Treći deo: BIROKRATA

18.

     Velika Merkatorova karta koja je prekrivala čitav jedan zid bila je vrlo neobična. Sve kopnene oblasti bile su u potpunosti prazne; što se ticalo tvoraca mape, kontinenti nikada nisu istraženi. Ali more je bilo pretrpano pojedinostima, a po njemu su bile mu rasute bezbrojne tačke obojene svetlosti koje je projektovao neki mehanizam unutar zida. Te tačke kretale su se lagano iz sata u sat i pri tom snimale, tako da svako uvežbano oko to može da pročita, migracije svih glavnih jata kitova koja su lutala morima.
     Frenklin je video veliku kartu na desetine puta tokom poslednjih četrnaest godina - ali nikada iz ovog ugla gledanja. Jer sada ju je posmatrao iz direktorske fotelje.
     "Nema potrebe da te upozorim, Voltere", reče njegov bivši gazda, "da preuzimaš Biro u vrlo nezgodno vreme. Negde u sledećih pet godina moraćemo da svodimo račune sa farmama. Ukoliko ne budemo popravili delotvornost, belančevine dobijene iz planktona uskoro će biti značajno jeftinije od onih koje smo mi u stanju da isporučimo.
     A to nam je samo jedan od problema. Položaj osoblja teži je iz godine u godinu - a ova vrsta stvari neće u tome nimalo pomoći."
     On gurnu fasciklu Frenklinu, koji se suvo nasmeši kada je video šta ona sadrži. Oglas je bio dovoljno poznat; pojavio se po svim većim časopisima tokom poslednje sedmice i verovatno je koštao Odeljenje za istraživanje svemira čitavo malo bogatstvo.
     Podvodni prizor neverovatne jasnoće i boja širio se preko dve strane. Ogromna, ljuskava čudovišta, krupnija i gnusnija od onih koja su živela na Zemlji još od razdoblja jure, borila su se po kristalnim dubinama. Frenklin je znao, na osnovu fotografija koje je video, da su ove bile veoma tačno naslikane i nije prebacivao ilustratoru zbog umetničke slobode u pogledu podvodne bistrine.
     Tekst je bio dostojanstven i izbegavao je senzacionalizam; slika je bila dovoljno senzacionalna i nije joj bilo potrebno pojačavanje. Odeljenje za istraživanje svemira, čitao je on, hitno traži mlade ljude kao čuvare i stručnjake za proizvodnju hrane pri iskorišćavanju mora Venere. Taj posao, dodato je, verovatno je najuzbudljiviji i najisplativiji u čitavom Sunčevom sistemu; plata je dobra, a kvalifikacije nisu tako visoke kao što je potrebno za svemirskog pilota ili astrogatora. Posle kratke liste fizičkih i obrazovnih zahteva, oglas se okončavao rečima koje je komisija za Veneru uporno ponavljala poslednjih šest meseci i koje su Frenklina još od početka silno nervirale: POMOZITE DA STVORIMO DRUGU ZEMLJU.
     "U međuvremenu", reče bivši direktor, "problem nam je da održimo u pokretu ovu prvu, dok blistavi mladi ljudi koji bi nam se mogli pridružiti beže na Veneru. A između tebe i mene, ne bih bio iznenađen kada bi Odeljenje za istraživanje svemira zatražilo i neke naše ljude."
     "Ne bi učinili tako nešto!"
     "Zar ne bi - sada? U svakom slučaju, tu je prijava za premeštanje prvog čuvara Mekreja; ukoliko ne možeš da ga nagovoriš da odustane od toga, pokušaj da otkriješ šta ga je navelo da ide."
     Život će u svakom slučaju biti težak, pomisli Frenklin. Džo Mekre bio mu je stari prijatelj; da li je sada mogao da ugrozi to prijateljstv okolnošću da mu je postao pretpostavljeni?
     "Drugi od tvojih malih problema biće kako da zadržiš naučnike pod kontrolom. Lundkvist je gori nego što je Roberts ikada bio; pokrenuo je otprilike šest šašavih projekata, a Roberts nikada nije imao više od jedne genijalne zamisli odjednom. Provodi pola vremena tamo na Ostrvu Čaplje. Možda bi bilo dobra zamisao da odletiš tamo i malo osmotriš stvari. Za to ja nikada nisam imao priliku."
     Frenklin je i dalje pristojno slušao dok je prethodnik nastavljao, uz očigledno olakšanje, da ističe mnoge nedostatke njegovog novog nameštenja. Za većinu je već znao i um mu je sada bio daleko. Razmišljao je kako će prijatno biti da otpočne direktorski posao službenom posetom Ostrvu Čaplje koje nije video skoro pet godina i koje je sadržalo toliko sećanja na njegove prve dane u Birou.

     Dr Lundkvistu je polaskala poseta novog direktora, jer je bio dovoljno prostodušan da se ponada kako bi ova mogla dovesti do povećanja podrške njegovim delatnostima. Ne bi bio toliko oduševljen da je pretpostavio kako je mnogo verovatnije suprotno. Niko nije mogao imati više razumevanja za naučna istraživanja nego Frenklin, ali sada, kada je lično trebalo da odobrava račune, otkrio je da mu se tačka gledanja blago izmenila. Šta god Lundkvist radio, to je moralo da bude od neposredne koristi za Biro. Inače nije dolazilo u obzir - ukoliko ne bude moguće nagovoriti odsek za naučna istraživanja da to preuzme.
     Lundkvist je bio nizak, živahan čovečuljak, čiji su nagli i pomalo trzavi pokreti podsećali Frenklina na vrapca. Bio je entuzijasta od vrste koja se tih dana retko sretala i objedinjavao je pouzdano naučno obrazovanje sa neobuzdanom maštom. Koliko neobuzdanom, to će Frenklin uskoro otkriti.
     Pa ipak, na prvi pogled, delovalo je da je najveći deo posla koji se odigravao u laboratoriji bio rutinske prirode. Frenklin je proveo dosadnih pola sata dok su mu dvojica mladih naučnika objašnjavala metode koje su razvijali da bi se kitovi oslobodili mnogih parazita koji su ih mučili, a onda za dlaku izbegao predavanje o opstetrici kitova. Odslušao je sa više zanimanja najnovije radove o veštačkom osemenjavanju, jer je u prošlosti pomagao u nekim ranim - i često smešno neuspešnim - opitima u tom smeru. Oprezno je omirisao malo veštačke sive ambre i složio se da izgleda baš kao prava stvar. Onda je slušao snimke otkucaja srca jednog kita pre i posle operacije na srcu koja mu je spasla život i pretvarao se da čuje razliku.
     Sve je tu bilo u savršenom redu, baš kao što je i očekivao. Onda ga Lundkvist izvede iz laboratorije i povede pored velikog bazena, govoreći uz put: "Mislim da će vam ovo biti zanimljivije. Tek je u eksperimentalnoj fazi, razume se, ali prilično obećava."
     Naučnik pogleda na sat i promrmlja za sebe: "Još dva minuta; obično se do ovog časa pojavi na vidiku." On pogleda iza grebena, a onda zadovoljno reče: "Ah - eno je."
     Izdužena, crna grba kretala se prema ostrvu i trenutak kasnije Frenklin ugleda tipično zatupasto brizganje pare koje je otkrivalo kita-grbana. Istog trenutka on ugleda drugo, mnogo manje duvanje i shvati da posmatra ženku sa mladunčetom. Bez oklevanja, životinje uđoše kroz uski kanal koji je probijen eksplozivom kroz koral pre mnogo godina da bi brodići mogli da prilaze laboratoriji. Oni skrenuše ulevo do prostranog plimskog bazena koji je tu bio tokom Frenklinove poslednje posete i ostadoše da strpljivo čekaju poput dobro dresiranih pasa."
     Dva laboratorijska tehničara u vetrovkama dovukli su nešto što je ličilo na crevo za gašenje požara do ivice bazena. Lundkvist i Frenklin požuriše da im se pridruže i uskoro je bilo očigledno zbog čega su vetrovke potrebne tog blistavog dana bez ijednog oblačka. Svaki put kada bi kit dunuo dolazilo je do minijaturne kišne oluje i Frenklinu je bilo drago što je mogao da uzajmi zaštitu od kapljica koje su padale i izazivale mučninu.
     Čak je i čuvar retko viđao kitove iz tolike blizine i pod tako idealnim uslovima. Majka je bila dugačka otprilike pedeset stopa i, poput svih grbana, veoma masivno građena. Nije bila lepotica, zaključi Frenklin, a krupne, nepravilne bradavice duž prednjih ivica njenih peraja nisu nimalo doprinosile njenom izgledu. Malo mladunče imalo je otprilike dvadeset stopa dužine i nije delovalo previše srećno u zatvorenom prostoru, jer je bojažljivo kružilo oko nezainteresovane majke.
     Jedan naučnik ispusti neobični, visoki povik, a kit se smesta preturi na bok i izbaci polovinu ispruganog trbuha izvan vode. Izgledalo je da joj ne smeta kada je velika gumena sisaljka stavljena preko sada izložene dojke; zapravo, očigledno je sarađivala, jer je merač rezervoara za prikupljanje beležio zapanjujući dotok.
     "Znate, razume se", objasni Lundkvist, "da ženke izbacuju mleko pod pritiskom, tako da mladi mogu da se prehrane i kada su bradavice potopljene, a da im voda ne dospe u usta. Ali kada su mladunčad veoma mlada, majka se ovako okreće da bi beba mogla da se hrani nad vodom. To nam veoma olakšava stvari."
     Poslušni kit, bez ikakvog uputstva koje je Frenklin mogao opaziti, sada napravi krug po zabranu i okrenu se na drugu stranu da bi i druga bradavica mogla da se pomuze. Frenklin pogleda merač; ovaj je zabeležio nešto manje od pedeset galona i još se peo. Mlado se očigledno zabrinulo, ili ga je možda uzbudilo mleko koje se slučajno prosulo u vodu. Ono nekoliko puta pokuša da odbije mehaničkog suparnika, tako da su ga morali obeshrabriti sa nekoliko oštrih udaraca.
     Frenklin je bio oduševljen, ali ne iznenađen. Znao je da to nije prvi put da se kitovi muzu, iako nije slutio da se to može obaviti sa tolikom preciznošću i veštinom. Ali kuda je to vodilo? Znajući dr Lundkvista, mogao je da pretpostavi.
     "Trenutno", reče naučnik u očiglednoj nadi da je demonstracija postigla željeni cilj, "u stanju smo da dobijemo najmanje pet stotina funti mleka dnevno od ženke bez mešanja u rast mladunčeta. A ukoliko počnemo da ih gajimo za mleko kao što su to činili farmeri sa kravama na kopnu, trebalo bi da dobijamo tonu dnevno bez ikakvih nevolja. Mislite da je mnogo? To smatram vrlo skromnim ciljem. Na kraju krajeva, šampionska grla daju preko stotinu funti mleka dnevno - a kit ima daleko više nego dvadesetostruku težinu krave!"
     Frenklin je dao sve od sebe da se razabere u ovoj statistici.
     "Sve je to veoma dobro", reče on. "Ne sumnjam u vaše brojke. Takođe ne sumnjam u to da ste u stanju da preradite mleko tako da mu uklonite uljast ukus - da, probao sam, hvala. Ali kako ćete, do đavola, prikupiti sve ženke iz krda - naročito krda koje u migraciji prevali deset hiljada milja godišnje."
     "Oh, sve smo to razradili. Delom je posredi dresura, a mnogo smo naučili dok smo terali ovu Suzanu da sluša naše podvodne snimke. Jeste li ikada bili na mlečnoj farmi i gledali kako krave ulaze u automatski kolektor i izlaze odatle - a da na milje u krug nema nijednog čoveka? A, verujte mi, kitovi su daleko pametniji od krava i lakše ih je uvežbati! Napravio sam grubi nacrt mlečnog tankera koji bi obrađivao odjednom po četiri kita i mogao da sledi krdo u migraciji. U svakom slučaju, sada kada kontrolišemo prinos planktona možemo zaustaviti migracije ukoliko to želimo i zadržati kitove u tropima, a da ovi ne ogladne. Čitava stvar sasvim je praktična, uveravam vas."
     Nasuprot samom sebi, Frenklin otkri da ga je zamisao opčinila. Predlagali su je, u ovom ili onom obliku, već mnogo godina, ali izgledalo je da je dr Lundkvist bio prvi koji je učinio nešto konkretno.
     Majka kit i njeno još donekle ljutito mladunče sada su krenuli na more i uskoro su bučno duvali i ronili iza ivice grebena. Dok je Frenklin gledao kako odlaze, pitao se da li će za koju godinu videti stotine velikih zveri poslušno nanizanih dok plivaju prema pokretnim postrojenjima za mužu i dok svaka daje po tonu onoga što je poznato kao jedna od najbogatijigh hrana na Zemlji. Ali to je moglo ostati samo san; biće potrebno suočiti se sa bezbrojnim praktičnim problemima i moglo bi se pokazati da ono što je postignuto na laboratorijskom nivou sa pojedinačnom životinjom ne dolazi u obzir na moru.
     "Ono što bih voleo da učinite", reče on dr Lundkvistu, "jeste da mi date izveštaj o tome šta bi - ovaj - farma mlečnih kitova zahtevala u pogledu opreme i osoblja. Pokušajte da dođete do stvarnih troškova. A onda procenite koliko bi se mleka moglo dobiti i koliko bi za njega platila postrojenja za preradu. Onda ćemo imati nešto određeno na čemu bi se moglo raditi. U ovom trenutku reč je o zanimljivom opitu, ali niko ne može reći ima li on i praktičnu primenu."
     Lundkvist je delovao blago razočarano Frenklinovim nedostatkom oduševljenja, ali se brzo ponovo zagrejao dok su odlazili od bazena. Ukoliko je Frenklin mislio da je jedan mali projekat kao što je uspostavljanje mlečne farme kitova iscrpeo Lundkvistovu moć ekstrapolacije, onda je ubrzo uvideo da nije tako.
     "Sledeći predlog o kome bih voleo da porazgovaramo", poče naučnik, "potpuno je u fazi planiranja. Znam da je jedan od naših najozbiljnijih problema nedostatak osoblja i pokušavao sam da smislim načine na koje bismo poboljšali delotvornost oslobađanjem ljudi od rutinskih poslova."
     "Taj proces je svakako otišao najdalje što se može, ukoliko ne uspemo da sve bude u potpunosti automatsko. U svakom slučaju, ima manje od godinu dana kako nas je posetila poslednja grupa stručnjaka za delotvornost." (A, dodade Frenklin za sebe, Biro se još nije sasvim vratio u normalu posle toga.)
     "Moj prilazak problemu", objasni Lundkvist, "pomalo je nekonvencionalan, a budući da ste i sami bivši čuvar, mislim da će vas naročito zanimati. Kao što znate, normalno je potrebno dve do tri podmornice da bi se okupilo veliko jato kitova; ukoliko to pokuša pojedinačna podmornica, ovi će se rasuti na sve strane. To mi se često činilo kao besmisleno traćenje ljudstva i opreme, budući da sve razmišljanje može da obavi jedan jedini čuvar. Saradnici su mu potrebni samo da bi stvorili pravu buku na pravom mestu - nešto što bi umela i mašina."
     "Ukoliko mislite na automatski upravljane podmornice", odvrati Frenklin, "bilo je pokušaja sa time - i nije uspelo. Čuvar ne može da upravlja sa dva broda odjednom, a da i ne pominjemo tri."
     "Znam sve o tom eksperimentu", odgovori Lundkvist. "Mogao je da uspe da su se pozabavili njime kako valja. Ali moja zamisao je revolucionarnija. Recite mi - da li vam ime 'ovčarski pas' išta znači?"
     Frenklin se namršti. "Čini mi se", odvrati on. "Nisu li to bili psi koje su starinski ovčari koristili da im štite stada pre nekoliko stotina godina?"
     "Tako se radilo i pre manje od stotinu godina. A 'zaštita' je nepravično potcenjivanje. Gledao sam filmske zapise ovčarskih pasa na delu i niko ko ih nije video ne bi mogao da poveruje u neke od stvari koje su bili u stanju da učine. Ti psi bili su toliko inteligentni i toliko dobro uvežbani da su mogli naterati stado ovaca da učini sve što ovčar zaželi uz samo jednu reč naredbe. Bili su u stanju da razbiju stado na delove, da izdvoje pojedinačnu ovcu od njenih srodnica ili da drže stado nepokretno na jednom mestu koliko god to njihov gospodar traži.
     Vidite li na šta ciljam? Dresirali smo pse vekovima i zbog toga nam takva predstava ne deluje čudotvorno. Ono što predlažem to je da ponovimo tu metodu na moru. Znamo da je podosta morskih sisara - foke i delfini, na primer - inteligentno bar koliko i psi, ali osim po cirkusima i mestima kao što je Marinlend nije bilo pokušaja da se dresiraju. Videli ste trikove koje su delfini u stanju da urade i znate da se ponašaju sa puno ljubavi i prijateljstva. Kada gledate te stare filmove o poduhvatima ovčarskih pasa, složićete se da svemu onome što je pas bio u stanju da učini pre stotinu godina možemo danas naučiti delfina."
     "Samo čas", prekide ga Frenklin, malo zbunjen. "Da ovo isteramo na čistinu. Da li predlažete da svaki čuvar dobije nekoliko... ovaj... pasa koji bi radili sa njime dok okuplja jato kitova?"
     "Za određene operacije, da. Razume se, ta tehnika imala bi ograničenja; nijedna morska životinja nema brzinu i domet podmornice, i psi, kako ste ih nazvali, ne mogu se uvek naći na mestima gde su potrebni. Ali preduzeo sam neke proučavanja i mislim da bi bilo moguće udvostručiti delotvornost vaših čuvara na taj način što bi se odstranilo vreme koje su morali da provedu radeći u parovima i trojkama."
     "Ali", pobuni se Frenklin, "kakvu će pažnju kitovi obraćati na delfine? Uopšte ih neće primećivati."
     "Oh, nisam predlagao da upotrebimo delfine; to je bio samo primer. Potpuno ste u pravu - kitovi ih neće ni primetiti. Moraćemo da upotrebimo životinju koja je dovoljno velika, inteligentna bar koliko i delfin i na koju će kitovi zaista obratiti mnogo više pažnje. Postoji samo jedna životinja koja ispunjava uslov i ja bih voleo vaše ovlašćenje da ulovim jednu i da je dresiram."
     "Produžite", reče Frenklin sa prizvukom očajanja u glasu, tako da je čak i Lundkvist, koji je imao malo smisla za humor, morao da se nasmeši.
     "Ono što želim", nastavi on, "jeste da ulovim nekoliko kitova-ubica i da ih uvežbam da rade sa jednim od naših čuvara."
     Frenklin pomisli na trideset stopa dugačka torpeda proždrljive siline koja je tako često gonio i ubijao po polarnim morima. Bilo je teško predstaviti jednu takvu opaku neman ukroćenu po čovekovoj volji; a onda se prisetio ponora između ovčarskog psa i vuka i kako ovaj nekada davno nije postojao. Da, moglo se to ponoviti - ukoliko je vredelo truda.
     Kada sumnjaš, zatraži izveštaj, rekao mu je nekada jedan od pretpostavljenih. Pa, poneće najmanje dva takva sa Ostrva Čaplje, a oba će biti izazovno štivo. Ali Lundkvistovi planovi, koliko god bili uzbudljivi, pripadali su budućnosti; Frenklin je morao da vodi Biro takav kakav je ovde i sada. Više bi voleo da izbegava drastične promene tokom nekoliko godina, sve dok ne nauči da se snalazi. Osim toga, čak i ukoliko bi se Lundkvistova zamisao mogla pokazati praktičnom, bila bi to duga, teška borba prodati je ljudima koji su odobravali sredstva. "Hteo bih da kupim pedeset aparata za mužu kitova, molim." Da, Frenklin je mogao da zamisli reakciju u određenim konzervativnim krugovima. A što se tiče dresure kitova-ubica - pa, pomislili bi da je u potpunosti skrenuo.
     Gledao je kako ostrvo nestaje dok ga je avion nosio kući. (Neobično da posle svih putovanja ponovo živi u zemlji svog rođenja). Prošlo je skoro deset godina otkako je prvi put išao tim putem sa jadnim, starim Donom; kako bi drago bilo Donu da je mogao da vidi taj konačni plod njegove pažljive obuke! A i profesor Stivens - Frenklin ga se uvek pomalo plašio, ali sada bi mogao da ga pogleda u oči, samo da je ovaj još bio živ. Uz trzaj žaljenja, on shvati da se nikada nije kako treba zahvalio psihologu na svemu što je učinio za njega.
     Petnaest godina od neurotičnog učenika do direktora Biroa; to nije bilo baš loše. A šta sada, Voltere? - upita Frenklin sebe. Nije osećao potrebu za daljim dostignućima; možda mu je sada ambicija bila zadovoljena. Bio bi srećan da vodi Biro u mirnu budućnost, bez posebnih potresa.
     Bilo je dobro po njegov duševni mir što nije imao pojma koliko će se uzaludna pokazati ta nada.

19.

     Fotograf je dovršio posao, ali mladić koji je tokom poslednja dva dana bio Frenklinova senka i dalje je naizgled imao neograničenu zalihu beležnica i pitanja. Da li je vredelo čitavu ovu nevolju da bi tvoje tako obične crte lica - verovatno umontirane na sliku kitova - bile izložene u svakoj knjižari po svetu? Frenklin je sumnjao u to, ali nije imao nikakvog izbora po tom pitanju. Sećao se izreke: "Javni službenici nemaju privatne živote." Poput svih aforizama, i taj je bio samo delimično istinit. Niko nije čuo za poslednjeg direktora Biroa i moglo se desiti da i on posluje na podjednako neupadljiv način da odsek za odnose sa javnošću Pomorskog odeljenja nije odlučio suprotno.
     "Popriličan broj vaših ljudi, gospodine Frenkline, "reče mladić iz časopisa Zemlja, rekao mi je za vaše zanimanje za takozvanu veliku morsku zmiju i misiju u kojoj je poginuo prvi čuvar Barli. Da li je bilo nekih daljih razvoja na tom polju?"
     Frenklin uzdahnu; plašio se da bi to moglo iskrsnuti ranije ili kasnije i nadao se da neće biti prenaglašeno u članku koji će na kraju proizaći iz svega. On priđe ličnoj kartoteci i izvadi iz nje debelu fasciklu sa pribeleškama i fotografijama.
     "Ovde su svi slučajevi kada je opažena, Bobe", reče on. "Možda biste voleli da bacite pogled na njih - neprekidno obnavljam zapise najnovijim nalazima. Nadam se da ćemo jednoga dana imati odgovor; može se reći da mi je to i dalje hobi, ali takav da nisam imao prilike da se bavim njime poslednjih osam godina. Sada sve zavisi od odseka za naučna istraživanja - a ne od Biroa za kitove. Mi imamo drugog posla."
     Mogao je da doda još mnogo toga, ali odlučio je da to ne učini. Da sekretar Farlan nije premešten iz ONI ubrzo posle tragičnog neuspeha njihove misije, možda bi i imali drugu priliku. Ali u propitivanjima i optužbama koji su usledili posle nesreće prilika je izgubljena, možda na mnogo godina. Verovatno u životu svakog čoveka postoji neki dragoceni neuspeh, neki nedovršeni posao čija težina nadmašuje mnoge uspehe.
     "Postoji jedno zanimljivo pitanje koje bih voleo da postavim", nastavi reporter. "Šta je sa budućnošću Biroa? Imate li zanimljivih planova na duge staze o kojima biste voleli da popričamo?"
     I ovo je bilo nezgodno pitanje. Frenklin je davno naučio da ljudi na njegovom položaju moraju sarađivati sa štampom, a tokom poslednja dva dana njegov vredni propitivač praktično je postao član porodice. Ali postojale su stvari koje su delovale kao pomalo predaleko istrčavanje i on se potrudio da zadrži dr Lundkvista po strani kada je Bob doleteo na Ostrvo Čaplje. Istina, video je prototip mašine za mužu i bio dolično impresioniran njime, ali ništa mu nije rečeno o dva mlada kita ubice koji su po cenu velikih nevolja i troškova držani u zabranu sa istočne strane grebena.
     "Pa, Bobe", poče on polako, "do ovog trenutka verovatno bolje znate statistike od mene. Nadamo se da povećamo krda za deset procenata tokom sledećih pet godina. Ukoliko ovaj plan sa mužom uspe - a i dalje je čisto eksperimentalan - počećemo da prelazimo na ulješure i povećati broj grbana. U ovom trenutku proizvodimo dvanaest i po odsto ukupnih zahteva za hranom ljudske rase, a to je poprilična odgovornost. Nadam se da ću videti petnaest odsto dok sam još u ovom uredu."
     "Tako da svako na svetu ima odrezak od kita bar jednom nedeljno, eh?"
     "Možete to da predstavite na takav način ako vam se tako dopada. Ali ljudi jedu kitove čitavog dana, a da to i ne znaju - svaki put kada upotrebe mast za kuvanje ili namažu margarin na parče hleba. Mogli bismo da udvostručimo proizvodnju i da to niko ne primeti, jer su nam proizvodi gotovo uvek prerušeni u nešto drugo."
     "Umetničko odeljenje će to srediti kako valja; kada se priča bude pojavila, imaćemo sliku prosečnog bakaluka jednog domaćinstva za nedelju dana, sa brojčanikom sata na svakoj stavki koji će pokazivati koliki postotak toga potiče od kitova."
     "To će biti u redu. Ovaj - jeste li odlučili kako ćete me nazvati?"
     Reporter se nasmeši.
     "To zavisi od mog urednika", odgovori on. "Ali reći ću mu da se kloni izraza 'kauboj kitova' kao kuge. Ionako je previše izanđao."
     "Pa, verovaću vam kada vidim članak. Svaki novinar obeća da nas neće tako nazvati, ali izgleda da nikada ne mogu da odole iskušenju. Uzgred, kada očekujete da se priča pojavi?"
     "Ukoliko je ne izgura neka važna novost, za otprilike četiri nedelje. Dobićete korekturne primerke pre toga, razume se - verovatno do kraja sledeće nedelje."
     Frenklin ga isprati kroz spoljašnje prostorije ureda, napola žalostan što je izgubio zabavnog pratioca koji je, makar i postavljao nezgodna pitanja, to više nego nadoknađivao pričama koje je mogao da ispriča o najslavnijim ljudima planete. Sada je, pretpostavljao je on, i sam pripadao toj grupi, jer najmanje stotinu miliona ljudi pročitaće novi nastavak serije 'Ljudi Zemlje'.

     Priča se pojavila, u skladu sa obećanjem, četiri nedelje kasnije. Bila je precizna, valjano napisana i sadržala je jednu grešku toliko beznačajnu da je ni sam Frenklin nije primetio dok je čitao korekturnu kopiju. Prateće fotografije bile su izvanredne i sadržale su zapanjujući prizor bebe kita koja sisa majku, snimak očigledno napravljen uz ogroman rizik posle meseci strpljivog vrebanja. Činjenica da je, zapravo, napravljen u bazenu na Ostrvu Čaplje, a da fotograf ni noge nije pokvasio predstavljala je nebitnost koja nije smela da skrene pažnju čitaoca.
     Osim šokantne igre rečima ispod naslovne slike ('Car Kitaja' - nije nego!), Frenklin je bio oduševljen; kao i svi ostali u Birou, u Pomorskom odeljenju, pa čak i u samoj Svetskoj organizaciji za hranu. Niko nije mogao ni da pretpostavi da će sitna omaška kroz nekoliko nedelja uvući Biro za kitove u jednu od najvećih kriza u čitavoj njegovoj istoriji.
     Nije reč bila o nedostatku dalekovidosti; ponekad se budućnost može unapred kartografisati i mogu se napraviti planovi sa kojima će se susresti. Ali postoje i prilike u ljudskim odnosima kada događaji koji naizgled nemaju nikakve moguće veze - jer su daleko kao da su se odigrali na različitim planetama - mogu reagovati jedan sa drugim uz razornu silovitost.
     Biro za kitove bio je organizacija na čiju je izgradnju utrošeno pola veka i koja je sada upošljavala dvadeset hiljada ljudi i posedovala opremu vrednu više od dve milijarde dolara. Bila je to tipična jedinica naučne svetske države, sa svom moći i prestižom koje je to pretpostavljalo.
     A sada je trebalo da bude prodrmana do temelja blagim rečima čoveka koji je živeo pet stotina godina pre Hristovog rođenja.

     Frenklin je bio u Londonu kada je došao prvi nagoveštaj nevolje. Nije bilo neuobičajeno da službenici Svetske organizacije za hranu zaobilaze neposredne starešine u Pomorskom odeljenju i da uspostavljaju vezu direktno sa njime. Ali bilo je neuobičajeno da se sekretar SOH lično umeša u svakodnevne poslove Biroa, što je nateralo Frenklina da otkaže sve sastanke i da odleti, i dalje malo ošamućen, pola sveta do malog grada na Šri Lanki za koji nikada nije čuo i čije ime nije umeo ni da izgovori.
     Na sreću, u Londonu je bilo vruće leto i dodatnih deset stepeni u Kolombu nije bilo neizdrživo. Frenklina je na aerodromu sačekao lokalni predstavnik SOH koji je delovao veoma sveže i komotno u sarongu što su ga prihvatili čak i najkonzervativniji zapadnjaci. Rukovao se sa uobičajenim nizom sitnijih zvaničnika, uz olakšanje primetio da u okolini nema reportera koji bi mu mogli ispričati više o njegovoj misiji nego što je i sam znao i brzo se ukrcao u lokalni avion koji ga je prevezao poslenjih stotinu milja puta.
     "A sada", reče on kada je povratio dah i dok su milje uredno sređenih automatizovanih plantaža čaja sevale ispod njega, "bilo bi najbolje da počnete da me upoznajete. Zbog čega je toliko bitno da pojurim do Ana... kako već zovete to mesto?"
     "Anuradhapura. Zar vam sekretar nije rekao?"
     "Imali smo samo pet minuta na londonskom aerodromu. Predlažem stoga da počnete ravno od nule."
     "Pa, reč je o nečemu što se prikuplja već nekoliko godina. Upozorili smo upravu, ali oni nas nikada nisu ozbiljno shvatali. Sada je vaš intervju za Zemlju izneo stvari na videlo; Mahanajake Thero iz Anuradhapure - to je najuticajniji čovek istoka i još ćete o njemu čuti mnogo toga - pročitao ga je i smesta tražio da mu se obezbede uslovi za obilazak Biroa. Ne možemo odbiti, razume se, ali savršeno dobro znamo šta namerava da učini. Povešće sa sobom grupu kamermana i prikupiti dovoljno materijala da otpočne sveobuhvatnu propagandnu kampanju protiv Biroa. A onda, kada bude prošlo dovoljno vremena da se stvar slegne, zahtevaće referendum. A ukoliko se ovaj okrene protiv nas, onda ćemo stvarno biti u grdnoj nevolji."
     Delovi slagalice nađoše se na mestu; slika je najzad postala jasna. Na trenutak Frenklin oseti ljutnju što su ga odvukli preko pola sveta da bi se baktao sa tako apsurdnim izazovom. Onda shvati da ga ljudi koji su ga poslali ovamo nisu smatrali apsurdnim; oni su morali znati, bolje nego on, jačinu sila koje su se okupljale. Nikada nije bilo pametno potcenjivati moć vere, čak i vere toliko okrenute miru i popustljivosti poput budizma.
     Stanje je bilo od one vrste kakva se, pre samo stotinu godina, nije mogla ni zamisliti, ali katastrofalne političke i društvene promene poslednjeg veka udružile su se da bi joj pružile određenu neizbežnost. Sa neuspehom ili slabljenjem sva tri velika suparnika, budizam je sada bio jedina vera koja je još posedovala stvarnu moć nad mozgovima ljudi.
     Hrišćanstvo, koje se nikada nije oporavilo od razornih udaraca koje su mu naneli Darvin i Frojd, najzad je neočekivano popustilo pred arheološkim otkrićima sa kraja dvadesetog veka. Hindu religija, sa fantastičnim panteonom bogova i boginja, nije uspela da preživi doba naučnog racionalizma. A muhamedanska vera, oslabljena istim silama, pretrpela je dodatni gubitak prestiža kada je uzdižuća Davidova zvezda nadjačala sjaj bledog Prorokovog polumeseca.
     Te vere još su preživljavale i zadržaće se pokolenjama, ali sva moć im je nestala. Samo su se učenja Bude održala i čak povećala uticaj dok su ispunjavala vakuum što su ga ostavile druge vere. Budući da je reč o filozofiji, a ne o veri, i da se nije oslanjala na otkrića ranjiva pred čekićem arheologa, na Budizam u najvećoj meri nisu uticali udarci koji su razorili druge džinove. Pročišćen je i sređen unutrašnjim reformacijama, ali osnovno ustrojsto ostalo mu je nepromenjeno.
     Jedna od osnovica budizma, kao što je Frenklin dobro znao, bilo je poštovanje prema svim drugim živim stvorenjima. Bio je to zakon koga je malo budista doslovce poštovalo, jer su nalazili izgovor u sofizmu da je sasvim u redu jesti meso životinje koju je ubio neko drugi. Međutim, tokom poslednjih godina preduzeti su pokušaji da se pravilo primenjuje strožije i došlo je do beskrajnih rasprava između vegetarijanaca i mesojeda, koje su pokrivale čitav spektar luckastog. Da te rasprave mogu imati ikakvog praktičnog dejstva na rad Svetske organizacije za hranu bilo je nešto što Frenklin nikada nije uzimao za ozbiljno.
     "Recite mi", upita on, dok su se plodni bregovi brzo valjali pod njime, "kakva je vrsta čoveka taj Thero kome me vodite?"
     "Thero je titula; možete to prevesti kao nadbiskup ukoliko vam se tako sviđa. Njegovo pravo ime je Aleksander Bojs i rođen je u Škotskoj pre šezdeset godina."
     "Škotskoj?"
     "Da - bio je prvi zapadnjak koji se našao na vrhu budističke hijerarhije, a morao je da prevaziđe mnogo protivljenja da bi to postigao. Jedan moj prijatelj bhikku... ovaj, monah... jednom mi se požalio da je Maha Thero tipičan zaljubljenik u crkvu, rođen stotinu godina prekasno - pa se zato okrenuo reformisanom budizmu umesto crkvi Škotske."
     "Kako je uopšte dospeo na Šri Lanku?"
     "Verovali ili ne, došao je kao pomoćni tehničar u jednoj filmskoj kompaniji. Imao je tada dvadesetak godina. Priča glasi da je otišao da snimi kip umirućeg Bude u pećinskom hramu u Dambuli, pa se preobratio. Posle toga bilo mu je potrebnio dvadeset godina da se popne na vrh i odgovoran je za većinu reformi koje su se odigrale od tada. Vere se pokvare posle nekoliko hiljada godina i potrebno im je veliko spremanje. Maha Thero je obavio taj posao za budizam na Šri Lanki tako što se otarasio hinduističkih božanstava koja su se uvukla u hramove."
     "I sada traga za svežim svetovima za osvajanje?"
     "Baš liči na to. Pretvara se da nema nikakve veze sa politikom, ali zbacio je nekoliko vlada jednostavnim dizanjem prsta i ima mnogo sledbenika na istoku. Njegov program 'Glas Bude' sluša nekoliko stotina miliona ljudi, a procenjuje se da ima najmanje milijardu simpatizera, makar se ovi i ne slagali u potpunosti sa njegovim pogledima. Zbog toga ćete razumeti zašto sve ovo uzimamo toliko ozbiljno."
     Sada kada je prodro kroz krinku nepoznatog imena, Frenklin se priseti da je poštovani Aleksander Bojs jednom bio tema uvodne priče časopisa Zemlja, pre dve ili tri godine. Znači, imali su nešto zajedničko; on sada zažali što nije je pročitao taj članak, ali u to vreme ovaj ga nije zanimao i sada nije čak mogao ni da se seti kako Thero izgleda.
     "On je varljivo tih čovečuljak, sa kojim je veoma lako složiti se", bio je odgovor na njegovo pitanje. "Otkrićete da je razuman i prijateljski, ali jednom kada se odluči na nešto, on drobi protivnike poput lednika. Nije fanatik, ukoliko ste na to pomislili. Ako mu dokažete da je određeni smer delanja neophodan, neće vam stati na put, makar mu se i ne dopadalo šta činite. Nije srećan zbog naše lokalne kampanje za povećanjem proizvodnje mesa, ali shvata da ne mogu svi da budu vegetarijanci. Napravili smo pogodbu sa njime tako što nećemo dizati nove klanice ni u jednom od dva sveta grada, kao što smo prvobitno nameravali."
     "Zbog čega je onda odjednom počeo da se zanima za Biro za kitove?"
     "Verovatno je odlučio da se negde ukopa. A osim toga - zar ne mislite da su kitovi drugačija klasa od ostalih životinja?" Ta primedba napravljena je napola uz izvinjavanje, kao u očekivanju poricanja ili čak ismevanja.
     Frenklin ništa nije uzvratio; bilo je to pitanje na koje je pokušavao da odgovori dvadeset godina, a prizor koji je sada promicao ispod njega izbavio ga je od te potrebe.
     Leteo je iznad onoga što je nekada bio najveći grad na svetu - grad u poređenju sa kojim su Rim i Atina na vrhuncu slave bili najobičnija sela - grad neprevaziđen po veličini i broju stanovnika sve do procvata Londona i Njujorka, dve hiljade godina kasnije. Prsten ogromnih veštačkih jezera, nekih od njih po više milja u prečniku, okružavao je drevni dom singaleskih kraljeva. Čak i iz vazduha, moderni grad Anurdapura pokazivao je zapanjujuće suprotnosti starog i novog. Razbacane tu i tamo između živopisnih, paučinastih građevina dvadeset prvog veka bile su ogromne, zvonaste kupole ogromnih dagoba. Najsilniju od svih - dagobu Abajagiri - pokazali su Frenklinu dok ju je avion nisko preletao. Zidove kupole napravljene od cigle još davno su obrasli trava i čak sitno drveće, tako da je sada ogromni hram delovao kao ništa više od neobično simetričnog brda na čijem se vrhu nalazio slomljeni šiljak. Bilo je to brdo koje je po veličini porevazilazila samo jedna piramida što su je faraoni sagradili pored Nila.
     Do trenutka kada je Frenklin stigao do lokalnog ureda za proizvodnju hrane, porazgovarao sa nadzornikom, dao nekoliko nevažnih izjava za reportera koji mu je nekako otkrio prisustvo i opušteno pojeo obrok, osećao je da će umeti da se snađe sa situacijom. Na kraju krajeva, reč je samo o još jednom problemu odnosa sa javnošću; Suočio se sa nečin vrlo sličnim pre tri nedelje, kada mu je senzacionalistička i sasvim netačna novinarska priča o metodama klanja kitova popela na grbaču desetak udruženja za borbu protiv surovosti. Komisija za određivanje činjeničnog stanja vrlo brzo ih je oslobodila optužbi i nije bilo trajne štete ni za koga osim za reportera umešanog u to.
     Nije se osećao toliko pouzdano kada je nekoliko sati kasnije stajao i gledao u visoki, pozlačeni šiljak dagobe Ruanveliseja. Ogromna bela kupola bila je tako vešto restaurisana da je izgledalo nezamislivo da su prošla dvadeset dva veka otkako su joj položeni temelji. Popločano dvorište bilo je u potpunosti okruženo nizom slonova u prirodnoj veličini, koji su obrazovali zid duži od četvrt milje. Tu su se umetnost i vera udružili da bi stvorili jedno od svetskih remek-dela arhitekture, a utisak drevnosti bio je izuzetno jak. Koliko će tvorevina modernog čoveka, pitao se Frenklin, biti tako savršeno očuvano u godini 4000?
     Ogromni komadi peščara u dvorištu bili su usijani od jare i bilo mu je drago što je zadržao čarape kada je ostavio cipele pored kapije. U podnožju kupole, koja se dizala poput blistave planine prema plavom nebu bez oblaka, bila je jednospratna moderna zgrada čije su čiste linije i beli zidovi od plastike bili u valjanom skladu sa delom arhitekata koji su umrli stotinu godina pre početka ere hrišćanstva.
     Bhikku u ogrtaču poveo je Frenklina do Theroovog prijatnog i ugodno klimatizovanog ureda. Ovaj je mogao pripadati bilo kom vrednom upravitelju, ma gde u svetu, tako da je osećaj čudnovatosti, koji ga je terao da se oseća kao na iglama otkako je ušao u dvorište zamka, poče da nestaje.
     Maha Thero ustade da ga pozdravi; bio je to nizak čovek - glava jedva da mu je dosezala do nivoa Frenklinovih ramena. Njegovo sjajno, izbrijano teme nekako mu je oduzimalo ličnost, činilo da se teško moglo proceniti o čemu razmišlja, a još teže svrstati ga u poznate kategorije. Na prvi pogled nije ostavio naročiti utisak na Frenklina; onda se ovaj priseti koliko je niskih ljudi pokretalo i potresalo svet.
     Čak i posle četrdeset godina, Mahanajake Thero nije izgubio naglasak svog rođenja. Najpre je to delovalo nedosledno, ako ne i malo komično, u takvoj sredini, ali posle nekoliko minuta Frenklin je toga bio potpuno nesvestan.
     "Vrlo dobro je što ste prešli čitav taj put da biste me videli, gospodine Frenkline", reče Thero toplo pošto su se rukovali. "Moram priznati da nisam očekivao da će se moj zahtev tako brzo uzeti u razmatranje. Nije vam bilo nezgodno, nadam se?"
     "Ne", odvrati Frenklin muški. "Zapravo", dodade on sa nešto više istine, "ova poseta za mene je novo iskustvo i zahvalan sam na prilici koja mi se pružila da ga obavim."
     "Odlično!" reče Thero, naizgled sa iskrenim zadovoljstvom. "I ja osećam isto u vezi sa svojim putem do vaše baze u Južnoj Džordžiji, iako pretpostavljam da neću uživati u tamošnjim vremenskim prilikama."
     Frenklin se priseti uputstava: 'Odbij ga ako ikako možeš, ali nemoj da mu se namećeš na brzinu.' Pa, ovde mu je pružena prilika.
     "Postoji jedno pitanje o kome bih voleo da porazgovaram sa vama, vaša svetosti", reče on, nadajući se da je odabrao valjanu titulu. "Sada je sredina zime u Južnoj Džordžiji i baza je bukvalno zatvorena sve do poznog proleća. Neće raditi otprilike sledećih pet meseci."
     "Kako budalasto od mene - trebalo je da se prisetim. Ali nikada nisam bio na Antarktiku, a uvek sam to želeo; pretpostavljam da sam pokušavao da nađem izgovor. Pa - to će morati da bude neka severna baza. Šta predlažete - Grenland ili Island? Samo mi recite šta je pogodnije. Ne želimo da vam pravimo nevolje."
     Ta poslednja fraza pobedila je Frenklina pre nego što je bitka valjano i počela. Znao je da ima posla sa protivnikom koga ne može ni prevariti, niti skrenuti sa pravca. Naprosto će morati da se slaže sa Therom, da parira što bolje ume i da se nada najboljem.

20.

     Široki zaliv bio je posut perjastim stubovima izmaglice dok se veliko krdo polako kretalo u nesigurnim krugovima, neuzbunjeno glasovima koji su ga prizivali na tu tačku među planinama, već naprosto neodlučno u vezi sa njihovim značenjem. Čitavih života kitovi su slušali naređenja koja su dolazila ponekad u obliku vibracija pod vodom, ponekad u obliku elektrošokova, od malih stvorenja koja su prepoznavali kao gospodare. Ta naređenja, naučili su, nikada im nisu škodila; često, zaista, vodila su ih do plodnih prostora za napasanje koja nikada ne bi pronašli bez pomoći, jer postojale su oblasti u moru za koje su im čitavo iskustvo i milioni godina sećanja govorili da treba da budu puste. A ponekad su ih mali gospodari štitili od ubica, skrećući proždrljive čopore pre nego što bi ovi stigli da razderu žive žrtve u komade.
     Nisu imali neprijatelja, niti strahova. Sada su već pokolenjima obilazili mirne okeane sveta, gojili se, zaobljavali i bili zadovoljniji nego svi njihovi preci od samog početka vremena. Tokom pedeset godina dostigli su, u proseku, do deset odsto veće dužine i trideset odsto veće težine, zahvaljujući pažljivom vođstvu gospodara. Upravo sada, poglavar čitave njihove rase, stotinu pedeset jednu stopu dugački plavi kit B69322, opšte poznat kao Levijatan, lutao je Golfskom strujom sa ženkom i novorođenim mladunčetom. Levijatan nikada ne bi dostigao trenutnu veličinu u bilo koje ranije doba; iako se takve stvari nisu mogle dokazati, verovatno je bio najveća životinja koja je ikada postojala u istoriji Zemlje.
     Red se pomaljao iz haosa kada su polja za usmeravanje počela da vode krdo duž nevidljivih kanala. Uskoro, električne prepreke ustupiše mesto betonskim; kitovi su plivali duž četiri uporedna kanala, previše uska da bi njima odjednom prolazio po više nego jedan kit. Automatska čula vagala su ih i merila, odbacivala sve one ispod određene veličine i skretala ih nazad u more - bez sumnje malo zbunjene i sasvim nesvesne koliko im je ozbiljno broj smanjivan.
     Kitovi koji bi prošli test plivali su sa puno poverenja duž dva preostala kanala dok najzad ne bi stigli do prostrane lagune. Neki poslovi nisu se mogli prepustiti u potpunosti mašinama; ovde je bilo ljudskih inspektora koji su proveravali da nije napravljena greška, da provere stanje životinja i da pribeleže brojeve osuđenih zveri dok su ove napuštale lagunu na poslednjem, kratkom plivanju u zabrane za ubijanje.
     "B52111 dolazi", reče Frenklin Therou dok su zajedno stajali u odaji za osmatranje. "Ženka od sedamdeset stopa, poznato je da je imala pet mladih - prošla je najbolje doba za plođenje." Znao je da kamere iza njega tiho snimaju prizor dok su operatori u ogrtačima, sa lobanjama kao od slonovače, rukovali njima sa profesionalnom veštinom, koja ga je iznenađivala dok nije saznao da su obučeni u Holivudu. Kit nije bio upozoren; verovatno uopšte nije ni osetio blagi dodir savitljivih bakarnih prstiju kada su mu okrznuli telo. U jednom trenutku tiho je plivao prema zabranu; sekundu kasnije bilo je to beživotno truplo koje je nastavljalo da se kreće napred pod sopstvenim zaletom. Struja od pedeset hiljada ampera koja mu je prošla kroz srce poput udara munje nije mu dala vremena ni za konačni grč.
     Na kraju zabrana za ubijanje, široka pokretna traka primala je na sebe težinu ogromnih tela i podizala ih uz kratki uspon dok ova ne bi bila u potpunosti izvan vode. Onda bi počela da ih lagano nosi duž beskrajnog niza valjaka koji su se okretali i kao da su se protezali na pola puta do obzorja.
     "To je najveća pokretna traka te vrste na svetu", objasni Frenklin sa opravdanim ponosom. "Može da primi do deset kitova - recimo hiljadu tona - odjednom. Iako nas to poprilično košta i silno nam ograničava izbor mesta, uvek imamo postrojenja za preradu na najmanje pola milje od zabrana, tako da nema opasnosti da će kitove prestraviti zadah krvi. Mislim da ćete se složiti da ne samo da je klanje trenutno, već životinje do samog kraja uopšte ne pokazuju baš nimalo straha."
     "Savršeno istinito", reče Thero. "Sve deluje vrlo humano. Ipak, kada bi se kitovi preplašili, bilo bi veoma teško izići sa njima nakraj, zar ne? Pitam se: da li biste se ovoliko pomučili čisto da im poštedite osećanja?"
     Bilo je to promućurno pitanje, i poput mnogih drugih koja su mu postavljena tokom poslednjih nekoliko dana, Frenklin nije bio sasvim siguran kako da odgovori na njega.
     "Pretpostavljam", reče on polako, "da bi to zavisilo od toga da li bismo dobili novac. U krajnjoj liniji, zavisilo bi od Svetskog saveta. Odbori za finansije morali bi da odluče koliko bismo mogli da budemo blagi. To je teorijsko pitanje, u svakom slučaju."
     "Razume se - ali druga pitanja nisu tako teorijska", odgovori poštovani Bojs, zamišljeno zagledan u osamdeset tona mesa i kostiju koje su se kretale u daljinu. "Hoćemo li se vratiti do kola? Želim da vidim šta se dešava na drugom kraju."
     A mene, pomisli Frenklin mrko, veoma zanima kako će to tvoje kolege primiti. Većina posetilaca koji bi prošli kroz postrojenja za preradu izlazili su prilično bledi i potreseni, a bio je i znatan broj onih koji su se onesvešćivali. U Birou se pričao standardni vic da taj nauk o proizvodnji hrane oduzima apetit tokom više sati svima koji dožive ovo iskustvo.
     Zadah nalete na njih još dok su bili stotinu jardi daleko. Krajičkom oka, Frenklin vide da je mladi bhikku koji je nosio magnetofon već pokazivao znake uznemirenosti, ali izgledalo je da na Maha Theru nema nikakvih tragova. Bio je i dalje smiren i bez ikakvih osećanja i pet minuta kasnije, dok je gledao smrdljivi pakao u kome su ogromne lešine razdirane u planine mesa, kostiju i utrobe.
     "Samo pomislite", reče Frenklin, "da su skoro dve stotine godina ovaj posao obavljali ljudi, koji su često radili na palubi što se ljuljala, po lošem vremenu. Nije to lep prizor čak ni sada, ali možete li da zamislite da se nađete tamo i kasapite nožem velikim gotovo koliko i vi sami?"
     "Mislim da mogu", odgovori Thero, "ali radije ne bih." On se okrenu kamermanu i dade mu kratko uputstvo, zatim je napeto gledao dok je sledeći kit dolazio pokretnom trakom.
     Fotoelektrične oči već su dovršile skaniranje velikog tela i dimenzije su mu unete u kompjuter koji je upravljao poslom. Čak i kada je čovek znao kako se to radi, bilo je sablasno posmatrati preciznost kojom su se noževi i testere kretali po nosačima na izvlačenje i išli po pažljivo isplaniranim linijama sečenja, a zatim se ponovo povlačili. Ogromne hvataljke grabile su stopu debeli pokrivač od slanine i drali ga kao kad čovek ljušti bananu, ostavljajući golo, okrvavljeno truplo da se kreće dalje po traci prema prvom stepenu kasapljenja.
     Kit je putovao brzinom kojom je čovek mogao ugodno da hoda i raspadao se pred očima posmatrača dok su ovi držali korak sa njime. Komadi mesa veliki poput slonova otkidani su i išli niz bočne klizače; cirkularne testere zujale su kroz skele rebara u oblacima koštane prašine; međusobno povezane plastične vreće sa utrobom, napunjene možda tonama račića i planktona od poslednjeg kitovog obroka, odvlačene su u bočne gomile.
     Bilo je potrebno manje od dva minuta da bi se gospodar mora sveo na krvave ostatke koje ne bi prepoznao niko osim stručnjaka. Čak se ni kosti nisu bacale; na kraju pokretne trake izobličeni kostur padao je u jamu u kojoj će biti samleven za đubrivo.
     "To je kraj linije", reče Frenklin, "ali što se tiče prerade, ovo je tek početak. Potrebno je da se iscedi ulje iz slanine čije ste dranje videli u prvom stepenu; meso treba da se iseče u pogodnije porcije i sterilizuje - za to koristimo neutronski izvor velike snage - a otprilike još deset drugih osnovnih proizvoda treba da se izdvoji i spakuje za isporuku. Biće mi drago da vam pokažem svaki deo fabrike koji želite da vidite. Neće biti tako grozno kao operacije koje smo upravo posmatrali."
     Thero je stajao na trenutak u zamišljenoj tišini, proučavajući beleške koje je pravio neverovatno sitnim rukopisom. Onda se okrenu prema četvrtini milje okrvavljene pokretne trake, tamo gde je sledeći kit nailazio iz zabrana za ubijanje.
     "Ima jedna sekvenca koju nisam siguran da smo valjano snimili", reče on, donevši naglu odluku. "Ukoliko nemate ništa protiv, voleo bih da se vratimo na početak i da ponovo krenemo."
     Frenklin podiže magnetofon kada ga je mladi monah ispustio. "Bez brige, sine", reče on umirujućim glasom, "prvi put je uvek najgore. Kada bi ovde proveo nekoliko dana, zbunio bi se zbog čega se pridošlice žale na smrad."
     U to je bilo teško poverovati, ali stalno osoblje uveravalo ga je da je savršeno istinito. Samo se nadao da poštovani Bojs nije toliko temeljit da mu pruži priliku da to i lično porveri.

     "A sada, vaša svetosti", reče Frenklin kada se avion digao iznad snegom pokrivenih planina i počeo put kući prema Londonu i Šri Lanki, "da li biste mi zamerili ako bih vas upito kako nameravate da upotrebite materijal koji ste prikupili?"
     Tokom dva dana koje su proveli zajedno, sveštenik i administrator uspostavili su određeni stepen prijateljstva i uzajamnog poštovanja koje je Frenklin, što se njega tiče, i dalje smatrao isto toliko iznenađujućim koliko i prijatnim. Držao je - a za koga to ne važi? - da je dobar u ocenjivanju ljudi, ali u Mahanajake Theru bilo je dubina koje su izmicale njegovoj sposobnosti analize. To nije bilo bitno; nagonski je znao da je u prisustvu ne samo moći, već i - nije bilo bega od te tričave i naivne reči - dobrote. Čak je počeo da se pita, uz rastuće strahopoštovanje koje je u svakom trenutku moglo da se protoči u sigurnost, da li će čovek koji mu je sada bio pratilac ući u istoriju kao svetac.
     "Nemam šta da krijem", reče Thero blago, "a kao što znate, obmana je suprotna učenjima Bude. Naš stav sasvim je jednostavan. Verujemo da sva stvorenja imaju pravo na život i zbog toga sledi da je ono što činite pogrešno. U skladu sa time, voleli bismo da to prestane."
     Bilo je to ono što je Frenklin očekivao, ali sada je prvi put dobio tako konačnu izjavu. Osetio je blago razočaranje; svakako je neko inteligentan poput Theroa morao shvatiti da je takav potez u potpunosti neostvariv, budući da bi zahtevao odsecanje jedne osmine ukupne svetske zalihe hrane. I kada je već reč o tome, zašto se zaustaviti na kitovima? Šta je sa kravama, ovcama, svinjama - svim životinjama koje je čovek držao u obilju i potom ih klao kada mu se prohte?
     "Znam šta mislite", reče Thero pre nego što je Frenklin stigao naglas da izrazi svoje primedbe. "U potpunosti smo svesni problema vezanih sa time i shvatamo da će biti neophodno kretati se polako. Ali mora se od nečega početi, a Biro za kitove daje najdrastičniju predstavu naše tvrdnje."
     "Hvala", odgovori Frenklin suvo. "Ali da li je to u potpunosti pošteno? Ono što ste videli ovde dešava se u svakoj klanici na planeti. Činjenica da je razmera operacija drugačija teško da menja stvar."
     "U potpunosti se slažem. Ali mi smo praktični ljudi, ne fanatici. Savršeno dobro znamo da će morati da se nađu alternativni izvori hrane pre nego što se odustane od svetskih zaliha mesa."
     Frenklin zavrte glavom u živom neslaganju.
     "Žao mi je", reče on, "ali čak i ukoliko rešite problem zaliha, nećete pretvoriti čitavo stanovništvo planete u vegetarijance - ukoliko niste željni da ohrabrite emigraciju za Mars i Veneru. Ubio bih se na pomisao da više nikada neću jesti jagnjetinu ili dobro pripremljen biftek. Zbog toga su vam planovi osuđeni na neuspeh iz dva razloga: to su ljudska psihologija i jednostavna činjenica o proizvodnji hrane."
     Mahanajake Thero delovao je malo povređeno.
     "Dragi moj direktore", reče on, "svakako niste pomislili da bismo prevideli nešto tako očigledno? Ali dopustite mi da dovršim iznošenje našeg pogleda na stvari pre nego što objasnim kako predlažemo da se to ostvari. Biće mi zanimljivo da proučavam vaše reakcije, zbog toga što predstavljate krajnost... ovaj... potrošačkog suprotstavljanja na koji ćemo nailaziti."
     "Vrlo dobro", nasmeši se Frenklin. "Proverite možete li me preobratiti sa mog posla."
     "Od samog početka istorije", reče Thero, "čovek je pretpostavljao da druge životinje postoje samo za njegovu korist. Zbrisao je čitave vrste, ponekad iz čiste pohlepe, ponekad zbog toga što su uništavale letinu ili su mu se mešale u druge aktivnosti. Neću poricati da je često imao opravdanje, a često i nikakvog drugog izbora. Ali kroz vekove čovek je ocrneo dušu zločinima protiv životinjskog carstva - a neki od najgorih slučajno su se desili baš u vašem pozivu, pre samo šezdeset ili sedamdeset godina. Čitao sam o slučajevima kada su harpunirani kitovi umirali posle više sati tako užasnih muka da ni parčence njihovog mesa nije moglo da se upotrebi - bilo je otrovano toksinima stvorenim u samrtnoj agoniji životinje."
     "Vrlo retko", umeša se Frenklin. "A mi smo to ionako okončali."
     "Istina, ali sve je to deo duga koji moramo platiti."
     "Sven Fojn ne bi se složio sa vama. Kada je izmislio eksplozivni harpun, sedamdesetih godina godina devetnaestog veka, upisao je u dnevnik da zahvaljuje Bogu što je obavio čitav posao."
     "Zanimljiva tačka gledanja", odgovori Thero suvo. "Voleo bih da sam imao priliku da raspravljam sa njim. Znate, postoji jedna jednostavna proba koja deli ljudsku rasu u dve klase. Ukoliko čovek korača ulicom i ugleda bubu koja mili upravo tamo gde je nameravao da spusti nogu - on može da promeni korak i promaši je ili da je zdrobi u kašu. Šta biste vi učinili, gospodine Frenkline?"
     "Zavisilo bi od bube. Ukoliko bih znao da je otrovna, ili štetočina, ubio bih je. Inače bih je pustio. To je svakako ono što bi svaki razuman čovek učinio."
     "Onda mi nismo razumni. Mi verujemo da je ubijanje opravdano samo ukoliko će se spasiti život višeg stvorenja - a iznenađujuće je koliko retko takva situacija iskrsava. Ali dopustite mi da se vratim na temu; izgleda da smo malo zalutali.
     Pre otprilike stotinu godina irski pesnik po imenu lord Dansani napisao je dramu Upotreba čoveka, koju ćete uskoro videti na našim TV programima. U njoj čovek sanja da je na čaroban način prebačen iz Sunčevog sistema da bi se pojavio pred sudom životinja - i ukoliko ne bude našao dve među njima koje će govoriti u njegovu korist, ljudska rasa je osuđena na propast. Samo će pas prići da se umiljava starom gospodaru; sve ostale setiće se starih rana i tvrdiće da bi bilo bolje da čovek nikada nije postojao. Rečenica o uništenju samo što nije izrečena kada se pojavljuje drugi pomagač u poslednjem trenutku i čovečanstvo biva spaseno. Jedina druga životinja kojoj je čovek išta vredeo jeste - komarac.
     Možete pomisliti da je sve to samo zabavna šala; isto tako, siguran sam, mislio je i Dansani - koji je slučajno bio strastan lovac. Ali pesnici često izriču skrivenu istinu koje su sami nesvesni, a ja verujem da ovaj zaboravljeni komad sadrži alegoriju od izuzetnog značaja za ljudsku rasu.
     Za vek ili otprilike toliko, Frenkline, bukvalno ćemo izići iz Sunčevog sistema. Ranije ili kasnije srešćemo se sa inteligentnim životom mnogo višim od našeg, ali u potpuno tuđinskom obličju. A kada taj čas kucne, odnos koji će prema čoveku zauzeti nadređene vrste možda će poprilično zavisiti od načina na koji se on ponašao prema drugim stvorenjima na sopstvenom svetu."
     Te reči izgovorene su tiho, pa ipak sa tolikom uverenošću da su uzrokovale iznenadnu hladnoću u Frenklinovoj duši. Prvi put osetio je da možda ima nečega u pogledu ovog drugog - to jest, nečega izuzev jednostavne humanosti. (Ali može li humanost ikada biti 'jednostavna'?) Nikada mu se nije dopadao konačni ishod njegovog posla; davno je, doduše, razvio veliku ljubav prema svome čudovišnom zaduženju, ali oduvek ga je smatrao žalosnom neophodnošću.
     "Priznajem da vam je poenta dobra", složi se on, "ali dopadalo nam se to ili ne, moramo da prihvatimo stvarnost života. Ne znam ko je skovao frazu: 'Priroda crvenih zuba i kandži', ali ona je takva. I ukoliko svet treba da odabere između hrane i etike, znam šta će pobediti."
     Thero mu uputi onaj tajnoviti, blagi smešak koji, svesno ili ne, kao da je odražavao dobroćudni pogled što su ga mnoga pokolenja umetnika učinila znakom prepoznavanja Bude.
     "Ali upravo je u tome stvar, dragi moj Frenkline", odgovori on. "Više ne postoji nikakva potreba za izborom. Naše pokolenje je prvo u istoriji sveta koje može da raskine drevni ciklus i da jede šta god mu se prohte bez prosipanja krvi nevinih stvorenja. Iskreno sam vam zahvalan što ste mi pomogli da pokažem kako."
     "Ja!" prasnu Frenklin.
     "Baš vi", uzvrati, čiji je osmeh sada znatno prevazilazio kanone budističke umetnosti. "A sada, ako biste me izvinili, mislim da ću se povući na počinak."

21.

     "Dakle, ovo je", progunđa Frenklin, "moja nagrada za dvadeset godina revnosne službe - da me čak i sopstvena porodica smatra kasapinom okrvavljenih ruku."
     "Ali sve je to istina, zar ne?" reče Ana i pokaza u ekran sa koga je pre nekoliko sekundi na sve strane curila krv.
     "Razume se da jeste. Ali je isto tako i lukavo pripremljena propaganda. Bio bih u stanju da napravim jednako uspešnu odbranu za našu stranu."
     "Jesi li siguran u to?" upita Indra. "Odeljenje će to svakako želeti, ali možda neće biti lako."
     Frenklin iznervirano frknu.
     "Ta statistika je besmislica! Sama zamisao da se čitava krda prebace na mužu umesto na klanje naprosto je šašava. Kada bismo prebacili sva postrojenja na proizvodnju kitovog mleka, ne bismo nadoknadili ni četvrtinu gubitka masti i belančevina usled zatvaranja postojenja za preradu."
     "Hajde, Voltere", reče Indra smireno, "nema potrebe da te udari kap od napora da održiš mirnoću. Ono što te je stvarno iznerviralo jeste predlog da se farme planktona prošire kako bi nadoknadile manjak."
     "Pa, ti si biolog. Da li je praktično pretvoriti tu supu od graška u prvoklasne bifteke i krmenadle?"
     "Očigledno je moguće. Bio je to veoma lukav potez, dati šefu kuhinje Valdorfa da proba i prirodni i veštački proizvod, pri čemu nije bio u stanju da otkrije razliku. Nema sumnje da te čeka dražesna tuča - farmeri će listom stati na Therovu stranu, pa će se čitavo Pomorsko odeljenje rascepiti na pola."
     "Verovatno je to planirao", reče Frenklin, uz oklevanje odajući Therou priznanje. "Đavolski je dobro obavešten. Baš mi je krivo što sam toliko govorio o mogućnostima proizvodnje mleka tokom onog intervjua - a u konačnoj verziji članka stvarno su to malo previše naglasili. Siguran sam da je time otpočela čitava lavina."
     "To je druga stvar koju sam htela da ti pomenem. Gde je dobio brojke na kojima je zasnovao svoju statistiku? Koliko je meni poznato, ove nikada nisu štampane izvan Biroa."
     "U pravu si", priznade Frenklin. "Trebalo je da pomislim na to ranije. Prva stvar sutra izjutra biće mi da odem na Ostrvo Čaplje na mali razgovor sa dr Lundkvistom."
     "Hoćeš li da povedeš i mene, tata?" zamoli Ana.
     "Ne ovoga puta, mlada damo. Ne bih voleo da moja bezazlena kćerka čuje neke stvari koje ću možda morati da kažem."

     "Dr Lundkvist je napolju u laguni, ser", reče glavni laboratorijski asistent. "Nema načina da uspostavimo vezu sa njime dok ne bude rešio da se popne."
     "Oh, zar nema? Mogao bih baš da siđem i kucnem ga po ramenu."
     "Ne znam da li bi to bilo imalo pametno, ser. Atila i Džingis Kan ne vole mnogo strance."
     "Dobri Bože - on pliva sa njima!"
     "Oh, da - vrlo su ga zavoleli, a sprijateljili su se i sa čuvarima koji rade sa njima. Ali svako drugi mogao bi da bude pojeden na brzinu."
     Izgleda da se mnogo toga dešavalo, pomisli Frenklin, o čemu je on znao veoma malo. Odlučio je da siđe peške do lagune; ukoliko nije bilo izuzetno toplo, ili je čovek imao nešto da nosi, nikada nije vredelo uzimati kola na tako kratkom rastojanju.
     Promenio je mišljenje do trenutka kada je stigao do novog istočnog pristaništa. Ili je Ostrvo Čaplje poraslo, ili je on počinjao da oseća godine. Seo je na trup prevrnutog čamca i pogledao prema moru. Plima je nadošla, ali oštra razdvojna linija koja je označavala ivicu grebena bila je jasno vidljiva, a u ograđenom zabranu duvanje dva kita-ubice ličilo je na povremene perjanice magle. Tamo se nalazio mali čamac sa nekim u njemu, ali bilo je predaleko da bi video da li je to dr Lundkvist ili neki od njegovih pomoćnika.
     Sačekao je nekoliko minuta, a onda telefonirao da ga čamcem prebace do grebena. Za nešto više vremena nego što bi mu bilo potrebno da otpliva donde, stigao je u zabran i prvi put dobro osmotrio Atilu i Džingis Kana.
     Dva kita-ubice bili su nešto kraći od trideset stopa, a kada im se njegov čamac približio, obojica su se propela iz vode i pogledala ga ogromnim, inteligentnim očima. Neobično držanje i čista belina tela koja mu je sada bila izložena izazva u Frenklinu đavolski utisak da se našao oči u oči ne sa životinjama, već sa stvorenjima koja su možda domašila veću visinu na lestvici Postanja od njega. Znao je da je istina daleko u drugom smeru i podsetio se da gleda najbezdušnije ubice mora.
     Ne, to nije bilo sasvim ispravno. Druge po redu najbezdušnije ubice mora...
     Kitovi ponovo zaroniše u vodu, očevidno zadovoljni ispitivanjem. Tada je Frenklin razaznao Lundkvista koji je radio tridesetak stopa niže sa malim torpedom punim instrumenata. Verovatno ga je komešanje uznemirilo, jer je brzo došao do površine i ostao da leži na njoj, maske zabačene unazad, kada je prepoznao posetioca.
     "Dobro jutro, gospodine Frenkline. Nisam vas očekivao danas. Šta mislite o mojim učenicima?"
     "Vrlo upečatljivo. Kako savladavaju lekcije?"
     "O tome nema sumnje - sjajni su. Čak i bistriji od delfina i iznenađujuće puni ljubavi pošto vas jednom upoznaju. Mogu sada da ih naučim bilo čemu. Ukoliko bih hteo da izvršim savršeno ubistvo, mogao bih da im kažem da ste foka na ledenoj santi i za dve sekunde prevrnuli bi čamac."
     "U tom slučaju, više bih voleo da nastavimo razgovor na kopnu. Jeste li dovršili to što ste radili?"
     "To nikada nema kraja, ali nije bitno. Oteraću torpedo nazad - nema potrebe da se sva ova oprema diže u čamac."
     Naučnik okrenu malu metalnu ribu prema ostrvu i smesta podesi brzinu koju čamac nikako nije mogao da dostigne. Dva kita-ubice smesta suknuše za njime, dok su im ogromna leđna peraja ostavljala zapenušani trag u vodi. To je izgledalo kao opasna igra, ali pre nego što je Frenklin stigao da otkrije šta bi se dogodilo kada bi ubice dostigle torpedo, Lundkvist pređe plitku, ali jasno označenu mrežu oko zabrana i dva kita prekinuše jurnjavu uz vodoskok vodenih kapi.
     Frenklin je bio vrlo zamišljen na povratku prema kopnu. Poznavao je Lundkvista godinama, ali osećao je da je ovo bilo prvi put da ga je uopšte stvarno video. Nikada nije bilo nikakve sumnje u pogledu njegove originalnosti - ali izgledalo je kao da isto tako poseduje neočekivanu hrabrost i samostalnost. Ali sve mu to neće mnogo pomoći, zaključi Frenklin mrgodno, ukoliko nema valjan odgovor na određena pitanja.
     Odeven u svakodnevnu odeću i ponovo u poznatoj laboratorijskoj sredini, Lundkvist je ponovo bio onaj stari, kakvog ga je Frenklin oduvek znao. "A sada, Džone", poče on, "pretpostavljam da si video onu televizijsku propagandu protiv Biroa?"
     "Razume se. Ali da li je to protiv nas?"
     "U svakom slučaju je protiv naše glavne delatnosti, ali nećemo raspravljati oko tog pitanja. Želim da znam sledeće: jesi li bio u kontaktu sa Maha Therom?"
     "Oh, da. Smesta je uspostavio vezu sa mnom pošto se onaj članak pojavio u časopisu Zemlja."
     "I ti si mu preneo poverljive informacije?"
     Lundkvist je izgledao iskreno povređeno.
     "To nije lepo, gospodine Frenklin. Jedina informacija koju sam mu dao bila je korekturna kopija moga članka o proizvodnji kitovog mleka koji, izlazi u Cetološkoj reviji sledećeg meseca. Vi ste lično odobrili objavljivanje."
     Optužba koju je Frenklin nameravao da uputi obruši mu se oko ušiju i on se iznenada oseti prilično postiđeno sobom."
     "Izvini, Džone", reče on. "Povlačim to. Od svega ovoga postao sam malo nervozan i naprosto želim da sredim činjenice pre nego što uprava počne da me juri. Ali zar ne misliš da je trebalo da mi kažeš za taj zahtev?"
     "Iskreno, ne vidim zašto. Svakog dana dobijamo sve moguće zahteve i nisam video razloga da pretpostavim kako ovaj nije naprosto još jedan rutinski. Razume se, bilo mi je drago da se neko posebno zanima baš za moj projekat i pružio sam im svu pomoć koju sam mogao."
     "Vrlo dobro", reče Frenklin pomirljivo. "Zaboravimo na ono što je bilo. Ali odgovori mi na ovo pitanje: kao naučnik, da li zaista veruješ da možemo napustiti klanje kitova i prebaciti se na mleko i sintetiku?"
     "Uz deset godina na raspolaganju, mogli bismo, ukoliko bismo morali. Ne pada mi na pamet nijedan tehničkog razlog koji bi se tome protivio. Razume se, ne mogu jamčiti za brojke što se tiče gajenja planktona, ali možete se u glavu kladiti da je Thero i na toj strani imao valjane izvore podataka."
     "Ali ti shvataš šta će to značiti! Ukoliko počne sa kitovima, pre ili kasnije doći ćemo do svih domaćih životinja."
     "A zašto da ne? Taj izgled prilično mi se dopada. Ukoliko se nauka i vera mogu udružiti da uklone nešto surovosti iz prirode, nije li to onda dobra stvar?"
     "Zvučiš poput skrivenog budiste - a meni je muka od dokazivanja da u onome što činimo nema surovosti. U međuvremenu, ukoliko Thero bude postavljao još pitanja, budi ljubazan pa ga uputi na mene."
     "Vrlo dobro, gospodine Frenkline", odvrati Lundkvist prilično kruto. Nastala je neprijatna stanka, koju srećom prekide dolazak kurira.
     "U upravi žele da govore sa vama, gospodine Frenkline. Hitno je."
     "Kladim se da jeste", promrmlja Frenklin. Onda opazi Lundkvistov još donekle neprijateljski izraz i nije mogao da potisne osmeh.
     "Ukoliko možeš da dresiraš orke da budu čuvari, Džone", reče on, "najbolje bi bilo da počneš da tragaš za pogodnim sisarom - po mogućstvu amfibijom - da bude sledeći direktor."
     Na planeti sa trenutnim i sveobuhvatnim vezama, zamisli se šire od pola do pola brže nego što se ranije činilo sa usta na usta u jednom jedinom selu. Vešto obrađen i predstavljen program koji je pokvario apetit pukih dvadeset miliona ljudi prilikom prvog prikazivanja imao je daleko veću publiku za drugo. Uskoro je bilo vrlo malo drugih tema za razgovore; jedan od nedostataka života u mirnoj i dobro organizovanoj svetskoj državi bila je da je sa nestankom ratova i kriza preostalo vrlo malo toga što se nekada nazivalo 'novostima'. Zaista, često su se čule žalbe da je sa okončavanjem nacionalnog suvereniteta ukinuta i istorija. I tako su rasprave stale da besnele po klubovima i kuhinjama, usred Svetskog saveta i na usamljenom svemirskom teretnjaku, bez opasnosti da ih baci u zasenak nešto izazovnije.
     Svetska organizacija za hranu dostojanstveno je ćutala, ali iza pozornice odigravala se grozničava delatnost. Poboljšanju situacije nije doprinelo žustro obrazovanje lobija grupe farmera, za čije predviđanje Indri baš i nije bilo potrebno mnogo dalekovidosti. Frenklina su naročito ozlojedili napori suparničkog odeljenja da izvuče korist iz njegovih teškoća, pa je uložio nekoliko protesta direktoru farme planktona kada su unutrašnje borbe postale malo previše prljave. "Prokletstvo, Tede", zarežao je preko vizifona jednom prilikom, "pa ti si isto toliki kasapin kao i ja. Svaka tona sirovog planktona koju preradiš sadrži pola milijarde račića sa isto toliko prava na život, slobodu i potragu za srećom kao i moji kitovi. I zbog toga nemoj da pereš ruke. Ranije ili kasnije, Thero će se okomiti na tebe - ovo ti je tek vrh ledenog brega."
     "Možda si u pravu, Voltere", priznade optuženi veselo, "ali mislim da će me farme nadživeti. Nije lako izazvati u ljudima sentimentalna osećanja prema račićima - oni nemaju da maze slatke, male bebe od po deset tona."
     To je bilo savršeno istinito; bilo je vrlo teško povući crtu između raspilavljene sentimentalnosti i razumne humanosti. Frenklin se priseti nedavne karikature na kojoj Thero diže ruke u pobuni dok vrišteću glavicu kupusa okrutno čupaju iz tla. Umetnik nije zauzimao nijednu stranu; naprosto je uobličio tačku gledanja onih koji su smatrali da se mnogo vike pravi ni oko čega. Možda će čitava stvar protutnjati za nekoliko nedelja kada ljudima postane dosadno i kada krenu da raspravljaju o nečem drugom - ali sumnjao je u to. Onaj prvi televizijski nastup pokazao je da je Thero stručnjak za oblikovanje javnog mnjenja; čovek se mogao na njega osloniti da neće dopustiti da mu kampanja izgubi zalet.
     Therou je bilo potrebno manje od mesec dana da prikupi deset odsto glasova što je po ustavu bilo potrebno da se obrazuje istražna komisija. Činjenica da je jednu desetinu ljudske rase stvar dovoljno zanimala da zatraži da se svi podaci iznesu pred njih nije značila da se slažu sa Therom; puka radoznalost i zadovoljstvo zbog toga što će videti kako se jedna državna organizacija bori u odbrambenom stavu bili su sasvim dovoljni da objasne glasanje. Sama po sebi, istražna komisija značila je vrlo malo. Ono što će biti bitno bio je konačni referendum u vezi sa izveštajem komisije, a proći će meseci pre nego što to bude moglo da se pripremi.
     Jedan od neočekivanih rezultata elektronske revolucije iz dvadesetog veka bio je da je prvi put u istoriji bilo moguće imati istinski demokratsku vladu - u smislu da je svaki građanin mogao izraziti sopstvene poglede u vezi sa politikom. Ono što su Atinjani, sa umerenim uspehom, pokušavali da učine sa nekoliko hiljada slobodnjaka sada se moglo postići u globalnom društvu od pet milijardi članova. Pokazalo se da automatski uređaji za uzimanje podataka, prvobitno razrađeni za ocenjivanje gledanosti televizijskih programa, imaju daleko veću važnost, budući da su omogućili da otkrivanje šta tačno javnost zapravo misli o bilo kojoj temi bude srazmerno jednostavno i jeftino.
     Prirodno, morale su da postoje i mere bezbednosti, odnosno ovakav sistem bio bi katastrofalan pre razdoblja sveopšteg obrazovanja - zapravo, pre početka dvadeset prvog veka. Čak i sada bilo je moguće da neka tema sa osećajnim nabojem silom izvuče glas koji je zapravo bio protiv najboljih interesa zajednice, a nijedna vlada nije mogla dejstvovati ukoliko nije zadržavala konačno pravo da samostalno odlučuje o politici. Čak i ako je svet zahtevao nekakvu aktivnost sa devedeset devet odsto glasova, država je mogla da ne uzme u obzir izraženu volju naroda - ali morala bi da odgovara za takvo ponašanje na sledećim izborima.
     Frenklin nije uživao u povlastici što je ključni svedok na zasedanjima komisije, ali znao je da nema načina na koji bi mogao da izbegne tu muku. Veći deo vremena sada mu je odlazio na prikupljanje podataka kojima će pobijati argumente onih koji su želeli da okončaju klanje kitova, a to se pokazalo težim zadatkom nego što je zamišljao. Čovek nije mogao dati gladak, lepo uobličen podatak time što će reći da prerađeno kitovo mesto košta toliko i toliko po funti težine do vremena kada stigne do trpeze potrošača, dok sintetičko meso dobijeno iz planktona košta više. Niko to nije tačno znao - bilo je previše promenljivih. Najveća nepoznanica od svih bila je cena vođenja predloženih mlečnih farmi kitova, ukoliko bude odlučeno da se kitovi gaje isključivo zbog mleka, a ne radi klanja.
     Podaci su bili nedovoljni. Bilo bi pošteno tako i reći, ali na njega je vršen pritisak da otvoreno izjavi kako prekidanje klanja kitova nikada neće biti praktično ili ekonomično. Njegova sopstvena odanost Birou, da se i ne pomene bezbednost trenutnog položaja, gurali su ga u istom smeru.
     Ali nije to bila čisto stvar ekonomije; postojali su i emocionalni činioci koji su ometali Frenklinov sud i onemogućavali ga da donese odluku. Dani koje je proveo sa Maha Therom i kratki pogled bačen na civilizaciju i način razmišljanja daleko stariji od njegovih sopstvenih pogodili su ga dublje nego što je shvatio. Poput većine ljudi te visoko materijalističke ere, bio je zatrovan naučnim i društvenim podvizima koji su prosvetlili početne decenije dvadeset prvog veka. Ponosio se svojim skeptičkim racionalizmom i potpunom slobodom od sujeverja. Temeljna pitanja filozofije nikada ga nisu previše mučila: znao je da postoje, ali izgledalo je da su briga drugih ljudi.
     A sada, dopadalo mu se to ili ne, stigao mu je izazov iz smera toliko neočekivanog da je ostao gotovo bez ikakve odbrane. Uvek je smatrao sebe humanim čovekom, ali sada je dobio podsećanje da humanost možda nije dovoljna. Dok se borio sa mislima, postepeno ga je sve više uzrujavao svet oko njega i stvari su konačno postale toliko loše da je Indra morala da preduzme mere.
     "Voltere", reče ona odlučno pošto je Ana u suzama otišla u krevet posle svađe u kojoj se poprilično moglo zameriti obema stranama, "bićemo pošteđeni mnogo nevolja ukoliko se suočiš sa činjenicama i prestaneš da se zavaravaš?"
     "Šta to, kog đavola, pričaš?"
     "Besan si na sve i svakog poslednjih nedelju dana - sa samo jednim izuzetkom. Posvađao si se sa Lundkvistom - iako je to delimično moja greška - sa štampom, sa otprilike svakim biroom u Odeljenju, sa decom, a svakog časa ćeš to učiniti i sa mnom. Ali postoji jedna osoba na koju nisi ljut - a to je Maha Thero, koji je i izazvao čitavu nevolju."
     "A zbog čega bih bio? On je lud, razume se, ali je svetac - ili najbliže svecu od svih ljudi koje bih ikada mogao sresti."
     "Ne poričem to. Samo kažem da se, u stvari, slažeš sa njim, ali nećeš to da priznaš."
     Frenklin krenu da prasne. "Pa to je potpuno smešno!" poče on. Onda mu uzrujanost posustade i izgubi se. Bilo je smešno; ali takođe je bilo i sušta istina.
     On oseti kako ga obuhvata velika smirenost; više nije bio besan na svet i na sebe samoga. Njegova detinjasta ljutnja što je on umešan u nedoumicu koju nije stvorio iznenada iščile. Nije bilo razloga zbog koga bi se stideo činjenice što je zavoleo ogromne zveri koje je čuvao; ukoliko se njihovo klanje moglo izbeći, on će tome poželeti dobrodošlicu, kakve god bile posledice po Biro.
     Therov osmeh na rastanku iznenada mu ispliva u sećanju. Da li je taj izuzetni čovek predvideo da će ga pridobiti za svoju tačku gledanja? Ukoliko je njegovo blago ubeđivanje - koje nije oklevao da pomeša sa šok taktikom onog krvoločnog televizijskog nastupa - moglo upaliti kod samog Frenklina, onda je bitka već bila napola okončana.

22.

     Život je bio mnogo jednostavniji u ranijim danima, pomisli Indra sa uzdahom. Bilo je istina da su Piter i Ana provodili u školi, odnosno u koledžu najveći deo vremena, ali nekako joj to nije pružilo dodatno slobodno vreme koje je očekivala. Bilo je mnogo zabava i poseta kojima se morala baviti, sada pošto je Volter prešao u gornje redove državne uprave. To je, doduše, možda bilo pomalo preterano; direktor Biroa za kitove i dalje se nalazio daleko - najmanje šest stepenika - od visova proređenog vazduha u kojima su boravili predsednik i njegovi savetnici.
     Ali postojale su neke stvari koje su zasecale pravo preko društvenog staleža. Niko nije mogao poricati da je postojao određeni sjaj oko Volterovog posla, kao i zanimanje za njegovu delatnost, što ga je učinilo poznatim daleko širem krugu ljudi nego druge direktore Pomorskog odeljenja, čak i pre časopisa Zemlja i trenutne kontroverze oko klanja kitova. Koliko je ljudi moglo da navede ime direktora planktonskih farmi ili slatkovodne proizvodnje hrane? Ni po jedan na svakih stotinu onih koji su čuli za Voltera. Bila je to činjenica zbog koje je bila ponosna, iako je to istovremeno izlagalo Voltera znatnoj meri zavisti među odeljenjima.
     Ali sada je izgledalo da će ga izložiti nečem mnogo gorem od toga. Do sada niko u Birou, a još manje među višim zvaničnicima Pomorskog odeljenja ili Svetske organizacije za hranu, nije ni na trenutak pomišljao da Volter ima neke privatne sumnje ili da nije punim srcem za to da se održi status quo.
     Njene pokušaje da pročita poslednji broj časopisa Nature prekinuo je privatni videofon. Postavljen je, i pored njenih gorkih pobuna, onog dana kada je Volter postao direktor. Javna služba, izgledalo je, kao da nije bilo dovoljna; sada je ured još mogao dograbiti Voltera kada god mu se to dopadne, ukoliko se on ne bi postarao da ga osujeti u tome.
     "Oh, dobro jutro, gospođo Frenklin", reče operatorka, koja je sada bila praktično porodični prijatelj. "Da li je direktor kod kuće?"
     "Bojim se da nije", reče Indra zadovoljno. "Nije imao slobodan dan čitavog meseca, pa je otišao da jedri sa Piterom. Ukoliko biste želeli da ga dobijete, moraćete da pošaljete avion; radio-uređaji J94 ponovo su se pokvarili."
     "Oba? Baš čudno. Pa ipak, nije hitno. Kada se vrati, hoćete li mu dati ovaj dopis?"
     Začu se jedva čujno škljocanje i list hartije slete u posebnu, veliku korpu za dopise. Indra ga pročita, rasejano se pozdravi sa operatorkom i smesta pozva Frenklina savršeno ispravnim radiom.
     Škripanje palube, blagi klokot vode uz glatki trup - čak i povremeni kliktaji neke morske ptice - ti zvuci jasno se začuše iz zvučnika i smesta je prenesoše u zaliv Moreton.
     "Pomislila sam da bi možda voleo da znaš, Voltere", reče ona, "da odbor za planiranje ima vanredni sastanak sledeće srede, ovde u Brizbejnu. To ti daje tri dana da odlučiš šta ćeš da im kažeš."
     Nastala je kratka pauza tokom koje je mogla da čuje kako joj muž ide preko čamca; onda Frenklin odgovori: "Hvala, dušo. Znam šta moram da kažem - samo ne znam kako to da izvedem. Ali ima nešto što sam mislio da bi ti mogla da učiniš da pomogneš. Ti poznaješ žene svih čuvara - šta misliš da ih pozoveš onoliko koliko možeš i pokušaš da saznaš šta im muževi misle o ovom poslu? Možeš li to da učiniš, a da ne deluje previše očigledno? Meni ovih dana nije lako da saznam šta misle ljudi na terenu. Suviše teže da mi kažu ono što zamišljaju da bih voleo da čujem."
     U Frenklinovom glasu začu se čežnjiv prizvuk koji je tih dana Indra sve češće i češće čula, iako je dovoljno poznavala muža da bi bila sasvim sigurna da nije nimalo žalio zbog toga što je preuzeo trenutne odgovornosti.
     "To je dobra zamisao", reče ona. "Ima najmanje deset ljudi koje je trebalo da pozovem pre više nedelja, a ovo će biti zgodna prilika. Ali to verovatno znači da ćemo morati da priredimo još jednu zabavu."
     "To mi ne smeta, sve dok sam direktor i dok mogu da platim. Ali ukoliko se za jedno mesec dana vratim na čuvarsku platu, moraćemo da prekinemo sa razonodom."
     "Pa ne misliš da bi stvarno..."
     "Oh, neće biti baš toliko loše. Ali mogli bi me prebaciti na neki fini, siguran poslić, iako ne mogu da zamislim šta bih im vredeo van Biroa. SKLANJAJ SE SA PUTA, PROKLETA BUDALO - ZAR NE VIDIŠ KUDA SRLJAŠ? Izvini, dušo - po okolini ima previše vikendaških moreplovaca. Vraćamo se za devedeset minuta, osim ako neki idiot ne naleti na nas. Pit kaže da bi meda sa čajem. Ćao."
     Indra zamišljeno pogleda radio kada se zvuci udaljenog zaliva naglo prekinuše. Napola je želela da je pratila Voltera i Pita na izletu do zaliva, ali suočila se sa činjenicom da je njenom sinu sada bilo više potrebno očevo društvo nego njeno. Bilo je vremena kada je žalila zbog toga, shvatajući da će za koji mesec oboje izgubiti dečaka čiji su um i telo obrazovali, ali im je sada klizio iz ruku.
     Razume se, bilo je to neizbežno; veze koje spajaju oca i sina moraju ih sada razdvojiti. Sumnjala je da Piter zna zbog čega je toliko odlučan da pođe u svemir; na kraju krajeva, bila je to dosta uobičajena ambicija za mladiće njegovog uzrasta. Ali bio je jedan od najmlađih u istoriji među onima koji su dobili triplanetnu stipendiju, a lako se moglo razabrati zbog čega. Bio je rešen da pobedi element koji mu je porazio oca.
     Ali dosta tog sanjarenja, reče ona sebi. Izvukla je spisak brojeva vizifona i počela da kuca imena svih žena čuvara koje će biti kod kuće.

     Odbor za planiranje normalno se sastajao dvaput godišnje i veoma retko je morao da vodi mnogo rasprava oko planiranja, jer za najveći deo posla Biroa zadovoljavajuće su se starali odbori zaduženi za finansije, proizvodnju, kadrove i tehnički razvoj. Frenklin je radio u svima, iako samo kao običan član, budući da je predsedavajući uvek bio neko iz Pomorskog odeljenja ili Svetskog sekretarijata. Ponekad se vraćao sa sednica potišten i obeshrabren; ali za njega je bilo veoma neuobičajeno da se vrati i ljutit.
     Indra je znala da je nešto krenulo kako ne treba čim je ušao u kuću. "Kaži mi ono najgore", reče ona rezignirano pošto joj se iscrpljeni muž skljokao u najudobniju fotelju na vidiku. "Da li moraš da tražiš novi posao?"
     Samo se napola šalila, a Frenklin uspe da se bledo nasmeši. "Nije baš toliko rđavo", odgovori on, "ali u ovom poslu ima više stvari nego što sam mislio. Stari Berouz sve je razradio pre nego što je otpočeo zasedanje; neko u Sekretarijatu prilično ga je temeljito uputio. A svodi se na ovo: ukoliko se ne može dokazati da će proizvodnja hrane od kitovog mleka i sintetike biti drastično jeftinija od sadašnje metode, klanje kitova će se nastaviti. Čak i ušteda od deset odsto ne smatra se dovoljno dobrom da opravda promenu. Kako je to Berouz rekao, nas zanima obračunavanje cena, a ne visokoparna filozofska načela poput pravde za životinje.
     Pretpostavljam da je to dovoljno razumno i ja svakako ne bih pokušavao da se suprotstavljam. Nevolja je počela tokom pauze za kafu, kada me je Berouz priterao u ugao i upitao me šta čuvari misle o čitavom poslu. Pa sam mu rekao da bi osamdeset posto njih volelo da se klanje prekine, čak i ako bi to značilo porast cene proizvodnje. Ne znam zašto mi je postavio baš to pitanje, osim ukoliko novosti o našem malom ispitivanju nisu pocurile.
     Uglavnom, to ga je poprilično uzrujalo i video sam kako pokušava da pređe na neku drugu temu. Onda mi je otvoreno rekao da ću ja biti ključni svedok kada istraga otpočne i da Pomorsko odeljenje ne bi volelo da branim Therovu stranu pred nekoliko miliona posmatrača. 'Pretpostavimo da me upitaju za lično mišljenje?' rekao sam. 'Niko nije radio više od mene na povećanju proizvodnje kitovog mesa i ulja, ali voleo bih da Biro što je pre moguće postane služba za očuvanje.' On me upita da li je to moje gledište, a ja sam mu rekao da jeste.
     Onda su stvari postale pomalo lične, iako i dalje na prijateljski način, i složili smo se da postoji nepobitan rascep mišljenja između ljudi koji se bave kitovima kao kitovima i onima koji ih vide kao puke statističke podatke na grafikonima proizvodnje hrane. Posle toga Berouz je otišao i obavio nekoliko telefonskih poziva, ostavivši nas da čekamo pola sata dok je govorio sa ljudima iz vrhova Sekretarijata. Najzad se vratio sa onim što su bukvalno bila naređenja za mene, iako je pazio da to ne postavi tako. Svodi se na ovo: na istrazi treba da budem poslušna mala lutka za govornike iz trbuha."
     "Ali pretpostavimo da te druga strana otvoreno pita za lične poglede."
     "Naši advokati će pokušati da ih skrenu sa teme, a ukoliko to ne uspe, ne bi trebalo da imam ikakvih ličnih pogleda."
     "A čemu sve to?"
     "To sam i ja pitao Berouza i najzad sam uspeo da mu izvučem odgovor. Umešane su političke stvari. Sekretarijat se plaši da će Maha Thero postati previše moćan ukoliko pobedi u ovom slučaju i zbog toga će mu se suprotstaviti po svaku cenu."
     "Sada shvatam", reče Indra lagano. "Misliš li da Thero želi političku prevlast?"
     "Zarad nje same - ne. Ali možda pokušava da zadobije uticaj da bi širio verske ideje, a Sekretarijat se toga plaši."
     "A šta ćeš ti uraditi povodom svega toga?"
     "Ne znam", odgovori Frenklin. "Naprosto ne znam."

     I dalje je bio neodlučan kada je istraga otpočela i kada se Maha Thero prvi put lično pojavio pred svetskom publikom. Dok je gledao malu priliku, blistave lobanje, odevenu u žuto, Frenklin nije mogao da se uzdrži od pomisli kako ovaj na prvi pogled nije delovao nimalo upečatljivo. Zapravo, postojalo je nešto gotovo komično u vezi s njim - sve dok ne bi počeo da govori, a tada je svako znao da je u prisustvu i moći i ubeđenja.
     "Voleo bih da u potpunosti razjasnim jednu stvar", reče Maha Thero, obraćajući se ne samo predsedavajućem komisije nego i nevidljivim milionima koji su gledali to prvo zasedanje. "Nije istina da pokušavamo da nametnemo vegetarijanstvo svetu, kao što tvrde neki naši protivnici. Sam Buda nije se uzdržavao od toga da jede meso kada bi mu ovo bilo dato; a ni mi, jer gost treba da prihvati sa zahvalnošću sve što mu domaćin ponudi.
     Naš stav zasnovan je na nečem dubljem i osnovnijem nego što su predrasude u pogledu hrane, koje su obično samo stvar navike. Štaviše, verujemo da će većina razumnih ljudi, bili njihovi verski pogledi isti kao naši ili ne, na kraju prihvatiti naše gledište.
     Ono se može sažeti veoma jednostavno, iako predstavlja ishod dvadeset šest vekova mudrovanja. Smatramo da je pogrešno nanositi povredu ili izazivati smrt ma kog živog bića, ali nismo toliko budalasti da pomislimo kako bi se to moglo izbeći u potpunosti. Zbog toga priznajemo, na primer, potrebu da se ubijaju mikrobi i insekti-štetočine, iako žalimo zbog te neophodnosti.
     Ali čim ubijanje nije više supštinski neophodno, ono treba da prestane. Verujemo da je ta tačka sada dostignuta što se tiče mnogih viših životinja. Proizvodnja svih vrsta veštačkih belančevina iz čisto biljnih izvora sada je ekonomična mogućnost - ili će biti ukoliko se učine napori da se to postigne. U roku od jednog pokolenja možemo se otarasiti bremena krivice koja je, koliko god lako ili teško počivala na savesti pojedinaca, morala u ovo ili ono vreme progoniti sve mislioce dok su posmatrali svet života koji sa nama deli našu planetu."
     Bio je to, pomisli Frenklin, jednostavan, otvoren govor, u potpunosti lišen ikakvog fanatizma koji bi kobno prevagnuo sud u ovo racionalno doba. Pa ipak, čitava stvar izmicala je razumu; u čisto logičnom svetu, ta kontroverza nikada ne bi iskrsla, jer niko ne bi sumnjao u čovekovo pravo da koristi životinjsko carstvo onako kako nađe za shodno. Međutim, ovde se logici lako mogao srušiti ugled; previše lako mogla bi se upotrebiti za ubedljivo opravdavanje ljudožderstva.
     Thero nigde u raspravi nije pomenuo pitanje koje je prilično uticalo na Frenklina. Nije posegao za mogućnošću da bi čovek mogao jednog dana doći u dodir sa tuđinskim oblicima života koji bi mu mogli suditi na osnovu njegovog ponašanja prema ostatku životinjskog carstva. Da li je mislio da je to toliko nategnuta zamisao da javnost ne bi bila u stanju da je primi ozbiljno i zbog toga bi čitavu kampanju počela da smatra vicom? Ili je shvatio da je to razlog koji bi naročito uticao na bivšeg astronauta? Nije bilo načina da se to ustanovi; u svakom slučaju, dokazivalo je da je Thero bio pronicljiv sudija i privatnih i javnih odnosa.
     Frenklin isključi prijemnik; prizori koje je prikazivao bili su mu sasvim poznati, budući da je pomagao Theru da ih snimi. Pomorsko odeljenje, pomisli on suvo, sada će zažaliti zbog pomoći koju je ponudilo njegovoj svetosti, ali u tim okolnostima nije se moglo učiniti ništa drugo.
     Za dva dana pojaviće se da svedoči; već se osećao više kao kriminalac na suđenju nego kao svedok. A zapravo je i bio na suđenju - ili, tačnije, bila je njegova savest. Bilo je neobično pomisliti da se, pošto je jednom pokušao da ubije sebe, sada protivi ubijanju drugih stvorenja. Postojala je tu neka veza, ali bila je previše složena da bi je sada raspetljavao - a čak i ukoliko to učini, to mu neće pomoći da reši svoju nedoumicu.
     Pa ipak, rešenje je pristizalo, i to iz potpuno neočekivanog smera

23.

     Frenklin je upravo uzimao kartu za avion kojim će odleteti na zasedanje istrage kada je došao signal 'podmornica u nevolji'. Stajao je u vratima i čitao grimizno oivičenu poruku koja mu je hitno poslata i u tom trenutku svi drugi problemi za njega prestali su da postoje.
     SOS je stigao iz Biroa rudnika, najvećeg odseka Pomorskog odeljenja. Taj naziv je u izvesnoj meri zavodio, budući da oni nisu vodili ni jedan jedini rudnik u strogom smislu te reči. Pre dvadeset ili trideset godina zaista je bilo rudnika na okeanskom dnu, ali sada je samo more bilo neiscrpna riznica. Gotovo svaki prirodni element mogao se neposredno crpsti iz miliona tona rastvorene materije u svakoj kubnoj milji morske vode. Sa usavršavanjem selektivnih filtera sa jonskim izmenjivačima, noćna mora nestašica metala zauvek je iskorenjena.
     Biro rudnika bio je odgovoran i za stotine naftnih izvora koji su sada obeležavali morsko dno i pumpali dragocenu tečnost koja je bila osnovni materijal za polovinu hemijskih postrojenja na Zemlji - a koju su ranija pokolenja, sa kriminalnom kratkovidošću, bezobzirno spaljivala kao gorivo. Bilo je mnogo nesrećnih slučajeva koji su mogli zadesiti to carstvo koje se širilo preko čitavog sveta; prošle godine Frenklin je pozajmio kitarsku podmornicu za neuspešan pokušaj da se spase rezervoar sa koncentratom zlata. Ali ovo je bilo daleko ozbiljnije, kao što je otkrio kada je uputio nekoliko prioritetnih poziva.
     Trideset minuta kasnije nalazio se u vazduhu, iako nije išao u smeru u kome je očekivao. A prošao je skoro puni sat pre nego što su date sve naredbe i pre nego što je najzad imao priliku da pozove Indru.
     Bila je iznenađena neočekivanim pozivom, ali iznenađenje joj se brzo pretvorilo u usplahirenost. "Čuj, dušo", poče Frenklin. "Ipak ne idem za Bern. Rudnici su imali ozbiljnu nesreću i zamolili su nas za pomoć. Jedna njihova velika podmornica zarobljena je na dnu - bušila je izvor i naletela na džep gasa pod visokim pritiskom. Naftna platforma odbačena je i srušila se preko podmornice tako da ova ne može da se izvuče. Na palubi je gomila VIP-ova, uključujući senatora i direktora rudnika. Ne znam kako ćemo da ih izvučemo, ali učinićemo sve što možemo. Zvaću te opet kada budem imao vremena."
     "Hoćeš li morati i sam dole?" upita Indra uznemireno.
     "Verovatno. Nemoj sada da si toliko uzrujana! Činio sam to godinama!"
     "Nisam uzrujana", odvrati Indra, a Frenklin je bio dovoljno pametan da joj ne protivureči. "Zdravo, dušo", nastavi on, "pozdravi mi Anu i nemoj da brineš."
     Indra je gledala kako slika nestaje. Već je iščezla kada je shvatila da Volter nije izgledao tako zadovoljno već nedeljama. Možda to nije bila prava reč kada su životi ljudi bili na kocki; bilo bi istinitije reći da je delovao pun života i prilježnosti. Ona se nasmeši, jer potpuno je dobro znala razlog tome.
     Sada je Volter mogao da pobegne problemima svoga ureda i da se prepustiti, makar nakratko, jasno ocrtanoj i elementarnoj jednostavnosti mora.

     "Eno je", reče pilot podmornice i pokaza na sliku obrazovanu na ivici ekrana sonara. "Na steni, u dubini od hiljadu sto stopa. Za nekoliko minuta moći ćemo da razaznamo pojedinosti."
     "Kakva je bistrina vode - možemo li upotrebiti TV?"
     "Sumnjam. Onaj gejzir gasa još brizga - eno ga - onaj zamućeni odraz. Uskomešao je blato miljama okolo."
     Frenklin je piljio u ekran i poredio sliku koja se tamo obrazovala sa planovima i skicama na stolu. Glatki oval velike plitkovodne podmornice delom je bio zaklonjen olupinom bušilice i platforme - hiljadu ili više tona čelika koji su je pribili za okeansko dno. Nije bilo iznenađujuće to što plovilo, iako je izduvalo noseće rezervoare i uključilo mlaznice na punu snagu, nije bilo u stanju da se pomakne više od stopu ili dve.
     "Lepa zbrka", reče Frenklin zamišljeno. "Koliko će biti potrebno da stignu veliki remorkeri?"
     "Najmanje četiri dana. Herkul je u stanju da digne pet hiljada tona, ali je dole u Singapuru. A preveliki je da bi ga preneli vazduhom; moraće da dođe sopstvenim pogonom. Vi ste jedini sa podmornicama dovoljno malim da se nose vazdušnim putem."
     To je bilo potpuna istina, pomisli Frenklin, ali je takođe značilo da nisu dovoljno velike da bi obavile ikakav teži posao. Jedina nada bila je da će moći da upotrebe aparate za zavarivanje i da iseku platformu dok zarobljena podmornica ne bude u stanju da umakne.
     Još jedan izviđač iz Biroa već je bio na poslu; neko je, pomisli Frenklin, zaslužio priznanje za brzinu kojom su plamenici montirani na plovilo koje nije načinjeno da ih nosi. Sumnjao je da bi čak i Odeljenje za istraživanje svemira, sa svom slavnom delotvornošću, bilo u stanju da dejstvuje brže od ovoga.
     "Zove kapetan Jakobsen", reče zvučnik. "Drago nam je što ste sa nama, gospodine Frenkline. Vaši momci rade dobar posao, ali izgleda da će im biti potrebno vremena."
     "Kako stoje stvari unutra?"
     "Nije tako loše. Jedina stvar koja me brine jeste oplata između pregrada tri i četiri. Tu je dobila udar i došlo je do izobličenja."
     "Možete li zatvoriti tu sekciju ukoliko dođe do curenja?"
     "Ne baš najbolje", reče Jakobsen suvo. "Dogodilo se tako da je to središte komandne odaje. Ukoliko budemo morali to da evakuišemo, bićemo potpuno bespomoćni."
     "Kako stoji stvar sa putnicima?"
     "Ovaj - dobro su", odvrati kapetan tonom koji je nagoveštavao da je neke od njih obdario dobrom dozom sumnje. "Senator Čemberlen bi voleo da razgovara sa vama."
     "Zdravo, Frenkline", poče senator. "Nisam očekivao da ćemo se ponovo sresti pod takvim okolnostima. Šta mislite, koliko će vam biti potrebno da nas izvučete?"
     Senator je imao dobro pamćenje ili je bio dobro obavešten. Frenklin se sa njime sreo ne više od tri puta - poslednji put u Kamberi, na zasedanju Komiteta za očuvanje prirodnih izvora. Kao svedok, Frenklin se zadržao pred odborom KOPI-ja otprilike deset minuta i ne bi očekivao da će se zauzeti predsedavajući sećati te zgode.
     "Ništa ne mogu da obećam, senatore", odgovori on pažljivo. "Možda će nam biti potrebno neko vreme da raščistimo sve to smeće. Ali uspećemo - o tome ne treba brinuti."
     Kada se podmornica primakla, više nije bio toliko siguran. Platforma je bila duža od dve stotine stopa i biće spor posao grickati je u parčićima sa kojima su male izviđačke podmornice bile u stanju da izađu nakraj.
     Sledećih deset minuta trajalo je trostrano zasedanje između Frenklina, kapetana Jakobsena i glavnog čuvara Barloa, zapovednika druge izviđačke podmornice. Na kraju tog razdoblja složili su se da bi najbolji plan bio da nastave da seku platformu; čak i u najnepovoljnijem slučaju, trebalo bi da okončaju posao najmanje dva dana pre nego što Herkul stigne. Osim, razume se, ukoliko ne bude neočekivanih ometanja; izgledalo je da je jedina moguća opasnost ono što je kapetan Jakobsen pomenuo. Poput svih velikih podmorskih vozila, njegov brod nosio je postrojenje za prečišćavanje vazduha koje je moglo da održava atmosferu za disanje nedeljama, ali ukoliko oplata popusti u oblasti komandne odaje, sve osnovne funkcije podmornice biće prekinute. Putnici bi se mogli povući iza pregrada za zaštitu od visokog pritiska, ali to bi im pružilo samo privremeno utičište, jer vazduh bi smesta počeo da se kvari. Štaviše, kada bi se deo podmornice poplavio, čak bi i Herkulu bilo izuzetno teško da je podigne.
     Pre nego što se pridružio Barlou u napadu na platformu, Frenklin pozva bazu primopredajnikom velikog dometa i naruči svu dodatnu opremu koja bi im mogla ustrebati. Tražio je da se smesta dovezu još dve podmornice i da radionice počnu da proizvode plovne rezervoare u velikoj količini jednostavnim navrtanjem vazdušnih priključaka na staru burad za naftu. Ukoliko bi ih se dovoljno moglo prebaciti do platforme, ova bi se mogla podići bez pomoći podmorskog broda za spasavanje.
     Postojala je još jedna stavka opreme za koju je izvesno vreme oklevao pre nego što ju je naručio. Onda je promrmljao sebi u bradu: "Bolje previše nego premalo", i uputio zahtev, iako je znao da će ga odeljenje za zalihe verovatno smatrati šašavim.
     Posao sečenja nosača smrskane platforme bio je spor, ali ne težak. Dve podmornice radile su zajedno, jedna je plamenikom sekla čelik dok je druga povlačila odvojeni deo čim bi se ovaj oslobodio. Uskoro Frenklin postade potpuno nesvestan prolaska vremena; postojalo je samo ono kratko parče metala sa kojim se u tom trenutku bavio. Poruke i uputstva neprekidno su dolazili i odlazili, ali drugi deo njegovog uma bavio se njima. Ruke i mozak dejstvovali su mu kao dve zasebne celine.
     Voda, koja je bila potpuno mutna kada su stigli, sada se brzo bistrila. Urlajući gejzir gasa, koji je bljuvao iz mora na jedva stotinu metara odatle, mora da je usisavao svežu vodu da odnese blato koje je prvobitno poremetio. Kakvo god bilo objašnjenje, to je veoma olakšavalo posao oko izvlačenja, jer su spoljašnje oči podmornica ponovo mogle da dejstvuju.
     Frenklin se gotovo zaprepastio kada su stigla pojačanja. Izgledalo je nemoguće da je bio tu više od šest sati; nije osećao ni umor, ni glad. Dve podmornice donele su sa sobom, poput dugačkog niza limenih konzervi, prvu grupu plovnih rezervoara koje je zatražio.
     Sada se plan delanja izmenio. Jedno po jedno, burad za naftu vezivana su za platformu, sa njima su spajana vazdušna creva, pa je voda izduvavana iz njih dok se ova ne bi napregla prema visini poput zarobljenih balona. Svako je imalo potisnu moć od dve ili tri tone; do trenutka kada bude povezano stotinu komada, računao je Frenklin, zarobljena podmornica mogla bi da pobegne bez ikakve dalje pomoći.
     Oprema za daljinsko rukovanje na spoljašnjoj strani izviđačke podmornice, toliko retko korišćena u normalnim operacijama, sada je izgledala kao produžetak njegovih sopstvenih ruku. Prošlo je najmanje četiri godine otkako je upravljao domišljatim metalnim prstima koji su omogućavali čoveku da radi po mestima na koja njegovo nezaštićeno telo nikada ne bi moglo da ode - i prisetio se kada je, još deset godina pre toga, pokušao da veže čvor i beznadežno se upetljao. Bila je to jedna od veština koje jedva da je ikada koristio; ko bi pomislio da će biti neophodna sada kada je napustio more i kada više nije bio čuvar.
     Počeli su da ispumpavaju drugu grupu naftne buradi kada je pozvao kapetan Jakobsen.
     "Bojim se da imam loše vesti, Frenkline", reče on, glasa otežalog od napetosti. "Ulazi nam voda, a curenje se pojačava. Uz trenutnu brzinu, moraćemo da napustimo komandnu sobu za nekoliko sati."
     Bila je to vest koje se Frenklin plašio. Preobrazila je rutinski posao spasavanja u trku protiv vremena - trku beznadežno osujećenu, budući da će biti potreban najmanje ceo dan da se iseče opstatak platforme.
     "Koliko je unutrašnji pritisak vazduha?" upita on kapetana Jakobsena.
     "Već sam nagurao pet atmosfera. Nije bezbedno terati više."
     "Dignite na osam ako možete. Čak i ako se polovina vas onesvesti, to neće biti važno ukoliko bar neko ostane pri sebi. A moglo bi pomoći da se curenje ne širi, što je bitna stvar."
     "Učiniću to - ali ukoliko nas većina bude bez svesti, neće biti lako evakuisati komandnu odaju."
     Previše ljudi slušalo je Frenklina da bi odgovorio ono što je bilo očigledno - da ukoliko komandna soba bude napuštena, to ionako neće biti važno. Kapetan Jakobsen znao je to isto toliko dobro koliko i on, ali neki njegovi putnici možda nisu shvatali da bi takav potez okončao sve izglede za spasavanje.
     Sada je trebalo da donese odluku za koju se nadao da će moći da je izbegne. Lagano seckanje olupine nije bilo dovoljno dobro; moraće da upotrebe eksplozive da preseku palu platformu preko sredine, tako da niži deo, bez oslonca, padne na morsko dno i da mu težina više ne pritiska podmornicu.
     Bila je to očigledna stvar, još od početka, ali postojale su dve prepreke: jedna je bila rizik upotrebe eksploziva toliko blizu već oslabljene oplate podmornice; druga je bila postavljanje naboja na valjano mesto. Od četiri glavna nosača platforme, dva gornja bila su lako dostupna, ali niža dva nisu se mogla dosegnuti mehanizmima za daljinsko rukovanje na izviđačkim podmornicama. Bila je to vrsta posla koju je mogao obaviti samo neometani ronilac i u plitkoj vodi, za šta ne ne bi bilo potrebno više od nekoliko minuta.
     Na nesreću, to nije bila plitka voda; bili su na dubini od hiljadu i sto stopa - i pod pritiskom od preko trideset atmosfera.

24.

     "Rizik je preveliki, Frenkline. Ne dopuštam." Nije bilo često, pomisli Frenklin, da čovek ima priliku da raspravlja sa senatorom. Ali, ukoliko bude potrebno, uopšte neće raspravljati; neće ga poslušati.
     "Znam da postoji opasnost, ser", priznao je on, "ali nema izbora. To je proračunati rizik - jedan život za dvadeset tri."
     "Ali mislio sam da je samoubistvo da nezaštićen čovek zaroni preko nekoliko stotina stopa."
     "I jeste, ukoliko udiše sabijeni vazduh. Najpre ga azot onesvesti, a onda ga sredi trovanje kiseonikom. Ali uz pravu mešavinu sasvim je moguće. Uz opremu kakvu koristim, ljudi su silazili na dubinu od hiljadu pet stotina stopa."
     "Ne želim da vam protivurečim, gospodine Frenkline", reče kapetan Jakobsen tiho, "ali verujem da je samo jedan čovek dosegao hiljadu pet stotina stopa - i to u pažljivo kontrolisanim uslovima. I nije pokušavao da se bavi nikakvim poslom."
     "Ni ja se neću baviti; samo treba da postavim dva naboja."
     "Ali pritisak!"
     "Pritisak nikada nije bitan, senatore, sve dok je u ravnoteži. Može pluća da mi steže hiljadu tona - ali imaću hiljadu tona iznutra i neću to osetiti."
     "Izvinite što to pominjem - ali zar ne bi bilo bolje poslati mlađeg čoveka?"
     "Nikome neću prepustiti ovaj posao, a starost ne utiče na ronilačke sposobnosti. Dobrog sam zdravlja, a to je jedino bitno."
     "Dižite je", reče on. "Raspravljaće čitav dan ukoliko ostanemo ovde. Hoću da uđem u tu stvar pre nego što promenim mišljenje."
     Borio se sa mislima sve do površine. Da li je bio budala što preuzima rizike sa kojima čovek na njegovom položaju, sa ženom i porodicom, nikada ne bi trebalo da se suoči? Ili je još, posle svih tih godina, pokušavao da dokaže da nije kukavica, već da se namerno suočava sa opasnošću iz kakve je nekada spasen pravim čudom?
     Najzad postade svestan i drugih, možda manje laskavih pobuda. U izvesnom smislu, pokušavao je da pobegne od odgovornosti. Uspela njegova misija ili ne, biće junak - a Sekretarijatu neće biti baš lako da sa takvim postupa kako hoće. Bio je to zanimljiv problem; da li čovek može nadoknaditi nedostatak moralne hrabrosti dokazivanjem fizičke smelosti?
     Kada podmornica izbi na površinu, nije toliko razrešio ta pitanja koliko ih je odbacio. Moglo je biti istine u svakoj optužbi koju je upućivao sebi; nije bilo bitno. U srcu je znao da radi ispravnu stvar, jedinu stvar. Nije bilo drugog načina na koji su ljudi gotovo četvrt milje ispod njega mogli biti spaseni, a pred tom činjenicom svi drugi obziri bili su besmisleni.
     Od nafte koja se izlivala iz izvora more je bilo toliko ravno da je pilot teretnog aviona sleteo, iako mu mašina nije bila predviđena za amfibijske operacije. Jedna izviđačka podmornica plovila je na površini, dok joj se posada borila sa sledećom grupom plovnih rezervoara koje je trebalo zaroniti. Ljudi sa aviona pomagali su im, radeći u gumenim čamcima koji su bačeni u vodu i automatski naduvani.
     Zapovednik Henson, glavni ronilac Pomorskog odeljenja, čekao je u avionu sa opremom. Nastala je nova kratka rasprava pre nego što se zapovednik predao pomirljivo i, pomisli Frenklin, sa izvesnom dozom olakšanja. Ukoliko je iko drugi trebalo da oproba tu misiju, nije bilo sumnje da je Henson, sa neprevaziđenim iskustvom, bio očigledan izbor. Frenklin je čak oklevao na trenutak i pitao se da li možda time što tvrdoglavo insistira da lično ide zapravo ne smanjuje izglede za uspeh. Ali bio je na dnu i tačno je znao kakvi su tamo uslovi; bilo bi traćenje dragocenog vremena da je Henson krenuo podmornicom kako bi izvideo stanje.
     Frenklin proguta pH pilule, primi injekcije i uđe u gipko gumeno odelo koje će ga štititi od temperature bliske nuli na morskom dnu. Mrzeo je odela - uticala su na kretnje i remetila plovnost - ali bio je ovo slučaj kada nije imao izbora. Složena naprava za disanje, sa tri cilindra - jedan od njih nosio je zlokobnu crvenu boju kojom se obeležava sabijeni vodonik - vezana mu je za leđa i spušten je u more.
     Zapovednik Henson plivao je oko njega pet minuta dok svi ventili nisu provereni, balastni pojas podešen, a primopredajnik sonara isproban. Dovoljno lako je udisao normalan vazduh i neće se prebaciti na mešavinu kiseonika i vodonika dok ne dođe do dubine od tri stotine stopa. Zamena je bila automatska, a regulator birača podešavao je i dotok kiseonika tako da je odnos mešavine bio ispravan na svakoj dubini. To jest, ispravan koliko može za oblast u kojoj čovek nikada nije ni trebalo da obitava...
     Najzad je sve bilo spremno. Eksplozivni naboji bezbedno su mu prikačeni za pojas i on dograbi ručku na maloj, kupastoj kuli podmornice. "Spuštajte je", reče on pilotu. "Pedeset stopa na minut i držite brzinu kretanja unapred ispod dva čvora na sat."
     "Pedeset stopa na minut, u redu. Ukoliko povećamo brzinu, poništiću je okretanjem mlaznica."
     Skoro istog trenutka, dnevno svetlo iščile i pretvori se u mračnu i turobnu zelenu boju. Voda ovde na površini bila je gotovo neprozirna zbog otpadaka koje je izbljuvao naftni izvor. Frenklin čak nije mogao da vidi punu širinu kupaste kule; na manje od dve stope od njegovih očiju metalno ustrojstvo mutilo se i nestajalo u ništavilo. Nije se brinuo; ukoliko bude potrebno, radiće samo uz pomoć dodira, ali znao je da je voda mnogo bistrija na dnu.
     Samo trideset stopa niže morao je da prekine spust skoro pun minut dok je praznio uši. Duvao je i gutao mahnito dok mu umirujuće 'klik' u glavi ne reče da je sve u redu; kako bi bilo ponižavajuće, pomisli on, da je prisiljen da se vrati na površinu zbog začepljene Eustahijeve trube! Niko ga ne bi mogao optužiti, razume se; čak i blaga prehlada bila je u stanju da potpuno onesposobi najboljeg ronioca - ali bilo bi teško preživeti takav antiklimaks.
     Svetlost je brzo slabila kako su Sunčevi zraci gubili bitku protiv mutne vode. Stotinu stopa niže izgledalo mu je da se našao u svetu magličaste mesečine, svetu kome su u potpunosti nedostajale boja i toplina. Uši mu sada nisu pravile problema i disao je bez napora, ali je osećao kako mu se neprimetno privlači potištenost. Radilo se, bio je siguran, samo o dejstvu sve slabije svetlosti - a ne o predosećanju vezanom za hiljadu stopa spusta koje su ga još čekale.
     Da bi nečim uposlio um, pozvao je pilota i zatražio da ga izveštava o napretku. Za platformu je zakačeno pedeset buradi, što je davalo ukupnu nosivost dosta veću od stotinu tona. Šest putnika u zarobljenoj podmornici izgubilo je svest, ali izgledalo je da nisu u opasnosti; preostalih sedamnaest osećalo se neprijatno, ali prilagodilo se povećanom pritisku. Curenje se nije pogoršavalo, ali sada je u komandnoj sobi bilo tri inča vode i uskoro će doći do opasnosti od kratkih spojeva.
     "Tri stotine stopa dubine", reče glas zapovednika Hensona. "Proverite merač protoka vodonika - sada bi trebalo da otpočne prebacivanje."
     Frenklin spusti pogled na kompaktnu, malu instrument tablu. Da, automatsko prebacivanje je otpočelo. Nije mogao da opazi razliku u vazduhu koji je udisao, ali na sledećih nekoliko stotina stopa najveći deo opasnog azota biće ispran. Izgledalo je neobično zamenjivati ga vodonikom, daleko reaktivnijim - i čak eksplozivnim gasom, ali vodonik nije imao nikakvo narkotično dejstvo i nije tako lako ostajao zarobljen u ćelijama tela kao azot.
     Izgledalo je da se nije smračivalo na poslednjih stotinu stopa; oči su mu se privikle na niski nivo osvetljenosti, a voda je bila neznatno prozračnija. Sada je mogao da vidi dva ili tri jarda glatke oplate sa kojom se spuštao u dubine u koje se drznula tek šačica nezaštićenih ljudi - a još manje ih se vratilo da priča o tome.
     Zapovednik Henson ponovo ga pozva. "Trebalo bi da ste sada na pedeset posto vodonika. Možete li da mu osetite ukus?"
     "Da - nekako je metalan. Ali nije neprijatan."
     "Govorite što sporije", reče zapovednik. "Teško vas razumem - glas vam sada zvuči jako visoko. Osećate li se sasvim dobro?"
     "Da", odvrati Frenklin, bacivši pogled na dubinomer. "Hoćete li da mi povećate brzinu spuštanja na stotinu stopa u minutu? Nemamo vremena za bacanje."
     Smesta je osetio kako plovilo pod njime brže tone dok su balastni rezervoari punjeni i prvi put počeo je da oseća pritisak oko sebe kao nešto opipljivo. Spuštao se tako brzo da je dolazilo do malog kašnjenja u brzini kojom se izolujući sloj vazduha u njegovom odelu prilagođavao na promenu pritiska; kao da su mu ruke i noge obujmila ogromna i meka klešta koja su mu usporavala pokrete, a da ga zapravo nisu ometala.
     Svetlost je sada gotovo nestala, a pilot, kao da mu predviđa naredbe, uključi dvostruke farove. Nije bilo ničega što bi osvetljavali ovde u praznoj pustoši između morskog dna i neba, ali bilo je umirujuće videti kako dvostruki nimbus raspršenog zračenja lebdi u vodi pred njim. Ljubičasti filtri uklonjeni su da bi mu bilo lakše i sada kada su mu oči imale nešto udaljeno na šta su se mogle usredsrediti više se nije osećao tako teskobno pritisnuto i skučeno.
     Osam stotina stopa dubine - više od tri četvrtine puta do dna. "Najbolje je da se ovde zaustavite tri minuta radi izjednačavanja pritisaka", savetovao je zapovednik Henson. "Voleo bih da vas zadržim pola sata, ali moraćemo to da nadoknadimo u povratku."
     Frenklin se predade odugovlačenju sa onoliko smirenosti koliko je mogao. Delovalo je neverovatno dugo; možda mu je osećaj za vreme bio izobličen, tako da mu je ono što je zapravo bilo minut izgledalo kao deset. Upravo je nameravao da upita zapovednika Hansona da mu nije stao sat, kada se iznenada setio da ima savršeno valjan sopstveni. Činjenica da je zaboravio nešto toliko očigledno, shvati on, bila je rđav znak; nagoveštavala je da je postajao otupljen. Međutim, ukoliko je bio dovoljno pametan da shvati kako postaje otupljen, stvari nisu mogle biti baš toliko rđave... Srećom, spust poče ponovo pre nego što je mogao da se previše upetlja tim lancom zaključivanja.
     I sada je bio u stanju da čuje, bučnije i bučnije svakog časa, neprekidno urlanje ogromnog gejzira gasa koji je bljuvao iz rupe što je radoznali i nametljivi čovek izbušio u okeanskom dnu. Potresalo je more oko njega i već mu otežavalo da čuje savete i primedbe pomagača. U tome je bila opasnost velika poput samog pritiska; ukoliko ga mlaz gasa dohvati, mogao bi biti odbačen stotinama stopa naviše u roku od nekoliko sekundi, pa bi eksplodirao poput dubinske ribe iznenada izvučene na površinu.
     "Gotovo da smo stigli", reče pilot pošto su tonuli tokom razdoblja koje je delovalo kao čitav vek. "Trebalo bi da za jedan minut vidite platformu; uključiću donja svetla."
     Frenklin se prebaci preko ivice podmornice koja se sada lagano kretala. Najpre nije mogao da vidi ništa; onda, na neodređenom rastojanju, razazna tajanstvene pravougaonike i krugove. Zbunjivali su ga na trenutak pre nego što je shvatio da vidi burad ispunjenu vazduhom koja se sada naprezala da odigne razmrskanu platformu.
     Gotovo smesta uspeo je da razazna mrežu iskrivljenih nosača pod njima i najzad blistava zvezda - zapanjujuće neprikladna u tom groznom podvodnom svetu - ožive neposredno izvan kupe njegovih farova. Gledao je jedan od plamenika za sečenje na delu kojim su upravljale mehaničke ruke podmornice odmah izvan vizuelnog dometa.
     Sa ogromnom pažnjom, njegovo vozilo postavi ga pored platforme i prvi put on shvati koliko bi mu posao bio beznadežan da je trebalo da se osloni na čulo dodira da bi se snašao. Video je dva nosača na koje je trebalo da postavi eksploziv; bili su obmotani lavirintom manjih stubova, greda i kablova kroz koje se morao nekako probiti.
     Frenklin pusti podmornicu, koja ga je tako bez napora odvukla u dubine, i laganim, lakim zamasima zapliva prema platformi. Dok se približavao, on prvi put ugleda ogromnu masu zarobljene podmornice i snuždi se kada pomisli na sve probleme koji su se još morali rešiti pre nego što se ova mogla izvaditi. Gonjen naglim porivom, on zapliva do bespomoćnog plovila i oštro udari o oplatu parom sekača žice iz svoje male kutije sa alatom. Ljudi unutra znali su da je stigao, razume se, ali ovaj signal imaće neprocenjivo dejstvo na njihov moral.
     Onda se dao na posao. Pokušavajući da ne obraća pažnju na treperave drhtaje koji su ispunjavali vodu oko njega i otežavali mu razmišljanje, on poče pažljivi pregled metalnog lavirinta u koji je morao da zapliva.
     Nije bilo teško stići do najbližeg nosača i postaviti naboj. Između tri grede bilo je otvorenog prostora što ga je blokirao samo kolut kabla koji je mogao lako odgurnuti sa puta (ali morao je da pazi da ne upetlja u njega opremu kada bude prolazio). Onda će nosač biti pravo ispred njega; štaviše, bilo je prostora i da se okrene, tako da će moći da izbegne neprijatnost koje bi sigurno iskrsle prilikom puzanja unatraške.
     Ponovo je proverio i nije video nikakve prepreke. Da bi se dvostruko osigurao, on porazgovara sa zapovednikom Hensonom, koji je video situaciju gotovo isto toliko dobro na TV ekranu podmornice. Onda je lagano uplivao u platformu, probijajući se kroz metalnu strukturu rukama u rukavicama. Bio je iznenađen kada je otkrio da čak i na toj dubini ne nedostaje morske trave i drugog podmorskog rastinja koje je uvek činilo opasnim diranje svakog predmeta koji je bio pod vodom duže od nekoliko meseci.
     Čelična struktura podrhtavala je poput džinovske zvučne viljuške; mogao je da oseti urlajuću silinu otvorenog izvora i kroz more koje ga je okružavalo i kroz metal pod njegovim rukama. Izgledalo je kao da je zarobljen u ogromnom, drhtavom kavezu; čista buka, kao i strašni pritisak, počinjali su da izazivaju u njemu sumornost i letargiju. Sada mu je bio potreban jasan napor volje da bi preduzeo bilo kakav čin; morao je da podseća sebe da mnogi životi osim njegovog zavise od onoga što čini.
     Posegao je za nosačem i lagano prilepio pljosnato pakovanje lepljivom trakom uz metal. Bilo mu je potrebno dugo da to učini tako da bude zadovoljan, ali najzad se eksploziv našao na mestu i bio je siguran da ga vibracije neće zbaciti. Onda se obazro za drugom metom - nosačem koji je obrazovao drugu ivicu platforme.
     Uzmutio je poprilično blata, tako da više nije bio u stanju da vidi razgovetno kao ranije, ali Frenklinu je izgledalo da ga ništa ne sprečava da pređe unutrašnjost platforme i da okonča posao. Druga mogućnost bila je da se vrati putem kojim je došao i da zatim otpliva okolo do druge strane olupine. U normalnim okolnostima to bi bilo dovoljno lako - ali sada je trebalo svaki pokret razmatrati sa pažnjom, svako trošenje napora izvesti kao preko volje tek pošto se njegova neophodnost utvrdi bez ikakve sumnje.
     Uz beskonačnu opreznost, on poče da se kreće kroz drhtavu izmaglicu. Blesak farova koji je padao odozgo na njega bio je toliko zaslepljujući da mu je stvarao bol u očima. Nije mu padalo na pamet da bi trebalo samo da progovori u mikrofon pa da osvetljenje trenutno bude smanjeno na nivo koji želi. Umesto toga, pokušavao je da se drži senki koje je mogao da nađe u zbunjujućoj gomili olupina kroz koje se sada kretao.
     On stiže do nosača i bio je dugo poguren nad njime dok je pokušavao da se seti šta bi trebalo tu da radi. Bio je potreban glas zapovednika Hensona, koji mu je vikao u ušima poput nekog odjeka iz daljine, da ga ponovo prizove stvarnosti. Veoma pažljivo i lagano, prilepio je trakom dragocenu ploču na njeno mesto; onda je lebdeo pored nje, divio se besmislenom delu svojih ruku, dok je dosadni glas u njegovom uvu bio sve uporniji. Mogao ga je prekinuti, shvati on, tako što bi odbacio masku zajedno sa nametljivim, malim zvučnikom koji je ova sadržavala. Na trenutak se igrao tom mišlju, ali shvatio je da nije dovoljno jak da razveže trake koje su držale masku na njenom mestu. Bilo je to šteta; možda bi glas umukao kada bi mu rekao da to učini.
     Na nesreću, nije imao pojma koji je bio pravi put iz lavirinta u kome je sada bio udobno zatvoren. Svetlost i buka bili su vrlo zbunjujući; kada bi krenuo u bilo kom pravcu, ranije ili kasnije tresnuo bi u nešto i morao bi da se okrene nazad. To ga je ljutilo, ali ga nije uzbunjivalo, jer bio je savršeno zadovoljan tamo gde se zatekao.
     Ali glas nije hteo da ga ostavi na miru. Više nije bio prijateljski i voljan da pomogne; nejasno je shvatao da je postao najotvorenije prostački i da mu je naređivao načinom na koji - iako nije mogao da se priseti zbog čega - ljudi obično nisu razgovarali sa njime. Upućivana su mu pažljiva i podrobna uputstva, koja su se ponavljala i ponavljala, sve naglašenija, dok ih ne bi tromo poslušao. Bio je preumoran da bi odgovarao, ali malo je zaplakao zbog nedostojanstvenosti kojoj je bio izložen. Nikada mu se nisu tako obraćali u životu i zaista je veoma retko slušao tako šokantan rečnik kao što je bio taj koji je sada dolazio iz zvučnika. Ko bi to, za ime sveta, mogao tako da se dere na njega? "Ne tim putem, prokleta budalo, ser! Levo - LEVO! Dobro je - a sada još malo napred - ne zaustavljajte se tu! Hriste, ponovo će da zaspi. PROBUDI SE - OTRGNI SE ILI ĆU TI ODŠRAFITI PROKLETU TINTARU! Sad si dobar dečko - gotovo da ste tu - samo još nekoliko stopa..." i tako bez kraja, a neki delovi bili su u još mnogo gorem rečniku.
     A onda, na njegovo iznenađenje, oko njega više nije bilo iskrivljenog metala. Lagano je plivao na otvorenom, ali to nije potrajalo zadugo. Metalni prsti sklopiše se oko njega, ne previše nežno, pa je odignut u noć punu urlika.
     Iz velike daljine čuo je kratke, prigušene eksplozije, a nešto duboko u njegovom umu reče mu da je za dve od njih on odgovoran. Ali nije video ništa od hitre drame stotinu stopa ispod njega, kada su daljinski detonatori aktivirani radiom i kada se ogromna platforma prelomila nadvoje. Deo koji je počivao preko zarobljene podmornice i dalje je bio pretežak da bi ga odigli plovni rezervoari, ali sada, kada je bio slobodan da se kreće, njihao se načas poput džinovske klackalice, a potom je kliznuo u stranu i sručio se na morsko dno.
     Velika podmornica, lišena svakog sputavanja, pođe naviše sve većom brzinom; Frenklin oseti kako ga je zapljusnuo njen bliski prolaz, ali bio je previše izgubljen u mislima da bi shvatio šta to znači. I dalje se borio da se vrati u magličastu svest; na dubini od oko osam stotina stopa, sasvim naglo, on poče da reaguje na Hensonovo prostačko obraćanje i, na zapovednikovo neizmerno olakšanje, poče da odgovara na sličan način. Divljački je psovao jedno stotinu stopa, a onda je postao u potpunosti svestan okoline i postiđeno se zaustavio. Tek tada je shvatio da je misija bila uspešna i da su ljudi koje je pošao da spasava već bili daleko nad njim, na povratku prema površini.
     Frenklin nije mogao da dostigne toliku brzinu. Na nivou od tri stotine stopa čekala ga je odaja za dekompresiju i trebalo je da u njenoj tesnoj unutrašnjosti odleti nazad do Brizbejna i da provede osamnaest napornih sati dok mu sav apsorbovani gas ne iziđe iz tela. A do vremena kada su ga doktori pustili iz svog zahvata bilo je više nego prekasno da se zaustavi traka sa snimkom koja je kružila po čitavom Birou. Bio je heroj čitavog sveta, ali ako bi ikada postao previše obuzet taštinom, trebalo je samo da se podseti kako je čitavo njegovo osoblje radosno odslušalo svaku reč tečnih prostakluka kojima je zapovednik Henson podbadao njihovog direktora.

25.

     Piter se nije nijednom osvrnuo dok se peo uz rampu u projektil iz koga će, za nešto više od pola sata, prvi put baciti pogled na Zemlju koja se smanjuje u daljini. Frenklin je shvatao zbog čeka mu je sin okretao glavu; mladići od osamnaest godina ne plaču javno. Niti, što se toga tiče, reče on sebi oštro, to čine sredovečni direktori važnih biroa.
     Anu nisu morila takva sputavanja; neoprekidno je plakala, i pored svega što je Indra činila da je uteši. Tek kada su vrata svemirskog broda konačno zaptivena i kada je zvuk sirene za upozoravanje na trideset minuta pre poletanja prigušio svaku drugu buku, prešla je u isprekidano jecanje.
     Plima posmatrača, prijatelja i rođaka, snimatelja i službenika svemirskog odeljenja poče da se povlači pred pokretnim preprekama. Uhvativši se za ruke sa ženom i kćerkom, Frenklin pusti da bude ponet sa poplavom ljudi. Kakvi su ga nade i strahovi, tuge i radosti, sada okruživali! On pokuša da se priseti sopstvenih osećanja pri prvom poletanju; mora da je to bio jedan od velikih trenutaka njegovog života - pa ipak, sva sećanja na njega nestala su, obrisana sa trideset godina kasnijeg iskustva.
     A sada se Piter zaputio stazama kojima je putovao njegov otac pre jednog pokolenja. Neka ti je bolja sreća među zvezdama nego što sam je ja imao, molio se Frenklin. On požele da bude u Port Lovelu kada Irena bude pozdravila mladića koji joj je mogao biti sin i upita se kako li će Roj i Rupert primiti polubrata. Bio je siguran da će im biti drago da ga upoznaju; Piter neće biti tako usamljen na Marsu kao što je to bio zastavnik Volter Frenklin.
     Ćutke su čekali dok su dugi minuti proticali. U međuvremenu, Piter se verovatno toliko zaokupio stranim i uzbudljivim svetom koji će mu biti dom tokom sledeće nedelje da je već zaboravio na bol zbog rastanka. Ne bi mu se moglo zameriti ukoliko su mu oči sasvim prikovane na novi život koji je počivao pred njime sa svim svojim neznanim obećanjima.
     A šta je sa mojim sopstvenim životom? - upita se Frenklin. Sada kada je lansirao sina u budućnost, da li je mogao reći da je bio uspešan? Bilo je to pitanje na koje se veoma teško moglo iskreno odgovoriti. Toliko stvari kojih se latio okončalo se neuspehom ili čak katastrofom. Sada je znao da teško da će se dići više u državnoj službi; možda je i bio junak, ali je uznemirio previše ljudi kada je postao iznenadni i donekle neodlučni saveznik Maha Theroa. U svakom slučaju, nije imao izgleda za unapređenje - niti želje za time - tokom pet ili deset godina koliko će biti potrebno da se okonča reorganizacija Biroa za kitove. Rečeno mu je u nekoliko reči da, budući da je delom odgovoran za situaciju - za zbrku, kako ju je većina nazivala - onda bi mogao sam i da je sredi.
     Jednu stvar nikada neće saznati. Da mu sudbina nije donela divljenje javnosti i još dragocenije - budući da je bilo manje ćudljivo - prijateljstvo senatora Čemberlena, da li bi imao hrabrosti za novopronađena ubeđenja? Bilo je lako da, kao novi junak koga je svet privio srcu (ali i koji će ga sutra zaboraviti), da stane na postolje za svedoke i da objavi svoja verovanja. Njegovi pretpostavljeni mogli su da se puše i žeste, ali nisu mogli da učine ništa osim da prihvate njegov prebeg protivniku uz najviše dostojanstva što su uspeli da ga prikupe. Bilo je prilika kada gotovo da je želeo da slučajnost slave nije došla da ga izbavi. A da li je njegovo svedočenje, na kraju krajeva, bilo odlučujuće? Sumnjao je da jeste. Ishod referenduma bio je tesan i Maha Thero možda ne bi izvojevao pobedu bez njegove pomoći.
     Tri oštra udara sirene prekidoše mu premišljanje. U zastrašujućoj tišini koja je i dalje delovala sablasno onima što su se sećali doba raketa, ogromni brod odbaci stotine hiljada tona težine i poče da se penje prema svom prirodnom elementu. Na pola milje iznad ravnice, njegovo sopstveno gravitaciono polje u potpunosti preuze vlast, tako da više nije bio vezan za zemaljske predstave u vezi sa tim šta je 'gore', a šta 'dole'. Brod diže kljun prema zenitu, na trenutak viseći poput metalnog obeliska čudotvorno obešenog među oblacima. A onda, u istoj toj zastrašujućoj tišini, razli se u liniju - i nebo ostade prazno.
     Napetost se prekide. Začu se nekoliko prigušenih jecaja, ali mnogo više smeha i šala, možda previše nategnutih da bi bili u potpunosti uverljivi. Frenklin zagrli Anu i Indru i povede ih prema izlazu.
     Svome sinu drage volje je zaveštao mora svemira neomeđena obalama. Za njega samoga, okeani ovog sveta bili su dovoljni. U njima su mu obitavali svi štićenici, od pokretne planine Levijatana, do novorođenog delfina koji još nije naučio da sisa pod vodom.
     Čuvaće ih najbolje što mu omogućuju znanje i sposobnost. Već je mogao jasno da vidi buduću ulogu Biroa, kada će njegovi čuvari biti zaista zaštitnici svih stvorenja u moru. Svih? Ne - to je, razume se, bilo besmisleno; ništa nije moglo izmeniti, ili bar znatno olakšati, neprekidnu surovost i pokolje koji su besneli po svim okeanima sveta. Ali sa velikim sisarima koji su mu bili srodnici čovek je mogao otpočeti novi poredak stvari, namećući svoj mir na bojnom polju Prirode.
     Šta bi moglo proisteći u vekovima koji dolaze, niko nije mogao pogoditi. Čak i Lundkvistov drski i još nedokazani plan pripitomljavanja kitova-ubica mogao bi biti tek nagoveštaj onoga što će doneti buduće decenije. Mogle bi čak pružiti odgovor na zagonetku koja ga je još progonila i koju gotovo da je rešio kada mu je podmorski zemljotres oteo najboljeg prijatelja.
     Poglavlje - možda najbolje poglavlje - njegovog života zatvaralo se. Budućnost će imati mnogo problema, ali nije verovao da će ponovo morati da se sreće sa takvim izazovima kao što su bili oni kakve je sretao u prošlosti. U izvesnom smislu, posao mu je bio okončan, iako su neke pojedinosti tek otpočinjale.
     Ponovo je pogledao u prazno nebo, a reči koje mu je izgovorio Mahanajake Thero dok su se vraćali avionom iz grenlandske stanice počeše da mu se pomaljaju iz sećanja poput tla koje se uzdiže iz mora. Nikada neće zaboraviti tu zastrašujuću pomisao: "A kada taj čas kucne, odnos koji će prema čoveku zauzeti nadređene vrste možda će poprilično zavisiti od načina na koji se on ponašao prema drugim stvorenjima na sopstvenom svetu."
     Možda je bio budala što je dopuštao da mu takve prikaze iz daleke i nepojmljive budućnosti makar malo utiču na razmišljanje i delovanje, ali nije žalio zbog onoga što je učinio. Dok je piljio u plavi beskraj koji mu je progutao sina, zvezde su odjednom delovale veoma blisko. "Dajte nam još sto godina", prošapta on, "i suočićemo se sa vama čistih ruku i srca - u kakvom god da ste obličju."
     "Dođi, dušo", reče Indra, glasa još malo nesigurnog. "Nemaš mnogo vremena. Iz ureda su me zamolili da te podsetim - odbor za standardizaciju među odeljenjima zaseda za pola sata."
     "Znam", reče Frenklin i izduva nos čvrsto i konačno. "Ne bih ni sanjao da ih pustim da čekaju."

Klark Artur

DUH SA GREND BENKSA
Prevod: Jakšić Zoran

Clarke Arthur GHOST FROM THE GRAND BANKS (THE), 1990.


POLARIS
1992.