9.

     Kapetan Bert Deril nadao se mirnom putovanju; ako je postojalo imalo pravde na ovome svetu, onda je svakako zaslužio takvo. Poslednji put došlo je do one nezgodne dogodovštine sa pajkanima na Mekeju; pre toga bila je ona nekartografisana stena kod Gušterovog ostrva; a pre toga, Bogu mu, bila je tu ona mlada budala koju je svrbeo prst i koja je upotrebila vezani harpun na tigar-ajkuli dugačkoj petnaest stopa, pa se onda tumbala na sve strane po morskom dnu.
     Koliko je moglo da se zaključi prema spoljašnjem izgledu, mušterije su mu ovaj put delovale kao razumna skupina. Razume se, Sportska agencija uvek je jamčila za njihovu pouzdanost isto kao i za sposobnost da plate račune - pa ipak, bilo je iznenađujuće šta su mu sve ponekad natrpavali na glavu. A opet, čovek je morao da zaradi za život, a mnogo je koštalo da se staro vedro učini nepromočivo.
     Neobičnim sticajem okolnosti, mušterije su mu uvek imale ista imena - gospodin Džons, gospodin Robinson, gospodin Braun, gospodin Smit. Kapetan Bert je to smatrao šašavom idejom, ali reč je bila o još jednoj od cakanih metoda agencije. Život je svakako bio zanimljiviji dok si pokušavao da otkriješ ko su, zapravo, oni. Neki su čak bili toliko oprezni da su nosili gumene maske za lice tokom čitavog puta - da, čak i pod maskama za ronjenje. To su bili važni momci koji su se plašili da će ih prepoznati. Zamislite tu bruku, na primer, kada bi sudija vrhovnog suda ili glavni sekretar Odeljenja za istraživanje svemira bili uhvaćeni kao lovokradice u svetskom rezervatu za hranu! Kapetan Bert pomisli na to i zakikota se.
     Mala petoseda sportska krstarica i dalje je bila četrdeset milja daleko od spoljašnje granice i pipala svojim putem u nju sa Pacifika. Razume se, bilo je opasno operisati toliko blizu Jarčeve grupe, nasred neprijateljske teritorije. Ali najveća riba nalazila se ovde, naprosto zbog toga što je tu bila najbolje zaštićena. Morao si da rizikuješ ukoliko si želeo da ti mušterije budu zadovoljne...
     Kapetan Bert pažljivo je razradio taktiku, kao što je to uvek činio. Patrole nikada nisu izlazile noću, a čak i da jesu, njegov sonar velikog dometa opazio bi ih, tako da bi mogao da im pobegne. Zbog toga bilo je savršeno bezbedno uvući se noću, postaviti se na položaj pred zoru i gurnuti prilježne momke u vazdušnu komoru čim sunce svane. On bi se tada ućutao na dnu i držao vezu preko radija. Ukoliko izađu van opsega, i dalje su imali niskodometni sonarni marker po kome su mogli da nađu put. A ukoliko bi otišli predaleko da prime i to, onda im tako i treba. On potapša jaknu u kojoj su bile bezbedno odložene četiri potvrde koje su ga oslobađale svake odgovornosti ukoliko se išta dogodi gospodi Smitu, Džonsu, Robinsonu ili Braunu. Bilo je trenutaka kada se pitao da li mu je to išta vredelo, budući da im to nisu bila prava imena, ali agencija mu je govorila da se ne brine. Kapetan Bert nije bio od onih koji se mnogo brinu, jer bi, inače, odavno napustio taj posao.
     U tom trenutku, gospoda S, Dž, R. i B. ležala su svaki na svom ležaju i dovršavali pripremu opreme koja im neće biti potrebna do jutra. Smit i Džons imali su novo novcijato oružje iz koga očigledno nije pucano nikada ranije, a mreža im je bila opremljena svakom zamislivom podvodnom napravicom. Kapetan Bert gledao ih je podsmešljivo; predstavljali su tip koji je dobro poznavao. Bili su to momci koji su se toliko ponosili svojom opremom da nikada i nisu okidali, bilo obarače pušaka, bilo dugmad fotoaparata. Zadovoljno će lutati po grebenu i praviti toliku buku da će svaka riba miljama naokolo tačno znati šta su naumili. Iz njihovog divnog oružja, koje bi moglo da prosvira ajkulu od hiljadu funti na pedeset stopa, verovatno nikada neće ni biti pucano. Ali njima do toga i nije stvarno bilo stalo; oni će uživati.
     Robinson je, opet, bio sasvim drugačija stvar. Oružje mu je bilo blago izbrazdano i staro otprilike pet godina. Upoznalo se sa radom, a on je očigledno umeo da rukuje njime. Nije bio od onih sportista opsednutim katalozima koji moraju da kupe model iz tekuće godine čim se ovaj pojavi, poput žene koja ne može da podnese da se ne drži mode. Gospodin Robinson, zaključi Bert, bio je onaj koji će doneti najveću lovinu.
     A što se tiče Brauna - Robinsonovog drugara - to je bio jedini koga kapetan Bert nije bio u stanju da svrsta. Dobro građen čovek, snažnih crta, u četrdesetim godinama, bio je najstariji među lovcima i lice mu je bilo neodređeno poznato. Verovatno je posredi zvaničnik iz gornjih redova države koji je osetio potrebu da malo iskoči iz kolotečine. Kapetan Bert, koji je bio organski nesposoban da radi bilo za Svetsku Državu, bilo za ijednog drugog poslodavca, znao je kako se ovaj oseća.
     Pod njima je i dalje bilo više od hiljadu stopa vode, a greben je još nalazio miljama daleko. Ali u tom poslu čovek nikada nije uzimao ništa zdravo za gotovo i oči kapetana Berta retko su bile daleko od brojčanika i ekrana upravljačke table, čak i dok je posmatrao kako se mala posada priprema za jutarnju zabavu. Jasni i mali odraz jedva da se pojavio na ekranu sonara, a on se već prikovao za njega.
     "Nailazi velika ajkula, momci", obznanio je šaljivo. Nastade opšta jurnjava prema ekranu.
     "Kako znate da je ajkula?" upita neko.
     "Prilično sam siguran u to. Ne može biti kit - oni ne mogu da napuste kanal unutar grebena."
     "Sigurni ste da nije podmornica?" reče jedan bojažljivi glas.
     "Nije. Pogledajte samo veličinu. Podmornica bi bila deset puta sjajnija na ekranu. Nemojte biti toliki zec."
     Pitač se povuče, turobno postiđen. Niko nije rekao ni reči sledećih pet minuta, dok se udaljeni odraz primicao središtu ekrana.
     "Proći će kraj nas na četvrt milje", reče gospodin Smit. "Kako bi bilo da promenimo smer i vidimo moželo li da izvršimo presretanje?"
     "Nema nade. Pobeći će čim nam čuje motore. Ukoliko se zaustavimo, mogla bi da nam priđe i onjuši nas. Ali čemu bi to služilo? Ne možete je dohvatiti. Noć je, a ona je poprilično ispod dubine na kojoj možete da radite."
     Pažnju im na trenutak skrenu veliko jato riba - verovatno tunjeva, reče kapetan - koje se pojavilo na južnom sektoru ekrana. Kada je to prošlo, gospodin Braun, uvaženog izgleda, reče zamišljeno: "Ajkula bi do sada valjda izmenila pravac."
     I kapetan Bert mislio je tako i počinjao je da oseća zbunjenost. "Izgleda da ćemo morati da je malo pogledamo", reče on. "Ništa nam neće škoditi."
     On neprimetno izmeni smer; neobični odraz produži nepromenljivim putem. Kretao se sasvim lagano i nije bilo teškoća da se dovede do vizuelnog kontakta bez opasnosti od sudara. Na najbližoj tački, kapetan Bert uključi kameru i ultraljubičastu svetiljku - i proguta knedlu.
     "Provalili su nas, momci. Pajkan je."
     Začuše se četiri istovremena povika preneraženosti, a onda hor raznih: "Pa rekli ste nam..." - koje kapetan ućutka sa nekoliko odabranih reči dok je nastavljao da proučava ekran.
     "Nešto je tu čudno", reče on. "Bio sam u pravu na početku. To nije podmornica - samo torpedo. Znači, ne može nas opaziti u svakom slučaju - takvi ne nose opremu za to. Ali kog đavola traži ovde usred noći?"
     "Bežimo odavde!" zamoli nekoliko bojažljivih glasova.
     "Umuknite!" dreknu kapetan Bert. "Da razmislim." On pogleda na dubinomer. "Bože moj", promrmlja on, ovog puta više prigušenim glasom. "Sišli smo na sto hvati. Ako taj baća ne diše neku šašavu mešavinu, dobio je svoje."
     On se zagleda iz blizine u sliku na TV ekranu; teško je mogao da bude siguran, ali prilika vezana za spori torpedo delovala je nenormalno mirno. Da - nije bilo nikakve sumnje; videlo se prema položaju glave. Pilot je svakako bio bez svesti, možda i mrtav.
     "Sve je to prokleta gnjavaža", objavi kapetan, "ali ništa drugo ne možemo. Dići ćemo tog tipa na brod."
     Neko zausti da se pobuni, a zatim bolje razmisli. Kapetan Bert bio je u pravu, razume se. Sa kasnijim posledicama nosiće se kada budu naišle.
     "Ali kako ćemo to učiniti?" upita Smit. "Ne možemo ići napolje na toj dubini."
     "Neće biti lako", priznao je kapetan. "Sreća da se kreće toliko sporo. Mislim da ga mogu preturiti."
     On okrenu pramac prema torpedu, beskrajno fino podešavajući komande. Odjednom se začu zveket od koga su skočili svi izuzev kapetana koji je znao kada će ovaj naiči i koliko će tačno biti bučan.
     On se povuče i ispusti uzdah olakšanja.
     "Uspeo iz prve!" reče on razmetljivo. Torpedo se prevrnuo na leđa, a bespomoćna prilika njegovog jahača sada je visila pod njim u svojim vezovima. Ali umesto da ide u dubine, sada se peo prema udaljenoj površini.
     Sledili su ga do nivoa od dve stotine stopa, dok je kapetan Bert davao iscrpna uputstva. I dalje ima izgleda, rekao je on putnicima, da je pilot živ. Ali ukoliko dođe na površinu, sigurno će biti mrtav - kompresiona bolest srediće ga ako mu pritisak padne sa deset atmosfera na jednu.
     "Zbog toga moramo da ga dovučemo do nivoa od sto pedeset stopa - ne više - a onda da mu polako spuštamo pritisak u vazdušnoj komori. Pa, ko će to učiniti? Ja ne mogu napuštati komande."
     Niko nije sumnjao da je kapetan dao glavni i dovoljni razlog i da bi pošao bez oklevanja kada bi na palubi bilo ikoga drugoga sposobnog da upravlja podmornicom. Posle kratke stanke, Smit reče: "Išao sam do dubine od tri stotine stopa sa normalnim vazduhom."
     "I ja sam", umeša se Džons. "Ne noću, razume se", dodade on zamišljeno.
     Nisu se baš prijavili kao dobrovoljci, ali moći će da prođe. Slušali su kapetanova uputstva poput nekog ko kreće na juriš iz rova, a onda su navukli opremu i uz oklevanje krenuli u vazdušnu komoru.
     Srećom, bili su dobro uvežbani, tako da je mogao da ih dovede na puni pritisak u roku od nekoliko minuta. "U redu, momci", reče on. "Otvaram vrata - polazite!"
     Pomoglo bi im da su mogli da vide njegovu svetiljku, ali ova je bila pažljivo filtrirana da se ukloni sva vidljiva svetlost. Ručne svetiljke bile su im slabašni svetleći crvi u poređenju sa njom, dok ih je gledao kako se primiču torpedu koji se i dalje uspinjao. Džon se išao prvi, dok je Smit ispuštao uže iz vazdušne komore. Oba plovila kretala su se brže nego što je čovek u stanju da pliva i bilo je potrebno držati Džonsa poput ribe na najlonu da bi, dok je plovio za podmornicom, mogao da se probije do torpeda. Verovatno nije uživao u tome, pomisli kapetan, ali uspeo je da dođe do torpeda u drugom pokušaju.
     Ostatak koji je sledio bio je jednostavan. Džons ugasi motor torpeda, a kada se dva plovila zaustaviše, Smit iziđe da mu pomogne. Oni odvezaše pilota i preneše ga do podmornice; maska za lice nije mu bila poplavljena, tako da je za njega još bilo nade. Nije bilo lako ubaciti bespomoćno telo u malu vazdušnu komoru, a Smit je morao da ostane napolju, osećajući se užasno usamljeno, dok mu je partner išao napred.
     I tako se dogodilo da se, trideset minuta kasnije, Volter Frenklin probudio u iznenađujućoj, ali ne potpuno nepoznatoj okolini. Ležao je na ležaju unutar male podmornice iz klase krstarećih, a oko njega je stajalo pet ljudi. Najčudnije od svega, četvorica su imali maramice vezane preko lica, tako da je mogao da im vidi samo oči...
     On pogleda petog čoveka - njegovo ožiljcima izbrazdano i izborano lice i retku, nakostrešenu bradu. Prljava pomorska kapa zaista je bila višak; niko ne bi posumnjao da tu nije posredi kapetan.
     Besna glavobolja otežavala je Frenklinu neposredno razmišljanje. Morao je da pokuša nekoliko puta pre nego što je uspeo da izvuče reči: "Gde sam?"
     "Nije bitno, baćo", odvrati bradati lik. "Ono što mi želimo da znamo jeste šta si, do đavola, radio na dubini od stotinu hvati sa standardnom opremom sa sabijenim vazduhom. O, Bože, ponovo se onesvestio!"
     Kada je Frenklin oživeo drugi put, osećao se znatno bolje i dovoljno se zanimao za život da je poželeo da zna šta se dešava oko njega. Pretpostavljao je da bi trebalo da bude zahvalan ovim ljudima, ko god bili, ali u tom trenutku nije osećao ni olakšanje niti razočaranje zbog toga što je spasen.
     "Čemu sve to?" upita on i pokaza na zavereničke maramice. Kapetan, koji je sedeo za komandama okrenu glavu i lakonski odgovori: "Još nisi otkrio gde si?"
     "Ne."
     "Hoćeš da kažeš da ne znaš ko sam?"
     "Izvini - ne."
     Začu se groktanje koje je moglo zmačiti nevericu ili razočaranje.
     "Pretpostavljam da mora da si jedan od novih momaka. Ja sam Bert Deril, a ti si na palubi Morskog lava. Ova dvojica gospode rizikovala su glavu da te unesu ovamo."
     Frenklin se okrenu u naznačenom pravcu i pogleda bele trouglove platna.
     "Hvala", reče on, a onda se zaustavi, nesposoban da smisli ikakav dodatak. Sada je znao gde je i mogao je da pretpostavi šta se dogodilo.
     Znači, to je bio slavni - ili ozloglašeni, zavisi od tačke gledanja - kapetan Deril, čiji su se oglasi mogli videti po svim sportskim i pomorskim časopisima. Kapetan Deril, organizator uzbudljivih podvodnih safarija; neustrašivi i vešti lovac - i isto toliko neustrašiv i vešt lovokradica, čija je imunost na pravno gonjenje odavno bila izvor ciničnih primedbi među čuvarima. Kapeta Deril - jedan od nekolicine pravih pustolova ovog uštogljenog doba, prema nekima. Kapetan Deril, velika varalica, prema drugima...
     Frenklin je sada shvatao zbog čega je ostatak posade bio maskiran. Bio je to jedan od manje zakonitih kapetanovih poduhvata, a Frenklin je čuo da su mu u takvim prilikama mušterije često bile iz visokih krugova društva. Niko drugi nije bio u stanju da plati njegove honorare; mora biti da je vođenje Morskog lava bilo skupo, iako se za kapetana Derila govorilo da nikada ne plaća u gotovini i da duguje novac u svakoj luci od Sidneja do Darvina.
     Frenklin baci pogled na tajanstvene prilike oko sebe, pitajući se ko su i poznaje li nekoga od njih. Učinjen je tek polovičan napor da se sakrije moćno oružje za krupnu lovinu nagomilano na drugom ležaju. Gde li je kapetan vodio mušterije i po šta su krenuli? U prilici u kakvoj se zatekao, bilo je najbolje držati oči zatvorene i saznati što je manje moguće.
     Kapetan Deril je već došao do istog zaključka.
     "Shvataš, baćo", reče on preko ramena, dok je pažljivo zaklanjao Frenklinu pogled na podatke o kursu, "da je toje prisustvo na palubi malčice nezgodno. Pa ipak, nismo mogli da dopustimo da se udaviš, iako to zaslužuješ zbog jednog ovako glupog čina. Stvar je u ovome - šta sada da radimo sa tobom?"
     "Mogli biste me ostaviti na obali Čaplje. Sigurno nismo daleko odande." Frenklin se smešio dok je govorio, kako bi pokazao koliko želi da ta primedba bude shvaćena ozbiljno. Bilo je neobično koliko se sada osećao veselo i raspoloženo; možda se posredi bila samo fizička reakcija - a možda mu je zaista bilo drago zbog toga što mu je pružena druga nada, novi najam života.
     "Kakav gnjavaža!" frknu kapetan. "Ova gospoda platila su za svoj dan sporta i ne žele da im ga vi, mladi izviđači, pokvarite."
     "Mogu da skinu maramice, u svakom slučaju. Ne izgleda mi da im je mnogo udobno - a ukoliko nekoga prepoznam, neću ga odati."
     Uz oklevanje, maske su sklonjene. Kao što je i očekivao - i nadao se - nikoga nije poznavao, bilo sa fotografija, bilo iz ličnog dodira.
     "Da razjasnimo jedno", reče kapetan. "Moraćemo da te odbacimo negde pre nego što pođemo na posao." On počeša glavu dok je pretresao svoju mentalnu sliku Jarčeve grupe, tako bogatu pojedinostima, a potom dođe do zaključka. "Kako god bilo, zarobljeni smo sa tobom za noćas i pretpostavljam da ćemo morati da spavamo po smenama. Ukoliko bi hteo da budeš koristan, mogao bi da se uposliš u kuhinji."
     "Razumem, gospodine zapovedniče", reče Frenklin.
     Zora tek što je svanjivala kada je stigao do peščane plaže, teturavo se digao na noge i skinuo peraja. ("To su mi druga najbolja i zato molim te pošalji mi ih poštom nazad", rekao je kapetan Bert kada ga je gurnuo kroz vazdušnu komoru. Tamo napolju, iza grebena, Morski lav odlazio je za svojim sumnjivim poslom, a lovci su se pripremali za izlazak. Iako mu je to bilo protiv načela kojih se držao i protiv dužnosti, Frenklin nije mogao da se uzdrži a da im ne poželi sreću.
     Kapetan Bert obećao je da će se javiti radiom Brizbejnu za četiri sata, a poruka će smesta biti preneta Ostrvu Čaplje. Verovatno će ta četiri sata dati kapetanu i njegovim klijentima vremena koje im je bilo potrebno da napadnu i umaknu iz voda SOH.
     Frenklin ode uz plažu, svuče mokru opremu i odeću i leže da posmatra izlazak Sunca koga nije ni sanjao da će ponovo videti. Imao je na raspolaganju četiri sata čekanja da bi se izborio sa mislima i ponovo suočio sa životom. Ali vreme mu nije bilo potrebno, jer doneo je odluku još pre više sati.
     Život više nije bio njegov da bi ga odbacio ukoliko tako odabere; ne sada kada su mu ga vratili, rizikujući sopstveni, ljudi koje nikada ranije nije sreo i koje više nikada neće videti.

10.

     "Shvataš, razume se", reče Majers, "da sam ja samo doktor ove stanice, a ne psihijatar visokog nivoa. Zbog toga moram da te pošaljem profesoru Stivensu i njegovim veselim ljudima."
     "Da li je to stvarno neophodno?" upita Frenklin.
     "Ne mislim da jeste, ali ne mogu da prihvatim odgovornost. Kada bih bio kockar poput Dona, kladio bih se na veliko da nikada više nećeš ponoviti taj trik. Ali doktori ne mogu dozvoliti sebi da se kockaju, a mislim da je ionako dobra ideja da odeš sa Čaplje na nekoliko dana."
     "Završiću kurs za nekoliko nedelja. Zar ne može da čeka do tada?"
     "Ne raspravljaj sa doktorima, Volte - ne možeš pobediti. A ukoliko mi je matematika ispravna, mesec i po nije nekoliko nedelja. Kurs može da sačeka neki dan; ne mislim da će te profesor Stivens držati dugo. Verovatno će te dobro prodrmati i poslati te pravo nazad. U međuvremenu, ukoliko te zanimaju moji pogledi, voleo bih da ih skinem sa grbače."
     "Samo napred."
     "Najpre, mi znamo zašto si imao taj napad baš onda. Miris je od svih čula ono koje izaziva najviše sećanja, a sada kada si mi rekao da je ta vazdušna komora na svemirskom brodu uvek mirisala na sinten, čitava stvar ima smisla. Bila je rđava sreća da si omirisao stvar upravo dok si gledao u svemirsku stanicu: prokleta stvar gotovo da me hipnotiše ponekad dok je gledam kako jurca preko neba poput nekog ludog meteora.
     Ali to nije čitavo objašnjenje, Voltere. Morao si da budeš, da tako kažemo, učinjen osetljivijim da bi postao prijemčiv. Reci mi - imaš li ovde ženinu fotografiju?"
     Frenklin je izgledao više zbunjen nego uznemiren zbog neočekivanog, naizgled zaista nedoslednog pitanja.
     "Da", reče on. "Zbog čega pitaš?"
     "Nije bitno. Mogu li da je pogledam?"
     Posle podosta traženja, koje je, Majers je bio sasvim siguran, bilo nepotrebno, Frenklin izvadi kožni novčanik i pruži mu ga. Nije gledao Majersa dok je doktor proučavao ženu koju su sada razdvajali od muža zakoni teže prekršivi od svih što ih je čovek izumeo.
     Bila je niska i tamnoputa, blistavih smeđih očiju. Jedan jedini pogled rekao je Majersu sve što je želeo da zna, pa ipak je nastavio da gleda u fotogradiju sa neodredivom mešavinom samilosti i radoznalosti. Kako li, upita se on, Frenklinova žena izlazi nakraj sa svojim problemom? Da li i ona nanovo izgrađuje život na tom dalekom svetu za koji je bila zauvek vezana genetikom i silom teže? Ne, zauvek nije bila prava reč. Mogla je bezbedno da putuje na Mesec, koji je imao samo težu njenog rodnog sveta. Ali ne bi bilo nikakve svrhe da to učini, jer Frenklin se nikada nije mogao suočiti čak ni sa tričavim putovanjem od Zemlje do Meseca.
     Uz uzdah, dr Majers zatvori novčanik. Čak i u najsavršenijim društvenim sistemima, na najmirnijim i najzadovoljnijim svetovima, i dalje će biti slomljenih srca i tragedija. A dok čovek širi moći preko Vaseljene, neizbežno će stvarati nova zla i nove probleme da ga progone. Pa ipak, osim pojedinosti, nije bilo ničega zaista novog u vezi sa tim slučajem. Tokom vekova, ljudi su se razdvajali - često zauvek - od onih koje su voleli zbog slučajnosti u geografskom rasporedu ili zlobe svojih sadruga.
     "Čuj, Volte", reče Majers kada mu je pružio novčanik. "Znam nekoliko stvari o tebi koje čak ni profesor Stivens ne zna i zato evo mog doprinosa.
     Shvatao ti to svesno ili ne, Indra liči na tvoju ženu. Zbog toga te je, razume se, najpre i privukla. Istovremeno, to privlačenje otpočelo je sukob u tvom umu. Ti ne želiš da budeš neveran čak ni nekome - molim te izvini što govorim tako otvoreno - ko bi, što se tebe tiče, mogao biti i mrtav. Pa - slažeš li se sa mojom analizom?"
     Frenklinu je bilo potrebno dugo da bi odgovorio. Onda je najzad rekao: "Mislim da možda ima nečega u tome. Ali šta da radim?"
     "Ovo može zvučati cinično, ali postoji stara izreka koja odgovara u ovom slučaju. 'Sarađuj sa neizbežnim.' Jednom kada priznaš da su ti izvesni vidovi života određeni i da moraju biti prihvaćeni, prestaćeš da se boriš protiv njih. Neće to biti predaja; daće ti energiju koja ti je potrebna za bitke koje još treba dobiti."
     "Šta Indra stvarno misli o meni?"
     "Luckasta devojka zaljubila se u tebe, ukoliko to hoćeš da znaš. Tako da najmanje što možeš učiniti jeste da joj nadoknadiš sve nevolje koje si izazvao."
     "Misliš li onda da treba ponovo da se ženim?"
     "Činjenica da možeš da postaviš to pitanje jeste dobar znak, ali ne mogu ti odgovoriti jednostavnim 'da' ili 'ne'. Učinili smo sve što smo mogli da ti ponovo izgradimo profesionalni život; ne možemo ti pružiti toliko pomoći sa emocionalnim. Očigledno, veoma je poželjno da uspostaviš čvrst i postojan odnos koji će zameniti onaj što si ga izgubio. A što se tiče Indre - pa, draga je i pametna devojka, ali niko ne može da kaže koliko od njenih trenutnih osećanja potiče od saosećanja. Zbog toga, ne požuruj stvari; neka idu svojim tokom. Ne možeš dozvoliti pravljenje grešaka.
     Pa, time je propoved dovršena - osim jedne stvari. Deo nevolje sa tobom, Voltere Frenkline, jeste u tome što si uvek bio previše nezavistan i samodovoljan. Odbijao si da priznaš da imaš ograničenja, da ti je potrebna ičija pomoć. Zbog toga, kada si naišao na nešto što je bilo preveliko za tebe, stvarno si otišao u paramparčad i mrziš sebe od tada do danas.
     Sada je to sve gotovo i okončano; čak i ukoliko je stari Volt Frenklin bio malčice smrdljivac, možemo da napravimo bolji posao sa Modelom II. Zar se ne slažeš?"
     Frenklin se suvo nasmeši; osećao se emocionalno iscrpljeno, pa ipak, istovremeno mu se najveći deo preostalih senki digao sa uma. Iako mu je bilo teško da prihvati pomoć, najzad se predao i osećao se bolje zbog toga.
     "Hvala na lečenju, doktore", reče on. "Ne verujem da specijalisti mogu da naprave išta bolje i sada sam sasvim siguran da taj povratak do profesora Stivensa nije neophodan."
     "I ja - ali svejedno ćeš poći. A sada se čisti i pusti me da radim svoj pravi posao lepljenja flastera preko posekotina od korala."
     Frenklin je na pola izašao kroz vrata kada je zastao uz iznenadno, bojažljivo pitanje.
     "Gotovo da sam zaboravio - Don baš hoće da me sutra izvede u podmornici. Je li to u redu?"
     "Oh, naravno - Don je dovoljno odrastao da pazi na tebe. Samo se vrati na vreme za podnevni avion, to jedino tražim."
     Dok je Frenklin napuštao ured i dve sobe, raskošno nazvane 'Medicinski centar', nije osećao žaljenje zbog toga što mu je naređeno da ode sa ostrva. Primio je daleko više popustljivosti i pažljivosti nego što je očekivao - možda više nego što je zasluživao. Sve blago neprijateljstvo koje su na njega usredsredili manje povlašćeni učenici nestalo je jednim udarcem, ali za njega će biti najbolje da na nekoliko dana nestane iz atmosfere koja je postajala sramotno saosećajna. Naročito mu je bilo teško da razgovara bez osećanja naprezanja sa Donom i Indrom.
     On ponovo pomisli na savet dr Majersa i seti se osećajnog udara u svom srcu na reči 'Luckasta devojka zaljubila se u tebe.' Pa ipak, znao je, ne bi bilo pošteno iskoristiti njeno trenutno emocionalno stanje; mogli su znati šta znače jedno drugom samo ako oboje budu imali vremena za pažljivo i zrelo razmišljanje. Predstavljeno na taj način, to je delovalo pomalo hladno i proračunato. Ukoliko je čovek bio zaljubljen, da li je prestajao da odmerava 'za' i 'protiv'?
     Na to je znao odgovor. Kao što je Majers rekao, nije više mogao da dopušta sebi greške. Bilo je daleko bolje da pusti stvari da idu svojim tokom, nego da ugrozi sreću dva života.

     Sunce jedva da se diglo nad miljama grebena koje su se pružale prema istoku, kada je Don Barli izvukao Frenklina iz kreveta. Donovo držanje prema njemu doživelo je promenu koju nije bilo lako odrediti. Delovao je preneražen i pogođen onim što se dogodilo i pokušavao je, na svoj donekle galamdžijski način, da izrazi saosećanje i razumevanje. Istovremeno, njegov amour-propre bio je povređen; nije mogao da poveruje, čak i sada, da se Indra uopšte nije ozbiljno zanimala za njega, već samo za Frenklina, koga nikada nije smatrao suparnikom. Nije reč bila o tome da je bio ljubomoran na Frenklina; ljubomora je bila osećanje za koje nije znao. Brinuo se - kao što se to desi većini muškaraca bar jednom u životu - zbog otkrića da ne razume žene onako kako je verovao.
     Frenklin se već spakovao i soba mu je delovala turobno i golo. Iako će možda otići na samo nekoliko dana, prostor je bio previše potreban da bi ostao prazan samo zbog toga što to njemu pogoduje. To je i zaslužio, pomišljao je filozofski.
     Don je bio u žurbi, što nije bilo neuobičajeno, ali je istovremeno i delovao zaverenički, kao da planira neko veliko iznenađenje za Frenklina, pa je gotovo detinjasto željan da se sve odigra kako je nameravao. U svim drugim prilikama Frenklin bi posumnjao na neku nameštaljku, ali teško da je to sada moglo biti objašnjenje.
     Do tog trenutka, mala podmornica za vežbu postala mu je praktično produžetak tela i sledio je kurseve koje mu je zadavao Don sve dok nije znao, pogađanjem napamet, da su negde u trideset milja širokom kanalu između grebena Vistari i kopna. Iz nekog sopstvenog razloga, koji je odbijao da objasni, Don je isključio glavni pilotski ekran sonara, tako da je Frenklin upravljao naslepo. Sam Don mogao je da vidi sve u blizini gledajući u dvojni uređaj u pozadini kabine, a iako je Frenklin povremeno osećao iskušenje da baci pogled unazad, uspevao je da se odupre porivu. Na kraju krajeva, bio je to redovan deo vežbe; jednog dana možda će morati da upravlja podmornicom oslepljenom zbog kvara njenih podvodnih čula.
     "Sada možeš da izroniš", reče Don najzad. Pokušavao je da zvuči ravnodušno, ali podstruju uzbuđenja u njegovom glasu nije bilo moguće sakriti. Frenklin ispusti rezervoare; čak i bez gledanja na dubinomer znao je kada je izbio na površinu po nepogrešivom valjanju podmornice. Nije to bio ugodan osećaj i on se nadao da tu neće ostati dugo.
     Don još jednom baci pogled na svoj privatni ekran sonara, a onda pokaza prema poklopcu nad njima.
     "Otvori", reče on. "Da pogledamo predeo."
     "Možda nam upadne voda", pobuni se Frenklin. "Izgleda dosta uzburkano."
     "Sa nama dvojicom u otvoru, neće mnogo da procuri. Evo ti - obuci ovu vetrovku. Zadržaće kapljice vode da ne uđu u postrojenja."
     Izgledalo je kao šašava zamisao, ali Don mora da je imao dobar razlog. Iznad njih pojavi se mali, eliptični deo neba kada se otvorio spoljašnji poklopac kupaste kule. Don se prvi uspeo uz lestve; za njim je izišao Frenklin, trepćući da zaštiti oči od vodenog praha koji je nanosio vetar.
     Da, Don je znao šta radi. Nikakvo čudo da je bio toliko željan da pođu na ovaj put pre nego što Frenklin napusti ostrvo. Na sopstveni način, Don je bio dobar psiholog i Frenklin je osećao neizrecivu zahvalnost prema njemu. Jer ovo je bio jedan od velikih trenutaka njegovog života; padao mu je na pamet samo jedan koji se mogao uporediti sa njim: trenutak kada je prvi put video Zemlju, u svoj lepoti koja oduzima dah, kako lebdi na beskrajno dalekoj pozadini zvezda. I ovaj prizor ispunio mu je dušu takvim istim strahopoštovanjem, istim osećanjem prisustva kosmičkim silama.
     Kitovi su se selili na sever, a on je bio među njima. Tokom noći, predvodnici mora da su prošli kroz kvinslendsku kapiju, na putu prema toplijim morima u kojima će mladi moći da im bezbedno dođu na svet. Živa armada bila je na sve strane oko njega, orala je postojano talase silinom bez ikakvog naprezanja. Ogromna, tamna tela pojavljivala su se iz vode dok se sa njih sve slivalo, a onda bi utonula nazad u more uz jedva koji talasić. Dok je Frenklin gledao, previše opčinjen da bi imao ikakav osećaj opasnosti, jedna od ogromnih zveri izroni na manje od četrdeset stopa. Začu se urlajuće pištanje dok je praznila pluća i on uhvati srećom razređeni dah vlažnog vazduha. Smešno sitno oko piljilo je u njega - oko koje je delovalo izgubljeno u čudovišnoj, izobličenoj glavi. Na trenutak, dva sisara - dvonožac koji je napustio more i četvoronožac koji mu se vratio - posmatrali su jedan drugoga preko evolucionog procepa što ih je razdvajao. Kako je čovek izgledao jednom kitu? - pomisli Frenklin i upita se postoji li ikakav način da otkrije odgovor. Onda se titanski trup naže u more, ogromna peraja digoše se u vazduh, a vode potekoše nazad da popune naglu prazninu.
     Udaljeni tresak grmljavine natera ga da pogleda prema kopnu. Na pola milje odatle, džinovi su se igrali. Dok je gledao, obličje toliko neobično da ga je bilo teško povezati sa filmovima i slikama koje je video, pojavi se iz talasa uz sporost koja je zaustavljala dah i na trenutak ostade da visi u potpunosti izvan vode. Kao što izgleda da baletski igrač na vrhuncu svoga skoka prkosi sili teže, tako je na trenutak delovalo da kit počiva nad obzorjem. A onda, istim skladom bez žurbe, ovaj se sruči u more, a kroz nekoliko sekundi tresak udara odjeknu iznad talasa.
     Čista sporost davala je tom ogromnom skoku snoliko svojstvo, kao da je osećaj vremena izvitoperen. Ništa drugo nije otkrivalo Frenklinu toliko jasno ogromnu veličinu životinja koje su ga sada okruživale poput plovećih ostrva. Uz kašnjenje, on se upita šta bi se dogodilo da jedan od kitova izroni ispod podmornice ili počne previše da se zanima za nju...
     "Nema potrebe za brigom", smirivao ga je Don. "Oni znaju ko smo. Ponekad priđu i trljaju se o nas da uklone parazite i tada postaje malo neprijatno. A što se tiče slučajnog naletanja na nas - vide oni kuda idu znatno bolje nego mi."
     Kao da hoće da mu pobije izjavu, zaobljena planina pojavi se iz mora dok se sa nje sve slivalo i zasu ih vodom. Podmornica poče suludo da skakuće i na trenutak Frenklin se uplaši da će se prevrnuti; onda se ispravila i on shvati da bi mogao, sasvim bukvalno, da posegne i dodirne glavu obraslu prilepcima koja je sada počivala na talasima. Neobično oblikovana usta otvoriše se u gigantskom zevanju; stotine traka kitove kosti treperile su poput roletni na vetru.
     Da je bio sam, Frenklin bi se ukočio od straha, ali izgledalo je da Don u potpunosti vlada situacijom. On se naže iz otvora i dreknu prema kitovom nevidljivom uvu: "Briši, mama! Nismo ti mi beba!"
     Velika usta sa visećim zastorima kosti zaklopiše se, perla sitnog oka - neobično sličnog kravljem i naizgled ne mnogo većeg - pogleda ih sa nečim što je mogao biti povređen izraz. Onda se podmornica još jednom zaljulja, a kita nestade.
     "Sasvim je bezbedno, vidiš", objasni Don. "To su mirne, dobroćudne životinje, osim kada su mladi sa njima. Kao i ma koja druga stoka."
     "Ali da li bi prišao toliko blizu ma kom kitu-zubanu - ulješuri, na primer?"
     "To zavisi. Ukoliko bi to bio neki pokvareni matori mužjak - pravi Mobi Dik - ne bih baš mnogo voleo da pokušam. Isto važi i za kitove-ubice; mogli bi da pomisle da sam dobar za hranu, iako bih mogao lako da ih prestrašim odvrnuvši sirenu. Jednom sam dospeo u harem od desetak ulješura i to damama, izgleda, nije smetalo, iako je sa nekima bilo i mladih. Niti je smetalo starom mužjaku, što je neobično. Pretpostavljam da je znao da nisam suparnik." On zamišljeno zastade, a onda nastavi. "To je, zapravo, bilo jedini put da sam video kako se kitovi pare. Bilo je prilično zastrašujuće - dobio sam toliki kompleks niže vrednosti da me je izbacilo iz stroja na nedelju dana."
     "Koliko bi rekao da ih ima u ovom jatu?" upita Frenklin.
     "Oh, otprilike stotinu. Brojači na kapiji daće nam tačan broj. Tako da možeš da kažeš da je oko nas najmanje pet hiljada tona najboljih obroka i ulja - u najmanju ruku nekoliko miliona dolara. Zar se ne osećaš dobro pokraj tolike gotovine?"
     "Ne", reče Frenklin. "I prokleto sam siguran da ni tebi nije svejedno. Sada znam zbog čega voliš ovaj posao i nema potrebe da se prenemažeš oko toga."
     Don nije ni pokušao da odgovori. Stajali su zajedno u zakrčenom otvoru, ne osećajući prskanje vode po licima i deleći iste misli i osećanja, dok su najmoćnije životinje koje je svet ikada video odlučno terale pokraj njih prema severu. Tada je Frenklin shvatio, uz neopozivu ubeđenost, da mu je život čvrsto usmeren novim pravcem. Iako mu je oduzeto mnogo toga za čime nikada neće prestati da žali, prošao je stepen zaludnog bola i usamljene patnje. Izgubio je slobodu svemira, ali je izvojevao slobodu mora.
     To je bila dovoljna naknada za bilo kog čoveka.

11.

     POVERLJIVO - DRŽATI U ZAPEČAĆENOJ KOVERTI
     Priložen je medicinski izveštaj o Volteru Frenklinu, koji je sada uspešno okončao obuku i kvalifikovao se za trećeg čuvara sa najvišom ocenom ikada zabeleženom. U vezi sa nekim žalbama starijih članova ogranka za osoblje i organizaciju, da su raniji izveštaji bili previše tehnički da bi bili razumljivi, dajem ovaj pregled jezikom razumljivim čak i administrativnim službenicima.
     I pored izvesnog broja nedostataka ličnosti, ocene sposobnosti postavljaju VF-a u malu grupu iz koje se moraju birati budući upravnici tehničkih odeljenja - grupu toliko beznadežno malu da je, kao što sam često isticao, samo održavanje ovog stanja ugroženo ukoliko je ne budemo povećali. Nesrećni slučaj koji je eliminisao VF-a iz svemirske službe u kojoj bi ostvario, bez sumnje, uvaženu karijeru, ostavio mu je celokupnu nadarenost nedirnutu i pružio nam priliku koju bi bilo zločin protraćiti. Ne samo što nam je dao mogućnost da proučavamo ono što je od tada postalo klasični slučaj astrofobioje za udžbenike, već nam je pružio i žestok izazov u rehabilitaciji. Analogije između mora i svemira često su isticane i čovek naviknut na jedno lako se prilagođava drugome. Međutim, u ovom slučaju razlike između dve sredine bile su jednako važne; na najjednostavnijem nivou, činjenica da je more neprekidna i držeća sredina u kojoj je vidljivost uvek ograničena na ne više od nekoliko jardi dala je VF-u osećaj bezbednosti koji je izgubio u svemiru.
     Činjenica da je, pred kraj obuke, pokušao samoubistvo, na prvi pogled kao da protivureči ispravnosti ovog izveštaja. To nije slučaj; pokušaj je usledio usled udruženog dejstva sasvim nepredvidljivih činilaca (paragrafi 57-86 priloženog izveštaja), a ishod ovog događaja, kao što se to često dešava, doneo je poboljšanje stabilnosti subjekta. Metoda odabrana za pokušaj takođe je veoma značajna sama po sebi i dokazuje da smo napravili ispravan izbor novog poziva VF-a. Ozbiljnost pokušaja takođe se može dovesti u pitanje; da je VF zaista odlučio da se ubije, izabrao bi neki jednostavniji i greškama manje podložan način da to učini.
     Sada kada je subjekt nanovo uspostavio - po svemu sudeći uspešno - postojan emocionalni život i kada pokazuje samo beznačajne simptome uznemirenosti, pouzdajem se u to da više ne treba da očekujemo nevolje. Pre svega, bitno je da se mešamo u njegov život što je manje moguće. Njegova nezavisnost i originalnost duha, iako ne više preterani kao što su bili, osnovni su deo njegove ličnosti i u velikoj meri će mu odrediti napredak u budućnosti.
     Samo će vreme pokazati da li će trud i napor uloženi u ovaj slučaj biti isplaćeni u centima i dolarima. Čak i ukoliko ne budu, oni koji su bili uključeni u to već su primili nagradu u ponovnoj izgradnji jednog života koji će svakako biti koristan, a mogao bi biti neprocenjiv.

     Jan K. Stivens
     Direktor, Odeljenje za primenjenu psihijatriju
     Svetska organizacija za zdravstvo

Drugi deo: ČUVAR

12.

     Drugi čuvar Volter Frenklin upravo je obavljao mesečno brijanje kada je došao hitni poziv. Uvek mu je izgledalo pomalo iznenađujuće to što, posle toliko godina istraživanja, biohemičari još nisu našli inhibitor koji će trajno ukloniti dlačice. Pa ipak, čovek nije trebalo da bude nezahvalan; pre samo nekoliko pokolenja, koliko god to delovalo neverovatno, ljudi su bili prisiljeni da se briju svakog dana, koristeći raznolike složene, skupe, a ponekad i ubitačne naprave.
     Frenklin nije zastao da obriše sloj kreme sa lica kada je čuo oštro zavijanje alarma komunikatora. Izišao je iz kupatila, prošao kroz kuhinju i ušao u predsoblje pre nego što je zvuk zamro, a naprava imala priliku da udahne još jedanput. Kada je lupio po dugmetu za 'prijem', ekran se osvetli i on ugleda poznato, ali sada zabrinuto lice štapskog operatora.
     "Treba smesta da se javite na dužnost, gospodine Frenkline", reče ona bez daha.
     "U čemu je nevolja?"
     "Farme, ser. Ograda je negde popustila i jedno krdo se probilo. Jede prolećnu letinu i moramo da ga isteramo što brže možemo."
     "Oh, to je sve?" reče Frenklin. "Biću na doku za deset minuta."
     U redu, bilo je vanredno stanje, ali ne ono zbog koga bi se osećao mnogo uzbuđeno. Razume se, na farmi će se drati na sav glas dok im proizvodnu kvotu uništava hiljadu štetočina od po pola tone. Ali u potaji, bio je na strani kitova; ukoliko su uspeli da se probiju u velike planktonske prerije, onda neka im je sa srećom.
     "Čemu tolika galama?" reče Indra pošto je izišla iz spavaće sobe; njena dugačka, crna kosa izgledala je privlačno čak i u rano jutro, dok je joj visila u bogatim uvojcima preko ramena. Kada joj je Frenklin rekao šta je posredi, izgledala je zabrinuto.
     "Reč je o većem vanrednom stanju nego što misliš", reče ona. "Ukoliko ne budete delovali brzo, mogli biste uskoro imati veoma bolesne kitove. Prolećno previranje počelo je pre samo dve nedelje i najveće je koji smo ikada imali. Znači da će se tvoja halapljiva mezimčad prežderati do ludila."
     Frenklin shvati da je ona savršeno u pravu. Planktonske farme nisu bile njegov posao i obrazovale su u potpunosti nezavistan odeljak Pomorskog odeljenja. Ali poprilično je znao o njima, jer su predstavljale alternativni i do izvesne mere suparnički metod dobijanja hrane iz mora. Oduševljenici planktonom tvrdili su, sa dosta opravdanja, da je gajenje letine delotvornije od gonjenja krda kitova, jer i sami kitovi hrane se planktonom i prema tome dalje su u lancu ishrane. Zbog čega traćiti deset funti planktona, raspravljali su, da bi se proizvela jedna funta kita, kada možeš da ga žanješ neposredno?
     Rasprava je trajala već najmanje dvadeset godina i do sada nijedna strana nije mogla tvrditi da je pobedila. Ponekad je prepirka postajala prilično žučna i odražavala je, u beskrajno većoj i složenijoj razmeri, suparništvo između zemljoradnika i stočnih barona u danima naseljavanja srednjeg zapada Amerike. Ali, na nesreću po moderne tvorce mitova, suparnički odseci pomorskog odeljenja Svetske organizacije za hranu borila su se jedno protiv drugog čisto zvaničnim metodama i delotvornim, ali ne i spektakularnim oružjem birokratije. Nije bilo revolveraša koji bi lutali pašnjacima, a ako bi ograda bila srušena, to bi se dogodilo zbog čisto tehničkih nevolja, a ne usled ponoćne sabotaže...
     U morima, baš kao i na kopnu, sav život zavisi od vegetacije. A količina vegetacije, sa svoje strane, zavisi od sadržaja minerala u sredini u kojoj ova raste - nitrata, fosfata i desetina drugih osnovnih hemikalija. U okeanu uvek postoji težnja da se te životne supstance prikupljaju u dubinama, daleko ispod oblasti u koje prodire svetlost i u kojima, prema tome, biljke mogu da postoje i rastu. Gornjih nekoliko stotina stopa mora osnovni su izvor života; sve ispod tog nivoa grabi se, iz druge ili treće ruke, za hranu obrazovanu gore.
     Svakog proleća, kada toplina nove godine procuri u okean, vode daleko u dubini odgovaraju nevidljivom suncu. One se šire i podižu, noseći prema površini, u nebrojenim milijardama tona, soli i minerale. Na taj način, podarene hranom odozdo i suncem odozgo, lebdeće biljke umnožavaju se eksplozivnom silinom, a stvorenja koja se napasaju na njima cvetaju u skladu sa time. Na taj način proleće dolazi na livade mora.
     Bio je to ciklus koji se ponovio najmanje milijardu puta pre nego što je čovek stupio na pozornicu sveta. A sada ga je on izmenio. Nezadovoljan podizanjem minerala koje je izazivala priroda, zaronio je atomske generatore po strateškim tačkama duboko u more, tamo gde će sirova vrelina koju proizvodi otpočeti ogromne, podmorske vodoskoke koji će odizati hemijsko blago prema plodnom suncu. To veštačko obogaćenje prirodnog previranja bila je jedna od najneočekivanijih, kao i najisplativijih, među mnogim primenama atomske energije. Samo na taj način, iznos hrane iz mora uvećan je za gotovo deset odsto.
     A sada su kitovi vredno davali sve od sebe da povrate ravnotežu.
     Opkoljavanje će morati da bude udružena operacija sa mora i iz vazduha. Bilo je premalo podmornica i bile su prespore da bi posao bio obavljen bez pomoći sa strane. Njih tri - uključujući i Frenklinovu jednosednu za izviđanje - donete su do mesta proboja teretnim avionom koji će ih odbaciti, a potom sarađivati osmatranjem kretanja kitova iz vazduha, ukoliko su se raštrkali preko prevelike površine da bi sonari podmornica bili u stanju da ih razaznaju. Dva druga aviona pokušaće da poplaše kitove bacanjem zvučnih generatora u njihovu blizinu, ali ta tehnika nikada nije dobro dejstvovala u prošlosti i niko od nje nije, zapravo, očekivao mnogo uspeha.
     Dvadeset minuta posle alarma, Frenklin je gledao kako ogromno postrojenje za preradu hrane u Perl Harburu nestaje daleko pod njim dok su ga mlazni motori teretnog aviona nosili u nebo. Čak i sada i dalje nije mnogo voleo letenje i pokušavao je da ga izbegne kad god je mogao. Ali više ga nije plašilo i mogao je da gleda odatle na svet pod sobom bez teskobe.
     Stotinu milja istočno od Havaja, more iznenada od plavog postade zlatno. Pokretna polja, bogata prvom godišnjom letinom, pokrivala su Pacifik sve do obzorja i nisu pokazivala znake prekidanja dok je avion hitao prema izlazećem Suncu. Tu i tamo, milju dugački skupljači plovećih žetelica počivali su na površini poput zagonetnih igračaka neke džinovske dece, dok su pored njih, manji i zbijeniji, plovili šlepovi i pontoni opreme za sabiranje. Bio je to upečatljiv prizor, čak i u tim danima mamutskih inženjerskih dostignuća, ali nije dirnuo Frenklina. Nije mogao da se ushiti pred milijardama tona odabranih dijatoma i račića - čak iako je znao da ovi hrane četvrtinu ljudske rase.
     "Upravo prelazimo preko havajskog koridora", reče pilotov glas iz zvučnika. "Uskoro treba da vidimo proboj."
     "Ja ga vidim već sada", reče jedan čuvar, nagnuvši se pored Frenklina i pokazavši prema moru. "Eno ih - zabavljaju se kao nikada u životu."
     Bio je to prizor koji mora da je terao sirote farmere da čupaju kosu. Frenklin se odjednom seti stare dečije pesmice na koju nije pomislio najmanje trideset godina.

     Duni u frulicu, devojčice plava,
     Ovca je na livadi, a u žitu krava.

     Nije bilo sumnje da su krave zašle u žito, a Plava Devojčica će se pomučiti da ih odatle otera. Daleko u dubini, nebrojeni uski useci bili su urezani u beskrajno žuto more dok su oblaporne, spore planine proždirale sebi put kroz bogate planktonske livade. Plava linija otkrivene vode označavala je trag svakog kita dok je ovaj krivudao kroz ono što mora da je bilo cetacejski raj - raj iz koga je Frenklinu bila dužnost da ih protera što je pre moguće.
     Trojica čuvara, posle konačnog dogovora preko radija, napustiše kabinu i siđoše do prostora za teret, gde su tri podmornice već visile sa kranova koji će ih spustiti u more. Neće biti teškoća u toj operaciji; ono što možda neće biti lako bilo je njihovo vraćanje, a ukoliko se more uzburka, možda će morati da se vrate kući sopstvenim pogonom.
     Izgledalo je neobično biti u podmornici unutar aviona, ali Frenklin je imao malo vremena za takve misli dok je ponavljao rutinsku proveru kabine. Onda zvučnik na njegovoj upravljačkoj tabli primeti: "Lebdimo na trideset stopa; sada otvaramo poklopce prostora za teret. Budite spremni - podmornica broj jedan." Frenklin je bio broj dva; velika teretna letelica lebdela je toliko ravnomerno, a nosači su se kretali naniže toliko glatko da nije ni osetio udar kada se podmornica spustila u svoj prirodni element. Onda se tri izviđača raziđoše po kursevima koji su im zadati, poput mehaničkih ovčarskih pasa koji okupljaju stado.
     Istog trenutka, Frenklin shvati da ta operacija neće biti toliko jednostavna koliko je to izgledalo. Podmornica se kretala kroz gustu supu koja je u potpunosti isključivala vizuelno nadgledanje i čak se ozbiljno mešala u rad sonara. Što je bilo još ozbiljnije, hidromlazni motori nesrećno su se mučili dok su im usisnici progrizali gustu masu. Nije smeo dozvoliti da mu se pogonski sistem zaguši; najbolje bi bilo da zaroni ispod planktonskog sloja i da ne izranja sve dok to ne bude krajnje neophodno.
     Tri stotine stopa niže, voda je bila naprosto mračna, a iako je vizuelno nadgledanje i dalje bilo nemoguće, postizao je dobru brzinu. Pitao se da li kitovi koji su se halapljivo gostili nad njegovom glavom znaju za njegov dolazak i shvataju da im se idila primiče kraju. Na ekranu sonara mogao je da vidi kako im se prozračni odrazi lagano kreću preko sablasnog ogledala površine vazduh-voda, kroz koju snopovi zvuka nisu bili u stanju da prodru. Bilo je neobično koliko je slično površina mora delovala odozdo i golom oku i akustičnim čulima sonara.
     Osobeni, zbijeni, mali odrazi druge dve podmornice kretali su se prema bokovima rasutog krda. Frenklin baci pogled na hronometar; za manje od jednog minuta potera će početi. On uključi spoljašnje mikrofone i posluša glasove mora.
     Kako je iko mogao i da pomisli da je more nemo! Čak i čovekov ograničeni sluh mogao je da zabeleži mnoge njegove zvukove - škljocanje hitinskih klešta, ječanje stenovitih gromada koje je poljuljao nailazak okeana, visoko pištanje pliskavica, nepogrešivo 'škljocanje' ajkulinog repa, dok je ova naglo ubrzavala novim smerom. Ali bili su to tek zvuci u čujnom spektru; da bi se čula celokupna muzika mora čovek je morao ići ispod i iznad opsega ljudskog sluha. Bio je to dovoljno jednostavan zadatak za pretvarače zvuka na podmornici; ukoliko je to želeo, Frenklin je bio u stanju da se podesi na bilo koji zvuk od gotovo milion titraja u sekundi sve do vibracija sporih poput laganog otvaranja drevnih, zarđalih vrata.
     On podesi prijemnik na najširi opseg i um smesta poče da mu tumači mnogostruke poruke koje su nagrnule u malu kabinu iz vodenog sveta napolju. Šumove koje je stvorio čovek smesta je odbacio; zvukove njegove sopstvene podmornice i udaljenije zavijanje pratećih plovila u velikoj meri odstranili su posebni filtri napravljeni upravo radi toga. Ali mogao je da opazi razgovetno pištanje tri sonarna uređaja - njegov sopstveni gotovo da je pokrivao ostale - a iza njih slabo i udaljeno BIP-BIP-BIP havajskog koridora. Dvostruka ograda koja je trebalo da bezbedno usmeri kitove kroz bogatu pomorsku farmu odašiljala je impulse u petosekundnim razmacima; iako najbliži deo ograde nije radio, udaljeniji delovi zvučne prepreke jasno su se čuli. Impulsi su bili neobično izobličeni i razvučeni u slabi, neprekidni odjek kako su svaki novi nalet zvuka smesta pratili zaostali zvuci sa sve daljih i daljih oblasti ograde. Frenklin je čuo kako svaki impuls beži prema daljinama, kao što se ponekad može čuti kako udar groma hita preko neba.
     Na toj pozadini, zvuci prirodnog sveta ocrtavali su se oštro i razgovetno. Iz svih smerova, bez ijednog trenutka tišine, dopirali su oštri krici i skičanje kitova dok su ovi razgovarali između sebe ili naprosto davali oduške dobrom raspoloženju i radosti. Frenklin je mogao da razlikuje glasove mužjaka i ženki, ali nije spadao u one stručnjake koji su bili u stanju da razlikuju pojedinačne pripadnike i da zatim protumače šta su ovi pokušali da izraze.
     Nema sablasnijeg zvuka na svetu od krikova krda kitova dok se čovek kreće po dubinama mora. Trebalo je samo da Frenklin zatvori oči i mogao je da zamisli kako je izgubljen u nekoj šumi u kojoj obitavaju zlodusi, dok mu se utvare i goblini primiču. Da je Hektor Berlioz čuo taj benšijevski hor, znao bi da je priroda već predvidela njegov 'San veštičjeg sabata'.
     Ali neobičnost počiva samo u nepoznatom, a ovaj zvuk sada je bio deo Frenklinovog života. Nije mu više stvarao more, kao što se ponekad dešavalo u ranijim danima. Zaista, glavno osećanje koje mu je sada nadahnjivao bila je zabava puna ljubavi, zajedno sa blagim iznenađenjem da tako ogromne životinje proizvode takve falseto vriske.
     Pa ipak, postojalo je sećanje koje su zvuci mora ponekad prizivali. Više nije imalo moć da ga povredi, iako je još bilo u stanju da mu ispuni srce tugom punom čežnje. Sećao se svih onih prilika kada je bio u signalnim odajama svemirskih brodova ili svemirskih stanica i slušao radio-talase koji bi se oglasili dok su monitori prečešljavali spektar u automatskoj potrazi. Ponekad su tu bili, poput ovih istih sablasnih glasova koji su dozivali kroz noć, zvuci udaljenih brodova ili markera, sa bujicama koda velike brzine, dok su kolonije razgovarale sa majkom Zemljom. I uvek se moglo čuti večno mrmljanje zvezdanog zaleđa u čovekovim slabašnim primopredajnicima, beskrajan šapata sunaca i celih galaksija dok su ove natapale čitavu Vaseljenu zračenjem.
     Hronometar dođe do nule. Nije domahnuo još ni do prve sekunde pre nego što se more razlegnu u paklenu kakofoniju zvukova - jaukanje koje se dizalo i spuštalo i koje natera Frenklina da brzo posegne za komandom jačine zvuka. Zvučne mine bačene su i on oseti sažaljenje prema svim onim kitovima koji su bili toliko nesrećni da se nađu u njihovoj blizini. Istog trenutka, raspored odraza na ekranu poče da se menja, dok su prestravljene životinje počinjale da beže u panici prema zapadu. Frenklin je pažljivo gledao, spreman da odseče svaki deo krda za koji bi izgledalo da će promašiti otvor u ogradi i vratiti se na farmu.
     Generatori buke mora da su se popravili, zaključi on, otkako je trik poslednji put oproban - ili su ovi kitovi bili prijemčiviji. Samo je nekoliko lutalica pokušalo da se odvoji i nije bilo potrebno više od deset minuta posla da bi se vratili na pravi put, prestravljeni sirenama podmornica. Pola sata pošto su mine bačene čitavo krdo uterano je nazad kroz nevidljivu rupu u ogradi i sada se guralo po uskom prolazu. Podmornice nisu imale da rade ništa do da čekaju dok inženjeri ne dovrše opravke i dok zavesa od zvuka ne bude ponovo potpuna.
     Niko nije mogao tvrditi da je posredi bila slavna pobeda. Bio je to tek još jedan dnevni posao, sitna bitka u beskrajnoj kampanji. Uzbuđenje zbog potere već je zamrlo i Frenklin se pitao koliko će biti potrebno pre nego što ih teretnjak pokupi iz okeana i odnese do Havaja. Na kraju krajeva, ovo je trebalo da mu bude slobodan dan, a on je obećao da će odvesti Pitera na Vaikiki da ga uči da pliva.
     Čak i dok zaludno čeka, dobar čuvar nikada ne dopušta da mu pogled zadugo odluta od ekrana sonara. Svaka tri minuta, bez svesnog upliva, Frenklin se okretao skaneru velikog dometa i okretao predajnik prema morskom dnu, tek da bi vodio računa o tome šta se dešava oko njega. Nije sumnjao da njegove kolege rade isto to dok se pitaju koliko će proći pre nego što ih budu oslobodili...
     Na samoj granici opsega, deset milja daleko i gotovo dve milje duboko, slabašni odraz dopuza do ivice ekrana. Frenklin ga pogleda sa blagim zanimanjem; onda mu se obrve zbunjeno skupiše. To je morao biti neobično veliki objekat da bi bio vidljiv na tolikom rastojanju - nešto krupno poput kita. Ali nijedan kit nije mogao plivati na tolikoj dubini; iako se na ulješure nailazilo na gotovo milju dubine, ovo je bilo iza granica u kojima su mogli da se kreću, koliko god da su bili veličanstveni ronioci. Dubinska ajkula? Moguće, pomisli Frenklin; ne bi škodilo pobliže pogledati.
     On fiksira skener na udaljeni odraz i proširi sliku koliko god je to dopuštalo uvećanje ekrana. Bilo je predaleko da bi razaznao ikakve pojedinosti, ali sada mu je pred očima stajao dugačak, tanak objekat - koji se kretao veoma brzo. Piljio je u njega na trenutak, a onda je pozvao kolege. Na suvišni razgovor tokom operacija nije se blagonaklono gledalo, ali ovde je postojala mala tajna koja je u njemu izazvala zanimanje.
     "Podmornica dva zove", reče on. "Imam veliki odraz u smeru 185 stepeni, daljina 9,7 milja, dubina 1,8 milja. Izgleda kao druga podmornica. Znate li da li neko operiše u okolini?"
     "Podmornica jedan zove podmornicu dva", dođe prvi odgovor. "To mi je van dometa. Tamo dole mogla bi biti istraživačka podmornica. Koliko kažeš da ti je veliki odraz?"
     "Dužina otprilike stotinu stopa. Možda više. Dostiže preko deset čvorova."
     "Podmornica tri zove. Nema istraživačkih plovila u okolini. Nautilus IV nalazi se u doku zbog opravki, a Kusto je na Atlantiku. Mora da si uhvatio ribu."
     "Ne postoji tolika riba. Imam li dozvolu da pođem za njom? Mislim da bi trebalo da proverimo."
     "Imaš dozvolu", odgovori podmornica jedan. "Mi ćemo ovde paziti na otvor. Budi na vezi."
     Frenklin okrete podmornicu prema jugu i potera malo plovilo najvećom brzinom uz glatki nalet siline. Odraz koji je sledio već je bio preduboko da bi ga domašio, ali uvek je postojala nada da će se vratiti do površine. Čak i ukoliko ne bude to učinio, on će moći da dobije mnogo čistiju sliku kada bude smanjio rastojanje.
     Prešao je samo dve milje kada je video da je potera beznadežna. Nije moglo biti sumnje; njegova lovina opazila je vibracije motora ili sonara i sada je zaranjala punom brzinom pravo prema dnu. Uspeo je da prodre do četiri milje, a onda se signal izgubio u lavirintu odraza sa dna okeana. Poslednji pogled na to potvrdio mu je raniji utisak velike dužine i srazmerne uzanosti, ali i dalje nije bio u stanju da razazna nikakve pojedinosti građe.
     "Znači, umakla ti je", reče podmornica jedan. "I mislio sam da hoće."
     "Onda ti znaš šta je to?"
     "Ne - niti iko drugi. A ukoliko primaš jedan savet, nemoj pričati sa reporterima o tome. Ukoliko to učiniš, nećeš moći da preživiš od njih."
     Na trenutak sleđen od zapanjenosti, Frenklin je zurio u mali zvučnik iz koga su došle reči. Znači, nisu ga zavitlavali, kao što je uvek sumnjao. On se priseti nekih priča koje je slušao u baru na Ostrvu Čaplje i svuda gde su se čuvari skupljali posle dužnosti. Tada im se smejao, ali sada je znao da su priče bile istinite.
     Taj nemirni odraz koji je žurno hitao vam opsega nije predstavljao ništa drugo nego veliku morsku zmiju.

     Indra, koja je povremeno i dalje radila pri havajskom akvarijumu kada su joj to dužnosti domaćice dopuštale, nije bila toliko impresionirana kao što joj je muž očekivao. Zapravo, prva njena primedba donekle je delovala kao hladan tuš.
     "Da, ali koja morska zmija? Znaš da postoji najmanje tri potpuno različita tipa."
     "Sasvim sigurno ne znam."
     "Pa, najpre je tu džinovska jegulja koja je viđena u tri ili četiri prilike, ali nikada nije valjano identifikovana, iako su joj zameci hvatani još oko 1940. Godine. Poznato je da raste do dužine od šezdeset stopa, a za većinu ljudi to je dovoljno za jednu morsku zmiju. Ali ona stvarno spektakularna je kralj haringi - Regalecus glesne. Ima lice poput konja, krestu od blistavo crvenih peraja sličnu indijanskoj ratničkoj perjanici - i zmijoliko telo koje može biti dugačko do sedamdeset stopa. Budući da znam da takve stvari postoje, kako onda očekuješ da se iznenadim na bilo šta što more može da stvori?"
     "A šta je sa trećim tipom koji su pomenula?"
     "To je onaj koji još nismo identifikovali, pa čak ni opisali. Naprosto ga zovemo 'x', zbog toga što se ljudi još smeju kada se govori o morskim zmijama. Jedina stvar koju znamo jeste da bez sumnje postoji, da je izuzetno brz i da živi u dubokim vodama. Jednog dana uhvatićemo ga, ali kada to budemo učinili, verovatno će posredi biti puka sreća."
     Frenklin je bio vrlo zamišljen tokom ostatka večeri. Nije mu se dopadalo da prizna da, i pored svih instrumenata koje je čovek sada koristio da sondira more, kao i pored njegovog sopstvenog neprekidnog patroliranja po dubinama, okean i dalje sadrži mnoge tajne i zadržaće ih tokom vekova koji nailaze. I znao je da će ga, makar više to nikada ponovo ne video, čitavog života progoniti sećanje na taj udaljeni, izazovni odraz što je hitro nestajao u ponoru koji mu je bio dom.

13.

     Postoji mnogo pogrešnih predstava o sjaju života jednog čuvara. Frenklin ih nikada nije delio i zbog toga nije bio ni iznenađen, niti razočaran, što je toliko njegovog vremena odlazilo na duge, mirne patrole daleko na pučini. Zapravo, prihvatao ih je sa dobrodošlicom. Davale su mu vremena da razmišlja - i to bez uranjanja u crne misli - a na jednoj od takvih samotnih misija po živom srcu mora njegovi poslednji strahovi najzad su se rasuli i mentalni ožiljci konačno su mu se zacelili.
     Godinom jednog čuvara upravljao je raspored migracija kitova, ali sam taj raspored neprekidno se menjao kako su nove oblasti mora bile ograđivane i plođene. Mogao je provesti leto pažljivo se krećući po ledu, a zimu tumarajući tamo-amo po polutaru. Ponekad je radio iz obalskih stanica, ponekad sa pokretnih baza poput Rorkvala, Pikvuda ili Kašelota. U jedno doba godine mogao je biti u potpunosti okrenut velikim kitovima-pločanima ili 'lažnim' kitovima, koji su bukvalno cedili hranu iz mora dok su plivali, otvorenih usta, kroz bogatu planktonsku supu. U drugo doba godine imao je posla sa njihovim veoma različitim srodnicima, silovitim kitovima-zubanima, čiji je najbitniji predstavnik bila ulješura. To nisu bili blagi biljožderi, već su sledili svoju čudovišnu lovinu i borili se sa njom u mračnim dubinama pola milje daleko od poslednjih zraka sunca.
     Bilo je nedelja ili čak meseci kada čuvar uopšte ne bi ni ugledao kita. Biro su često zvali zbog opreme i ljudstva, tako da kitovi nisu bili jedini posao. Svako ko se bavio morem kao da je, pre ili kasnije, dolazio do Biroa za kitove sa molbom za pomoć. Ponekad su zahtevi bili tragični; nekoliko puta godišnje podmornice su odlazile na obično besplodne potrage za udavljenim sportistima ili istraživačima.
     Na suprotnoj krajnjosti stajao je vic da je neki senator svojevremeno tražio od sidnejskog ureda da mu pronađe veštačku vilicu koju je izgubio kada je veliki talas sa Bondija iskalio svoju volju na njemu. Pričalo se da je primio, u najhitnijem roku, stopu široke čeljusti tigar-ajkule, uz poruku izvinjenja da su to bili jedini zubi čiji se vlasnik ne zna, a koje je opsežna potraga bila u stanju da nađe u blizini plaže Bondi.
     Neki zadaci na koje je nailazio čuvar imali su određenog sjaja i za njih bi se svi prilježno latili čim bi ovi iskrsli. Veoma mali odsek sa nedovoljno ljudstva u Birou za ribarstvo bavio se biserima i tokom mrtve sezone čuvari su ponekad odvajani od uobičajenog posla i dopuštano im je da pomažu na nalazištima bisera.
     Frenklin je svojevremeno bio na takvoj dužnosti u Persijskom zalivu. Bio je to praktičan posao, ne bez sličnosti sa vrtlarstvom, a budući da je bio vezan za ronjenje do dubina nikada većih od dve stotine stopa, koristila se jednostavna oprema sa komprimovanim vazduhom, a ronilac je upotrebljavao torpedo za kretanje po okolini. Glavne oblasti za gajenje bisera bile su pažljivo naseljene najboljim vrstama i glavni problem bio je kako zaštititi ostrige od njihovih prirodnih neprijatelja - naročito od morskih zvezda i raža. Pošto bi im bilo ostavljeno vremena da sazru, prikupljane su i odnošene na površinu radi pregleda - jedan od malobrojnih poslova koje još niko nije bio u stanju da mehanizuje.
     Svi pronađeni biseri pripadali su, razume se, Birou za ribarstvo. Ali bilo je primetno da su žene svih čuvara postavljenih na tu dužnost ubrzo posle toga nosile biserne ogrlice ili naušnice - i Indra nije bila izuzetak od pravila.
     Primila je svoju ogrlicu na dan kada je rodila Pitera i sa dolaskom sina Frenklinu je izgledalo da je staro poglavlje njegovog života konačno zatvoreno. To nije bilo istina, razume se; nikada nije mogao da zaboravi - niti je to želeo - da mu je Irena dala Roja i Ruperta na svetu koji mu je sada bio daleko poput kakve planete najudaljenije zvezde. Ali bol zbog tog neopozivog rastanka najzad se povukao, jer nikakva tuga ne može da traje večno.
     Bilo mu je drago - iako je nekada zbog toga gorko žalio - što je nemoguće razgovarati sa bilo kime na Marsu, ili, zapravo, bilo gde u svemiru iza orbite Meseca. Šestominutno vremensko kašnjenje za povratni put, čak i kada je planeta bila na najbližoj tački, činilo je da razgovor ne dolazi u obzir, te tako nikada nije morao da se muči osećanjem prisustva Irene i dečaka time što bi ih pozvao preko vizifona. Svakog Božića menjali su snimke i govorili o događajima u toku godine; izuzev povremenih pisama, to je bio jedini lični kontakt koji su sada imali i jedini koji je Frenklinu bio potreban.
     Nije bilo načina da odredi koliko se dobro Irena prilagodila svom praktičnom udovištvu. Dečaci mora da su pomogli, ali bilo je vremena kada je Frenklin želeo da se ponovo udala, koliko zbog njih toliko i zbog sebe. Pa ipak, nekako nije bio u stanju da to predloži, a ona nije pominjala tu temu, čak i kada je on lično učinio taj korak.
     Da li je zavidela Indri? I to je bilo teško reći. Možda je nešto ljubomore bilo neizbežno; sama Indra, tokom povremenih svađa koje su im tu i tamo obeležile njihov brak, jasno je stavljala do znanja da joj se nije dopadala pomisao da je tek druga žena u Frenklinovom životu.
     Takve svađe bile su retke, a posle rođenja Pitera postale su još ređe. Bračni par obrazuje dinamički nestabilan sistem sve dok ga dolazak prvog deteta ne preobrazi iz dvostruke grupe u trostruku.
     Frenklin je sada bio toliko srećan koliko je tome mogao uopšte da se nada. Porodica mu je pružala emocionalno uporište koje mu je bilo potrebno; rad mu je obezbeđivao interesovanje i pustolovinu koje je svojevremeno tražio u svemiru, ali ih tamo i izgubio. Bilo je više života u moru nego u beskrajnim praznim miljama između planeta i sada mu je srce retko žudelo za plavom lepotom Zemljinog polumeseca, za uskovitlanom srebrnom izmaglicom Mlečnog puta ili za napetim uzbuđenjem spuštanja na Marsove mesece na kraju dugog putovanja.
     More je počelo da mu oblikuje život i misli, kao što mora da je činilo svim ljudima dovoljno vrednim da ovladaju njime i dokuče mu tajne. Osećao je srodstvo sa svim stvorenjima koja su se kretala po njegovim širinama i dubinama, čak i kada su to bili neprijatelji za koje mu je dužnost bila da ih uništava. Ali pre svega iskusio je saosećanje i gotovo mistično obožavanje, čega se napola stideo, prema ogromnim zverima čijim sudbinama je upravljao.
     Verovao je da većina čuvara poznaje to osećanje, iako su pazili da ga ne pomenu u običnom razgovoru. Najbliže su prilazili tome kada su optuživali jedan drugoga da su ih 'zaneli kitovi', donekle neodrediv pojam koji se mogao predstaviti kao ponašanje više nalik kitu nego čoveku u datoj situaciji. Bio je to oblik poistovećivanja bez koga nijedan čuvar ne bi bio dobar u svom poslu, ali u izvesnim trenucima on je postajao previše naglašen. Klasičan slučaj - za koji su se svi zaklinjali da je savršena istina - bio je stariji čuvar koji bi osećao da se guši ukoliko ne bi svakih deset minuta izronio podmornicom da se nadiše.
     Budući da su smatrani - a i sami su sebe smatrali - elitom svetske vojske podvodnih stručnjaka, čuvare su uvek pozivali kada je postojao neki neobičan posao koji niko drugi nije želeo da obavi. Ponekad su takvi poslovi bili toliko samoubilački da je nesuđenom klijentu bilo potrebno objasniti da mora da pronađe drugi način da se izvuče iz teškoća.
     Ali povremeno nije bilo drugog načina i rizik se morao prihvatiti. Biro se još sećao kako je glavni čuvar Kirher, tamo '22, zašao u ogromne usisne cevi kroz koje je voda za hladjenje ulazila u fuzionu električnu centralu što je napajala pola južnoameričkog kontinenta. Jedna od filterskih rešetki rasklimala se i mogao ju je popraviti samo čovek na licu mesta. Sa snažnom užadi oko tela da spreči da ne bude usisan kroz žičanu mrežu, Kirher se spustio u urlajuću tminu. Obavio je posao i bezbedno se vratio; ali bilo je to poslednji put da je sišao pod vodu.
     Do tada, sve Frenklinove misije bile su u priličnoj meri konvencionalne; nije morao da se suoči ni sa čime toliko zastrašujućim kao što je bio Kirherov poduhvat i nije bio siguran kako bi reagovao kada bi takva prilika naišla. Razume se, uvek je mogao odbiti zadatak koji bi uključivao nenormalan rizik; ugovor mu je bio vrlo određen po tom pitanju. Ali 'samoubilačka klauzula', kako su je podsmešljivo nazivali, bila je u priličnoj meri mrtvo slovo na papiru. Svaki čuvar koji bi se pozvao na nju, osim pod najizuzetnijim okolnostima, ne bi izazvao nezadovoljstvo pretpostavljenih, ali bi mu posle toga bilo veoma teško da živi sa kolegama.
     Frenklinova prva operacija van granica službe usledila je tek posle skoro pet godina - pet zaposlenih, pretrpanih godina, pa opet, kada se čovek okrene za sobom, i neobično lišenih događanja. Ali kada je stigla, više je nego nadoknadila kašnjenje.

14.

     Glavni računovođa baci tabele i dijagrame na sto i slavobitno pogleda malobrojnu publiku preko okvira starinskih naočari.
     "Dakle, vidite, gospodo", reče on, "u to nema nikakve sumnje. U ovoj oblasti ovde" - on ponovo zabode prst u mapu - "broj žrtava među ulješurama nenormalno je visok. Više nije reč o uobičajenim nasumičnim odstupanjima u popisnim brojkama. Tokom migracija u poslednjih pet godina najmanje devet kitova nestalo je u ovoj prilično maloj oblasti.
     Sa druge strane, kao što ste svi svesni, ulješura nema prirodnih neprijatelja, izuzev orki koje povremeno napadaju manje ženke sa mladuncima. Ali sasvim smo sigurni da čopori ubica nisu prodrli u ovu oblast nekoliko godina, a nestalo je najmanje tri odrasla mužjaka. Po našem mišljenju, to ostavlja samo jednu mogućnost.
     Morsko dno na ovom mestu duboko je nešto manje od četiri hiljade stopa, što znači da ga ulješura može upravo dostići sa nekoliko minuta vremena za lov po dnu pre nego što bude prisiljena da se vrati za vazduh. Sa druge strane, otkako je otkriveno da se physeter hrani gotovo isključivo sipama, prirodnjaci su se pitali može li sipa ikada pobediti kada je kit napadne. Opšte mišljenje bilo je da ne može, zbog toga što je kit mnogo veći i jači.
     Ali moramo se prisetiti da čak ni danas niko ne zna koliko džinovska sipa može da poraste; odeljenje za biologiju kaže mi da su pronađeni pipci bathyteutisa maximusa dužine od osamdeset stopa. Osim toga, sipa bi morala samo da zadrži kita nekoliko minuta na toj dubini i životinja bi se udavila pre nego što uspe da se vrati na površinu. Zato smo pre nekoliko godina izložili pretpostavku prema kojoj u toj oblasti živi najmanje jedna abnormalno velika sipa. Pa smo je... ovaj... krstili Persi.
     Sve do prošle nedelje, Persi je bio samo teorija. A onda je, kao što znate, kit S.87693 nađen mrtav na površini, gadno unakažen, a telo mu je bilo pokriveno tipičnim ožiljcima koje su izazvali kljun i sisaljke sipe. Voleo bih da pogledate ove snimke."
     On iz aktovke izvuče komplet velikih fotografija na sjajnom papiru i podeli ih okolo. Sve su prikazivale male delove kitovog tela prošarane belim prugama i savršeno kružnim prstenovima. Sasvim neprikladno, lenjir sa podelom u stopama stajao je na sredini svake slike da bi pružio neku predstavu o veličini.
     "To su, gospodo, tragovi sisaljki. Idu do šest inča u prečniku. Mislim da možemo reći da Persi više nije teorija. Pitanje je: šta da učinimo sa njime? Košta nas najmanje dvadeset hiljada dolara godišnje. Poželeću dobrodošlicu svakom predlogu."
     Nastala je kratka tišina dok je mala grupa zvaničnika zamišljeno gledala fotografije. Onda direktor reče: "Zamolio sam gospodina Frenklina da dođe i kaže svoje mišljenje. Šta kažeš, Voltere? Možeš li izići nakraj sa Persijem?"
     "Ako budem mogao da ga nađem, da. Ali dno je prilično neravno tamo dole i mogla bi to biti duga potraga. Ne bih mogao da koristim normalnu podmornicu - ne bi bilo bezbednosne margine na toj dubini, naročito ukoliko bi Persi počeo da steže. Uzgred, šta mislite koliko je veliki?"
     Glavni računovođa, obično sasvim otvoren sa brojkama, oklevao je poprilično pre nego što je odvratio.
     "Ovo nije moja procena", reče on kao da se izvinjava, "ali biolozi kažu da bi mogao biti dugačak sto pedeset stopa."
     Začuše se prigušeni zvižduci, ali izgledalo je da izjava na direktora nije ostavila utisak. Još davno je uvideo istinitost starog klišea da u moru ima veće ribe nego što je ikada izišla iz njega. Takođe je znao to da u sredini gde gravitacija ne postavlja ograničenje veličini, stvorenje može nastaviti da raste neograničeno sve dok uspe da izbegne smrt. A od svih stanovnika mora, džinovska sipa bila je možda najbezbednija od napada. Čak je ni njen jedini neprijatelj, ulješura, nije mogao dostići ukoliko se držala ispod nivoa od četiri hiljade stopa.
     "Postoje desetine načina na koje možemo ubiti Persija ukoliko mu utvrdimo položaj", ubaci se glavni biolog. "Eksplozivi, otrov, elektrošokovi - sve bi to obavilo posao. Ali ukoliko ne bude izbora, mislim da bi trebalo da izbegavamo ubijanje. On mora biti jedna od najvećih živih životinja na planeti i bilo bi zločin podvrći ga ubistvu."
     "Molim vas, dr Robertse!" pobuni se direktor. "Podsetio bih vas da se ovaj biro bavi samo proizvodnjom hrane - a ne istraživanjem ili očuvanjem bilo kakvih životinja izuzev kitova. I zaista mislim da je ubistvo malo prejak izraz da bi se prikladno mogao primeniti za jednog prekomerno naraslog mekušca."
     Izgledalo je da blagi prekor nije baš nimalo postideo dr Robertsa.
     "Slažem se, ser", reče on veselo, "da nam je glavni posao proizvodnja i da uvek moramo imati na umu ekonomske činioce. Istovremeno, mi stalno sarađujemo sa Odeljenjem za naučna istraživanja, a ovo izgleda kao još jedan slučaj gde bismo mogli raditi zajedno za obostranu korist. U stvari, na duže staze možemo čak ostvariti zaradu."
     "Nastavite", reče direktor sa blagim titrajem u oku. Pitao se kakav su domišljati plan zakuvali naučnici koji je trebalo da rade za njega zajedno sa odgovarajućim brojem kolega u istraživačkom odeljenju.
     "Do sada, džinovska sipa nikada nije ulovljena živa, iz jednostavnog razloga što nikada nismo imali alatki za taj posao. Bila bi to skupa operacija, ali ako ćemo ionako goniti Persija, dodatna cena ne bi bila prevelika. Zbog toga predlažem da ga izvadimo živog."
     Niko se nije pomučio da upita kako. Ukoliko je dr Roberts rekao da se to može izvesti, to je značilo da je već razradio plan kampanje. Direktor, kao i obično, obiđe sitnu tehničku pojedinost vezanu za tegljenje nekoliko tona ratoborne sipe sa dubine od jedne milje i pređe na bitnu tačku.
     "Hoće li istraživačko platiti išta od svega toga? I šta ćete raditi sa Persijem kada ga uhvatite?"
     "Nezvanično, istraživačko će obezbediti dodatnu opremu ukoliko budemo stavili na raspolaganje podmornice i pilote. Takođe će nam biti potreban onaj ploveći dok koji smo prošle godine pozajmili od održavanja; dovoljno je veliki da drži dva kita, što znači da sigurno može da primi jednu sipu. Biće tu nekih dodatnih troškova - posebna oprema za obogaćivanje vode kiseonikom, električna mreža koja će sprečiti Persija da se popne napolje i tako dalje. U stvari, predlažem da upotrebljavamo dok kao laboratoriju dok ga budemo proučavali."
     "A posle toga?"
     "Pa prodaćemo ga."
     "Izgleda mi da će zahtevi tržišta za sipama od sto pedeset stopa kao kućnim ljubimcima biti dosta mali."
     Poput glumca koji izbacuje najbolji šlagvort, dr Roberts nemarno pokaza svog džokera.
     "Ukoliko isporučimo Persija živog i u dobrom stanju, Marinlend će za njega platiti pedeset hiljada dolara. To je bila prva neformalna ponuda profesora Miltona kada sam jutros razgovarao sa njime. Ne sumnjam da možemo dobiti više od toga; čak sam se pitao može li se stvar srediti na postotak. Na kraju krajeva, džinovska sipa bila bi najveća atrakcija koju je Marinlend ikada imao."
     "Već je i istraživanje ispalo dovoljno rđavo", progunđa direktor. "A sada izgleda kao da pokušavate da nas uvučete u industriju zabave. Pa ipak, što se mene tiče, sve zvuči prilično uverljivo. Ukoliko računovodstvo bude uspelo da me ubedi da projekat nije preskup i ukoliko ne iskrsnu dodatne teškoće, krenućemo sa time. To jest, ukoliko gospodin Frenklin i njegove kolege misle da se stvar može obaviti. Oni su ljudi koji će morati da obave posao."
     "Ukoliko dr Roberts raspolaže nekim praktičnim planom, biće mi drago da ga pretresem sa njime. Svakako je reč o vrlo zanimljivom projektu."
     To je, pomisli Frenklin, eufemizam godine. Ali on nije bio od one vrste ljudi koja je ikada mahnitala od prilježnosti u vezi sa bilo kakvim poduhvatom, jer je još davno zaključio da se to uvek završava razočaranjem. Ukoliko 'Operacija Persi' bude krenula, biće to najuzbudljiviji posao koji je imao u pet godina koliko je bio čuvar. Ali bilo je previše dobro da bi bilo istinito; nešto će iskrsnuti i osujetiti čitav projekat.

     Ali nije. Manje od mesec dana posle toga, spuštao se prema morskom dnu u posebno prerađenom dubinskom izviđačkom vozilu. Dve stotine stopa iza njega, Don Barli sledio ga je u drugoj mašini. Bilo je to prvi put da su radili zajedno posle onih davnih dana na Ostrvu Čaplje, ali kada su od Frenklina tražili da izabere partnera, automatski je pomislio na Dona. Bila je to životna prilika i Don mu nikada ne bi oprostio ukoliko bi izabrao nekoga drugog.
     Frenklin se ponekad pitao da li mu Don zamera na brzom usponu u službi. Pre pet godina, Don je bio prvi čuvar, a Frenklin u potpunosti neiskusan učenik. Sada su obojica bili prvi čuvari, a Frenklin će po svoj prilici uskoro biti ponovo unapređen. Nije se baš osobito radovao tome, jer, mada je bio prilično ambiciozan, znao je da što se više uspinje u Birou, sve će manje imati vremena za boravak na moru. Možda je Don znao šta radi; bilo je teško zamisliti ga kako se skrasio u nekoj kancelariji...
     "Uključi svetla", reče Donov glas iz zvučnika. "Dr Roberts želi da te slikam."
     "Dobro", odvrati Frenklin. "Evo, uključena su."
     "Au - baš si zgodan! Da sam ja sipa, siguran sam da bih te smatrao neodoljivim. Okreni se postrance načas. Hvala. I neka mi neko priča o novogodišnjoj jelki! Prvi put da vidim nekoga kako gura brzinom od deset čvorova na sat na dubini od šest stotina hvati."
     Frenklin se isceri i pogasi svetla. Zamisao dr Robertsa bila je dovoljno jednostavna, ali ostajalo je da se još vidi hoće li upaliti. U bezdanu bez svetlosti, mnoga stvorenja nosila su nakupine svetlećih organa koje su mogla uključivati i isključivati po želji, a džinovska sipa, sa svojim ogromnim očima, naročito je osetljiva na takva svetla. Ona ih koristi ne samo da namami žrtve u zahvat, već i da privuče supružnike. Ukoliko su sipe bile toliko inteligentne kao što im se pripisivalo, pomisli Frenklin, Persi će mu brzo prozreti prerušavanje. Međutim, bila bi to ironija da se neka ulješura koja je duboko zaronila prevari i da se on na taj način nađe pred neželjenom borbom.
     Stenovito dno bilo je sada na samo pet stotina stopa pod njim i svaka pojedinost jasno mu se ocrtavala na sonarnom skaneru kratkog dometa. Izgledalo je kao da to mesto za potragu ne obećava mnogo; tu bi moglo biti nebrojenih pećina po kojima bi se Persi mogao skrivati bez ikakve nade da bude opažen. Sa druge strane, kitovi su ga opazili - na sopstvenu štetu. A štagod physeter bio u stanju da učini, reče Frenklin sebi, moja podmornica može isto toliko dobro.
     "Imamo sreće", reče Don. "Voda je bistrija nego što sam ikada video ovde dole. Sve dok ne uskomešamo blato, videćemo do udaljenosti od nekoliko stotina stopa."
     To je bilo bitno; Frenklinovi svetleći mamci bili bi beskorisni kada bi voda bila previše mutna da bi bili vidljivi. On prebaci na spoljašnju TV kameru i brzo nađe slabi odjaj Donove desne strane, dve stotine stopa daleko. Da, bila je to izuzetno srećna okolnost; trebalo bi da im neizmerno olakša zadatak.
     Frenklin se podesi na najbliži marker i odredi mu položaj sa najvećom tačnošću. Da bi se dvostruko osigurao, on natera Dona da učini isto, a zatim podeliše razliku između sebe. Potom, krstareći lagano uporednim smerovima, oni počeše pažljivu pretragu morskog dna.
     Bilo je neobično naći golu stenu na tolikoj dubini, jer okeansko dno normalno je bilo prekriveno slojem blata i sedimenta debelim stotinama ili čak hiljadama stopa. Mora da ovde postoje, zaključi Frenklin, moćne struje koje čiste oblast - ali sada sasvim sigurno nije bilo struje, kao što je pokazivao merač protoka. Verovatno je bila sezonska i povezana sa usekom Milerovog kanjona, dubljim od deset hiljada stopa, koji je bio udaljen samo pet milja.
     Svakih nekoliko sekundi Frenklin je uključivao šaru raznobojnih svetlosti, a zatim radoznalo posmatrao ekran da bi video ima li ikakvog odziva. Nije dugo prošlo i sledilo ga je pola tuceta fantastičnih dubinskih riba - utvarnih stvorenja, dugačkih dve ili tri stope, sa ogromnim čeljustima, smešno istanjenim pipcima i nitima koje su im visili sa tela. Mamac njegovih svetlosti očigledno im je nadjačao strah od vibvracija motora, što je bilo ohrabrujući znak. Iako ih je njegova brzina uskoro ostavila pozadi, neprekidno su ih menjala nova čudovišta, od kojih čak ni dva kao da nisu bila potpuno ista.
     Frenklin je obraćao srazmerno malo pažnje na TV ekran; dalekometnija čula sonara, koja su ga upozoravala na to šta počiva hiljadu stopa ispred njega, bila su bitnija. Ne samo da je morao da traga za lovinom, već je morao i da izbegava stenje i brežuljke koji bi mogli iznenada iskrsnuti na putu podmornice. Išao je brzinom od deset čvorova, što je bilo dovoljno sporo, ali je zahtevalo njegovu punu pažnju. Ponekad se osećao kao da leti u visini krošnji iznad brežuljkastog terena po gustoj magli.
     Prešli su pet milja bez ikakvih događaja, a onda su napravili uzan zaokret i pošli nazad uporednim smerom. Ako nisu postigli ništa drugo, pomisli Frenklin, bar su napravili snimak ove oblasti sa više pojedinosti nego pri svim ranijim kartografisanjima. I on i Don radili su sa uključenim snimanjem, tako da je profil morskog dna ispod njih automatski mapiran.
     "Ko je to rekao da je ovo uzbudljiv život?" reče Don kada su napravili četvrti zaokret. "Nisam video čak ni oktopodovu bebu. Možda plašimo sipe i rasterujemo ih."
     "Robert je rekao da nisu mnogo osetljive na vibracije, pa zato ne mislim da je to verovatno. I nekako mislim da Persi nije od one vrste koja se lako da uplašiti."
     "Ukoliko postoji", reče Don skeptično.
     "Ne zaboravi one tragove sisaljki od šest inča. Šta misliš da ih je napravilo - miševi?"
     "Hej!" reče Don. "Pogledaj onaj odraz u smeru 250, daljina 750 stopa. Liči na stenu, ali učinilo mi se da se pomerio."
     Još jedna lažna uzbuna, reče Frenklin u sebi. Ne - odraz je zaista delovao malo razliveno. I zaboga, pokretao se!
     "Smanji brzinu na pola čvora", naredi on. "Zaostani iza mene - ja ću polako da se privučem i uključim svetla."
     "Neobično izgleda taj odraz. Stalno menja veličinu."
     "Izgleda kao naš mališa. Idemo."
     Podmornica se sada kretala nad beskrajnom, blago iskošenom zaravni, i dalje u društvu radoznale pratnje zmajeva sa perajima. Na TV ekranu svi objektu bili su izgubljeni u izmaglici na daljini od otprilike stotinu pedeset stopa; puna snaga ultraljubičastih projektora nije mogla da sondira vodu dalje od toga. Frenklin isključi prednja svetla i sve spoljašnje osvetljenje i nastavi pažljivi prilaz koristeći samo ekran sonara.
     Na pet stotina stopa odraz poče da pokazuje nepogrešivu građu; na četiri stotine stopa više nije bilo nikakve sumnje; na tri stotine stopa Frenklinova riblja pratnja odjednom pobeže velikom brzinom kao da je svesna da to nije zdrava okolina. Na dve stotine stopa on uključi vizuelne mamce, ali čekao je nekoliko sekundi pre nego što je uključio farove i TV.
     Šuma je koračala po morskom dnu - šuma uzmigoljenih, zmijolikih debala. Ogromna sipa diže se na trenutak, kao da joj smetaju farovi; verovatno je mogla da ih vidi, iako su bili nevidljivi za ljudske oči. Onda prikupi pipke neverovatnom brzinom, skupivši se u zbijenu, zaobljenu masu - i jurnu prema podmornici pod punim pogonom sopstvenih mlaznjaka.
     Ona skrenu u poslednjem trenutku i Frenklin opazi načas ogromno oko bez kapka, koje mora da je u prečniku imalo najmanje jednu stopu. Sekundu kasnije dođe siloviti udarac po trupu, a sledio ga je zvuk grebanja, kao da ogromne kandže klize po metalu. Frenklin se priseti ožiljaka koje je toliko često viđao po gumastoj koži ulješura i bi mu drago zbog debljine čelika koja ga je štitila. Čuo je kada su žice spoljašnjeg osvetljenja istrgnute; ne mari - odigrale su svoju ulogu.
     Bilo je nemoguće reći šta to sipa čini; s vremena na vreme podmornica bi se silovito zaljuljala, ali Frenklin nije pokušavao da pobegne. Ukoliko stvari ne postanu previše grube, nameravao je da ostane na licu mesta i sve podnese.
     "Vidiš li šta mi radi?" upita on Dona prilično žalostivim glasom.
     "Da - obavio te je sa osam ruku, a dva pipka mašu prema meni sa puno nade. I prolazi kroz najdivnije promene boje koje možeš zamisliti - ne mogu ni da počnem da ih opisujem. Voleo bih da znam da li stvarno pokušava da te pojede - ili samo iskazuje ljubav."
     "Šta god bilo, nije baš udobno. Požuri i snimaj te fotografije da mogu da se čistim odavde."
     "Dobro - daj mi još nekoliko minuta da bih mogao da snimim i filmsku sekvencu. Onda ću probati da zabijem harpun."
     To je delovalo kao dva vrlo duga minuta, ali Don najzad završi. Persi i dalje nije pokazivao nimalo stidljivosti, što je dr Roberts prilično samopouzdano predvideo, iako do tog trenutka teško da je mogao da i dalje zamišlja kako je Frenklinova podmornica još jedna sipa.
     Don posadi bodlju sa glatkoćom i tačnošću u najdublji deo Persijevog omotača, gde će se sigurno učvrstiti, ali neće naneti nikakvu povredu. Na nagli ujed, veliki mekušac odjednom popusti stisak i Frenklin dobi priliku da krene punom brzinom napred. On oseti kako rožnati pipci grebu po krmi podmornice; onda je bio slobodan i brzo se dizao prema udaljenom nebu. Bilo mu je prilično drago što je uspeo da pobegne bez korišćenja baterije oružja kojom je opremljen upravo u tu svrhu.
     Don ga je smesta sledio, pa su kružili na pet stotina stopa iznad morskog dna - daleko van vizuelnog dometa. Na ekranu sonara kamenito dno bilo je oštro ocrtana ravnica, ali sada joj je u središtu pulsirala majušna, blistava zvezda. Mali markerni odašiljač - kraći od šest inča i jedva inč širok - koji je učvršćen za Persija, već je radio svoj posao. Nastaviće da radi duže od nedelju dana pre nego što ga baterije izdaju.
     "Upecali smo ga!" reče Don veselo. "Sada ne može da se sakrije."
     "Sve dok se ne otarasi te bodlje", reče Frenklin oprezno. "Ukoliko mu to uspe, moraćemo da ga tražimo ispočetka."
     "Ja sam nanišanio", primeti Don odlučno. "Kladim se deset prema jedan da će ostati na mestu."
     "Ako sam išta naučio u ovoj igri", reče Frenklin, "onda je to da ne prihvatam tvoje opklade." On potera pogon na maksimalnu brzinu krstarenja i okrenu nos podmornice prema površini koja je i dalje bila više od pola milje daleko. "Nemojmo da nas jadni dr Roberts čeka - siroti čovek, izludeće od nestrpljenja. Osim toga, hteo bih da i sam vidim te slike. Prvi put sam glumio glavnu ulogu u filmu sa džinovskom sipom."
     A to je, pomisli on, bilo samo dizanje zavese. Glavna predstava tek sledi.

15.

     "Kako je to lepo" reče Frenklin dok se lenjo opuštao u anatomski oblikovanoj fotelji na tremu, "imati ženu koja se ne trese od straha zbog posla kojim se bavim."
     "Ima trenutaka kada to činim", priznade Indra. "Ne dopadaju mi se te operacije u dubinama. Ukoliko tamo išta pođe kako ne treba, nemaš nikakvih izgleda."
     "Možeš isto toliko lako da se udaviš u vodi dubokoj deset stopa kao i deset hiljada."
     "To ti je blesavo i ti to znaš. Osim toga, nijedan čuvar nije poginuo zato što se udavio, bar koliko sam ja čula. Stvari koje im se dešavaju nikada nisu tako lepe i jednostavne."
     "Baš mi je žao što sam počeo ovaj razgovor", reče Frenklin žalostivo, obazrevši se da vidi da li Piter može da ih čuje. "Uglavnom, ne brineš se zbog operacije Persi?"
     "Ne, mislim da se ne brinem. Kao i svi drugi, želim da ga uloviš - a još više želim da vidim hoće li ga dr Roberts održati u životu." Ona se diže na noge i ode do police sa knjigama ugrađene u zid. Kopajući po uobičajenoj gomili članaka i časopisa koja se tamo prikupila, ona najzad iskopa tom za kojim je tragala.
     "Slušaj ovo", nastavi ona, "i priseti se da je pisano pre skoro dve stotine godina." Ona poče da čita najboljim predavačkim glasom, dok je Frenklin slušao uz blago oklevanje, a zatim uz potpunu obuzetost.
     "U daljini, ogromna beličasta masa lenjo se dizala i dok se tako dizala sve više i izdvajala iz azura, najzad zablista pred našom provom poput snežnog usova koji tek što se sručio sa bregova. Presijavala se tako jedan trenutak, a onda isto toliko sporo povuče se i potonu. Onda se ponovo podiže i blago zablista. Nije izgledala kao kit; pa ipak, da li je to Mobi Dik? - pomisli Dagu. Utvara se ponovo spusti, ali kada se opet pojavi, poput krika oštrog kao bodež koji prenu svakoga na mestu gde se zatekao, crnac povika: 'Eno!' I ponovo: 'Eno! Eno ga duva! Pravo napred! Beli kit! Beli kit!'
     Četiri čamca ubrzo su bila na vodi; Ahabov ispred ostalih i svi su žustro veslali prema plenu. Ubrzo ovaj potonu i dok smo, opuštenih vesala, čekali da se pojavi - gle! - na istom mestu gde je potonuo, ovaj se još jednom lagano diže. Gotovo smetnuvši s uma na trenutak sve misli o Mobi Diku, sada smo gledali u najdivotniju pojavu koju su tajanstvena mora do sada otkrila čovekovoj vrsti. Ogromna, meka masa, furlonzima dugačka i široka, sjajna i boje krema, ležala je i plutala na vodi, a bezbrojne dugačke ruke zračile su joj iz središta, uvijale se i grčile poput gnezda anakondi, kao da slepo pokušavaju da ulove svaki nesrećni objekat u domašaju. Nije imala nikakvog primetnog lica ili prednjeg kraja; nikakvog zamislivog nagoveštaja bilo čula, bilo poriva; već se komešala tamo na talasima, nezemaljska, bezoblična, nasumična prikaza života.
     Dok je uz zvuk slabašnog siktanja ponovo nestajala, Starbak, i dalje zagledan u uzburkane vode gde je potonula, divljačnim glasom uskliknu: 'Gotovo bih radije da sam video Mobi Dika i borio se protiv njega, nego što videh tebe, bela sablasti!'
     'Šta je to bilo, ser?' upita Flask.
     'Ogromna živa sipa kakvu je, kažu, malo kitolovaca ikada videlo i vratilo se u luku da pripovedaju o tom.'
     Ali Ahab ništa ne reče; okrenuvši čamac, otplovio je nazad do broda; ostali su ga isto toliko tiho sledili."

     Indra zastade, zatvori knjigu i stade da čeka na odgovor muža. Frenklin se promeškolji na previše udobnom sedištu i reče zamišljeno: "Zaboravio sam taj deo - ukoliko sam ikada dotle pročitao. Ima životni prizvuk, ali šta je sipa tražila na površini?"
     "Verovatno je ugibala. Ponekad noću izranjaju do površine, ali nikada danju, a Melvil kaže da je to bilo 'jednog prozračno plavog jutra.'"
     "Uostalom, šta je to furlong? Voleo bih da znam da li je Melvilova sipa bila velika kao Persi. Fotografije pokazuju da ima stotinu trideset stopa od repa do vrha pipaka."
     "I na taj način nadmašuje najvećeg plavog kita koji je ikada zabeležen."
     "Da, za nekoliko stopa. Ali, razume se, nema ni deseti deo te težine."
     Frenklin se diže iz sedišta i potraži rečnik. Najzad Indra začu ljutite šumove iz dnevne sobe i doviknu: "U čemu je stvar?"
     "Kaže ovde da je furlong zastarela jedinica dužine, jednaka osmini milje. Melvil je pričao tek onako."
     "Obično je veoma tačan, bar kada su kitovi u pitanju. Ali 'furlong' je očigledno besmislen - iznenađena sam da to niko nije ranije primetio. Mora da je mislio na hvate, ili je štampar nešto pobrkao."
     Donekle smiren, Frenklin odloži rečnik i vrati se do trema. Stigao je upravo na vreme da vidi kako stiže Don Barli, pridiže Indru, upućuje joj veliki, ali bratski poljubac u čelo i baca je nazad u fotelju.
     "Hajde, Volte!" reče on. "Jesi li spakovao stvari? Odbaciću te do aerodroma."
     "Gde se Piter skriva?" upita Frenklin. "Pitere! Dođi da se pozdraviš - tata ide na posao."
     Četvorogodišnja nakupina nekontrolisane energije dolete u sobu i gotovo obori oca kada mu skoči u ruke.
     "Hoće tata da mi donese sipu?" upita on.
     "Hej - otkud ti znaš za to?"
     "Bilo je jutros na vestima, dok si još spavao", objasni Indra. "Pokazali su i nekoliko sekundi Donovog filma."
     "Plašio sam se toga. Sada ćemo morati da se bakćemo sa gomilom snimatelja i reportera koji će nam viriti preko ramena. To znači da će nešto sigurno da krene kako ne treba."
     "Do dna ne mogu da nas slede", reče Barli.
     "Nadam se da si u pravu - ali ne zaboravi da nismo jedini opremljeni dubinskim podmornicama."
     "Ne znam kako izlaziš nakraj s njim", pobuni se Don Indri. "Da li uvek gleda samo na mračnu stranu stvari?"
     "Ne uvek", nasmeši se Indra dok je odvajala Pitera od oca. "Veseo je najmanje dvaput nedeljno."
     Osmeh joj iščeze dok je gledala kako skladni sportski auto uz šapat odlazi niz breg. Don joj je bio veoma drag, bio je praktično član porodice i bilo je trenutaka kada se brinula za njega. Izgledalo je da je šteta što se nikada nije oženio i skrasio; nomadski, promiskuitetni život koji je vodio teško da je mogao biti naročito zadovoljavajući. Otkako su se upoznali, provodio je skoro sve vreme na moru ili ispod njega, izuzev grozničavih dopusta kada je koristio njihov dom kao bazu - na njihov poziv, ali često uz nelagodnost, kada je bilo neočekivanih ženskih gostiju koje je trebalo zabavljati za doručak.
     I njihov život, po mnogim merilima, bio je dovoljno nomadski, ali bar su uvek imali mesto koje su mogli da nazovu domom. Taj stan u Brizbejnu, gde joj se kratka, ali srećna karijera predavača na kvinslendskom univerzitetu okončala Piterovim rođenjem; onaj bungalov na Fidžiju, sa krovom koji je imao pokretno mesto na kome je prokišnjavao i koje građevinari nikada nisu uspeli da pronađu; prostorije za bračne parove u kitolovačkoj stanici na Novoj Džordžiji (još je mogla da oseti zaudaranje planina otpadaka i da vidi kako galebovi lete nad zabranima za dranje); i konačno, ova kućica koja je preko mora gledala prema drugim havajskim ostrvima. Četiri doma za pet godina moglo je mnogima delovati preterano, ali za ženu jednog čuvara Indra je znala da je dobro prošla.
     Malo je žalila za karijerom koja joj je privremeno prekinuta. Kada Piter bude dovoljno star, rekla je sebi, vratiće se istraživanju; čak i sada, čitala je svu literaturu i pratila je nove radove. Pre samo nekoliko meseci Journal of Selachians objavio joj je kratki rad 'O mogućoj evoluciji morskog vampira (scapanorynchus owstoni)' i od tada je bila uključena u zabavnu raspru sa svih pet naučnika kvalifikovanih za razgovor o toj temi.
     Čak i kada ništa ne bi proizišlo iz tih snova, bilo je prijatno imati ih i znati da bi mogla da izvučeš ono najbolje iz dva sveta. Tako je Indra Frenklin, domaćica i ihtiolog, govorila sebi dok se vraćala u kuhinju da pripremi ručak za večito gladnog sina.

     Ploveći dok preinačen je na mnogo načina koji bi zbunili njegove prvobitne neimare. Debela čelična mreža, oslonjena o zdepaste izolatore, pružala se čitavom njegovom dužinom, a nad tom mrežom prostrto je platno da zaustavi sunčevo svetlo koje bi povredilo Persijeve osetljive oči i kožu. Jedino osvetljenje u doku poticalo je od baterije narandžastih svetiljki; međutim, u tom trenutku velika vrata na oba kraja ogromne betonske kutije bila su otvorena i puštala su unutra i Sunčevu svetlost i vodu.
     Dve podmornice, jedva potopljene, ležale su vezane uz pretrpani prolaz dok je dr Roberts davao poslednja uputstva.
     "Pokušaću da vas ne uznemiravam previše kada budete tamo dole", reče on, "ali, za ime sveta, govorite mi šta se dešava."
     "Bićemo previše zauzeti da bismo davali prateći komentar", odgovori Don uz smešak, "ali pružićemo sve od sebe. A ukoliko išta pođe kako ne treba, imajte poverenja da ćemo smesta dreknuti. Sve u redu, Volte?"
     "Jeste", uzvrati Frenklin, silazeći kroz otvor. "Vidimo se za pet sati, sa Persijem - nadam se."
     Nisu traćili vreme pre nego što su zaronili do morskog dna; manje od deset minuta kasnije imali su nad glavama četiri hiljade stopa vode, a slika poznatog kamenitog terena prenosila se na ekranu TV i sonara. Ali nije bilo ni traga od treperave zvezde koja je trebalo da označi prisustvo Persija.
     "Nadam se da marker nije otišao", reče Frenklin dok je prijavljivao te vesti naučnicima što su čekali puni nade. "Ukoliko jeste, možda će nam biti potrebni dani da bismo ga ponovo pronašli."
     "Mislite da je otišao iz ove oblasti? Ne bih ga krivio", dodade Don.
     Glas dr Robersta, i dalje samopouzdan i uveren, dođe do njih iz dalekog sveta sunca i svetlosti na više od milju iznad.
     "Verovatno se krije u procepu, ili ga je zaklonila stena. Predlažem da se dignete za pet stotina stopa, tako da biste se oslobodili svih nepravilnosti morskog dna, pa da počnete pretragu velikom brzinom. Marker ima domet više od jednu milju, pa ćete ga uloviti prilično brzo."
     Sat kasnije čak je i doktor zvučao manje samopouzdano, a prema komentarima koji su se slivali do njih preko sonarnog komunikatora, izgledalo je da reporteri i predstavnici TV mreža postaju nestrpljivi.
     "Postoji samo jedno mesto gde bi mogao da bude", reče Roberts najzad. "Ukoliko je još tu, a marker i dalje radi, mora da je sišao u Milerov kanjon."
     "To je na dubini od petnaest hiljada stopa", pobuni se Don. "Ove podmornice imaju ograničenje na dvanaest."
     "Znam - znam. Ali nije on otišao do dna. Verovatno lovi negde po padini. Videćete ga lako ako je tamo."
     "Dobro", odvrati Frenklin, bez previše optimizma. "Ići ćemo i pogledati, ali ukoliko je na dubini većoj od dvanaest hiljada stopa, moraćemo da stanemo."
     Na ekranu sonara, kanjon je bio jasno vidljiv kao nagli procep u blistavoj slici morskog dna. Brzo im se primicao dok su podmornice hitale prema njemu brzinom od četrdeset čvorova - najbrža stvorenja, premišljao je Frenklin, bilo gde pod površinom mora. Jednom je leteo nisko prema Grend Kenjonu i video kako je zemlja pod njim odjednom zbrisana kada je ogromna praznina zinula ispod. A sada, iako je umesto na vid morao da se osloni isključivo na sliku odraza koje su mu vraćali ispitivački zvučni talasi, osećao se potpuno isto dok je klizio nad ivicom tog još moćnijeg ponora na dnu okeana.
     Jedva da je dovršio tu misao, kada Donov glas, visok od uzbuđenja, dreknu iz zvučnika.
     "Eno ga! Hiljadu stopa niže!"
     "Nema potrebe da mi cepaš bubne opne", progunđa Frenklin. "Vidim ga."
     Strma padina pročelja kanjona bila je urezana poput gotovo okomite linije po središtu ekrana sonara. Po licu tog zida puzala je majušna, treperava zvezda za kojom su tragali. Strpljivi marker izdao je Persija njegovim lovcima.
     Oni prijaviše situaciju dr Roberstu; Frenklin je mogao da predstavi slavlje i uzbuđenje tamo gore, čiji su nagoveštaji kanuli i do njih preko otvorenog mikrofona. Ubrzo, dr Roberts, malo bez daha, upita: "Mislite li i dalje da možete da izvedete naš plan?"
     "Pokušaću", odgovori on. "Neće biti lako sa tom padinom procepa odmah pored nas i nadam se da nema mnogo pećina u koje bi Persi mogao da se uvuče. Jesi li spreman, Done?"
     "Sve je pripremljeno da te sledim."
     "Mislim da mogu da stignem do njega bez korišćenja motora. Idemo."
     Frenklin napuni vodom prednje rezervoare i pođe naniže dugim, strmim klizanjem - klizanjem bez zvuka, nadao se. Do tog vremena, Persi se svakako naučio oprezu i verovatno će pobeći čim shvati da su u blizini.
     Sipa je kružila po licu kanjona i Frenklin se zadivi što je u stanju da nađe ikakvu hranu na tako zastrašujućem i naizgled beživotnom mestu. Svaki put kada bi izbacila mlaz vode iz tube, krenula bi napred uz upadljiv trzaj; izgledalo je da nije svesna kako više nije sama, budući da nije promenila kurs otkako ju je Frenklin prvi put video.
     "Dve stotine stopa - ponovo ću uključiti svetla", reče on Donu.
     "Neće te videti - danas je vidljivost samo oko osamdeset."
     "Da, ali i dalje se približavam - opazio me je! Evo dolazi!"
     Frenklin nije očekivao da će trik upaliti drugi put na životinji inteligentnoj poput Persija. Ali skoro smesta on oseti iznenadni udar koga je sledilo grebanje rožnatog kljuna kada su se ogromni pipci sklopili oko podmornice. Iako je znao da je savršeno bezbedan i da nijedna životinja nije u stanju da ošteti zidove sagrađene da podnesu pritisak od hiljadu tona po svakoj kvadratnoj stopi, taj škriputavi, pljeskavi zvuk kao da je bio sračunat da mu stvori noćnu moru.
     A onda, sasvim naglo, nastade tišina. On začu kako je Don uskliknuo: "Hriste, ta stvar deluje baš brzo! Već se ohladio." Istog časa dr Roberts se zabrinuto umeša: "Ne dajte mu previše! I stalno ga okrećite tako da može da diše!"
     Don je bio odveć uposlen da bi odgovarao. Odigravši svoju ulogu mamca, Frenklin nije mogao da učini ništa osim da gleda kako mu partner vešto manevriše oko ogromnog mekušca. Anestetička bomba u potpunosti ga je paralisala; lagano je tonuo, pipaka mlitavo pruženih naviše. Parčad ribe, neka više od stopu u prečniku, plutala su iz surovog kljuna, dok je čudovište izbacivalo poslednji obrok.
     "Možeš li da se zavučeš ispod njega?" upita Don. "Prebrzo tone za mene."
     Frenklin uključi pogon i obiđe na drugu stranu u uskom luku. Začu se meki udar, kao kada snežni nanos pada sa krova, i on shvati da je sada pet ili deset tona želatinoznog tela obmotano oko podmornice.
     "Odlično - drži ga tu - dolazim na mesto."
     Frenklin je sada bio slep, ali povremeni zveketi i brujanja iz vode napolju govorili su mu šta se dešava. Najzad Don slavobitno reče: "Sve je sređeno! Spremni smo da pođemo."
     Težina se odiže sa podmornice i Frenklin je ponovo mogao da vidi. Persi je bio vešto okačen. Traka debele, elastične mreže bila mu je učvršćena oko tela na najužem mestu, odmah iza peraja. Iz te mreže jedan kabl protezao se do Donove podmornice, nevidljiv u izmaglici na stotinu stopa daljine. Persija su teglili kroz vodu u njegovom normalnom položaju kretanja - unazad. Da je bio pri svesti i da se aktivno opirao, lako bi im pobegao, ali u trenutnom stanju omotač koji mu je nabačen omogućavao je Donu da rukuje njime bez teškoća. Zabava će krenuti kada počne da oživljava...
     Frenklin napravi kratak opis sa poprišta zbivanja, zarad kolega koje su strpljivo čekale jednu milju gore. Ovaj je verovatno emitovan preko radija i on se nadao da Indra i Piter slušaju. Onda se dade na posao držanja Persija na oku kada je dugo tegljenje prema površini počelo.
     Nisu mogli da idu brže od dva čvora na sat, da omotač ne bi izgubio ne previše sigurni zahvat na ogromnoj pihtijastoj masi koju je vukao. U svakom slučaju, put do površine moraće da traje najmanje tri sata, da bi se Persiju pružila valjana prilika da se prilagodi razlici pritisaka. Budući da su životinje, poput ulješure, koje dišu vazduh - i koje su, stoga, osetljivije - bile u stanju da izdrže gotovo istu promenu pritiska za deset ili dvadeset minuta, ta je opreznost verovatno bila preterana. Ali dr Roberts nije želeo nikakav rizik sa svojom lovinom bez presedana.
     Peli su se lagano skoro čitav sat i dostigli su nivo od tri hiljade stopa, kada Persi poče da pokazuje znake života. Dva dugačka pipka, koji su se završavali velikim hvataljkama pokrivenim sisaljkama, počeše da se svrhovito kreću; čudovišne oči, u koje je Frenklin napola hipnotisano piljio sa rastojanja ne većeg od pet stopa, ponovo stadoše da zrače inteligencijom. Sasvim nesvestan da govori šapatom bez daha, on brzo prijavi simptome dr Robertsu.
     Doktorova prva reakcija bila je srčani uzdah olakšanja: "Dobro!" reče on. "Plašio sam se da smo ga možda ubili. Vidite li da li diše kako treba? Da li mu se cev skuplja i širi?"
     Frenklin se spusti nekoliko stopa tako da bi bolje osmotrio mesnatu cev koja je virila iz tela sipe. Otvarala se i zatvarala neravnomernim ritmom koji kao da je postajao jači i pravilniji sa svakim udarom.
     "Sjajno!" reče dr Roberts. "U dobrom je stanju. Čim bude počeo da se previše migolji, dajte mu jednu od malih bombi. Ali čekajte do poslednjeg mogućeg trenutka."
     Frenklin se pitao kako će odrediti taj trenutak. Persi je sada počinjao da blista divnom plavom bojom; čak i sa isključenim farovima bio je jasno vidljiv. Plavo je, seti se on izjave dr Robertsa, znak uzbuđenja kod sipi. U tom slučaju, bilo je krajnji čas da učini nešto.
     "Bolje puštaj tu bombu. Čini mi se da se razgoropadio", reče on Donu.
     "U redu - evo je."
     Stakleni mehur prolebde preko Frenklinovog ekrana i brzo nestade sa vidika.
     "Prokletinja se uopšte nije razbila!" viknu on. "Puštaj još jednu!"
     "U redu - evo broja dva. Nadam se da će dejstvovati; preostalo mi ih je još samo pet."
     Ali bomba sa narkotikom ponovo ih je izdala. Ovog puta Frenklin nije ni video loptu; samo je znao da umesto da se opusti u snu Persi svake sekunde postaje sve življi. Osam kratkih pipaka - to jest, kratkih u poređenju sa gotovo stotinu stopa velikim domašajem para koji je nosio hvataljke - sada su počinjale da se zapliću jedna oko druge. On se priseti Melvilovog izraza: 'poput gnezda anakondi'. Ne; nekako to kao da nije odgovaralo. Bilo je više poput škrtice - podmorskog Šajloka - koja grči prste dok užagrenih očiju gleda svoje blago. U svakom slučaju, posredi je bio neugodan prizor kada su ti prsti imali stopu u prečniku i kretali se na samo dva jarda daljine...
     "Moraćeš da nastaviš sa pokušajima", reče on Donu. "Ukoliko ga ubrzo ne zaustavimo, ode on."
     Trenutak kasnije, on ispusti uzdah olakšanja kada je video kako parčad slomljenog stakla promiče pored njega. Bila bi sasvim nevidljiva, okružena vodom kao što jesu, da nisu bila fluorescentno blistava pod svetlošću ultraljubičastih farova. Ali u tom trenutku osećao je preveliko olakšanje da bi se pitao zbog čega je u stanju da vidi nešto toliko poslovično varljivo poput razbijenog stakla u vodi; samo je znao da se Persi ponovo opustio i da se, izgleda, više ne gnevi.
     "Šta se dogodilo?" upita žalostivo dr Roberts odozgo.
     "Te vaše smušene bombe za onesvešćivanje. Dve nisu radile. To me ostavlja sa samo četiri - a sa trenutnom stopom zakazivanja, biću srećan ako makar jedna opali."
     "Ne razumem. Mehanizam je radio savršeno svaki put kada smo ga probali u laboratoriji."
     "Jeste li ga testirali pod pritiskom od stotinu atmosfera?"
     "Ovaj - ne. Nije izgledalo potrebno."
     Donovo "Ha!" kao da je govorilo sve što je trebalo o biolozima koji pokušavaju da se pačaju u inženjerske poslove i na svim kanalima tokom sledećih nekoliko minuta sporog uspona nastade tišina. Onda se dr Roberts, sa pomalo posramljenim prizvukom, vrati na temu.
     "Pošto ne možemo da se oslonimo na bombe", reče on, "bolje će biti da se popnete brže. On će ponovo oživeti za otprilike trideset minuta."
     "U redu - udvostručiću brzinu. Nadam se da mu nosač neće spasti."
     Sledećih dvadeset minuta bili su savršeno mirni; a onda sve poče da se dešava odjednom.
     "Ponovo se osvešćuje", reče Frenklin. "Mislim da ga je veća brzina probudila."
     "Plašio sam se toga", odgovori dr Roberts. "Držite se koliko možete, a onda izbacite bombu. Možemo se samo moliti da će bar jedna raditi."
     Novi glas umeša se u vezu.
     "Ovde kapetan. Osmatračko odeljenje upravo je opazilo nekoliko ulješura na otprilike dve milje udaljenosti. Izgleda da idu prema nama; predlažem da ih pogledate - na brodu nemamo horizontalni skaner."
     Frenklin brzo prebaci na skaner velikog dometa i smesta opazi odraze.
     "Ništa ne brinite", reče on. "Ukoliko se previše primaknu, možemo da ih rasteramo." On baci pogled nazad na TV ekran i vide da je Persi postajao vrlo nemiran.
     "Bacaj bombu", reče on Donu, "i drži prekrštene prste."
     "Na ovo se ne kladim", odvrati Don. "Da li se išta desilo?"
     "Ne; novi ćorak. Probaj ponovo."
     "To ostavlja tri. Evo je."
     "Izvini - tu sam video. Nije se razbila."
     "Dve su preostale. A sada samo jedna."
     "I ta je ćorak. Šta da radimo, doktore? Da rizikujemo poslednju? Bojim se da će Persi iskliznuti svakog časa."
     "Ništa drugo ne možemo", odvrati dr Roberts, čiji je glas sada jasno pokazivao napetost. "Samo napred, Done."
     Istog časa Frenklin ispusti uzvik zadovoljstva.
     "Uspeli smo!" viknu on. "Ponovo je izbačen iz stroja! Šta mislite, koliko će ga držati ovog puta?"
     "Ne možemo se osloniti na više od dvadeset minuta; stoga i planirajte uspon u skladu sa time. Pravo smo iznad vas - i upamtite da treba da obezbedite najmanje deset minuta za tih poslednjih dve stotine stopa. Ne želim povrede od pritiska posle svega što smo prošli."
     "Samo čas", ubaci Don. "Gledao sam te kitove. Ubrzavaju i idu pravo prema nama. Mislim da su opazili Persija - ili marker koji smo stavili na njega."
     "Pa šta?" reče Frenklin. "Možemo ih preplašiti sa... oh!"
     "Da - mislio sam da si zaboravio. Ovo nisu patrolne podmornice, Volte. Nema sirena na njima. A ne možeš preplašiti ulješuru time što ćeš da nagaziš motore."
     To je bilo sasvim istinito, iako ne bi bilo tako pre pedeset godina, kada su velike zveri lovom doterane do istrebljenja. Ali desetak pokolenja kitova živelo je i umrlo od tada; sada su podmornice prepoznavale kao bezopasne i svakako ne kao prepreku obroku koji su predviđale. Postojala je stvarna opasnost da će bespomoćni Persi biti proždran pre nego što bude bezbedno ubačen u kavez.
     "Mislim da ćemo uspeti", reče Frenklin kada je uznemireno preračunao brzinu kitova koji su im se primicali. Bio je to rizik koji niko nije mogao da predvidi - tako tipičan za način na koji su se podvodne operacije suočavale sa neočekivanim teškoćama i preprekama.
     "Idem pravo na nivo od dve stotine stopa", reče mu Don. "Čekaćemo ovde sve god bude bezbedno, a onda ćemo pojuriti prema brodu. Šta mislite o tome, doktore?"
     "Jedino to preostaje. Ali upamtite da ti kitovi mogu dostići petnaest čvorova ako hoće."
     "Da, ali ne mogu to držati dugo, čak i ako vide da im ručak izmiče. Idemo."
     Podmornice povećaše brzinu uspona dok je voda oko njih bila sve svetlija i dok je ogromni pritisak polako opadao. Najzad su bili u uskoj zoni po kojoj je nezaštićen čovek mogao bezbedno roniti. Matični brod bio je na daljini manjoj od stotinu jardi, ali taj poslednji stepen uspona prema površini bio je najkritičniji od svih. Na tih završnih dve stotine stopa, pritisak će brzo pasti sa osam atmosfera na samo jednu - promena isto toliko velika koliko i na poslednjih četvrt milje. U Persiju nije bilo zatvorenog prostora sa vazduhom od koga je mogao eksplodirati ukoliko bi uspon bio prebrz, ali niko nije mogao biti siguran do kakvih bi drugih unutrašnjih povreda moglo doći.
     "Kitovi su na samo pola milje", prijavi Frenklin. "Ko reče da ne mogu da održe tu brzinu? Biće ovde za dva minuta."
     "Morate nekako da ih zadržite", reče dr Roberts sa prizvukom očajanja u glasu.
     "Ima li predloga?" upita Frenklin pomalo sarkastično.
     "Recimo da se pretvarate da napadate; to bi ih moglo zaustaviti."
     Ja, reče Frenklin sebi, ne zamišljam tako zabavu. Ali izgledalo je da nema izbora; uz poslednji pogled prema Persiju koji je ponovo počinjao da se meškolji, on pođe na pola maksimalne brzine da se sretne sa sve bližim kitovima.
     Bila su tri odraza pravo ispred njega - ne mnogo velika, ali nije dopustio da ga to ohrabri. Čak i ukoliko su to bile srazmerno male ženke, svaka od njih bila je velika poput deset slonova, a prilazile su mu zajedničkom brzinom od četrdeset milja na sat. Pravio je sve vrste buke koje je mogao, ali za sada je delovalo kao da nema nikakvog učinka.
     Onda začu kako Don više: "Persi se brzo budi! Osećam kako počinje da se pomera."
     "Uđite pravo ovamo", naredi dr Roberts. "Otvorili smo vrata."
     "I spremajte se da zatvorite zadnja vrata čim zbacim kabl. Idem pravo unutra - neću da delim vaš bazen za plivanje sa Persijem kad bude otkrio šta mu se dogodilo."
     Frenklin je sve to brbljanje čuo na pola uha. Ona tri odraza koji su se primicali bili su zloslutno bliski. Hoće li prihvatiti njegovu varku? Ulješure su bile među najratobornijim životinjama mora, različite od svojih biljojedih rođaka kao i divlji bizoni od krda šampionskih grla pasmine Gernsi. Ulješura je bila ta koja je naletela na Eseks, potopila ga i na taj način nadahnula poslednje poglavlje Mobi Dika; nije imao želju da igra ulogu u podmorničkom nastavku ove priče.
     Pa ipak se tvrdoglavo držao svog kursa, iako su sada odrazi u punoj brzini bili na manje od petnaest sekundi udaljenosti. Onda vide da su počeli da se razdvajaju: iako se nisu uplašili, kitovi su se zbunili. Verovatno su od buke njegovih motora izgubili kontakt sa metom. On spusti brzinu na nulu, a tri kita počeše radoznalo da kruže oko njega na rastojanju od otprilike stotinu stopa. Ponekad bi uhvatio njihovo senovito prisustvo na TV ekranima. Kao što je i mislio, bile su to mlade ženke i on malo požali što im je oduzeo ono što im je po pravu bila hrana.
     Prekinuo je zalet njihovog napada; sada je zavisilo od Dona hoće li dovršiti ostatak misije. Na osnovu kratkih i povremeno gadnih primedbi iz zvučnika, bilo je očigledno da to nije lak zadatak. Persi još nije bio u potpunosti svestan, ali znao je da nešto nije u redu i počinjao je da se buni.
     Ljudi na plovećem doku imali su najbolji pogled na poslednju fazu. Don je izronio na otprilike pedeset jardi - a more iza njega prekrilo se uskomešanom pihtijastom masom koja se izvijala i valjala po talasima. Najvećom brzinom na koju se usudio, Don pođe prema otvorenom kraju doka. Jedan Persijev pipak bezvoljno se maši ulaza, kao u mesečarskom naporu da izbegne zarobljavanje, ali brzina kojom je povlačen kroz vodu raskinu mu stisak. Čim je bio bezbedan unutra, masivne čelične dveri počeše da se zatvaraju poput čeljusti koje se kreću u vodoravnom položaju, a Don mlaznicama odbaci uže za tegljenje vezano oko peraja sipe. Nije traćio vreme pre nego što je krenuo do drugog izlaza, a druge pokretne dveri počeše da se zatvaraju još pre nego što je izišao. Stavljanje Persija u kavez trajalo je kraće od četvrt minuta.
     Kada je Frenklin izronio u društvu tri razočarane, ali ne neprijateljski raspoložene ulješure, prošlo je neko vreme pre nego što je uspeo da privuče nečiju pažnju. Čitavo osoblje doka bilo je zauzeto piljenjem, uz strahopoštovanje, likovanje, naučnu radoznalost i čak otvorenu nevericu, u čudovišnog zarobljenika koji je sada brzo oživljavao u betonskom bazenu. Voda je bila valjano obogaćivana vazdušnom strujom mehurova iz desetak cevi, što je iz Persijevog sistema uklonilo i poslednje tragove droge koja ga je paralisala. Pod slabim narandžastim svetlom koje je sada bilo jedino osvetljenje unutar doka, džinovska sipa poče da istražuje svoj zatvor.
     Najpre je lagano plivala sa kraja na kraj četvrtaste betonske prostorije i ispitivala joj stranice pipcima. Onda dve ogromne hvataljke počeše da se penju u vazduh, mašući prema posmatračima bez daha okupljenim oko ivice doka. Oni dodirnuše električnu ogradu - i trgoše se nazad brzinom koja gotovo da je izmicala oku. Još dvaput Persi je ponovio opit pre nego što se uverio da nema izlaza u tom smeru, sve vreme zagledan u sićušne posmatrače pogledom koji kao da je izražavao inteligenciju u svakom pogledu ravnu njihovoj.
     Do trenutka kada su Don i Frenklin došli na palubu, sipa se naizgled smirila u zarobljeništvu i pokazivala je blago zanimanje za brojne ribe koje su joj ubačene u rezervoar. Kada su se dva čuvara pridružila dr Robertsu iza žičane mreže, oni prvi put jasno i potpuno sagledaše čudovište koje su izvukli iz okeanskih dubina.
     Oči su im prelazile preko stotinu i više stopa gipke, žilave snage, bezbrojnih sisaljki oivičenih šiljcima, mlaznice koja je lagano pulsirala i ogromnih, zapiljenih očiju najmoćnije opremljene grabljive zveri koju je svet ikada video. Onda Don izrazi misli koje su obojica osećala.
     "Vaš je, doktore. Nadam se da ćete umeti da rukujete njime."
     Dr Roberts se nasmeši samopouzdano. Bio je veoma srećan čovek, iako je mala briga počinjala da mu saleće um. Nije nimalo sumnjao da će se snaći sa Persijem i bio je savršeno u pravu. Ali nije bio tako siguran da će moći da se snađe sa direktorom kada budu došli računi za istraživačku opremu koju će naručiti - i za planine ribe koje će Persi pojesti.

16.

     Sekretar Odeljenja za naučna istraživanja slušao ga je sa prilično pažnje - i ne samo pažnje, reče Frenklin sebi, već sa laskavim zanimanjem. Kada je dovršio trgovački govor koji je tako dugo i pažljivo pripremao, on oseti naglo i neočekivano pražnjenje osećanja. Znao je da je učinio najbolje što je mogao; ono što će se desiti sada bilo je najvećim delom izvan njegovih ruku.
     "Postoji nekoliko pitanja koja bih voleo da raščistimo", reče sekretar. "Prvo je prilično očigledno. Zbog čega niste otišli do sopstvenog istraživačkog odseka Pomorskog odeljenja umesto što ste zapucali sve do nivoa Svetskog sekretarijata i kontaktirali ONI?"
     Bilo je to, složi se Frenklin, prilično očigledno pitanje - i donekle škakljivo. Ali znao je da će biti potegnuto i došao je pripremljen.
     "Naravno, gospodine Farlane", odgovori on, "učinio sam najbolje što sam mogao da dobijem podršku u Odeljenju. Bilo je poprilično zanimanja, naročito pošto smo zarobili onu sipu. Ali ispostavilo se da je operacija Persi bila skuplja nego što je iko proračunao i javilo se mnogo nezgodnih pitanja oko toga. Čitav slučaj završio se tako što je nekoliko naših naučnika premešteno u druga odeljenja."
     "Znam", umeša se sekretar uz osmeh. "Mi smo dobili neke od njih."
     "Zbog toga se na svako istraživanje koje nije od praktičnog interesa mrko gleda, što je jedan od razloga zbog kojih sam došao do vas. Osim toga, iskreno govoreći, odeljenje i nema ovlašćenja da učini onu vrstu stvari koju predlažem. Cena odlaska makar i dve dubinske podmornice prilično je visoka i morala bi da bude odobrena na nivou višem od odeljenja."
     "Ali ako bi bila odobrena, vi se pouzdajete u to da se može dobiti i osoblje?"
     "Da, u pravo doba godine. Sada kada je ograda praktično stopostotno pouzdana - nije bilo velikih proboja već tri godine - mi, čuvari, imamo prilično slobodnih termina osim prilikom godišnjih okupljanja i klanja. Zbog toga mi se učinilo da je dobra zamisao..."
     "Da straćene nadarenosti čuvara budu iskorišćene?"
     "Pa, to je malo preterano otvoreno postavljanje stvari. Ne bih hteo da se pomisli da ima ikakve nedelotvornosti u Birou."
     "Ne bih ni sanjao da nagovestim takvu stvar", nasmeši se sekretar. "Drugo pitanje više je lično. Zbog čega se toliko zanimate za taj projekat? Očigledno ste mu posvetili mnogo vremena i imali zbog njega mnogo nevolja - a, ukoliko mogu tako da kažem, rizikovali ste i protivljenje pretpostavljenih time što ste došli pravo do mene."
     Na to pitanje nije bilo tako lako odgovoriti, čak i nekome koga ste dobro poznavali, a strancu još manje. Da li bi ovaj čovek, koji se uspeo toliko visoko u službi države, shvatio opčinjenost tajanstvenim odrazom na ekranu sonara, opaženim samo jednom, i to pre više godina? Da, shvatio bi, jer bio je bar delom naučnik.
     "Kao glavni čuvar", objasni Frenklin, "verovatno neću biti još dugo na pomorskoj dužnosti. Imam trideset osam godina i starim za tu vrstu posla. A imam radoznao um; možda je trebalo da i sam budem naučnik. Ovo je problem koji bih voleo da razrešim, iako znam da su izgledi za to prilično mali."
     "To shvatam. Ova karta potvrđenih opažanja pokriva otprilike polovinu svetskih okeana."
     "Da, znam da izgleda beznadežno, ali uz nove sonarne uređaje možemo skanirati zapreminu tri puta veću nego ranije, a odraz te veličine lako je razaznati. Samo je stvar vremena pre nego što ga neko opazi."
     "A vi želite da budete taj neko. Pa, to je dovoljno razumno. Kada sam dobio vaše prvobitno pismo, razgovarao sam sa svojim pomorskim biolozima i dobio otprilike tri različita mišljenja - nijedno od njih baš ohrabrujuće. Neki koji priznaju da su takvi odrazi opaženi kažu da su to verovatno fantomi zbog grešaka u sonarnim uređajima ili odrazi na prekidima u nekim vrstama vode."
     Frenklin frknu. "Svako ko ih je video znao bi da nije tako. Na kraju krajeva, poznati su nam svi uobičajeni sonarni fantomi i lažni odrazi. Moraju da budu."
     "Da, tako i ja mislim. Neki od mojih ljudi smatraju da su - recimo - konvencionalne morske zmije već objašnjene kao sipe, kraljevske haringe i jegulje, tako da ono što je vaša patrola videla ili je jedna od tih stvari, ili je ogromna dubinska ajkula."
     Frenklin zavrte glavom. "Znam kako ti odrazi izgledaju. Ovo je sasvim drugačije."
     "Treće objašnjenje je teorijsko. U velikim dubinama okeana naprosto nema dovoljno hrane da bi se održavao neki veoma krupan i aktivan oblik života."
     "U to niko ne može biti siguran. Još prošlog veka naučnici su govorili da ne može biti nikakvog života na dnu okeana. Znamo u kolikoj meri se to pokazalo kao besmislica."
     "Pa, dobro ste rekli. Videću šta može da se učini."
     "Hvala vam veliko, gospodine Farlane. Možda bi bilo najbolje kada niko u Birou ne bi saznao da sam bio kod vas."
     "Nećemo im reći, ali pogodiće." Sekretar se diže na noge i Frenklin pretpostavi da je razgovor okončan. Ali pogrešio je.
     "Pre nego što krenete, gospodine Frenkline", reče sekretar, "možda bismo mogli da raščistimo jednu stvarčicu koja me je brinula tokom poprilično godina."
     "Šta to, ser?"
     "Nikada nisam shvatio šta bi čuvar koji bi trebalo da je dobro uvežban mogao da traži usred noći u blizini grebena Velike Prepreke, dišući komprimovani vazduh na dubini od pet stotina stopa."
     Nastade dugo ćutanje dok su dva čoveka, odnosa iznenada izmenjenih, gledala jedan drugoga preko sobe. Frenklin je prebirao po sećanju, ali lice ovog drugog nije izazivalo odjeke; bilo je to toliko davno, a on je upoznao toliko ljudi u godinama posle toga.
     "Vi ste bili jedan od onih koji su me izvukli?" upita on. "Ukoliko je tako, ima mnogo toga za šta bi trebalo da vam se zahvalim." On zastade na trenutak, a onda dodade: "Znate, ono nije bio nesrećni slučaj."
     "Tako sam i mislio; to sve objašnjava. Ali pre nego što promenimo temu, šta se dogodilo sa Bertom Derilom? Nikada nisam uspeo da otkrijem pravu priču."
     "Oh, najzad mu je ponestalo kredita; nikako nije uspevao da izvede da mu se Morski lav isplati. Poslednji put kada sam ga video bio je u Melburnu; izgledao je očajan zbog toga što su carinske službe ukinute i nije bilo načina na koji bi pošten švercer mogao da zaradi za život. Najzad je pokušao da digne osiguranje za Morskog lava; imao je ubedljiv požar i morao je da napusti brod u blizini Kerna. Ovaj je otišao na dno, ali procenjivači su pošli za njim i počeli da postavljaju neka vrlo nezgodna pitanja kada su otkrili da je sva vrednija oprema uklonjena pre požara. Ne znam kako se kapetan izvukao iz čitave zbrke.
     To je otprilike bio kraj za matorog pokvarenjaka. Ozbiljno se prihvatio boce i jedne noći u Darvinu odlučio je da skoči sa doka da malo pliva. Ali zaboravio je da je oseka - a u Darvinu more se tokom oseke spušta trideset stopa. I tako je slomio vrat, a mnoge ljude osim njegovih kreditora bilo je iskreno žao."
     "Jadni, stari Bert. Svet će biti turobno mesto kada više ne bude ljudi poput njega."
     Bila je to prilično jeretička primedba, pomisli Frenklin, sa usana tako odgovornog člana Svetskog sekretarijata. Ali silno ga je oraspoložila i to ne samo zbog toga što se slagao sa njom. Sada je znao da je neočekivano zadobio uticajnog prijatelja i da su se izgledi za to da će projekat krenuti napred neuporedivo poboljšale.

     Nije očekivao da će se išta dogoditi na brzinu i zbog toga nije bio razočaran kada su nedelje protekle u tišini. U svakom slučaju, bio je zauzet; do mrtve sezone još su preostala tri meseca, a u međuvremenu mu se na plećima skupio čitav niz sitnih, ali nervirajućih kriza.
     A bila je tu i jedna koja nije bila niti čak ni sitna, ukoliko se, zapravo, i mogla nazvati krizom. Ana Frenklin došla je na svet razrogačenih očiju i širom otvorenih usta, a Indra je prvi put počela ozbiljno da sumnja u nastavak svoje akademske karijere.
     Frenklin, na njeno veliko razočaranje, nije bio kod kuće kada mu se kćerka rodila. Zapovedao je malom misijom od šest podmornica koje su vršile napad na ostrva Pribilov u pokušaju da srežu broj kitova-ubica. To nije bila prva misija te vrste, ali bila je najuspešnija, zahvaljujući korišćenju usavršene tehnike. Osobeno glasanje tuljana i manjih kitova snimano je i potom reprodukovano u more, dok su podmornice tiho čekale da se ubice pojave.
     Ove su to učinile na stotine i pokolj je bio ogroman. Do vremena kada se mala flota vratila u bazu, ubijeno je više od hiljadu orki. Bio je to težak i ponekad opasan posao, a Frenklin je otkrio da je i pored važnosti to naučno kasapljenje bilo izuzetno depresivno. Nije mogao da se ne divi lepoti, brzini i opakosti lovaca koje je sam lovio i pred kraj misije gotovo da mu je bilo drago što ubijanje počinje da posustaje. Izgledalo je da orke uče na osnovu gorkog iskustva i statističari Biroa moraće da zaključe da li će biti ekonomično da se operacija ponovi sledeće sezone.
     Frenklin jedva da je imao vremena da se otkravi od te misije i da blago primi Anu u naručje, ne izmanivši od nje nikakav znak prepoznavanja, jer je hitno prebačen do Južne Džordžije. Tamo mu je problem bio da otkrije zbog čega su kitovi, koji su prethodno uplovljavali u prostor za klanje bez ikakve buke, odjednom postali sumnjičavi i silno su oklevali sa ulaskom u elektrizirane kanale. Kao što se ispostavilo, nije učinio baš ništa da reši tajnu; dok je još tragao za psihološkim činiocima, jedan blistavi mladi inspektor postrojenja otkrio je da deo krvavih otpadnih voda iz procesnih postrojenja slučajno curi nazad u more. Nije bilo iznenađujuće da su se kitovi, iako im čulo mirisa nije bilo izrazito razvijeno kao kod drugih morskih životinja, uzbunili kada su pokretne prepreke pokušavale da ih odvedu do mesta na kome je toliko mnogo njihovih rođaka dočekalo sudnji čas.
     Kao glavni čuvar, već predodređen za više stvari, Frenklin je sada bio neka vrsta putujućeg stručnjaka za probleme, koji je mogao biti poslat bilo gde na svetu za poslom Biroa. Ako se izuzme dejstvo na njegov porodični život, poželeo je dobrodošlicu takvom stanju stvari. Jednom kada čovek dokuči mehanizam čuvarskog poziva, neposredno nadziranje i gonjenje krda sadržavalo je u sebi malo budućnosti. Ljudi poput Dona Barlija izvlačili su iz toga sve uzbuđenje i zadovoljstvo koje im je bilo potrebno, ali opet Don nije bio niti ambiciozan, niti je baš bio intelektualni teškaš. Frenklin je to govorio sebi bez ikakvog osećanja više vrednosti; bila je to čista overa činjeničnog stanja koju bi Don prvi potvrdio.
     Bio je u Engleskoj i davao je iskaz kao stručni svedok pred komisijom za kitarstvo - psom čuvarem Biroa, koga je postavila država - kada je dobio žalostivi poziv dr Lundkvista, koji je preuzeo mesto kada je dr Roberts napustio Biro za kitove da bi prihvatio mnogo unosnije mesto pri akvarijumu Merinlenda.
     "Upravo sam dobio tri korpe opreme od Odeljenja za naučna istraživanja. Nije reč ni o čemu što smo ikada naručili, ali vaše ime je na tome. Šta je posredi?"
     Frenklin brzo razmisli. Znači, ipak je stiglo u njegovom odsustvu, a ukoliko direktor naiđe pre nego što bude pripremio teren, biće vatrometa.
     "Previše dugačka priča da bih vam je sada pričao", odgovori Frenklin. "Moram za deset minuta pred odbor. Samo gurnite sve to negde u zapećak dok se ne vratim - sve ću vam tada objasniti."
     "Nadam se da je u redu - vrlo je neobično."
     "Bez brige - vidimo se prekosutra. Ukoliko Don Barli dođe u bazu, daj mu da pogleda stvari. Ali ja ću srediti čitavu papirijadu kada se vratim."
     To će, reče on sebi, biti najgori deo čitavog posla. Stavljanje opreme koja nikada nije službeno zatražena na inventar Biroa bez previše pitanja biće bar podjednako teško koliko i pronalaženje velike morske zmije...
     Nije trebalo da se brine. Njegov novi i uticajni saveznik, sekretar Odeljenja za naučno istraživanje, već je predvideo najveći deo njegovih problema. Oprema je trebalo da bude pozajmljena Birou i trebalo je da bude vraćena čim se posao obavi. Štaviše, na direktora je ostavljen utisak da je čitava stvar projekat ONI-a; možda je sumnjao, ali Frenklin je službeno pokriven.
     "Budući da, kako izgleda, znaš sve o tome, Voltere", rekao je ovaj u laboratoriji kada je oprema najzad raspakovana, "najbolje bi bilo da objasniš šta bi to trebalo da radi."
     "To je automatski rekorder, mnogo istančaniji od onih koje koristimo na kapijama za brojanje kitova dok prolaze. U suštini, to je sonarni skaner velikog dometa koji pretražuje zapreminu od petnaest milja u poluprečniku, ravno do morskog dna. Odbacuje sve nepokretne odraze i snima samo pokretne objekte. Takođe se može podesiti da ne obraća pažnju ni na jedan objekat ispod željene veličine. Drugim rečima, možemo ga upotrebiti da prebrojavamo kitove duže, recimo, od pedeset stopa i da ne obraćamo pažnju na druge. To radi svakih šest minuta - dvesta četrdeset puta dnevno - i zbog toga će dati bukvalno neprekidni popis svake željene oblasti."
     "Baš domišljato. Pretpostavljam da ONI želi da postavimo tu stvar negde i da je opslužujemo."
     "Da - i da prikupljamo zapise svake nedelje. Trebalo bi da i nama bude veoma korisna. Ovaj - ima tri takve stvari, uzgred."
     "Budi uveren da će to ONI uraditi u velikom stilu! Voleo bih da mi imamo toliko novca za razbacivanje. Obavesti me kako stvari rade - ukoliko rade."
     Ispalo je sve tako jednostavno i nije bilo ni pominjanja morskih zmija.

     Niti je od njih bilo ikakvog traga tokom više od dva meseca. Svake nedelje ona patrolna podmornica koja bi se zatekla u blizini donosila je snimke sa tri instrumenta, potopljenih na pola milje ispod nivoa mora na mestima koja je Frenklin odabrao posle pažljivog proučavanja poznatih viđenja. Uz prilježnost koja je lagano prerastala u tvrdoglavu rešenost, pregledao je stotine stopa staromodnog filma od šesnaest milimetara - i dalje neprevaziđenog na svom polju kao medija za snimanje. Gledao je hiljade odraza dok je projektovao film, sažimajući u minute dolaske i odlaske ogromnih morskih stvorenja tokom mnogo dana i noći.
     Obično su slike bile prazne, jer podesio je izdvajač da odbacuje sve objekte dužine manje od sedamdeset stopa. To bi, računao je, trebalo da isključi sve osim najvećih kitova - i lovine za kojom je tragao. Međutim, kada su se krda kretala, film je bio istačkan odjecima koji su skakali preko ekrana fantastično preteranim brzinama dok je projektovao slike. Posmatrao je život mora ubrzan gotovo deset hiljada puta.
     Posle dva meseca besplodnog gledanja, on poče da se pita da li je odabrao pogrešna mesta za sva tri rekordera i poče da pravi planove da ih premesti. Kada su se tri rolne filma vratile, on reče sebi da će učiniti upravo to i već se odlučio za nove položaje.
     Ali ovoga puta našao je ono što je tražio. Bilo je na ivici ekrana i uhvaćeno je sa samo četiri prelaska skanera. Pre dva dana taj nezaboravni, neobično linearni odjek pojavio se na rekorderu; sada je imao dokaz, ali mu je još nedostajala potvrda.
     Premestio je druga dva rekordera u tu oblast, postavivši instrumente u ogromni trougao sa stranicama od po petnaest milja, tako da su im se polja preklapala. Potom je sve bilo pitanje čekanja, sa onoliko strpljenja koliko je mogao da prikupi, dok nije prošla još jedna nedelja.
     Čekanje se isplatilo; na kraju tog razdoblja imao je svu municiju koja mu je bila potrebna za kampanju. Dokaz je bio tu, jasan i neporeciv.
     Veoma velika životinja, previše dugačka i uska da bi bila ijedno poznato morsko stvorenje, živela je na zapanjujućoj dubini od dvadeset hiljada stopa i odlazila je na pola puta do površine dvaput dnevno, po svemu sudeći da se nahrani. Na osnovu njenog neravnomernog pojavljivanja na ekranima rekordera, Frenklin je mogao da dobije prilično dobru predstavu o njenim navikama i pokretima. Ukoliko ova ne bude iznenada napustila oblast tako da joj izgubi trag, ne bi trebalo da bude velikih teškoća u ponavljanju uspeha operacije Persi.
     No, trebalo je da se priseti da se u moru ništa ne događa dvaput na isti način.

17.

     "Znaš, dušo", reče Indra, "prilično mi je drago što će ti ovo biti jedna od poslednjih misija."
     "Ukoliko misliš da sam prestar..."
     "Oh, ne samo to. Kada budeš na dužnosti u upravi, moći ćemo da počnemo normalan društveni život. Biću u prilici da pozivam ljude na večeru, a da pri tom ne moram da se izvinjavam zbog toga što su te iznenada pozvali da pokupiš bolesnog kita. I biće bolje za decu; neću morati da im objašnjavam ko je taj stranac koga ponekad sreću po kući."
     "Pa nije baš toliko loše, zar ne, Pite?" nasmeja se Frenklin i prošašolji sinovljevu tamnu, čupavu kosu.
     "Kada ćeš me povesti u podmornici, tata?" upita Piter otprilike stoti put.
     "Jednog dana, kada budeš dovoljno veliki da ne nalećem na tebe."
     "Ali ukoliko budeš čekao da postanem veliki, onda baš i hoćeš da nalećeš na mene."
     "Eto ti logike!" reče Indra. "Rekla sam ti da je moje dete genije!"
     "Možda ima kosu na tebe", reče Frenklin, "ali to ne znači da si odgovorna i za ono što leži ispod nje." On se okrenu Donu, koji je pravio smešne zvukove za Anu. Ona, izgleda, nije bila u stanju da se odluči hoće li da se nasmeje ili da brizne u suze, ali očigledno je problemu posvećivala napetu pažnju. "Kada ćeš se ti skrasiti uz radosti domaćeg života? Ne možeš biti honorarni ujka čitavog života."
     Bar jednom, Don je delovao malo posramljeno.
     "U stvari", reče on polako, "razmišljam o tome. Upoznao sam najzad osobu koja kao da bi možda mogla biti voljna."
     "Čestitam! Baš sam pomislio kako se ti i Meri često viđate."
     Don je delovao još posramljenije.
     "Hm... ovaj... nije Meri. Baš sam pokušavao da njoj kažem zbogom."
     "Oh", reče Frenklin, u priličnoj meri pokunjen. "O kome je reč?"
     "Ne verujem da je poznaješ. Zove se Džun - Džun Kertis. Uopšte nije u Birou, što je u nekim pogledima prednost. Nisam se još sasvim odlučio, ali verovatno ću je zaprositi iduće nedelje."
     "Postoji samo jedna stvar koja se može učiniti", reče Indra čvrsto. "Čim se vratite iz tog lova, dovedi je na večeru, pa ću ti reći šta mislimo o njoj."
     "A ja ću njoj reći šta mi mislimo o tebi", umeša se Frenklin. "Ne možemo biti pošteniji od toga, ne?"

     On se priseti Indrinih reči - 'ovo će ti biti jedna od poslednjih misija' - dok je mali dubinski brod hitro tonuo u večnu noć. Nije to bilo sasvim istina, razume se; iako je sada unapređen i imao stalni položaj na obali, i dalje će povremeno ići na more. Ali prilike će biti sve ređe i ređe; ovo mu je bila labudova pesma kao čuvara i on nije znao da li da zbog toga treba da oseća radost ili žalost.
     Sedam godina lutao je okeanima - jedna godina njegovog života za svako more - i tokom tog vremena upoznao je stvorenja dubina kako to nijedan čovek nije mogao učiniti u ranija doba. Posmatrao je more u svim raspoloženjima; plovio je po vodama ravnim poput ogledala i osećao kako mu nadolazak moćnih talasa odiže plovilo dok je bio na stotinu stopa ispod površine koju je uzburkavala oluja. Gledao je lepote i užase, rođenja i smrti u svim mnogostrukim oblicima dok se kretao kroz tečni svet koji je toliko kipeo od života da je u poređenju sa njim kopno bilo prazna pustinja.
     Niko nikada nije mogao da iscrpe sve divote mora, ali Frenklin je znao da je za njega došlo vreme da otpočne nove poslove. On pogleda na ekran sonara da bi video prateću cigaru svetlosti koja je bila Donov brod i sa ljubavlju pomisli na njihove zajedničke crte i na razlike koje će sada morati da ih još više razdvoje. Ko je mogao da pomisli, reče on sebi, da će postati tako dobri prijatelji, onog dalekog dana kada su se oprezno sreli kao predavač i učenik?
     To je bilo pre samo sedam godina, ali već mu je bilo teško da se priseti kakva je vrsta osobe bio tih dana. Osećao je pomirljivu zahvalnost prema psiholozima koji ne samo što su mu nanovo izgradili um, već su mu i našli posao koji će mu opet izgraditi život.
     Misli mu obaviše i sledeći, neizbežni korak. Sećanje je pokušavalo da ponovo stvori Irenu i decu - nebesa, Rupert sada ima dvanaest godina! - oko kojih mu se nekada obrtalo čitavo postojanje, ali koji su sada bili stranci i odlazili sve dalje od njega, iz godine u godinu. Poslednja njihova fotografija koju je imao već je bila starija od godinu dana; poslednje pismo od Irene poslato je sa Marsa pre šest meseci i on podseti sebe sa osećajem krivice da još nije odgovorio na njega.
     Sva žalost nestala je odavno; nije osećao bol što je u izgnanstvu na sopstvenom svetu, nije ga više tištila želja da ponovo vidi lica prijatelja koje je poznavao u danima kada je čitav svemir računao u svoje carstvo. Postojala je samo blaga tuga puna čežnje, ne čak u potpunosti neprijatna, i nejasni prekor prema sebi zbog nedoslednosti žaljenja.
     Donov glas prekide mu premišljanje koje mu ni za trenutak nije skrenulo pažnju sa pretrpane ploče sa instrumentima.
     "Upravo prelazimo moj rekord, Volte. Deset hiljada je najveća dubina do koje sam stigao."
     "A tek smo na pola puta. A opet, u čemu je razlika ako si u pravom brodu? Samo ti treba više vremena da siđeš i više da se popneš. Ove podmornice trebalo bi da imaju bezbednosni činilac pet i na dnu Filipinskog useka."
     "To je istina, ali ne možeš me ubediti da nema psihološke razlike. Zar ti ne osećaš dve milje vode na ramenima?"
     Uopšte nije ličilo na Dona da bude tako maštovit; obično je Frenklin davao takve primedbe, a ovaj mu se smesta smejao. Ukoliko je Dona hvatalo turobno raspoloženje, bilo je najbolje dati mu malo njegovog sopstvenog leka.
     "Reci mi kada postane kritično", odvrati Frenklin. "Ako ti voda dođe do brade, okrećemo nazad."
     Morao je da prizna da je ova slabašna šala pomogla njegovom sopstvenom moralu. Uviđanje da pritisak oko njega ravnomerno raste na pet tona po kvadratnom inču zaista je imala sasvim određeno dejstvo na njegov um - dejstvo kakvo nikada nije iskusio u operacijama u plitkoj vodi, gde bi katastrofa bila isto tako trenutna, isto tako potpuna. Potpuno se pouzdavao u opremu i prepoznavao to neobično osećanje potištenosti koje kao da je odnosilo najveći deo zagrejanosti iz projekta u koji je uložio toliko napora.
     Još pet hiljada stopa niže, zagrejanost se vrati svom starom žestinom. Obojica su istovremeno ugledala odraz i na trenutak vikala su u isti glas dok se nisu setila signalne discipline. Kada se tišina vratila, Frenklin dade naređenja.
     "Uspori motor na četvrtinu brzine", reče on. "Znamo da je zver osetljiva i ne želimo da je uplašimo do poslednjeg trenutka."
     "Zar ne možemo da poplavimo bočne rezervoare i da skliznemo dole bez motora?"
     "Predugo bi trebalo - i dalje je tri hiljade stopa niže. I smanji sonar na minimalnu snagu; ne bih hteo da opazi naše impulse."
     Životinja se kretala na neobično nasumičan način po stalno istoj dubini, ponekad se trgavši udesno ili ulevo, kao da traga za hranom. Sledila je padinu neobično strme podmorske planine koja se naglo dizala na nekih četiri hiljade stopa od morskog dna. Ne prvi put, Frenklin pomisli kakva je šteta što su najdivniji predeli sveta potopljeni van videla u dubinama okeana. Ništa na kopnu nije se moglo uporediti sa stotinu milja širokim kanjonima severnog Atlantika ili čudovišnim jamama koje su Pacifiku davale najveće izmerene dubine na Zemlji.
     Lagano su potonuli ispod vrha podvodne planine - planine čiji je najviši vrhunac bio na tri milje ispod nivoa mora. Sasvim malo ispod njih, onaj tajanstveni izduženi odraz izvijao se po vodi vijugavim pokretima koji su Frenklina neodoljivo podsećali na zmiju. Bilo bi ironija, pomisli on, kada bi se ispostavilo da je velika morska zmija upravo to što joj ime kaže. Ali bilo je to nemoguće, jer ne postoje zmije koje udišu vodu.
     Nijedan od dva čoveka nije govorio tokom laganog i opreznog prilaska meti. Obojica su shvatala da je to jedan od velikih trenutaka njihovih života i želela su da uživaju u njemu u potpunosti. Sve do sada, Don je bio blago skeptičan, verujući da šta god budu našli, to neće biti ništa drugo do neka već poznata vrsta životinje. Ali kako se odraz na ekranu širio, neobičnost mu je rasla. Bilo je to nešto u potpunosti novo.
     Planina se sada nadnosila nad njih; obišli su podnožje litice visoke preko dve hiljade metara, a lovina je bila na manje od milju ispred njih. Frenklin oseti kako ga ruka svrbi da uključi ultraljubičaste farove koji bi u tren oka mogli rešiti najstariju zagonetku mora i doneti mu trajnu slavu. Koliko mu je to bilo bitno? - upita se on dok su sekunde prolazile. Da jeste bilo bitno, to nije ni pokušavao da sakrije od sebe. U čitavoj karijeri možda nikada neće imati drugu priliku poput ove...
     Iznenada, bez i najmanjeg upozorenja, podmornica se zatrese kao da ju je udario čekić. U istom trenutku Don kriknu: "Moj Bože - šta to bi?"
     "Neka prokleta budala baca eksploziv", odvrati Frenklin, a bes i osujećenost potpuno su mu uklonili strah. "Zar nisu svi obavešteni o našem ronjenju?"
     "Nije to eksplozija. Osetio sam to i ranije - to je zemljotres."
     Nijedna reč ne bi tolikom brzinom još jednom prizvala sav užas od ogromnih dubina koji je Frenklinu ispunjavao um tokom spuštanja. Odjednom se neizmerna težina surva na njih poput fizičkog tereta; njegovo stameno plovilo izgledalo je kao najkrhkuja ljuska koju su već osudile sile kakve čitava čovekova nauka nije mogla obuzdati.
     Znao je da su zemljotresi česti u dubokom Pacifiku, gde su težina stenja i vode bile večno napeti u krhkoj ravnoteži. Jednom ili dvaput prilikom patroliranja osetio je udaljene udare - ali ovog puta, bio je siguran, zatekao se u blizini epicentra.
     "Kreći punom brzinom prema površini", naredi on. "Ovo je možda tek početak."
     "Ali potrebno nam je još samo pet minuta", pobuni se Don. "Hajde da probamo, Volte."
     Frenklin je bio na teškom iskušenju. Možda će taj pojedinačni udar biti i jedini; naprezanje izmučenih slojeva miljama ispod njih možda se olakšalo. On baci pogled na odraz koji su gonili; ovaj se sada kretao mnogo brže, kao da je i njega prestravilo to iskazivanje usnulih moći prirode.
     "Rizikovaćemo", odlučni Frenklin. "Ali ukoliko dođe još jedan idemo pravo gore."
     "To je u redu", odgovori Don. "A kladim se deset prema jedan..."
     Nikada nije završio rečenicu. Ovog puta udar čekića više nije bio silovit, ali se dugo zadržao. Kao da je čitav okean ječao dok su se udarni talasi, putujući gotovo milju u sekundi, odražavali tamo-amo između površine i morskog dna. Frenklin dreknu jednu reč: "Gore!" i okrenu podmornicu što je okomitije mogao prema udaljenom nebu.
     Ali nebo je nestalo. Oštro ocrtana ravan koja je označavala granicu voda-vazduh na ekranu sonara nestala je, zamenjena besmislenim haosom magličastih odraza. Na trenutak Frenklin pretpostavi da je uređaj otkazao zbog udara; onda mu um protumači neverovatnu, zastrašujuću sliku koja se oblikovala na ekranu.
     "Done!" dreknu on, "juri prema otvorenom moru - planina pada!"
     Milijarde tona stenja koje su se uzdizale nad njima survavalo se u dubine. Čitavo lice planine otcepilo se i klizilo je u vodopadu od kamena, krećući se varljivom sporošću i u potpunosti neodoljivom silinom. Bila je to lavina puštena usporeno, ali Frenklin je znao da će za nekoliko sekundi vode kroz koje je podmornica vozila biti razderane parčadima u padu.
     Kretao se punom brzinom, pa ipak je izgledalo da se uopšte ne miče. Čak i bez pojačivača, čuo je kroz oplatu tutnjavu i riku stenja koje se drobilo. Više od polovine slike sonara sada je bilo obrisano, bilo čvrstim odlomcima, bilo ogromnim oblacima blata i mulja koji su sada počinjali da ispunjavaju more. Počinjao je da slepi; nije mogao da učini ništa drugo nego da drži smer i da se moli.
     Uz prigušeni udarac, nešto tresnu o trup i podmornica zaječa sa kraja na kraj. Na trenutak Frenklin pomisli da je izgubio kontrolu; onda je uspeo da se izbori sa plovilom i da ga ispravi. Čim je to učinio on shvati da je u zahvatu moćne struje, verovatno od vode koju je pomerila planina u padu. On joj požele dobrodošlicu, jer ga je odbacivala prema bezbednosti otvorenog mora; sada se prvi put usudi da se ponada.
     Gde je bio Don? Bilo je nemoguće videti njegov odraz u uskomešanom haosu sonarnog ekrana. Frenklin prebaci komunikacioni uređaj na veliku snagu i poče da doziva kroz pokretnu tminu. Nije bilo odgovora; verovatno je Don bio previše zauzet da bi odgovorio, čak iako je primio signal.
     Tutnjava udarnih talasa prekinula se; sa njima odoše i najgori Frenklinovi strahovi. Sada nije bilo opasnosti da će pritisak rasprsnuti oplatu, a do tog trenutka svakako se oslobodio planine koja se lagano obrušavala. Struja koja je pomagala njegovim motorima sada je izgubila snagu, dokazujući da se našao daleko od njenog izvora. Na ekranu sonara, svetleća magla koja je zatvarala čitavo vidno polje nestajala je iz časa u čas kako su se mulj i odlomci taložili.
     Lagano uništeno lice planine izroni iz izmaglice protivrečnih odraza. Slika na ekranu poče da se stabilizuje i Frenklin najzad uspe da vidi ogromnu brazgotinu koju je ostavila lavina. Samo morsko dno još je bilo skriveno u polegloj magli mulja; možda će proći sati pre nego što bude ponovo vidljivo i pre nego što šteta koju je naneo bes prirode bude mogla da se utvrdi.
     Frenklin je gledao i čekao dok se ekran raščišćavao. Sa svakim prebrisavanjem skanera, iskra mešanja lagano je nestajala; vode su još bile uzburkane, ali više nisu bile pune materijala koji je lebdeo. Mogao je da vidi na jednu milju - potom dve - potom tri.
     I u čitavom tom prostoru nigde nije bilo ni nagoveštaja oštrog i blistavog odraza koji bi označio Donov brod. Nada je zamirala dok mu je domet vidnog polja rastao, a ekran ostajao prazan. Ponovo i ponovo, dozivao je u samotnu tišinu, dok su se bol i bespomoćnost borili da mu ovladaju dušom.
     On aktivira eksplozije signalnih bombi koje će uzbuniti sve hidrofone po Pacifiku i poslati mu najvećom brzinom pomoć po moru i vazduhu. Ali još dok je počinjao spiralnu potragu koja se lagano spuštala, znao je da je to uzalud.
     Don Barli izgubio je poslednju opkladu.