatralo da je u podjednakoj meri nepovoljna za život - u najzapretanijim ponorima Tihog okeana. Vulkanska izvorišta, koja su oplođavala i zagrevala taj bezdan, tvorila su oaze u pustinji što se pružala na velikim dubinama.
     Sve što se jednom zbilo na Zemlji moglo se očekivati da će se ponoviti milionima puta i drugde u Vaseljeni; bila je to gotovo stvar vere među naučnicima. Voda - ili bar led - postojala je na svim Jupiterovim mesecima. A na Iou su se još nalazili vulkani koji su neprekidno bljuvali utrobu ovog meseca - tako da su se osnovano mogle očekivati umerenije aktivnosti na susednom svetu. Zbroje li se ove dve činjenice, život na Evropi ispadao je ne samo moguć nego i neumitan - kao što se to uvek naknadno ispostavljalo za većinu iznenađenja prirode.
     No, ovaj zaključak postavio je novo pitanje koje se pokazalo od životne važnosti za misiju 'Leonova'. Pošto je život otkriven na Jupiterovim mesecima - da li je on mogao biti u nekoj vezi sa monolitom iz Tihoa i sa još tajanstvenijim artefaktom iz orbite blizu Ioa?
     Bila je to omiljena tema rasprava na sovjetima u šest. Postojala je opšta saglasnost oko toga da stvorenje na koje je naišao dr Čang ne predstavlja visok oblik inteligencije - pod uslovom, razume se, da je on ispravno protumačio njegovo ponašanje. Nijedna životinja, sa makar i elementarnim moćima rasuđivanja, ne bi dopustila da postane žrtva vlastitih nagona, privučena poput leptira na sveću, u susret sigurnom krahu.
     No, Vasilij Orlov odmah je istupio sa jednim protivprimerom koji je oslabio, ako ne i pobio prethodni argument.
     "Setite se kitova i delfina", reče on. "Njih nazivamo inteligentnim - ali koliko se samo često oni ubijaju u masovnim nasukavanjima! To liči na slučaj kada nagoni preovladaju nad razumom."
     "Nema potrebe potezati delfine", umeša se Maks Brajlovski. "Izvesna plavuša iz Kijeva pokazala se kobno privlačnom po jednog od najblistavijih inženjera iz moje klase. Kada sam poslednji put čuo za njega, bio je zaposlen u Inturistu. A sigurno bi dobio zlatnu medalju za projektovanje svemirskih stanica. Kakva šteta!"
     Čak i ako dr Čangov žitelj Evrope nije bio inteligentan, to nije isključivalo mogućnost postojanja viših oblika negde drugde. Nije se moglo prosuđivati o biologiji celog jednog sveta na osnovu samo jedog primerka.
     No, postojalo je čvrsto uverenje da razvijena inteligencija nikada ne može nastati u moru; u tako blagoj i nepromenljivoj sredini naprosto nije bilo dovoljno izazova. A nadasve, kako bi morska stvorenja ikada mogla da razviju tehnologiju bez pomoći vatre?
     Međutim, možda je čak i to bilo moguće; put kojim je išao ljudski rod nije bio jedini. U morima drugih svetova možda postoje čitave civilizacije.
     Pa ipak, izgledalo je neverovatno da je na Evropi mogla nići kultura kadra za putovanje svemirom koja ne bi za sobom ostavila neosporne znake vlastitog postojanja u obliku zdanja, naučnih postrojenja, lansirališta ili drugih artefakata. Ali ovde se od pola do pola nije moglo videti ništa drugo do ravan led i nekoliko ispupčenja golih stena.
     Nije više bilo mnogo vremena za razmišljanja i rasprave pošto je 'Leonov' prošao pokraj orbita Ioa i sićušnog Mamasa. Posada je gotovo neprekidno bila zauzeta, pripravljajući se za susret i kratkotrajan povratak težine posle mnogo meseci provedenih u uslovima slobodnog pada. Svi slobodni predmeti valjalo je da budu pričvršćeni pre no što brod uđe u Jupiterovu atmosferu, kada će sila usporenja povremeno dostizati čak i dve gravitacije.
     Flojd je imao sreće; jedino je on raspolagao slobodnim vremenom da se divi veličanstvenom spektaklu planete koja se približava i koja je sada ispunjavala gotovo polovinu neba. Budući da nije postojalo ništa čime bi se određivale prave razmere, um nikako nije dolazio u priliku da pojmi istinsku veličinu ovog sveta. Neprekidno je morao da ponavlja samome sebi da ni pedeset Zemalja ne bi prekrilo poluloptu koja je sada stajala okrenuta ka njemu.
     Oblaci, raznobojni kao pri najraskošnijim smirajima Sunca na Zemlji, tako su hitro jurili da je uspevao da razabere njihovo kretanje čak i u tako kratkom razmaku kao što je ciglih deset minuta. Veliki kovitlaci neprekidno su se obrazovali duž desetak traka koje su opasivale planetu, da bi se potom rastakali poput divnih vrtložja. Pramenovi nekog belog gasa povremeno bi šiknuli iz dubina, ali su ih odmah razvejavali olujni vetrovi izazvani zastrašujuće brzim okretanjem planete. Možda su najneobičnije formacije bile bele mrlje, ponekad raspoređene pravilno poput bisera na ogrlici, koje su se prostirale duž pasata srednjih jovijanskih geografskih širina.
     U satima neposredno pred susret, Flojd gotovo da nije bio u prilici da vidi kapetana ili navigatora. Bračni par Orlov samo je retko odlazio sa komandnog mosta, budući da su neprekidno proveravali pristupnu orbitu, vršeći sićušna podešavanja 'Leonovljevog' kursa. Brod se sada nalazio na kritičnoj putanji koja će samo okrznuti gornju atmosferu; ukoliko bi otišao previsoko, kočenje izazvano trenjem ne bi bilo dovoljno da ga uspori i on bi nastavio izvan Sunčevog sistema, bez ikakvog izgleda da bude spasen. Ako se, pak, spusti odveć nisko, izgoreće poput meteora. Između ove dve krajnosti prostirala se uska margina gde su greške bile dopustive.
     Kinezi su dokazali da je aerokočenje izvodljivo, ali to nije isključivalo mogućnost da iskrsne nešto nepredviđeno. Flojd stoga nije bio odveć iznenađen kada mu je hirurg-zapovednik Rudenko priznala, na jedan sat pre kontakta:
     "Sve više mi je žao, Vudi, što ipak nisam ponela onu ikonu."

14. DVOSTRUKI SUSRET

     "...dokumenta za hipoteku na kuću u Nantaketu trebalo bi da su u odložena pod slovom 'H' u arhivi.
     To bi bilo sve što se tiče poslova. Poslednjih nekoliko časova ne izlazi mi iz pameti jedna slika koju sam kao dečak video u nekoj pohabanoj knjizi o viktorijanskoj umetnosti - mora da je bila stara najmanje sto pedeset godina. Ne sećam se da li je reprodukcija bila crno-bela ili u boji. Ali nikada neću zaboraviti naziv - nemoj se smejati - koji je glasio: 'Poslednja poruka domu'. Naši pra-pra-pradedovi obožavali su te sentimentalne melodrame.
     Na slici je prikazana paluba jedrenjaka na orkanskom moru - jedra su bila sva rastrgana, a paluba skroz preplavljena vodom. U pozadini, posada se grozničavo upire da spase brod. A u prednjem planu jedan mladi mornar piše poruku, dok je pokraj njega boca koja treba da je odnese do kopna.
     Iako sam u to vreme bio još dečak, smatrao sam da bi on pre trebalo da pomaže svojim sadruzima, a ne da piše pisma. No, stvar je ipak delovala na mene: nikada mi nije palo na um da ću jednoga dana i ja biti u položaju tog mladog pomorca.
     Razume se, ja sam siguran da ćeš ti dobiti ovu poruku - a nema ničega u čemu bi mogao pomagati na 'Leonovu'. Štaviše, učtivo sam zamoljen da se držim po strani, tako da mi je savest sasvim čista dok ovo diktiram.
     Odneću poruku odmah na komandni most, zato što ćemo kroz petnaest minuta prekinuti odašiljanje kada budemo uvukli veliku zdelu i zaptili sve brodske otvore - evo još jedne zgodne pomorske analogije za tebe! Jupiter sada ispunjava nebo - neću pokušati da to opišem, niti ću imati mnogo vremena da uživam u tom prizoru, zato što će se kapci spustiti kroz nekoliko minuta. U svakom slučaju, kamere će znatno bolje obaviti posao nego što bih ja to mogao.
     Do viđenja, najdraža moja. Sve vas puno volim, a naročito Krisa. U vreme kada budete dobili ovo, sve će već biti gotovo, ma kako ispalo. Ne zaboravite da sam nastojao da dam sve od sebe za dobro svih nas - do viđenja."
     Uzevši audio-čip, Flojd je odlebdeo do komunikacionog centra i predao ga Saši Kovaljevu.
     "Molim vas, pobrinite se da bude poslato pre no što prekinemo", reče on brižnim glasom.
     "Ne brinite", obeća Saša. "I dalje radim na svim kanalima, a i preostalo mi je još dobrih deset minuta."
     On ispruži ruku.
     "Ako se sreli budemo ponovo - no, smeha će tad biti. Ako ne, e, tad je ovaj rastanak baš prikladan bio."
     Flojd zažmirka.
     "Šekspir, pretpostavljam?"
     "Razume se; Brut i Kasije pre bitke. Vidimo se kasnije."
     Tanja i Vasilij bili su odveć zadubljeni u praćenje razvoja situacije na displejima tako da su mu jedva i mahnuli i Flojd se povuče u svoju kabinu. Već se pozdravio sa ostalim članovima posade i sada mu je preostalo samo da čeka. Vreća za spavanje bila mu je već pripremljena u položaj za povratak gravitacije kada bude počelo usporenje, tako da je trebalo samo da sklizne u nju...
     "Antene uvučene, podignuti svi štitnici", oglasi se zvučnik interkoma. "Početno kočenje trebalo bi da se oseti kroz pet minuta. Sve je normalno."
     "Ja bih teško upotrebio baš taj pridev", promrmlja Flojd sebi u bradu. "Na engleskom bi se tu kazalo 'nominalno'." Jedva da mu se ta misao uobličila u umu kada se na vrata začu uzdržano kucanje.
     "Kto tam?"
     Gotovo da nije poverovao kada je ugledao Ženju.
     "Dopuštate li da uđem?" upita ona zaplašeno, glasom devojčice koji Flojd gotovo nije prepoznao.
     "Samo izvolite. Ali zašto niste u svojoj kabini? Preostalo je još svega pet minuta do ulaska u atmosferu."
     Još dok je postavljao pitanje, postao je svestan da je glupo postupio. Odgovor je bio tako savršeno očigledan da se Ženja nije udostojila da nešto uzvrati.
     No, ona je bila poslednja osoba koju je mogao da očekuje: prema njemu se, naime, postojano držala učtivo, ali i na udaljenosti. Štaviše, bila je jedini član posade koji ga je oslovljavao sa 'dr Flojde'. Pa ipak, sada se nalazila tu, nesumnjivo tražeći zaštitu i društvo u trenucima opasnosti.
     "Ženja, draga moja", reče on izmenjenim glasom. "Razume se da ste dobro došli. Ali prilično su mi skučene mogućnosti za ugošćenje. Čak bi se mogle nazvati spartanske."
     Pošlo joj je nekako za rukom da se slabašno osmehne, ali ništa nije uzvratila dok je lebdeći ulazila u prostoriju. Tog časa Flojd shvati da ona nije samo nervozna - već užasnuta. Onda mu postade jasno zašto je došla k njemu. Stidela se da ispolji strah pred svojim zemljacima, tako da je pomoć potražila na drugoj strani.
     Uviđanje ove okolnosti uslovilo je da u njemu malo splasne zadovoljstvo zbog neočekivanog susreta. To nije umanjilo njegovu odgovornost za jedno drugo usamljeno ljudsko biće koje se nalazilo daleko od doma. Činjenica da je ona bila privlačna - iako svakako ne i lepa žena, više nego dvostruko mlađa od njega - nije smela ovde da ima nikakvog uticaja. Ali ipak je imala, i to je došlo do izražaja.
     Ona je to sigurno zapazila, ali nije učinila ništa što bi ga podstaklo ili obeshrabrilo dok su ležali jedno kraj drugog u čauri za spavanje. Bilo je mesta taman za oboje i Flojdu su počeli u glavi da se vrzmaju brižni proračuni. Šta bi bilo, ukoliko bi se ispostavilo da gravitacija premašuje najveću predviđenu vrednost i amortizeri popuste? Tada bi lako stradali...
     No, postojala je prostrana bezbednosna margina; nije bilo mesta brizi da će ih snaći tako nedoličan kraj. Humor je bio neprijatelj želje; zagrljaj im je sada bio potpuno čedan. Nije pravo znao da li da se raduje ili da bude tužan zbog toga.
     A i bilo je kasno za premišljanje. Negde iz velike daljine oglasio se prvi slabašni šapat zvuka, sličan jadikovki kakve izgubljene duše. U istom trenutku, brod se jedva primetno trgao; čahura se zanjihala, a amortizeri se potisnuše. Posle mnogo nedelja bestežinskog stanja gravitacija je stala da se vraća. Kroz svega nekoliko sekundi slabašno cviljenje preraslo je u postojanu grmljavinu, a čahura se pretvorila u pretovarenu viseću mrežu za ležanje. Prilično nezgodno, pomisli Flojd; već je bilo teško disati. No, usporenje je predstavljalo samo deo problema: Ženja ga je, naime, prigrlila kao što se davljenik hvata za poslovičnu slamku.
     On se odvoji od nje što je blaže mogao.
     "Sve je u redu, Ženja. Ako je 'Cijen' uspeo - i mi ćemo. Smirite se - ništa ne brinite."
     Bilo je teško vikati nežnim glasom, a osim toga on uopšte nije bio siguran da li Ženja uspeva da ga čuje kroz grmljavinu usijanog vodonika. Ali više ga nije onako očajnički stezala, što je njemu pružilo priliku da nekoliko puta duboko udahne.
     Šta bi Kerolajn pomislila da ga sada vidi? Da li će joj ispričati o ovome ako bude imao priliku? Nije bio siguran da bi razumela. U ovakvim trenucima sve veze sa Zemljom izgledale su uistinu sasvim tanke.
     Bilo je nemoguće kretati se ili govoriti, ali sada, pošto se navikao na neobičan osećaj težine, više mu nije bilo nelagodno - osim što mu je desna ruka sve više trnula. Uz izvestan napor uspeo je da je izvuče ispod Ženje; poznati čin izazvao je u njemu za trenutak osećaj krivice. Dok mu se krvotok u ruci ponovo normalno uspostavljao, Flojd se prisetio znamenite opaske koja se pripisivala bar desetini astronauta i kosmonauta: 'U velikoj meri se preteralo u pretpostavkama vezanim kako za zadovoljstva tako i za probleme pri seksu u uslovima odsustva sile teže.'
     Zapitao se kako stvar podnose ostali članovi posade i za trenutak mu na um padoše Čandra i Karnou, koji su sve ovo lepo prespavali. Oni nikada neće saznati šta ih je snašlo ako 'Leonov' postane meteorski pljusak na Jupiterovom nebu. Nije im zavideo na tome; propustili su da iskuse nešto što se doživljava samo jednom u životu.
     Tanja se oglasila preko interkoma; reči su joj bile izgubljene u grmljavini, ali glas joj je zvučao mirno i savršeno normalno, sasvim kao da je posredi neka rutinska objava. Flojd je uspeo da baci pogled na časovnik i sa zaprepašćenjem je ustanovio da su već na polovini kočionog manevra. Upravo u tom trenutku 'Leonov' se nalazio na najmanjoj udaljenosti od Jupitera; samo su potrošne automatske sonde uspevale da prodru dublje u Jupiterovu atmosferu.
     "Prošli smo polovinu, Ženja", uzviknu on. "Sad idemo napolje." Nije uspeo da razabere da li ga je razumela. Oči su joj bile čvrsto zatvorene, ali se blago osmehivala.
     Brod se sada primetno ljuljao, poput malog čamca na uzburkanom moru. Je li to normalno - upita se Flojd. Bilo mu je milo što ga je zaokupljala briga o Ženji; to mu je odvlačilo misli od sopstvenih strahova. Samo za trenutak, pre no što je uspeo da odagna tu pomisao, pred očima mu se javila slika zidova koji najednom postaju blistavi i crveni poput višanja i zaklapaju se nad njim. Bilo je to slično košmarnoj fantastičnoj priči Edgara Alana Poa 'Bunar i klatno', na koju nije pomislio već dobrih trideset godina.
     Ali do toga ipak nikada ne bi došlo. Kada bi toplotni štitnik otkazao, brod bi u trenu bio zdrobljen, spljošten udarcem čvrstog gasnog zida. Ne bi bilo nikakvog bola; njegov nervni sistem ne bi imao vremena da reaguje pre no što bi prestao da postoji. Imao je prilike da iskusi i utešnije misli, ali ni ova nije bila za odbacivanje.
     Trzanje se polako primirilo. Tanja se još jednom oglasila objavom koja se nije mogla čuti (biće prilike da je pecka zbog toga kada sve bude gotovo). Vreme sad kao da je stalo da protiče znatno sporije; uskoro je odustao od gledanja u časovnik zato što nije mogao poverovati u ono što vidi. Brojke su se menjale tako lagano da je gotovo stekao utisak kako se nalazi u uslovima ajnštajnovske vremenske dilatacije.
     Potom se zbilo nešto još neverovatnije. Najpre mu se učinilo zabavno, a onda ga je malo ozlojedilo. Ženja je zaspala - ako ne baš u njegovom naručju, a ono bar uz njega.
     Bila je to prirodna reakcija: napor ju je jamačno iscrpeo, tako da se mudrost tela tu pokazala kao izbavljenje. Najednom, Flojd je i sam postao svestan gotovo postorgazmične klonulosti koja je stala da ga obuzima, kao da je on takođe bio emocionalno isceđen ovim susretom. Morao je da uloži silan trud da ostane budan...
     ... A tada je stao da pada... pada... pada... i sve je bilo gotovo. Brod se vratio u svemir, gde je i pripadao. A on i Ženja su odlebdeli na dve strane.
     Više nikada neće biti tako bliski, ali će ih zauvek ubuduće vezivati naročita prisnost koju neće iskusiti ni prema kom drugom.

15. BEKSTVO SA DŽINA

     Kada je Flojd stigao do osmatračke palube - nekoliko neupadljivih minuta posle Ženje - već je izgledalo da je Jupiter udaljeniji. Ali posredi je morao biti privid proistekao iz onoga što zna, a ne što vidi. Tek što su, naime, izronili iz Jupiterove atmosfere i planeta je i dalje zapremala pola neba.
     Sada su postali - baš kao što su i nameravali - njeni zarobljenici. Tokom poslednjeg usijanog sata hotimice su se odrekli viška brzine koji je bio dovoljan da ih izvede iz Sunčevog sistema i zaputi ka zvezdama. Sada su se kretali po elipsi - klasičnom Hofmanovom orbitom - između Jupitera i Iove orbite, udaljene tri stotine pedeset hiljada kilometara. Kada ne bi hteli - ili mogli - da ponovo stave motore u pogon, 'Leonov' bi nastavio da se kreće napred-nazad između te dve krajnje tačke, praveći puni krug jednom u devetnaest časova. Postao bi najbliži Jupiterov mesec - premda ne zadugo. Svaki put kada bi okrznuo atmosferu izgubio bi malo na brzini, sve dok se na kraju zavojito ne bi survao u propast.
     Flojd nikada nije osobito voleo votku, ali se bez oklevanja pridružio ostalima koji su dizali zdravice projektantima broda, ne propustivši da uz put pomenu i ser Isaka Njutna. A onda je Tanja vratila bocu u ormarić i pomno ga zaključala; preostalo je, naime, još mnogo posla.
     Iako su to svi očekivali, nije bilo nikoga ko nije poskočio na iznenadan prigušeni prasak eksplozivnih naboja i trzaj izazvan odvajanjem. Nekoliko sekundi kasnije jedan veliki, još blistav disk ulebdeo je u vidno polje, lagano se okrećući dok se udaljavao od broda.
     "Pogledajte!" uzviknu Maks. "Leteći tanjir! Ko ima kameru?"
     U smehu koji je usledio jasno se mogao razabrati prizvuk histeričnog olakšanja. Sveopšte kikotanje prekinuo je kapetan ozbiljnijom upadicom.
     "Zbogom, verni toplotni štitniče! Divno si obavio svoj posao."
     "Ako je ovo dobri, konzervativni ruski inženjering", primeti Flojd, "onda sam ja svim srcem za njega. Bolje nekoliko tona previše - nego jedan miligram premalo."
     Svi zapljeskaše ovim otmenim osećanjima, dok se odbačeni štitnik hladio najpre u žutu, pa u crvenu boju, da bi se konačno stopio sa okolnim tamom svemira. Potpuno je nestao sa vidika iako se udaljio svega nekoliko kilometara, premda bi iznenadno ponovno pojavljivanje neke zaklonjene zvezde posredno otkrilo njegovo prisustvo.
     "Završena preliminarna provera orbite", reče Vasilij. "Od našeg pravog vektora odstupamo manje od deset metara u sekundi. Nije rđavo za prvi pokušaj."
     Na ovu vest usledilo je sveopšte olakšanje, a nekoliko minuta kasnije Vasilij se oglasi novom objavom.
     "Promena visine zbog ispravke kursa; delta ve šest metara u sekundi. Uključenje motora dvadeset sekundi kroz jedan minut."
     I dalje su se nalazili toliko blizu Jupitera da je bilo nemoguće poverovati da brod orbitira oko planete; sticao se utisak da se nalaze u avionu kadrom da doseže do velikih visina, koji je upravo izronio iz mora oblaka. Nikako se nisu mogle dokučiti prave razmere; bilo je lako zamisliti da se, u stvari, hitro udaljuju od nekog zemaljskog zalaska sunca; crvene, ružičaste i grimizne boje koje su promicale ispod bile su tako poznate.
     Ali to je bio samo privid; ovde ništa nije imalo paralelu sa Zemljom. Boje su bile izvorne, a ne tek pozajmljene od Sunca na zatonu. I sami gasovi bili su potpuno strani - metan i amonijak, kao i veštičja smesa ugljovodonika spravljena u vodonično-helijumskom kotlu. Nije bilo ni traga od slobodnog kiseonika, tog daha ljudskog života.
     Oblaci su marširali od obzorja do obzorja u uporednim redovima, čiju su pravilnost mestimično izobličavali kovitlaci i vrtlozi. Tu i tamo, ustrojstvo su narušavala i kuljanja svetlijeg gasa, a Flojd je uspeo da uoči i tamnu ivicu jednog velikog virišta, gasni vrtlog koji je vodio negde dole, u nedokučive ponore Jupitera.
     Stao je da traži veliku crvenu mrlju, ali se ubrzo prekoreo zbog te budalaste pomisli. Svekoliki ogromni predeo oblaka što se prostirao pod njim prekrio bi tek nekoliko postotaka džinovske crvene mrlje; u istom smislu bi neko mogao očekivati da razbere oblik Sjedinjenih Američkih Država leteći u kakvom malom avionu nisko nad Kanzasom.
     "Ispravka izvršena. Sada smo na orbiti koja će nas dovesti do Ioa. Do susreta će doći kroz osam časova i pedeset pet minuta."
     Manje od devet sati bilo je, dakle, potrebno da se uspnemo od Jupitera i suočimo se sa onim što nas tamo čeka, pomisli Flojd. Uspeli smo da uteknemo džinu - ali on predstavlja opasnost koju razumemo i za koju se možemo pripraviti. Ono, međutim, što leži pred nama potpuno je obavijeno velom tajne.
     A ako budemo preživeli taj izazov, moramo se ponovo vratiti Jupiteru. Biće nam potrebna njegova snaga da nas bezbedno uputi ka matičnom svetu.

16. PRIVATNA LINIJA

     "...Zdravo, Dimitrij. Ovde Vudi. Prebacujem na kod dva kroz petnaest sekundi... Zdravo, Dimitrij - pomnoži kodove tri i četiri, izvadi kubni koren, dodaj pi na kvadrat, pa uzmi najbliži celi broj kao kod pet. Osim ako vaši računari nisu milion puta brži od naših - a vraški sam uveren da nisu - niko živi ovo neće moći da dešifruje, bilo s tvoje ili s moje strane. Ali verovatno ćeš morati da pružiš neka objašnjenja; no, ti si se već dobrano izveštio u tome.
     Uzgred budi rečeno, moji obično izvrsno obavešteni izvori saopštili su mi o krahu poslednjeg pokušaja da se ubedi stari Andrej da se povuče; tvoja delegacija, dakle, nije bila nimalo uspešnija od prethodnih, tako da vam on i dalje sedi na glavi kao predsednik. Od srca se smejem tome: Akademija je to baš zaslužila. Znam da mu je preko devedeset godina i da postaje sve više... ovaj, tvrdoglav. Ali ne računajte ni na kakvu pomoć od mene, iako sam ja vodeći stručnjak na svetu - izvini, u Sunčevom sistemu - za bezbolno uklanjanje ostarelih naučnika.
     Da li bi poverovao da sam još pomalo pijan? Zaključili smo da smo zaslužili priređivanje male proslave, pošto smo ostvarili uspešne rende... randes... do vraga, randevu sa 'Otkrićem'. Osim toga, valjalo je poželeti dobrodošlicu dvojici novih članova posade na brodu. Čandra ne veruje u alkohol - to te, naime, čini odveć ljudskim - ali zato je Volter Karnou to više nego nadoknadio. Jedino je Tanja ostala potpuno trezna, kao što bi i očekivao.
     Moji zemljaci Amerikanci - blagi Bože, ovo liči na politički govor - prebrodili su izlazak iz hibernacije bez ikakvih poteškoća i obojica su orna da se bace na posao. Svi ćemo morati da damo sve od sebe; nije stvar samo u tome što nemamo mnogo vremena, nego i izgleda da je 'Otkriće' u prilično rđavom stanju. Gotovo da nismo mogli poverovati vlastitim očima kad smo videli kako je njegov besprekorno beli trup postao bolesno žut.
     Razume se, za sve je kriv Io. Brod se spustio do udaljenosti od samo tri hiljade kilometara, a svakih nekoliko dana jedan od vulkana izbljuje mnogo megatona sumpora u nebo. Iako si video filmove, ipak ne možeš ni zamisliti šta znači lebdeti povrh tog pakla; jedva čekam da odemo odavde, iako ćemo se uputiti u susret nečemu daleko tajanstvenijem - a možda i opasnijem.
     Imao sam prilike da preletim preko Kilauee tokom erupcije 2006. godine; bilo je uistinu zastrašujuće, ali se ipak - nipošto - ne može uporediti sa ovim. U ovom trenutku nalazimo se povrh noćne strane, što se pokazuje još gore. Stvar je, naime, u tome što je ono što vidiš sasvim dovoljno da ti raspali maštu. Uveren sam da nigde drugde neću biti toliko blizu pravom paklu...
     Neka jezera sumpora dovoljno su vrela da se sjaje, ali svetlost uglavnom potiče od električnih pražnjenja. Svakih nekliko minuta izgleda da se ceo predeo rasprskava, kao da negde odozgo blesne nekakav džinovski blic. Ova analogija je prilično verodostojna; u odlivnoj cevi koja povezuje Io sa Jupiterom zapretano je na milione ampera, tako da svaki čas dolazi do silovitog oslobađanja energije, što stvara najveću munju u Sunčevom sistemu. Svaki put kada ona sevne, polovina naših automatskih osigurača složno se isključi.
     Upravo se sada dogodila erupcija na samoj ivici; vidim ogroman oblak kako se širi ka nama, uspinjući se kroz Sunčevu svetlost. Sumnjam da će dostići našu visinu, ali čak i ako mu to uspe, biće bezopasan kada stigne dovde. No, izgleda veoma zloslutno - svemirsko čudovište koje pokušava da nas proždere.
     Ubrzo pošto smo stigli ovamo shvatio sam da me Io na nešto podseća; bilo mi je potrebno nekoliko dana da rešim zagonetku, a onda sam morao da proverim stvar preko arhive misije, zato što mi brodska biblioteka nije mogla biti od pomoći - sram je bilo. Sećaš li se kad sam ti otkrio svet 'Gospodara prstenova', na onoj oksfordskoj konferenciji, dok smo još bilo mladi? Vidiš, Io je, zapravo, Mordor: pogledaj treći deo. Ima jedan pasus o 'rekama istopljene stene koje krivudavo teku... sve dok se ne ohlade, a onda ostaju da leže poput izvijenih zmijolikih obličja izbljuvanih iz uzavrele zemlje'. Opis je savršen: kako je to Tolkin mogao znati četvrt stoleća pre no što je iko makar i video sliku Ioa? A posle se priča da Priroda ne oponaša Umetnost.
     Sva je sreća što nećemo morati da se spustimo ovde: ne verujem da bi to pokušale čak ni naše pokojne kineske kolege. Ali možda će jednoga dana to biti moguće; postoje područja koja izgledaju prilično postojana i koja neprekidno ne plave tokovi rastopljenog sumpora.
     Ko bi mogao poverovati da ćemo prevaliti put sve do Jupitera, najveće među planetama - da bismo ga potom prenebregli. A upravo smo to činili najveći deo vremena; čak i onda kada ne posmatramo Io ili 'Otkriće', misli su nam usredsređene jedino na... Artefakt.
     Još je udaljen deset hiljada kilometara, gore u libracionoj tački, ali kada ga osmotrimo kroz glavni teleskop, izgleda da se nalazi nadohvat ruke. S obzirom na to da je bez ikakvih pojedinosti, nema načina da mu se procene razmere; oko nikako nije u stanju da dokuči da mu dužina iznosi, u stvari, dva kilometra. Ako je u čvrstom stanju, onda mora da teži milijarde tona.
     Ali da li je u čvrstom stanju? Od njega gotovo da nema radarskog odjeka, čak i kad je pljoštimice okrenut ka nama. Uspevamo da ga razaberemo jedino kao crni obris spram oblaka Jupitera, koji se pružaju tri stotine hiljada kilometara ispod. Ako se izuzme njegova veličina, u svakom drugom pogledu sasvim liči na monolit koji smo iskopali na Mesecu.
     Sutra ćemo preći na 'Otkriće', tako da ne znam kada ću ponovo imati vremena ili prilike da razgovaram sa tobom. No, postoji još jedna stvar, dragi prijatelju, pre no što prekinem.
     Reč je o Kerolajn. Ona nikad nije stvarno shvatila zbog čega sam morao da odem sa Zemlje i čini mi se da mi na izvestan način nikad neće oprostiti zbog toga. Neke žene smatraju da ljubav nije samo jedino što postoji - nego i sve što postoji. Možda su u pravu... U svakom slučaju, sada je svakako kasno mudrovati o tome.
     Pokušaj da je malo obodriš kad ti se ukaže prilika. Počela je da govori o povratku na kontinent. Bojim se da, ako to učini...
     Ako ti ne bude uspelo sa njom, nastoj da razveseliš Krisa. Nedostaje mi više nego što sam to kadar da iskažem.
     On će verovati čika Dimitriju - ako mu kažeš da ga tata još voli i da će se vratiti kući što brže bude mogao."

17. PREKRCAVANJE

     Čak i kad su okolnosti najpovoljnije, nije lako ukrcati se na jednu olupinu svemirskog broda koja vam u tom poduhvatu samo odmaže. Štaviše, takav čin može da bude samo opasan.
     Volter Karnou bio je svestan toga jedino u smislu apstraktnog načela; no, stvar je prvi put iskusio tek onog časa kada je ugledao kako se 'Otkriće', dugačko sto metara, okreće oko svoje kraće ose, dok se 'Leonov' držao na bezbednoj razdaljini. Pre više godina trenje je zakočilo vrtenje karusela 'Otkrića', a angularni momenat onda je prešao na preostalu brodsku konstrukciju. Sada se, slično palici mažoretkinje hitnutoj uvis, napušteni brod okretao dok je išao svojom orbitom.
     Prvi problem bio je zaustaviti to okretanje zbog koga je bilo nemoguće ne samo uspostaviti kontrolu nad 'Okrićem' nego mu i prići. Dok je sa Maksom Brajlovskim oblačio skafander u vazdušnoj komori, Karnou je iskusio veoma redak osećaj nevičnosti i podređenosti; ovo nije bio posao u kome se on osećao stručan. Pokušao je da to smrknuto objasni, rekavši: "Ja sam svemirski inženjer, a ne svemirski majmun"; ali stvar je valjalo obaviti. Jedino je on raspolagao umećem koje je moglo izbaviti 'Otkriće' izvan Iovog domašaja. Maksu i njegovim kolegama, koji bi radili sa nepoznatim vodovnim dijagramima i opremom, bilo bi potrebno previše vremena. Dok bi njima uspelo da povrate energiju na brod i ovladaju njegovim kontrolama, on bi već uveliko potonuo u sumporna plamena grotla ispod.
     "Ne bojiš se, zar ne?" upita ga Maks pre no što će staviti gornji deo skafandera.
     "Ne toliko da bih napunio gaće u skafandru. Inače, prilično."
     Maks se zakikota.
     "Mislim da je to upravo primereno za ovaj posao. Ali ne sekiraj se - ja ću te prebaciti tamo u jednom komadu pomoću moje... kako je ono zovete?"
     "Drške od metle. Smatralo se, naime, da veštice jašu na njima."
     "Ah, da. Jesi li ih ikad probao?"
     "Jesam jednom, ali mi je pobegla. Svima je ta predstava izgledala veoma smešna."
     Postoje neka zanimanja u sklopu kojih su se javile jedinstvene i osobene alatke - kuka lučkih radnika, grnčarski točak, zidarska mistrija, čekić geologa. Ljudi koji su najveći deo vremena provodili na izgradnji konstrukcija u bestežinskom stanju izumeli su dršku od metle.
     Posredi je bila veoma jednostavna naprava - šuplja cev dugačka samo metar, sa osloncem za noge na jednom kraju i spojnom omčom na drugom. Na dodir dugmeta ona bi se teleskopski razvila do dužine koja je pet ili šest puta veća od normalne, a unutrašnji sistem za apsorbovanje udaraca omogućavao je umešnom operatoru da izvodi najneverovatnije manevre. Oslonac za noge mogao je prema potrebi da postane kandža ili kuka; bilo je i mnogih dodatnih usavršavanja, ali to je predstavljalo osnovnu zamisao. Izgledalo je krajnje lako koristiti se njome - ali nije bilo tako.
     Pumpe u vazdušnoj komori okončale su recikliranje i zasvetleo je znak za izlaz; spoljnja vrata su se otvorila i oni lagano izlebdeše u prazninu.
     'Otkriće' se okretalo poput kraka vetrenjače na razdaljini od oko dve stotine metara, prateći ih na orbiti oko Ioa koji je ispunjavao pola neba. Jupiter je bio nevidljiv, s druge strane satelita. Tako je hotimice postupljeno: koristili su Io kao štitnik od energija koje su bile zapretane u odlivnoj cevi što je povezivala dva sveta. No, čak i ovako, nivo zračenja bio je opasno visok; imali su na raspolaganju manje od petnaest minuta pre no što su morali poći u sklonište.
     Skoro istog trena kada se obreo u svemiru Karnou se suočio sa neočekivanim problemom vezanim za skafander.
     "Dobro mi je stajao kada sam krenuo sa Zemlje", požali se on. "Ali sada čangrljam u njemu kao zrno graška u mahuni."
     "To je savršeno normalno, Voltere", primeti hirurg-zapovednik Rudenko, umešavši se u radio-vezu. "U hibernaciji ste izgubili deset kilograma, što vam je baš dobro došlo. A i već ste tri povratili."
     Pre no što je Karnou stigao da smisli neki odgovor, osetio je kako je nešto blago, ali čvrsto stalo da ga odvlači od 'Leonova'.
     "Samo se opusti, Voltere", reče Brajlovski. "Nemoj da stavljaš u pogon potisnike čak ni ako počneš da se vrtiš. Prepusti meni da obavim celu stvar."
     Karnou je mogao da vidi slabašne izduvke iz leđnog ranca svog mlađeg saputnika, dok su ih sićušni mlaznici vodili ka 'Otkriću'. Sa svakim oblačićem pare osetio bi se blag trzaj vučnog užeta i on bi tada stao da se kreće ka Brajlovskom; ali nikada ne bi uspeo da ga stigne pre narednog izduvka. Počeo je da se u priličnoj meri oseća kao jo-jo - na Zemlji bi se upravo sada nalazio u fazi periodičnog povratka - koji poskakuje gore-dole na vrpci.
     Postojao je samo jedan bezbedan način da se pristupi olupini, a to je bilo duž ose oko koje se lagano okretala. Središte rotiranja 'Otkrića' nalazilo se približno po sredini broda, blizu glavnog antenskog kompleksa, i Brajlovski se uputio pravo prema tom području, vukući za sobom svog zabrinutog saputnika. Kako će nas obojicu blagovremeno zaustaviti? - upita se Karnou.
     'Otkriće' je sada bilo ogroman, vitak teg koji je lagano mlatio po celom nebu pred njim. Iako mu je bilo potrebno nekoliko minuta da načini jedan krug, daleki krajevi kretali su se upečatljivom brzinom. Karnou je pokušao da ne obraća pažnju na njih, već da se usredsredi na središte koje se približavalo - i koje je bilo nepomično.
     "Idem tamo", reče Brajlovski. "Ne pokušavaj da mi pomogneš i nemoj se iznenaditi ma šta se dogodilo."
     Šta li mu sad to znači? - upita se Karnou, nastojeći da predstojeća zbivanja primi sa što je moguće manje iznenađenosti.
     Sve se zbilo za ciglih pet sekundi. Brajlovski je stavio u pogon svoju dršku od metle, tako da se ona teleskopski razvila do pune dužine od četiri metra, i ostvario vezu sa brodom što se približavao. Drška od metle stade da se smanjuje, dok je njena unutrašnja opruga apsorbovala zamašan momenat Brajlovskog; ali ipak nije uspela, kao što je Karnou i očekivao, da ga dovede u stanje mirovanja pokraj postolja antene. Drška se odmah ponovo raširi, preokrenuvši Rusovu brzinu, tako da je on sada bio odbačen od 'Otkrića' podjednako hitro kao što mu se maločas približavao. Sevnuo je pokraj Karnoua, zaputivši se ponovo u svemir, na razdaljini od svega nekoliko centimetara. Zbunjeni Amerikanac imao je taman toliko vremena da spazi veliki osmeh na licu Brajlovskog pre no što je ovaj projurio kraj njega.
     Sekundu kasnije osetio se trzaj na užetu koje ih je povezivalo, kao i brza plima usporenja, pošto je došlo do deobe momenta. Njihove suprotne brzine glatko su se potrle i najednom su se našli doslovce u stanju mirovanja u odnosu na 'Otkriće'. Karnouu je naprosto preostalo da se maši najbližeg držača i da ih obojicu privuče.
     "Jesi li ikada probao ruski rulet?" upita ga on, povrativši dah.
     "Nisam - šta je to?"
     "Moram te to jednom naučiti. Za lečenje dosade podjednako je valjano kao i ovo."
     "Nadam se, Voltere, da Maksu ne predlažete ništa opasno?" primeti dr Rudenko glasom kao da je uistinu zapanjena, tako da je Karnou odlučio da će najbolje biti ništa ne odgovoriti; Rusi ponekad stvarno nisu imali smisla za njegov osoben humor. "Zamalo da mene pređete", promrmlja on sasvim tiho, tako da ga ostali na vezi nisu mogli čuti.
     Pošto je sada čvrsto prianjao uz trup broda što se vrteo poput kraka vetrenjače, više nije bio svestan tog rotiranja - naročito kada bi upro pogled u metalne ploče tik uz oči. Sada je valjalo domoći se lestvi što su išle u daljinu, pružajući se duž uskog valjka koji je sačinjavao vitku okosnicu 'Otkrića'. Komandni modul u obliku lopte na dalekom kraju izgledalo je da je udaljen nekoliko svetlosnih godina, iako je savršeno dobro znao da razdaljina iznosi samo pedeset metara.
     "Idem ja prvi", reče Brajlovski, namotavajući olabavljeno uže kojim su bili povezani. "Upamti - od sada nas stalno čeka nizbrdo. Ali to nije problem - možeš se držati jednom rukom. Čak i na dnu sila teže iznosi svega jednu desetinu Zemljine. A to je - kako vi ono kažete? - trućarija."
     "Tričarija. Ako nemaš ništa protiv, ja bih išao nogama nadole. Nikad nisam voleo da se spuštam niz stepenice pogrešno okrenut - čak ni pri tričavoj sili teže."
     Bilo je od suštinske važnosti, Karnou je to odlično znao, zadržati ovaj pomalo šaljiv ton; bez njega, naprosto bi bio poražen tajanstvenošću i opasnošću situacije. Tu, na gotovo milijardu kilometara od matičnog sveta, predstojao mu je ulaz u najznamenitiju olupinu iz svekolike istorije svemirskih istraživanja; jedan medijski izveštač nazvao je jednom 'Otkriće' 'Marijom Čeleste' svemira, što nije bila rđava analogija. No, postojalo je i mnogo toga što je ovu situaciju činilo jedinstvenom; čak i kada bi pokušao da prenebregne utvarni lunarni predeo što je ispunjavao pola neba, nešto ga je ipak stalno podsećalo na to. Svaki put kada bi dodirnuo prečagu lestvi, raspršio bi rukavicom sloj sumpornog praha koji bi se digao u vidu retke magle.
     Brajlovski je, razume se, bio sasvim u pravu; lako se moglo izići na kraj sa rotacionom gravitacijom izazvanom vrtenjem broda s kraja na kraj. Kada se navikao na nju, Karnou je čak pozdravio osećaj pravca koji mu je ona pružila.
     A onda, gotovo najednom, obreli su se kraj velike kugle 'Otkrića', sa modulom za kontrolu i održavanje života, koja je izgubila svoju prvobitnu boju. Samo nekoliko metara odatle nalazio se pomoćni ulaz - isti onaj, shvatio je Karnou, kroz koji je Boumen ušao da bi se poslednji put uhvatio ukoštac sa Halom.
     "Nadam se da možemo unutra", promrmlja Brajlovski. "Baš bi bilo šteta da smo prevalili sav ovaj put, a onda ustanovili da su vrata zaključana."
     Raščistio je sloj sumpora koji je prekrivao pločicu sa displejom na kome se očitavalo stanje u vazdušnoj komori.
     "Izvan pogona, razume se. Da proverim kontrole?"
     "Neće biti nikakve štete od toga - ali i nikakve koristi."
     "U pravu si. Dobro, pokrećem onda ručne..."
     Bilo je očaravajuće posmatrati kako se u zaobljenom zidu pojavljuje uski urez, da bi iz njega suknuo oblačić pare koji se odmah razišao svemirom, noseći sa sobom i jedan komadić papira. Da to nije bila neka poruka od velike važnosti? Nikada to neće saznati; brzo je nestao, vrteći se s kraja na kraj. Dok je iščezavao spram zvezda, izgledalo je da nimalo ne gubi na početnom okretanju.
     Brajlovski je nastavio, kako se činilo, još veoma dugo da barata oko ručnih kontrola pre no što je tamna, neprimamljiva pećina vazdušne komore bila potpuno otvorena. Karnou se ponadao da će bar rezervna rasveta još raditi. Ali nisu imali sreće.
     "Sad si ti glavni, Voltere. Dobro došao na američku teritoriju."
     Ta teritorija svakako nije izgledala odveć privlačno dok se on uvlačio unutra, šarajući snopom svetiljke sa skafandra po mračnoj komori. Koliko je Karnou mogao da proceni na prvi pogled, sve je bilo u redu. A šta si i očekivao? - upita se on napola ljutito.
     Na ručno zatvaranje vrata otišlo je još više vremena nego prilikom otvaranja, ali nije bilo alternative sve dok u brodu ponovo ne bude uspostavljen energetski sistem. Neposredno pre no što je otvor bio potpuno zatvoren, Karnou se odvažio da baci pogled na suludu panoramu što se pružala napolju.
     Svetlucavo plavo jezero otvorilo se blizu polutara; bio je uveren da se nije nalazilo na tom mestu pre nekoliko časova. Duž njegovih ivica poigravali su blistavi žuti odsevi - osobena boja za vreli natrijum; a cela noćna strana bila je optočena koprenom utvarnih pražnjenja plazme iz jedne od Iovih gotovo neprekidnih aurora.
     Bila je to građa potonjih noćnih mora - a kao da već to nije bilo dovoljno, javilo se još nešto što je bilo dostojno kakvog sumanutog nadrealističkog slikara. Zarivajući se u crno nebo, jedan ogromni, zakrivljeni rog kao da je nicao pravo iz ognjenih grotla raspaljenog meseca: rog kakav se jamačno prikazivao poraženom toreadoru u završnom trenutku suočenja sa istinom.
     Jupiterov srp dizao se da pozdravi 'Otkriće' i 'Leonova' dok su hitali ka njemu svojom zajedničkom orbitom.

18. SPASAVANJE

     U času kada se pomoćni izlaz zatvorio za njima došlo je do tanane promene uloga. Karnou je sada bio na svom terenu, dok se Brajlovski obreo na nepoznatoj teritoriji, osećajući se nelagodno u potpuno mračnim hodnicima i tunelima iz kojih se sastojala unutrašnjost 'Otkrića'; Maks je teorijski poznavao brod iznutra, ali to znanje temeljilo se samo na proučavanju konstrukcionih planova. Karnou je, sa druge strane, proveo mesece radeći na još nezavršenom istovetnom blizancu 'Otkrića'; bio je kadar, sasvim doslovno, da se vezanih očiju snađe na brodu.
     Napredovanje je išlo teško zato što je ovaj deo broda bio projektovan za uslove odsustva gravitacije; nekontrolisano vrtenje, međutim, stvaralo je veštačku gravitaciju koja, iako je bila sasvim slaba, kao da je uvek dejstvovala u najnepogodnijem pravcu.
     "Prvo što moramo da uradimo", promrmlja Karnou, pošto je skliznuo nekoliko metara niz hodnik pre no što je uspeo da ščepa jednu ručku, "jeste da zaustavimo ovo vražje vrtenje. A to ne možemo učiniti sve dok ne povratimo energiju. Preostaje mi jedino da se nadam da je Dejv Boumen obezbedio sve sisteme pre no što je napustio brod."
     "Jesi li siguran da je odista napustio brod? Možda je nameravao da se vrati."
     "Nije isključeno; ali to verovatno nikada nećemo saznati. Pitam se da li je on to i sam znao."
     Obreli su se u sali sa kapsulama - 'svemirskoj garaži' 'Otkrića', u kojoj su se pod normalnim okolnostima nalazila tri loptasta modula za vanbrodske delatnosti, sa po jednim mestom unutra. Sada je tu stajala jedino kapsula Tri; Jedinica je bila izgubljena prilikom onog tajanstvenog slučaja kada je stradao Frenk Pul - dok je Dvojka bila sa Dejvom Boumenom, ma gde se on trenutno nalazio.
     U sali sa kapsulom nalazila su se i dva skafandra, koja su nelagodno podsećala na obezglavljene leševe dok su visila bez gornjeg dela u rafovima. Bio je potreban sasvim mali napor mašte - a mašta Brajlovskog sada je radila prekovremeno - da se oni ispune čitavom menažerijom najopakijih žitelja.
     Nesrećna, ali ne i sasvim iznenađujuća okolnost bila je to što je upravo tada došao do izražaja Karnouov ponekad neodgovoran smisao za humor.
     "Makse", reče on smrtno ozbiljnim glasom, "ma šta se dogodilo - molim te, nemoj se upuštati u traganje za brodskom mačkom."
     Nekoliko milisekundi Brajlovski je bio izbačen iz koloseka; umalo nije uzvratio: 'Bolje da to nisi pomenuo, Voltere', ali se ipak u poslednji čas uzdržao. Bilo bi to odveć otvoreno priznanje slabosti; umesto toga, rekao je:
     "Voleo bih da sretnem tog idiota koji je našao da baš taj film uvrsti u našu biblioteku."
     "To je verovatno učinila Katerina da bi ispitala psihološku ravnotežu članova posade. Uostalom, ti si se od srca smejao tokom projekcije prošle nedelje."
     Brajlovski ništa nije uzvratio; Karnouova opaska bila je savršeno tačna. Ali to se zbilo u okrilju poznate topline i svetlosti 'Leonova' među prijatelima - a ne u mračnoj, studenoj olupini koju pohode duhovi. Bez obzira na to koliko čovek bio racionalan, sasvim lako se moglo zamisliti neko neumoljivo tuđinsko stvorenje koje krstari ovim hodnicima, tragajući za žrtvom koju bi proždralo.
     Sve je to tvoja krivica, bako (neka sibirska tundra lako počiva na tvojim kostima) - kamo sreće da mi nisi ispunila glavu svom silom onih jezivih predanja. Ako zaklopim oči, pred njih mi odmah izlazi, posle toliko vremena, Baba Jagina koliba i ona sama kako stoji sred šumskog proplanka na svojim koščatim, pilećim nogama...
     No, dosta sa tim besmislicama. Ja sam sjajni, mladi inženjer suočen sa najvećim tehničkim izazovom svog života i ne smem dopustiti da moj američki prijatelj shvati da se ponekad plašim kao kakav dečkić...
     Šumovi nisu pomogli. Bilo ih je premnogo, ali bili su tako slabašni da bi ih samo jedan iskusni astronaut otkrio spram zvukova vlastitog skafandra. No, Maksa Brajlovskog, naviknutog da radi u uslovima potpune tišine, oni su očito razdraživali, iako je znao da su povremena pucketanja i škripuckanja gotovo izvesno izazvana toplotnim širenjem usled okretanja broda poput pečenja na ražnju. Iako se dejstvo Sunca tu slabašno osećalo, ipak je postojala primetna razlika u temperaturi između osvetljenih površina i onih u senci.
     Osećao se nelagodno čak i u svom sopstvenom skafandru, budući da je sada pritisak postojao ne samo iznutra nego i spolja. Sve sile što su dejstvovale na pregibna mesta bile su malo promenjene, tako da više nije mogao tačno da procenjuje pokrete. Početnik sam koji iznova prolazi kroz obuku, reče on u sebi ljutito. Vreme je da se prekine ovo mračno raspoloženje nekim odlučnim delanjem. "Voltere - voleo bih da oprobam atmosferu."
     "Pritisak je u redu; temperatura - auh! - sto pedeset ispod nule."
     "Baš lepa ruska ciča zima. U svakom slučaju, vazduh u mom skafandru zadržače udarni talas studeni."
     "Dobro, pokušaj. Ali upraviću snop svetiljke u tvoje lice kako bih video kad počinješ da plaviš. I nemoj prekinuti da pričaš."
     Brajlovski otkači vizir i pomeri ga nagore. Za trenutak se trgao kada su ga ledeni prsti pomilovali po obrazima, a onda je oprezno šmrknuo, da bi potom dublje udahnuo.
     "Hladno jeste - ali mi se pluća nisu smrzla. Oseća se, međutim, neki neobičan miris. Ustajao, pokvaren - kao da je nešto - oh, ne!"
     Pobledevši najednom, Brajlovski hitro spusti vizir i zakoči ga.
     "Šta je bilo, Makse?" upita ga Karnou žurno, ovoga puta nimalo pritvorno zabrinut. Brajlovski ništa ne uzvrati; izgledalo je kao da se još upire da uspostavi kontrolu nad sobom. Štaviše, sticao se utisak da je suočen sa stvarnom opasnošću od one uvek užasne, a ponekad i kobne neprilike - da počne da povraća u skafandru.
     Usledila je dugotrajna tišina, a onda Karnou reče ohrabrujuće:
     "Shvatio sam. Ali uveren sam da nisi u pravu. Znamo da je Pul ostao u svemiru. Boumen je izvestio da je... izbacio ostale pošto su umrli u stanju hibernacije - a možemo biti sigurni da je to i učinio. Ovde ne može biti nikog. Osim toga, veoma je hladno." Gotovo je dodao 'kao u mrtvačnici', ali se u poslednji čas uzdržao.
     "Ali pretpostavimo", prošapta Brajlovski, "samo pretpostavimo da je Boumen nekako uspeo da se vrati na brod - i da je ovde umro."
     Usledila je još duža tišina od prethodne pre no što je Karnou hotimice i polako podigao svoj vizir. Takođe se trgao kada mu je ledeni vazduh prodro do pluća, a onda je napravio grimasu nosom u znak gađenja.
     "Da, sad mi je jasno. Ali ipak si premnogo pustio mašti na volju. Kladim se deset prema jedan da smrad potiče iz brodske ostave. Verovatno se neko meso pokvarilo pre no što se brod smrzao. A Boumen je sigurno bio odveć zauzet da bi bio i dobra domaćica. Znam za stanove nekih neženja koji ništa manje ne zaudaraju od ovoga."
     "Možda si u pravu. Nadam se da jesi."
     "Razume se da sam u pravu. A čak i ako nisam - do vraga, kakve to veze ima? Dobili smo posao koji valja obaviti, Makse. Ako je Dejv Boumen još ovde, to ne spada u našu nadležnost - zar ne, Katerina?"
     Hirurg-zapovednik nije ništa uzvratila; nalazili su se odveć duboko u unutrašnjosti broda da bi radio-signali mogli dovde dopreti. Bili su uistinu prepušteni sami sebi, ali Maksu se brzo vraćala vedrina. Predstavljalo je povlasticu, zaključio on, raditi sa Volterom. Američki inženjer ponekad je izgledao mek i nehajan. Ali bio je veoma stručan - a kad je neophodno i tvrd kao čelik.
     Zajedno, oni će vratiti 'Otkriće' u život; a možda i natrag na Zemlju.

19. OPERACIJA 'VETRENJAČA'

     Kada je 'Otkriće' najednom zablistalo poput poslovične Božićne jelke - navigaciona i unutrašnja svetla blesnula su s kraja na kraj - usklici radosti s 'Leonova' mogli su se gotovo čuti kroz vakuum između dva broda. No, odmah je usledilo razočarenje, pošto su se svetla gotovo istog trenutka ponovo ugasila.
     Narednih pola časa ništa se nije dogodilo; a onda osmatrački prozori na komandnom mostu 'Otkrića' počeše da sijaju mekom, grimiznom svetlošću rezervne rasvete. Nekoliko minuta kasnije moglo se videti kako se Karnou i Brajlovski kreću po unutrašnjosti; obrisi njihovih prilika bili su zamućeni koprenom sumporne prašine.
     "Halo, Makse - Voltere - čujete li nas?" pozva Tanja Orlov. Obe prilike mahnuše, ali ništa nisu uzvratile. Očigledno, bili su odveć zauzeti da bi se upuštali u neobavezna ćaskanja; posmatračima na 'Leonovu' nije preostalo ništa drugo do da strpljivo čekaju dok su se razne svetiljke palile i gasile, jedna od troja vrata sale za kapsule lagano otvorila, pa hitro zatvorila, i dok se glavna antena okrenula za skromnih desetak stepeni.
     "Halo, 'Leonove'", oglasi se najzad Karnou. "Žao nam je što ste morali da čekate, ali imali smo pune ruke posla.
     Evo kratke procene stanja, sudeći po onome što smo dosad imali prilike da vidimo. Brod je u znatno boljem stanju nego što sam se usuđivao da pretpostavim. Trup je nedirnut, oticanje zanemarljivo - vazdušni pritisak dostiže osamdeset pet odsto nominalnog. Sasvim se lepo može disati, ali nas čeka obimno recikliranje zato što zaudara do neba.
     Glavna vest je da su energetski sistemi u redu. Gotovo svi osigurači bili su isključeni - sami su iskočili ili ih je Boumen stavio u taj položaj pre no što je izišao - tako da je sva životna oprema obezbeđena. Ali prilično će potrajati dok sve proverimo, kako bismo mogli ponovo da uključimo energiju u punom obimu."
     "Koliko će na to otići vremena - bar za ključne sisteme: za održavanje života, pogon?"
     "Teško je reći, kapetane. Koliko nam preostaje do pada?"
     "Najkraća trenutna predviđanja govore o deset dana. Ali dobro znate kako se tu stvari menjaju."
     "Dobro, ako se ne javi neki krupniji kvar, moći ćemo da izvučemo 'Otkriće' na stabilnu orbitu, daleko od ove paklene jame, kroz - oh, pa kroz manje od nedelju dana."
     "Da li vam je nešto potrebno?"
     "Nije - sa Maksom i sa mnom je sve u redu. Idemo sada u karusel da proverimo kako stoji sa ležištem. Želim da ga stavim u pogon što je pre moguće."
     "Izvini, Voltere - ali je li to tako važno? Gravitacija je prijatna stvar, ali uspevamo i bez nje već prilično dugo."
     "Nije mi toliko stalo do gravitacije, premda bi bilo od koristi malo je osetiti na brodu. Ako uspemo da ponovo pokrenemo karusel, on će potrti okretanje broda - zaustaviće ovo njegovo vrtenje. Onda ćemo moći da povežemo vazdušne komore i da prekinemo izlaske sa broda. Stvari će tako postati stotinu puta lakše."
     "Lepa zamisao, Voltere - ali ipak ti neću dopustiti da spojiš moj brod sa tom... vetrenjačom. Pretpostavimo da ležište zariba i da se karusel zaglavi. To bi nas raznelo u komade."
     "Slažem se, ali o tom potom. Javiću se ponovo čim budem mogao."
     Tokom naredna dva dana niko nije imao previše slobodnog vremena. Pri kraju tog razdoblja Karnou i Brajlovski praktično su zaspali u svojim skafandrima, ali su obavili pregledanje 'Otkrića', ne naišavši pri tom ni na kakva neprijatna iznenađenja. I Svemirska agencija i Ministarstvo spoljnjih poslova sa olakšanjem su primili taj preliminarni izveštaj; on im je omogućio da ustvrde, ne bez osnova, da 'Otkriće' nije olupina, već 'privremeno povučena iz upotrebe svemirska letelica Sjedinjenih Američkih Država'. Sada je mogao otpočeti zadatak vraćanja u operativno stanje. Kada je ponovo proradio energetski sistem, naredni problem sa kojim se valjalo uhvatiti ukoštac bio je vazduh; čak i najtemeljnije veliko spremanje nije uspelo da ukloni smrad. Karnou je bio u pravu kada je pretpostavio da je izvor zadaha hrana koja se pokvarila pošto su se frižideri isključili; takođe je ustvrdio, uz podrugljivu ozbiljnost, da je to, u stvari, veoma romantično. "Treba samo da zatvorim oči", kazao je on, "i odmah zamislim da sam na nekom starinskom kitolovcu. Možeš li i da pretpostaviš kako mora da je zaudaralo na 'Pikvodu'?"
     Svi su se spremno saglasili da je, posle posete 'Otkriću', za tako nešto bio potreban tek uistinu mali napor mašte. Problem je konačno rešen - ili bar smanjen na podnošljive razmere - otpuštanjem brodske atmosfere u svemir. Srećom, u rezervnim tankovima bilo je još dovoljno vazduha za zamenu.
     Jedna od najprijatnijih vesti bila je da se u rezervoarima nalazilo devedeset odsto goriva neophodnog za povratno putovanje; izbor amonijaka umesto vodonika za radnu tečnost pogona na plazmu višestruko se isplatio. Delotvorniji vodonik proključao bi i otekao u svemir pre mnogo godina, bez obzira na izolaciju rezervoara i veoma nisku spoljnju temperaturu. Ali gotovo celokupan amonijak bezbedno se zadržao u tečnom stanju i bilo ga je dovoljno da se brod dovede do bezbedne orbite oko Zemlje. Ili, bar, oko Meseca.
     Obuzdavanje vrtenja 'Otkrića', sličnog okretanju propelera, predstavljalo je možda najkritičniji korak u postupku dovođenja broda pod kontrolu. Saša Kovaljev uporedio je Karnoua i Brajlovskog sa Don Kihotom i Sančom Pansom, izrazivši nadu da će njihov pohod na vetrenjaču biti uspešniji.
     Veoma oprezno, uz mnoštvo zastajkivanja radi proveravanja, energija je puštena u motore karusela i veliki bubanj stao je da stiče brzinu, preuzimajući natrag vrtenje koje je jednom davno preneo na ceo brod. 'Otkriće' je izvršilo složen niz precesija, sve dok konačno njegovo okretanje s kraja na kraj nije gotovo potpuno prestalo. Poslednji tragovi neželjenog rotiranja potrti su mlaznicima za kontrolu položaja, tako da su na kraju dva broda počela nepomično da lebde jedan kraj drugoga - zdepast, nabijen 'Leonov', patuljast spram dugačkog, vitkog 'Otkrića'.
     Prelazak s broda na brod postao je sada bezbedan i lak, ali kapetan Orlova i dalje je odbijala da dopusti fizičko povezivanje. Svi su se složili sa tom odlukom, budući da se Io postojano približavao; možda će na kraju čak morati da napuste letelicu koju tako grozničavo nastoje da spasu.
     Činjenica da su sada znali šta je bio uzrok tajanstvenog orbitalnog zakazivanja 'Otkrića' nije bila ni od kakve pomoći. Svaki put kada bi brod prošao između Jupitera i Ioa uronio bi i u nevidljivu odlivnu cev što povezuje dva tela - u električnu reku što teče sa sveta na svet. Ishodne vrtložne struje uslovljavale su da brod neprekidno usporava, kočeći ga prilikom svakog kruga.
     Nije bilo načina da se predvidi kada će doći do pada, budući da se struja u odlivnoj cevi veoma menjala u zavisnosti od Jupiterovih takođe nepostojanih zakonitosti. Ponekad je dolazilo do dramatičnih plima aktivnosti, koje su bile praćene spektakularnim olujama elektriciteta i aurorama oko Ioa. Onda bi brodovi izgubili visinu za više kilometara, postavši u isto vreme nelagodno topli pre no što bi na scenu stupili sistemi termalne kontrole.
     Ova neočekivana posledica zaplašila je i iznenadila sve pre no što je dokučeno očigledno objašnjenje. Svaki oblik kočenja uzrokuje negde toplotu; teške struje izazvane u trupovima 'Leonova' i 'Otkrića' pretvarale su ih nakratko u niskoenergetske električne peći. Nije stoga više bilo nimalo iznenađujuće što su se izvesne količine zdrave hrane na 'Otkriću' pokvarile tokom godina naizmeničnog zagrevanja i hlađenja broda.
     Gnojan predeo Ioa, koji je više nego ikada podsećao na ilustraciju iz kakvog medicinskog udžbenika, bio je udaljen svega pet stotina kilometara kada se Karnou odvažio da uključi glavni pogon, dok se 'Leonov' nalazio na veoma pristojnoj razdaljini. Nije bilo nikakvog vidljivog dejstva - ni traga od dima i plamena starinskih hemijskih raketa - ali, kako je 'Otkriće' sticalo brzinu, dva broda su ipak stala da se lagano razmiču. Posle nekoliko časova veoma blagog manevrisanja oba broda su se podigla hiljadu kilometara; sada je bilo vreme da se malo predahne i da se skuju planovi za narednu fazu misije.
     "Divno ste obavili posao, Voltere", reče hirurg-zapovednik Rudenko, obavivši svoju krupnu ruku oko ramena iscrpljenog Karnoua. "Svi se ponosimo vama."
     Sasvim nehajnom kretnjom, ona slomi malu kapsulu pod njegovim nosem. Karnou se probudio tek kroz dvadeset četiri časa, ljut i gladan.