Prvi deo: PRELUDIJUM

1. LETO '74.

     Mora da postoje bolji načini, govorio je sebi Jason Bredli, za proslavu dvadeset prvog rođendana od prisustvovanja masovnoj sahrani: ali bar u sve to nije bio emotivno uključen. Pitao se da li su rukovodilac operacije DŽENIFER ili njegovi pratioci iz CIA-e ikada saznali imena šezdeset trojice ruskih mornara koje su sada predavali dubinama.
     Čitava ceremonija delovala je u potpunosti nestvarno, a prisustvo ekipe kamermana pružalo je dodatnu dimenziju fantastičnosti. Jasonu se javio utisak da je statista u nekom holivudskom filmu i da će svakog časa neko povikati: "Snima se!" dok su omotani leševi klizili u more. Na kraju krajeva, bilo je sasvim moguće - čak verovatno - da je Hauard Hjuz bio lično u avionu koji je kružio iznad njih pre par sati. Ukoliko to nije bio Stari, mora da je posredi bio neki drugi budža iz Suma Korporacije; niko drugi nije znao šta se dešava na tom samotnom potezu Tihog okeana, hiljadu kilometara severozapadno od Havaja.
     Što se toga tiče, čak ni operativni tim Glomar Eksplorera - pažljivo izolovan od ostatka posade - nije znao ništa o misiji dok se nije već našao na moru. To da pokušavaju dotad neprevaziđenu operaciju spasavanja bilo je očigledno, a vešti kladioci naginjali su verovanju da je reč o izgubljenom osmatračkom satelitu. Niko nije ni sanjao da će podići čitavu rusku podmornicu iz vode sa dve hiljade hvati dubine - sve skupa sa nuklearnim bojevim glavama, šifrarnicima i kriptografskom opremom. I, razume se, posadom...
     Sve do tog jutra - da, baš je to bio rođendan i po! - Jason nikada nije video smrt. Možda ga je morbidna radoznalost naterala da se prijavi kao dobrovoljac kada su sanitetlije zatražile pomoć za iznošenje tela iz mrtvačnice. (Planeri u Langliju mislili su na sve; obezbedili su frižidere za tačno stotinu tela.) Zapanjio se - i osetio olakšanje - kada je otkrio kako je većina leševa dobro očuvana posle šest godina na dnu Tihog okeana. Mornari zarobljeni u hermetičnim odeljcima, gde ih nikakav grabljivac nije mogao dohvatiti, delovali su kao da su usnuli. Jason oseti kako bi, da samo zna na ruskom da kaže: "Probudite se!", to neodoljivo uzviknuo.
     Na brodu je u svakom slučaju bilo nekoga ko je znao ruski i govorio ga je divno, jer čitava pogrebna služba držana je na tom jeziku; tek sada, na samom kraju, korišćen je engleski kada je kapelan Eksplorera došao do završnih reči koje su išle uz sahrane na moru.
     Nastala je duga tišina posle završnog "Amin", koju je sledila kratka zapovest počasnom vodu. A onda, dok je jedan po jedan mornar klizio preko ruba, poče muzika koja će opsedati Jasona Bredlija do kraja života.
     Bila je tužna, pa ipak nimalo nalik nijednoj pogrebnoj melodiji koju je ikada čuo; u laganom, neumoljivom toku sadržavala je svu silinu i tajanstva mora. Jason nikada nije bio mnogo maštovit mladić, ali ipak je imao utisak da osluškuje zvuk talasa što večno marširaju uz neku kamenitu obalu. Proći će mnogo godina pre nego što sazna koliko je prikladno ta muzika bila odabrana.
     Tela su bila opterećena teškim balastom, tako da su ulazila u vodu nogama napred uz najmanji moguć pljusak. Potom su trenutno nestajala; stići će do konačnog boravišta nedirnuta, pre nego što ajkule koje su kružile po okolini stignu da ih unakaze.
     Jason se pitao da li su istinite glasine da će filmski snimak ceremonije biti poslat u Moskvu kada za to dođe čas. Bio bi to civilizovani gest - ali i pomalo dvosmislen. A sumnjao je da će ga bezbednost odobravati, koliko god da se vešto obradi.
     Kada je poslednji mornar vraćen moru, opčinjavajuća muzika pretočila se u tišinu. Kao da se tog časa osećaj usuda koji je toliko dana visio nad Eksplorerom rasplinuo, poput maglenog fronta razvejanog vetrom. Dugi trenutak vladala je potpuna tišina; onda jedna jedina reč, "Voljno", dođe iz razglasnog sistema - ne na uobičajeni oštri način, već tako tiho da je prošlo neko vreme pre nego što se stroj vojnika u stavu mirno poremetio i počeo da se osipa.
     A sada, pomisli Jason, mogu da priredim rođendansku zabavu kako priliči. Nije ni sanjao da će jednog dana ponovo koračati tom palubom - na drugom moru i u drugom veku.

2. BOJE BESKRAJA

     Donald Krejg mrzeo je te posete, ali znao je da će se nastaviti sve dok su oboje u životu; ako ne kroz ljubav (da li je ikada postojala?), onda bar kroz samilost i zajednički bol.
     Zbog toga što je toliko teško videti ono očigledno, prošli su meseci pre nego što je shvatio pravi razlog svog nespokoja. Klinika Torington bila je više nalik na de luks hotel nego na centar za lečenje psihičkih poremećaja, na svetskom glasu. Ovde se nikada nije umiralo; medicinski ležajevi nikada nisu gurani od bolničkih soba do operacionih sala; nije bilo doktora u belim mantilima koji su pavlovljevski reagovali na svoje bipere, pa čak ni bolesnici nikada nisu nosili bolnička odela. Pa ipak, to je, u suštini, bila bolnica; i to bolnica u kojoj je petnaestogodišni Donald gledao kako mu se otac bori za dah dok je polako umirao od prve od dve velike pošasti koje su harale dvadesetim vekom.
     "Kako joj je jutros, Dolores?" upita on sestru, pošto se prijavio na recepciji.
     "Baš je vesela, gospodine Krejg. Tražila je da je povedem u kupovinu - želi da kupi novi šešir."
     "Kupovinu! To je prvi put da makar samo upita za izlazak!"
     Trebalo je da Krejgu bude drago, pa ipak, on oseti titraj nezadovoljstva. Edit sa njime nikada ne bi progovorila; zaista, izgledalo je da uopšte nije svesna njegovog prisustva: gledala je kroz njega kao da ga uopšte nema.
     "Šta je rekao dr Džaferdži? Je li bezbedno da iziđe iz klinike?"
     "Bojim se da nije. Ali to je dobar znak: ponovo počinje da se zanima za svet oko sebe."
     Novi šešir, pomisli Krejg. Bila je to tipično ženska reakcija - ali nije bila nimalo tipična za Edit. Uvek se odevala - pa, pre racionalno nego moderno, zadovoljavajući se time da haljine naručuje na uobičajeni način, telekupovinom. Nekako nije mogao da je zamisli u nekoj ekskluzivnoj Mejferovoj trgovini, okruženu kutijama sa šeširima, ukrasnim papirom i predusretljivim prodavcima, ali ako je to želela, onda neka joj bude; sve je bilo dobro što će joj pomoći da pobegne iz matematičkog lavirinta koji je, sasvim bukvalno, bio beskonačnih dimenzija.
     A gde je bila sada, u svojim beskrajnim istraživanjima? Kao i obično, sedela je pogrbljena u stolici za ljuljanje, dok se na metar širokom ekranu koji je preovlađivao zidom njene odaje gradila slika. Krejg je video da je u modu visoke rezolucije - svih dve hiljade linija - tako da je čak i superkompjuter radio do iznemoglosti kako bi obojio po piksel svakih nekoliko sekundi. Nepažljivom posmatraču izgledalo bi da je slika zamrznuta u delimično dovršenom stanju; tek pažljivo razgledanje pokazalo bi da dno donje linije lagano mili preko ekrana.
     "Otpočela je taj program", prošapta sestra Dolores, "rano juče izjutra. Razume se, nije tu sedela sve vreme. Sada dobro spava, čak i bez sredstava za umirenje."
     Slika nakratko zatrepta, kada je jedna linija skaniranja dovršena, a nova počela da mili sleva nadesno preko ekrana.
     Sada je bilo prikazano više od 90 procenata slike; donji deo, koji se i dalje generisao, pokazaće malo toga zanimljivog.
     Iako je Donald Krejg gledao desetinama - ne, stotinama - puta kako se stvaraju te slike, one nikada nisu izgubile moć da ga opčine. Deo toga poticao je od znanja da posmatra nešto što ljudsko oko nikada nije videlo - niti će ikada ponovo videti, ukoliko koordinate nisu snimane u kompjuteru. Bilo kakva nasumična potraga za izgubljenom slikom bila bi daleko zaludnija od potrage za usamljenim zrncetom peska u svim pustinjama sveta.
     A gde je sada bila Edit, u svojim beskrajnim istraživanjima? On baci pogled na mali ekran ispod glavnog monitora i proveri veličinu ogromnih brojeva koji su marširali preko njega, brojka za neumitnom brojkom. Bili su grupisani po pet da bi ih ljudsko oko lakše obuhvatilo, iako nije bilo načina da to učini i ljudski um.
     ...Šest, sedam, osam grupa - ukupno četrdeset brojeva. To je značilo...
     On obavi brzi mentalni proračun - zanemarena veština u ovo doba, na šta je bio neizmerno ponosan. Ishod je bio upečatljiv, ali ga nije iznenadio. U ovim razmerama, prvobitna osnovna slika bila je mnogo veća od Galaksije. A kompjuter je mogao da nastavi da je proširuje, sve dok ne postane veća od kosmosa, iako bi pri tom uvećanju računanje makar i samo jedne zasebne slike moglo trajati godinama.
     Donald Krejg je dobro razumeo zbog čega je Džordž Kantor, pronalazač (ili je bio izumitelj?) brojeva iza beskonačnosti, proveo poslednje godine života u mentalnoj bolnici. Edit je pošla prvim koracima tog istog beskrajnog puta, uz pomoć mašinerije koja je prevazilazila snove svih matematičara devetnaestog veka. Kompjuter koji je stvarao te slike izvodio je bilione operacija u sekundi; za nekoliko sati, obradiće više brojeva nego čitava ljudska rasa, još od kako je prvi kromanjonac počeo da broji kamenčiće na podu pećine.
     Iako se likovi koji su se otvarali nikada nisu tačno ponavljali, ulazili su u malu grupu lako prepoznatljivih kategorija. Bile su tu višekrake zvezde šestog, osmog i većeg stepena simetrije; spirale koje su ponekad podsećale na trupove slonova, a u drugim prilikama na pipke oktopoda; crne amebe povezane mrežama izvitoperenih pipaka; facetne, složene oči insekata... zbog toga što apsolutno nije bilo nikakvog osećaja razmere, neke slike stvarane na ekranu mogle su se podjednako dobro protumačiti kao bizarne galaksije - ili mikrofauna u kapi barske vode.
     I ponovo, zauvek, dok je kompjuter povećavao stepen uvećanja i zaranjao dublje u geometrijske bezdane koje je istraživao, prvobitni neobični oblik - nalik čupavom broju '8' oborenom na bok - u kome je sadržan sav taj kontrolisani haos, opet će se pojaviti. Onda će beskrajni krug ponovo otpočeti, iako sa varijacijama toliko finim da su uzmicale oku.
     Svakako, pomisli Donald Krejg, Edit mora da shvati, nekim delom svog uma, da je zarobljena u beskrajnoj petlji. Šta se dogodilo divnom mozgu koji je izumeo i konstruisao faga '99, što ju je, u ranim časovima 1. januara 2000, nakratko učinilo jednom od najslavnijih žena na svetu?
     "Edit", reče on blago, "ja sam, Donald. Postoji li nešto što mogu da učinim?"
     Sestra Dolores gledala ga je sa nedokučivim izrazom lica. Nikada se nije stvarno ponašala neprijateljski, ali njenim pozdravima uvek je nedostajala toplina. Ponekad se pitao da li njega okrivljuje za Editino stanje.
     Bilo je to pitanje koje je i sam postavljao sebi svakoga dana u mesecima posle tragedije.

3. POBOLJŠANA KLOPKA ZA MIŠEVE

     Roj Emerson smatrao je sebe, sa pristojnom tačnošću, srazmerno dobroćudnim, ali postojala je jedna stvar zbog koje je uistinu mogao da se razbesni. Dogodila mu se prilikom nastupa na televiziji, za koji se zakleo da će mu biti poslednji; u jednoj emisiji koja je išla u sitne sate voditelj ga je, sa sračunatom zlobom, upitao: "Naravno, načelo talasnog brisača veoma je jednostavno. Kako to da ga već neko nije izmislio?" Ton voditeljevog glasa savršeno je jasno pokazivao njegovo mišljenje: "Razume se da sam to i ja mogao da smislim, da nisam imao važnija posla."
     Emerson se uzdrža od iskušenja da odgovori: "Samo da ste imali priliku, siguran sam da biste postavili Ajnštajnu, Edisonu ili Njutnu isto pitanje." Umesto toga, odgovorio je prilično blago: "Pa, neko je morao da bude prvi. Izgleda da sam ja bio taj srećnik."
     "Šta vas je navelo na tu pomisao? Jeste li iznenada iskočili iz kade i viknuli: 'Eureka'?"
     Da nije bilo domaćinovog ciničnog držanja, pitanje bi bilo prilično bezazleno. Razume se, Emerson ga je čuo hiljadama puta ranije. On se prebaci na automatski režim i pritisnu dugme 'pokret'.
     "Ono što me je navelo na tu pomisao - iako to tada nisam shvatio - bila je vožnja brzim patrolnim čamcem obalske straže u okolini Ki Vesta, tamo negde '03..."
     Iako ga je dovelo do slave i bogatstva, Emerson se čak i sada radije nije prisećao nekih vidova tog putovanja. U to vreme činilo mu se kao dobra zamisao - kratko krstarenje, zadovoljstva radi, starim stazama koje je utabao Hemingvej, na poziv rođaka u obalskoj straži. Kako bi Ernest bio zapanjen onim što je predstavljalo predmet njihovih antikrijumčarskih aktivnosti - blokovima kristala, otprilike veličine kutije za šibice, koji su stizali iz Hong Konga preko Kube. Ali ti TIM-ovi - terabajtne interaktivne mikrobiblioteke - ostavili su toliko američkih izdavača bez posla, da je kongres izvukao iz prašine zakon koji je datirao još iz cvetnih dana prohibicije.
     Da, zvučalo je veoma privlačno - dok je još bio na terra firma. Ono što je Emerson zaboravio (ili se rođak nije pobrinuo da mu kaže) bilo je da krijumčari najradije rade tokom najgorih meteoroloških prilika koje su mogli naći, izuzev zalivskog uragana.
     "Bilo je to gadno putovanje, a jedina stvar koje sam se potom sećao bila je naprava na mostu koja je dozvoljavala kormilaru da vidi pred sobom, uprkos bujicama kiše i raspršene morske vode koje su pljuštale po nama.
     Bio je to naprosto stakleni disk koji se okretao velikom brzinom. Voda se nije mogla zadržati na njemu duže od delića sekunde, pa je zbog toga uvek bio savršeno providan.Tada sam pomislio da je to daleko bolje od brisača vetrobranskog stakla na kolima; a onda sam sve zaboravio."
     "Koliko je dugo ta zaboravnost potrajala?"
     "Stidim se da kažem. Oh, možda nekoliko godina. Onda sam jednog dana vozio kroz gadni pljusak po nekom seoskom kraju u Nju Džerziju, kada su mi se brisači iznenada zaglavili: morao sam da siđem sa puta i stanem sve dok oluja nije prošla. Proveo sam tu možda jedno pola sata; a na kraju tog vremena, čitava stvar bila mi je bistra u glavi."
     "Toliko je ukupno bilo potrebno?"
     "Plus svaki cent do koga sam mogao da dođem i dve godine po sedam dana nedeljno, svakog dana po petnaest sati u mojoj garaži. (Emerson bi možda dodao: "I moj brak", ali podozrevao je da domaćin to već zna. Bio je znamenit zbog svojih pomnih pripremnih istraživanja.)
     "Vrteti ceo vetrobran - ili makar i jedan njegov deo - očigledno nije bilo praktično. Odgovor su bile vibracije; ali koje vrste?
     Najpre sam pokušao da pokrećem čitav vetrobran kao membranu zvučnika. To je u svakom slučaju uklanjalo kišu, ali dolazilo je do problema sa bukom. Zato sam prešao na ultrazvuk; bili su potrebni kilovati snage - a svi psi po susedstvu sasvim bi pomahnitali. Još gore, malo vetrobrana je izdržalo duže od nekoliko sati pre nego što se pretvorilo u stakleni prah.
     Onda sam probao infrazvuk. On je radio bolje - ali je izazivao gadnu glavobolju posle nekoliko minuta vožnje. Iako ga niste mogli čuti, mogli ste ga osetiti.
     Mesecima sam tapkao u mestu i gotovo sam odustao od čitave stvari, kada sam shvatio svoju grešku. Pokušavao sam da vibriram čitavu masivnu ploču bezbednosnog multipleks stakla - ponekad čitavih deset kilograma. A trebalo mi je samo da aktiviram tanki spoljašnji sloj; iako je debeo samo nekoliko mikrona, držaće kišnicu podalje od sebe.
     I tako sam pročitao sve što sam našao o površinskim talasima, pretvaračima, usaglašavanju impedanse..."
     "Auf! Možemo li da dobijemo sve te reči u jednom slogu?"
     "Iskreno, ne. Samo mogu da kažem da sam otkrio način da usredsredim niskoenergetske vibracije na veoma tanki površinski sloj, ostavljajući glavnu masu vetrobrana nedirnutu. Ukoliko želite pojedinosti, upućujem vas na osnovne patente."
     "Drago nam je što smo sa vama popričali tome, gospodine Emersone. A sada, naš sledeći gost..."
     Možda zbog toga što je intervju upriličen u Londonu, gde radovi novoengleskih transcendentalista nisu bili svakodnevno štivo, Emersonov domaćin nije uspeo da uspostavi vezu sa svojim slavnim imenjakom. Nijedan američki voditelj intervjua, razume se, nije propuštao priliku da pohvali Roja (ni u kakvom srodstvu, bar koliko mu je bilo poznato) zbog toga što je izumeo apokrifnu poboljšanu klopku za miševe. Automobilska industrija zaista je utabala put do njegovih vrata: u nekoliko godina, gotovo svi svetski milioni metronomskih oštrica zamenjeni su brisačem vetrobrana sa soničnim talasima. Još važnije, izbegnuto je na hiljade saobraćajnih nesreća zahvaljujući poboljšanju vidljivosti tokom vožnje po lošem vremenu.
     Dogodilo se da je prilikom testiranja poslednjeg modela svoga izuma Roj Emerson napravio novi proboj - i ponovo je imao sreće da se toga niko nije setio pre njega.
     Njegov mercedes-hidro iz '04 kružio je u blaženoj tišini niz Park Aveniju, u skladu sa slavnim sloganom: 'Možete piti naše izduvne gasove!' Centar grada kao da je zahvatio monsun: uslovi su bili savršeni za probu talasnog brisača 'tip V'. Emerson je sedeo pored vozača - više nije sam vozio, razume se - i tiho diktirao primedbe dok je podešavao elektroniku.
     Izgledalo je kao da kola klize kroz kišom zapljuskivane zidine staklenog kanjona. Emerson se u istovetnim uslovima vozio i stotinama puta ranije, ali tek sada ga je ono što je bilo zaslepljujuće očigledno pogodilo parališućom snagom.
     Kada mu se vratio dah, on reče u kolakom: "Daj mi Džoa Vikrama."
     Njegovog advokata, koji se sunčao na jahti pored Velikog Koralnog Grebena, poziv je donekle iznenadio.
     "Ovo ima da te košta, Roj. Upravo sam se spremao da izvučem sabljarku."
     Emerson nije bio raspoložen za takve beznačajnosti.
     "Reci mi, Džo - da li patent pokriva sve primene - a ne samo vetrobranska stakla?"
     Džon je zvučao povređeno nagoveštenom kritikom.
     "Razume se. Zbog toga sam dodao član o adaptivnim kolima, pa se može automatski podesiti na bilo koji oblik i veličinu. Razmišljaš o novom tipu sunčanih naočara?"
     "Zašto da ne? Ali imao sam na umu nešto malčice veće. Kao što znaš, brisač ne samo što skida vodu - on stresa svaku prljavštinu koja se tamo već nalazi. Sećaš li se kada si poslednji put video kola sa stvarno prljavim vetrobranom?"
     "Ne, kada si to već pomenuo."
     "Hvala: to je sve što sam želeo da znam. Srećan ribolov."
     Roj Emerson se zavali u sedište i obavi u glavi par proračuna. Pitao se da li svi vetrobrani svih kola u gradu Njujorku mogu po površini da se uporede sa staklom jedne jedine zgrade pored koje je sada vozio.
     Upravo se pripremao da uništi čitavu jednu profesiju: vojske perača prozora uskoro će tražiti druge poslove.
     Sve do sada, Roj Emerson bio je samo milioner. Uskoro će postati stvarno bogat.
     I dosađivaće se...

4. SINDROM STOLEĆA

     Kada su časovnici otkucali ponoć 31. decembra 1999, teško da je uopšte bilo obrazovanih ljudi koji nisu shvatali da dvadeset prvi vek neće početi još čitavu godinu dana. Nedeljama su svi mediji objašnjavali da zbog toga što je zapadni kalendar otpočeo godinom 1, a ne 0, dvadeseti vek mora da traje još dvanaest meseci.
     Bilo je svejedno; psihološki efekat te tri nule bio je previše moćan, a fin-de-siFcle ugođaj previše obuhvatan. Ovo je bio onaj bitni vikend; 1. januar 2001. biće antiklimaks, izuzev za nekolicinu zaljubljenika u stare SF filmove.
     Postojao je i jedan veoma praktičan razlog zbog koga je 1. januar 2000. stvarno bio bitan datum, a taj razlog nikome nije mogao pasti na pamet pre samo četrdeset godina. Počev od šezdesetih, sve veći i veći deo računovodstvenih poslova na svetu preuzimali su kompjuteri, a sada je taj proces bio, uopšte uzev, dovršen. Milioni optičkih i elektronskih memorija držali su uskladištene bilione transakcija - bukvalno sve poslove planete.
     I, razume se, većina unosa nosila je datum. Kada se otvorila poslednja decenija veka, nešto poput udarnog talasa prošlo je kroz svet finansija. Iznenada, i prekasno, shvatilo se da većini tih datuma nedostaje jedan vitalni sastojak.
     Ljudski bankarski činovnici koji su obavljali ono što se i dalje nazivalo 'knjigovodstvo' retko su se zamajavali da napišu '19' ispred dve brojke za godinu koje su uneli. Ono se držalo za nešto što se podrazumeva; bila je to stvar zdravog razuma. A zdravi razum, na nesreću, bio je ono što je kompjuterima tako očigledno nedostajalo. Sa prvom zorom godine '00, nebrojeni elektronski moroni reći će sebi: "'00 je manje od '99. Prema tome, danas je ranije nego juče - za tačno devedeset devet godina. Preračunajmo sve hipoteke, zaduženja, kamatne račune po toj osnovi..." Ishod će biti međunarodni haos dotad neviđenih razmera, koji će pomračiti sva ranija dostignuća Veštačke Gluposti - čak i crni ponedeljak 5. juna 1995, kada je neispravan čip u Cirihu povisio bankarsku kamatu na 150 posto umesto 15 posto.
     Nije bilo dovoljno programera na svetu da provere sve milijarde finansijskih dokumenata koje su postojale i da dodaju čarobni prefiks '19' tamo gde je to bilo potrebno. Jedino rešenje bilo je stvoriti naročiti softver koji će moći da obavi taj zadatak tako što će biti ubrizgan - poput dobroćudnog virusa - u sve uključene programe.
     Tokom poslednjih godina stoleća, većina svetskih programera vrhunske klase uključena je u trku oko razvoja 'vakcine '99'; to je postalo neka vrsta svetog grala. Nekoliko neispravnih verzija objavljeno je još 1997. - i zbrisalo one kupce koji su požurili da ih probaju pre nego što su napravili valjane rezervne kopije.
     Advokati su lepo zaradili od potonjih tužbi i protivtužbi.
     Edit Krejg pripadala je malom panteonu slavnih žena-programera, koji je počinjao Bajronovom tragičnom kćerkom Adom, ledi Lavlejs, nastavio se preko kontraadmirala Grejs Hoper i kulminirao dr Suzanom Kalvin. Uz pomoć samo desetak asistenata i jednog Superkreja, ona je dizajnirala četvrt miliona redova koda programa DVE NULE koji će pripremiti svaki dobro organizovan finansijski sistem da bi se bezbedno suočio sa dvadeset prvim vekom. Umeo je čak da se snađe i sa loše organizovanim sistemima i da ubacuje kompjuterski ekvivalent crvenih zastavica na tačkama opasnosti, tamo gde bi ljudski upliv mogao i dalje biti neophodan.
     Bilo je baš dobro što je taj 1. januar 2000. padao u subotu; veći deo sveta imao je čitav vikend da se oporavi od mamurluka - i da se pripremi za trenutak istine u ponedeljak izjutra.
     Sledeća nedelja dočekala je rekordni broj bankrotstava među firmama čiji su spiskovi pod stavkom 'računi za naplatu' u trenutku pretvoreni u đubre. Oni dovoljno mudri da investiraju u DVE NULE preživeli su, a Edit Krejg je postala bogata, slavna - i srećna.
     Od to troje samo će bogatstvo i slava potrajati.

5. CARSTVO STAKLA

     Roj Emerson nikada nije očekivao da će postati bogat, tako da se nije valjano pripremio za sve te muke. Najpre je naivno zamišljao da će moći da unajmi stručnjake da mu se staraju za bogatstvo koje se brzo uvećavalo, ostavljajući ga da radi šta mu drago u slobodno vreme. Uskoro je otkrio da je to samo delimično istina: novac je mogao da obezbedi slobodu, ali je dovodio sa sobom i odgovornost. Postojale su nebrojene odluke koje je samo on mogao doneti, a razočaravajući broj časova morao se traćiti sa advokatima i računovođama.
     Na pola puta do svoje prve milijarde, on je postao predsedavajući saveta. Kompanija je imala samo pet direktora - njegovu majku, starijeg brata, mlađu sestru, Džoa Vikrama i njega.
     "Zašto ne i Dijana?" upitao je on Džoa.
     Njegov advokat pogleda ga preko naočara koje su mu, kako je ponosito verovao, davale izgled posebnosti u ovo doba desetminutne korektivne hirurgije oka.
     "Roditelji, braća i sestre tvoji su za večnost", reče on. "Žene dolaze i odlaze - ti bi trebalo to da znaš. Razume se, nije reč o tome da ti predlažem..."
     Džo je bio u pravu; Dijana je zaista otišla, kao i Gledis pre nje. Bio je to prilično prijateljski, iako skup odlazak, a kada su potpisani poslednji dokumenti, Emerson se izgubio u radionicu na nekoliko meseci. Kada se ponovo pojavio (bez ikakvih novih izuma, jer je bio previše zauzet otkrivanjem načina kako da upravlja svojom divnom novom opremom da bi je zaista upotrebljavao), Džo ga je čekao sa novim iznenađenjem.
     "Neće ti oduzeti mnogo vremena", reče on, "a velika je počast. Parkinsonovi su jedna od najcenjenijih firmi u Engleskoj, osnovana pre više od dve stotine godina. A to je prvi put uopšte da primaju direktora spolja - da i ne pominjemo strance."
     "Ha! Pretpostavljam da im je potrebno još kapitala."
     "Razume se. Ali to je u obostranom interesu - a oni te stvarno poštuju. Znaš šta si učinio za staklarske poslove širom sveta."
     "Hoću li morati da nosim cilindar i... kako ono beše... kamašne?"
     "Samo ako želiš da budeš predstavljen na dvoru, što ti oni lako mogu srediti."
     Na svoje prilično iznenađenje, Roj Emerson je otkrio da je novo iskustvo bilo ne samo prijatno nego i podsticajno. Sve dok nije stupio u upravni odbor Parkinsonovih i počeo da dolazi na njegove dvomesečne sastanke u londonskom Sitiju, mislio je da zna nešto o staklu. Veoma brzo je uvideo svoju grešku.
     Čak i obično prozorsko staklo, koje je čitavog života uzimao zdravo za gotovo - i koje je stvorilo najveći deo njegovog bogatstva - imalo je istoriju koja ga je zapanjila.
     Emerson se nikada nije pitao kako se ono proizvodi, pretpostavljajući da se istiskuje iz rastopljene sirovine između džinovskih valjaka.
     Tako je zaista i bilo, sve tamo do sredine dvadesetog veka - a dobijenim grubim pločama trebalo je posvetiti sate skupog glačanja. Onda je neki ludi Englez rekao: zašto ne bismo pustili da čitav posao obave sila teže i površinski napon? Neka staklo pluta na reci rastopljenog metala: to će mu automatski dati savršeno glatku površinu...
     Posle nekoliko godina i nekoliko miliona funti, njegove kolege odjednom su prestale da se smeju. Preko noći, 'flot staklo' istrebilo je sve druge metode proizvodnje.
     Na Emersona je taj deo istorije tehnologije ostavio veliki utisak, jer je prepoznao paralelu sa sopstvenim probojem. I bio je dovoljno pošten da prizna da je sve to zahtevalo daleko više hrabrosti i predanosti od njegovog skromnog izuma. Bio je to lep primer razlike između genija i talenta.
     Takođe ga je opčinila drevna stakloduvačka veština, koju tehnologija nije u potpunosti zamenila, a verovatno nikada i neće. Čak je otišao u posetu Veneciji, koja je sada nemirno strepela iza svojih nasipa u holandskom stilu, i zurio u prefinjena čudesa muzeja stakla. Ne samo da je bilo nemoguće zamisliti kako su neka od njih proizvedena - bilo je nemoguće zamisliti kako su čak i preneta nedirnuta sa mesta na kome su nastala. Izgledalo je da nema granica stvarima koje se mogu uraditi sa staklom, a novi načini upotrebe i dalje su se otkrivali posle dve hiljade godina.
     Taj posebni sastanak odbora bio je jedan od najdosadnijih među onima koje je Emerson pamtio i on je tokom njega bukvalno sanjario, diveći se obližnjoj kupoli katedrale svetog Pavla sa jednog od retkih mesta koja su preživela trgovačku pohlepu i arhitektonski vandalizam. Još dve tačke dnevnog reda, a one mogu da budu na bilo koju temu; potom će svi poći na izvrstan ručak koji ih je čekao u apartmanu u potkrovlju.
     Reči 'četiri stotine atmosfera' nateraše ga da digne pogled. Ser Rodžer Parkinson čitao je pismo koje je držao kao da je posredi neka vrsta do tada nepoznatog insekta. Emerson brzo prelista sopstvenu debelu fasciklu materijala vezanog za dnevni red i nađe svoj primerak.
     Bio je odštampan na upečatljivom obrascu za memorandume, ali uobičajeno dugačko formalno ime nije mu ništa značilo; međutim, primetio je sa odobravanjem da je adresa bila Linkolns In Filds. Na dnu lista, poput diskretnog kašljucanja, stajao je ispis: 'Osnov. 1803', slovima jedva vidljivim golim okom.
     "Ne daju ime klijenta", reče mladi (trideset pet godina u najmanju ruku) Džordž Parkinson. "Zanimljivo."
     "Ko god da je to", ubaci se Vilijem Parkinson-Smit - tajno obožavana crna ovca porodice, vrlo omiljen kod kanala ogovaranja zbog čestih domaćih potresa, "izgleda da ne zna šta hoće. Zašto bi tražio fakture za toliki opseg veličina? Od milimetarskog poluprečnika, za ime božje, pa do pola metra."
     "Ta gornja veličina", reče Rupert Parkinson, slavni učesnik u trkama jahti, "podseća me na one japanske ribarske plovke koje talasi nose po čitavom Tihom okeanu. Čine sjajne ornamente."
     "Na pamet mi pada samo jedan način upotrebe za najmanju veličinu", reče Džordž zlokobno. "Fuziona energija."
     "Besmislica, ujače", umeša se Glorija Vindzor-Parkinson (srebrna na 100 metara, olimpijada 2004). "Od laserskog aktiviranja odustalo se pre toliko godina - a mikrosfere za to bile su sićušne. Čak bi i milimetar bio preveliki - ukoliko ne želite domaću H-bombu."
     "Osim toga, pogledajte zahtevane količine", reče Arnold Parkinson (svetski autoritet za prerafaelovsku umetnost). "Dovoljno da se popuni Albert Hol."
     "Nije li to naslov neke pesme od Bitlsa?" upita Vilijem. Nastade zamišljena tišina, zatim hitro grabljenje tastatura. Glorija je, kao i obično, bila prva.
     "Lep pokušaj, Bile. To je sa Narednika Pejpera - 'Dan u životu'. Nisam imala pojma da voliš klasičnu muziku."
     Ser Rodžer pusti da se proces slobodnih asocijacija nastavi bez zaustavljanja. Mogao je smesta okončati sastanak odbora podizanjem jedne obrve, ali bio je previše mudar da bi to učinio - za sada. Znao je koliko često su ta asociranja - 'moždane oluje' - dovodila do ključnih zaključaka, čak i odluka, koje prosta logika nikada ne bi otkrila. A čak i kada bi omašila, pomagala su članovima porodice rasutim po čitavom svetu da se bolje međusobno upoznaju.
     Ali Roj Emerson (nazvan Amerom) bio je taj koji će, jednom nadahnutom pretpostavkom, zapanjiti Parkinsonove. Poslednjih nekoliko minuta u zaleđu njegovog uma obrazovala se jedna ideja. Rupertovo pominjanje japanskih ribarskih plovaka dalo je prvi nejasni nagoveštaj, ali ništa se ne bi izrodilo bez jedne od onih izuzetnih podudarnosti kakve nijedan romanopisac sa imalo samopoštovanja ne bi dopustio u svom književnom delu.
     Emerson je sedeo gotovo suočen sa portretom Bejzila Parkinsona, 1874-1912. A svi su znali gde je on umro, iako su tačne okolnosti predstavljale predmet legende - i najmanje jednog sudskog procesa.
     Bilo je onih koji su govorili da je pokušao da se preruši u ženu, ne bi li uspeo da uđe u jedan od poslednjih čamaca za spasavanje. Drugi su ga videli u živoj raspravi sa glavnim konstruktorom Endrjusom, u potpunosti nezainteresovanog za ledenu vodu koja mu se dizala oko članaka. Ova verzija smatrana je - bar u porodici - za daleko verovatniju. Ta dva blistava inženjera uživala bi jedan u društvu drugog tokom poslednjih minuta svojih života.
     Emerson pročisti grlo, malo nervozno. Možda pravi budalu od sebe...
     "Ser Rodžere", reče on. "Upravo mi je pala na pamet jedna luda zamisao. Svi ste videli propagandu i spekulacije u vezi sa stogodišnjicom, sada kada je ostalo samo pet godina do 2012. Par miliona kugli od kaljenog stakla bilo bi upravo onoliko koliko treba za posao o kome svi govore.
     Mislim da je naša tajanstvena mušterija krenula po Titanik."

6. NOĆ ZA DUGO SEĆANJE

     Iako je najveći deo ljudske rase video delo njegovih ruku, Donald Krejg nikada neće biti tako slavan kao njegova žena. Pa ipak, znanje programiranja učinilo ga je jednako bogatim i susret im je bio neizbežan, jer oboje su koristili superkompjutere da bi rešili probleme osobene za kraj dvadesetog veka.
     Sredinom devedesetih, filmski i TV studiji iznenada su shvatili da se suočavaju sa krizom koju niko do tada nije predvideo, iako je trebalo da bude očigledna godinama ranije. Mnoga od klasičnih bioskopskih dela - glavna blaga ogromne industrije zabave - postajala su bezvredna, zbog toga što je sve manje i manje ljudi moglo da podnese da ih gleda. Milioni gledalaca isključivali bi se zgađeno pred vesternom, trilerom sa Džejmsom Bondom, komedijom Nila Sajmona, ili nekom dramom o suđenju - iz razloga koji bi bio nezamisliv pre samo jednog pokolenja. Prikazivali su ljude kako puše.
     Epidemija side iz devedesetih godina bila je samo delom odgovorna za tu revoluciju u ljudskom ponašanju. Druga kuga dvadesetog veka bila je dovoljno jeziva, ali od nje je stradalo samo nekoliko postotaka od ukupnog broja onih koji su umirali, jednako užasno, od bezbrojnih bolesti što ih je otpočinjao duvan. Donaldov otac bio je među njima, te je tako bilo izvesne poetske pravde u činjenici da mu je sin zgrnuo pravo bogatstvo 'čišćenjem' klasičnih filmova da bi se mogli prikazati novoj publici.
     Iako su neki bili toliko ovenčani dimom da su bili van svakog iskupljenja, u iznenađujućem broju slučajeva vešto kompjutersko procesiranje moglo je da ukloni nepristojne cilindre iz ruku i usta glumaca i da zbriše pepeljare sa stolova. Tehnike koje su naizgled bez ikakvih šavova stopile stvarne i izmišljene svetove u takvim filmovima-međašima kao što je Ko je smestio zeki Rodžeru? imale su bezbrojne druge primene - ne sve legalne. Međutim, za razliku od video ucenjivača, Donald Krejg je mogao da tvrdi kako obavlja korisnu društvenu funkciju.
     Sreo je Edit tokom prikazivanja prečišćene Kazablanke, a ona mu je smesta pokazala kako ju je mogao popraviti. Iako su se u branši šalili da se oženio sa Edit zbog njenih algoritama, spajanje je bilo uspešno i na ličnom i na profesionalnom planu. Ili bar tokom prvih nekoliko godina...

     "Ovo će biti vrlo jednostavan posao", reče Edit Krejg kada su poslednje poruke skliznule sa monitora. "Ima samo četiri scene u čitavom filmu koje predstavljaju problem. A kakvo će uživanje biti rad u dobroj staroj crno-beloj tehnici!"
     Donald je i dalje bio ćutljiv. Film ga je potresao više nego što je hteo da prizna i obrazi su mu i dalje bili vlažni od suza. Šta je to, upita se on, što me toliko pogađa? Činjenica da se sve to zaista desilo i da su imena svih stotina ljudi koje je gledao kako umiru - makar i u studijskom oživljavanju - i dalje pamćena? Ne, moralo je posredi biti nešto više od toga, zato što nije bio od one vrste ljudi koji lako plaču...
     Edit ništa nije primetila. Pozvala je prvu obeleženu scenu na ekranu monitora i zamišljeno posmatrala stop kadar.
     "Počinjemo sa sličicom 3751", reče ona. "Evo ga - čovek pali cigaru - čovek na desnom ekranu isto - kraj na sličici 4432 - čitava sekvenca četrdeset pet sekundi - koji su zahtevi mušterije u pogledu cigara?"
     "OK, ako je istorijska nužnost; seti se retrospektive o Čerčilu? Nema načina da se pretvaramo kako on nije pušio."
     Edit se kratko nasmeja na onaj način, više nalik na kevtaj, koji je Donalda sada sve više nervirao.
     "Nikada nisam bila u stanju da zamislim Vinstona bez cigare - a moram reći da izgleda da je cvetao od njih. Na kraju krajeva, živeo je do devedesete."
     "Imao je sreće; pogledaj jadnog Frojda - godine agonije pre nego što je zatražio od svog doktora da ga ubije. A pred kraj, toliko je smrdeo da čak ni njegov pas nije hteo da mu priđe."
     "Onda, ne misliš da se grupa milionera iz 1912. kvalifikuje kao 'istorijska nužnost'?"
     "Ne, osim ako ne utiče na priču - a ne utiče. I zato glasam za čišćenje."
     "Vrlo dobro - algoritam 6 će to izvesti, sa dva potprograma."
     Editini prsti nakratko zaplesaše nad tastaturom dok je unosila naredbu. Naučila je da nikada ne dovodi u pitanje partnerove odluke u tim stvarima; i dalje je bio previše emocionalno vezan, iako je sada prošlo već skoro dvadeset godina otkako je posmatrao kako mu se otac bori za još jedan udisaj.
     "Sličica 6093", reče Edit. "Kartaroš čerupa bogate žrtve.
     Neki od onih sleva imaju cigare, ali ne mislim da će to mnogi primetiti."
     "Slažem se", odgovori Donald, uz nešto oklevanja. "Ako možemo da isečemo onaj oblak dima zdesna. Pokušaj da ga jednom prođeš algoritmom za izmaglicu."
     Bilo je to čudno, pomisli on, kako jedna stvar može da dovede do druge, pa do sledeće, pa do sledeće - i konačno do cilja koji na prvi pogled nema nikakve vidljive veze sa početnom tačkom. Naizgled teško rešiv problem eliminisanja dima i vraćanja skrivenih piksela na delimično uništenim slikama doveo je Edit do sveta teorije haosa, diskontinualnih funkcija i transeuklidovskih metageometrija.
     Odatle je hitro prešla na fraktale, koji su dominirali matematikom poslednje decenije dvadesetog veka. Donald je počinjao da se brine zbog vremena koje je provodila istražujući neobične i divne imaginarne predele, bez ikakve praktične vrednosti - po njegovom mišljenju - za bilo koga.
     "Dobro", produži Edit, "da vidimo kako se potprogram 55 snalazi sa time. A sada sličica 9873 - neposredno pošto su naleteli na breg, ali još ne shvataju da je brod osuđen. Onaj čovek se igra parčetom leda na palubi - ali pogledaj posmatrače sleva."
     "Nije vredno truda. Dalje."
     "Sličica 21.397. Nema načina da sačuvamo ovu scenu! Ne samo cigarete, nego i oni poslužitelji što ih puše sigurno nemaju više od šesnaest ili sedamnaest. Srećom, scena nije bitna."
     "Pa, to je lako; naprosto ćemo je iseći. Još nešto?"
     "Ne - osim zvučnog snimka na sličici 52.763 - u čamcu za spasavanje. Iznervirana dama viče: 'Onaj čovek tamo - puši cigaretu! Mislim da je to odvratno, u ovakvom času!' Ali mi ga, zapravo, ne vidimo."
     "Donald se nasmeja."
     "Lep efekat - naročito u takvim okolnostima. Ostavi ga."
     "Slažem se. Ali shvataš li šta to znači? Za čitav posao biće potrebno samo par dana - već smo dovršili analogno-digitalno prebacivanje."
     "Da - ne smemo dozvoliti da izgleda previše lako! Kada ga mušterija želi?"
     "Prvi put da ne bude za prošlu nedelju. Na kraju krajeva, tek je 2007. Još pet godina do stogodišnjice."
     "To me baš zbunjuje", reče Donald zamišljeno. "Zašto tako rano?"
     "Zar nisi gledao vesti, Donalde? Niko još nije ništa obnarodovao, ali ljudi prave planove na duge staze - i pokušavaju da pokupe pare. A mnogo toga moraju da urade - pre nego što budu u stanju da pokupe i Titanik."
     "Nikada nisam uzimao te vesti ozbiljno. Na kraju krajeva, prilično je gadno izrazbijan - i prepolovljen na dva dela."
     "Kažu da će to olakšati čitavu stvar. A moguće je rešiti svaki inženjerski problem - samo ako ubrizgaš u njega dovoljno gotovine."
     Donald je ćutao. Jedva da je čuo Editine reči, jer jedna od scena koje je gledao iznenada mu se ponovo odigrala u sećanju. Kao da ju je opet gledao na ekranu: i sada je znao zašto je plakao u mraku.
     "Zbogom, dragi moj sine", rekao je aristokratski mladi Englez dok je usnuli dečak koji više nikada neće videti oca prebacivan u čamac za spasavanje.
     Pa ipak, pre nego što je umro u ledenim vodama Atlantika, taj čovek je imao i voleo sina - i Donald Krejg mu je zavideo. Čak i pre nego što su počeli da se razilaze, Edit je bila neumoljiva. Dala mu je kćerku; ali Ada Krejg nikada neće imati brata.

7. TREĆI VOĐA

     Iz londonskog Tajmsa (Hardkopi i NjuzSat), 15. april 2007.
     NOĆ KOJU TREBA ZABORAVITI?

     Neki artefakti imaju moć da izlude čoveka. Možda najslavniji primeri jesu Stonhendž, piramide i jezivi kipovi sa Uskršnjih ostrva. Sumanute teorije - čak i kvazireligijski kultovi - cvetali su oko sva tri spomenika.
     Sada imamo još jedan primer te neobične opsednutosti ostacima prošlosti. Za pet godina biće tačno vek od najslavnije od svih pomorskih nesreća, potapanja luksuznog putničkog broda Titanik na njegovom prvom putovanju 1912. Tragedija je nadahnula desetine knjiga i najmanje pet filmova - kao i sramotno slabu pesmu Tomasa Hardija: 'Susretanje para'.
     Sedamdeset tri godine veliki brod počivao je na dnu Atlantika, spomenik za 1500 duša izgubljenih sa njim; činilo se da je van svakog ljudskog dosega. Ali 1985, zahvaljujući revolucionarnom napretku podmorske tehnologije, ipak je otkriven i stotine njegovih tužnih ostataka vraćene su na svetlost dana. Čak i u to vreme, mnogi su na to gledali kao na neku vrstu skrnavljenja.
     Sada, ako je verovati glasinama, preduzimaju se mnogo preduzimljiviji planovi; različiti konzorcijumi - za sada neidentifikovani - obrazovani su da bi se brod podigao i pored znatnih oštećenja.
     Iskreno, takav projekat deluje u potpunosti besmisleno i uzdamo se da nijedan naš čitalac neće biti naveden da ulaže novac u njega.
     Čak i kada bi se svi inženjerski problemi mogli prevazići, šta bi spasioci učinili sa četrdeset ili pedeset hiljada tona starog gvožđa? Podmorski arheolozi znaju godinama da se metalni predmeti - izuzev, razume se, zlata - brzo raspadaju kada se dovedu u dodir sa vazduhom posle dugog boravka pod vodom.
     Zaštita Titanika mogla bi biti skuplja nego njegovo izvlačenje. Nije reč o tome - kao kod Vaze ili Meri Rouz - da je on 'vremenska kapsula' koja nam omogućuje pogled na izgubljeno doba. Dvadeseti vek je valjano - ponekad i previše valjano - dokumentovan. Ne možemo naučiti ništa što već ne znamo na osnovu ostataka sa dubine od četiri kilometara tamo kod Grend Benksa kraj Njufaundlenda.
     Nema potrebe da se ovde ponavlja kako treba pamtiti najbitniju lekciju kojoj nas je podučio Titanik - opasnosti od prevelike samouverenosti, tehnološkog hubrisa. Černobilj, Čelendžer, Lagranž 3 i Eksperimentalni fuzor Jedan pokazali su nam kuda to može da odvede.
     Razume se da ne treba da zaboravimo Titanik. Ali treba ga ostaviti da počiva u miru.

8. PRIVATNI PODUHVAT

     Roj Emerson se dosađivao, kao i obično - iako je to bila činjenica koju je mrzeo da prizna, čak i samome sebi. Bilo je vremena kada je lutao kroz svoju izvanredno opremljenu radionicu, sa blistavim mašinama-alatljikama i kolopletima elektronske opreme, potpuno nemoćan da odluči kojom bi sada želeo da se igra od svojih skupocenih elektronskih igračaka.
     Ponekad bi počeo da radi na projektu koji je predložio neki od bezbrojnih 'Časopisa' u mreži, pridruživši se grupi slično opredeljenih hobista rasutih svuda po svetu. Retko im je znao imena - samo njihove često šaljive pozivne signale - a pazio je da ne obznani sopstveno. Otkako se našao na listi sto najbogatijih ljudi u Sjedinjenim Državama, otkrio je vrednost anonimnosti.
     Međutim, posle nekoliko nedelja poslednji projekat izgubio bi čar novine, pa bi se zato otkačio od nevidljivih kolega, izmenivši pozivnu šifru tako da niko više ne može da stupi u vezu s njim. Nekoliko dana pio bi previše i traćio vreme na istraživanje ličnih poruka, čija bi sadržina zgrozila stare pionire elektronske komunikacije.
     Povremeno - pošto se napaćeni Džoe Vikram isključio - javljao se na oglase u 'Ličnim vestima' koji su ga zanimali. Rezultati su retko bili zadovoljavajući, a nisu ništa doprinosili oporavku njegovog samopoštovanja. Novost da se Dijana upravo ponovo udala jedva da ga je iznenadila, ali ga je ostavila potištenog nekoliko dana, iako je pokušao da je postidi vulgarno skupim venčanim poklonom.
     Stalna igra i nimalo rada načinili su od Emersona jednog vrlo turobnog Roja. A onda, preko noći, poziv Ruperta Parkinsona sa palube trkačkog trimarana na južnom delu Tihok okeana, iznenada mu je izmenio život.
     "Koja ti je telefonska šifra?" bila je neočekivana Rupertova izjava na početku razgovora.
     "Zašto - obično ne marim za to. Ali mogu da se prebacim na NSA 2 ukoliko je stvarno važno. Jedini problem - voli da isecka govor na prekomorskim vezama. I zato ne pričaj prebrzo i ne preteruj sa tim oksfordskim naglaskom."
     "Kembridž, moliću - i Harvard. Hajdemo."
     Usledila je pauza od pet sekundi, ispunjena čudnim pištanjem i cvrkutanjem. Onda se Rupert Parkinson, i dalje prepoznatljiv, iako blago izobličen, vratio na vezu.
     "Čuješ li me? Fino. A sada, sećaš li se poslednjeg sastanka odbora i tačke o staklenim mikrosferama?"
     "Razume se", odgovori Emerson, malo nervozno; opet se pitao da li je napravio budalu od sebe. "Nameravao si da se pozabaviš time. Da li mi je nagađanje bilo ispravno?"
     "Po sred srede, stari moj - da se starinski izrazim. Naši advokati bili su na par skupih ručkova sa njihovim advokatima, pa smo zajednički sabrali neke stvari. Nisu nam otkrili ko im je mušterija, ali to smo sasvim lako pronašli. Britanska video mreža... nije bitno koja... mislila je da će od svega napraviti sjajnu seriju - u realnom vremenu, da bi sve kulminiralo stvarnim podizanjem. Ali izgubili su zanimanje kada su otkrili koliko bi koštalo, i ugovor je otpao."
     "Šteta. A koliko bi koštalo?"
     "Samo izrada dovoljno sfera da se podigne pedeset kilotona, najmanje dvadeset miliona dolara. Ali bio bi to tek početak.
     Moraš da ih spustuš dole, valjano raspoređene. Ne možeš tek da ih istreseš na trup; čak i kada bi tamo ostale, ubrzo bi rasturile brod. A govorim samo o prednjem delu - raznesena krma je drugi problem.
     Onda treba da ga odglaviš sa dna mora - napola je zariven u mulj. To će značiti mnogo posla sa podmorskim vozilima, a nema ih mnogo koja su u stanju da rade na četiri kilometra dubine. Ne verujem da bi mogao da obaviš posao za manje od sto miliona. Možda bi bilo i nekoliko puta više."
     "Znači, posao je otpao. Zašto me onda zoveš?"
     "Mislio sam da nikada nećeš pitati. Malo sam se upustio u privatne poslove; na kraju krajeva, mi, Parkinsonovi, imamo zakonito pravo na to. Pradeda je tamo dole - ili bar njegov prtljag, u kabini tri, desno."
     "U vrednosti od sto megasoma?"
     "Moguće - ali to nije bitno; neke stvari nemaju cenu. Jesi li ikada čuo za Andreu Belinija?"
     "Zvuči kao igrač bezbola."
     "Bio je najveći staklar koga je Venecija ikada stvorila. Do danas ne znamo kako je napravio neke od svojih rukotvorina - kako god bilo, još sedamdesetih godina devetnaestog veka uspeli smo da otkupimo krem kolekcije muzeja staklarstva; na svoj način to je bilo podjednako dragoceno kao elginske skulpture. Godinama su nas iz Smitsonijana molili da im ih pozajmimo, ali uvek smo odbijali - bilo je previše rizično slati tako skupocen tovar preko Atlantika. A onda, više nismo imali izgovor."
     "Divotno - a kad si to već pomenuo, sećam se da sam video ponešto od Belinijevih radova kada sam poslednji put bio u Veneciji. Ali zar neće biti sve u parčićima?"
     "Gotovo sigurno ne: bilo je stručno zapakovano, kao što možeš da zamisliš. Uostalom, hrpe brodskog posuđa preživele su, iako su bile u potpunosti nezaštićene. Sećaš se servisa za ručavanje Vajt Star prodatog na licitaciji kod Sotbija pre nekoliko godina?"
     "Okej - to ću ti poverovati. Ali čini mi se krajnje ekstravagantnim dići čitav brod zbog nekoliko tacni."
     "Razume se. Ali to je jedan od velikih razloga zašto bi Parkinsonovi trebalo da se umešaju."
     "A ostali?"
     "Dovoljno si dugo u ekipi da znaš kako malo publiciteta nikada nije na odmet. Čitav svet bi znao čiji je proizvod obavio podizanje."
     I dalje nije dovoljno dobro, reče Emerson sebi. Parkinsonovi su poslovali veoma lepo - a publicitet po svaku cenu ni u kom slučaju nije bio poželjan. Za mnogo ljudi ta olupina bila je gotovo sveta; one koji su čačkali po njoj svrstavali su u pljačkaše grobova.
     Ali znao je da ljudi često prikrivaju - čak i ne uspevaju da prepoznaju - svoje prave pobude. Otkako je stupio u odbor, upoznao je Ruperta i zavoleo ga, iako teško da bi ga nazvao bliskim prijateljem; za čoveka spolja bilo je teško da se zbliži sa Parkinsonovima.
     Rupert je imao sopstveni nesređeni račun sa morem. Pre pet godina uzelo mu je divnu jahtu Aurora, dugačku dvadeset pet metara, kada joj je neočekivani nalet oluje otrgnuo katarku kod ostrva Scili i razbio je na surovom stenju koje je uzelo toliko žrtava kroz vekove. Čistim slučajem on nije bio na brodu; bila je to rutinska plovidba - od Kovsa do Bristola radi reglaže. Čitava posada je izgubljena - uključujući kapetana.
     Rupert Parkinson nikada to nije u potpunosti preboleo; istovremeno je izgubio brod i, kao što je bilo dobro znano, ljubavnicu. Lik plejboja koji je sada nosio kao samoodbranu bio je samo površinski.
     "Sve je to vrlo zanimljivo, Ruperte. Ali šta tačno imaš na umu? Svakako ne očekuješ da se i ja umešam!"
     "I da i ne. Trenutno, sve je to - kako se ono kaže? - misaoni eksperiment. Voleo bih da se napravi studija izvodljivosti i spreman sam da je lično finansiram. A onda, ako projekat ima imalo smisla, izneću ga na odboru."
     "Ali sto miliona! Kompanija ni u kom slučaju ne bi rizikovala toliko. Deoničari bi nas gurnuli iza rešetaka za tili čas. Da li u buvaru ili ludnicu, to ne znam."
     "Moglo bi biti i skuplje - ali ne očekujem da Parkinsonovi ulože čitav kapital. Možda dvadeset ili trideset miliona. Imam prijatelje koji bi mogli da namaknu toliko."
     "I dalje nije dovoljno."
     "Tačno."
     Nastala je duga tišina, isprekidana samo slabašnim pevuckavim pištanjem sistema za dešifrovanje u realnom vremenu dok je ovaj uzalud tragao za nečim što bi dekodirao.
     "Vrlo dobro", reče Emerson najzad. "Idem pola-pola sa tobom - bar što se tiče izveštaja o izvodljivosti. Ko ti je stručnjak? Da li ga poznajem?"
     "Mislim da ga poznaješ. Jason Bredli."
     "Oh - čovek sa džinovskim oktopodom."
     "To je bila tek vašarska predstava. Ali pogledaj koliko je doprinela njegovom ugledu u javnosti."
     "I njegovim prihodima, ubeđen sam. Jesi li se čuo sa njim? Da li je zainteresovan?"
     "Veoma - ali, sa druge strane, to je slučaj sa svakom firmom za okeanski inženjering. Siguran sam da će neke od njih biti spremne da ulože sopstveni novac - ili bar da rade na neprofitnoj osnovi, čisto za publicitet."
     "Okej - nastavi. Ali iskreno, mislim da je reč o traćenju novca; završićemo sa veoma skupom lektirom kada gospodin Bredli bude završio izveštaj. Ionako ne vidim šta bih sa pedeset hiljada tona, ili koliko već ima, zarđalog starog gvožđa."
     "To prepusti meni - imam još nekoliko zamisli, ali još ne bih da pričam o njima. Ukoliko neke upale, projekat bi se isplatio - na kraju. Možda bi čak mogao da dođeš do profita."
     Emerson je sumnjao da je to 'ti' tek onako izletelo. Rupert je funkcionisao veoma glatko, a tačno je znao šta radi. I svakako je znao da bi njegov slušalac bio u stanju da potpiše čitavu operaciju - kada bi želeo.
     "Još samo jedna stvar", nastavi Parkinson. "Dok ne kažem OK - a to neće biti dok ne dobijem Bredlijev izveštaj - ni reč nikome. Naročito ne ser Rodžeru - misliće da smo ludi."
     "Hoćeš da kažeš", odvrati Emerson, "da postoji i najmanja moguća sumnja u tom pogledu?"

9. PROROCI SA ODREĐENIM UGLEDOM

     Prima: Urednik, Tajms
     Šalje: Lord Oldis od Brajtfonta, OM, Predsednik Emeritusa, svetske asocijacije za naučnu fantastiku

     Dragi gospodine, Vaš treći uvodnik (15. april 07) u vezi sa planovima za podizanje Titanika svedoči o tome kakav je udarac ta katastrofa - ni u kom slučaju najgora u istoriji pomorstva - imala na maštu čovečanstva.
     Jedan neobičan vid te tragedije jeste da je opisana sa đavolskom preciznošću četrnaest godina unapred. Prema klasičnom izveštaju o ovoj katastrofi iz pera Valtera Lorda pod naslovom Nezaboravna noć, još 1898. 'jedan energični autor po imenu Morgan Robertson napisao je roman o slavnom prekoatlantskom putničkom brodu, daleko većem od ijednog do tada izgrađenog. Robertson ga je napunio bogatim i samozadovoljnim ljudima, a onda ga potopio jedne hladne aprilske noći pri sudaru sa ledenim bregom.'
     Taj književni putnički brod bio je gotovo tačno veličine Titanika, a imao je istu brzinu i gaz. Takođe je nosio tri hiljade ljudi i imao je čamaca za spasavanje za samo jedan deo njih...
     Puka podudarnost razume se. Ali postoji jedna sitna pojedinost od koje mi se ledi krv u žilama. Robertson je svoj brod nazvao Titan.
     Voleo bih takođe da skrenem pažnju na činjenicu da su dva pripadnika profesije koju imam čast da predstavljam - pisaca naučne fantastike - otišla na dno sa Titanikom. Jedan, Žak Fitrel, sada je gotovo zaboravljen, i čak mu je i nacionalno poreklo nesigurno. Ali postigao je dovoljno uspeha u trideset sedmoj godini delima kao što su Gospodar dijamanata i Mašina koja misli da je mogao da putuje prvom klasom sa ženom (koja je, poput 97 posto dama iz prve klase i samo 55 posto onih iz treće, preživela potapanje.)
     Daleko slavniji je čovek koji je napisao samo jednu knjigu, Putovanje na druge svetove: romansa budućnosti, izvorno štampanu 1894. To donekle mistično putovanje po Sunčevom sistemu, godine 2000, opisuje antigravitaciju i druga čudesa. Arkam Haus je objavila novo izdanje te knjige na stogodišnjicu njenog prvobitnog izlaska iz štampe.
     Opisao sam autora kao 'slavnog', ali to je krupno potcenjivanje. Ime mu je jedino koje se pojavljuje iznad ogromnog naslova u Njujork Amerikanu za 16. april 1912: 'IZMEĐU 1500 I 1800 MRTVIH'.
     Bio je to multimilioner Džon Džekob Astor, ponekad označavan kao 'najbogatiji čovek na svetu'. Bio je svakako najbogatiji autor naučne fantastike koji je ikada živeo - činjenica koja bi mogla da zgrozi obožavaoce pokojnog Rona L. Habarda, ako ih još ima.
     Počašćen sam da budem, Ser
     Iskreno vaš

     Oldis od Brajtfonta, OM
     Predsednik emeritus, SFWA