10. 'OSTRVO MRTVIH'

     Svaka struka ima znane predvodnike, čija se slava retko pruža van granica profesije. U bilo kom trenutku samo nekolicina ljudi može da navede prvog svetskog računovođu, zubara, đubretara, preduzetnika osiguranja, pogrebnika... da pomenemo samo šačicu nimalo blistavih, ali neophodnih poziva.
     Međutim, postoje neki načini zarađivanja za život koji su toliko vidljivi da oni koji ih upražnjavaju postaju domaća imena u svakom domu. Prve su, razume se, izvođačke umetnosti, u kojima svako ko stekne slavu zvezde može smesta postati prepoznatljiv velikom delu ljudske rase. Sport i politika su blizu iza njih; baš kao i, mogao bi da tvrdi neki cinik, zločin.
     Jason Bredli nije spadao ni u jednu od tih kategorija i nikada nije očekivao da bude slavan. Epizoda sa Glomar Eksplorerom zbila se pre više od tri decenije, a čak i da nije bila obavijena velom tajne, njegova uloga ostala je previše opskurna da bi zavređivala pomena. Iako su mu se nekoliko puta obraćali pisci u nadi da pronađu novi ugao gledanja na operaciju DŽENIFER, iz njihovih napora nikada nije proizišlo ništa.
     Izgledalo je verovatno da je, čak i u to doba, CIA smatrala da je i ona jedna knjiga na tu temu suvišna, pa je preduzela korake da obeshrabri druge autore. Nekoliko godina posle 1974. Bredlija su posećivala anonimna, ali uglađena gospoda koja su ga podsećala na dokumente koje je potpisao kada je oslobođen dužnosti. Uvek su dolazila po dvojica i ponekad su mu nudili posao neodređene prirode. Iako su ga ubeđivala da bi bio 'zanimljiv i dobro plaćen', tada je zarađivao dobre pare na naftnim platformama na Severnom moru i nije došao u iskušenje.
     Sada je prošlo već više od jedne decenije od poslednje posete, ali on nije sumnjao da ga Kompanija i dalje pomno drži u ogromnim bankama podataka u Lengliju - ili gde god to bilo tih dana.
     Nalazio se u svom uredu na četrdeset šestom spratu Tigovog tornja - sada patuljastog u poređenju sa kasnijim podignutim oblakoderima Hjustona - kada je primio zadatak koji će ga učiniti slavnim.
     Dogodilo se da je datum bio 22. april i Bredli je najpre pomislio da je njegova povremena mušterija Džef Rolings zakasnio za jedan dan. I pored zastrašujućih odgovornosti koje je imao kao izvršni direktor platforme Hibernija, Džef je bio poznat po smislu za humor. Ovog puta nije se šalio; pa ipak, prošlo je poprilično vremena pre nego što je Jason mogao ozbiljno da shvati njegov problem.
     "Očekuješ li od mene da poverujem", reče on, "da ti je platformu od milion tona blokirao - oktopod!"
     "Ne čitavu operaciju, razume se; samo spojnicu 1 - našeg najboljeg proizvođača. Četrdeset kilobarela dnevno. Pet dotoka ulazilo je u nju, svi pod punim zamahom. Do juče."
     Projekat Hibernija, iznenada pade na pamet Jasonu, imao je istu opštu konstrukciju kao oktopod. Pipci - ili cevovodi - pružali su se po morskom dnu od središnjeg tela prema dvanaest izvoda izbušenih kroz tri hiljade metara peščara bogatog naftom. Pre nego što dostignu glavnu platformu, linije iz nekoliko pojedinačnih izvora sastavljale su se na proizvodnoj spojnici - i na samom morskom dnu, na dubini od gotovo stotinu metara.
     Svaka spojnica bila je automatizovani industrijski kompleks veličine prostrane stambene zgrade i sadržavala je svu specijalizovanu opremu neophodnu za rukovanje mešavinom gasa, nafte i vode pod visokim pritiskom, koja je eruptirala iz rezervoara daleko u dubini. Pre desetina miliona godina, priroda je stvorila i uskladištila to skriveno blago; nije bilo jednostavno otgrnuti ga iz njenog okrilja.
     "Reci mi šta se tačno dogodilo."
     "Je li ova mreža bezbedna?"
     "Naravno."
     "Pre tri dana počeli smo da dobijamo pogrešna očitavanja sa instrumenata. Protok je bio savršeno normalan i zbog toga se nismo previše zabrinuli. Ali onda je odjednom došlo do prekida dotoka podataka; izgubili smo svaku mogućnost nadgledanja. Bilo je očigledno da je glavni optički vod prekinut, pa su automati, razume se, sve isključili."
     "Nije posredi bio problem sa otpuštanjem kabla?"
     "Ne; štitnik je radio savršeno - bar jednom."
     "A onda?"
     "Standardna procedura - poslali smo dole kameru - Oko tip 5. I pogodi šta je bilo."
     "Baterije su crkle."
     "Ne. Kabl se zakačio za spoljašnju platformu još pre nego što smo i mogli da uđemo i da pogledamo okolo."
     "Šta se dogodilo vozaču?"
     "Pa, kuhinja nije potpuno mehanizovana, a šef Diboa uvek voli da upotrebi i malo nekvalifikovane radne snage."
     "Znači, izgubili ste kameru. Šta se onda desilo?"
     "Nismo je izgubili - tačno znamo gde je - ali nam jedino prikazuje mnogo riba. Zato smo poslali dole ronioca da raspetlja stvari - i da vidi šta može da nađe."
     "Zašto ne DUV?"
     Na svakoj okeanskoj bušotini bilo je nekoliko podvodnih robota - Daljinski Upravljanih Vozila. Stari dani kada su ljudski ronioci obavljali sav posao davno su postali prošlost.
     Na drugom kraju linije zavladala je nelagodna tišina.
     "Plašio sam se da ćeš me to pitati. Imali smo par nezgoda - dva DUV-a se remontuju - a ostala se ne mogu odvojiti od hitnih poslova na platformi Avalon."
     "Nije ti srećan dan, ha? Znači, zato slogan 'Korporacije Bredli' glasi: 'Nijedan posao nije previše duboko.' Pričaj mi još."
     "Poštedi me tog izanđalog slogana. Pošto je dubina bila samo devedeset metara, poslali smo dole ronioca sa standardnom helijumsko-kiseoničkom opremom... Jesi li ikada čuo čoveka kako vrišti u helijumu? Nije baš lep zvuk...
     Kada smo ga izvukli i kada je ponovo bio u stanju da govori, rekao je da je čitavu konstrukciju pokrio jedan oktopod. Kleo se da u prečniku ima sto metara. Smešno, razume se - ali nema sumnje da je pravo čudovište."
     "Koliko god da je veliki, malo pakovanje dinamita trebalo bi da ga ubedi da ode."
     "Previše opasno. Znaš kakav je raspored tamo dole - na kraju krajeva, ti si pomagao da se instalira!"
     "Ukoliko kamera i dalje radi, zar ne prikazuje neman?"
     "Zaista smo videli deo pipka - ali nikako ne možemo da mu procenimo veličinu. Mislimo da je ponovo otišao unutra - plašimo se da ne počupa još kablova."
     "Ne misliš da se možda zaljubio u cevovode?"
     "Baš si duhovit. Ja pretpostavljam da je našao besplatan ručak. Znaš - prokleti efekat oaze kojim se odeljenje za javnost uvek razmetalo."
     Bredli je zaista znao. Daleko od toga da oštećuju okolinu, bukvalno svi podvodni artefakti bili su neodoljivo privlačni za podmorski život, tako da su često postajali meta ribarskih brodova i raj za pecaroše. Ponekad se pitao kako su ribe uopšte uspevale da prežive pre nego što je ljudska vrsta velikodušno prekrila olupinama dna svetskih mora.
     "Možda bi štap za podbadanje stoke obavio posao - ili žestoka doza infrazvuka."
     "Baš nas briga kako će se stvar obaviti - sve dok nema oštećenja opreme. Kako izgleda, posredi je posao po tvojoj meri - i po Džimovoj, razume se. Da li je on spreman?"
     "On je uvek spreman."
     "Koliko brzo možeš da dođeš do Sen Džona? U Dalasu je Ševronov mlaznjak - može te pokupiti za jedan sat. Koliko je Džim težak?"
     "Jednu i po tonu."
     "Nema problema. Kada ćeš biti na aerodromu?"
     "Daj mi tri sata. Ovo mi nije uobičajeni posao - moram prvo malo da istražujem."
     "Uobičajeni uslovi?"
     "Da - sto 'K' plus troškovi."
     "A bez učinka nema ni plaćanja?"
     Bredli se nasmeši; vekovima stara spasilačka formula verovatno nikada nije izgovorena u ovakvom slučaju, ali izgledalo je da je primenljiva. U svakom slučaju, posao je izgledao lak. Sto metara, nije nego! Čista besmislica...
     "Razume se. Pozvaću te za jedan sat da potvrdim. U međuvremenu, pošalji mi faksom planove spojnice, da bih osvežio sećanje."
     "Važi - i videću šta još mogu da pronađem dok čekam tvoj poziv."
     Nije bilo potrebe da se vreme traći na pakovanje; Bredli je uvek imao dve spremne torbe - jednu za tropske krajeve, drugu za Arktik. Prva je korišćena veoma retko; izgledalo je da je većina njegovih poslova u neprijatnim krajevima sveta, a ni ovaj neće biti izuzetak. Severni Atlantik u ovo doba godine biće hladan i verovatno uzburkan; premda to nije bilo mnogo bitno na dubini od sto metara.
     Oni koji su Jasona smatrali tvrdim, praktičnim naftašem iznenadili bi se njegovim sledećim postupkom. Pritisnuo je dugme na konzoli na svom radnom stolu, zavalio se u stolicu koja je delom mogla da se spusti i sklopio oči. Za čitav spoljašnji svet spavao je.
     Prošle su godine pre nego što je otkrio identitet opsedajuće muzike koja je zapljusnula palubu Glomar Eksplorera i potekla preko nje pre gotovo pola njegovog životnog veka. Čak i tada, znao je da mora da je bila nadahnuta morem; lagani ritam talasa bio je nepogrešiv. I kako je odgovarajuće bilo to što je kompozitor Rus - najpotcenjeniji od trojice titana koje je dala velika zemlja, retko pominjan istim dahom kad Čajkovski i Stravinski...
     Kao što se dogodilo sa Sergejom Rahmanjinovom pre mnogo godina, Jason Bredli takođe je stajao opčinjen pred 'Ostrvom mrtvih' Arnolda Beklina, a sada ga je ponovo gledao okom svoga uma. Ponekad je poistovećivao sebe sa tajanstvenom, ogrnutom prilikom koja je stajala na lađi; ponekad je bio krmanoš (Haron?), a ponekad jezivi teret, nošen do poslednjeg počivališta pod čempresima.
     Bio je to tajni obred koji je nekako sazreo u njemu tokom godina i za koji je on verovao da mu je više nego jednom spasao život. Jer dok je sedeo utonuo u muziku, njegov podsvesni um - koji se, izgleda, nije zanimao za takve beznačajnosti - bio je zaista veoma zauzet, analizujući posao koji je počivao pred njim i predviđajući probleme koji bi mogli da iskrsnu. Bar je takva bila Bredlijeva više nego napola ozbiljna teorija, koju nikada nije želeo da opovrgne prebliskim istraživanjem.
     Konačno se uspravio, isključio muzički modul i okrenuo stolicu prema jednoj od šest tastatura. 'NeXT' tip 4, koji mu je uskladištavao većinu datoteka i informacija, teško da je bio poslednja reč kompjuterske tehnike, ali Bredlijev posao razvio se uz njega i zato je on odoleo svim osavremenjavanjima, držeći se zdravog načela: "Ako radi, ne popravljaj ga."
     "Tako sam i mislio", promrmljao je dok je prelazio pogledom enciklopedijsku stavku 'OKTOPOD'. "Maksimalna veličina kada se u potpunosti opruži može biti do deset metara. Težina od 50 do 100 kilograma."
     Jason nikada nije video oktopoda koji se makar probližio toj veličini i poput većine ronilaca smatrao ih je dražesnim i bezopasnim stvorenjima. Da mogu biti agresivni, a još manje opasni, takvu mogućnost nikada nije uzimao za ozbiljno.
     'Videti i stavku Sport, podvodni.'
     Zatreptao je dvaput na tu poslednju referencu, trenutno je prihvatio i pročitao sa mešavinom zabave i iznenađenja. Iako se često okušavao u sportskom ronjenju, osećao je tipični profesionalni prezir prema amaterskim ljudima žabama. Previše mu ih se obraćalo u potrazi za poslom, blaženo nesvesni činjenice da je najveći deo njegovog posla obavljan u vodi predubokoj za nezaštićenog čoveka, često sa nultim osvetljenjem pa čak i sa nultom vidljivošću.
     Ali morao je da se divi neustrašivim roniocima Padžit Saunda, koji su se rvali sa protivnicima znatno težim od sebe, koji su uz to imali četiri puta više ruku - i iznosili ih na površinu, ne povredivši ih pri tom. (To je, izgledalo je, bilo jedno od pravila igre; ukoliko povrediš oktopoda pre nego što ga vratiš u more, diskvalifikovan si.)
     Kratka video sekvenca u enciklopediji bila je građa noćnih mora: Bredli se upita koliko Padžit Saunderi imaju spokojan san. Ali ta sekvenca pružila mu je ključnu informaciju.
     Kako su ti ludi sportisti - i sportiskinje: bilo je poprilično žena - uspevali da nateraju miroljubivog mekušca da iziđe iz jazbine u stupi u borbu prsa u pipke? Jedva da je mogao da poveruje da je odgovor toliko jednostavan.
     Zastavši tek toliko da doda nekoliko neuobičajenih stavki svojoj standardnoj opremi, dograbio je prtljag i krenuo na aerodrom.
     "Najlakših sto 'K' koje sam ikada zaradio", reče Jason Bredli sebi.

11. ADA

     Dete dvoje blistavih roditelja ima dvostruki hendikep, a Krejgovi su još više otežali život svojoj kćerci time što su joj dali ime Ada. Ta dobro reklamirana posveta prvom svetskom kompjuterskom teoretičaru sabirala je njihove ambicije u vezi sa budućnošću deteta; biće, svim žarom su se nadali, srećnija od tragične kćerke lorda Bajrona, Ade, ledi Lavlejs.
     Bilo je stoga veliko razočaranje kada Ada nije ispoljila nikakav poseban dar za matematiku. Do šeste godine, šalili su se prijatelji Krejgovih, trebalo je da u najmanju ruku otkrije prosto pravilo trojno. Ispostavilo se da je koristila kompjuter bez ikakvog pravog zanimanja za njegov način rada; bila je to samo još jedna od kućnih naprava, poput vidfona, daljinskih upravljača, sistema upravljanih glasom, zidnog TV, kolorfaksa...
     Čak je izgledalo da ima problema sa jednostavnom logikom, jer su je I, NILI i NI kola u potpunosti zbunjivala. Smesta je omrznula Bulove operetarore i jednom je briznula u plač pred simbolom IF/THEN operatora.
     "Daj joj vremena", ubeđivao je često Donald nestrpljivu Edit. "Ništa ne nedostaje njenoj inteligenciji. Imao sam najmanje deset godina pre nego što sam razumeo rekurzivne petlje. Možda će biti umetnica. Poslednji put imala je same petice iz likovnog, vajanja..."
     "I jedinicu iz aritmetike. Još gore - izgleda da ju je baš briga! Eto šta me toliko brine."
     Donald se nije slagao, ali znao je da će samo početi novu svađu ako to bude rekao. Voleo je Adu previše da bi video ma kakvo nesavršenstvo u njoj; sve dok je bila srećna i prolazila srazmerno dobro u školi, ništa mu drugo nije bilo bitno. Ponekad je želeo da je nisu opteretili tim evokativnim imenom, ali Edit je, izgleda, i dalje bila rešena da ima kćerku genija. To je sada bilo još najmanje od njihovih neslaganja. Zaista, da nije bilo Ade, razveli bi se još odavno.
     "Šta ćemo da radimo u vezi sa kučetom?" upita on, željan da promeni temu. "Ima još samo tri nedelje do njenog rođendana - a obećali smo joj."
     "Pa", reče Edit, omekšavši na trenutak, "još se nije odlučila. Nadam se samo da neće poželeti nešto ogromno - kao veliku dogu. Uostalom, to nije bilo obećanje. Rekli smo joj da će to zavisiti od njenog sledećeg testa u školi."
     Ti si joj rekla, uzvrati Donald nemo. Koji god bio ishod, Ada će dobiti to kuče. Makar i poželela irskog vučjaka - koji bi, na kraju krajeva, i bio odgovarajući pas za toliko imanje.
     Donald i dalje nije bio siguran da li je ta zamisao bila dobra, ali kupovinu su mogli lako dopustiti sebi, a on je davno odustao od rasprave sa Edit pošto se ona jednom odluči na nešto. Rođena je i vaspitana u Irskoj i bila je čvrsto rešena da i Adi pruži istu prednost.
     Zamak Konroj bio je zapušten više od pola veka i neki delovi sada su bili u ruševinama. Ali ono što je preostalo bilo je više nego prostrano za jednu modernu porodicu, a štale su bile u naročito dobrom stanju, jer ih je održavala lokalna jahaća škola. Posle žestokog trljanja i opsežnog hemijskog ratovanja, pružile su izvrstan smeštaj za kompjutere i komunikacionu opremu. Lokalni žitelji smatrali su to bednom zamenom.
     U celini, međutim, bili su dosta prijateljski raspoloženi: na kraju krajeva, Edit je bila Irkinja koja se snašla u životu, iako se udala za Engleza. I srčano su odobravali napore Krejgovih da slavnim vrtovima povrate bar deo njihove devetnaestovekovne slave.
     Jedan od Donaldovih prvih poteza, pošto su prizemlje zapadnog krila učinili nastanjivim, bila je opravka camere obscure čija je kupola bila poznoviktorijanska primisao (neki su govorili 'izraslina') na grudobranima zamka. Postavio ju je lord Frensis Mekinoj, radoznali amaterski astronom i tvorac teleskopa, tokom poslednje decenije života; kada se paralizovao, a budući odveć ponosit da bi dopustio da ga guraju po imanju u kolicima, provodio je sate nadgledajući svoje carstvo iz te osmatračnice - i dajući naredbe vojsci baštovana uz pomoć zastavica.
     Vek stara optika bila je i dalje u iznenađujuće dobrom stanju i davala je blistavu sliku spoljašnjeg sveta u vodoravnom vidnom polju. Adu je opčinio taj instrument i osećaj moći koji joj je pružao dok je pregledala terene zamka.
     Bilo je to, izjavila je, mnogo bolje od televizije - ili dosadnih, starih filmova koje su joj roditelji stalno gledali.
     A tamo gore, na grudobranima, nije mogla da čuje zvuk njihovih ljutitih glasova.

12. MEKUŠAC NEUOBIČAJENIH RAZMERA

     Prve loše vesti stigle su ubrzo pošto se Bredli dao na zadocneli ručak. 'Ševron Kanada' hranio je dobro svoje VIP-ove, a Jason je znao da čim stigne do Sen Džona neće imati mnogo vremena za bezbrižne redovne obroke.
     "Izvinite što vas uznemiravam, gospodin Bredli", reče stjuard, "ali imate hitan poziv iz glavnog ureda."
     "Zar ga ne mogu primiti ovde?"
     "Bojim se da ne - imate i video poruku. Morate da pođete pozadi."
     "Prokletstvo", reče Bredli i proguta još jedan brzi zalogaj izvanrednog teksaškog bifteka. Uz oklevanje je odgurnuo tanjir i otišao do komunikacione kabine u zadnjem delu aviona. Video je bio jednosmeran i zbog toga nije imao osećaj krivice što i dalje žvaće dok je Rolings podnosio izveštaj.
     "Malo smo istraživali, Jasone, oko veličina oktopoda - narod na platformi nije bio baš srećan kada si se nasmejao na njihovu procenu."
     "Šteta. Proverio sam u enciklopediji. Najveći oktopod ima manje od deset metara u prečniku."
     "Onda bolje pogledaj ovo."
     Iako je slika koja je blesnula na ekranu očigledno bila veoma stara fotografija, izgledala je izvanrednog kvaliteta. Prikazivala je grupu ljudi na plaži oko bezoblične mase otprilike veličine slona. Sledilo je nekoliko drugih fotografija u brzom nizu; sve su jednako jasno prikazivale - ali šta to, bilo je nemoguće reći.
     "Kada bi trebalo da uložim pare na to", reče Bredli, "nagađao bih da je reč o gadno raspadnutom kitu. Video sam - i osetio zadah - nekolicine. Izgledali su upravo tako; ukoliko nisi pomorski biolog, nikada ga ne bi prepoznao. Tako je rođena morska zmija."
     "Lep pokušaj, Jasone. To je u to vreme rekla većina stručnjaka - uzgred, bilo je to 1896. A mesto je bilo Florida - plaža Sent Ogastin, da budemo precizni."
     "Biftek mi se hladi, a ovo baš ne doprinosi mom apetitu."
     "Neću još dugo. Taj komadić imao je oko pet tona; srećom, jedno parče sačuvano je u Smitsonijanu, tako da su pedeset godina kasnije naučnici mogli da ga ponovo pogledaju. Nema sumnje da to jeste bio oktopod; i mora da je imao raspon krakova od gotovo sedamdeset metara. Znači da procena našeg ronioca možda i nije bila baš toliko preterana."
     Bredli je ćutao nekoliko trenutaka, vareći tu prilično neočekivanu - i nedobrodošlu - informaciju.
     "Verovaću kada ga budem video", reče on, "iako nisam siguran da to želim."
     "Uzgred", reče Rolings, "nikome nisi govorio o ovome?"
     "Razume se da nisam", zareža Jason, iznerviran samom pomisli.
     "Pa, mediji su se dokopali informacije; naslovi na faksvestima već ga zovu Oskar."
     "Dobar publicitet: zašto se brineš?"
     "Nadali smo se da ćeš se otarasiti nemani, a da ti niko ne viri preko ramena. Sada moramo da budemo pažljivi; ne smemo povrediti slatkog, malog Oskara. Ljudi iz 'Svetske Divljine' pomno posmatraju. Da i ne pominjemo 'Plavi Mir'."
     "Ti ludaci!"
     "Možda. Ali SD treba uzeti ozbiljno: seti se ko im je predsednik. Ne želimo da uznemirimo dvorac."
     "Uradiću što mogu da budem nežan. U svakom slučaju neću koristiti nuklearno oružje - čak ni ograničenog dejstva."
     Prvi zalogaj sada mlakog bifteka dozva neprijatno sećanje. Nekoliko puta, priseti se Bredli, jeo je oktopoda - i baš uživao u tome.
     Nadao se da će moći da izbegne obrnuti scenario.

13. MOĆ PIRAMIDE

     Kada je Ada, jecajući, poslata u svoju sobu, Edit i Donald Krejg piljili su jedno u drugo u obostranoj neverici.
     "Ne shvatam", reče Edit najzad. "Nikada pre nije bila neposlušna; u stvari, uvek se veoma dobro slagala sa gospođicom Ajvs."
     "A ovo je baš ona vrsta testova u kojima je obično veoma dobra - nema formula, samo višestruki izbori i lepe slike. Daj da pročitam to pismo još jednom..."
     Edit mu ga pruži, nastavljajući da proučava ispitni list koji je prouzrokovao sve nevolje.
     Dragi gospodine Krejg,
     Veoma mi je žao što moram da vas izvestim da sam bila prisiljena da udaljim Adu zbog neposlušnosti.
     Jutros je njenom razredu dat priloženi standardni test vizuelne percepcije. Bila je izuzetno dobra (95 posto) sa svim problemima izuzev broja 15. Na moje iznenađenje, bila je jedini učenik u razredu koji je dao pogrešan odgovor na to veoma jednostavno pitanje.
     Kada sam joj to pokazala, glatko je porekla da nije u pravu. Čak i kada sam joj pokazala štampani odgovor, odbila je da prizna grešku i tvrdoglavo govorila da su svi ostali pogrešili! Na toj tački postalo je neophodno, zbog razredne discipline, da je pošaljem kući.
     Zaista mi je žao, jer obično je tako dobra devojčica. Možda ćete vi razgovarati sa njom i nagnati da se urazumi.
     Iskreno,
     Elizabet Ajvs (razredni starešina)
     "Izgleda gotovo", reče Donald, "kao da se namerno trudila da ne uspe."
     Edit zavrte glavom.
     "Ne verujem. Čak i sa tom greškom, prošla bi dobro."
     Donald je piljio u mali niz blistavo obojenih geometrijskih figura koje su izazvale čitavu nevolju.
     "Postoji samo jedna stvar", reče on. "Idi, porazgovaraj sa njom i smiri je. Daj mi deset minuta sa makazama i malo hamera - onda ćemo srediti stvar jednom za svagda, da ne bi bilo dalje rasprave."
     "Bojim se da ćeš samo čačkati po simptomima, a ne po bolesti. Želimo da znamo zašto je uporno tvrdila da je u pravu. To je - gotovo patološki. Možda ćemo morati da je pošaljemo psihijatru."
     Ta misao već je pala Donaldu na pamet, ali ju je smesta odbacio. Tokom potonjih godina često će se sećati ironije tog trenutka.
     Dok je Edit smirivala Adu, on brzo odmeri potrebne trouglove uz pomoć olovke i lenjira, iseče ih od hamera i spoji ivice, dobivši tako tri primerka najjednostavnijih geometrijskih tela - dva tetraedra i jednu piramidu, sve sa jednakim stranicama. To je delovalo kao detinjasta igra, ali bilo je najmanje što je mogao da učini za voljenu i uznemirenu kćerku.
     "15 (a)", čitao je on. "Data su dva istovetna tetraedra. Svaki ima 4 jednakostranična trougla za stranice, što čini zbir od 8.
     Ukoliko se bilo koje dve njihove površine sastave, koliko će stranica imati novo telo?"
     Bio je to toliko jednostavan misaoni eksperiment da bi svako dete trebalo da je u stanju da ga obavi. Pošto su dve od osam strana progutane u novom telu dijamantskog oblika, odgovor je očigledno bio šest. Ada je bar to uradila dobro...
     Držeći ga između palca i kažiprsta, Donald zavrte mali kartonski dijamant nekoliko puta, a zatim ga sa uzdahom ispusti na sto. On se smesta raspade na dva sastavna dela.
     "15 (b) Dati su tetraedar i piramida, svaki sa ivicama iste dužine. Međutim, piramida ima kvadratnu osnovicu i četiri trougaone stranice. Prema tome, dve figure zajedno imaju 9 stranica.
     Ukoliko se dve trougaone stranice spoje, koliko će stranica imati tako dobijena figura?"
     Sedam, razume se, promrmlja Donald, pošto će dve od prvobitnih devet biti izgubljene u novom telu...
     Lenjo je okretao mala kartonska tela dok se dva trougla nisu spojila.
     Zatim je zatreptao.
     A onda mu se usta otvoriše.
     Sedeo je ćutke jedan trenutak, proveravajući dokaz sopstvenim očima. Lagani osmeh proširi mu se preko lica i on tiho reče u kućni komunikator: "Edit - Ada - imam nešto da vam pokažem."
     Onog časa kada je Ada ušla, crvenih očiju i još jecajući, on pruži ruke i zagrli je.
     "Ada", prošapta, nežno joj milujući kosu, "veoma se ponosim tobom." Zapanjenost na Editinom licu ozarila ga je više nego što je trebalo.
     "Ne bih poverovao", reče on. "Odgovor je bio toliko očigledan da se ljudi koji su sastavljali test uopšte nisu potrudili da ga provere. Gledaj..."
     On uze petostranu piramidu i prisloni četvorostrani tetraedar uz jednu njenu trougaonu stranicu.
     Novo telo imalo je samo pet stranica - a ne 'očiglednih' sedam...
     "Iako sam našao odgovor", nastavi Donald - a u glasu mu se razabirao prizvuk strahopoštovanja dok je gledao kćerku koja se sada smešila - "ne mogu to da vizualizujem mentalno.
     Kako si znala da se druge strane tako spajaju?"
     Ada je delovala zbunjeno.
     "A šta bi drugo radile?" odgovori ona.
     Nastala je duga tišina dok su Donald i Edit upijali taj odgovor i gotovo istovremeno stigli do istog zaključka.
     Ada se možda nije najbolje snalazila u logici ili analizi - ali njen osećaj za prostor, njena geometrijska intuicija, bili su u potpunosti izuzetni. Sa samo devet godina, daleko je nadmašala svoje roditelje. A da se i ne pominju oni koji su sastavili test...
     Napetost u odaji polako je nestajala. Edit poče da se smeje i ubrzo se sve troje zagrliše sa gotovo detinjastom radošću.
     "Jadna gospođica Ajvs", zakikota se Donald. "Čekaj dok joj samo kažemo da u razredu ima Ramanudžana geometrije!"
     Bio je to jedan od poslednjih srećnih trenutaka u njihovom bračnom životu; često su se vraćali sećanjima na njega u gorkim godinama koje će uslediti.

14. POZIVANJE OSKARA

     "Zbog čega se te stvari uvek zovu Džim?" upita reporter koji je presreo Bredlija na aerodromu Sent Džon. Bio je iznenađen što je stigao samo jedan, imajući u vidu uzbuđenje koje je, kako izgleda, izazivala njegova misija. No, i jedan je, razume se, često više nego dovoljno: ali, najzad, nije bilo demonstracija 'Plavog Mira' sa kojima se trebalo nositi.
     "Dobile su naziv prema prvom roniocu koji je nosio oklopljeno odelo kada su izvlačili zlato sa Luzitanije, tamo negde tridesetih godina. Naravno, od tada su ih neizmerno poboljšali..."
     "Kako?"
     "Pa, imaju sopstveni pogon, a ja bih mogao da živim u Džimu pedeset sati, na dva kilometra dubine - iako mi baš ne bi bilo mnogo zabavno. Čak i sa servo pokretanim udovima, četiri časa je maksimalno delotvorno radno vreme."
     "Mene ne biste naterali u takvu stvar", uzvrati reporter, dok je hiljadu pet stotina kilograma titana i plastike, koje je pratilo Bredlija od Hjustona, pažljivo ubacivano u Ševronov helikopter. "Sam pogled na to izaziva mi klaustrofobiju. Naročito kad se prisetim..."
     Bredli je znao šta dolazi, pa je to izbegao tako što je mahanuo u znak pozdrava i uputio se prema helikopteru. Isto pitanje postavilo mu je, u ovom ili onom obliku, najmanje deset voditelja TV intervjua u nadi da će izvući neku reakciju. Svi su bili razočarani i prisiljeni da potom smišljaju maštovite naslove kao: "Gvozdeni čovek u odeći od titana".
     "Zar se ne plašite duhova?" pitali su ga - čak i drugi ronioci. Oni su bili jedini kojima je odgovarao ozbiljno.
     "Zašto bih?" uvek je uzvraćao. "Ted Kolijer mi je bio najbolji prijatelj; samo Bog zna koliko smo pića podelili." ("I devojaka", mogao je da doda.) "Ted bi bio oduševljen; u ono vreme ni na koji drugi način nisam mogao da priuštim sebi Džima - a dobio sam ga za četvrtinu cene njegove izrade. I to najsavremeniji model - nijednom još nije imao mehanički kvar. Tedu je naprosto sreća okrenula leđa: našao se beznadežno zarobljen u srušenoj konstrukciji, tako da nije bilo vremena da ga izvuku. A, znate, Džim ga je držao živog tri sata duže nego što je to jemčila garancije. Jednog dana možda i meni zatrebaju ta tri sata."
     Ali ne, nadao se, na ovom poslu - ukoliko njegov tajni sastojak bude delovao. Sada je bilo prekasno izvlačiti se; jedino mu je preostalo da se uzda da je enciklopedija, koja ga je, izgleda, neprijatno izneverila u vezi sa jednom bitnom pojedinošću, ipak tačna u drugim stvarima.
     Kao i uvek, Jasona je impresionirala čista veličina platforme Hibernija, iako je samo jedan njen delić bio vidljiv iznad nivoa mora. Betonsko ostrvo od milion tona delovalo je kao tvrđava, a njegovi izlomljeni obrisi otvarali su vatreno polje na sve strane. I zaista, bilo je sazdano da odbije neumoljivog, premda ne i ljudskog neprijatelja - ogromne bregove koji su se lagano spuštali iz arktičkog rasadnika. Inženjeri su tvrdili da zdanje može da izdrži maksimalni mogući udar. Nisu im baš svi verovali.
     Nastala je neznatna stanka dok se helikopter primicao platformi za sletanje na višespratnoj zgradi na vrhu; na njoj se već nalazio helikopter RAF-a, koji je morao da se odgura u stranu pre nego što su mogli da se spuste. Bredli baci pogled na njegove oznake i nemo zaječa. Kako su saznali toliko brzo? upita se on.
     Predsednik 'Svetske Divljine' čekao ga je čim je kročio na vetrom brisanu platformu, još dok su se veliki rotori lagano zaustavljali.
     "Gospodine Bredli? Poznat mi je vaš ugled, razume se - i drago mi je što sam vas upoznao."
     "Ovaj - hvala, vaša visosti."
     "Taj oktopod - da li je stvarno toliko veliki kao što kažu?"
     "To nameravam da otkrijem."
     "Bolje vi nego ja. A kako nameravate da postupite sa njime?"
     "Ah - to je tajna firme."
     "Ništa nasilno, nadam se."
     "Već sam obećao da neću koristiti nuklearno oružje... ser."
     Princ se ovlašno nasmeja, a zatim uperi prst u donekle ulubljeni aparat za gašenje požara koji je Bredli pažljivo nosio u naručju.
     "Mora da ste prvi ronilac koji nosi jednu od tih stvari pod vodu. Hoćete li ga koristiti kao hipodermičku iglu? Pretpostavimo da se pacijent pobuni?"
     Nije baš loše nagađanje, pomisli Bredli; zaslužuje šesticu od mogućih deset. Ali nisam građanin Britanije; ne može da me pošalje u Tauer zbog odbijanja da odgovaram na pitanja.
     "Nešto nalik tome, vaša visosti. I neće izazvati nikakve trajne posledice."
     Bar se nadam, dodade on nemo. Bilo je i drugih mogućnosti; Oskar će možda biti u potpunosti ravnodušan - ili će se iznervirati. Bredli se uzdao da će biti savršeno bezbedan unutar Džimovog metalnog oklopa, ali ne bi bilo prijatno da ga oktopod baca tamo amo poput graška u mahuni.
     Princ je i dalje delovao zabrinuto, a Bredli je bio sasvim uveren da ta briga nije usmerena na ljudskog protagonistu predstojećeg susreta. Njegova kraljevska visost brzo je potvrdila tu uverenost.
     "Molim vas, upamtite, gospodin Bredli, da je to stvorenje jedinstveno - ovo je prvi put da je viđen jedan takav živi primerak. Verovatno je reč o najvećoj životinji na svetu. Možda najvećoj koja je ikada postojala. Oh, neki dinosauri svakako su imali veću težinu - ali nisu pokrivali toliku teritoriju."
     Bredli je stalno mislio na te reči dok je lagano tonuo prema morskom dnu i dok je oko njega bleda sunčeva svetlost severnog Atlantika nestajala do potpunog crnila. Više su ga uzbuđivale nego plašile; ne bi se bavio tim poslom da se lako plašio. A osećao je da nije sam; dva dobroćudna duha putovala su sa njime u dubine.
     Jedan je bio prvi čovek koji je ikada iskusio taj svet - heroj njegovog detinjstva, Vilijem Bib, koji je dodirnuo granicu bezdana svojom primitivnom batisferom, tamo još tridesetih godina. A drugi je bio Ted Kolijer, koji je umro u istom ovom prostoru što ga je Bredli sada zauzimao - tiho, bez buke, zbog toga što nije mogao da učini ništa drugo.
     "Dno se primiče; vidljivost oko dvadeset metara - još ne vidim instalaciju."
     Tamo gore, svi će ga posmatrati na sonaru, a čim dođe dole - kroz onesposobljenu kameru.
     "Meta na trideset metara, smer dva dva nula."
     "Vidim je; struja mora da je bila jača nego što sam mislio. Sada stižem do dna."
     Nekoliko sekundi sve je bilo skriveno u oblaku mulja; kao što je uvek činio u takvim trenucima - on se priseti 'Podizanja malčice prašine' sa misije Apola 11. Struja je brzo počistila izmaglicu koja je zaklanjala vidik i sada je bio u prilici da osmotri masivni inženjerski kompleks koji se uzdizao u dvostrukom snopu Džimovog spoljašnjeg osvetljenja.
     Izgledalo je kao da je to neka hemijska fabrika prilične veličine ispuštena na morsko dno da bi postala sastajalište za mirijade riba. Bredli je video manje od četvrtine čitave instalacije, jer najveći njen deo ostajao je skriven u daljini i tami. Ali precizno je poznavao raspored, budući da je proveo dobar deo svog skupocenog, nervirajućeg i ponekad opasnog vremena u takvim konstrukcijama.
     Masivni okvir od čeličnih cevi, debljih od čoveka, obrazovao je otvoreni kavez oko skupine ventila, cevi i uređaja pod pritiskom, opleten kablovima i raznovrsnim manjim cevima. Izgledalo je kao da je nabacan bez pravila ili logike, ali Bredli je znao da je svaka stavka pažljivo planirana kako bi se uhvatila ukoštac sa ogromnim silama usnulim daleko u dubini.
     Džim nije imao noge - pod vodom, kao i u svemiru, češće su bile smetnja nego korist - a pokretima mu se upravljalo uz pomoć mlaznica niskog pritiska. Prošlo je više od godinu dana otkako je Bredli poslednji put obukao svoj pokretni oklop i stoga je u prvi mah reagovao pomalo neskladno, ali stare veštine brzo su se vraćale.
     Pustio je Džima da blago pluta prema cilju, lebdeći na nekoliko centimetara iznad morskog dna kako ne bi uzburkao mulj. Bila je ovo situacija u kojoj je dobra vidljivost bila bitna i bilo mu je drago što mu je Džimova poluloptasta kupola pružala vidno polje u punom krugu.
     Prisetivši se sudbine kamere - ležala je na nekoliko metara odatle upletena u kablažu tanku poput olovke - Bredli zastade neposredno pored strukture spojnice, razmišljajući o tome koji bi bio najbolji način da uđe u nju. Prvi cilj bio mu je da nađe prekid u fiber-optičkoj vezi; znao je njen tačan položaj, tako da to ne bi trebalo da bude nikakav problem.
     Drugi mu je bio isterivanje Oskara; to možda neće biti tako lako.
     "Idemo", javio je gornjoj strani. "Ulazim kroz trgovački prilaz - pristupni tunel B... Nema baš mnogo prostora za manevrisanje, ali neće biti problema..."
     Zastrugao je jednom, veoma blago, po metalnom zidu kružnog hodnika, a kada je to uradio, postao je svestan ravnomernog, niskofrekventnog 'tump, tump, tump...' koje je dopiralo negde iz lavirinta rezervoara i cevi oko njega. Očigledno je neki element opreme i dalje radio; mora da je u okolini bilo mnogo bučnije kada je sve radilo pod punim pogonom...
     Ta pomisao prizva mu davno zaboravljeno sećanje. Prisetio se kako je, kao mali dečak, utišao zvučnike razglasa lokalnog vašara dobro naciljanim hicima iz očeve puške - a onda je nedeljama živeo u strahu da će ga otkriti. Možda je i Oskara iznervirao taj razgalamljeni upadač u njegovu oblast, pa je preduzeo slične odlučne mere da vaspostavi mir i tišinu.
     Ali gde se deo Oskar?
     "Zbunjen sam - sada sam unutra - i vidim čitav raspored. Mnoštvo mesta za skrivanje - ali nijedno dovoljno veliko da se sakrije išta krupnije od čoveka. Svakako ne veliko poput slona. Ah - evo onoga što ste tražili!"
     "Šta si to našao?"
     "Glavni sistem kablova - izgleda kao tanjir špageta koji je ispustio nepažljivi konobar. Zacelo je bila potrebna poprilična snaga da se raspori; moraćete da promenite čitav odeljak."
     "Šta je to moglo da učini? Gladna ajkula?"
     "Ili gladna murina. Ali nema tragova zuba - očekivao bih ih. I zube, kada je već reč o tome. Oktika je i dalje najsigurniji ulog. Ali ko god bio, sada nije kod kuće."
     Ne žureći, Bredli stade da pažljivo pregleda instalaciju, ali nije mogao da uoči nikakve druge tragove oštećenja. Uz malo sreće, jedinica bi trebalo da postane funkcionalna za nekoliko dana - ukoliko tajni saboter ne udari ponovo. U međuvremenu, nije mogao da učini ništa više; počeo je pažljivo da upravlja mlaznicama, uputivši se nazad odakle je došao; uvodio je Džima u lavirint nosača i cevi i ponovo ga izvodio. Jednom je uznemirio neku malu, bezoličnu masu koja je zaista bila oktopod - možda metar u prečniku.
     "Tebe mogu da precrtam sa liste osumnjičenih", promrmlja on za sebe.
     Gotovo da je izišao iz spoljašnjeg okvira masivnih cevi i nosača kada je shvatio da se predeo izmenio.
     Pre mnogo godina, bio je mali, stidljivi dečak na školskoj ekskurziji do slavne botaničke bašte u južnoj Džordžiji. Nije se sećao gotovo ničega od čitave posete, ali postojala je jedna stvar koja je, iz nekog razloga, ipak ostavila trajni utisak na njega. Nikada nije čuo za banjan i zapanjio se kada je otkrio da postoji drvo koje može da ima ne jedno stablo, već na desetine njih - a svaki zasebni stub služio je kao oslonac zajedničkoj, prostranoj kupoli satkanoj od granja.
     U ovom slučaju, razume se, bilo ih je tačno osam; znao je to, iako ih uopšte nije prebrojao. Samo je piljio u divovske oči, crne poput noći, nalik bezdanim lokvama mastila, koje su ga bezosećajno posmatrale.
     Bredlija su često pitali: "Da li si se ikada uplašio?" a on je uvek davao isti odgovor: "Bože, da - mnogo puta. Ali svaki put tek kada bi sve bilo gotovo - zato sam i dalje ovde." Iako to niko ne bi nikada poverovao, sada se nije ni najmanje uplašio - jedino je osetio strahopoštovanje, kao što bi to iskusio pred nekom neočekivanom divotom. I tako, njegova prva reakcija bila je: "Dugujem izvinjenje onom roniocu." A druga: "Da vidimo da li ovo radi."
     Cilindar aparata za gašenje požara već je bio u zahvatu Džimovog levog spoljašnjeg manipulatora i Bredli ga okrenu servoom naviše do položaja za nišanjenje. Istovremeno, pokrenuo je desni krak, tako da su mehanički prsti mogli da povuku obarač. Za čitavu operaciju bilo je potrebno samo nekoliko sekundi; ali Oskar je reagovao prvi.
     Izgledalo je da oponaša Bredlijeve pokrete, nanišanivši mesnatom cevi na njega - kao da takođe drži na brzinu prepravljen aparat za gašenje pošara. Hoće li to on poprskati nečim mene? upita se Bredli.
     Nikada ne bi poverovao da nešto toliko veliko može da se kreće tako brzo. Čak i unutar oklopa, Bredli oseti udar mlazne struje kada se Oskar prebacio na pogon za slučaj opasnosti; nije bilo vremena za koračanje po dnu poput osmonogog stola. Onda sve nestade u oblaku crnila, toliko gustog da su Džimovi reflektori velike snage bili potpuno beskorisni.
     Na sporom putu prema površini, Bredli blago prošapta mrtvom prijatelju: "Pa, Tede, ponovo smo uspeli - ali ne mislim da smo mnogo zaslužni za to."
     Sudeći po načinu na koji je Oskar otišao, nije verovao da će se vratiti. Shvatao je tačku gledanja životinje - čak je i saosećao sa njom.
     Tu je sedeo i mirno se bavio svojim poslom da spreči pretvaranje severnog Atlantika u čvrstu masu bakalara. Iznenada, niotkud, pojavila se čudovišna prikaza, blistajući svetlima i mašući zlokobnim dodacima. Oskar je učinio ono što bi učinio svaki inteligentan oktopod. Shvatio je da se u moru nalazi neko stvorenje mnogo opasnije od njega samoga.
     "Moje čestitke, gospodin Bredli", reče Nj. K. V. dok je Jason lagano izlazio iz oklopa. Bila je to uvek teška i nedostojanstvena operacija, ali ga je držala u dobroj kondiciji. Kada bi nabacio još koji centimetar, nikada ne bi uspeo da se provuče kroz kružni otvor zaptivača šlema.
     "Hvala, ser", odvrati on. "Sve to spada u rok službe."
     Princ se zakikota.
     "Mislio sam da mi, Britanci, imamo monopol na potcenjivanje. I pretpostavljam da niste spremni da otkrijete svoj tajni sastojak?"
     Jason se nasmeši i zavrte glavom.
     "Jednog dana možda mi ponovo ustreba."
     "Šta god to bilo", primeti Rolings sa osmehom, "staje nas lepu paru. Dok smo Oskara pratili na sonaru - zapanjujuće kako daje slab odjek - očigledno je bilo da se hitro kretao prema dubokim vodama. Ali pretpostavimo da se vrati kada ponovo ogladni? Nigde drugde na severnom Atlantiku pecanje nije toliko plodno."
     "Da se dogovorimo", odvrati Jason i pokaza na svoj ulubljeni cilindar. "Ukoliko to učini, poslaću vam svoj čarobni metak - pa možete da uputite sopstvenog čoveka da se pozabavi njime. Neće vas stajati ni pare."
     "Ima tu negde neki štos", reče Rolings. "Nemoguće da je toliko lako."
     Jason se nasmeši, ali ne odgovori ništa. Iako je igrao tačno po pravilima, osetio je blagu - vrlo blagu - grižu savesti. Slogan 'Bez učinka nema ni plaćanja' značio je da ćeš pare dobiti po delotvorno obavljenom poslu bez dodatne obaveze da odgovaraš na postavljanja pitanja. Zaradio je svoje pare, a ako ga neko bude pitao kako je to učinio, uzvratiće: "Zar ne znate? Oktopode je lako hipnotisati."
     Postojao je samo jedan blagi razlog za nezadovoljstvo.
     Zažalio je što mu se nije ukazala prilika da proveri jedan uzgredni nagoveštaj u staroj knjizi Žaka Kustoa koju mu je enciklopedija brižljivo navela. Bilo bi zanimljivo saznati da li octopus giganteus oseća podjednaku odbojnost prema koncentrisanom bakar-sulfatu kao i njegov patuljasti, desetmetarski srodnik,octopus vulgari.

15. ZAMAK KONROJ

     Mandelbrotov skup - nadalje označen kao M-skup - jedno je od najizuzetnijih otkrića u čitavoj istoriji matematike. To je smela tvrdnja, ali nadamo se da ćemo je opravdati.
     Zapanjujuća lepota slika koje on tvori znači da im je privlačnost i emocionalna i opšta. One bez izuzetka izazivaju uzdahe divljenja kod onih koji se nikada ranije nisu susreli sa njima; videli smo ljude gotovo hipnotisane filmovima napravljenim pomoću kompjutera, koji istražuju njihovo - sasvim doslovno - beskonačno grananje.
     Zbog toga, nimalo nije iznenađujuće to što je, samo jednu deceniju pošto je Benoa Mandelbrota otkrio ovaj niz 1980. godine, on počeo da vrši snažan uticaj na vizuelne umetnosti i veštine, kao što su dezeniranje tkanina, tepiha, tapeta, pa čak i nakita. Razume se, holivudske fabrike snova takođe su ubrzo počele da koriste ovo otkriće (kao i njegove srodnike) dvadeset i četiri časa dnevno...
     Psihološki razlozi tog dejstva i dalje predstavljaju tajnu i možda će zauvek tako ostati; nije isključeno da u ljudskom umu postoji nekakvo ustrojstvo, ukoliko možemo da upotrebimo taj izraz, koje rezonantno deluje na šare M-skupa. Karl Jung bio bi iznenađen - i obradovan - kada bi doznao da će, trideset godina posle njegove smrti, kompjuterska revolucija, do čijih je početaka upravo poživeo, dati novi zamah njegovoj teoriji o arhetipovima i njegovom verovanju u postojanje 'kolektivne podsvesti'. Mnogi likovi M-skupa veoma podsećaju na dela islamske umetnosti; možda je najbolji primer u ovom pogledu poznati 'Pejsli šal' - dezen u obliku zareza. Ali postoje i drugi oblici koji podsećaju na organske strukture - pipke, složene oči insekata, vojske morskih konja, trupove slonova - a onda se naglo pretvaraju u kristale i pahuljice iz sveta pre nego što je počeo bilo kakav život.
     Pa ipak, svojstvo M-skupa koje možda najviše zapanjuje jeste njegova suštinska jednostavnost. Za razliku od svega drugog u modernoj matematici, svaki učenik može da razume kako se on proizvodi. Njegovo stvaranje ne zahteva ništa naprednije od sabiranja i množenja; čak ne nalaže ni oduzimanje ili delenje, a još manje neke složenije funkcije...
     U načelu - iako ne u praksi! - ovaj niz mogao je biti otkriven čim su ljudi naučili da broje. Ali čak i da se nikada nisu zamarala i nikada pravili grešku, sva ljudska bića koja su ikada postojala ne bi bila dovoljna za obavljanje elementarne aritmetike neophodne da se obrazuje M-skup sasvim skromne veličine...

     (Iz 'Psihodinamike M-skupa' Edit Krejg i Donalda Krejga, u Eseji u počast profesoru Benoa Mandelbrotu povodom njegovog 80. rođendana: MIT Press, 2004.)

     "Plaćamo li za psa, ili za pedigre?" upita Donald Krejg sa tobožnjom ozlojeđenošću kada mu je uručen propratni račun sa impresivnom specifikacijom troškova. "Ta kuja čak ima i heraldički grb, za ime sveta!"
     Bila je to ljubav na prvi pogled između ledi Fione Mekdonald od Glena Aberkrombija - čupavih pola kilograma kernskog terijera - i devetogodišnje devojčice. Na iznenađenje i razočaranje suseda, Ada se nije zanimala za ponije. "Ogavna, smrdljiva stvorenja", rekla je Patriku O'Brajenu, glavnom vrtlaru, "sa ugrizom na jednoj strani i ritanjem na drugoj."
     Starca je šokirala tako neprirodna reakcija jedne mlade dame, pogotovo stoga što je ona bila napola Irkinja.
     Takođe nije bio u potpunosti zadovoljan nekim projektima novih vlasnika u vezi sa imanjem na kome je njegova porodica radila već tokom pet pokolenja. Razume se, bilo je divno što je pravi novac ponovo doticao u zamak Konroj, posle decenija siromaštva - ali pretvaranje štala u kompjuterske odaje! Bilo bi to dovoljno da otera čoveka u piće, ako mu već nije bio predan.
     Patrik je uspeo da osujeti nekoliko nastranih zamisli Krejgovih pomoću konstruktivne sabotaže, ali su oni - ili zapravo gospođa Edit - bili nepopustljivi u vezi sa preoblikovanjem jezera. Pošto je dno očišćeno i pošto je uklonjeno nekoliko stotina tona vodenog zumbula, gospođa je pokazala Patriku neobičnu mapu.
     "Hoću da jezero izgleda ovako", rekla je tonom koji je Patrik u međuvremenu i predobro upoznao.
     "Šta bi to trebalo da predstavlja?" odgovorio je sa očiglednim gađenjem. "Neka vrsta bube?"
     "Mogao bi ga tako nazvati", odgovori Donald, glasom koji je istovremeno saopštavao: 'Ne krivi mene, sve je to Editina ideja'. "Mandelbuba. Reci Adi da ti objasni jednog dana."
     Nekoliko meseci ranije O'Brajan bi se naljutio na tu primedbu kao na omalovažavajuću, ali sada je bio bolje upućen u stvari. Ada je bila neobično dete, ali istovremeno i neka vrsta genija: Patrik je osetio da ju je oboje blistavih roditelja gledalo kako sa divljenjem, tako i sa strahopoštovanjem. A Donald mu se dopadao znatno više nego Edit; za jednog Engleza, nije bio previše loš.
     "Jezero nije problem. Ali presađivanje svih tih odraslih stabala čempresa - bio sam još dečak kada su posađena! To bi ih moglo ubiti. Moram da porazgovaram sa šumarskim odeljenjem u Dablinu."
     "Koliko će vremena biti potrebno?" upita Edit, nimalo ne obraćajući pažnju na njegove primedbe.
     "Hoćete li da bude brzo, jeftino ili dobro? Mogu vam obezbediti bilo koje dve stvari od toga."
     Bila je to sada već stara šala između Patrika i Donalda, a odgovor je bio onaj koji su obojica očekivali.
     "Prilično brzo - i jako dobro. Matematičar koji je ovo otkrio već je u osamdesetim godinama života - tako da bismo voleli da to vidi što je pre moguće."
     "Ja se nimalo ne bih ponosio takvim otkrićem."
     Donald se nasmeja.
     "To je samo gruba aproksimacija. Čekaj dok ti Ada pokaže pravu stvar na kompjuteru; iznenadićeš se.
     Baš sumnjam, pomisli Patrik.
     Promućurni stari Irac nije često grešio. Ovo je bio jedan od retkih slučajeva.

16. KIPLINGOV APARTMAN

     Jason Bredli i Roj Emerson imaju mnogo toga zajedničkog, pomisli Rupert Parkinson. Obojica su bila članovi ugrožene, ako ne i izumiruće, vrste - sopstvenim snagama sazdanog američkog preduzimača koji je stvorio novu industriju ili postao vođa stare. Divio im se, ali im nije zavideo: bio je sasvim zadovoljan, kao što je to često govorio, što je 'rođen u biznisu'.
     Njegov odabir Kiplingovog apartmana za taj sastanak bio je sasvim hotimičan, iako on nije imao pojma koliko su, zapravo, njegovi gosti znali o tom piscu. U svakom slučaju, i na Emersona i na Bredlija soba je ostavila snažan utisak, sa istorijskim fotografijama po zidovima i samim stolom za kojim je veliki čovek nekada radio.
     "Nikada nisam mnogo mario za T. S. Eliota", poče Parkinson, "sve dok nisam naišao na njegov Izbor Kiplingovih stihova. Sećam se kako sam rekao svome podučavaocu iz engleske književnosti da pesnik koji voli Kiplinga ne može biti potpuno loš. To mu nije zvučalo smešno."
     "Bojim se", reče Bredli, "da nikada nisam mnogo čitao poeziju. Jedina stvar koju znam od Kiplinga jeste Ako."
     "Šteta; on je baš čovek za vas - pesnik mora i inženjerske veštine. Stvarno morate pročitati Mekendruovu himnu; iako je njena tehnologija zastarela za stotinu godina, nikada niko nije nadmašio takvo odavanje počasti mašinama. A napisao je i pesmu o kablovima u dubokom moru, koja će vam se zacelo dopasti. Ide ovako:

     Olupine se rastaču nad nama; prah im nadole kaplje iz velikih daljina...
     Do mesta gde slepe i bele guje morske bdiju, do tame potpune, do tmastih dubina.
     Nema ni zvuka, nit' odjeka zvuka u pustinji što bezdani je kriju,
     Il' po ravnicama mulja sivim i silnim gde kablovi se pod školjkama viju."

     "Sviđa mi se", reče Jason. "Ali pogrešio je da 'nema ni odjeka zvuka.' More je vrlo bučno mesto - ukoliko imate pravu opremu za slušanje."
     "Pa, to teško da je mogao da zna tamo negde u devetnaestom veku. Bio bi potpuno opčinjen našim projektom - naročito zato što je napisao roman o Grend Benksu."
     "Je li?" uskliknuše i Emerson i Bredli istovremeno.
     "Ne naročito dobar - ni blizu Kima - ali šta jeste blizu ovom delu? Kapetan hrabrost priča o njufaundlendskim ribarima i njihovim teškim životima; Hemingvej je obavio mnogo bolji posao, pola veka kasnije i dvadeset stepeni južnije..."
     "To sam čitao", reče Emerson ponosno. "Starac i more."
     "Najbolji u razredu, Roj. Uvek sam smatrao za pravu tragediju to što Kipling nikada nije napisao epsku pesmu o Titaniku. Možda je i nameravao, ali ga je Hardi preduhitrio."
     "Hardi?"
     "Nije bitno. Molim te, izvini nas, Radjarde, dok se pozabavimo poslom..."
     Tri ravne ploče displeja (kako bi samo one opčinile Kiplinga!) iskočiše istovremeno. Bacivši pogled na svoju, Rupert Parkinson poče: "Imamo tvoj izveštaj od 30. aprila. Pretpostavljam da nemaš novih unosa?"
     "Ništa bitno. Moje osoblje proverilo je još jednom sve brojke. Mislim da bismo ih mogli malo popraviti - ali više nam se dopada da budemo konzervativni. Nikada nisam čuo za neku veliku podvodnu operaciju koja nije krila neka iznenađenja."
     "Čak i tvoj slavni susret sa Oskarom?"
     "Najveće iznenađenje od svih. Prošlo je čak i bolje nego što sam očekivao."
     "Kako stoji sa Eksplorerom?"
     "Bez promena, Rupe. I dalje je u naftalinu u zalivu Suisun."
     Parkinson se jedva primetno trže 'Rupe'. Ali bar je bilo bolje od 'Parki' - što je dozvoljavao samo prisnim prijateljima.
     "Teško je poverovati", reče Emerson, "da je tako vredan - tako jedinstven - brod nekada korišćen."
     "Preveliki je da bi bio ekonomičan za korišćenje za bilo koji komercijalni projekat. Samo ga je CIA mogla dopustiti sebi - pa ju je kongres lupio po prstima."
     "Čini mi se da su jednom pokušali da je iznajme Rusima."
     Bredli pogledla Parkinsona i nasmeši se.
     "Znači, znaš za to."
     "Razume se. Prilično smo istraživali pre nego što smo došli do tebe."
     "Izgubljen sam", primeti Emerson. "Kako bi bilo da i mene uključite."
     "Pa, tamo negde 1989. godine jedna od najnovijih ruskih podmornica..."
     "Jedina klase 'M' koju su ikada izgradili."
     "...potonula je u Severnom moru, a neki blistavi momak iz Pentagona dosetio se: 'Možda bismo mogli da povratimo nešto novca!' Ali ništa nije proizašlo iz svega toga. Odnosno, da li je tako bilo, Jasone?"
     "Pa, to nije bila zamisao Pentagona; tamo nema nikoga sa toliko mašte. Ali mogu vam reći da sam proveo prijatnu nedelju u Ženevi sa direktorom jednog odseka CIA-e i tri admirala - jednim našim i dvojicom njihovih. To je bilo - ah, na proleće 1990. Upravo kada je reformacija otpočinjala, tako da su svi izgubili zanimanje. Igor i Aleksej odlučili su se da pređu na uvozno-izvozne poslove. I dalje dobijam božićne čestitke iz njihovog ureda u Lenjin... hoću da kažem, Sent Pitu. Kao što kažeš, nikada ništa nije proizašlo iz te zamisli.
     "Znam te restorane po Ženevi. Ukoliko bi poželeo da dovedeš Eksplorera u plovno stanje, koliko bi ti vremena bilo po trebno?"
     "Ako ja odaberem ljude - tri do četiri meseca. To je jedina vremenska procena u koju mogu biti siguran. Spuštanje do olupine, proveravanje njenog stanja, građenje dodatnih strukturnih oslonaca, spuštanje milijardi vaših staklenih balona do nje - iskreno, čak i te maksimalne brojke koje sam stavio u zagrade predstavljaju samo nagađanje. Ali možda ću moći da ih poboljšam posle početnog izviđanja."
     "To mi deluje vrlo razumno; cenim tvoju iskrenost. U ovom trenutku, jedino želimo stvarno da znamo da li je projekat uopšte verovatan - u datom vremenskom okviru."
     "Što se vremena tiče - da. U pogledu cene - ko zna? Koji vam je plafon, uostalom?"
     Rupert Parkinson pretvarao se da se trgao na otvorenost ovog pitanja.
     "Još zbrajamo - zar ne, Roje?"
     Između njih prođe nekakav signal koji Bredli nije bio u stanju da protumači, ali Emerson ga je naveo na trag svojim odgovorom.
     "I dalje sam spreman da pratim sve što odbor odluči, Ruperte. Ukoliko operacija uspe, sve ću to vratiti u planu B."
     "A šta je, mogu li da pitam, taj plan B. I kada smo već kod toga - šta je plan A? Još mi niste rekli šta nameravate da učinite sa trupom broda, pošto ga jednom oteglite do Njujorka. A Vaza?"
     Parkinson diže ruke u lažnom očajanju.
     "Nanjušio je šta je plan C", zaječa on. "Da, razmišljali smo o tome da ga stavimo na izložbu pošto ga dovezemo do Menhetna - sa sto godina zakašnjenja. Ali znaš šta se dešava sa brodom od gvožđa posle nekoliko decenija pod vodom - već i zaštita drvene lađe dovoljno je gadna. Kiseljenje Titanika u pravim hemikalijama uzelo bi decenije - i verovatno bi koštalo više od podizanja."
     "Znači, ostavićete ga u plićaku. Što znači da ćete ga prebaciti do Floride, baš kao što je rečeno na televiziji."
     "Čuj, Jasone - i dalje ispitujemo sve opcije: Diznivorld je jedna od njih. Nećemo čak biti razočarani ni ukoliko budemo morali da ga ostavimo na dnu - sve dok smo u stanju da izvučemo ono što je u pradedinom apartmanu. Sreća što je odbio da ostavi u brodsko skladište te sanduke; u svom poslednjem markonigramu žalio se na to da u kabini nema dovoljno prostora za zabavu."
     "I uveren si da će sve to krhko staklo i dalje biti nedirnuto?"
     "Devedeset posto. Pre mnogo vekova Kinezi su otkrili da njihova roba može bezbedno da preputuje čitav put svile - ukoliko je zapakuju u čajne listiće. Niko nije našao ništa bolje sve dok se nije pojavila stiroporska pena; a, razume se, uvek možeš da prodaš čaj i stekneš finu zaradu i od toga."
     "Sumnjam, bar što se tiče ove posebne isporuke."
     "Bojim se da si u pravu. Šteta, bio je to lični poklon od ser Tomasa Liptona - najbolji čaj sa njegovih cejlonskih plantaža."
     "Sasvim si siguran da je mogao da upije udarac?"
     "Sa lakoćom: brod je zaorao u meko blato pod uglom, uz brzinu od oko trideset čvorova na sat. Prosečno usporenje dva ge - maksimum pet."
     Rupert Parkinson spusti ploču displeja i zatvori to čudo elektronske inteligencije koje je sada sasvim normalno prihvatano, kao i telefon pre jednog pokolenja.
     "Pozvaćemo te ponovo pre kraja nedelje, Jasone. Sutra je sastanak odbora i nadam se da će to srediti stvari. Još jednom, mnogo hvala na izveštaju; ukoliko odlučimo da produžimo, možemo li računati na tebe?"
     "U kom pogledu?"
     "U O.i.C. operacijama, razume se."
     Nastala je duga pauza; malo preduga, pomisli Parkinson.
     "Polaskan sam, Rupe. Moram da razmislim - da vidim kako to da uklopim u svoju satnicu."
     "Zaista, Jasone - ne bi trebalo da imaš nikakvu satnicu ukoliko ovo krene. To je najveći posao koji ti je ikada ponuđen." Zamalo je dodao: možda preveliki, ali se onda predomislio. Jason Bredli nije bio od vrste koju bi čovek voleo da naljuti, naročito ukoliko se spremao za posao s njime.
     "Sasvim se slažem - i voleo bih da ga prihvatim. Ne samo zbog novca - a siguran sam da će ponuda biti u redu - već i zbog izazova. Dobijaš ili gubiš. Baš mi je drago što sam se video sa obojicom - moram da požurim."
     "Zar nećeš da vidiš baš ništa u Londonu? Mogu da ti nabavim karte za novu predstavu Endrua Lojda Vebera i Stivena Kinga. Nema mnogo ljudi koji su to u prilici."
     Bredli se nasmeja.
     "Voleo bih da idem - ali uspeli su da srede čistač kablova na Orknijskom polju, pa sam obećao da ću biti u Aberdinu danas popodne."
     "Vrlo dobro. Čućemo se..."
     "Šta misliš, Roj?" upita Parkinson kada je odaja ponovo postala tiha.
     "Žilavi čovečuljak, je li? Misliš da čeka najboljeg ponuđača?"
     "Upravo sam se to pitao. Ukoliko to radi, neće imati sreće."
     "Oh - tvoje advokatske orlušine obavili su domaći zadatak?"
     "Gotovo; još ima malo neraspetljanih krajeva. Sećaš li se kada sam te vodio do Lojda?"
     "Svakako."
     Bio je to zaista upečatljiv događaj za posetioca sa strane; čak i u dvadeset prvom veku, 'nova' zgrada Lojda delovala je neosporno futuristički. Ali na Emersona je najveći utisak ostavila knjiga udesa - registar nesreća. Niz masivnih tomova zabeležio je sve najdramatičnije trenutke pomorske istorije.
     Vodič im je pokazao stranicu za 15. april 1912, a filigranski precizni rukopis ovekovečio je vesti koje su zapanjile svet.
     Iako je čitanje tih reči zaustavljalo dah, one su na Roja Emersona ostavile manji utisak od jedne jezive sitnice koju je primetio, prelistavajući ranije tomove.
     Izgledalo je da su svi unosi, u razdoblju od preko dve stotine godina, pisani istim rukopisom. Bio je to primer tradicije i kontinuiteta koje bi bilo veoma teško nadmašiti.
     "Pa, tata je vekovima član Lojda, te zbog toga tu imamo... ovaj... izvestan uticaj."
     "To mogu da poverujem."
     "Hvala. Uglavnom, odbor se posavetovao sa međunarodnim vlastima za morsko dno. Postoje na desetine konkurentskih zahteva i advokati imaju pune ruke posla. Oni su jedini koji ne mogu da izgube - šta god da se desi."
     Roja Emersona je Rupertova okolišnost dovodila do očajanja; izgledalo je da se ovaj nikada ne žuri da pređe na stvar. Bilo je teško poverovati da bi bio u stanju da dela brzo u slučaju opasnosti - pa ipak, spadao je u red najboljih jahtaša na svetu.
     "Bilo bi lepo kada bismo mogli da postavimo ekskluzivni zahtev za vlasništvo - na kraju krajeva, bio je to britanski brod..."
     "...Sagrađen američkim novcem..."
     "Pojedinost na koju ćemo zažmuriti. Trenutno ne pripada nikome i to će morati da se sredi na svetskom sudu. A to bi moglo potrajati godinama."
     "Nemamo toliko na raspolaganju."
     "Tačno. Ali smatramo da možemo izdejstvovati sudsku zabranu za sve ostale koji bi poželeli da ga izvade - dok bismo mi u međuvremenu tiho nastavili sa sopstvenim planovima."
     "Tiho! Mora da se šališ. Znaš li koliko sam u poslednje vreme odbio zahteva za intervjue?"
     "Verovatno isto koliko i ja." Rupert baci pogled na sat. "Baš u pravi čas. Da li bi voleo da vidiš nešto zanimljivo?"
     "Razume se." Emerson je znao da će ono što Parkinson nazove 'zanimljivim', šta god već bilo, verovatno predstavljati nešto što više nikada neće moći da vidi u životu. Pravi krunski dragulji, možda; ili Bejker Strit broj 221B; ili one knjige u Britanskom Muzeju koje su, čudnovato, nazivane čudnovatim i nisu navođene u glavnom katalogu...
     "Tu je, odmah preko puta - možemo stići pešice odavde za dva minuta. Kraljevska institucija. Faradejeva laboratorija - tamo gde je rođen veliki deo naše civilizacije. Preuređivali su eksponate, kada je neki tupan uspeo da ispusti retortu koju je ovaj koristio prilikom otkrića benzola. Direktor bi da zna možemo li da slepimo staklo i da je popravimo tako da niko nikada ne primeti šta se dogodilo."
     Čovek ne dolazi svakog dana u priliku, reče Emerson u sebi, da poseti laboratoriju Majkla Faradeja. Prešli su usku ulicu Albmarl, sa lakoćom izbegavajući spori saobraćaj, i otpešačili nekoliko metara do klasične fasade kraljevske institucije.
     "Dobar dan, gospodin Parkinsone. Ser Ambroz vas očekuje."

17. DUBOKO SMRZAVANJE

     "Nadam se da nemate ništa protiv toga što smo sastanak upriličili na aerodromu, gospođo Krejg - Donalde - ali saobraćaj u Tokiju pogoršava se svakog dana. Isto tako - što nas manje ljudi vidi, to bolje. Siguran sam da shvatate."
     Dr Kato Micumasa, mladi predsednik Nipon-Tarnera, bio je kao i obično besprekorno odeven u saviljsko odelo koje će ostati moderno sledećih dvadeset godina. Isto tako kao i obično, pratila su ga dva samurajska klona koja su ostajala u pozadini i koja neće izgovoriti ni reč tokom čitavog susreta. Donald se ponekad pitao da li je japanska robotika čak i više napredovala nego što se to inače verovalo.
     "Imamo nekoliko minuta pre nego što stignu drugi gosti, pa bih zbog toga voleo da razmotrimo nekoliko pojedinosti koje se tiču samo nas...
     Najpre, obezbedili smo svetska prava za kablovsku i satelitsku televiziju za vašu bezdimnu verziju Nezaboravne noći za prvih šest meseci '12, sa opcijom proširenja na sledećih šest meseci."
     "Sjajno. Nisam uopšte verovao da ćete to uspeti, Kato - ali trebalo je da znam."
     "Hvala; nije bilo lako, što reče jež svojoj devojci."
     Tokom godina svog zapadnog obrazovanja - londonska škola ekonomije, zatim Harvard i Anenberg - Kato je razvio smisao za humor koji je često delovao sasvim neprimereno u odnosu na njegov trenutni položaj. Kada bi Donald zatvorio oči, teško bi mogao da poveruje da sluša rođenog Japanca, budući da je Katoov srednjeatlantski naglasak bio toliko savršen. Ali svaki čas ispalio bi neki luckasti vic ili nečuvenu dosetku koji su bili jedinstveni za njega i ništa nisu dugovali ni istoku ni zapadu. Čak i kada su delovali neukusno - što baš i nije bilo retko - Donald je podozrevao da je Kato tačno znao šta radi. To je gonilo ljude da ga potcene; a to ih je moglo navesti da počine veoma skupe greške.
     "A sada", reče Kato odsečno, "drago mi je što mogu da kažem da su se naše kompjuterske probe i testovi u rezervoarima pokazali zadovoljavajući. Ukoliko smem tako da kažem, ono što nameravamo jedinstveno je i zaokupiće maštu čitavog sveta. Niko, baš niko više ne može čak ni da pokuša da digne Titanik onako kako mi nameravamo!"
     "Samo jedan njegov deo. Zašto baš krmu?"
     "Nekoliko razloga - neki praktični, neki psihološki. Reč je o mnogo manjem od dva dela - ispod petnaest hiljada tona. I poslednji je potonuo, tako da su tu bili okupljeni svi preostali ljudi. Ubacićemo scene iz Nezaboravne noći. Razmišljali smo o ponovnom snimanju - o kolorisanju originala..."
     "Ne!" rekoše oboje Krejgovih istovremeno.
     Kato je delovao zapanjeno.
     "Posle svega što ste mu vi učinili? Ah, nedokučivi zapad! Svejedno, pošto je reč o noćnoj sceni, podjednako je delotvorna i u crno-beloj tehnici."
     "Postoji još jedan problem doterivanja koji nismo rešili", reče Edit naglo. "Plesni orkestar Titanika."
     "Šta je s njime?"
     "Pa, u filmu svira temu Bliže Tebi, moj Bože."
     "Pa?"
     "To je mit - i reč je o potpunoj besmislici. Posao orkestra bio je da ohrabri putnike i spreči paniku. Poslednja stvar koju bi svirali bila bi turobna himna. Neki od brodskih oficira ustrelio bi ih da su tako nešto pokušali."
     Kato se nasmeja. "I sam sam se često slično osećao prema plesnim orkestrima. Ali šta su zaista svirali?"
     "Potpuri popularnih melodija, a verovatno su završili valcerom Jesenja pesma."
     "Shvatam. To je bliže istini - ali šta da radimo sa Titanikom koji tone uz muziku valcera, za ime sveta. Ars longa, vita brevis, kako su to maltene govorili u MGM-u. U ovom slučaju, umetnost pobeđuje, a život zauzima drugo mesto."
     Kato baci pogled na sat, zatim na jednog od klona, koji krenu do vrata i nestade niz hodnik. Nepun minut kasnije, vratio se u pratnji jednog niskog, snažno građenog muškarca sa univerzalnim simbolima globalnog izvršioca - u jednoj ruci torba svaštara, a u drugoj elektronska aktovka.
     Kato ga toplo pozdravi.
     "Veroma mi je drago što smo se upoznali, gospodin Bredli. Neko je jednom rekao kako je tačnost kradljivac vremena: nikada u to nisam verovao i drago mi je da se i vi slažete. Jason Bredli - ovo su Edit i Donald Krejg."
     Dok su se Bredli i Krejgovi rukovali sa blago zbunjenim izrazima ljudi kojima se čini da se poznaju, ali nisu sasvim sigurni, Kato požuri da razjasni stvari.
     "Jason je okeanski inženjer broj jedan na svetu..."
     "Pa naravno! Onaj džinovski oktopod..."
     "Umiljat kao mače, gospođo Krejg. Ništa posebno."
     "...dok Edit i Donald prepravljaju stare filmove da budu dobri poput novih - ili čak još bolji. Da vam objasnim zbog čega sam vas spojio, i to još tako na brzinu."
     Bredli se nasmeši.
     "Nije mnogo teško pogoditi, gospodin Micumasa. Ali zanimale bi me pojedinosti."
     "U to sam uveren. Sve ovo, razume se, strogo je poverljivo."
     "Razume se."
     "Najpre nameravamo da dignemo kobilicu i da snimimo spektakularnu TV specijalku kada ona izroni na površinu. Potom ćemo je odvući do Japana i postaviti kao deo trajne izložbe u Tokiju na moru. Biće napravljena pozornica od 360 stepeni, publika će sedeti u čamcima za spasavanje koji će se ljuljuškati na vodi... divna zvezdana noć... gotovo na tački smrzavanja... podelićemo im kapute... a onda će videti i čuti poslednje minute dok brod tone pod vodu. Potom će moći da se spuste u velikom rezervoaru i posmatraju kobilicu kroz prozore za osmatranje na raznim dubinama. Iako je ona tek oko jedne trećine čitavog broda, toliko je velika da je ne možete videti čitavu odjednom - čak i u destilovanoj vodi kakvu ćemo koristiti, vidljivost će biti manja od stotinu metara. Olupina će naprosto nestajati u daljini - zbog čega onda podizati veći deo broda? Posmatrači će imati savršenu iluziju da se nalaze na dnu Atlantika."
     "Zvuči logično", reče Bredli. "I, razume se, dizanje kobilice biće najlakše. Već je dobro izrazbijana - možete je dizati u delovima od po samo par stotina tona, pa ih kasnije sastaviti."
     Nastade neugodna tišina. Onda Kato reče: "To ne bi delovalo baš veličanstveno na televiziji, zar ne? Ne - imamo preduzimljivije planove. Taj deo je strogo poverljiv. Iako je kobilica raznesena u parčad, dići ćemo je u jednoj operaciji. Unutar ledenog brega. Ne smatrate li to poetskom pravdom? Jedan ledeni breg ju je potopio - drugi će je vratiti natrag na svetlost dana."
     Ukoliko je Kato očekivao da će mu gost biti iznenađen, bio je razočaran. Do tog trenutka Bredli je čuo otprilike svaki plan za vađenje Titanika koje su domišljati umovi muškaraca i žena mogli da smisle.
     "Nastavite", reče on. "Biće vam potrebno postrojenje za hlađenje, zar ne?"
     Kato se slavobitno nasmeši.
     "Ne - zahvaljujući poslednjem otkriću na polju tranzistorske fizike. Čuli ste za Peltijeov efekat?"
     "Razume se. Hlađenje koje dobijate kada pustite električnu struju kroz neke materijale - ne znam tačno koje. Ali svaki zamrzivač u domaćinstvu zavisi od njega još od 2001, otkako su zakoni o očuvanju okoline zabranili fluorougljenike."
     "Tako je. No, obični ili kuhinjski Peltijeov sistem nije naročito delotvoran, ali i ne mora to biti, sve dok neupadljivo proizvodi ledene kockice bez bušenja rupa u jadnom starom ozonskom sloju. Međutim, naši fizičari otkrili su novu vrstu poluprovodnika - posredi je ogranak revolucije superprovodnika - koja diže delotvornost nekoliko puta. Što znači da je svaki zamrzivač na svetu zastareo, počev od prošle nedelje."
     "Ubeđen sam"", nasmeši se Bredli, "da se zbog toga japanskim proizvođačima srce para od žalosti."
     "Jurnjava za patentnim dozvolama odigrava se upravo u ovom trenutku. A nismo prevideli ni propagandnu zvrčku - kada na površinu bude izronila najveća ledena kocka na svetu - noseći u sebi Titanik."
     "Impresioniran sam. Ali kako stoji stvar sa napajanjem?"
     "To je drugi ugao koji se nadamo da iskoristimo - mačevi kao plugovi, iako je metafora pomalo neprilična u ovom slučaju. Nameravamo da koristimo dve neupotrebljavane nuklearne podmornice - jednu rusku, jednu američku. One mogu da generišu sve megavate koji su nam potrebni - i to sa dubine od nekoliko stotina metara, tako da mogu da rade i tokom najgorih atlantskih oluja."
     "A planovi u pogledu vremena?"
     "Šest meseci za instaliranje gvožđurije na dnu mora. Onda dve godine za Peltijeovo hlađenje. Prisetite se - dole je gotovo tačka smrzavanja. Samo treba da spustimo temperaturu za nekoliko stepeni i naš ledeni breg počeće da se obrazuje."
     "A kako ćete sprečiti da otplovi naviše pre nego što budete spremni?"
     Kato se nasmeši.
     "Nemojmo zalaziti u pojedinosti na ovom stepenu - ali uveravam vas da su naši inženjeri razmišljali i o toj sitnoj stavci. Uglavnom, to je mesto gde vi stupate na scenu - ukoliko hoćete."
     Zna li on za Parkinsonove? - upita se Bredli. Vrlo verovatno; a čak i ako nije siguran, po svoj prilici je pretpostavio da su već napravili ponudu.
     "Oprostite na trenutak", reče Kato izvinjavajućim glasom, okrete se u stranu i otvori aktovku. Kada se ponovo okrenuo svojim posetiocima, jedva pet sekundi kasnije, bio je preobražen u gusarskog zapovednika. Samo je jedva vidljiva nit koja je vodila do tastature u njegovoj ruci otkrivala da je pokrivka za oko koju je nosio bila, zapravo, plod visoke tehnologije.
     "Plašim se da ovo dokazuje da nisam pravi Japanac - znate, loši maniri. Moj otac i dalje koristi laptop, pozna dinastija Ming. Ali monokl je toliko pogodniji i ima tako izvanrednu rezoluciju."
     Bredli i Krejovi nisu mogli da se ne nasmeše jedno drugome. Ono što je Kato rekao bilo je savršena istina; mnogi prenosivi video uređaji sada su koristili kompaktne mikroekrane koji su težili ne mnogo više od običnih naočara i, zapravo, su često ugrađivani u njih. Iako je monokl bio samo na centimetar ispred oka, vešto postavljeni sistem sočiva činio je da slika veličine poštanske marke deluje onoliko velika koliko je to potrebno.
     Bio je to sjajan izum za potrebe zabave - ali još korisniji za poslovni svet, advokate, političare i svakog ko je želeo da pristupi poverljivim informacijama u potpunoj privatnosti. Nije bilo načina za špijuniranje elektronskog monokla druge osobe - izuzev prisluškivanja iste linije podataka. Glavni nedostatak bio mu je to što je preterana upotreba dovodila do novih tipova šizofrenije, na silnu radost istraživača pojave 'rascepljenog mozga'.
     Kada je Kato završio litaniju o megavat-časovima, koeficijentima kalorija po toni i stepena po mesecu, Bredli je na trenutak sedeo i nemo procesirao podatke koji su mu ubačeni u mozak. Mnoge pojedinosti bile su previše tehničke da bi bile upijene prilikom prvog kontakta, ali to je bilo nebitno; mogao ih je proučiti kasnije. Nije sumnjao u to da će proračuni biti tačni - ali i dalje bi moglo biti nekih suštinskih tačaka preko kojih se prešlo previdom. Toliko puta je video da se to dešava...
     Međutim, instinkt mu je rekao da je plan čvrst. Naučio je da ozbiljno prima prve utiske - naročito kada su bili negativni, makar i ne bio u stanju da odredi tačan uzrok svog predosećanja. Ovog puta nije bilo rđavih vibracija. Projekat je bio fantastičan - ali mogao je da upali.
     Kato ga je posmatrao iz prikrajka, očigledno pokušavajući da mu proceni reakcije. Umem da budem prilično nečitljiv kada to hoću, pomisli Bredli... Osim toga, moram da mislim i na svoj ugled.
     Onda mu Kato, sa prisenkom osmeha, pruži malo parče hartije, presavijeno nadvoje. Bredli je odugovlačio sa otvaranjem. Kada je video brojke, shvatio je da čak i u slučaju da projekat bude potpuna katastrofa, nema potrebe da brine za svoju dalju profesionalnu karijeru. Usled prirodnog toka stvari, nije mogla da potraje još mnogo godina - a ovoliko nije uštedeo tokom čitavog života.
     "Polaskan sam", reče on tiho. "Više ste nego velikodušni. Ali i dalje treba da sredim neka druga posla pre nego što budem mogao da vam dam konačan odgovor.
     Kato je delovao iznenađeno.
     "Koliko dugo?" upita on prilično oštro.
     Smatra da i dalje pregovaram sa još nekim, pomisli Bredli. Što je savršena istina...
     "Dajte mi jednu nedelju. Ali mogu vam reći smesta - sasvim sam siguran da se niko ne može približiti vašoj ponudi."
     "Znam", reče Kato i zatvori aktovku. "Imate li primedbi - Edit, Donalde?"
     "Ne", reče Edit, "izgleda da ste na sve mislili." Donald ne reče ništa, već samo klimnu u znak slaganja. Čudan je to ortakluk, reče Bredli u sebi, i ne naročito srećan. Smesta mu se dopao Donald, koji je delovao kao topla, blaga vrsta osobe. Ali Edit je bila tvrda i dominantna - gotovo agresivna; očigledno je ona bila šef.
     "A kako je ono divno čudo od deteta koje vam je slučajno kćerka?" upita Kato Krejgove kada su se spremali da pođu. "Prenesite joj da je volim."
     "Hoćemo", odvrati Donald. "Ada je dobro i uživala je u putovanju do Kjota. Bila je to mala promena u odnosu na istraživanja Mandelbrotovog skupa."
     "A šta je zapravo", upita Bredli, "taj Mandelbrotov skup?"
     "Mnogo lakše je pokazati ga nego opisati", odgovori Donald. "Zašto nas ne posetite? Voleli bismo da vas provedemo po našem studiju - zar ne, Edit? Naročito ukoliko budemo radili zajedno - kao što se nadam."
     Samo je Kato primetio Bredlijevo trenutno oklevanje. Onda se ovaj nasmeši i odgovori: "Uživaću u tome - idem za Škotsku sledeće nedelje i mislim da bih to mogao da uklopim. Koliko vam je stara kćerka?"
     "Ada ima gotovo devet godina. Ali ako je upitate za starost, verovatno će vam reći 8,876545 godina."
     "Bredli se nasmeja. "Ona zaista zvuči kao čudo od deteta. Nisam siguran da sam u stanju da se suočim sa njom."
     "I to je", reče Kato, "čovek koji je preplašio oktopoda od pedeset tona. Nikada neću razumeti te Amerikance."

18. U IRSKOM VRTU

     "Kada sam bio dečačić", reče Patrik O'Brajan čežnjivo, "voleo sam da dolazim ovde gore i gledam čarobne slike. Delovale su mnogo blistavije - i mnogo zanimljivije - od stvarnog sveta napolju. U to vreme nije bilo televizije - a putujući bioskop u šatri dolazio je u selo otprilike jednom mesečno."
     "Ne verujte ni reč, Jasone", reče Donald Krejg. "Pat nema sto godina."
     Iako bi mu Bredli dao otprilike sedamdeset pet, O'Brajen je možda bio dobro zašao u osamdesete. Znači, mora da je rođen tokom tridesetih godina prošlog veka - možda čak i dvadesetih. Svet njegove sopstvene mladosti već je delovao nezamislivo daleko; svako preterivanje bilo je majušno, naročito po irskim standardima.
     Pat tužno zavrte glavom i nastavi da povlači kabl koji je okretao velika sočiva na pet metara iznad njihovih glava. Na mat belom stolu oko koga su stajali, travnjaci, cvetnjaci i pošljunčane staze zamka Konroj izvodili su elegantne piruete.
     Sve je bilo neprirodno blistavo i oštro i Bredli je lako mogao da zamisli kako je za dečaka ova divna stara mašina sigurno preobražavala poznati spoljašnji svet u začaranu zemlju iz bajki.
     "Prava je šteta, gospodin Bredli, što gospodin Donald ne prepoznaje istinu kada je čuje. Mogao bih da mu pričam priče o starom gospodaru - ali čemu?"
     "Pričaš ih Adi, u svakom slučaju."
     "Naravno - i ona mi veruje, pametna devojčica."
     "A i ja - ponekad. Kao onu o lordu Dansaniju."
     "Tek pošto ste proverili kod oca Mekmalena."
     "Dansani? Pisac?" upita Bredli.
     "Da - čitali ste ga?"
     "Ovaj - ne. Ali bio je veliki prijatelj dr Biba - prvog čoveka koji se spustio do dubine od pola milje. Tako sam čuo za ime."
     "Pa, trebalo je da čitate njegove priče - naročito one o moru. Pat kaže da je često dolazio ovamo da igra šah sa lordom Konrojem."
     "Dansani je bio velemajstor Irske", dodade Patrik. "Ali bio je i veoma dobar čovek. I zato je stalno puštao starog lorda da pobeđuje - što je bilo pravo. Kako bi on voleo da igra protiv vašeg kompjutera! Naročito zato što je napisao priču o mašini za igranje šaha."
     "Zaista?"
     "Pa - ne baš mašini; možda o đavolčiću."
     "Kako se zove? Moram da je nađem."
     "'Gambit tri mornara' - ah, eno je tamo. Trebalo je da pogodim."
     Starčev glas primetno je omekšao kada je mali čamac uplovio u vidno polje. Klizio je po lenjivim krugovima na središtu jezera srednje veličine, a njegov jedini putnik delovao je u potpunosti zadubljeno u knjigu.
     Donald Krejg podiže svoj ručni kom i šapnu: "Ado - imamo posetioca - bićemo dole za koji tren." Udaljena prilika mlitavo mahnu rukom i nastavi da čita. Onda je brzo otišla u daljinu kako je Donald zumirao sočiva camere obscure.
     Sada je Bredli video da je jezero približno oblika srca, povezano sa manjim, kružnim jezercetom tamo gde je trebalo da bude vrh srca. Ovaj se sa svoje strane otvarao u treće i mnogo manje jezerce, takođe kružno. Bio je to neobičan raspored i očigledno tu odnedavno; travnjaci su i dalje nosili ožiljke mašina za kopanje.
     "Dobro došli na jezero Mandelbrot", reče Patrik, sa primetnim nedostatkom oduševljenja. "I pazite, gospodin Bredli - ne nagovarajte je da vam ga objasni."
     "Ne verujem", reče Donald, "da će biti potrebno ikakvo nagovaranje. Ali, hajde da siđemo i da proverimo."
     Dok joj je prilazio otac sa dva pratioca, Ada uključi motor majušnog čamca; pokretala ga je mala sunčana ploča i jedva da je bio u stanju da prati lagani ritam njihovih koraka. Nije se uputila pravo prema njima, već je upravila čamac duž središnje ose glavnog jezera, pa kroz uski kanal koji ga je povezivao sa manjim satelitom. Brzo ga je prešla i čamac uđe u treće i najmanje jezero. Iako je plovilo sada bilo na svega par metara od njih, Bredli nije mogao da čuje motor. Njegova inženjerska duša odobravala je takvu delotvornost.
     "Ado", reče Donald Krejg, vičući preko sve manjeg prostranstva vode. "Ovo je posetilac o kome sam ti pričao - gospodin Bredli. On će nam pomoći da izvadimo Titanik."
     Ada, koja se sada pripremala da uđe u luku, obznani da je svesna njegovog prisustva samo kratkim klimanjem. Poslednje jezero - zapravo ne više od malog bazena koga bi pretrpalo tuce pataka - bilo je povezano sa sidrišnom kućicom dugačkim, uskim kanalom.
     Ovaj je bio savršeno prav i Bredli shvati da se pruža tačno duž središnje ose tri spojena jezera. Sve je to očigledno bilo planirano, iako nije mogao da zamisli radi čega. Prema zagonetnom osmehu na Patrikovom licu on pogodi da stari vrtlar uživa u njegovoj zbunjenosti.
     Kanal je sa obe strane bio oivičen divnim čempresima, višim od dvadeset metara. Bilo je to, pomisli Bredli, poput minijaturne verzije Tadž Mahala. To remek delo video je samo jednom, nakratko, pre mnogo godina, ali nikada nije zaboravio predivni prizor.
     "Vidiš, Patriče, sva su stabla sasvim dobro - i pored onoga što si tvrdio."
     Vrtlar napući usne i kritički se zagleda u niz stabala.
     Pokazao je na nekoliko koja se, u Bredlijevim očima, nisu ni po čemu razlikovala od ostalih.
     "Možda će biti potrebno da se ova ponovo zasade", reče on. "Ne recite da vas nisam upozorio - i gospođu."
     Sada su stigli do sidrišne kućice na kraju kanala oivičenog drvećem i stali da čekaju da Ada dovrši lagani prilazak. Kada je bila na samo metar rastojanja, iznenada se čulo histerično kevtanje i nešto što je veoma podsećalo na malu krpu za brisanje poda iskoči iz čamca i baci se na Bredlijeva stopala."
     "Ukoliko se ne mičete", reče Donald, "možda će zaključiti da ste bezopasni i ostaviti vas u životu."
     Dok mu je majušni kernski terijer sumnjičavo njuškao stopala, Bredli je pažljivo posmatrao njegovu gospodaricu. Primetio je, sa odobravanjem, pažljivi način na koji je Ada privezala čamac, iako je to bilo potpuno nepotrebno; bila je, to je već mogao da kaže, izuzetno dobro organizovana mlada dama - prava suprotnost svom histeričnom ljubimčetu, koje se u trenutku prestrojilo u isplaženo umiljavanje.
     Ada podiže Ledi jednom rukom i zagrli kuče dok je posmatrala Bredlija pogledom otvorene radoznalosti.
     "Hoćete li nam zaista pomoći da podignemo Titanik?" upita ona.
     Bredli se, u neprilici, prebaci sa noge na nogu, izbegavajući taj zbunjujući pogled.
     "Nadam se", rekao je, izvrdavajući otvoren odgovor. "Ali ima mnogo stvari o kojima najpre treba da porazgovaramo." A ovo, dodade on nemo, nije ni vreme ni mesto. Moraće da pričeka dok se ne pridruže gospođi Krejg, a tom susretu nije se baš u potpunosti radovao.
     "Šta si to čitala u čamcu, Ado?" upita on lako, pokušavajući da promeni temu.
     "Zašto hoćeš da znaš?" odvrati ona pitanjem. Bilo je to savršeno uglađeno pitanje, bez ikakvog nagoveštaja nepristojnosti. Bredli se još petljao sa pronalaženjem odgovarajućeg odgovora kada se Donald Krejg žurno umeša: "Bojim se da moja kćerka nije imala mnogo vremena da stekne prikladne društvene manire. Ona smatra da u životu postoje važnije stvari. Kao što su fraktali i neeuklidovska geometrija."
     Bredli pokaza na kuče.
     "Ovo mi ne deluje mnogo geometrijski."
     Na njegovo iznenađenje, Ada mu podari šarmantni osmeh.
     "Trebalo bi da vidite Ledi kada se osuši posle kupanja, pa joj dlake štrče u svim pravcima. Onda sačinjava predivan 3-D fraktal."
     Vic je potpuno promašio Bredlija, ali se on pridruži opštem smehu. Ada je imala iskupljujuću osobinu smisla za humor; mogao bi da je zavoli - sve dok bude pamtio da prema njoj postupa kao prema nekom dvaput starijem nego što izgleda.
     Uz silnu smelost, on se usudi na još jedno pitanje.
     "Taj broj, '1,999', napisan na sidrištu", reče on. "Pretpostavljam da se odnosi na slavni program tvoje majke za kraj stoleća."
     Donald Krejg se zakikota.
     "Lep pokušaj, Jasone; to većina pretpostavlja. Iznesi mu to polako, Ado."
     Strašna gospođica Krejg odloži kuče na travu, a ovo otrčka da istražuje podnožje najbližih čempresovih stabala. Bredli je imao neugodan osećaj da Ada pokušava da mu odmeri koeficijent inteligencije pre odgovora."
     "Ukoliko pažljivo pogledate, gospodin Bredli, videćete da je pred brojem znak minusa, a iznad poslednje devetke tačka."
     "Pa?"
     "Znači da je to, u stvari, minus jedan zarez devet devet devet devet - u beskraj."
     "Amin", ubaci Pat.
     "Zar ne bi bilo jednostavnije napisati minus dva?"
     "Upravo ono što sam ja rekao", zakikota se Donald Krejg.
     "Ali nikada ne recite to pravom matematičaru."
     "Mislio sam da ste vi jedan od njih - i to prilično dobar."
     "Bože, ne - u poređenju sa Edit ja sam samo preturač bajtova sa čupavim zglavcima."
     "I sa ovom mladom damom, pretpostavljam. Znate, počinjem da se osećam van svog elementa. A u mom zanimanju to nije dobra zamisao."
     Adin smeh pomogao je da se ukloni neobični osećaj nelagodnosti koji je Bredlija obuzeo poslednjih nekoliko minuta. Postojalo je nešto turobno u vezi sa čitavim ovim mestom - nešto zlokobno, što se uzdizalo odmah iza obzorja svesti. Nije vredelo pokušavati sa usredsređivanjem na to svesnim činom volje - varljivi tračak spomena bežao je čim bi pokušao da ga dokuči.
     Moraće da čeka; izići će sam kada bude spreman.
     "Pitali ste me koju knjigu sam čitala, gospodin Bredli..."
     "Molim te, zovi me Jason..."
     "...pa, evo je."
     "Trebalo je da pogodim. I on je bio matematičar, zar ne? Ali stidim se da priznam da nikada nisam čitao Alisu. Naš najbliži ekvivalent jeste Čarobnjak iz Oza."
     "Čitala sam i to, ali Dodžson - Kerol - je mnogo bolji. Kako bi se njemu ovo dopalo!"
     Ada mahnu prema jezerima neobičnog oblika i sidrišnoj kućici sa zagonetnim natpisom.
     "Vidite, gospodin Bred... gospodine Jasone - to je daleki zapad. Minus dva je beskonačnost M-skupa - iza nje nema apsolutno ničeg. Ono duž čega sada koračamo jeste Šiljak - a ovo jezerce je poslednji od podskupova na negativnoj strani. Jednog dana posadićemo ivicu od cveća - zar ne, Pate? - koja će vam dočarati predstavu fantastičnih pojedinosti oko glavnih krila. A tamo, preko, na istoku - šiljak na kome se spajaju dva veća jezera - to je dolina morskih konjica, na minus zarez sedam četiri pet. Koordinatni početak - nula, nula - razume se - jeste u središtu velikog jezera. Skup se ne prostire toliko daleko na istok; šiljak na Prelazu slonova - tamo preko, odmah ispred zamka - nalazi se u okolini plus nula zarez dva sedam tri."
     "Prihvatiću to kako si rekla", odgovori Bredli, u potpunosti izgubljen. "Znaš savršeno dobro da nemam ni najblažu ideju o čemu govoriš."
     To nije bilo u potpunosti istina: bilo je dovoljno očigledno da su Krejgovi iskoristili svoje bogatstvo da bi oblikovali ovaj predeo u obliku neke bizarne matematičke funkcije. To je delovalo kao prilično bezopasna opsesija; bilo je mnogo gorih načina za trošenje novca, a mora da je meštanima obezbedilo poprilično posla.
     "Mislim da je dovoljno, Ado", reče Donald Krejg sa mnogo više čvrstine nego što je do tada pokazivao. "Hajde da najpre pružimo gospodinu Jasonu priliku da ruča - pre nego što ga naglavce bacimo u M-skup."
     Napuštali su aveniju oivičenu stablima, tamo gde se uski kanal otvarao u najmanje jezero, kada Bredlijev mozak otvori svoje zaptivene zdence. Razume se - mirno vodeno prostranstvo, čamac, čempresi - sve su to bili ključni elementi Beklinove slike!
     Neverovatno da nije ranije shvatio...
     Opčinjujuća muzika Rahmanjinova stade da navire iz dubina njegovog uma - umirujuća, poznata, ohrabrujuća. Sada kada je prepoznao uzrok slabašnog nemira, senka mu se odigla sa duha.
     Čak i kasnije, nijednom nije ozbiljno poverovao da je posredi bilo predosećanje.

19. DIŽITE TITANIK

     Lagano, uz oklevanje, hiljade tona metala počeše da se komešaju, poput nekog podmorskog čudovišta probuđenog iz sna.
     Eksplozivni naboji koji su pokušavali da ga iščupaju sa morskog dna odigli su ogromne oblake mulja, koji su skrivali olupinu u uskovitlanoj izmaglici.
     Decenijama stari zahvat blata poče da popušta; ogromne lopatice odigoše se sa okeanskog dna. Titanik otpoče uspon prema svetu koji je napustio pre jednog dugog ljudskog veka.
     Na površini, more je već ključalo od komešanja daleko u dubini. Iz vrtloga pene izroni vitka katarka - i dalje noseći vranino gnezdo iz koga je Frederik Flit davno telefonom javio kobne reči: "Ledeni breg pravo napred!"
     A onda prova poput noža zaseče naviše - uništena nadgradnja - čitavo prostranstvo paluba - divovska sidra za čije je pokretanje bila potrebna zaprega od dvadeset konja - tri tornja dimnjaka i patrljak četvrtog - silna litica čelika, izbušena okruglim prozorima - i, najzad:

     TITANIK
     LIVERPUL

     Ekran monitora se isprazni. U studiju nastade trenutna tišina, izazvana mešavinom zapanjenosti, poštovanja i čistog divljenja pred specijalnim efektima filma.
     Rupert Parkinson, kome reči nikada nisu nedostajale, tužno primeti: "Plašim se da neće biti baš tako dramatično. Razume se, kada je film napravljen, nisu znali da je brod u dva dela. Niti da su svi dimnjaci nestali - iako je to trebalo da bude očigledno."
     "Da li je istina", reče domaćin Kanala deset, Markus Kilford - 'Ljigavac' ili 'Ubica radosti' za svoje neprijatelje, kojih je bila čitava legija - "da je model korišćen u filmu koštao više od originalnog broda?"
     "Čuo sam tu priču - moglo bi biti istina, s obzirom na inflaciju."
     "A vic..."
     "Da bi bilo jeftinije spustiti nivo Atlantika? Verujte mi, prepričavanje toga me zamara!"
     "Onda ga neću pominjati, razume se", reče Kilford, vrteći zloglasni monokl koji mu je bio zaštitni znak. Mnogi su verovali da ta razmetljiva antika služi samo za hipnotisanje gostiju i da nema baš nikakvih optičkih svojstava. Odeljenje za fiziku Kraljevskog koledža u Londonu čak je izvelo kompjutersku analizu odraženih slika kada bi ovaj uhvatio svetlosti studija i tvrdilo da je to ustanovilo sa sigurnošću od 95 odsto. Stvar bi bila konačno rešena tek kada bi neko zaista uspeo da ukrade taj predmet, ali svi dotadašnji pokušaji završili su neuspehom. Činilo se da je ovaj neodvojivo prikačen za Markusa, a on je upozorio nesuđene kidnapere da je opremljen minijaturnim uređajem za samouništenje. Ukoliko bi se ovaj aktivirao, on ne bi bio odgovoran za posledice. Razume se, baš niko mu nije verovao.
     "U filmu", produži Markus, "nešto se nejasno govori o upumpavanju pene u trup da bi se olupina digla. Da li bi to upalilo?"
     "Zavisi od toga kako bi bilo urađeno. Pritisak je toliko ogroman - četiri stotine puta veći od atmosferskog! - da bi sve obične pene smesta kolabirale. Ali u suštini isti ishod dobijamo našim mikrosferama - svaka sadrži svoj mali mehur vazduha."
     "Jesu li dovoljno jake da izdrže taj ogromni pritisak?"
     "Da - probajte samo da razbijete koju!"
     Parkinson rasu pregršt staklenih klikera preko stočića za kafu u studiju. Kilford podiže jedan i zazvižda sa neglumljenom zapanjenošću.
     "Jedva da ima ikakvu težinu!"
     "Poslednja reč tehnike", odgovori Parkinson ponosno. "A testirane su sve do dna Marijanskog kanala - tri puta dublje od Titanika."
     Kilford se okrete drugim gostima.
     "Mogli ste da iskoristite ovo na Meri Rouz, tamo 1982. - zar ne, doktore Tornli?"
     Pomorski arheolog zavrte glavom.
     "U stvari, ne - bio je to u potpunosti drugačiji problem. Meri Rouz nalazila se u plićaku i naši ronioci bili su u stanju da postave mrežu ispod nje. Onda ju je podigla najveća plovna dizalica na svetu."
     "Bilo je to prilično rizično, zar ne?"
     "Da - mnogi ljudi zamalo što nisu doživeli srčani udar kada su metalne veze popustile."
     "To mogu da poverujem. Taj trup stoji na Sautemptonskom doku već četvrt veka - i još nije spreman za javnu izložbu. Hoćete li na Titaniku obaviti brži posao - pod pretpostavkom da ga zaista izvučete?"
     "Svakako; posredi je razlika između drveta i čelika. More je imalo vekove vremena da se upije u drvenariju Meri Rouz - nikakvo čudo da su potrebne decenije da se iz nje izvuče. Sve drvo na Titaniku je nestalo - o tome ne treba da se brinemo. Naš problem je rđa; a na toj dubini ima je veoma malo, zahvaljujući hladnoći i nedostatku kiseonika. Najveći deo olupine je u jednom od dva stanja: izvanredno - ili užasno."
     "Koliko će vam tih malih... mikrosfera... biti potrebno?"
     "Oko pedeset milijardi."
     "Pedeset milijardi! A kako ćete ih spustiti tamo dole?"
     "Vrlo jednostavno. Bacićemo ih."
     "Sa po malim tegom prikačenim za svaku - još pedeset milijardi?"
     Parkinson se nasmeši, mada prilično oporo.
     "Ne baš. Naš gospodin Emerson izumeo je tehnike toliko jednostavne da niko ne veruje da će upaliti. Imaćemo cevi koje će voditi od površine do olupine. Voda će biti ispumpana - i naprosto ćemo sipati mikrosfere u nju sa vrha, a skupljati ih na dnu. Biće im potrebno svega par minuta da obave to putovanje."
     "Ali sigurno neće..."
     "Oh, moraćemo da koristimo posebne vazdušne komore na oba kraja, ali u suštini posredi će biti neprekidni proces. Kada stignu, mikrosfere će se pakovati u blokove, svaki po jedan kubni metar zapremine. To će dati plovnost od jedne tone po jedinici - pogodna veličina za rukovanje uz pomoć robota."
     Markus Kilford okrete se već dugo ćutljivom arheologu.
     "Dr Tornli", upita on, "mislite li da će delovati?"
     "Pretpostavljam", reče ovaj uz oklevanje, "ali nisam stručnjak za te stvari. Neće li ta cev morati da bude veoma jaka da bi izdržala ogromni pritisak na dnu?"
     "Nema problema; koristićemo isti materijal. Kako to kaže slogan moje kompanije: SA STAKLOM MOŽETE DA UČINITE SVE ŠTA GOD..."
     "Nemojte više reklama, molim vas!"
     Kilford se okrete prema kameri i svečano objavi, iako sa titrajem u oku: "Mogu li da iskoristim ovu priliku za poricanje zlobnih glasina da je gospodin Parkinson primećen u garderobi BBC-a kako mi pruža kutiju za cipele punu već upotrebljavanih novčanica."
     Svi se nasmejaše, iako je iza debelog stakla kontrolne sobe producent prošaptao svom pomoćniku: "Ukoliko još samo jednom upotrebi taj vic, posumnjaću da je istina."
     "Mogu li da postavim jedno pitanje?" reče dr Tornli neočekivano. "Kako stoji stvar sa vašim... da tako kažem... takmacima? Mislite li da će vas oni preduhitriti?"
     "Pa, nazovimo ih prijateljskim takmacima."
     "Zaista?" reče Kilford skeptično. "Ko god iznese svoj deo na površinu prvi, pokupiće sav publicitet."
     "Mi na stvar gledamo dugoročno. Kada naši unuci dođu na Floridu da bi ronili po Titaniku, njih neće biti briga da li smo ga podigli 2012. ili 2020. - iako se, razume se, nadamo da stignemo za stogodišnjicu."
     On se okrete arheologu.
     "Gotovo da poželim da odaberemo Portsmaut i da uredimo istovremeno otvaranje. Bilo bi lepo imati Nelsonovu Viktoriju, Meri Rouz Henrija VIII i Titanik jedno uz drugo. Četiri stotine godina britanske brodogradnje. Kakva zamisao."
     "I ja bih otišao tamo", reče Kilford. "Ali sada bih voleo da postavim nekoliko ozbiljnijih pitanja. Najpre, i dalje se mnogo priča o - ovaj, svetogrđe izgleda prejaka reč, ali šta biste rekli ljudima koji Titanik smatraju grobnicom i kažu da bi ga trebalo ostaviti na miru?"
     "Poštujem njihovo gledište, ali sada je malčice kasno. Do njega se ronilo već stotinama puta - kao i do bezbrojnih drugih brodova koji su potonuli uz velike gubitke života. Ljudi se, izgleda, protive samo u slučaju Titanika! Koliko je putnika izginulo na Meri Rouz, dr Tornli? A da li se iko pobunio zbog vaših radova?"
     "Oko šest stotina - gotovo polovina stradalih na Titaniku - i to na brodu koji je bio znatno manji! Ne - nikada nismo imali ozbiljnih pritužbi; zapravo, čitava zemlja je odobravala tu operaciju. Na kraju krajeva, uglavnom je finansirana od strane privatnih fondova."
     "A druga tačka koju mnogi ne shvataju", dodade Parkinson, "jeste da je, zapravo, vrlo malo ljudi izginulo na samom Titaniku; većina je skočila u more i tamo se podavila ili posmrzavala."
     "Nema izgleda da se nađu tela?"
     "Baš nikakvih. Tamo dole ima mnogo veoma gladnih stvorenja."
     "Pa, drago mi je što smo se otresli te turobne teme. Ali postoji nešto možda još važnije..."
     Kilford podiže jednu od malih staklenih sfera i zavrte je između palca i kažiprsta.
     "Sipaćete milijarde ovakvih kuglica u more. Neizbežno će ih mnogo biti pogubljeno. Šta je sa ekološkim dejstvom?"
     "Vidim da ste čitali literaturu 'Plavog Mira'. Pa, neće biti nikakvog dejstva."
     "Čak ni kada budu nanete na obalu - i plaže nam prekrije razbijeno staklo."
     "Voleo bih da ustrelim prepisivača koji je skovao tu frazu - ili da ga zaposlim kod sebe. Najpre, biće potrebni vekovi - možda milenijumi - da se ove sfere raspadnu. I, molim vas, upamtite od čega su napravljene - od silikata! Znači, kada se najzad budu raspale, shvatate li u šta će se pretvoriti? U onog dobro poznatog zagađivača plaža - pesak!"
     "Dobra poenta. Ali šta je sa drugim primedbama? Pretpostavimo da ih pojede riba ili neka morska životinja?"
     Parkinson podiže jednu mikrosferu i zavrte je između prstiju isto onako kako je to učinio Kilford.
     "Staklo je potpuno neotrovno - hemijski inertno. Svako stvorenje dovoljno veliko da proguta jednu od ovih kuglica neće biti ni najmanje povređeno."
     I on ubaci sferu u usta.
     Iza komandne table producent se okrete Roju Emersonu.
     "To je bilo sjajno - ali i dalje mi je žao što niste i vi učestvovali."
     "Parki se dobro snašao i bez mene. Mislite li da bih uspeo da ubacim imalo više reči od jadnog dr Tornlija?"
     "Verovatno ne. I bio je to dobar štos, da proguta mikrosferu - ne verujem da bih ja uspeo. Kladim se da će ih od sada svi zvati Parkijeve pilule."
     Emerson se nasmeja. "Ne bih bio iznenađen. A od njega će tražiti da ponovi taj čin svaki put kada se bude pojavio na televiziji."
     On pomisli kako je nepotrebno da doda da je, pored mnogobrojnih drugih talenata, Perkinson bio prilično dobar amater mađioničar. Čak i sa stop kadrom, niko neće biti u stanju da opazi šta se stvarno dogodilo sa pilulom.
     A postojao je još jedan razlog zbog koga mu se više dopadalo da ne učestvuje u panel diskusiji. Bio je stranac, a ovo su bila porodična posla.
     Iako su ih razdvajali vekovi, Meri Rouz i Titanik imali su mnogo toga zajedničkog. Obe lađe predstavljale su spektakularni trijumf britanskog brodograditeljskog genija - koje su potopili jednako spektakularni primeri britanske nesposobnosti.