16. HAL

     Ali Teksas je sada bio nevidljiv, pa je čak i Sjedinjene Države bilo teško razabrati. Iako je pogon na plazmu, koji je stvarao nizak pritisak, odavno bio isključen, 'Otkriće' je i dalje hitalo napred, sa vitkim, strelastim telom okrenutim od Zemlje; sva moćna brodska optička oprema bila je upravljena ka spoljnjim planetama gde mu se nalazila sudbina.
     Postojao je, međutim, jedan teleskop koji je neprestano stajao okrenut prema Zemlji. Bio je postavljen poput nišana na rubu brodske uskosnopne antene, obezbeđujući da ova velika parabolična zdela postojano bude upravljena ka svojoj dalekoj meti. Sve dok Zemlja bude počivala u krstu končića ovog uređaja, životna komunikaciona veza biće nenarušena i poruke će moći da odlaze i dolaze duž nevidljivog snopa koji se sa svakim minulim danom produžavao za više od dva miliona milja.
     Bar jedanput prilikom svake smene dežurstva Boumen bi bacio pogled prema matičnom svetu kroz teleskop za upravljanje antene. Kako je Zemlja sada stajala ispred Sunca, ka 'Otkriću' je bila okrenuta njena noćna polulopta i na središnjem displeju planeta je nalikovala na zaslepljujući srebrni srp sličan drugoj Veneri.
     Samo se retko kada mogla prepoznati neka geografska osobenost na tom sve manjem luku svetlosti, budući da su ih skrivali oblaci i izmaglice, ali zato je zatamljeni deo diska bio neizmerno očaravajući. Sav je bio prošaran bleštavim gradovima, koji su povremeno buktali postojanom svetlošću, a ponekad su treptali poput svitaca dok bi povrh njih promicali atmosferski poremećaji.
     Bilo je takođe razdoblja kada je Mesec, krećući se napred-nazad svojom orbitom, obasjavao predeo poput kakve velike svetiljke, čineći vidljivim zatamljena mora i kontinente Zemlje. Tada bi, uz uzbuđenje koje prati prepoznavanje, Boumen razabirao poznate linije obala kako se sjaje u toj utvarnoj lunarnoj svetlosti. A ponekad, kada bi Tihi okean bio miran, uspeo je čak da vidi odsjaj Meseca kako svetluca na površini vode; tada bi mu u sećanje došle noći provedene pod palmama tropskih laguna.
     No, nije žalio za tim izgubljenim lepotama. Nauživao se u svima njima za svojih trideset pet godina života; uostalom, bio je rešen da se ponovo prepusti uživanju kada se vrati, bogat i slavan. U međuvremenu, razdaljina ih je činila još dragocenijim nego inače.
     Šesti član posade nije mario ni za jednu od tih stvari, budući da on nije bio ljudsko biće. Posredi je bio veoma razvijen računar, HAL 9000, mozak i nervni sistem broda.
     Hal (skraćenica proistekla od Heuristički programiran ALgoritamski računar, ništa manje) predstavljao je remek-delo treće kompjuterske revolucije. Do njih je, kako je izgledalo, dolazilo u razmacima od po dvadeset godina, a pomisao na okolnost da je, po toj logici, neposredno predstojala nova revolucija zabrinjavala je mnoge ljude.
     Prva se zbila tokom četrdesetih godina dvadesetog veka, kada je sada već uveliko zastarela elektronska cev omogućila tako nezgrapne, veoma brze maloumnike kao što su bili ENIAC i njegovi naslednici. Potom, šezdesetih godina, došlo je do usavršavanja tranzistorske mikroelektronike. Taj razvoj jasno je stavio do znanja da veštačka inteligencija, koja po mogućnostima nimalo ne zaostaje za Čovekom, uopšte ne mora da bude krupnija od kancelarijskih stolova - kada bi se samo znalo kako je sazdati.
     To verovatno niko nikada ne bi saznao; no, bilo je svejedno. Tokom osamdesetih godina, Minski i Gud pokazali su kako se neuralne mreže mogu automatski generisati - samoreplicirati - saglasno bilo kom proizvoljnom programu učenja. Veštački mozgovi mogli su se usložnjavati procesom koji je zapanjujuće bio analogan razvoju ljudskog mozga. Za ma koji dati slučaj tačne pojedinosti bilo je nemoguće dokučiti; no, čak i kada bi to bilo izvodljivo, njihova složenost milionima puta nadmašila bi sposobnosti ljudskog poimanja.
     Bez obzira na to kako stvar dejstvovala, krajnji ishod bila je mašinska inteligencija kadra da sprovodi - neki filozofi još radije koriste reč 'oponaša' - većinu delatnosti ljudskog mozga, samo uz znatno veću brzinu i pouzdanost. Stajala je veoma mnogo, tako da je do sada napravljeno svega nekoliko jedinica iz serije HAL 9000; no, stara šala da će uvek biti lakše praviti organske mozgove nekvalifikovanom radnom snagom počela je da zvuči pomalo šuplje.
     Hal je podjednako pomno bio uvežban za ovu misiju kao i njegove ljudske kolege - ali na to uvežbavanje otišlo je znatno manje vremena, budući da on, pored svojstvene brzine, uopšte nije spavao. Njegov glavni zadatak bio je vođenje nadzora nad sistemima za održavanje života, neprekidno proveravanje pritiska kiseonika, temperature, pojava otvora na trupu, zračenja i svih ostalih međusobno povezanih činilaca od kojih su zavisli životi krhkog ljudskog tovara. Bio je kadar da izvršava složene navigacione ispravke i da obavlja neophodne manevre u toku leta kada bi došlo vreme za promenu kursa. Takođe je mogao da nadzire hibernisane članove posade, da vrši neophodna podešavanja njihove sredine i da im ubrizgava sićušne količine intravenoznih tečnosti koje su ih održavale u životu.
     Prva pokolenja računara primala su podatke posredstvom znamenitih tastatura, sličnih onima sa pisaćih mašina, a odgovarala su preko veoma brzih štampača i vizuelnih displeja. Hal je i to mogao činiti kada bi bilo neophodno, ali pretežan deo njegovog opštenja sa ostalim putnicima odigravao se izgovorenim rečima. Pul i Boumen mogli su da razgovaraju sa Halom kao da je posredi ljudsko biće, a on je uzvraćao na besprekornom idiomatskom engleskom koji je naučio tokom kratkotrajnih nedelja svog elektronskog detinjstva.
     Je li Hal stvarno kadar da misli - na to pitanje odgovorio je britanski matematičar Alen Taring još tokom četrdesetih godina dvadesetog veka. Taring je istakao da ako neko vodi duži razgovor sa mašinom - svejedno da li posredstvom tastature ili mikrofona - a pri tom nije kadar da uoči razliku između odgovora koje dobija i onih koje bi dao neki čovek, onda mašina uistinu misli, prema svakoj suvisloj definiciji ovog pojma. Hal je lako mogao da prođe Taringov test.
     Možda će čak kucnuti čas kada će Hal preuzeti zapovedništvo nad brodom. U slučaju opasnosti, ukoliko niko ne bi reagovao na njegove signale, on bi najpre pokušao da probudi usnule članove posade električnim i hemijskim podsticajima. Ako ni oni ne bi odgovorili, Hal bi radiom pozvao Zemlju da dobije daljna uputstva.
     Konačno, ako ni sa Zemlje ne bi ništa stizalo, on bi preduzeo mere koje nađe za shodno da sačuva brod i nastavi misiju - čiju je pravu svrhu jedino on znao i koju njegove kolege-ljudi nikada ne bi ni naslutili.
     Pul i Boumen često su, ne bez humora, isticali da su oni samo nadzornici i pazikuće na jednom brodu koji je, u stvari, kadar da se sam stara o sebi. Zapanjili bi se i ne malo rasrdili kada bi otkrili koliko je istine bilo u toj šali.

17. OBIČAJI PLOVLJENJA

     Svakodnevno upravljanje brodom veoma je pomno bilo isplanirano, tako da su - bar teorijski - Boumen i Pul tačno znali šta im valja činiti u svakom trenutku tokom dvadeset četiri časa. Radili su u dvanaestočasovnim smenama, neizmenice, tako da se nikada nije događalo da obojica spavaju u isto vreme. Oficir na dužnosti ostajao bi na kontrolnom mostu, dok bi njegov zamenik vodio računa o opštem održavanju, obilazio brod, hvatao se ukoštac sa neobičnim zadacima koji su svaki čas iskrsavali ili se odmarao u svojoj kabini.
     Iako je Boumen bio nominalni kapetan u ovoj fazi misije, nijedan spoljnji posmatrač ne bi to mogao da zaključi. On i Pul u potpunosti su razmenjivali uloge, činove i odgovornosti svakih dvanaest časova. Ovo ih je obojicu održavalo u punoj formi, sasvim je smanjivalo mogućnosti da dođe do trvenja i doprinosilo je da se postigne željena stopostotna redundantnost.
     Boumenov dan počinjao je u šest časova po brodskom vremenu - opštem efemeridnom vremenu astronoma. Ukoliko bi se uspavao, Hal je raspolagao raznovrsjem bipova i zvonjenja da ga podseti na dužnosti, ali tim sredstvima nikada nije pribegnuto. Testa radi, Pul je jednom isključio uređaj za buđenje, no Boumen se automatski digao u pravo vreme.
     Prvi zvanični korak po buđenju bio je da pomeri za dvanaest časova glavni hibernacioni hronometar. Ukoliko bi ova operacija izostala dva puta uzastopce, Hal bi izveo zaključak da su on i Pul onesposobljeni i preduzeo bi neophodne mere predviđene za ovakav slučaj.
     Boumen bi potom otišao u toalet, zatim bi pristupio izometrijskim vežbanjima, a onda bi se latio doručka i čitanja jutarnjeg radio-izdanja 'World Times-a'. Na Zemlji nikada nije tako pomno čitao novine kao sada; čak i najsitnije vesti iz rubrike društvena govorkanja, kao i najbeznačajnija politička šuškanja, neizostavno su mu plenili pažnju dok su promicali ekranom.
     U sedam časova zvanično bi smenio Pula na komandnom mostu, donevši mu kafu iz kuhinje u tubi na istiskanje. Ako - kao što je obično bivao slučaj - ne bi bilo ničega da se izvesti, niti kakvih mera koje je valjalo preduzeti, on bi otpočeo proveravanje pokazatelja svih uređaja i obavljanje niza testova čija je svrha bila da se uoče mogući kvarovi. Ovaj posao bio bi okončan u deset, a onda bi usledilo razdoblje učenja.
     Boumen se bavio učenjem više od polovine života i sa tim neće prestati sve dok ne ode u penziju. Zahvaljujući revoluciji koja se zbila u dvadesetom stoleću na polju obučavanja i tehnika obrade informacija, on je već raspolagao obimom znanja koji je bio ravan diplomama na dva ili tri fakulteta - a, što je bilo još značajnije, mogao je da se seti devedeset odsto onoga što je jednom naučio.
     Pre pedeset godina bio bi smatran za stručnjaka na području primenjene astronomije kibernetike i svemirskih pogonskih sistema - no, on bi bez oklevanja porekao, uz iskrenu nevericu, da je uopšte stručnjak. Boumen nikada nije uspevao da veže svoje interesovanje isključivo za jedan predmet; uprkos mračnim upozorenjima svojih instruktora, bio je uporan u htenju da stekne diplomu iz opšte astronautike - kursa sa neodređenim i rasplinutim nastavnim programom, predviđenog za one čiji se koeficijent inteligencije kreće tek negde oko sto trideset i koji nikada neće dostići krajnje domete u svojoj profesiji.
     Odluka mu se pokazala ispravna; upravo mu je to odbijanje da se specijalizuje omogućilo da postane jedinstveno kvalifikovan za sadašnji zadatak. Uglavnom iz istih razloga, Frenk Pul - koji je ponekad, ne bez izvesne podrugljivosti, nazivao sebe 'lekarom opšte prakse na polju svemirske biologije' - ispao je njegov idealni zamenik. Nijh dvojica, uz, ukoliko bi se pokazala neophodna, pomoć iz Halovih ogromnih skladišta informacija, biće kadra da se uhvate ukoštac sa svakim problemom koji se mogao pojaviti tokom ovog putovanja - sve dok im umovi budu čili, prijemčivi i kadri da oživljavaju stara ustrojstva pamćenja.
     I tako, tokom dva časa, od deset do dvanaest, Boumen bi vodio razgovor sa elektronskim učiteljem, proveravajući svoje opše znanje i upućujući se u građu koja se posebno odnosila na ovu misiju. Neprekidno bi prebirao po planovima broda, dijagramima vodova i kola, ili profilima putovanja, odnosno nastojao bi da dozna što više o Jupiteru, Saturnu i njihovim razuđenim porodicama meseca. U podne, otišao bi u kuhinju, prepustivši brod Halu dok bi pripremao ručak. Čak je i tu bio u potpunosti u dodiru sa svim što se zbiva, budući da se u maloj prostoriji koja je služila kao salon i trpezarija nalazio duplikat displeja situacione table, tako da ga je Hal mogao pozvati čim bi za tim iskrsla potreba. Pul bi mu se pridružio za obrok, pre no što bi otišao na šestočasovni počinak, i njih dvojica obično bi gledala jedan od redovnih TV programa koji su im prenošeni sa Zemlje.
     Njihov jelovnik bio je isplaniran podjednako pomno kao i svi ostali vidovi misije. Hrana, koja je uglavnom držana smrznuta i dehidrirana, bila je bez izuzetka prvorazredna i izabrana tako da se može pripremati i jesti uz što je moguće manje poteškoća. Porcije je jednostavno trebalo otvoriti i staviti u sićušnu, automatsku pećnicu, koja bi se oglasila zvučnim signalom pošto bi posao bio obavljen. Mogli su da uživaju u onome što je imalo ukus - i, podjednako važno, izgled - soka od pomorandže, jaja (na bilo koji način), odrezaka, krmenadli, pečenja, svežeg povrća, raznog voća, sladoleda, pa čak i sveže pečenog hleba.
     Posle ručka, od trinaest do šesnaest časova, Boumen bi krenuo u lagan i pažljiv obilazak broda - odnosno onih njegovih delova koji su bili dostupni. 'Otkriće' je s kraja na kraj imalo gotovo četiri stotine stopa, ali se mali svet, u kome je bila smeštena njegova posada, u celosti nalazio unutar kugle prečnika četrdeset stopa u sklopu trupa pod pritiskom.
     Tu su stajali svi sistemi za održavanje života, kao i kontrolni most koji je predstavljao operativno srce broda. Ispod njega, nalazila se mala 'svemirska garaža' opremljena trima vazdušnim komorama, kroz koje su kapsule na vlastiti pogon, velike taman toliko da u njih stane po jedan čovek, mogle da isplove napolje, u prazninu, ukoliko bi iskrsla potreba za nekom vanbrodskom delatnošću.
     Polutarno područje kugle pod pritiskom - odsečak, kako bi se reklo, od Jarca do Raka - predstavljalo je stanište bubnja, prečnika trideset pet stopa, koji se lagano okretao. Praveći jedan krug svakih deset sekundi, ovaj karusel ili centrifuga stvarao je veštačku gravitaciju jednaku Mesečevoj. Bilo je to dovoljno da se spreči fizička atrofija, koja bi proistekla iz potpunog odsustva težine, a i da se omogući da se rutinsko dejstvovanje življenja odigrava pod normalnim - ili približno normalnim - uslovima.
     U karuselu se nalazilo sve što se odnosilo na kuhinju, trpezariju, kupatilo i klozet. Jedino se tu bezbedno mogao pripremiti i ispiti kakav topli napitak - što je bilo krajnje opasno u bestežinskim uslovima, gde su lebdeće grumuljice ključale vode mogle izazvati gadne opekotine. Problem brijanja takođe je bio rešen, tako da nisu postojale bestežinske dlačice koje su se razletale na sve strane, dovodeći u opasnost električnu opremu i predstavljajući pretnju po zdravlje.
     Po rubu karusela bilo je smešteno pet sićušnih kabina, koje je svaki astronaut uredio po svom ukusu i u kojima su se nalazile njihove lične stvari. U upotrebi su trenutno bile jedino Boumenova i Pulova, dok su budući žitelji preostale tri kabine počivali u svojim elektronskim sarkofazima odmah uz njih.
     Ukoliko bi se ukazala potreba za tim, okretanje karusela moglo se zaustaviti; kada bi se to dogodilo, njegov angularni momenat valjalo je uskladištiti u zamajcu, a potom ga odatle preuzeti pri ponovnom otpočinjanju rotiranja. No, on se najčešće okretao postojanom brzinom, budući da se bez poteškoća moglo ući u veliki bubanj što se lagano vrteo, na taj način što bi se kao oslonac koristila jedna šipka koja je išla kroz područje nulte gravitacije njegovog središta. Prelazak na pokretni deo postajao je podjednako lak i automatski, uz samo malo iskustva, kao i stupanje na pokretne stepenice.
     Loptasti trup pod pritiskom obrazovao je glavu krhkog ustrojstva strelastog oblika dugačkog preko stotinu stopa. Kao i sve letelice predviđene za otiskivanje u svemir, 'Otkriće' je bilo odveć lomno i nedovoljno aerodinamično da bi moglo ući u neku atmosferu ili da bi se suprotstavilo punom dejstvu gravitacionog polja ma koje planete. Ono je montirano na orbiti oko Zemlje, iskušano na probnom translunarnom letu i konačno provereno na orbiti iznad Meseca. Bilo je to stvorenje koje je pripadalo čistom svemiru - te je tako i izgledalo.
     Neposredno iza trupa pod pritiskom nizala se skupina od četiri velika tanka sa tečnim vodonikom - a iza njih, u obliku dugačkog, vitkog slova 'V', nalazila su se zračeća peraja koja su rasipala suvišnu toplotu nuklearnog reaktora. Prošarana tamnom mrežom cevi sa tečnošću za hlađenje, ona su nalikovala na krila nekog ogromnog vilinskog konjica i zbog njih je 'Otkriće' pod izvesnim uglovima načas podsećalo na kakav starinski jedrenjak.
     Na samom kraju toga 'V', tri stotine stopa od odeljka sa posadom, bio je smešten zapretani pakao reaktora i kompleks fokusirajućih elektroda kroz koje je izlazila usijana zvezdana građa pogona na plazmu. On je obavio svoj posao pre više nedelja, izvevši 'Otkriće' sa njegove parkirne orbite oko Meseca. Sada je reaktor veselo brujao, tvoreći električnu energiju za brodske potrebe, a velika, zračeća peraja, koja bi se užarila do boje višnje kada bi 'Otkriće' ubrzavalo pod najvećim potiskom, bila su hladna i tamna.
     Iako bi za ispitivanje ovog područja broda bilo potrebno preduzeti izlet u svemir, postojali su uređaji i isturene TV kamere koje su iscrpno izveštavale o stanju u tom delu. Boumen je sada osećao da podrobno poznaje svaku kvadratnu stopu radijatora, ploča i mreže cevovoda koja je stajala u vezi sa njima.
     U šesnaest časova okončao bi pohod i podneo poman verbalni izveštaj kontroli misije, ne prestajući da govori sve dok ne bi stigla potvrda o prijemu. Onda bi isključio svoj odašiljač, saslušao šta Zemlja ima da mu kaže i uputio odgovore na eventualna pitanja. U osamnaest časova probudio bi se Pul i on bi mu prepustio komandu.
     Potom bi usledilo šest slobodnih časova koje je mogao iskoristiti prema svom nahođenju. Ponekad bi nastavio sa učenjem, slušao muziku ili gledao filmove. Pretežan deo vremena provodio bi u prebiranju po brodskoj neiscrpnoj elektronskoj biblioteci. Počele su da ga očaravaju veliki pohodi iz prošlosti - što je pod datim okolnostima bilo prilično razumljivo. Ponekad bi isplovio sa Pitejom kroz Herkulove stubove, otisnuvši se duž obala Evrope koja tek što je izlazila iz kamenog doba i stigavši gotovo do studenih magli Arktika. Ili, dve hiljade godina kasnije, krenuo bi sa Ansonom u manilskim galijama, jedrio bi sa Kukom kroz nepoznate opasnosti Velikog Koralnog Spruda, uspešno bi sa Magelanom prvi put oplovio svet. A počeo je i da čita 'Odiseju', koja mu se od svih knjiga najživlje obraćala preko ponora vremena.
     Kada bi poželeo da se malo opusti, uvek je mogao da izazove Hala na dvoboj u velikom broju polumatematičkih igara, uključujući tu dame, šah i poliomino. Ukoliko bi Hal želeo, mogao bi da pobedi u svakoj od njih; ali to bi se rđavo odrazilo na moral. Bio je stoga programiran da bude bolji u pedeset osto slučajeva, a njegovi ljudski takmaci pretvarali su se da ništa ne znaju o tome.
     Poslednji časovi Boumenovog dana bili su posvećeni opštem spremanju i uzgrednim poslovima, a onda bi usledila večera u dvadeset časova - ponovo sa Pulom. Zatim je red dolazio na sat kada bi razmenjivao poruke lične prirode sa Zemljom.
     Kao i njegove kolege, Boumen je bio neoženjen; ne bi bilo pošteno poslati porodičnog čoveka u misiju koja toliko traje. Iako su mnoge dame obećale da će čekati do povratka misije, niko u to nije stvarno verovao. U početku su i Pul i Boumen vodili prilično prisne razgovore jednom nedeljno, premda ih je sputavala svest o tome da mnoge uši sigurno slušaju na zemaljskom kraju veze. No, iako je putovanje praktično tek počelo, toplina i učestalost ovih razgovora sa devojkama na Zemlji počele su da jenjavaju. Oni su to i očekivali; bila je to jedna od kazni astronautskog načina života, baš kao što su svojevrsno istu sudbinu delili i mornari.
     Bilo je tačno - štaviše, dobro poznato - da su moreplovci naknade nalazili u drugim lukama; nažalost, sa one strane Zemljine orbite nije bilo tropskih ostrva punih tamnoputih devojaka. Stručnjaci za svemirsku medicinu uhvatili su se, razume se, ukoštac i sa ovim problemom uz uobičajeni polet - i tako, u brodskoj farmakopeji nalazile su se prikladne, premda teško i očaravajuće zamene.
     Neposredno pre no što bi odjavio emisiju, Boumen bi podneo svoj završni izveštaj i proverio da li je Hal odaslao trake na kojima je beležio dnevni rad svojih uređaja. Potom, ukoliko bi bio raspoložen za to, proveo bi sat-dva u čitanju i gledanju kakvog filma; u ponoć bi pošao na počinak - obično bez pomoći elektronarkoze.
     Pulov program u potpunosti se poklapao sa njegovim i dva rasporeda nastavljala su se jedan na drugi bez ikakvih trvenja. Njih dvojica imala su pune ruke posla, a i bila su dovoljno inteligentna i staložena da izbegnu dolaženje u sukob, tako da se putovanje pretvorilo u prijatan, rutinski let, lišen ma kakvih uzbuđenja, a protok vremena jedino je označavala promena brojki na digitalnom časovniku.
     Mala posada 'Otkrića' silno se nadala da ništa neće poremetiti tu spokojnu jednoličnost u nedeljama i mesecima što su ležali pred njima.

18. KROZ ASTEROIDE

     Hitajući iz nedelje u nedelju poput kakvog tramvaja po tračnicama svoje krajnje određene putanje, 'Otkriće' je prošlo pokraj orbite Marsa i zaputilo se ka Jupiteru. Za razliku od svih plovila što su išla nebom i morima Zemlje, ono nije zahtevalo nikakvo upravljanje. Kurs su mu neumitno odredili zakoni gravitacije; ovde nije bilo plićaka koji nisu uneseni u karte, niti opasnih sprudova gde bi se brod nasukao. Isto tako, nije bilo ni najmanje opasnosti od sudara sa nekim drugim brodom, budući da nije postojala nikakva letelica - bar ne takva koju je Čovek sazdao - ma gde između 'Otkrića' i beskrajno dalekih zvezda.
     Pa ipak, svemir u koji je ono sada ulazilo bio je sve drugo samo ne prazan. Ispred se pružala ničija Zemlja prošarana putanjama više od milion asteroida; astronomi su do sada uspeli da tačno odrede orbite jedva desetak hiljada njih. Samo ih je četiri imalo više od sto milja u prečniku, dok je ogromna većina predstavljala tek džinovske gromade koje su se besciljno vrtele kroz svemir.
     Ništa se nije moglo preduzeti u vezi sa njima; iako je čak i najmanji asteroid mogao potpuno da uništi brod ako bi ga pogodio brzinom od više desetina hiljada milja na čas, izgledi da se tako nešto dogodi bili su zanemarljivi. U proseku, postojao je samo po jedan asteroid u zapremini prostora oblika kocke sa osnovicom od milion milja; posada 'Otkrića' nimalo se nije brinula zbog mogućnosti da se nađe na istom mestu i u isto vreme sa tim asteroidom.
     Osamdeset šestog dana leta trebalo je da stignu na najmanju razdaljinu od jednog poznatog asteroida. On nije imao nikakav naziv - već samo broj: 7794 - i predstavljao je stenu prečnika pedeset jardi, koju je 1997. godine otkrila lunarna opservatorija; gromadu su svi smesta zaboravili, izuzev strpljivih računara u Birou za male planete.
     Kada je Boumen stupio na dužnost, Hal ga je odmah podsetio na predstojeći susret - premda je bio malo verovatno da će on smetnuti s uma jedini predviđeni događaj u toku leta na celom putovanju. Putanja asteroida spram zvezda i njegove koordinate u trenutku najvećeg približenja već su stajale ispisane na displeju. Takođe su bila navedena osmatranja koja je trebalo obaviti ili pokušati; imaće pune ruke posla dok 7794 bude promicao kraj njih na udaljenosti od svega devet stotina milja relativnom brzinom od osamdeset hiljada milja na čas.
     Boumen je zatražio od Hala da uključi displej teleskopa i na ekranu istog časa blesnu proređeno zvezdano polje. Nije bilo ničega što bi ličilo na asteroid; sve formacije, čak i pod najvećim stepenom uvećanja, predstavljale su samo bezdimenzione tačke svetlosti.
     "Uokviri mi metu", zatraži Boumen. Četiri slabašne, uske linije odmah se pojaviše, obrazujući kvadrat oko jedne sićušne i neupadljive zvezde. Posmatrao ju je više minuta, zapitavši se da li je Hal možda pogrešio; a onda je uočio da se tačkica svetlosti kreće, toliko sporo da se to jedva moglo razabrati spram zvezdanog zaleđa. Bila je udaljena dobrih pola miliona milja - ali njeno kretanje pokazivalo je da se, mereno kosmičkim aršinima, nalazi gotovo na dohvatu ruke.
     Kad mu se Pul pridružio na kontrolnom mostu šest časova kasnije, 7794 bio je stotinama puta sjajniji i tako se brzo kretao spram zaleđa da nije više bilo nikakve sumnje u pogledu njegovog identiteta. Isto tako, on više nije predstavljao tačku svetlosti, več je počeo da ispoljava jasno vidljiv disk.
     Stali su da posmatraju prolaz tog oblutka nebom, iskušujući osećanja moreplovaca na dugotrajnim krstarenjima, koji promiču pored obale uz koju ne mogu da se ukotve. Iako su savršeno bili svesni okolnosti da je 7794 samo beživotna i bezvazdušna gromada, ova činjenica nimalo nije menjala ono što su osećali. Bila je to jedina čvrsta materija na koju će naići sa ove strane Jupitera - do koga ih je razdvajalo još dve stotine miliona milja.
     Posredstvom snažnog teleskopa mogli su da se osvedoče u to da je asteroid veoma nepravilnog oblika, kao i da se lagano okreće s kraja na kraj. Ponekad je nalikovao na kakvu spljoštenu kuglu, ponekad je ličio na veoma hrapavu ciglu; period njegovog okretanja iznosio je nešto malo više od dva minuta. Postojale su širolike mrlje svetlosti i senke razmeštene naizgled nasumce po njegovoj površini; asteroid bi se često zaiskričio poput dalekog prozora, kada bi ravni ili izbočine kristalnog materijala blesnule, obasjane Suncem.
     Hitao je kraj njih brzinom od gotovo trideset milja u sekundi; imali su na raspolaganju svega nekoliko grozničavih minuta da ga izbliza osmotre. Automatske kamere načinile su više desetina fotografija, povratni odjeci navigacionog radara bili su pomno snimljeni za potonju analizu - a postojalo je taman toliko vremena da se uputi jedna udarna sonda.
     Sonda nije sadržala nikakve uređaje; nijedna naprava ne bi izdržala sudar pri tim kosmičkim brzinama. Posredi je bio naprosto mali komad metala, ispaljen sa 'Otkrića' putanjom koja je trebalo da se seče sa asteroidovom.
     Dok su promicale sekunde pred sudar, Pul i Boumen iščekivali su uz napetost koja je rasla. Ogled, iako je u načelu bio jednostavan, iziskivao je krajnju tačnost njihovih uređaja. Gađali su u metu prečnika stotinu stopa sa razdaljine od hiljadu milja.
     Na zatamnjenom delu asteroida došlo je do iznenadne, zaslepljujuće eksplozije svetlosti. Sitni metalni grumen udario je meteorskom brzinom; u deliću sekunde, celokupna njegova energija bila je pretvorena u toplotu. Oblačić usijanog gasa zakratko se podigao u svemir; na 'Otkriću', kamere su snimale spektralne linije koje su brzo čilele. Kada ti snimci budu upućeni na Zemlju, stručnjaci će ih podvrći analizi, tragajući za izdajničkim potpisima sjajnih atoma. I tako, prvi put, biće određen sastav kore jednog asteroida.
     Jedan čas kasnije, 7794 predstavljao je samo zvezdu koja iščezava, bez ikakvog uočljivog diska. Kada je Boumen sledeći put preuzeo dežurstvo, asteroida je potpuno nestalo.
     Ponovo su bili sami; tako će i ostati sve dok im u susret ne zaplovi najspoljašniji od Jupiterovih meseca, kroz tri meseca.

19. PROLAZAK PORED JUPITERA

     Čak i sa razdaljine od dvadeset miliona milja, Jupiter je već bio najupadljivije telo na nebu pred njima. Planeta je sada predstavljala bledi disk boje lososa, veliki otprilike kao pola Meseca viđenog sa Zemlje, sa tamnim, uporednim prugama pojaseva oblaka koji su se jasno razaznavali. Krećući se napred-nazad po polutarnoj ravni, nalazile su se blistave zvezde Ioa, Evrope, Ganimeda i Kalista - svetova koji bi se drugde računali kao zasebne planete, ali koji su ovde bili samo sateliti džinovskog gospodara.
     Prizor Jupitera koji se pružao kroz teleskop bio je veličanstven - šarolik, raznobojan globus koji kao da je ispunjavao nebo. Bilo je nemoguće pojmiti njegovu pravu veličinu; Boumen se neprekidno podsećao na okolnost da je prečnik Jupitera jedanaest puta veći od Zemljinog, ali ovo je dugo bio samo statistički podatak bez pravog značenja.
     A onda, dok se obaveštavao sa traka u Halovim jedinicama memorije, pronašao je nešto što je najednom dovelo u žižu izuzetne razmere planete. Bila je to ilustracija koja je prikazivala Zemljinu celu površinu, najpre oguljenu, a potom raširenu, poput kože kakve životinje, na disku Jupitera. Spram tog zaleđa, svi kontinenti i okeani Zemlje izgledali su veliki tek kao Indija na globusu naše planete.
     Kada je Boumen upotrebio najjače uvećanje teleskopa na 'Otkriću', javio mu se utisak da počiva povrh jednog pomalo spljoštenog globusa, odakle posmatra prizor brzih oblaka koje ispreda u pruge hitno rotiranje džinovskog sveta. Ponekad su se te pruge izobličavale u pramenove, čvorišta i mase velike poput čitavih kontinenata šarolike pare; bilo je trenutaka kada bi ih povezivali nepostojani mostovi koji su se pružali hiljadama milja. Zapretano ispod tih oblaka, nalazilo se dovoljno materijala da nadmaši po težini sve ostale planete u Sunčevom sistemu. A šta li se još, zapita se Boumen, nalazi skriveno tamo?
     Preko tog pokretnog, uskomešanog pokrova oblaka, koji je zauvek skrivao pravu površinu planete, ponekad su klizila kružna ustrojstva tame. Jedan od unutrašnjih meseca upravo je preticao daleko Sunce, dok mu je senka hitala pod njim preko nespokojne oblačne kape.
     Postojali su i drugi, znatno manji meseci, čak i ovde - na udaljenosti od dvadeset miliona milja od Jupitera. Ali to su bile samo leteće planine, po nekoliko desetina milja u prečniku, a i brod uopšte neće proći u blizini neke od njih. Svakih nekoliko minuta odašiljač radara sakupio bi snagu i uputio u okolni prostor bešumnu grmljavinu energije; ali iz praznine nije dopirao nikakav odjek novih satelita.
     Ono, međutim, što jeste dopiralo - i to sve snažnije - bila je rika Jupiterovog vlastitog radio-glasa. Godine 1955, pred sam osvit svemirske ere, astronomi su sa zaprepašćenjem ustanovili da Jupiter izbacuje na milione konjskih snaga na desetometarskom području. Bio je to naprosto sirovi šum, udružen sa oreolima naelektrisanih čestica što kruže oko planete poput Van Alenovih pojaseva oko Zemlje, ali u znatno većim razmerama.
     Ponekad, tokom samotnih časova na kontrolnom mostu, Boumen bi se prepustio slušanju tog zračenja. Okrenuo bi dugme za pojačanje snage zvuka, sve dok prostorija ne bi bila potpuno ispunjena pucketavom, šištećom tutnjavom; iz tog zaleđa, u nepravilnim razmacima pomaljali bi se kratkotrajni zvižduci i cijukanja slična kricima sumanutih ptica. Bio je to utvaran zvuk, zato što nije imao nikakve veze sa Čovekom; izgledao je u podjednakoj meri samotan i lišen svakog smisla kao i mrmljanje talasa na obali ili udaljeni prasak groma negde iza obzorja.
     Čak i pri trenutnoj brzini od preko sto hiljada milja na čas, 'Otkriću' će biti potrebne skoro dve nedelje da pređe orbite svih jovijanskih satelita. Bilo je više meseca koji kruže oko Jupitera nego planeta što orbitiraju oko Sunca; lunarna opservatorija otkrivala je po jednog novog svake godine, a ukupan broj sada je iznosio trideset šest. Krajnji spoljni - Jupiter XXVII - kretao se retrogradno nestabilnom putanjom na razdaljini od devetnaest miliona milja od svog privremenog gospodara. Bio je to plen u neprekidnom nadvlačenju između Jupitera i Sunca, budući da je planeta stalno zarobljavala kratkovečne mesece iz asteroidnog pojasa, da bi ih potom ponovo izgubila kroz nekoliko miliona godina. Jedino su unutrašnji sateliti bili njeno stalno vlasništvo; Sunce nikad neće uspeti da ih otrgne iz njenog okrilja.
     Sada se javila nova lovina za ova sučeljena gravitaciona polja. 'Otkriće' je ubrzavalo ka Jupiteru, krećući se složenom orbitom koju su pre više meseci izračunali astronomi na Zemlji i koju je Hal neprekidno proveravao. S vremena na vreme, kontrolni mlaznici izvršili bi sićušna automatska podešavanja trajektorije kratkotrajnim uključenjima, koja su se jedva osećala na brodu.
     Posredstvom radio-veze, informacije su se neprekidno odlivale ka Zemlji. Sada su se nalazili toliko daleko od matičnog sveta da je njihovim signalima, bez obzira na to što su se kretali brzinom svetlosti, bilo potrebno pedeset minuta da prevale svoj put. Iako je ceo svet posmatrao preko njihovih ramena, gledajući kroz njihove oči i njihove uređaje kako se Jupiter približava, proći će skoro čitav čas pre no što vesti o njihovim otkrićima signu do planete sa koje su se otisnuli.
     Teleskopske kamere neprekidno su radile dok je brod presecao orbite džinovskih unutrašnjih satelita - od kojih je svaki bio veći od Meseca i predstavljao nepoznatu teritoriju. Na tri sata pre okončanja prelaza, 'Otkriće' je prošlo na samo dvadeset hiljada milja od Evrope i svi uređaji našli su se upravljeni ka svetu što se primicao; veličina meseca postojano se povećavala, dok je on menjao oblik iz globusa u srp, klizeći brzo ka Suncu.
     Tu se prostiralo četrnaest miliona kvadratnih milja tla koje je, sve do ovog trenutka, predstavljalo tek glavu čiode u najmoćnijim teleskopima. Za svega nekoliko minuta minuće kraj Evrope, tako da je to vreme valjalo što bolje iskoristiti za snimanje svih dostupnih informacija. U potonjim mesecima imaće prilike da ih natenane reprodukuju.
     Posmatrana sa udaljenosti, Evropa je ličila na kakvu džinovsku pahuljicu koja veoma delotvorno odražava svetlost dalekog Sunca. Osmatranja iz blizine išla su tome u prilog; za razliku od prašinastog Meseca, Evropa je bila blistavo bela, a pretežan deo površine stajao joj je prekriven sjajnim gromadama koje su nalikovale na nasukane ledene bregove. Gotovo izvesno, bili su sazdani od amonijaka i vode, koje Jupiterovo gravitaciono polje nekako nije uspelo da prigrabi.
     Jedino duž polutara mogla se videti gola stena; tu se pružala neverovatno neravna ničija zemlja kanjona i raštrkanih, stenovitih masiva, koja je obrazovala tamniji pojas što je skroz opasivao mali svet. Postojalo je nekoliko udarnih kratera, ali nije bilo ni traga od vulkanske aktivnosti; Evropa očigledno nikada nije raspolagala unutrašnjim izvorima toplote.
     Zabeležena je, saglasno onome što se odavno znalo, izvesna atmosfera. Kada je tamni rub satelita prešao preko jedne zvezde, ona se nakratko zatamnila pre no što će biti pomračena. A na nekim područjima postojali su nagoveštaji oblaka - možda izmaglica amonijačnih kapljica nastala u retkim metanskim vetrovima.
     Podjednako brzo kao što je suknula iz neba pred njima, Evropa je začas ostala iza njih; sada se sam Jupiter nalazio na udaljenosti od svega dva časa. Hal je krajnje brižljivo odredio orbitu broda, tako da nije bilo potrebe za dodatnim ispravkama brzine sve do trenutka najvećeg približenja. No, bez obzira na ovu izvesnost, ipak je bilo potrebno imati čvrste živce pred prizorom narastanja džinovskog globusa iz minuta u minut. Bilo je teško poverovati da se 'Otkriće' ne survava pravo ka njemu, odnosno da ih ogromno gravitaciono polje planete ne privlači ka neumitnom uništenju.
     Kucnuo je čas da se lansiraju atmosferske sonde - koje je trebalo, nadali su se njihovi tvorci, da opstanu dovoljno dugo kako bi uputile informacije ispod jovijanskog pokrova oblaka. Dve zdepaste kapsule oblika bombi, optočene toplotnim štitnicima, blago su upućene orbitama koje su prvih nekoliko hiljada milja sasvim zanemarljivo odstupale od putanje 'Otkrića'.
     No, konačno su ipak počele da se odvajaju: sada se, najzad, i golim okom moglo razabrati ono što je Hal sve vreme tvrdio. Brod se nalazio na orbiti koja će gotovo okrznuti atmsoferu, ali se neće sudariti sa njom. Razlika je, doduše, iznosila svega nekoliko stotina milja - što je praktično ništa u slučaju planete sa prečnikom od devedeset hiljada milja - ali i to je bilo dovoljno.
     Jupiter je sada ispunjavao celo nebo; bio je toliko ogroman da mu razmere više ni oko ni um nisu mogli pojmiti, tako da su odustali od pokušaja. Da nije bilo izuzetne raznovrsnosti boja - crvene, ružičaste, žute, narandžaste, pa čak i grimizne - u atmosferi pod njima, Boumen bi lako poverovao da leti povrh pokrova oblaka na Zemlji.
     A sada, prvi put na celom putovanju, predstojao im je gubitak Sunca. Iako je bilo bledo i smanjeno, predstavljalo je neprekidnog pratioca 'Otkrića' od kada se brod otisnuo od Zemlje, pre pet meseci. No, orbita ga je sada vodila u Jupiterovu senku i uskoro mu je predstojao prelaz iznad noćne strane planete.
     Hiljadu milja ispred, traka sumraka stala je da hita ka njima; pozadi, Sunce je brzo uranjalo u Jupiterove oblake. Zraci su mu se razmakli duž obzorja poput dva plamena roga, okrenuta nadole, a zatim su se skupili i zgasli u kratkotrajnom blesku hromatske slave. Spustila se noć.
     Pa ipak - veliki svet što se pružao dole nije bio potpuno taman. Oblivala ga je fosforescencija koja je iz minuta u minut postajala sve sjajnija, kako su im se oči navikavale na prizor. Prigušene reke svetlosti tekle su od obzorja do obzorja, poput sjajnih brazdi brodova na nekom tropskom moru. Mestimično su se sabirale u jezerca tečnog plamena, podrhtavajući od siline ogromnih podmorskih poremećaja koji su navirali iz skrovitog srca Jupitera. Bio je to prizor koji je u toj meri ulivao strahopoštovanje da su ga Pul i Boumen satima mogli netremice posmatrati; da li je ovde posredi, pitali su se oni, samo ishod hemijskih i električnih sila dole, u tom uzavrelom kotlu - ili je možda reč o nuzproizvodu nekog fantastičnog oblika života? Bila su to pitanja o kojima će naučnici verovatno još raspravljati i kada se stoleće što je upravo počelo bude približavalo svršetku.
     Kako su ponirali sve dublje i dublje u jovijansku noć, sjaj pod njima postajao je sve izrazitiji. Boumen je jednom prilikom leteo iznad severne Kanade u vreme kada se predstava aurore nalazila u punom zamahu; snegom prekriven predeo bio je podjednako pust i blistav poput ovoga. A ta arktička divljina, podseti se on, bila je preko stotinu stepeni toplija od područja preko kojih su sada hitali.
     "Signal sa Zemlje brzo slabi", objavi Hal. "Ulazimo u prvu difrakcionu zonu."
     Očekivali su to - štaviše, posredi je bio jedan od zadataka misije, budući da će absorbovanje radio-talasa pružiti korisne informacije o jovijanskoj atmosferi. Ali pošto su se sada stvarno obreli iza planete, što je uslovilo prekid svih veza sa Zemljom, najednom su iskusili neizmernu usamljenost. Ovaj prekid potrajaće samo jedan sat, a onda će ponovo izroniti iz pomračujućeg štitnika Jupitera i opet uspostaviti kontakt sa ljudskom rasom. Taj sat, međutim, biće jedan od najdužih u njihovom životu.
     Iako su bili srazmerno mladi, Pul i Boumen već su imali iza sebe desetak svemirskih putovanja; no, sada su se osećali kao početnici. Upuštali su se u nešto prvi put; nijednom još neki brod nije putovao takvom brzinom, niti je prkosio tako snažnom gravitacionom polju. I najmanja navigaciona greška u ovoj kritičnoj tački - i 'Otkriće' će stati da ubrzava prema dalekim granicama Sunčevog sistema bez ikakve nade u izbavljenje.
     Minuti su sporo proticali. Jupiter je sada postao okomiti zid fosforescencije koji se u beskraj pružao iznad njih - a brod se uspinjao pravo uz njegovu blistavu plohu. Iako su dobro znali da se kreću dovoljno brzo da ne postanu plen Jupiterove sile teže, bilo je teško poverovati da 'Otkriće' nije postalo satelit ovog čudovišnog sveta.
     Konačno, daleko ispred, duž obzorja blesnu svetlost. Izranjali su iz senke, hitajući u susret Suncu. Skoro istog trenutka Hal objavi: "Uspostavio sam radio-vezu sa Zemljom. Takođe mi je milo što mogu da vam kažem da je perturbacioni manevar uspešno obavljen. Vreme našeg putovanja do Saturna iznosi sto šezdeset sedam dana, pet časova i jedanaest minuta." Razlika od predviđenog vremena iznosila je manje od jednog minuta; proletanje je izvršeno uz neverovatnu tačnost. Slično lopti na kosmičkom stolu za bilijar, 'Otkriće' se odbilo od pokretnog gravitacionog polja Jupitera, stekavši momenat pri tom dodiru. Uopšte ne koristeći gorivo, brod je povećao brzinu za više hiljada milja na čas.
     No, time nisu bili narušeni zakoni mehanike; priroda uvek uravnotežava svoje prihode i rashode, tako da je Jupiter izgubio upravo onoliko od momenta koliko je 'Otkriće' dobilo. Planeta je usporila - ali kako joj je masa bila jedan kvintilion puta veća od mase broda, promena njene orbite bila je premala da bi se mogla zapaziti. Još nije došlo vreme da Čovek ostavi svoj beleg u Sunčevom sistemu.
     Dok se brzo razdanjivalo oko njih, a smanjeno Sunce stalo da se ponovo uspinje jovijanskim nebom, Pul i Boumen pružiše jedan drugome ruku u tišini i čvrsto se rukovaše.
     Iako su teško mogli poverivati u to, prvi deo njihovog pohoda bezbedno je bio okončan.

20. SVET BOGOVA

     Ali još nisu okončali sa Jupiterom. Daleko iza njih, dve sonde koje je 'Otkriće' lansiralo stupile su u kontakt sa atmosferom.
     Jedna se uopšte nije oglasila; po svoj prilici, zaronila je pod prevelikim uglom i izgorela pre no što je stigla da pošalje neku informaciju. No, druga je bila uspešnija; skliznula je kroz gornje slojeve jovijanske atmosfere, a zatim se ponovo odbila u svemir. Kao što je bilo planirano, prilikom ovog susreta izgubila je toliko od brzine da je u drugom navratu stala da se spušta velikom elipsom. Dva časa kasnije, ponovo je ušla u atmosferu, ovoga puta na dnevnoj strani planete - krećući se brzinom od osamdeset hiljada milja na sat.
     Istog časa optočio ju je omotač od usijanog gasa i došlo je do prekida radio-veze. Usledili su brižni trenuci iščekivanja za dvojicu posmatrača na kontrolnom mostu. Nisu mogli biti sigurni da će sonda opstati, odnosno da zaštitni keramički oklop neće potpuno izgoreti pre no što se kočenje završi. Ukoliko bi se to dogodilo, uređaji bi se pretvorili u paru u deliću sekunde.
     Ali štitnik je izdržao dovoljno dugo da se blistavi meteor ustali. Ugljenisani delovi su odbačeni, robot je isturio svoje antene i počeo da se osvrće unaokolo svojim elektronskim čulima. Na 'Otkriću', udaljenom tog časa gotovo četvrt miliona milja, radio je počeo da donosi prve autentične vesti sa Jupitera.
     Na hiljade impulsa koji su se slivali svake sekunde izveštavali su o atmosferskom sastavu, pritisku, temperaturi, magnetnom polju, radioaktivnosti i o desetinama drugih činilaca u kojima su mogli da se razaberu jedino stručnjaci na Zemlji. Postojala je, međutim, jedna emisija koja se mogla bez po muke razumeti; bila je to televizijska slika, u boji, koju je odašiljala sonda u spuštanju.
     Prvi prizori pojavili su se kada je robot već ušao u atmosferu i odbacio svoj zaštitni omaotač. Sve što se moglo videti bila je žuta magla prošarana grimiznim mrljama koje su promicale pred kamerom vrtoglavom brzinom - hitajući nagore kako je sonda padala stopom od nekoliko hiljada milja na sat.
     Magla je postala gušća; bilo je nemoguće odgonetnuti da li kamera vidi svega deset inča ili deset milja ispred, zato što nije bilo pojedinosti na kojima bi se pogled mogao dovesti u žižu. Izgledalo je, bar u pogledu TV sistema, da je misija pretrpela neuspeh. Oprema je dejstvovala, ali ništa se nije moglo ugledati u ovoj maglovitoj, uskomešanoj atmosferi.
     A onda, iznenada, magle nestade. Sonda mora da je prošla kroz osnovu visokog sloja oblaka i izbila u vedru zonu - možda u područje gotovo čistog vodonika, uz retke, raštrkane primese amonijačnih kristala. Iako je i dalje bilo krajnje nemoguće proceniti razmere prizora, kamera je očigledno sezala miljama.
     Predeo je bio tako stran da je za trenutak izgledao gotovo lišen svakog smisla očima naviklim na boje i obličja Zemlje. Daleko, daleko dole prostiralo se beskrajno more šarolikog zlata, izbrazdano uporednim grbinama koje su mogle predstavljati kreste džinovskih talasa. No, nije bilo nikakvog kretanja; razmere prizora bile su toliko velike da se nikakav pokret nije mogao razabrati. Taj zlatni pejsaž nikako nije mogao predstavljati okean, budući da se nalazio previsoko u jovijanskoj atmosferi. Posredi je bio samo još jedan sloj oblaka.
     A onda kamera uhvati tračak jednog veoma čudnog prizora čiji je izgled bio nelagodno zamućen zbog udaljenosti. Mnogo milja odatle, zlatni predeo uzdizao se u neobično simetričnu kupu, sličnu kakvoj vulkanskoj planini. Oko vrha te kupe stajao je oreol sazdan od malih, paperjastih oblaka - koji su svi bili približno iste veličine, svi jasno uočljivi i izdvojeni. Postojalo je nešto uznemirujuće i neprirodno u vezi sa njima - ako je reč 'prirodno' uopšte mogla da se primeni na ovu panoramu koja je ulivala strahopoštovanje.
     A tada, zahvaćena nekim poremećajem u atmosferi koja se brzo zgušnjavala, sonda se okrenu ka drugoj četvrti obzorja i nekoliko sekundi na ekranu se nije videlo ništa drugo do zlatne zamućenosti. No, slika se brzo upostojila; 'more' je postalo znatno bliže, ali i dalje podjednako zagonetno. Sada se moglo primetiti da je mestimično bilo prošarano mrljama tame koje su mogle predstavljati rupe ili procepe što su vodili do još dubljih slojeva atmosfere.
     Sondi nije bilo suđeno da stigne do njih. Sa svakom miljom udvostručavala se gustina gasa oko nje, a uporedo sa time vrtoglavo je rastao pritisak kako je robot ponirao sve dublje i dublje ka skrivenoj površini planete. I dalje se nalazio visoko iznad onog tajanstvenog mora, kada najednom, kao predznak, slika zatrepta, a onda je nestade u času kada je prvi istraživač sa Zemlje bio satrven pod težinom mnogo milja atmosfere što se pružala iznad njega.
     Tokom svog kratkog veka, sonda je omogućila uvid u možda milioniti deo Jupitera i jedva da se imalo približila površini planete udaljenoj mnogo stotina milja u sve gušćoj magli. Pošto je slike nestalo sa ekrana, Boumen i Pul ostali su da sede bez reči, dok im se u glavi motala ista pomisao.
     Ljudi starine postupili su bolje nego što su i slutili kada su ovaj svet nazvali po gospodaru svih bogova. Ako je dole postojao život, koliko će vremena biti potrebno da se on samo pronađe? A potom, koliko će stoleća proteći pre no što ljudi dođu u priliku da krenu stopama ovog prvog pionira - i u kakvoj vrsti brodova?
     Ali ove stvari nisu se neposredno ticale 'Otkrića' i njegove posade. Njihovo odredište bio je jedan još neobičniji svet, gotovo dvostruko udaljeniji od Sunca - od koga ih je razdvajalo novih pola milijarde milja praznine koju su pohodile jedino komete.

Četvrti deo: PROVALIJA

21. ROĐENDANSKA PROSLAVA

     Poznati zvuci melodije 'Srećan rođendan', upućeni kroz sedam stotina miliona milja svemira brzinom svetlosti, zamirali su među video ekranima i uređajima kontrolnog mosta. Pulova porodica, okupljena prilično snebivljivo oko rođendanske torte na Zemlji, najednom utonu u tišinu.
     A onda, gospodin Pul, senior, reče oporim glasom: "Pa, Frenk, ne pada mi na pamet šta bih ti još mogao reći u ovom trenutku, osim da smo u mislima s tobom i da ti stvarno želimo srećan rođendan."
     "Čuvaj se, dušo", dodade gospođa Pul plačno. "Bog te štitio."
     Grupa je u horu kazala "Do viđenja", a onda je slike nestalo sa video ekrana. Baš je neobično, reče Pul u sebi, da se sve ovo zbilo pre više od jednog časa; u međuvremenu, članovi porodice ponovo su se razišli i sigurno su već miljama daleko od kuće. No, na izvestan način ovaj vremenski razmak, iako je mogao da izaziva osujećenost, ipak je predstavljao sreću u nesreći. Kao i svi ljudi tog doba, Pul je uzimao zdravo za gotovo da može da razgovara trenutno, sa svakim na Zemlji, čim bi to poželeo. Pošto ovo više nije važilo, ispostavilo se da su se javile ozbiljne psihološke posledice. On je prešao u novu dimenziju udaljenosti, tako da su gotovo sve emocionalne veze postale zategnute preko granice kidanja.
     "Žao mi je što prekidam proslavu", reče Hal, "ali imamo jedan problem."
     "Šta je bilo?" upitaše Pul i Boumen istovremeno.
     "Javljaju se poteškoće u održavanju kontakta sa Zemljom. Problem je u jedinici AE-35. Moj centar za predviđanje kvarova izveštava da do zakazivanja može doći kroz sedamdeset dva časa."
     "Pobrinućemo se o tome", uzvrati Boumen. "Da vidimo optičku upravljenost."
     "Evo je, Dejve. Za sada je još sve u redu."
     Na displeju se pojavi savršeni polumesec, veoma sjajan spram zaleđa gotovo lišenog zvezda. Bio je prekriven oblacima i nije posedovao nikakve geografske pojedinosti koje su se mogle prepoznati. Štaviše, na prvi pogled lako se mogao pobrkati sa Venerom.
     Ali ne i na drugi, budući da se pokraj njega nalazio pravi Mesec koji Venera nije imala - četvorostruko manji od Zemlje i u tačno istoj meni. Bilo je lako zamisliti da su dva tela majka i dete, kao što su mnogi astronomi i verovali pre no što se ispitivanjem lunarnih stena bespogovorno dokazalo da Mesec nikada nije sačinjavao deo Zemlje
     Pul i Boumen posmatrali su ekran u tišini pola minuta. Slika je dolazila do njih posredstvom TV kamere sa dugačkom žižom, postavljene na ivici velike radio-zdele; krst končića u njenom središtu pokazivao je tačnu upravljenost antene. Ukoliko snop tanak poput olovke ne bi išao pravo prema Zemlji, oni ne bi mogli ni da šalju, ni da primaju poruke. Emisije u oba smera promašile bi metu i produžile bi, nesaslušane i neviđene, kroz Sunčev sistem, pa dalje u prazninu što se pružala izvan njegovih međa. Ako bi ikada i bile primljene, to bi bilo tek stolećima kasnije - a i oni koji bi ih uhvatili ne bi bili ljudi.
     "Znaš li gde je kvar?" upita Boumen.
     "Nepostojan je i ne mogu ga lokalizovati. Ali, kako izgleda, odnosi se na jedinicu AE-35."
     "Koji postupak predlažeš?"
     "Najbolje bi bilo zameniti jedinicu rezervnom, kako bismo je mogli ispitati."
     "Dobro - daj nam kopiju."
     Informacija blesnu na displeju; istovremeno, jedan list hartije skliznu iz proreza neposredno ispod njega. I pored svih elektronskih očitavala, bilo je trenutaka kada se dobar, staromodan, štampani materijal pokazivao kao najpogodniji vid registrovanja.
     Boumen se na trenutak udubio u proučavanje dijagrama, a onda zviznu.
     "Mogao si nam to reći", primeti on. "Ovo pretpostavlja izlazak iz broda."
     "Žao mi je", uzvrati Hal. "Smatrao sam da znate da se jedinica AE-35 nalazi na postolju antene."
     "Verovatno sam i znao, ali pre godinu dana. Ovde, međutim, ima osam hiljada podsistema. U svakom slučaju, posao izgleda jednostavan. Sve što treba jeste da podignemo jedan poklopac i da stavimo novu jedinicu."
     "Meni to odgovara", reče Pul, koji je kao član posade imao dužnost da obavlja rutinske vanbrodske delatnosti. "Uopšte mi neće smetati mala promena sredine. Samo bez uvrede, molim."
     "Da vidimo da li se kontrola misije slaže sa tim", reče Boumen. Sedeo je nepomično nekoliko sekundi, prebirajući po mislima, a onda poče da diktira poruku.
     "Kontroli misije - ovde iks-zrak-delta-jedan. U dva-nula-četiri-pet brodski centar za predviđanje kvarova u našem devet-nula-nula-nula računaru ukazao je na verovatno zakazivanje jedinice alfa-eho-tri-pet kroz sedamdeset dva časa. Molimo proverite preko telemetrijske kontrole i predlažemo ispitajte jedinicu u vašem simulatoru brodskih sistema. Takođe, potvrdite odobrenje našeg plana za izlazak iz broda radi zamene jedinice alfa-eho-tri-pet pre kvara. Kontroli misije - ovde iks-zrak-delta-jedan, dva-jedan-nula-tri, kraj emitovanja."
     Zahvaljujući višegodišnjem upražnjavanju, Boumen je stekao sposobnost da se, istog trena čim bi se za tim ukazala potreba, bez po muke prebaci na ovaj žargon - koji je neko jednom prilikom nazvao 'tehniš' - a zatim da se ponovo vrati na normalan govor, bez ikakve škripe mentalnih zupčanika. Sada je preostalo jedino sačekati na potvrdu, do čijeg će prijema proteći najmanje dva časa dok signali budu prevaljivali svoj dvosmeran put pokraj Jupiterove i Marsove orbite.
     Poruka je prispela dok je Boumen pokušavao, bez mnogo uspeha, da pobedi Hala u jedoj od igara sa geometrijskim oblicima, koje su bile uskladištene u memoriji računara.
     "Iks-zraku-delti-jedan - ovde kontrola misije, potvrđujemo vaš dva-jedan-nula-tri. Ispitujemo telemetrijske informacije na našem simulatoru misije i upućujemo savet.
     Zeleno za vaš plan da iziđete iz broda i zamenite jedinicu alfa-eho-tri-pet pre mogućeg kvara. Razrađujemo kontrolne postupke za ispitivanje zakazale jedinice."
     Pošto je ozbiljan deo posla okončan, kontrolor misije vratio se normalnom engleskom.
     "Žao nam je, momci, što ste zapali u malu nevolju i ne želimo da vam otežavamo situaciju. Ali, ako vam to nije teško pre izlaska iz broda, imamo jednu molbu iz Informativnog. Možete li da nam pripremite kratak snimak za javno emitovanje, u kome biste opisali situaciju i objasnili šta je to što radi AE-35. Neka zvuči što je moguće bezazlenije. I mi to možemo da obavimo, razume se - ali delovaće znatno uverljivije iz vaših usta. Nadamo se da se ovo neđe rđavo odraziti na vaš društveni život. Iks-zraku-delti-jedan, ovde kontrola misije, dva-jedan-pet-pet, kraj emitovanja."
     Boumen nije mogao da obuzda smešak povodom ove molbe. Bilo je trenutaka kada je Zemlja pokazivala neobičnu neuviđavnost i odsustvo takta. 'Što je moguće bezazlenije!' - nije nego!
     Kada mu se Pul pridružio, pošto mu se okončalo razdoblje spavanja, proveli su deset minuta u sastavljanju i doterivanju odgovora. U ranim fazama misije svi mediji javnog informisanja obasipali su ih zahtevima za intervjue, rasprave - u stvari, za bilo čim što bi oni bili voljni da kažu. Ali kako su stale da protiču nedelje u kojima se ništa nije događalo, a vremenski razmak se povećavao sa nekoliko minuta na preko jedan čas, zanimanje je lagano stalo da jenjava. Posle uzbudljivog prolaska kraj Jupitera, pre više od mesec dana, napravili su svega tri ili četiri snimka za javno emitovanje.
     "Kontroli misije, ovde iks-zrak-delta-jedan. Evo snimka za medije koji ste tražili.
     Pre nekoliko časova javio se jedan manji tehnički problem. Naš računar HAL-9000 predvideo je zakazivanje jedinice AE-35.
     Posredi je mali, ali veoma važan sastavni deo komunikacionog sistema. On drži našu glavnu antenu upravljenu ka Zemlji uz tačnost od nekoliko hiljaditih delova jednog stepena. Ovakva preciznost je neophodna, budući da sa naše trenutne udaljenosti od preko sedam stotina miliona milja Zemlja izgleda tek kao prilično slaba zvezda, tako da bi je naš uzak radio-snop lako mogao promašiti.
     Antena neprekidno prati Zemlju posredstvom motora kojima se upravlja iz središnjeg računara. Ali ti motori dobijaju uputstva preko jedinice AE-35. Mogli biste to uporediti sa nekim nervnim centrom u telu koji prevodi mišićima udova uputstva mozga. Ukoliko živac zakaže da prenese tačne signale, ud postaje beskoristan. U našem slučaju, kvar jedinice AE-35 praktično bi značio da će antena početi nesvrhovito da se upravlja. Ovo je predstavljalo čestu nevolju kod svemirski sondi za duboko poniranje iz prošlog stoljeća. One su uglavnom stizale do drugih planeta, ali onda ne bi uspele da upute natrag nikakve informacije zato što antena ne bi mogla da im pronađe Zemlju.
     Još nam je nepoznata priroda kvara, ali situacija nipošto nije ozbiljna, tako da nema razloga za uzbunu. Raspolažemo dvema rezervnim jedinicama AE-35, od kojih svaka ima operativan vek od najmanje dvadeset godina, tako da su zanemarljivi izgledi da će i druga zakazati u toku ove misije. Takođe, ako budemo ustanovili uzrok kvara na jedinici koju sada koristimo, verovatno ćemo uspeti da ga otklonimo.
     Frenk Pul, koji je posebno obučen za ovu vrstu posla, izići će izvan broda i zameniće pokvarenu jedinicu rezervnom. U isto vreme, iskoristiće priliku da proveri trup i da zapuši neke mikrorupe čije sasvim sitne razmere nisu predstavljale dovoljan razlog za preduzimanje posebnog izlaska iz broda.
     Izuzme li se ovaj rutinski problem, misija i dalje traje bez poteškoća i trebalo bi tako da se nastavi.
     Kontroli misije, ovde iks-zrak-delta-jedan, dva-jedan-nula-četiri, kraj emitovanja."

22. IZLAZAK

     Vanbrodske kapsule - ili 'svemirske mahune' - 'Otkrića' predstavljale su kugle prečnika oko devet stopa, a operator je u njima sedeo uz veliki prozor kroz koji se pružao izvrstan vidik. Glavni raketni pogon stvarao je ubrzanje od jedne petine gravitacije - taman dovoljno da se lebdi povrh Meseca - dok se upravljanje vršilo preko malih mlaznika za kontrolu položaja u prostoru. Iz područja neposredno ispod velikog prozora pružale su se dve zglobne, metalne ruke - ili 'hvatači' - jedna za teške poslove, a druga za fine manipulacije. Postojao je i jedan produžni cilinder u kome su bile smeštene razne električne alatke, kao što su odvrtke, pneumatički čekići, testere i bušilice.
     Svemirske kapsule nisu predstavljale najelegantnija prevozna sredstva koja je čovek izmislio, ali su svakako bile od suštinske važnosti za obavljanje konstrukcionih radova i poslova oko održavanja u vakuumu. Obično su im nadevana ženska imena, čime se možda želela priznati činjenica da su im ličnosti ponekad bile donekle nepredvidljive. Trio u 'Otkriću' zvao se 'Ana', 'Beti' i 'Klara'.
     Pošto je obukao svoj lični skafander - tu poslednju liniju odbrane - i popeo se u kapsulu, Pul je narednih desetak minuta proveo u pomnom proveravanju kontrolnih uređaja. Nakratko je uključio upravljačke mlaznike, opružio hvatače, ispitao zalihe kiseonika, goriva i rezerve električne energije. A onda, kada je bio potpuno zadovoljan, obratio se Halu preko radio-veze. Iako je Boumen bio u pripravnosti na kontrolnom mostu, on ne bi preduzeo ništa izuzev u slučaju neke očigledne greške ili kvara.
     "Ovde 'Beti'. Počni postupak ispumpavanja."
     "Počeo postupak ispumpavanja", uzvrati Hal. Istog časa, Pul začu zvuk rada pumpi koje su dragoceni vazduh ispumpavale iz komore. Tanki metal spoljnjeg omotača kapsule stao je da se oglašava škripavim, pucketavim šumovima, a onda, posle otprilike pet minuta, Hal izvesti:
     "Postupak ispumpavanja okončan."
     Pul izvrši poslednju proveru na svojoj maloj instrument-tabli. Sve je bilo savršeno normalno.
     "Otvori spoljnja vrata", naloži on.
     Hal opet ponovi dobijena upustva; u bilo kom trenutku, bilo je dovoljno da Pul kaže: "Stoj!" - i računar bi istog časa obustavio postupak.
     Ispred, zidovi broda stadoše da se razmiču. Pul je osetio kako se kapsula začas zanjihala kad su poslednji, razređeni ostaci vazduha pokuljali u svemir. A onda mu pred oči stadoše zvezde - kao i, igrom slučaja, tanušan, zlatan Saturnov disk, udaljen još četiri stotine miliona milja.
     "Otpočni izvođenje kapsule."
     Veoma lagano, šina na kojoj je kapsula visila stade da se izdužuje kroz otvoren ulaz sve dok se vozilo nije našlo tik izvan trupa broda.
     Pul stavi u pogon glavni mlaznik pola sekunde i kapsula blago skliznu sa šine, postavši konačno nezavisno vozilo koje se kreće vlastitom orbitom oko Sunca. Sada više nije bila ni u kakvoj vezi sa 'Otkrićem' - nije postojalo čak ni bezbednosno uže. Sa kapsulama je retko bilo neprilika; čak i kad bi se Pul nasukao, Boumen mu je uvek bez po muke mogo priteći u pomoć.
     Prvo odredište bilo mu je jedno rastopljeno područje prečnika oko pola inča, sa sićušnim kraterom u središtu. Čestica prašine koja je udarila tu brzinom od preko stotinu hiljada milja na sat jamačno je bila manja od glave čiode, a njena ogromna kinetička energija u trenu ju je pretvorila u paru. Kao što je to često bio slučaj, izgledalo je kao da je krater izazvan eksplozijom koja se odigrala u unutrašnjosti broda; pri rečenim brzinama, materijali su se ponašali na neobične nečine, tako da su se tu retko mogli primeniti zakoni zdravorazumske mehanike.
     Pul je brižljivo ispitao područje, a onda ga poprskao zaptivnom smesom iz kontejnera pod pritiskom koji se nalazio u kutiji sa raznim priborom u kapsuli. Bela, gumasta tečnost razlila se po metalnoj koži, zaklonivši krater sa vidika. A onda je iz rupe stao da se nadima veliki mehur, koji je pukao kada mu je prečnik dostigao šest inča, da bi se potom javio jedan znatno manji, koji se, međutim, odmah slegao, budući da je brzovezujući cement valjano obavljao svoj posao. Netremice je posmatrao premazano mesto nekoliko minuta, ali više nije bilo nikakvog znaka aktivnosti. No, da bi stvar učinio dvostruko bezbednom, naneo je još jedan sloj, a onda se uputio prema anteni.
     Bilo mu je potrebno izvesno vreme da napravi krug oko loptastog trupa pod pritiskom 'Otkrića', budući da nijednog trenutka nije dozvolio da kapsula stekne brzinu veću od nekoliko stopa u sekundi. Nije mu se žurilo, a i bilo je opasno voziti se velikom brzinom na tako maloj razdaljini od broda. Morao je dobro da vodi računa o raznim senzorima i nosačima instrumenata koji su štrčali iz rupa na neočekivanim mestima, a valjalo mu je da bude obazriv i sa vlastitim mlaznim izduvima. Nastala bi prilična šteta ako bi mlaz zahvatio neki krhkiji deo opreme.
     Kada je konačno stigao do uskosnopne antene, najpre je pomno osmotrio situaciju. Velika zdela, prečnika dvadeset stopa, izgledala je kao da je upravljana ka Suncu, budući da se Zemlja sada nalazila gotovo u istoj liniji sa solarnim diskom. Antensko postolje sa celokupnom opremom za orjentisanje bilo je, međutim, u potpunoj tami, skriveno u senci velike metalne tacne.
     Pul joj je prišao otpozadi; pažljivo je izbegao da se nađe sa prednje strane plitkog, paraboličnog reflektora, kako 'Beti' ne bi prekinula snop i izazvala trenutan, ali neprijatan prekid kontakta sa Zemljom. Uopšte nije mogao da vidi kućište uređaja koji je došao da uzme sve dok nije uključio reflektore na kapsuli i tako odagnao senku.
     Ispod metalne pločice ležao je uzrok nevolje. Pločica je bila pričvršćena sa četiri protivnavrtke, a kako je cela jedinica AE-35 bila predviđena za laku zamenu, Pul nije očekivao nikakve poteškoće.
     Bilo je očigledno, međutim, da neće moći da obavi posao iz svemirske kapsule. Ne samo što je bilo opasno manevrisati tako blizu tananog, čak paučinastog sklopa antene, nego su i 'Betini' kontrolni mlaznici lako mogli da progore poput hartije tanku reflektujuću površinu velikog radio-ogledala. Moraće stoga da parkira kapsulu na razdaljini od dvadeset stopa i da u skafandru iziđe napolje. U svakom slučaju, moći će znatno lakše da se domogne jedinice rukama u rukavicama skafandra, nego posredstvom 'Betinih' daljinskih manipulatora.
     O svemu ovome brižljivo je izvestio Boumena, koji je još jednom proveravo svaki stupanj operacije pre no što bi bio izvršen. Iako je posredi bio jednostavan, rutinski posao, u svemiru ništa nije valjalo uzimati zdravo za gotovo, niti se ijedna pojedinost smela prevideti. Kod vanbrodskih delatnosti uopšte nisu postojale 'sitne' greške. Dobio je saglasnost da krene na posao i da parkira kapsulu na dvadeset stopa od osnove antenskog postolja. Nije bilo opasnosti da će ona odlebdeti u svemir; pa ipak, zakačio je manipulatorsku ruku za prečagu jedne od mnogih kratkih lestvica strateški postavljenih po spoljnjem delu trupa.
     Potom je proverio sistem na svom skafandru, a kada se uverio da je sve u redu, ispustio je vazduh iz kapsule. Dok je 'Betina' atmosfera oticala u vakuum svemira, oko njega se nakratko obrazovao oblak ledenih kristala koji je na trenutak zaklonio zvezde.
     Valjalo je obaviti još jednu stvar pre izlaska iz kapsule. Prebacio je sa ručnog na daljinsko upravljanje, stavivši tako 'Beti' pod Halovu kontrolu. Bila je to uobičajena mera predostrožnosti; iako je i dalje bio spojen sa 'Beti' jednim izuzetno snažnim, rastegljivim užetom, tek nešto debljim od pamučnog konca, bilo je slučajeva kada su i bezbedniji spojevi ove vrste zakazivali. Ispao bi budala da mu je bilo potrebno vozilo - a da ne bude kadar da ga dozove u pomoć posredstvom Hala.
     Vrata kapsule se otvoriše i on lagano izlebde u tišinu svemira, dok se za njim odmotavalo bezbednosno uže. Samo polako - ništa naglo - zaustavi se i promisli - to su bila pravila vanbrodske delatnosti. Ako biste ih se držali, gotovo da nije bilo neprilika.
     Uhvatio se za jedan od 'Betinih' spoljnih rukohvata i izvadio rezervnu jedinicu AE-35 iz jedne vreće za nošenje gde je bila smeštena kao u kakvoj kengurskoj torbi. Nije zastao da bi uzeo neku od alatki iz zbirke u kapsuli - od kojih većina uopšte i nije bila predviđena za korišenje ljudskim rukama. Svi prilagodljivi ključevi koji bi mu mogli biti potrebni već su bili prikačeni za pojas njegovog skafandra.
     Blago se odgurnuvši, on se otisnu ka masivnom postolju velike zdele koja se uzdizala poput kakve džinovske tacne između njega i Sunca. Njegova dvostruka senka, koju su stvarali 'Betini' reflektori, poigravala je na ispupčenoj površini, tvoreći fantastična ustrojstva, dok se on spuštao duž dva snopa. Ali tu i tamo, sa iznenađenjem bi zapazio kako je stražnji deo velikog radio-ogledala prošaran zaslepljujuće blistavim tačkicama svetlosti.
     Nekoliko sekundi bešumnog približavanja bio je zbunjen ovim prizorom, sve dok nije shvatio šta je posredi. Tokom putovanja, mikrometeori mora da su mnogo puta probili relektor; ono što je video bila je Sunčeva svetlost koja je prodirala kroz sićušne kratere. No, oni su bili odveć sitni da bi osetno doveli do osujećenja rada sistema.
     Budući da se kretao sasvim polako, amortizovao je blagi udar ispruženom rukom i čvrsto se uhvatio za antensko postolje, tako da nije došlo do odbijanja. Brzo je prikačio bezbednosni pojas za najbližu spojnicu; to će mu omogućiti da dobije uporište kada bude počeo da koristi alatke. Potom je zastao, izvestio Boumena o situaciji i razmotrio naredni korak.
     Javio se jedan manji problem; stajao je - ili lebdeo - u 'Betinoj' svetlosti, tako da je teško mogao razabrati jedinicu AE-35 u senci koju je sam bacao. Naložio je stoga Halu da malo pomeri reflektore u stranu: posle kratkotrajnog eksperimentisanja, stekao je jednoobrazniju rasvetu od svetlosti odražene sa stražnje strane antenske zdele.
     Nekoliko sekundi proučavao je mali metalni poklopac sa četiri protivnavrtke obezbeđene garantnom žicom. A onda, promrmljavši sebi u bradu: "Garancija proizvođača prestaje da važi u slučaju neovlašćenog otvaranja" - on pokida žicu i stade da uklanja navrtke. Bile su standardne veličine, tako da su se mogle skinuti ključem sa nultnim obrtnim momentom koji je on imao uza se. Unutrašnji opružni mehanizam alatke apsorbovaće reakciju prilikom odvrtanja navrtki, tako da neće doći do okretanja operatora u suprotnom smeru.
     Četiri navrtke skliznule su bez ikakvih poteškoća i Pul ih brižljivo odloži u naročitu vrećicu. (Jednoga dana neko je predvideo, Zemlja će steći prsten poput Saturna, sačinjen isključivo od izgubljenih zavrtanja, pričvršćivača, pa čak i alatki koje su utekle nepažljivim radnicima na orbitalnim konstrukcijama.) Metalni poklopac i dalje se, međutim, držao na mestu i on se za trenutak pobojao da ga je hladnoća zavarila za ležište; ali pošto je kucnuo po njemu nekoliko puta, poklopac je popustio i on ga je zakačio za antensko postolje velikom štipaljkom.
     Sada je mogao da vidi elektronske vodove jedinice AE-35. Imala je oblik tanke pločice, veličine poštanske dopisnice, smeštene u prorez koji je bio taman toliko veliki da ona u njega stane. Bila je pričvršćena dvema zaptivnim šipkicama i opremljena malom ručkom, tako da se lako mogla izvaditi.
     Još je, međutim, radila, opskrbljujući antenu impulsima koji su je držali upravljenu ka dalekoj tačkici što je predstavljala Zemlju. Ukoliko bi je sada izvukao, usledio bi potpuni gubitak kontrole i antena bi stala da se okreće ka svom neutralnom ili nultiazimutnom položaju, upravivši se duž ose 'Otkrića'. A to je moglo biti opasno, budući da ga je velika zdela lako mogla udariti prilikom rotiranja.
     Da bi izbego ovu neprijatnu mogućnost, bilo je dovoljno samo da isključi energiju u kontrolnom sistemu; antena bi tada postala nepokretna, osim ako je sam Pul ne bi udario. Nije bilo opasnosti da će se izgubiti Zemlja tokom nekoliko minuta neophodnih za zamenu jedinice; njihova meta neće se, naime, primetno pomeriti spram zaleđa zvezda u tako kratkom razdoblju.
     "Hale", pozva Pul preko radio veze. "Izvadiću jedinicu. Prekini sve dovode energije do kontrole antenskog sistema."
     "Prekinut dovod do kontrole antene", uzvrati Hal.
     "Počinjem. Izvlačim jedinicu - sada!"
     Pločica iskliznu iz proreza bez poteškoća; nije se zaglavila, niti je ijedan od više kliznih kontakata zapeo. Jedan minut kasnije u prorezu se nalazila rezervna jedinica.
     No, Pul ništa nije želeo da prepusti slučaju. Blago se odgurnuo od antenskog postolja, za slučaj da velika zdela počne nekontrolisano da se kreće kada ponovo bude uključena energija. Kada se bezbedno našao izvan njenog domašaja, pozvao je Hala: "Nova jedinica trebalo bi da bude operativna. Uključi ponovo energiju."
     "Energija uključena", odgovori Hal. Antena sa ni za dlaku nije pomakla.
     "Izvrši testove za predviđanje kvara."
     Mikroskopski impulsi sada će stati da struje kroz kola jedinice, tragajući za mogućim nedostacima i testirajući mnoštvo sastavnih delova da bi se ustanovilo da li se svi nalaze u predviđenim okvirima tolerancije. Ovo je, razume se, već učinjeno više puta pre no što je jedinica izišla iz fabrike; ali to je bilo pre dve godine i na udaljenosti od preko pola miliona milja. Često je bilo nemoguće shvatiti kako štampanene elektronske ploče uopšte mogu da zakažu; no, to se ipak događalo.
     "Kola potpuno operativa", izvesti Hal posle svega deset sekundi. U tom kratkom razmaku izvršio je isto toliko testova koliko bi to učinila i mala vojska ljudskih inspektora.
     "Odlično", reče Pul zadovoljno. "Sada vraćam poklopac."
     Ovo je često bio najopasniji deo vanbrodske operacije: kada bi posao bio okončan i pošto je preostalo još samo da se sve dovede u red i krene natrag u brod - upravo su se tada najčešće činile greške. Ali Frenk Pul se uopšte ne bi nalazio u ovoj misiji da nije bio obazriv i savestan. Radio je stvari natenane; doduše, jedna protivnavrtka umalo mu nije utekla, ali ju je on ipak uhvatio pre no što je prevalila nekoliko stopa.
     Petnaest minuta kasnije uplovljavao je u garažu za kapsule, čvrsto uveren da je okončan posao kojim više neće morati da se bavi.
     U tom pogledu, međutim, grdno se varao.

23. DIJAGNOZA

     "Hoćeš da kažeš", uzviknu Frenk Pul više iznenađen nego ozlojeđen, "da sam ceo ovaj posao obavio bez razloga?"
     "Tako izgleda", uzvrati Boumen. "Jedinica je odlično prošla sve provere. Čak i pri opterećenju od dvesta odsto ne postoji nikakav nagoveštaj predstojećeg kvara."
     Dva astronauta stajala su u maloj prostoriji karusela koja je služila kao radionica i laboratorija i koja je bila pogodnija od garaže svemirskih kapsula za obavljanje manjih opravki i ispitivanja. Ovde nije bilo opasnosti da se naleti na mehure vrelog lema koje nosi vazdušna struja ili da se zauvek izgube sitni delovi opreme koji su čvrsto rešili da odu na orbitu. Takve stvari mogle su da se dogode - i događale su se - u uslovima bestežinskog stanja sale za kapsule.
     Tanka pločica jedinice AE-35, veličine dopisnice, stajala je na radnom stolu pod moćnim uvećavajućim sočivom. Bila je postavljena u standardni kontaktni okvir iz koga je jedan gusto prepleten snop raznobojnih žica vodio do automatskog uređaja za testiranje, ne većeg od običnog stonog računara. Da bi se proverila ma koja jedinica, bilo je dovoljno samo povezati je, ubaciti odgovarajuću karticu iz biblioteke za lokalizaciju kvarova i pritisnuti dugme. Obično bi se tačan položaj kvara pokazao na malom displeju, zajedno sa preporukama o tome šta valja preduzeti.
     "Probaj sam", reče Boumen pomalo osujećenim glasom.
     Pul prebaci prekidač sa natpisom BIRAČ PREOPTEREĆENJA na položaj 'X-2' i pritisnu dugme za testiranje. Istog trenutka na ekranu blesnu objava: JEDINICA U REDU.
     "Mislim da bismo mogli da dižemo opterećenje sve dok ne izgorimo stvar", reče on, "ali to ništa ne bi dokazalo. Kako se tebi čini?"
     "Halov unutrašnji predviđač kvarova mogao je da pogreši."
     "Verovatnije je da nešto nije u redu sa našim uređajem za testiranje. U svakom slučaju, bolje je što smo ovako postupili nego posle da žalimo. Jedinicu je svakako trebalo zameniti ako je postojala i najmanja sumnja."
     Boumen izvadi pločicu sa štampanim kolima i podiže je ka svetlosti. Delimično prozračan materijal bio je prošaran prepletenom mrežom vodova i nizom tačkica koje su predstavljale jedva vidljive mikrokomponente, tako da je jedinica nalikovala na kakvo delo apstraktne umetnosti.
     "Ne smemo da rizikujemo - na kraju krajeva, ovo je naša veza sa Zemljom. Zavešću je u rubriku 'Neupotrebljivo' i odložiću je u otpadni materijal. Neka se neko drugi pobrine o tome kada se vratimo natrag."
     Ali brige su počele znatno pre toga, već posle naredne emisije sa Zemlje.
     "Iks-zraku-delti-jedan, ovde kontrola misije u dva-jedan-pet-pet. Kako izgleda, suočeni smo sa malim problemom. Vaš izveštaj o tome da je sve u redu sa jedinicom alfa-eho-tri-pet slaže se sa našom dijagnozom. Kvar bi mogao da se nalazi u susednim antenskim kolima, ali na njega bi onda morali da ukažu drugi testovi.
     Postoji i treća mogućnost, koja bi, međutim, mogla da bude ozbiljnija. Možda je vaš računar pogrešio u predviđanju kvara. Oba naša devet-nula-nula-nula ne isključuju tu mogućnost, na temelju informacija kojima raspolažu. Ovo ne mora biti nužno razlog za uzbunu, s obzirom na rezervne sisteme kojima raspolažemo, ali voleli bismo da dobro obratite pažnju na eventualna nova odstupanja od nominalnog dejstvovanja. Uočili smo nekoliko sitnijih nepravilnosti tokom poslednjih dana, ali nijedna od njih nije bila dovoljno značajna da bi se preduzele odgovarajuće mere, a nismo zapazili nikakvu očiglednu shemu na osnovu koje bismo izvlačili zaključke. I dalje obavljamo testove sa oba naša računara i izvestićemo vas čim dobijemo rezultate. Ponavljamo da nema razloga za uzbunu; najgore što se može dogoditi jeste da budemo prinuđeni da privremeno isključimo vaš devet-nula-nula-nula radi analize programa i da prebacimo kontrolu na jedan od naših računara. Vremenski razmak predstavlja problem, ali na osnovu naših izučavanja izvodljivosti proishodi da je u ovoj fazi misije kontrola sa Zemlje savršeno zadovoljavajuća.
     Iks-zraku-delti-jedan, ovde kontrola misije, dva-jedan-pet-šest, kraj emitovanja."
     Frenk Pul, koji je bio na dežurstvu kada je poruka stigla, stao je da razmišlja o njoj u tišini. Sačeko je da vidi da li će biti bilo kakvog Halovog komentara, ali računar nije pokušao da se usprotivi prećutnim optužbama. Pa, ako Hal ne nalazi za shodno da zapodene razgovor o celoj stvari, on se još manje oseća obavezan da to učini.
     Bilo je skoro vreme za jutarnju smenu i on bi normalno sačekao da mu se Boumen pridruži na kontrolnom mostu. Ali danas je odustao od tog običaja i zaputio se prema karuselu.
     Boumen je već bio ustao i upravo sipao kafu iz naročitog kontejnera, kada ga Pul pozdravi prilično zabrinutim "Dobro jutro". I posle svih minulih meseci provedenih u svemiru oni su i dalje razmišljali u okviru nornalnog dvadeset četvoročasovnog ciklusa - premda su već odavno izgubili iz vida dane nedelje.
     "Dobro jutro", uzvrati Boumen. "Kako je?"
     Pul pripremi i sebi kafu. "Nije loše. Jesi li se sasvim razbudio?"
     "Jesam. Šta je bilo?"
     Posle svih dana provedenih zajedno odmah bi razaznali kada nešto nije u redu. I najmanje narušavanje uobičajenog toka stvari predstavljalo je znak na koji je valjalo obratiti pažnju.
     "Ovaj..." poče Pul otegnuto. "Kontrola misije upravo je bacila na nas malu bombu." On spusti glas, kao doktor koji raspravlja o bolesti u prisustvu pacijenta. "Nije isključeno da se na brodu javio slučaj blage hipohondrije."
     Možda se Boumen ipak nije sasvim razbudio; bilo mu je potrebno nekoliko sekundi da shvati šta je posredi. A onda reče: "Oh - shvatam. Šta su ti još kazali?"
     "Da nema razloga za uzbunu. Ponovili su to dva puta, što je prilično oslabilo dejstvo poruke, bar što se mene tiče. Takođe razmatraju mogućnost privremenog prebacivanja kontrole na Zemlju dok budu sprovodili analizu programa."
     Obojica su, razume se, znala da Hal čuje svaku reč, ali ipak nisu mogla da izbegnu ovo učtivo okolišanje. Hal je bio njihov kolega i oni nisu želeli da ga dovedu u nepriliku. Na ovom stupnju, naime, nije izgledalo baš uputno nasamo razgovarati o dotičnoj stvari.
     Boumen završi doručak u tišini, dok se Pul poigravao praznim kontejnerom za kafu. Obojica su grozničavo razmišljala, ali ništa se više nije imalo reći.
     Sada im je jedino valjalo sačekati na naredni izveštaj kontrole misije; pitali su se da li će sam Hal zapodenuti razgovor o spornom pitanju. No, bilo kako bilo, atmosfera na brodu nekako se promenila. Javila se izvesna napetost u vazduhu - osećanje da bi nešto, prvi put, moglo poći kako ne treba.
     'Otkriće' je prestalo da bude srećna letelica.

24. PREKINUTA VEZA

     Odnedavno je postalo moguće uvek razabrati kada se Hal spremao da nešto nepredviđeno objavi. Uobičajeni, automatski izveštaji ili odgovori na pitanja koja su mu upućena nisu imali nikakvu najavu; ali kad bi on bio začetnik nekog razgovora, najpre bi usledilo kratko elektronsko pročišćavanje grla. Bila je to osobenost koju je on stekao tokom poslednjih nekoliko nedelja; kasnije, ukoliko bi cela stvar postala neprijatna, astronauti su se mogli postarati oko toga da je odstrane. No, sada je bila prilično korisna, budući da je upozoravala Halove sabesednike da se priprave na nešto neočekivano.
     Pul je spavao, a Boumen je čitao na kontrolnom mostu, kada se Hal oglasio:
     "Hm... Dejve, imam izveštaj za tebe."
     "Šta je bilo?"
     "Ponovo ne valja jedinica AE-35. Moj predviđač kvarova ukazuje na zakazivanje kroz dvadeset četiri časa."
     Boumen odloži knjigu i zamišljeno se zagleda u konzolu računara. Znao je, razume se, da se Hal uistinu ne nalazi tamo, ma šta se pod tim podrazumevalo. Ako se uopšte moglo reći da je ličnost računara negde smeštena u prostoru, onda je to bilo u jednoj zapečaćenoj prostoriji u kojoj se nalazio lavirint međusobno povezanih jedinica memorije, kao i sklop uređaja za obradu podataka, nedaleko od središnje ose karusela. No, postojao je uvek svojevrstan poriv da se gleda u sočivo glavne konzole pri razgovorima sa Halom na kontrolnom mostu, kao da mu se obraćate gledajući mu u oči. Svako drugo držanje odražavalo bi nepristojnost.
     "Ne razumem, Hale. Dve jedinice ne mogu zakazati u roku od nekoliko dana."
     "Odista izgleda neobično, Dejve. Ali uvaravam te da neposredno predstoji kvar."
     "Daj mi optički kontakt na displeju."
     Savršeno je dobro znao da ovim ništa neće postići, ali bilo mu je potrebno vreme da razmisli. Očekivani izveštaj kontrole misije još nije stigao; ovo je možda bio trenutak da se preuzme malo taktičko ispitivanje.
     Na ekranu se pojavi poznati prizor Zemlje, koja je već prošla fazu polumeseca, hitajući ka suprotnoj starni Sunca i sve više okrećući svoju punu dnevnu poluloptu ka njima. Nalazila se besprekorno u središtu krsta končića; tanušna olovka snopa i dalje je povezivala 'Otkriće' sa njegovim matičnim svetom. Boumen je, uostalom, znao da će baš tako biti. Da je kojim slučajem došlo do prekida komunikacije, već bi se oglasio alarm.
     "Imaš li neku predstavu o tome", upita on, "šta izaziva kvar?"
     Pauza koja je usledila bila je neuobičajena za Hala. Konačno, on uzvrati:
     "Istinu govoreći, nemam, Dejve. Kao što sam već izvestio, ne mogu da lokalizujen poremećaj."
     "Jesi li sasvim siguran", upita Boumen oprezno, "da nisi pogrešio? Znaš dobro da smo podvrgli temeljnom testiranju drugu jedinicu AE-35 i da je sa njom bilo sve u redu."
     "Da, znam. Ali uveravam te da postoji kvar. Ako nije u samoj jedinici, onda je možda u čitavom podsistemu."
     Boumen zadobova prstima po konzoli. Da, to je bilo moguće, premda bi celu stvar bilo veoma teško dokazati - sve dok stvarno ne dođe do otkazivanja koje bi ukazalo na problem.
     "Dobro, izvestiću o tome kontrolu misije i videćemo šta će nam oni savetovati." Zastao je, ali nije bilo nikakve reakcije.
     "Hale", nastavi on, "da li te nešto kopka - nešto što bi moglo da pruži rešenje problema?"
     Ponovo je usledilo uobičajeno oklevanje. A onda Hal odgovori svojim normalnim tonom:
     "Slušaj, Dejve, znam da želiš da budeš od pomoći. Ali kvar se u celosti nalazi u antenskom sistemu - ili u vašim spravama za vršenje testova. Moja obrada informacija savršeno je normalna. Ako proveriš moju dokumentaciju, uverićeš se da tu nije bilo nikakve greške."
     "Dobro sam upućen u tvoju dokumentaciju, Hale - ali to ne mora da znači da si i ovoga puta u pravu. Svako može da pogreši."
     "Neprijatno mi je da budem uporan, ali ja sam naprosto nesposoban da pravim greške."
     Na ovo se ništa suvislo nije moglo uzvratiti. Boumen odustade od dalje rasprave.
     "U redu, Hale", reče on, prilično žurno. "Shvatam šta hoćeš da kažeš. Neka za sada ostane na tome."
     Poželeo je da doda: 'I molim te zaboravi na celu stvar' - ali to je, razume se, bilo nešto što Hal uopšte nije mogao da učini.

     Bilo je neobično da kontrola misije traći radiotalasno područje na video-emisiju, kada je govorna veza sa teleprinterskom potvrdom bila sasvim dovoljna. Osim toga, na ekranu se nije pojavio uobičajeni kontrolor misije; umesto njega, obratio im se šef programske ekipe, dr Simonson. Pulu i Boumenu istog časa postalo je jasno da to može da znači samo neprilike.
     "Zdravo, iks-zrače-delta-jedan - ovde kontrola misije. Završili smo ispitivanje poteškoće vezane za vašu jedinicu AE-35 i oba naša Hala devet hiljada slažu se u pogledu zaključka. Izveštaj koji ste poslali u emisiji u dva-jedan-četiri-šest o predviđanju novog zakazivanja potvrđuje dijagnozu.
     Kao što smo podozrevali, kvar se ne nalazi u jedinici AE-35, tako da nema potrebe da se ona ponovo menja. Poteškoća je vezana za kola kojima se vrše predviđanja i mi smatramo da to ukazuje na pojavu protivurečnosti u programu koju možemo razrešiti jedino tako ako isključite vašeg devet hiljada i pređete na kontrolu sa Zemlje. U tom smislu, preduzećete sledeće korake, počevši u dvadeset-dva-nula-nula po brodskom vremenu..."
     Glas kontrole misije najednom zamuknu. U istom trenutku razleže se alarm, tvoreći zavijajući fon Halovim upozorenjima: "Žuto stanje! Žuto stanje!"
     "Šta je bilo?" upita Boumen, iako je već pogodio odgovor.
     "Jedinica AE-35 zakazala je kao što sam predvideo."
     "Daj mi optički kontakt."
     Prvi put od početka putovanja slika se promenila. Zemlja je stala da izlazi izvan krsta končića; radio-antena više nije bila upravljena ka svojoj meti.
     Pul udari pesnicom po dugmetu za prekidanje alarma i zavijanje prestade. U iznenadnoj tišini koje se spustila na komandni most, dva čoveka se pogledaše, obrvani nelagodnošću i zabrinutošću.
     "Do vraga", reče Boumen konačno.
     "Hal je, znači, sve vreme bio u pravu."
     "Izgleda da je tako. Treba da mu se izvinimo."
     "Nema potrebe za tim", umeša se Hal. "Nije mi, razume se, milo što je jedinica AE-35 zakazala, ali nadam se da vam je time vraćeno poverenje u moju pouzdanost."
     "Žao mi je što je došlo do nesporazuma, Hale", uzvrati Boumen pokajničkim glasom.
     "Imate li sada puno poverenje u mene?"
     "Svakako, Hale."
     "To mi je milo. Poznato vam je da raspolažem najvećim mogućim oduševljenjem za ovu misiju."
     "Kako da ne. Daj mi sad, molim te, ručne kontrole antene."
     "Evo ih."
     Boumen nije očekivao da će to upaliti, ali bilo je vredno pokušati. Na displeju optičke veze Zemlja je sada potpuno izišla sa ekrana. Nekoliko sekundi kasnije, pošto je on stao da barata oko kontrolnih uređaja, planeta se ponovo pojavila; uz velike teškoće, pošlo mu je za rukom da je dovede do središnjeg krsta končića. Na trenutak, u času kada je snop bio ponovo uhvaćen, opet je uspostavljen kontakt i sa ekrana se oglasio zamućenu lik dr Simonsona: "...da nas odmah izvestite ako je kolo 'K' kao 'kraj' 'R' kao 'rak'..." No, potom je ponovo usledilo besmisleno mrmljanje Vaseljene.
     "Ne mogu da ga zadržim", reče Boumen posle nekoliko pokušaja. "Otima se kao divlji konj... kao da ga zavodi neki lažni kontrolni signal."
     "Dobro - šta ćemo sad?"
     Na Pulovo pitanje nije bilo lako dati odgovor. Bili su odsečeni od Zemlje, ali ova okolnost još nije sama po sebi ugrožavala bezbednost broda, budući da je njemu padalo na um više načina na koje se veza ponovo mogla uspostaviti. U najgorem slučaju, mogli su da fiksiraju antenu, a potom da je upravljaju manevrisanjem celog broda. Bio bi to nimalo jednostavan posao, naročito kada budu otpočele završne faze misije - ali moglo se pokušati, ukoliko bi sve ostalo zakazalo.
     No, nadao se da ove krajnje mere ipak neće biti neophodne. I dalje su raspolagali još jednom rezervnom jedinicom AE-35, a možda i dvema, budući da je prva uklonjena pre no što je uistinu zakazala. Nisu se, međutim, usuđivali da upotrebe nijednu od njih sve dok ne ustanove šta nije u redu sa celim sistemom. Ukoliko bi sada stavili novu jedinicu, ona bi po svoj prilici smesta izgorela.
     Posredi je bila tipična situacija, poznata svakom ko iole ume da barata oko struje. Ne zamenjuje se pregoreli osigurač - dok se predhodno ne ustanovi zašto je pregoreo.