AUTOROVA BELEŠKA

     U ovom romanu izložio sam određene pretpostavke o najvećim razmerama raznih morskih životinja, koje bi neki biolozi mogli dovesti u sumnju. Ne mislim, međutim, da će ove pretpostavke naići na mnogo kritike od samih podvodnih istraživača, koji su često nailazili na ribe nekoliko puta veće od najvećih zvanično zabeleženih primeraka.
     Da bi se stekla valjana predstava o Ostrvu Čaplje, onakvom kakvo je danas, šezdeset i pet godina pre otpočinjanja ove priče, upućujem čitaoca na delo Koralna obala i nadam se da će univerzitet u Kvinslendu biti zadovoljan mojom malom ekstrapolacijom njihovih postojećih kapaciteta.

Prvi deo: ŠEGRT

1.

     Ubica je bio na slobodi negde na pašnjaku. Južnopacifička vazdušna patrola opazila je veliko truplo koje je bojilo more u crveno dok se valjalo na talasima. U roku od nekoliko sekundi, složeni sistem za upozoravanje dignut je na uzbunu; od San Franciska do Brizbejna, ljudi su pomerali obeleživače i crtali krugove dometa po kartama. A Don Barli, koji je još trljanjem isterivao san iz očiju, bio je pogrbljen nad upravljačkom tablom izviđačke podmornice 5 dok se ova spuštala prema crti od dvadeset hvati.
     Bilo mu je drago što je do uzbune došlo u njegovoj oblasti; bilo je to prvo pravo uzbuđenje poslednjih meseci. Dok mu je pogled bio vezan za uređaje od kojih mu je život zavisio, um mu se zapućivao daleko napred. Šta li se dogodilo? Kratka poruka nije davala pojedinosti; samo je javila da jedan nedavno ubijeni pravi kit pluta na površini oko deset milja iza glavnine krda, koje je i dalje nastavljalo prema severu u paničnom begu. Očigledna pretpostavka bila je da je, na neki način, krdo kitova ubica uspelo da prodre kroz prepreke koje su štitile pašnjake. Ukoliko je bilo tako, Dona i sve njegove kolege-čuvare očekivalo je mnogo posla.
     Raspored zelenih svetlosti na tabli za obaveštavanje bio je blistavi simbol bezbednosti. Sve dok se raspored ne promeni, dok neka od tih smaragdnih zvezda ne počne da namiguje crveno, sve je bilo kako valja što se tiče Dona i njegovog malog plovila. Vazduh - gorivo - napajanje: bio je to triumvirat koji mu je upravljao životom. Ukoliko bi ijedna od tih stavki otkazala, on bi počeo da tone u čeličnom kovčegu prema pelagičnom mulju, kao što se to desilo Džoniju Tindalu pretprošle sezone. Ali nije bilo razloga da se pokvare, a predviđene nesreće, uveravao je Don samoga sebe, nikada nisu bile one koje su se i dešavale.
     Nagao se nad malu upravljačku tablu i progovorio u mikrofon. Podmornica 5 i dalje je bila toliko blizu matičnom brodu da je radio-uređaj radio, ali za koji čas moraće da se prebaci na ultrazvuk.
     "Podešavam kurs na 255, brzina 50 čvorova, dubina 20 hvati, sonar pokriva puni opseg. Procenjeno vreme do zone cilja četrdeset minuta. Javljaću se u desetominutnim razmacima dok ne budem stupio u kontakt. To je sve. Gotovo."
     Potvrda prijema sa Rorkvala bila je jedva čujna i Don isključi uređaj. Kucnuo je čas da malo pogleda oko sebe.
     Zatamnio je svetla u kabini da bi jasnije video ekran skanera, navukao polaroidne naočari preko očiju i zavirio u dubine. Bilo je potrebno nekoliko sekundi da bi mu se dve slike stopile u umu; onda 3-D prikaz poskoči u stereoskopski život.
     Bio je to trenutak kada se Don osećao poput Boga: bio je u stanju da drži u sopstvenim rukama krug Pacifika od dvadeset milja u prečniku i da jasno vidi sve do još velikim delom neistraženih dubina dve hiljade hvati niže. Snop nečujnog zvuka polako se okretao i pretraživao svet u kome je lebdeo, tragao za prijateljima i neprijateljima u večnoj tmini u koju svetlost nikada nije mogla da prodre. Potka bezvučnih vriskova, previše visokih čak i za sluh slepih miševa koji su izmislili sonar milionima godina pre čoveka, pulsirala je kroz vodenu noć; slabašni odjeci golicavo su se vraćali da bi bili primljeni, pojačani i pretvoreni u razlivene, plavo-zelene mrlje na ekranu.
     Zahvaljujući dugom iskustvu, Don je bio u stanju da čita njihovu poruku sa glatkom lakoćom. Pet stotina stopa ispod njega, prostrt do granica potopljenog obzorja, pružao se raspršeni sloj - pokrivač života koji je prekrivao polovinu sveta. Potopljena livada mora dizala se i spuštala sa prolaskom Sunca, uvek lebdeći na rubu tame. Tokom noći isplovljavala je gotovo do površine, ali sada ju je zora gonila nazad u dubine.
     Sloj nije predstavljao nikakvu prepreku za sonar. Kroz njegovo tanano tkanje Don je jasno video do mulja pacifičkog dna, preko koga je sada vozio visoko poput oblaka nad Zemljom, ali najveće dubine nisu predstavljale njegovu brigu; stada koja je čuvao i neprijatelji koji su harali po njima pripadali su gornjim slojevima mora.
     Don prebaci prekidač birača dubine, a snop njegovog sonara usredsredi se na vodoravnu ravan. Titravi odjeci iz ponora nestadoše i on se nađe u prilici da jasnije osmotri ono što je počivalo oko njega ovde, u stratosferskim visinama okeana. Onaj svetlucavi oblak dve milje ispred njega bio je neobično veliko jato riba; pitao se da li je Baza znala za to i uneo upis u dnevnik. Bilo je par velikih odraza na ivici jata - mesožderi koji su gonili stoku i obezbeđivali da točak života i smrti koji se večno okretao nikada ne izgubi zalet. Ali taj sukob nije bio Donova briga; on je pošao za većom lovinom.
     Podmornica 5 vozila je dalje prema zapadu - čelična igla hitrija i smrtonosnija od ijednog drugog stvorenja koje je lutalo morima. Majušna kabina, sada osvetljena samo titrajima svetlosti sa instrumentalne table, pulsirala je silinom dok su rotirajuće turbine gurale vodu u stranu. Don baci pogled na mapu i primeti da je već bio na pola puta do oblasti odredišta. Pitao se da li bi trebalo da izroni da pogleda mrtvog kita; na osnovu povreda životinje mogao bi da zaključi nešto o njenim napadačima. Ali to bi značilo dalje odlaganje, a u slučajevima poput ovog vreme je bilo od životnog značaja.
     Prijemnik velikog dometa žalostivo zapišta i Don ga prebaci na prevođenje. Nikada nije naučio da očitava kod uhom, kao što su neki ljudi umeli, ali traka hartje koja je izlazila iz proreza za poruke poštedela ga je nevolje.

     VAZDUŠNE PATROLE JAVLJAJU DA JATO OD 50-100 KITOVA IDE POD 90 STEPENI REF X186593 Y432011 STOP KREĆE SE PUNOM BRZINOM POSLE PROMENE SMERA STOP NEMA TRAGOVA ORKI ALI TREBA PRETPOSTAVITI DA SU U BLIZINI STOP RORKVAL

     Don je poslednji zaključak smatrao vrlo malo verovatan. Ukoliko su orke - grozni kitovi-ubice - zaista bile odgovorne, svakako bi do sada bile primećene dok izranjaju da se nadišu. Štaviše, one nikada ne bi dopustile da ih patrolni avion poplaši i rastera od žrtvi, već bi ostale da se goste dok se ne prežderu.
     Jedna stvar išla je njemu u prilog; preplašeno krdo sada se kretalo gotovo pravo prema njemu. Dok poče da podešava koordinate na mreži crtača, a onda vide da to više nije neophodno. Na krajnjoj ivici ekrana pojavila se flotila slabašnih zvezda. On malo izmeni kurs i krenu pravo prema prilazećem jatu.
     Deo poruke svakako je bio ispravan; kitovi su se kretali neobično hitro. Pri brzini kojom su plovili, naći će se među njima za pet minuta. On isključi motore i oseti kočenje vode koje ga je brzo zaustavilo.
     Don Barli, vitez u oklopu, sedeo je u maloj, slabo osvetljenoj odaji stotinu stopa ispod blistavih talasa Pacifika i oprobavao oružje pred sukob koji ga je čekao. U tim trenucima pripravljene napetosti, pre nego što bi akcija počela, često je sebe predstavljao na taj način, iako to ne bi priznao nikome na svetu. Osećao je i srodstvo sa svim pastirima koji su čuvali svoja stada sve do praskozorja vremena. On nije bio samo ser Lanselot, bio je i David među bregovima drevne Palestine, napeto spreman za planinske lavove koji bi da se grabljivo bace na ovce njegovog oca.
     Pa ipak, vremenski daleko bliži i daleko srodnijeg duha bili su mu ljudi koji su vladali ogromnim stadima stoke po američkim ravnicama pre svega tri pokolenja. Oni bi razumeli njegov posao, iako bi sredstva koja je koristio za njih bila čarolija. Postupak je bio isti; samo su se razmere stvari promenile. Ali nije postojala nikakva bitna razlika u tome što su Donove životinje težile po stotinu tona i napasale se na beskrajnim savanama mora.
     Jato je sada bilo na manje od dve milje udaljenosti i Don ograniči ravnomerno kruženje svog skanera da bi se usredsredio na sektor pred sobom. Slika na ekranu izmeni se u klin oblika lepeze kada je snop sonara počeo da šiba sa strane na stranu; sada je Don bio u stanju da vidi svakog pojedinačnog kita u jatu i čak je mogao poprilično dobro da im proceni veličinu. Uvežbanim okom on poče da traga za uljezima.
     Don nikada nije bio u stanju da objasni šta ga je privuklo ka ta četiri odjeka na južnoj ivici jata. Bilo je istina da su odjeci stajali malo izdvojeno od ostalih, ali i drugi su isto toliko zaostajali. Postoji neka vrsta šestog čula koje čovek stekne posle dovoljno dugog piljenja u ekran sonara - neki predosećaj koji mu omogućuje da iz pokretnih mrlja izvlači više nego što ima pravo. Bez ijedne svesne misli, Don posegnu za kontrolama i ponovo pokrenu turbine.
     Glavnina tela stada kitova sada je promicala pokraj njega prema istoku. Nije se plašio sudara; te velike životinje, čak i u panici, bile su u stanju da mu osete prisustvo isto toliko lako kao što je on mogao da opazi njihovo, i to na sličan način. Pitao se da li da uključi svoj markerni snop. Mogli bi prepoznati njegov zvučni signal i on bi ih umirio. Ali i još neznani neprijatelj mogao bi ga prepoznati i bio bi upozoren.
     Četiri odjeka koja su mu privukla pažnju bila su gotovo u središtu ekrana. Usmerio se radi susreta i pogrbio nisko nad pokazivačem sonara kao da želi da uz pomoć čiste snage volje iz njega izvuče svaki najsitniji podatak koji je skaner bio u stanju da mu pruži. Postojala su dva velika odjeka, malo razdvojena, a jednog od njih pratio je par manjih satelita. Don se upita nije li možda već prekasno; u oku svoga uma bio je u stanju da predstavi borbu na život i smrt koja se odigravala u vodi na manje od milju ispred njega. Ta dva slabija odraza bili su svakako neprijatelji koji su napadali kita dok mu je supružnik stajao po strani u bespomoćnom užasu, bez ikakvog oružja za odbranu osim moćnih peraja.
     Sada je bio gotovo dovoljno blizu za vizuelni kontakt. TV kamera na provi podmornice 5 naprezala se da vidi kroz tminu, ali još nije uspevala da pokaže ništa izuzev magle planktona. Onda se ogromno, senovito obličje pojavi u središtu ekrana, sa dva manja pratioca ispod njega. Don je video, sa većom tačnošću, ali i beznadežno ograničeno dometom svetlosti, ono što su mu skaneri sonara već rekli.
     Gotovo smesta uvide svoju neverovatnu grešku: dva satelita bili su mladunci. Bio je to prvi put da je sreo kita sa blizancima, iako višestruka rođenja nisu bila neuobičajena. U normalnim prilikama, taj prizor opčinio bi ga, ali sada je značio da se zaleteo na pogrešan zaključak i izgubio dragocene minute. Moraće da ponovo otpočne potragu.
     Kao rutinsku proveru, okrenuo je kameru prema četvrtom odrazu na ekranu sonara - odjeku za koji je pretpostavio, na osnovu veličine, da pripada drugom odraslom kitu. Bilo je neobično kako unapred začeta ideja može da utiče na čovekovo razumevanje onoga što vidi; sekunde su prošle pre nego što je Don bio u stanju da protumači sliku pred svojim očima - pre nego što je shvatio da je ipak došao na pravo mesto.
     "Isuse!" reče on tiho. "Nisam znao da mogu toliko da porastu." Bila je to ajkula, najveća koju je ikada video. Njene pojedinosti bile su i dalje zaklonjene tamom, ali postojao je samo jedan rod kome je mogla pripadati. Kit-ajkula i džinovska ajkula mogle su biti uporedive veličine, ali one su bile bezopasni biljojedi. Ovo je bio kralj svih ajkula, carcharodon - velika bela ajkula. Don pokuša da se priseti brojki o najvećim poznatim primercima. Godine 1990, ili tako negde, ubijena je jedna od pedeset stopa u blizini Novog Zelanda, ali ova je bila još upola tolika.
     Te misli sevnuše mu umom u trenutku, a istovremeno on vide da velika zver već zaokreće da bi ubila. Usmerila se prema jednom mladunčetu i nije obraćala pažnju na izbezumljenu majku. Da li je reč bila o kukavičluku ili zdravom razumu, nije bilo načina da se odredi; možda takve razlike nemaju smisla u ajkulinom sićušnom i potpuno tuđinskom umu.
     Mogla se učiniti samo jedna stvar. Time će verovatno izgubiti priliku da brzo ubije, ali život mladunčeta bio je bitniji. On pritisnu dugme sirene i kratki, mehanički vrisak rasprsnu se u vodi oko njega.
     Ajkula i kitovi bili su podjednako prestravljeni zaglušujućim urlikom. Ajkula se okrete po nemoguće uskoj krivi i Don bi gotovo zbačen sa sedišta kada autopilot trže podmornicu na novi kurs. Uz trzaj i okretanje sa pokretljivošću kao kod bilo kog drugog morskog stvora te veličine, podmornica 5 poče da se primiče ajkuli; njen elektronski mozak automatski je sledio sonarni odjek i time pružao Donu slobodu da se usredsredi na naoružanje. Bila mu je potrebna ta sloboda; sledeća operacija biće teška ukoliko ne bude mogao da drži ravnomeran kurs tokom bar petnaest sekundi. U nuždi mogao bi da upotrebi mala raketna torpeda da ubije; da je bio sam i suočen sa čoporom orki, svakako bi to učinio. Ali bilo je to prljavo i surovo, a i postojao je lepši način. Uvek mu se više dopadala tehnika rapira nego ručne bombe.
     Sada je bio na samo pedeset stopa i brzo se primicao. Možda nikada neće biti bolje prilike. On pritisnu taster za lansiranje.
     Ispod trbuha podmornice izlete nešto što je ličilo na otrovnu ražu. Don je usporio sopstveno plovilo; sada nije bilo potrebe da se više primiče. Mali torpedo strelastog oblika, samo par stopa u rasponu, mogao je da se kreće daleko brže od njegovog vozila, a rastojanje će preći za nekoliko sekundi. Dok je jurio napred, ispuštao je tanku pređu upravljačke žice, poput nekog podvodnog pauka koji plete mrežu. Kroz tu žicu prolazila je energija koja je napajala bodlju, kao i signali koji su usmeravali projektil prema meti. Ovaj je toliko brzo odgovarao na njegove zapovesti da je Don osećao kao da upravlja nekim osetljivim, plamenim pastuvom.
     Ajkula ugleda opasnost manje od jedne sekunde pre udara. Sličnost bodlje sa običnom ražom zbunila ju je, baš kao što su konstruktori i nameravali. Pre nego što je majušni mozak mogao da shvati da se nijedna raža ne ponaša tako, projektil udari. Čelična igla, izbačena eksplozivnim punjenjem, probi ajkulinu rožnatu kožu, a ogromna riba prasnu mahnitošću užasa. Don se brzo povuče, jer udarac tog repa protresao bi ga poput zrna graška u konzervi i možda čak oštetio podmornicu. Ništa više nije mogao, osim da čeka da otrov počne da deluje.
     Osuđena ajkula pokušavala je da izvije telo tako da zagrize otrovnu iglu. Don je sada povlačio bodlju nazad u njen prorez na sredini trupa, zadovoljan što je vratio projektil bez oštećenja. Gledao je sa strahopoštovanjem i mlakim sažaljenjem kako se velika neman predaje paralizi.
     Koprcanje joj je slabilo. Sada je nesvrhovito plivala napred-nazad i jednom je Don bio prisiljen da se vešto izmakne kako bi izbegao sudar. Dok je gubila kontrolu nad držanjem visine, umiruća ajkula poče da se diže prema površini. Don se nije mučio da je sledi; to je moglo da sačeka dok ne bude dovršio bitniji posao.
     Našao je ženku i njena dva mladunca na manje od milju odatle i pažljivo ih pogledao. Bili su nepovređeni, tako da nije bilo potrebe da poziva veterinara u njegovoj visoko specijalizovanoj dvosedoj podmornici koja je bila u stanju da se pozabavi bilo kojom cetološkom krizom, od grčeva u stomaku do carskog reza.
     Kitovi više nisu bili ni najmanje uzbunjeni i provera sonara pokazala je da je čitavo jato prekinulo panični beg. Pitao se da li već znaju šta se dogodilo; mnogo toga bilo je poznato o njihovim načinima komunikacije, ali još znatno više i dalje je predstavljalo tajnu.
     "Nadam se da ćeš umeti da ceniš ono što sam učinio za tebe, stara damo", promrmlja on. A onda, pomislivši kako je pedeset tona materinske ljubavi prizor koji blago izaziva strahopoštovanje, on izduva rezervoare i izroni.
     Bilo je mirno vreme i zato je otvorio poklopac i proturio glavu kroz nisku kulu u obliku zarubljene kupe. Voda mu je bila na samo par inča od brade, a s vremena na vreme poneki talas odlučno bi se napregao da ga potopi. Bilo je malo opasnosti da se to dogodi, jer je on ispunjavao otvor toliko dobro da je služio kao sasvim delotvoran čep.
     Na pedeset stopa odatle, dugačko, sivo uzvišenje, poput prevrnutog brodića, valjalo se po površini. Don ga pogleda zamišljeno, procenjujući koliko bi bilo najbolje da uštrca sabijenog vazduha u lešinu da bi je sprečio da potone pre nego što neko od nosača stigne na mesto događaja. Za nekoliko minuta podneće radio-izveštaj, ali trenutno se zadovoljavao time da ispija sveži pacifički lahor, da oseća otvoreno nebo nad glavom i da gleda kako Sunce počinje dugi uspon prema podnevu.
     Don Barli bio je zadovoljni ratnik koji se odmarao posle bitke koju će čovek uvek morati da vodi. Držao je pod uzdom sablast gladi koja je iskrsavala u svim ranijim dobima, ali koja više neće zapretiti svetu dok ogromne farme planktona žanju milione tona belančevina, a krda kitova slušaju nove gospodare. Čovek se vratio moru, drevnom domu, posle eona izgnanstva; sve dok se okeani ne slede, više nikada neće biti gladan...
     Pa ipak, to je, znao je Don, bilo najmanje od njegovih zadovoljstava. Čak i kada ono što je činio ne bi imalo nikakvu upotrebnu vrednost, i dalje bi voleo da se time bavi. Ništa drugo od svega onoga što mu je život nudio nije se moglo uporediti sa zadovoljstvom i smirenim osećajem moći koji ga je ispunjavao kada bi se dao na misiju poput ove. Moć? Da, bila je to prava reč. Ali nije reč bila o moći koja će ikada biti pogrešno upotrebljena; osećao je preveliko srodstvo sa svim stvorenjima koja su delila mora sa njime - čak i sa onima koja mu je bila dužnost da uništava.
     Po svemu, Don je bio u potpunosti opušten, pa ipak, da je ijedan od mnogih brojčanika i svetiljki koji su mu ispunjavali vidno polje prizvao njegovu pažnju, on bi u trenutku bio potpuno napet. Um mu se već vratio na Rorkval i otkrivao je da mu je sve teže da odvrati misli od doručka koji je već dobrano kasnio. Da bi mu vreme brže prolazilo, on poče da sastavlja u glavi izveštaj. Biće poprilično ljudi, znao je, koji će ovim biti iznenađeni. Inženjeri uposleni na održavanju nevidljivih ograda od zvuka i elektriciteta koje su sada delile moćni Pacifik na delove sa kojima se moglo raditi moraće početi da traže mesto proboja; podmorski biolozi, toliko uvereni u to da ajkule nikada ne napadaju kitove, moraće da smišljaju objašnjenja. Oba poduhvata, bio je siguran Don, biće uspešno izvedena i onda će sve ponovo biti u redu, sve dok more ne smisli neku novu krizu.
     Ali kriza prema kojoj se Don sada vraćao, iako uopšte nije bio svestan toga, stvorena je rukom čoveka, pripremljena bez ikakve zle primisli prema njemu na najvišem službenom nivou. Počela je jednim predlogom u Odeljenju za istraživanje svemira i, kako je to već red, preneta Svetskom sekretarijatu. Došla je do još višeg nivoa pre nego što je stigla pred sam Svetski savet, gde se našla pred odobravajućim ušima senatora koji su bili neposredno zainteresovani. Pretvorena na taj način od predloga u naređenje, probila se naniže preko Sekretarijata do Svetske organizacije za hranu, odatle do Pomorskog odeljenja i, najzad, do Biroa za kitove. Za čitav proces bilo je potrebno neverovatno kratko vreme od četiri nedelje.
     Don, razume se, ništa nije znao o tome. Što se njega ticalo, složeno dejstvo globalne birokratije svelo se na pozdrav koji mu je kapetan uputio kada je ušao u kantinu Rorkvala na zakasneli doručak.
     "Kakav posao? upita Don sumnjičavo. Sećao se neugodnog slučaja kada je bio vodič nekom stalnom podsekretaru koji je delovao malo tupavo i sa kojim je postupao na shodan način. Kasnije se ispostavilo da je SP - kao što je već mogao da pretpostavi na osnovu njegovog položaja - bio zaista vrlo promućuran karakter i tačno je znao šta Don radi.
     "Nisu mi kazali", reče kapetan. "Nisam siguran da i sami znaju. Prenesi moje pozdrave Kvinslendu i drži se podalje od kazina na Zlatnoj obali."
     "Mnogo izbora imam sa svojom platom", frknu Don. "Poslednji put kada sam otišao do Surferskog raja, imao sam sreće da iziđem sa košuljom na leđima."
     "Ali doneo si par hiljada prilikom prve posete."
     "Početnička sreća - više se nije ponovilo. Sve sam izgubio od tada, i zato prestajem dok sam još na nuli. Za mene nema više kockanja."
     "Hoćeš da se kladiš? Jesi li spreman da uložiš pet hiljada u to?"
     "Svakako."
     "Onda plati - upravo si ih izgubio pošto si prihvatio."
     Kašika puna procesiranog planktona na trenutak se digla u vazduh dok je Don tražio izlaz iz zamke.
     "Samo pokušaj da me nateraš da platim", odvrati on. "Nemaš svedoka, a ja nisam džentlmen." Na brzinu je ispio ostatak kafe, onda je odgurnuo stolicu i digao se da krene.
     "Bolje da počnem da se pakujem, čini mi se. Zbogom, kapetane - vidimo se kasnije."
     Kapetan Rorkvala gledao je kako mu prvi čuvar nestaje iz odaje poput malog uragana. Na trenutak je zvuk Donovog prolaza odjekivao brodskim hodnicima; onda se ponovo spusti srazmerna tišina.
     Kapetan pođe nazad do mosta. "Čuvaj se, Brizbejne", promrmlja on za sebe; onda poče da preraspodeljuje dežurstva i da sastavlja domišljat dopis štabu u kome će pitati kako to od njega očekuju da vodi brod kada je trideset procenata posade trajno odsutno zbog odmora ili neke posebne dužnosti. Do trenutka kada je stigao na most, jedina stvar koja ga je sprečavala da ne podnese ostavku bila je činjenica da, koliko god se trudio, nije mogao da smisli bolji posao.

2.

     Iako su ga zadržavali samo nekoliko minuta, Volter Frenklin već se nestrpljivo uzmuvao po prijemnici. Brzo je pogledao i odbacio dubinske fotografije obešene po zidovima; onda je na trenutak sedeo na ivici stola i listao po gomili časopisa, pregleda i izveštaja koji su se uvek sakupljali po takvim mestima. Popularne časopise već je video - tokom poslednjih nekoliko nedelja malo šta je imao da radi osim da čita - a među onim drugima bilo je malo onih koji su izgledali zanimljivo. Neko je, pretpostavljao je on, morao da se bavi tim rasipničkim elektro-štampanim izveštajima o proizvodnji hrane u okviru svog posla; pitao se kako su takvi ljudi uspevali da izbegnu da ih ne hipnotišu beskrajne kolone statistike. Izgledalo je kao da Neptun, kućni organ Pomorskog odeljenja, malo više obećava, ali budući da mu je većina ličnosti o kojima se raspravljalo po njegovim stupcima bila nepoznata, uskoro mu je postao dosadan. Čak i tamošnji prilično nestručni članci uglavnom su ga promašivali, jer su pretpostavljali poznavanje tehničkih pojmova kojima on nije baratao.
     Recepcionistkinja ga je gledala - verovatno je primećivala njegovo nestrpljenje, možda proučavala uznemirenost i nesigurnost koji su počivali iza toga. Uz svestan napor, Frenklin prisili sebe da sedne i usredsredi se na jučerašnje izdanje brizbejnskog Kurira. Gotovo da je počeo da se zanima za urednički rekvijem na temu australijskog kriketa nadahnut rezultatima nedavne provere, kada mu se mlada dama koja je čuvala direktorov ured slatko nasmeši i reče: "Hoćete li, molim vas, sada ući, gospodine Frenkline?"
     Očekivao je da zatekne direktora samog, ili možda u pratnji sekretarice. Mladić snažne građe koji je sedeo na drugoj stolici za posetioce delovao je malo neprikladno u tom sređenom uredu i gledao ga je sa više radoznalosti nego prijateljstva. Frenklin se smesta ukoči; raspravljali su o njemu, znao je to, i automatski se prebacio na odbranu.
     Direktor Keri, koji je znao gotovo isto toliko o ljudskim bićima koliko i o morskim životinjama, smesta oseti napetost i učini sve što je mogao da je razbije.
     "Ah, tu ste, Frenkline", reče on uz malo preteranu srdačnost. "Nadam se da ste uživali u boravku ovde. Jesu li se moji ljudi pobrinuli za vas?"
     Frenklin je bio pošteđen odgovaranja na to pitanje, jer mu direktor nije dao vremena da uzvrati.
     "Želeo bih da upoznate Dona Barlija", nastavi on. "Don je prvi čuvar na Rorkvalu i jedan od najboljih koje imamo. Zadatak mu je da se stara za vas. Done, ovo je Volter Frenklin."
     Rukovali su se oprezno, odmeravajući jedan drugog. Onda se Donovim licem probi oklevajući osmeh. Bio je to osmeh čoveka kome je dat posao koji mu se nije dopadao, ali koji je odlučio da ga obavi najbolje što ume.
     "Drago mi je što smo se upoznali, Frenkline", reče on. "Dobro došao u patrolu sirena."
     Frenklin pokuša da se nasmeši na bradati vic, ali napor mu nije bio mnogo uspešan. Znao je da bi trebalo da se ponaša prijateljski i da ti ljudi čine sve što mogu da bi mu pomogli. Pa ipak, to znanje bilo mu je u umu, a ne u srcu; nije mogao da se opusti i da dozvoli sebi da se sretne sa njima na pola puta. Strah da će ga sažaljevati i dosadna sumnja da su ga ogovarali iza leđa, i pored svih uveravanja koja su mu pružena, paralisali su mu volju za prijateljstvom.
     Don Barli nije osetio ništa od toga. Samo je znao da direktorov ured nije pravo mesto za upoznavanje sa novim kolegom, i pre nego što je Frenklin bio u potpunosti svestan šta se dogodilo, već se našao van zgrade, probijao se kroz gomilu u košuljama kratkih rukava u Džordž Stritu, a onda je uveden u majušni bar naspram novog poštanskog ureda.
     Gradska buka povuče se, iako je kroz obojene staklene zidove Frenklin mogao da vidi senovita obličja pešaka koji su se kretali tamo i ovamo. Tu je bilo prijatno sveže posle vrelih ulica; o tome da li Brizbejn treba da bude klimatizovan - i ukoliko je tako, ko treba da potpiše multimilionski projekat koji treba da bude napravljen oko toga - lokalni političari još su raspravljali, a u međuvremenu građani su svakog leta trpeli vrelinu.
     Don Barli je čekao dok Frenklin nije popio prvo pivo, a onda je naručio novo. Bilo je nečega tajanstvenog oko njegovog novog učenika, a on je nameravao da razotkrije šta je posredi čim to bude moguće. Neko na veoma visokom položaju u odeljenju - možda čak u samom Svetskom sekretarijatu - mora da je organizovao sve ovo. Prvog čuvara nisu povlačili sa dužnosti da bude dadilja nekome ko je očigledno bio prestar da prođe kanale normalnog učenja. Koliko je mogao da proceni, Frenklin je bio sa pogrešne strane tridesetih; nikada nije čuo da je neko te starosti dobio ovu vrstu posebnog tretmana.
     Jedna stvar o Frenklinu bila je smesta očigledna, a to je samo predstavljalo dodatak tajanstvenosti. Bio je svemirac; takvi su se mogli raspoznati sa milje daljine. To bi trebalo da predstavlja dobar gambit za otvaranje. Onda se priseti da ga je direktor upozorio: "Ne postavljaj Frenklinu previše pitanja. Ne znam kakva mu je prošlost, ali vrlo određeno su nam rekli da ne govorimo sa njime o tome."
     To bi moglo imati smisla, premišljao je Don. Možda je bio svemirski pilot koji je oteran na Zemlju posle nekog neoprostivog promašaja, kao što bi, recimo, bilo da je rasejano stigao na Veneru kada je trebalo da ode na Mars.
     "Je li ti ovo prvi put", poče Don pažljivo, "da si u Australiji?" Nije to bilo mnogo srećno otvaranje, a razgovor je mogao zamreti tada i na tom mestu kada je Frenklin odgovorio: "Rođen sam ovde."
     Ali Don nije bio od one vrste koja se lako postidi. Samo se nasmejao i rekao, napola se izvinjavajući: "Niko mi nikada ne govori ništa, tako da obično saznajem stvari na onaj teži način. Ja sam rođen sa druge strane sveta - tamo, preko, u Irskoj - ali otkako sam dodeljen pacifičkom ogranku Biroa, više ili manje prihvatio sam Australiju kao drugi dom. Ne da mnogo vremena provodim na suvom! Na ovom poslu, na moru si osamdeset odsto vremena. Mnogim ljudima to se ne dopada, znaš."
     "Meni će biti dobro", reče Frenklin, ali ostavi da ta primedba visi u vazduhu. Barli poče da oseća očajanje - bilo je tako teško izvući išta iz tog tipa. Izgled rada sa njime tokom sledećih nekoliko nedelja poče da deluje prilično neprivlačno i Don se upita šta je učinio da zasluži takvu sudbinu. Međutim, muški se uhvatio u koštac.
     "Glavni nadzornik kaže mi da imaš dobro naučno i tehničko predznanje, zato pretpostavljam da poznaješ većinu stvari o kojima naši ljudi uče tokom prve godine. Jesu li te uputili u administrativne finese?"
     "Dali su mi mnogo činjenica i brojki pod hipnozom, tako da bih mogao da ti držim predavanje od nekoliko sati o Pomorskom odeljenju - o njegovoj istoriji, organizaciji i tekućim projektima, sa naročitim osvrtom na Biro za kitove. Ali sve mi to trenutno ništa ne znači."
     Sada izgleda da se nekud krećemo, reče Don sebi. Prikan ipak ume da govori. Još dva piva i možda čak postane ljudsko biće.
     "To ti je nevolja sa hipnotičkim učenjem", složi se Don. "U stanju su da ti upumpavaju podatke sve dok ti ne pocure na uši, ali nikada nisi siguran koliko stvarno znaš. I ne mogu da te nauče manualnim veštinama, ili da te uvežbaju da imaš prave reakcije u vanrednim stanjima. Postoji samo jedan način da se bilo šta nauči kako valja - a to je da stvarno radiš taj posao."
     On zastade, jer mu je na trenutak pažnju skrenula lepo oblikovan obris koji je paradirao sa druge strane prozračnog zida. Frenklin opazi smer njegovog pogleda i crte mu se opustiše u slabi osmeh. Prvi put napetost se podiže i Don poče da oseća kako postoji neka nada da će uspostaviti kontakt sa zagonetkom koja mu je sada predstavljala odgovornost."
     Prstom umočenim u pivo Don poče da crta mape na plastičnom stolnjaku.
     "Ovo ti je osnovni raspored", poče on. "Naš glavni centar za obuku za operacije u plitkoj vodi nalazi se ovde, u Jarčevoj grupi, otprilike četiri stotine milja severno od Brizbejna i čedrteset milja daleko od obale. Južnopacifička ograda tu počinje i prostire se do Nove Kaledonije i Fidžija. Kada kitovi migriraju severno od polarnih hranilišta da bi doneli na svet mlade u tropima, prisiljeni su da prolaze kroz procepe koje smo ostavili ovde. Najbitnija od tih kapija, sa naše tačke gledanja, jeste ona odmah tu pored obale Kvinslenda, na južnom ulazu u greben Velika prepreka. Greben obezbeđuje neku vrstu prirodnog kanala, u proseku širokog pedesetak milja, gotovo sve do polutara. Jednom kada poteramo kitove u njega, možemo prilično dobro da ih držimo pod kontrolom. Nije tu potrebno mnogo posla; mnogi od njih imali su običaj da prolaze tuda davno pre nego što smo se mi pojavili na poprištu zbivanja. Ali sada su i ostali toliko dobro uslovljeni da čak i kada bismo uklonili, ogradu to verovatno ne bi uticalo na njihove migratorne puteve."
     "Uzgred", reče Frenklin, "da li je ograda samo električna?"
     "Oh, ne. Električna polja prilično dobro kontrolišu ribe, ali ne deluju zadovoljavajuće na sisare poput kitova. Ograda je velikim delom ultrazvučna - zavesa zvuka iz lanca generatora pola milje ispod površine. Možemo da vršimo fino upravljanje na kapijama tako što emitujemo određene zapovesti; možeš da izazoveš stampedo kitova u kome god hoćeš pravcu tako što ćeš im pustiti snimak glasanja kita u opasnosti. Ali ne moramo često da činimo tako drastične stvari; kao što rekoh, u današnje vreme i predobro su uvežbani."
     "To cenim", reče Frenklin. "U stvari, čuo sam negde da je ograda više namenjena držanju drugih životinja napolju nego zadržavanju kitova u njoj."
     "To je delimično istina, iako bi nam i dalje bila potrebna neka vrsta upravljanja radi okupljanja krda za popis ili klanje. Čak i tako, ograda nije savršena. Postoje slabe tačke na mestima na kojima se polja generatora preklapaju, a ponekad moramo da isključimo pojedine delove da bismo obezbedili normalne migracije riba. Onda, stvarno velike ajkule i kitovi ubice mogu da se probiju i da naprave ršum. Ubice su nam najveći problem; napadaju kitove dok se ovi hrane na Antarktiku i često krda trpe gubitke od po deset odsto. Niko neće biti srećan dok se ubice ne zbrišu, ali niko nije u stanju da smisli isplativ način da se to učini. Ne možemo da patroliramo podmornicama po čitavom ledenom krugu, iako, kada vidim šta ubica može da uradi kitu, često poželim da možemo."
     Bilo je pravog osećanja - gotovo strasti - u Barlijevom glasu i Frenklin pogleda čuvara sa iznenađenjem. 'Kauboji kitova', kako ih je neizbežno krstila nostalgična javnost u potrazi za junacima, ne bi trebalo da su mnogo naklonjeni bilo razmišljanju, bilo osećanjima. Iako je Frenklin savršeno dobro znao da su grubi, jednostavni karakteri koji su koračali stisnutih usana po stranicama savremenih saga o podmorničarima imali malo veze sa stvarnošću, bilo je teško izbeći popularnim klišeima. Don Barli, istina, bio je daleko od čoveka stisnutih usana, ali u većini drugih pogleda izgledalo je da dobro odgovara standardnom opisu.
     Frenklin se pitao kako će se snaći sa novim mentorom - i uopšte sa novim poslom. I dalje nije osećao oduševljenja prema novom zanimanju; hoće li do toga doći, to će pokazati samo vreme. Bilo je očigledno puno zanimljivih i čak opčinjavajućih problema i mogućnosti, a ukoliko mu to zaposli um i pruži mu priliku da upotrebi svoje nadarenosti, to je bilo najviše čemu se mogao nadati. Duga mora iz prošle godine uništila je, uz toliko mnogo drugog, i njegovu volju za životom - sposobnost koju je svojevremeno posedovao da se srcem i dušom baci na neki projekat.
     Bilo je teško poverovati da će ikada moći ponovo da zadobije ono oduševljenje koje ga je nekada povelo tako daleko putevima kojima više nikada neće kročiti. Kada je bacio pogled na Dona, koji je i dalje govorio sa glatkom bistrinom čoveka koji poznaje i voli svoj posao, Frenklin oseti nagli i uznemirujući osećaj krivice. Da li je bilo pošteno prema Barliju odvojiti ga od posla i pretvoriti ga, znao on to ili ne, u mešavinu dadilje i vaspitačice u vrtiću? Da je Frenklinu palo na pamet kako su slične misli već prolazile Barlijevim umom, njegovo saosećanje smesta bi se ugasilo.
     "Vreme je da uhvatimo autobus do aerodroma", reče Don, bacivši pogled na sat i žurno ispivši pivo. "Jutarnji let polazi za trideset minuta. Nadam se da su ti sve stvari već poslate."
     "U hotelu su mi rekli da će se oni postarati za to."
     "Pa, možemo da proverimo na aerodromu. Idemo."
     Pola sata kasnije Frenklin je imao priliku da se ponovo opusti. Bilo je tipično za Barlija, otkrio je on ubrzo, da uzima stvari olako sve do poslednjeg mogućeg trenutka, a onda da eksplodira u naletu užurbanosti. Taj nalet odneo ih je od tihog bara do još delotvornije utišanog aviona. Dok su zauzimali sedišta, dogodio se kratki incident koji će poprilično zbunjivati Dona u nedeljama koje dolaze.
     "Ti sedi pored prozora", rekao mu je ovaj. "Leteo sam ovuda već desetak puta."
     Shvatio je Frenklinovo odbijanje kao uobičajenu ljubaznost i počeo da navaljuje. Sve dok Frenklin nije odbio njegovu ponudu nekoliko puta, sa sve većom odlučnošću i čak znacima ozlojeđenosti, Barli nije shvatio da ponašanje njegovog pratioca nema nikakve veze sa uobičajenom uglađenošću. Izgledalo je neverovatno, ali Don je mogao da se zakune da se ovaj sav ukočio od straha. Kakva bi to vrsta čoveka, pitao se on prazno, mogla da se prestraši od zauzimanja sedišta pored prozora u običnom avionu? Sva ona mračna predosećanja o njegovom novom zadatku, delom rasuta tokom prethodnog razgovora, nagrnuše nazad sa obnovljenom žestinom.
     Grad i suncem opaljena obala ostadoše ispod njih kada ih mlaznjaci-nosači bez muke ponesoše u nebo. Frenklin je čitao novine uz napetu usredsređenost koja nije prevarila Barlija ni na trenutak. On odluči da čeka izvesno vreme, pa da obavi još koji ogled kasnije tokom leta.
     Planine Glashaus - ti neobično oblikovani očnjaci koji vire iz erodirane ravnice - brzo su promicali pod njima. Onda dođoše obalski gradići, preko kojih je bogatstvo beskrajnih farmi u unutrašnjosti nekada dolazilo do sveta u danima pre no što se poljoprivreda preselila na more. A onda - tek minutima, kako je izgledalo, posle uzletanja - prva ostrva grebena Velike prepreke pojaviše se poput tamnijih senki u plavoj izmaglici obzorja.
     Sunce mu je sijalo pravo u oči, ali Donovo sećanje moglo je da popuni pojedinosti koje su se izgubile u odblesku sa usplamtelih voda. Video je niska, zelena ostrva okružena uskim granicama peska i neuporedivo većim rubovima jednog potopljenog korala. O privatni greben svakog ostrva talasi Pacifika marširaće večno, tako da će na hiljadu milja prema severu snežni polumeseci pene razbijati površinu mora.
     Vek ranije - pre pedeset godina, čak - jedva da je desetak od tih stotina ostrva bilo naseljeno. A sada, uz pomoć sveopšteg vazdušnog prevoza, zajedno sa jeftinim postrojenjima za napajanje i prečišćavanje vode, i država i privatni građani počeli su najezdu na samotnost grebena. Nekoliko srećnih pojedinaca, sredstvima koja nikada nisu postala sasvim jasna, uspeli su da zadobiju jedan broj manjih ostrva za privatno vlasništvo. Industrija zabave i putovanja zauzela je ostala i nije uvek popravljala delo ruku prirode. Ali najveći zemljoposednik na grebenu bez sumnje je bila Svetska organizacija za hranu, sa složenom hijerarhijom postrojenja za preradu ribe, pomorskih farmi i istraživačkih odeljenja, čiji puni opseg, kako se pretežno verovalo, običan ljudski mozak ne bi bio u stanju da pojmi.
     "Gotovo da smo tu", reče Barli. "Ono ostrvo koje smo upravo prošli je Ledi Masgrejv - glavni generatori zapadnog kraja ograde. Sada je ispod nas Jarčeva grupa - Gospodarstvo, Jedino Drvo, Severozapad, Vilson - sa Čapljom u središtu i svim onim zgradama po njoj. Veliki toranj je uprava - akvarijum je pored onog bazena - i gle, možeš videti nekoliko podmornica vezanih uz onaj dugački dok koji vodi do ivice grebena."
     Dok je govorio, Don je gledao Frenklina uglom oka. Ovaj drugi nagao se prema prozoru kao da sledi tekuća objašnjenja svog saputnika, pa ipak Barli je mogao da se zakune da nije gledao panoramu grebena i ostrva koja se širila pod njima. Lice mu je bilo napeto i napregnuto; imalo je ka sebi okrenuti, zaklonjeni izraz u očima, kao da se prisiljava da ništa ne vidi.
     Uz mešavinu sažaljenja i zavisti, Don prepozna simptome, ako već ne i uzrok. Frenklin se užasavao visine; toliko, dakle, što se tiče teorije da je bio svemirac. Šta je, onda, bio? Šta god da je odgovor, teško da je delovao kao čovek sa kojim bi neko poželeo da deli pretrpane odaje dvosede podmornice za obuku...
     Amortizeri aviona dodirnuše četvorougao izdrobljenog i poravnatog korala koji je predstavljao platformu za sletanje Ostrva Čaplje. Kada je iskoračio na svetlost sunca, žmirkajući u naglom blesku, Frenklin kao da se najednom oporavio. Don je viđao kako putnici koji pate od morske bolesti prođu kroz jednako brz preobražaj po povratku na suvo. Ukoliko Frenklin nije bolji mornar nego što je avijatičar, pomisli on, ovaj ludi zadatak neće trajati više od nekoliko dana i moći ću da se vratim na posao. To nije značilo da je Don bio u baš toliko velikoj žurbi da se smesta vrati; Ostrvo Čaplje bilo je prijatno mesto na kome si mogao da uživaš ukoliko si umeo da se snađeš sa crvenom trakom koja je uvek obavijala terene štaba.
     Laki kamion prebaci ih zajedno sa stvarima širokim prolazom ispod drvoreda stabala pizonije, čije su grane prekrivene teškim lišćem zaustavljale svu neposrednu svetlost sunca. Put je bio dugačak manje od četvrt milje, ali prekrivao je malo ostrvo od doka i pogona za održavanje na zapadu sve do upravnih zgrada na istoku. Dve polovine ostrva bile su delom izdvojene jedna od druge uskim pojasom džungle koji je pažljivo održan u devičanskom stanju i koji je, sentimentalno se sećao Don, bio pun zanimljivih stazica i zaklonjenih čistina.
     Uprava je očekivala gospodina Frenklina i obavila je sve neophodne pripreme za njega. Smešten je u neku vrstu povlašćenog limba, jedan stepen ispod stalnog osoblja poput Barlija, ali nekoliko stepena iznad običnih učenika na obuci. Iznenađujuće, imao je sopstvenu sobu - nešto što čak ni stariji pripadnici biroa nisu mogli uvek očekivati prilikom poseta ostrvu. Bilo je to veliko olakšanje za Dona, koji se plašio da će možda morati da deli odaje sa svojim tajanstvenim zaduženjem. Potpuno nezavisno od svih drugih činilaca, to bi rđavo uticalo na njegove određene lične romantične planove.
     Ispratio je Frenklina do male, ali privlačne sobe na drugom spratu krila za obuku koja je gledala preko milja korala koji se protezao istočno sve do obzorja. U dvorištu ispod njih, grupa učenika, koja se opuštala između časova, ćeretala je sa drugim čuvarem-instruktorom koga je Don poznavao od ranijih poseta, ali nije mogao da mu se seti imena. Bilo je prijatno osećanje, premišljao je on, vratiti se u školu kada već znaš sve odgovore.
     "Trebalo bi da ti ovde bude prijatno", reče on Frenklinu, koji se zadubio u raspakivanje prtljaga. "Lep vidik, zar ne?"
     Takva poetska ushićenja normalno su bila strana Donovoj prirodi, ali nije mogao da odoli iskušenju da vidi kako će Frenklin reagovati na milje okeana obeleženog koralima. Na njegovo prilično razočaranje, reakcija je bila prilično uobičajena; po svemu sudeći Frenklina nije brinulo pukih trideset stopa visine. On pogleda kroz prozor, lagano i očigledno uživajući u prizoru plave i zelene boje koja je vodila pogled prema beskrajnim vodama Pacifika.
     Pravo ti bilo, reče Don sebi - nije pošteno kinjiti jadnika. Šta god da je s njim, sigurno mu nije zabavno da živi sa tim.
     "Ostaviću te da se središ", reče Don i povuče se kroz vrata. "Ručak će biti za pola sata, preko, u kantini - onoj zgradi pored koje smo prošli prilikom ulaska. Vidimo se tamo."
     Frenklin rasejano klimnu dok je prebirao po svojim stvarima i gomilao košulje i veš na krevetu. Želeo je da bude sam dok se ne bude prilagodio novom životu koji je, bez posebnog oduševljenja, sada prihvatao kao sopstveni.
     Barli je otišao pre jedva desetak minuta kada se začulo kucanje na vratima, a tihi glas rekao: "Da li je slobodno?"
     "Ko je?" upita Frenklin dok je sređivao rasute stvari i činio sobu pristojnijom.
     "Dr Majers."
     Ime nije Frenklinu značilo ništa, ali lice mu se iskrivilo u suvi osmeh pri pomisli koliko je pristajalo da mu prvi posetioc bude baš doktor. Koja vrsta doktora, mogao je samo da pretpostavlja.
     Majers je bio zdepasti, prijatno ružni čovek u ranim četrdesetim godinama, sa uznemirujuće direktnim pogledom koji kao da je donekle bio u neslaganju sa prijateljski šaljivim ponašanjem.
     "Oprostite što vas gnjavim tek što ste stigli", reče on izvinjavajući se. "Moram to da učinim sada zbog toga što danas popodne letim za Novu Kaledoniju i neće me biti nedelju dana. Profesor Stivens zamolio me je da se vidim sa vama i prenesem vam njegove najbolje želje. Ukoliko ima nečega što želite, samo pozovite moj ured i pokušaćemo da sredimo stvar za vas."
     Frenklin se divio veštom načinu na koji je Majers izbegao sve očigledne opasnosti. Nije rekao - iako je to verovatno bilo istina - 'Razgovarao sam o vašem slučaju sa profesorom Stivensom.' Niti je ponudio otvorenu pomoć; uspeo je da navede na zaključak da ta pomoć Frenklinu neće biti potrebna i da je on sada sasvim sposoban da se stara o sebi.
     "Drago mi je zbog toga", uzvrati Frenklin iskreno. Osećao je da će mu se dopasti dr Majers i odlučio je da ne zamera na nadgledanju koje će verovatno dobiti. "Recite mi", dodao je, "šta tačno ljudi ovde znaju o meni?"
     "Baš ništa, izuzev da vam treba pomoć da se kvalifikujete za čuvara što je pre moguće. Znate, to nije prvi put da se ovakva stvar dešava - bilo je i ranije kurseva preobraćanja pod visokim pritiskom. Pa ipak, neizbežno je da će biti mnogo radoznalosti vezano za vas; to bi nam mogao biti najveći problem."
     "Barli već umire od radoznalosti."
     "Da li marite ako vam dam jedan savet?"
     "Razume se da ne - samo napred."
     "Radićete neprekidno sa Donom. Koliko je pošteno prema njemu, toliko je i prema vama samome, da mu se poverite kada budete osećali da to možete. Siguran sam da će imati dovoljno razumevanja. Ili, ukoliko više volite, ja ću mu objasniti."
     Frenklin zavrte glavom, jer nije imao dovoljno poverenja u sebe da bi progovorio. Nije to bila stvar logike, jer znao je da Majers pametno govori. Pre ili kasnije sve će izići na videlo, a on bi mogao pogoršati stvari time što odlaže neizbežno. Pa ipak, njegovo održavanje normalnosti i samopoštovanja i dalje je bilo toliko krhko da nije mogao da se suoči sa izgledom rada sa ljudima koji mu znaju tajnu, koliko god ovi bili saosećajni.
     "Vrlo dobro. Izbor je na vama i mi ćemo ga poštovati. Srećno - i nadajmo se da će nam svi susreti biti čisto radi druženja."
     Dugo pošto je Majers otišao, Frenklin je sedeo na ivici kreveta i piljio preko mora koje će mu biti nova teritorija. Biće mu potrebna sreća koju mu je ovaj poželeo, pa ipak počinjao je da oseća obnovljeno zanimanje za život. Nije reč bila samo o tome da su ljudi želeli da mu pomognu; primio je više nego dovoljno pomoći tokom poslednjih nekoliko meseci. Najzad je počeo da vidi kako bi mogao da pomogne samome sebi i da na taj način da otkrije svrhu vlastitog postojanja.
     Najzad se prenu iz sanjarenja i pogleda na sat. Već je kasnio deset minuta na ručak, a to je bio loš početak za novi život. Pomislio je na Dona Barlija kako ga nestrpljivo čeka u kantini i zapitao se šta li se to dogodilo sa njim.
     "Stižem, učitelju", reče on dok je navlačio jaknu i polazio iz sobe. Bio je to prvi put da se našalio sa sobom tokom dužeg vremena nego što je mogao da se seti.

3.

     Kada je Frenklin prvi put video Indru Langenburg, ova je bila pokrivena krvlju sve do lakata i zaposleno je sekla utrobu deset stopa dugačke tigar-ajkule koju tek što je rasporila. Ogromna zver ležala je, bledog trbuha okrenutog naviše prema suncu, na peščanoj plaži po kojoj je Frenklin pošao na jutarnju šetnju. Debeli lanac još je vodio do kuke u njenoj čeljusti; očigledno se ulovila tokom noći, a zatim ju je oseka ostavila na suvom.
     Frenklin je stajao na trenutak i gledao neobično kombinaciju privlačne devojke i mrtvog čudovišta, a onda je zamišljeno rekao: "Znate, ovo baš nije od one vrste stvari kakve volim da vidim pre doručka. Šta to tačno radite?"
     Smeđe, ovalno lice veoma ozbiljnih očiju diže se prema njemu. Poput brijača oštar, stopu dugačak nož koji je stvarao takav haos nastavio je da stručno seče hrskavicu i utrobu.
     "Pišem tezu", reče glas ozbiljan poput očiju, "o vitaminskom sadržaju ajkuline jetre. To znači da treba uloviti mnogo ajkula; ovo mi je treća ove nedelje. Da li biste hteli koji zub? Imam ih mnogo, a dobri su za suvenire."
     Prišla je glavi zveri i ubacila nož u razjapljene čeljusti koju su držane otvorene komadom drveta. Brzi trzaj njenog ručnog zgloba i beskrajna niska smrtonosnih trouglova boje slonovače, nalik testeri načinjenoj od zuba, poče da izlazi iz usta ajkule.
     "Ne, hvala", reče Frenklin žurno, nadajući se da je neće uvrediti. "Nemojte da vam prekidam posao."
     Pretpostavio je da jedva da joj je dvadeseta, a susret sa nepoznatom devojkom na malom ostrvu nije ga iznenadio, jer naučnici iz istraživačke stanice nisu imali mnogo dodira sa upravom i osobljem za obuku.
     "Vi ste ovde novi, zar ne?" upita okrvavljena devojka biolog i pljesnu ogromno parče jetre u kofu sa svim znacima zadovoljstva. "Nisam vas videla na poslednjem plesu štapskog osoblja."
     Frenklina je pitanje razveselilo. Bilo je tako prijatno upoznati se sa nekim ko nije znao ništa o njemu i nije nagađao o njegovom prisustvu ovde. Osetio je da može da govori slobodno i bez uzdržavanja prvi put otkako je sleteo na Ostrvo Čaplje.
     "Da - upravo sam stigao na specijalni kurs obuke. Koliko ste već ovde?"
     Vodio je laki razgovor čisto radi zadovoljstva druženja i ona je bez sumnje to znala.
     "Oh, oko mesec dana", reče ona nemarno. Začu se novi sluzavi, štrcavi zvuk iz vedra koje je sada bilo gotovo puno. "Ovde sam došla sa univerziteta u Majamiju."
     "Znači, Amerikanka?" upita Frenklin. Devojka ozbiljno odgovori: "Ne; predaci su mi Holanđani, Burmanci i Škoti u otprilike podjednakim razmerama. Čisto da bi stvari bile malo složenije, rođena sam u Japanu."
     Frenklin se pitao da li to ona zbija šalu sa njim, ali nije bilo ni traga pretvaranja u njenom izrazu. Izgledala je kao stvarno fino dete, pomisli on, ali nije mogao da ostane tu i razgovara čitav dan. Imao je samo četrdeset minuta za doručak, a čas u podmorskoj navigaciji počinjao mu je u devet.
     Nije više razmišljao o susretu, jer neprekidno je sretao nova lica kako mu se krug poznanika širio. Ubrzani kurs koji je pohađao nije mu davao mnogo vremena za društveni život i na tome je bio zahvalan. Um mu je ponovo bio u potpunosti zaokupljen; primio je breme sa lakoćom koja ga je istovremeno iznenadila i oduševila. Možda su oni koji su ga poslali ovamo bolje znali šta rade nego što je on ponekad pomišljao.
     Sve empirijsko znanje - statistika, činjenični podaci, pojedinosti administracije - više ili manje bezbolno su upumpavani u Frenklina dok je bio pod blagom hipnozom. Produžena razdoblja propitivanja, kada ga je ispitivala traka koja je kasnije popunjavala tačne odgovore, potvrđivala su da se podatak zaista primio i da nije, kao što se ponekad dešavalo, proleteo kroz um, ne ostavivši nikakav trajni otisak.
     Don Barli nije imao ništa sa tom stranom Frenklinove obuke, ali, na svoje žaljenje, nije imao priliku da se opusti dok su se za Frenklina starali negde drugde. Glavni instruktor sa radošću je dograbio tu priliku da ponovo upregne Dona i 'upitao' je, uz mnogo takta i šarma, da li bi Don, kada mu druge dužnosti to budu dozvoljavale, možda blagoizvoleo da predaje na tri kursa koja su se trenutno držala na ostrvu. Nadvladan višim činom i boljim manevrisanjem, Don nije imao izbora nego da pristane sa onoliko dobrog raspoloženja koliko je to bilo moguće. Ceo zadatak, počelo je da izgleda, neće ispasti onakav izlet kakvom se nadao.
     Ali u jednom pogledu njegovi najgori strahovi nisu se ostvarili. Uopšte nije bilo teško izaći nakraj sa Frenklinom, sve dok se čovek u potpunosti klonio njegovih ličnih stvari. Bio je veoma inteligentan i očevidno je imao tehničko obrazovanje koje je u nekim pogledima bilo bolja od Donovog. Retko je bilo potrebno da mu nešto objašnjava više od jednom i znatno pre nego što su došli do stepena da ga isprobaju na sintetičkim mašinama za obuku, Don je video da mu učenik ima sve kvalitete dobrog pilota. Bio je veštih ruku, reagovao je brzo i tačno i imao je ono neodredivo držanje koje razlikuje prvoklasnog pilota od naprosto sposobnog.
     Pa ipak, Don je znao da samo upućenost i veština nisu dovoljni. Još nešto je bilo potrebno, a nije bilo načina da odredi da li Frenklin to poseduje. Sve dok Don ne bude u prilici da mu posmatra reakcije kada ovaj bude tonuo u dubine mora, neće znati da li mu je čitav napor išta vredeo.
     Bilo je toliko toga što je Franklin trebalo da nauči da je izgledalo nemoguće da to iko može upiti u dva meseca, kao što je zahtevao program. Samom Donu bilo je potrebno normalnih šest meseci i donekle ga je nervirala pretpostavka da iko drugi to može učiniti za trećinu tog vremena, čak i uz posebni trening koji mu je pružao. Već samo za učenje mašinske strane posla - rasporeda i konstrukcije različitih klasa podmornica - bilo je potrebno najmanje dva meseca, čak i uz najbolja pomagala za učenje. Pa ipak, istovremeno je morao da podučava Frenklina načelima pomorstva i podvodne navigacije, osnovama okeanografije, podmorničkom signaliziranju i komunikacijama, kao i srazmernoj količini ihtiologije, pomorske psihologije i, razume se, cetologije. Sve do sada Frenklin nije nikada ni video kita, živog ili mrtvog, i taj prvi susret bio je nešto što je Barli jedva čekao. U takvim trenucima moglo se saznati sve što je potrebno o čovekovoj podesnosti za ovaj posao.
     Dve nedelje su naporno radili zajedno pre nego što je Don prvi put odveo Frenklina pod vodu. Do tog trenutka uspostavili su neobičan odnos koji je istovremeno bio prijateljski i na odstojanju. Iako su davno prestali da zovu jedan drugog po prezimenu, 'Don' i 'Volt' bilo je najdalje što im je prisnost išla. Barli i dalje nije znao baš ništa o Frenklinovoj prošlosti, iako je razvio popriličan broj teorija. Ona koja mu se najviše dopadala bila je da mu je učenik bio izuzetno sposoban kriminalac koji se rehabilitovao posle potpune terapije. Pitao se da li je Frenklin ubica, što je bila zanimljiva pomisao, i napola se nadao da je ta uzbudljiva hipoteza istinita.
     Frenklin više nije ispoljavao nijednu od očiglednih neobičnosti koje je otkrio tokom njihovog prvog susreta, iako je bez sumnje bio nervozniji i napetiji od proseka. Budući da je to isto bilo slučaj i sa mnogim najboljim čuvarima, Don se nije brinuo. Čak i njegova radoznalost za Frenklinovu prošlost donekle je splasnula, jer bio je daleko prezauzet da se brine oko nje. Naučio je da bude strpljiv kada izbora nije bilo i nije sumnjao da će pre ili kasnije otkriti čitavu priču. Jednom ili dvaput, bio je gotovo siguran, Frenklin se našao na ivici ispovedanja, ali onda se ponovo povukao. Svaki put Don se pretvarao da se ništa nije dogodilo i nastavljali su stari odnos na odstojanju.

     Bilo je vedro jutro i samo se lagano talasanje kretalo po licu mora dok su koračali dugačkim kejom koji se pružao ivicom grebena od zapadnog kraja ostrva. Plima je nadošla, ali iako je ravan grebena ležala u potpunosti pod vodom, ogromna koralna zaravan nigde nije stajala više od pet ili šest stopa ispod površine i svaka pojedinost bila joj je jasno vidljiva kroz kristalnu vodu. Ni Frenklin ni Barli nisu uputili više od nekoliko pogleda na prirodni akvarijum nad kojim su koračali. Obojici je bio i previše poznat i znali su da prave lepote i čudesa grebena počivaju u dubljim vodama, dalje prema otvorenom moru.
     Dve stotine jardi od ostrva, koralni predeo naglo se spuštao u dubine, ali kej se nastavljao na višim stubovima sve dok se ne bi završio malom skupinom nastambi i kancelarija. Napravljen je hrabar i prilično uspešan pokušaj da se izbegnu prljavština i nered obično nerazdvojni od dokova i pristaništa; čak su i kranovi bili načinjeni tako da ne vređaju pogled. Jedan od uslova pod kojim je vlada Kvinslenda uz oklevanje iznajmila Jarčevu grupu Svetskoj organizaciji za hranu bio je da se lepota ostrva ne sme ugroziti. U celini, taj deo ugovora dobro je poštovan.
     "Zatražio sam dva torpeda iz garaže", reče Barli dok su koračali niz stepenište na kraju keja i prolazili kroz dvostruka vrata prostrane vazdušne komore. Frenklinove uši načiniše neprijatno 'klik' dok su se prilagođavale povećanom pritisku; pretpostavio je da se sada nalazi dvadeset stopa ispod nivoa vode. Oko njega je bila blistavo osvetljena prostorija krcata različitim vrstama podvodne opreme, od pojedinačnih aparata za disanje do složenih pogonskih naprava. Dva torpeda koje je naručio Don ležala su na postoljima na kosoj rampi koja se spuštala prema mirnoj vodi na daljem kraju prostorije. Bili su obojeni jarkožutom bojom, rezervisanom za opremu za obuku, a Don ih pogleda donekle nezadovoljno.
     "Ima već nekoliko godina kako sam koristio takve stvar", reče on Frenklinu. "Verovatno ćeš biti bolji od mene. Kada se pokvasim, volim da sam vodim računa o sebi."
     Skinuli su se do plivačkih odela i pulovera, a onda su pričvrstili nosače opreme za disanje. Don podiže mali, ali iznenađujuće teški plastični cilindar i pruži ga Frenklinu.
     "Ovo su one stvarčice pod visokim pritiskom o kojima sam ti govorio", reče on. "Napumpane su na hiljadu atmosfera, tako da je vazduh u njima gušći od vode. Zbog toga imaju plovke na oba kraja da ih drže na neutralnom. Automatsko podešavanje prilično je dobro; dok prazniš vazduh, rezervoari se polako pune vodom tako da ti cilindar ostaje otprilike bez težine. Inače bi izleteo na površinu kao zapušač iz boce, hteo ti to ili ne."
     Pogledao je merače pritiska na rezervoarima i zadovoljno klimnuo.
     "Gotovo su dopola napunjeni", reče on. "To je daleko više nego što nam je potrebno. Možeš da ostaneš dole čitav dan sa jednim ovakvim rezervoarom kada je stvarno napumpan, a mi nećemo otići na duže od jedan sat."
     Podesili su nove maske za čitavo lice koje su već proverene na curenje i udobno prijanjanje. Dok su na stanici, one će im biti lična svojina u istoj meri u kojoj i četkice za zube, jer nije bilo dva čoveka sa licem potpuno istog oblika, a čak i najmanje curenje moglo je biti katastrofalno.
     Kada su proverili zalihe vazduha i kratkodometne podvodne radio-uređaje, legli su gotovo vodoravno na tanka torpeda, glava spuštenih iza niskih, providnih štitova koji će ih štititi od naleta vode što će promicati oko njih brzinama do trideset čvorova na sat. Frenklin udobno namesti noge u uzengije, opipa nožnim prstima komande gasa i okretanja mlaza unatrag. Mala upravljačka palica koja mu je dozvoljavala da 'leti' torpedom kao avionom bila mu je upravo ispred lica, na središtu instrument table. Osim nekoliko prekidača, kompasa i brojčanika koji su pokazivali brzinu, dubinu i napunjenost akumulatora, nije bilo drugih komandi.
     Don dade Frenklinu poslednja uputstva, koja su se završavala rečima: "Drži se dvadesetak stopa sa moje desne strane, tako da te vidim sve vreme. Ukoliko išta pođe kako ne treba i budeš prisiljen da napustiš torp, za ime sveta priseti se da ugasiš motor. Ne želimo da počne da jurca po čitavom grebenu. Sve u redu?"
     "Jeste - spreman sam", odgovori Frenklin u mali mikrofon.
     "U redu - polazimo."
     Dva torpeda sa lakoćom skliznuše niz rampu i voda se diže nad glavama dvojice ronilaca. To nije bilo novo iskustvo za Frenklina; poput većine ljudi na svetu, povremeno se oprobavao u ronjenju i ponekad je koristio masku za disanje tek da vidi kako to izgleda. Nije osećao ništa osim prijatnog iščekivanja kada je mala turbina počela da se okreće ispod i kada su zidovi potopljene odaje polako skliznuli pokraj njega.
     Svetlost oko njega pojača se kada su izbili na otvoreno i izvukli se između stubova keja. Vidljivost nije bila odveć dobra - najviše trideset stopa - ali popravljaće se kada dođu u dublju vodu. Don okrenu torpedo pod pravim uglom na ivicu grebena i pođe prema otvorenom moru brzinom od lenjih pet čvorova na sat.
     "Najveća opasnost sa ovim igračkama", reče Donov glas iz malog zvučnika pokraj Frenklinovog uha, "jeste da pođeš prebrzo i naletiš na nešto. Treba mnogo iskustva da bi se procenila podvodna vidljivost. Vidiš na šta sam mislio?"
     On oštro skrenu da bi izbegao ogromnu masu korala koja se iznenada pojavila pred njima. Ako je demonstracija bila planirana, pomisli Frenklin, Don je divno odmerio vreme. Dok je živa planina promicala kraj njih na razdaljini od ne više od deset stopa, on opazi bezbroj blistavo obojenih riba koje su piljile u njega očevidno bez imalo brige. Do tog vremena, pretpostavio je on, mora biti da su se toliko navikle na torpeda i podmornice da ih ovi uopšte nisu uzbuđivali. A pošto je čitava oblast bila pod oštrom paskom, nije bilo razloga da se plaše čoveka.
     Nekoliko minuta pri brzini krstarenja izvelo ih je u otvorene vode kanala između ostrva i susednih grebena. Sada su imali prostora za manevrisanje i Frenklin je sledio mentora u nizu okreta, petlji i velikih podmorničkih zaokreta u kojima se ubrzo beznadežno izgubio. Ponekad bi jurnuli prema morskom dnu, stotinu metara niže, a onda bi izbili na površinu poput riba-poletuša da bi proverili položaj. Sve vreme Don je pružao tekući komentar, isprekidan pitanjima smišljenim tako da vidi kako Frenklin reaguje na vožnju.
     Bilo je to jedno od najuzbudljivijih iskustava koja je ikada doživeo. Voda je ovde u kanalu bila mnogo bistrija i moglo se videti na gotovo stotinu stopa. Jednom su uleteli u veliko jato bonita koje su obrazovale radoznalu pratnju sve dok Don nije povećao brzinu i ostavio ih za sobom. Nisu videli ajkule, kao što je Frenklin napola očekivao, i on pomenu Donu njihovo odsustvo.
     "Nećeš ih videti mnogo dok jašeš na torpu", odvrati ovaj. "Plaši ih buka mlaznica. Ukoliko želiš da se sretneš sa lokalnim ajkulama, moraćeš da doplivaš na staromodni način - ili da isključiš motor i sačekaš da dođu da te potraže."
     Neka tamna masa stade da se nerazgovetno uzdiže sa morskog dna i oni smanjiše brzinu na blago plutanje dok su se primicali malom nizu koralnih bregova visokih dvadeset ili trdeset stopa.
     "Ovde živi moj stari prijatelj", reče Don. "Pitam se da li je kod kuće? Ima otprilike četiri godine otkako sam ga video poslednji put, ali to njemu neće izgledati mnogo. Tu je već nekoliko vekova."
     Sada su obilazili ivicu ogromne pečurke od korala prekrivene zelenom bojom, a Frenklin zaviri u senke ispod nje. Tu je bilo nekoliko većih stenovitih gromada i nekoliko skladnih riba-anđela koje su gotovo nestale kada su im se okrenule postrance. Ali nije video ništa više što bi opravdalo Barlijevo zanimanje.
     Bilo je vrlo uznemirujuće kada je jedna od kamenih gromada počela da se kreće, na sreću ne u njegovom smeru. Najveća riba koju je ikada video - bila je dugačka gotovo koliko i torpedo i mnogo deblja - piljila je u njega velikim, izbuljenim očima. Ona iznenada otvori čeljust u opako zevanje i Frenklin se oseti kao Jona na vrhuncu svoje karijere. Bacio je pogled na krupne, naduvene usne koje su okruživale iznenađujuće sitne zube; onda se ogromne čeljusti ponovo sklopiše i on gotovo da oseti nalet pri tom izbačene vode.
     Dona kao da je oraspoložio susret, koji mu je očigledno vratio sećanja na dane njegove sopstvene obuke na tom mestu.
     "Pa, baš je lepo ponovo videti matorog žvalavka! Nije li lepotan? Sedamsto pedeset funti u najmanju ruku! U stanju smo da ga prepoznamo prema fotografijama snimanim još pre osamdeset godina, a tada nije bio mnogo manji. Pravo čudo da je pobegao podvodnim ribolovcima pre nego što je ova oblast pretvorena u rezervat."
     "Pomislio bih", reče Frenklin, "da je pravo čudo što su podvodni robolovci pobegli njemu."
     "Oh, nije on stvarno opasan. Kraje gutaju samo one stvari koje su u stanju da progutaju cele - ti luckasti zubići nisu baš dobri da njima grizu. A odrastao čovek bio bi malo previše za njega. Daj mu za to još jedan vek."
     Napustili su ogromnu kraju koja je i dalje patrolirala pred ulazom u svoju pećinu i produžili ivicom grebena. Sledećih deset minuta nisu videli ništa zanimljivo izuzev krupne raže koja je ležala na dnu, da bi uzletela uz uzbuđeno mlataranje krilima čim su joj se približili. Dok je letela u daljinu, delovala je kao đavolski precizna replika aviona sa delta krilima koji su vladali vazduhom ne tako davno, pre šezdeet ili sedamdeset godina. Bilo je neobično, pomisli Frenklin, kako je priroda predvidela toliko čovekovih izuma - na primer, tačni oblik vozila na kome je sad jahao, pa čak i mlazno načelo na osnovu koga se kretao.
     "Napraviću krug oko grebena", reče Don. "Biće nam potrebno oko četrdeset minuta da stignemo kući. Je li sve u redu sa tobom?"
     "Dobro sam."
     "Nema problema sa ušima?"
     "Levo uho me je najpre malo mučilo, ali izgleda da se sada pritisak izjednačio."
     "U redu - idemo. Sledi me na malo većoj visini i pozadi, tako da te vidim u retrovizoru. Stalno sam se plašio da ne naletim na tebe dok si mi bio zdesna."
     U novom poretku, terali su prema istoku brzinom od ravnomernih deset čvorova na sat, sledeći nepravilnu liniju grebena. Don je bio sasvim zadovoljan pohodom; Frenklin se, izgleda, pod vodom osećao savršeno kod kuće - iako čovek nije mogao biti siguran u to sve dok ne vidi kako bi se suočio sa vanrednim stanjem. To će biti deo sledeće lekcije; Frenklin to još nije znao, ali vanredno stanje bilo mu je već pripremljeno.

4.

     Bilo je teško razlikovati jedan dan na ostrvu od drugog. Vreme se smirilo, pretočivši se u razdoblje produžene vedrine, i Sunce je izlazilo i zalazilo po nebu bez oblaka. Ali nije bilo opasnosti od jednoličnosti, jer bilo je mnogo toga da se uči i radi.
     Lagano, dok mu je um upijao novo znanje i veštine, Frenklin je bežao od mora koje su ga proganjale u prošlosti, kakve god one bile. Ličio je, mislio je ponekad Don, na prenapregnutu oprugu koja se sada opuštala. Bilo je istina da je povremeno pokazivao znakove nervoze i nestrpljivosti kada za to nije bilo očiglednog razloga, a jednom ili dvaput došlo je do praskanja koje je izazivalo kratke prekide u programu obuke. Jedan od njih bio je delom Donova greška, a sećanje na njega i dalje ga je nagonilo na ljutnju prema samom sebi.
     Nije bio previše blistav tog jutra, zbog ostanka do u sitne sate sa momcima koji su upravo okončali kurs i sada su bili punopravni treći čuvari (na probi), veoma ponosni na srebrne delfine na tunikama. Ne bi bilo istina reći da je bio mamuran, ali mentalni procesi bili su mu izuzetno usporeni, a kao što je loša sreća nalagala, bavili su se složenom temom vezanom za podvodnu akustiku. Čak i u najboljim trenucima, Don bi prešao pomalo žurno preko toga, uz nespretno: "Nikada nisam bio baš neki matematičar, ali izgleda mi da ako uzmeš krive stišljivosti i temperature, evo šta se dešava..."
     To je palilo kod većine učenika, ali nije uspelo sa Frenklinom, koji je imao nezgodnu naviku da zalazi u nepotrebne pojedinosti. On poče da crta krive i da diferencira jednačine, dok se Don, željan da sakrije svoje neznanje, pušio u pozadini. Uskoro je postalo očigledno da je Frenklin odgrizao više nego što je u stanju da proguta i on se obrati tutoru za pomoć. Don, istovremeno tup i tvrdoglav tog jutra, nije hteo iskreno da prizna da ne zna, što je za posledicu imalo to da je odao utisak kako odbija da sarađuje. U čas posla, Frenklin je izgubio strpljenje i izišao sav ljutit, ostavivši Dona da ode do ambulante. Nije mu bilo drago kada je otkrio da su čitavu zalihu pilula za 'jutro posle' peć popili učenici u odlasku.
     Na sreću, takvi incidenti bili su retki, jer dva čoveka naučila su da poštuju sposobnosti onog drugog i da čine onakve ustupke kakvi su neophodni u svakoj vrsti ortaštva. Ali, među ostatkom osoblja, kao i među učenicima, Frenklin nije bio omiljen. To je bilo delom stoga što je izbegavao bliske susrete, što mu je u malom svetu ostrva donelo glas osobenjaka. Učenici su mu takođe zavideli na posebnim povlasticama, a naročito na činjenici da je imao sopstvenu sobu. Osoblje, dok je blago gunđalo zbog dodatnog posla koje je imalo zbog njega, takođe se ljutilo stoga što je moglo da otkrije tako malo o njemu. Don je nekoliko puta zatekao sebe, na svoje prilično iznenađenje, kako brani Frenklina pred kritikama kolega.
     "Nije on tako loš momak pošto ga jednom upoznate", reče on. "Ako neće da priča o svojoj prošlosti, to je njegova stvar. Činjenica da mnogo ljudi tamo gore u upravi mora da ga guraju, za mene je dovoljno dobra. Osim toga, kada završim sa njim, biće bolji čuvar od polovine ljudi u ovoj sobi."
     Ta izjava izazvala je frktanje neverice, a neko upita:
     "Jesi li do sada već probao neki trik sa njime?"
     "Ne, ali uskoro hoću. Smislio sam nešto baš zgodno. Obavestiću vas kako će se snaći."
     "Pet naprema jedan da će se uspaničiti."
     "Prihvatam. Počni da štediš pare."
     Frenklin nije znao ništa o svojim finansijskim odgovornostima kada su on i Don napustili garažu na drugoj vožnji torpedima, niti je imao razloga da sluti o zabavi koju su mu isplanirali. Ovog puta krenuli su prema jugu čim su se oslobodili keja, krstareći otprilike trideset stopa ispod površine. Za nekoliko minuta prošli su uski kanal probijen kroz greben da bi mali brodovi mogli da prođu do istraživačke stanice, pa su napravili jedan krug oko komore za osmatranje iz koje su naučnici mogli udobno da posmatraju stanovnike morskog dna. Unutra u tom trenutku nije bilo nikoga ko bi ih pogledao kroz debele prozore od ravnog stakla; sasvim neočekivano, Frenklin zateče sebe kako se pita šta li danas radi mala obožavateljka ajkula.
     "Poći ćemo do grebena Vistari", reče Don. "Hteo bih da se malo vežbaš u navigaciji."
     Donov torpedo okrenu prema zapadu kada je podesio novi kurs, napolje prema dubokoj vodi. Vidljivost danas nije bila dobra - manje od trideset stopa - i bilo je teško držati ga na vidiku. Ubrzo se zaustavio i počeo polako da pravi krugove dok je davao Frenklinu uputstva.
     "Hoću da držiš kurs 250 tokom jednog minuta pri dvadeset čvorova, onda 010 na isto vreme i istom brzinom. Srešću te tamo. Razumeš?"
     Frenklin ponovi uputstva, a onda proveriše usaglašenost satova. Bilo je prilično očigledno šta Don radi; dao je učeniku da sledi dve strane jednakostraničnog trougla i bez sumnje će produžiti trećom da bi se sreo sa njime.
     Pažljivo podesivši kurs, Frenklin pritisnu gas i oseti nalet snage kada torpedo poskoči napred u plavičastu izmaglicu. Ravnomerni nalet vode o njegove delom izložene noge bio je gotovo jedini osećaj brzine; bez štita, bio bi zbrisan za trenutak. S vremena na vreme ugledao bi morsko dno - sivo i bezoblično ovde u kanalu između velikih grebena - a jednom je naleteo na grupu iznenađenih morskih šišmiša koji se preplašeno rasuše na njegov prilazak.
     Prvi put, Frenklin odjednom shvati, bio je sam pod morem, potpuno okružen elementom koji mu je bio novo carstvo. Ovaj ga je držao i štitio - pa ipak, ubio bi ga u roku od dva ili najviše tri minuta ukoliko bi napravio grešku ili bi mu oprema otkazala. To znanje nije ga uznemirilo; imalo je malo protivteže spram njegovog sve većeg samopouzdanja i osećaja gospodarenja koji su mu se povećavali iz dana u dan. Sada je poznavao i razumeo izazov mora i bio je to izazov koji je želeo da prihvati. Uz ubrzano kucanje srca, on shvati da ponovo ima neku svrhu u životu.
     Prvi minut je prošao i on smanji brzinu na četiri čvora okretanjem mlaza unazad. Sada je prešao trećinu milje i bilo je vreme da pođe drugom stranicom trougla, da bi se susreo sa Donom.
     U trenutku kada je okrenuo malu upravljačku palicu nadesno, shvatio je da nešto nije u redu. Torpedo je stao da se valja poput svinje, potpuno van kontrole. On smanji brzinu na nulu i kada mu je sva dinamička sila nestala, vozilo poče veoma lagano da tone prema dnu.
     Frenk je ležao nepokretno na leđima uzjogunjenog paripa i pokušavao da analizira situaciju. Nije bio toliko uzbunjen koliko iznerviran što mu je vežba u navigaciji pokvarena. Nije vredelo zvati Dona, koji bi sada trebalo da je van dometa - ti mali radio-uređaji nisu mogli da uspostave kontakt kroz više od stotinak jardi vode. Šta je bilo najbolje učiniti?
     Hitro, um mu ocrta pomoćne planove delanja i većinu smesta odbaci. Nije bilo ničega što je mogao učiniti da popravi torp, jer sve komande bile su blokirane, a on i tako nije imao alata. Pošto ni krmilo ni horizontalni stabilizator nisu radili, nevolja je bila suštinska, a Frenklin nije video kako je moglo da dođe do tako jednovremenog otkaza.
     Sada se spustio za pedeset stopa i ubrzavao je kako je padao prema dnu. Ravno, peščano morsko dno upravo je izbijalo u vidno polje i na trenutak Frenklin je morao da se bori sa automatskim porivom da pritisne dugme koje će odbaciti rezervoare torpeda i dići ga na površinu. To bi bilo najgore što je mogao da učini, iako je bilo prirodno tražiti vazduh i sunce ako išta pođe kako ne treba pod vodom. Jednom kada se nađe na dnu, imaće vremena da promisli o stvarima, dok bi ga, ukoliko izroni, struja mogla odneti miljama. Bilo je istina da bi stanica ubrzo primila njegove radio-pozive pošto se jednom nađe izvan vode - ali želeo je da se izbavi iz nevolje bez pomoći sa strane.
     Torp se spusti na tle i podiže mali oblak peska koji se ubrzo rasplinuo u slaboj struji. Jedna mala kraja pojavi se niotkuda i zagleda u uljeza osobenim buljavim izrazom. Frenklin nije imao vremena da se brine za posmatrače, već pažljivo iziđe iz vozila i okrenu se prema krmi. Bez peraja, bio je slabo pokretljiv u vodi, ali srećom imao je dovoljno oslonaca da bi se kretao duž torpeda bez teškoća.
     Kao što se Frenklin plašio - ali i dalje nije mogao da objasni - i krmilo i horizontalac beskorisno su visili. Nije bilo nikakvog otpora kada je rukom pokrenuo krilca i on se upita ima li načina na koji bi mogao da popravi spoljašnje komandne kablove i da upravlja torpedom ručno. Imao je nešto najlonskog vlakna i nož u vreći na oprtačima, ali izgledalo je da nema nikakvog ostvarivog načina na koji je mogao da pričvrsti vlakno za glatka, zaobljena krilca.
     Po svemu sudeći, moraće peške kući. To ne bi trebalo da je preteško - mogao je da podesi motor na malu brzinu i da pusti torpedo da ga vuče po dnu dok bi ga on okretao u pravom smeru grubom silom. Bilo bi to nespretno, ali ipak teorijski moguće, a on nije mogao da smisli ništa bolje.
     Bacio je pogled na sat; prošlo je tek nekoliko trenutaka otkako je pokušao da skrene po stranici trougla, tako da još nije kasnio na odredište više od jednog minuta. Don se još neće brinuti, ali neće dugo proći i počeće da traga za izgubljenim učenikom. Možda bi najbolje bilo da ostane tu gde je sve dok se Don ne pojavi, kao što će ovaj učiniti pre ili kasnije...
     U tom trenutku sumnja svanu u Frenklinovom umu i gotovo trenutno pretvori se u punu ubeđenost. On se priseti nekih glasina koje je načuo i seti se da je Donovo ponašanje pre nego što su isplovili bilo - pa, blago podrugljivo, najblaže rečeno, kao da je uživao u nekoj potajnoj šali.
     Dakle, to je bilo to. Torpedo je sabotiran. Verovatno je u tom istom trenutku Don lebdeo tamo negde na granici vidljivosti, čekajući da ustanovi šta će ovaj učiniti i spreman da priskoči ukoliko se nađe u nevolji. Frenklin se brzo obazre po polulopti svog vidnog polja da vidi da li drugi torpedo vreba u izmaglici, ali nije bio iznenađen što od ovoga nije bilo ni traga. Barli je bio previše lukav da bi bio uhvaćen tako lako. To, pomisli Frenklin, menja situaciju u potpunosti. Trebalo je ne samo da se isplete iz nevolje, već, ukoliko je moguće, i da uzvrati Donu.
     Otišao je do upravljačkog položaja i uključio motor. Blag pritisak na gas i torp poče da se nemirno meškolji, dok je mlazni motor iskopavao mećavu peska sa morskog dna. Malo eksperimentisanja pokaza mu da je moguće 'šetati' mašinu, iako je bilo potrebno neprekidno vršiti podešavanje ravnoteže da naprava ne bi počela uspon prema površini ili da se ne bi ukopala u pesak. Biće, pomisli Frenklin, potrebno dugo da bi se stiglo kući na taj način, ali mogao je to učiniti ukoliko nije imao izbora.
     Nije napravio više od desetak koraka i pri tom zadobio pozamašnu pratnju zapanjenih riba, kada mu na pamet pade druga pomisao. Delovala je previše dobro da bi bila istinita, ali ništa ga ne bi koštalo da pokuša. On se pope na torpedo i leže u normalni nagnuti položaj, zatim podesi ravnotežu koliko god je mogao pažljivije tako što je premeštao težinu napred-nazad. Onda zadiže nos prema površini, gurnu ruke u strujnice sa obe strane i pokrenu motor četvrtinom brzine.
     Bilo mu je teško na zglavcima i morao je da reaguje gotovo trenutno da bi zaustavio izvijanje i poigravanje torpeda. Ali uz malo eksperimentisanja, on otkri da može da koristi šake za upravljanje, iako je bilo teško poput vožnje bicikla sa prekrštenim rukama. Pri pet čvorova, površina njegovih ispruženih dlanova bila je upravo dovoljna da mu da mogućnost upravljanja vozilom.
     On se upita da li je iko ikada vozio torpedo na taj način i oseti plimu samozadovoljstva. Radi probe, on diže brzinu na osam čvorova, ali pritisak na zglavcima i podlakticama bio je preveliki, tako da je morao da uspori pre nego što je izgubio kontrolu.
     Nema razloga, reče Frenklin u sebi, da sada ne ode na prvobitno mesto susreta, za slučaju da ga Don tamo čeka. Zakasnio bi otprilike pet minuta, ali to bi bar dokazalo da je u stanju da izvede zadatak i pored prepreka za koje nije bio siguran da su u potpunosti delo ljudskih ruku.
     Dona nije bilo nigde na vidiku kada je stigao i Frenklin pretpostavi šta se dogodilo. Njegova neočekivana pokretljivost iznenadila je Barlija i čuvar ga je izgubio u podmorničkoj izmaglici. Pa, samo neka on traga. Frenklin jednom pozva radiom, da zadovolji formu, ali nije bilo nikakvog odgovora od njegovog tutora. "Idem kući!" povika on vodenom svetu oko sebe; i dalje je bila tišina. Don je verovatno bio udaljen dobrih četvrt milje i provodio sve uznemireniju potragu za izgubljenim učenikom.
     Nije vredelo ostajati ispod površine i povećavati teškoće u navigaciji i upravljanju. Frenklin potera vozilo naviše i otkri da je udaljen manje od hiljadu jardi od pristaništa odeljenja za održavanje. Držeći rep torpa malo teži, a nos podignut, bio je u stanju da klizi po površini poput glisera bez najmanjih nevolja i stigao je kući za pet minuta.
     Čim je torpedo izišao iz antikorozivnog spreja koji je korišćen na svoj opremi posle ronjenja u slanoj vodi, Frenklin se dade na posao na njemu. Kada je skinuo ploču sa upravljačkog odeljka, otkrio je da je zaista posredi bio poseban model. Bez elektronske šeme nije bilo moguće reći šta je tačno radila daljinski upravljana jedinica koju je pronašao, ali nije sumnjao da bi repertoar bio zanimljiv. Svakako je mogla da ugasi motor, odbaci ili poplavi noseće rezervoare i da okrene naopačke komande krme i horizontalca. Frenklin je sumnjao da bi se i kompas i dubinomer mogli sabotirati ukoliko bi to bilo potrebno. Neko je očigledno potrošio poprilično zaljubljene pažnje na pretvaranje ovog torpeda u pogodnog paripa za previše samouverene učenike...
     On vrati ploču i prijavi dežurnom oficiru bezbedan povratak. "Vidljivost je slaba", reče on dovoljno iskreno. "Don i ja izgubili smo jedan drugog tamo, pa sam pomislio da bi bilo bolje da se vratim. Pretpostavljam da će on stići kasnije."
     Došlo je do priličnog iznenađenja u kantini kada se Frenklin pojavio bez instruktora i tiho seo u ugao da čita neki časopis. Četrdeset minuta kasnije, silovito treskanje vratima obznani Donov povratak. Čuvarevo lice bilo je studija olakšanja i zbunjenosti kada se obazro po sobi i opazio nestalog učenika koji ga je pogledao sa najnevinijim izrazom i upitao: "Šta te je zadržalo?"
     Barli se okrenu kolegama i ispruži ruke.
     "Plaćajte, društvo", naredi on.
     Bilo mu je potrebno mnogo da se odluči, ali shvatio je da Frenklin počinje da mu se dopada.

5.

     Dvojica muškaraca naslonjenih na šine oko glavnog bazena akvarijuma nisu izgledali, pomisli Indra dok je koračala putem prema laboratoriji, poput uobičajene ture naučnika u poseti. Sve dok se nije približila i bolje ih pogledala, nije shvatila ko su. Veliki prikan bio je prvi čuvar Barli, tako da je onaj drugi morao biti slavni tajanstveni čovek koga su gurali kroz ubrzani kurs. Čula je kako se zove, ali nije mogla da se seti, jer je nije naročito zanimala delatnost škole za obuku. Kao čisti naučnik, težila je da prezrivo gleda na visoko praktični posao Biroa za kitove - iako bi, da ju je iko otvoreno optužio za takvu intelektualnu snobovštinu, to poricala sa gnušanjem.
     Gotovo da je stigla do njih kada je shvatila da se već upoznala sa nižim čovekom. Što se njega tiče, Frenklin ju je gledao sa blago zbunjenim izrazom tipa 'nismo li se negde već sreli?'
     "Zdravo", reče ona i zaustavi se kraj njih. "Sećaš li me se? Ja sam devojka koja prikuplja ajkule."
     Frenklin se nasmeši i odgovori: "Razume se da se sećam: od onoga mi se još ponekad okrene stomak. Nadam se da si našla mnogo vitamina."
     Pa ipak, sasvim neobično, zbunjeni izraz - toliko tipičan za čoveka koji se napreže da dođe do sećanja koje neće da mu se vrati - i dalje mu je ostajao u očima. Od toga je delovao izgubljeno i ne malo zabrinuto, a Indra zateče sebe kako na to odgovara saosećanjem, što je bilo zabrinjavajuće. Već je nekoliko puta za dlaku izbegla emocionalno vezivanje na ostrvu i ona čvrsto podseti sebe na svoju odluku: 'Ne dok ne odbranim magistarsku tezu...'
     "Znači, poznajete se", reče Don žalosno. "Mogli biste me predstaviti." Don je, zaključi Indra, bio savršeno bezbedan. Smesta će početi da flertuje sa njom, kao svaki čuvar vredan svog poziva. Nije joj to ni najmanje smetalo; iako krupni plavušani lavovskog držanja nisu baš bili njen tip, uvek je bilo laskavo osetiti da izazivaš pometnju, a znala je da tu nema opasnosti od bilo kakvog ozbiljnijeg vezivanja. Sa Frenklinom, međutim, osećala se mnogo manje sigurnom u sebe.
     Ćeretali su prijatno, sa tek malo začikavanja, dok su stajali i gledali kako krupne ribe i pliskavice lagano kruže ovalnim bazenom. Glavni rezervoar laboratorije bio je, zapravo, veštačka laguna koju su plima i oseka punile i praznile dvaput dnevno, uz malu pomoć postrojenja za pumpanje. Prepreke od žičane mreže delile su je u različite odeljke iz kojih su obostrano netrpeljive vrste gladno piljile jedne u druge; mala tigar-ajkula, sa neizbežnom remorom prilepljenom za leđa, patrolirala je podvodnim kavezom, nemoćna da skine oči sa sočnog šnjurca koji je paradirao u neposrednoj blizini. Ali u nekim zabranima razvila su se iznenađujuća drugarstva. Blistavo obojeni rakovi koji su delovali poput prekomerno naraslih škampa našpricanih sprej-bojom gmizali su pred neprekidno razjapljenim čeljustima ogromne i grozne murine. Jato mladih ribica, nalik sardinama koje su pobegle iz konzerve, krstarile su ispred nosa kraje od četvrt tone, koja bi bila u stanju da ih sve zajedno proguta jednim zalogajem.
     Bio je to miran mali svet, toliko različit od bojnog polja na grebenu. Ali kada bi laboratorijsko osoblje slučajno propustilo da održi normalan raspored hranjenja, taj sklad ubrzo bi nestao i u roku od nekoliko sati populacija bazena počela bi katastrofalno da opada.
     Don je najviše pričao: izgledalo je da je zaboravio da je doveo Frenklina u veliku biblioteku laboratorije da vidi neke filmove o prepoznavanju kitova. Očigledno je pokušavao da ostavi utisak na Indru i bio je sasvim nesvestan da je ova u potpunosti gledala kroz njega. Sa druge strane, Frenklin je očigledno video obe strane igre koja ga je blago zabavljala. Jednom ga Indra pogleda u oči dok je Don i dalje držao predavanje o životu i teškoćama prosečnog čuvara i oni izmeniše osmehe dvoje ljudi koji dele istu zabavnu tajnu. Upravo u tom trenutku Indra zaključi da, na kraju krajeva, njena magistratura možda i nije najbitnija stvar na svetu. I dalje je bila odlučna da se ne upetlja - ali morala je da sazna više o Frenklinu. Kako mu beše ime? Volter. Nije joj bilo baš od omiljenih, ali moći će da prođe.
     U smirenoj samouverenosti da je opustošio još jedno prijemčivo žensko srce, Don je bio potpuno nesvestan podstruja osećanja koje su tekle oko njega, a ipak ga ostavljale u potpunosti nedirnutim. Kada je iznenada shvatio da dvadeset minuta kasne na svoj termin u projekcionoj dvorani, on poče da se pretvara da krivi Frenklina, koji prihvati prekor na dobroćudni, ali blago rasejani način. Tokom ostatka prepodneva, zaista, Frenklin je bio prilično daleko od svojih studija; ali Don nije ništa primetio.
     Prvi deo kursa bio je sada bukvalno okončan; Frenklin je naučio osnovne mehanizme čuvarskog poziva i sada mu je bilo potrebno iskustvo koje će samo vreme doneti. U gotovo svakom pogledu prevazišao je Barlijeve nade, delom zbog prvobitne naučne spreme, delom zahvaljujući urođenoj inteligenciji. Pa ipak, bilo je u tome još nečega; Frenklin je imao pogon i odlučnost koji su ponekad bili zastrašujući. Kao da je uspeh tog kursa za njega bio stvar života ili smrti. Istina, sporo je počeo; prvih nekoliko dana bio je turoban i delovao je gotovo nezainteresovano za novi poziv. Onda je oživeo, kao da se probudio pred čudom i izazovom - beskrajnim mogućnostima elementa kojim je pokušavao da ovlada. Iako se Don nije mnogo predavao takvim zamislima, delovalo mu je da je Frenklin poput čoveka koji se budi iz dugog i nemirnog sna.
     Prava proba bila je kada su prvi put otišli pod vodu sa torpedima. Frenklin možda više nikada neće koristiti torpedo - izuzev za zabavu - tokom čitave karijere; bile su to u potpunosti jedinice za plitku vodu, sazdane za posao vrlo malog dometa, a kao čuvar, Frenklin će provoditi sve vreme posla na udobnom i suvom iza zaštitnih zidova podmornice. Ali ukoliko čovek nije bio opušten i samouveren - premda ne previše samouveren - kada se u stvarnosti uroni pod vodu, služba mu nije ništa vredela, koliko god bio kvalifikovan u drugim pogledima.
     Frenklin je prošao, uz zadovoljavajuće bezbednosne margine, i testove dekompresije, CO 2 i azotne narkoze. Barli ga je stavio u 'sobu za mučenje' stanice, gde su lekari polako povećavali pritisak vazduha i poveli ga na simulirano ronjenje. Bio je savršeno normalan do 150 stopa; posle toga mentalne reakcije postale su mu usporene i nije uspeo da izvodi prosto sabiranje kada su mu ga zadali preko interkoma. Na 300 stopa delovao je blago pijano i počeo je da izvaljuje viceve koji su ga terale u suze bespomoćnog smeha, ali koji onima napolju nisu bili baš nimalo smešni - a sramotno isto delovali su i Frenklinu kada su mu kasnije pustili snimak. Na tri stotine pedeset stopa i dalje je delovao svesno, ali odbijao je da reaguje na Donov glas, čak i kada je ovaj počeo da urla grozne uvrede. A na 400 stopa u potpunosti je izgubio svest, pa su ga lagano vratili u normalu.
     Iako nikada neće imati priliku da ih upotrebi, oprobali su ga i sa naročitim mešavinama za disanje koje omogućuju čoveku da ostane svestan i aktivan do daleko većih dubina. Kada bude pošao na duboka ronjenja, on neće nositi podvodnu opremu za disanje, već će udobno sedeti u podmornici i udisati normalan vazduh pri normalnom pritisku. Ali čuvar je morao da bude katica za sve i nikada nije znao kakvu opremu će morati da nosi u slučaju vanrednog stanja.
     Barli se više nije plašio - kao nekad - pomisli da deli dvosedu podmornicu sa Frenklinom. I pored uzdržljivosti ovoga i tajne koja ga je još okruživala, sada su bili partneri i znali su kako da rade zajedno. Nisu još postali prijatelji, ali stigli su do stanja koje se moglo opisati kao popustljivo uvažavanje.
     Na prvom izlasku podmornicom držali su se plitkih voda između grebena Velike prepreke i kopna, dok se Frenklin upoznavao sa komandama i pre svega sa instrumentima za navigaciju. Ukoliko si u stanju da upravljaš podmornicom ovde, rekao je Don, u ovom lavirintu grebena i ostrva, onda možeš da upravljaš njom svuda. Osim jednog pokušaja da navali na ostrvo Masterhed pri brzini od šezdeset čvorova, Frenklin se pokazao sasvim valjano. Prsti su počeli da mu se kreću po složenoj upravljačkoj tabli sa pažljivom tačnošću koja će se, Don je znao, uskoro razviti u automatsku veštinu. Njegovo pregledanje mnogih brojača i ekrana pokazivača uskoro će biti nesvesno, tako da čak neće ni primetiti da ih je video - sve dok mu nešto ne prizove pažnju.
     Don je davao Frenklinu sve složenije zadatke, kao što je nalaženje malo verovatnih kurseva čistim nagađanjem i potom proveravanje položaja na mreži sonara da bi video gde je stvarno dospeo. Tek kada je postao sasvim siguran u Frenklinovu veštinu upravljanjem podmornicom, zašli su u duboke vode iza ivice kontinentalne ploče.
     Upravljanje izviđačkom podmornicom bilo je tek početak; čovek je morao da nauči da vidi i oseća svojim čulima, da tumači sve oblike informacija prikazane po upravljačkoj tabli na mnogim instrumentima koji su neprekidno sondirali podvodni svet. Zvučna čula bila su, možda, najbitnija. U potpunom mraku, ili u sasvim zamućenoj vodi, mogla su da opaze sve prepreke do dometa od deset milja, sa velikom tačnošću i srazmerno mnogo pojedinosti. Bila su u stanju da pokažu obrise okeanskog dna ili da sa jednakom lakoćom opaze svaku ribu veću od dve ili tri stope koja bi prišla na pola milje. Kitove i veće morske životinje mogla su da opaze smesta sve do izuzetno velikih daljina i da im odrede mesto sa ogromnom tačnošću.
     Vidljiva svetlost imala je ograničeniju ulogu. Ponekad, u dubokim okeanskim vodama daleko od večne kiše mulja koja pada sa ivica kontinenata, bilo je moguće videti do dubine od čak dve stotine stopa - ali to je bilo retko. U plitkim obalskim vodama, televizijsko oko retko je moglo da zaviri dublje od pedeset stopa, ali unutar svog opsega davalo je rezoluciju sa kojom se nisu mogla uporediti druga čula podmronice.
     Pa ipak, podmornice nisu imale zadatak samo da vide i osete; morale su i da delaju. Frenklin će morati da nauči rukovanje čitavim arsenalom alatki i oružja: sa bušilicama za prikupljanje uzoraka morskog dna, meračima za proveru delotvornosti ograda, napravama za sakupljanje, obeleživačima za bezbolno označavanje kitova koji odbijaju saradnju, elektronskim sondama za obeshrabrivanje podmorskih životinja koje su postale previše radoznale - i, najređe korišćenim od svih, majušnim torpedima i otrovnim iglama koje su u roku od nekoliko sekundi mogli ubiti i najmoćnija morska stvorenja.
     Tokom svakodnevnih krstarenja daleko po Pacifiku, Frenklin je naučio da koristi alatke svog novog zanimanja. Ponekad su prolazili kroz ograde i Frenklinu se činilo da može da oseti njihovo večno prodorno pištanje u samim kostima. Sada su se pružale na pola puta oko sveta, a njihove uske lepeze zračenja dosezale su površinu sa duboko potopljenih generatora.
     Šta bi, pitao se Frenklin, ranija doba mislila o ovom? U nekim pogledima to je delovalo kao najveći i najdrskiji od svih čovekovih poduhvata. More, koje je nametalo volju čoveku od samog početka vremena, najzad je bilo pokoreno. Čak ni osvajanje svemira nije predstavljalo veću pobedu od ovoga.
     Pa ipak - bila je to pobeda koja nikada nije mogla biti konačna. More će strpljivo čekati i svake godine uzimaće žrtve. Postojala je posmrtna lista koju je Frenklin nakratko pogledao tokom posete glavnom uredu. Već je nosila mnogo imena, a bilo je mesta za još više.
     Frenklin se lagano upoznavao sa morem, kao što to moraju da učine svi koji se njime bave. Iako je imao malo vremena za čitanje koje nije bilo vezano za struku, zaronio je u Mobi Dika koga su napola šaljivo, a napola ozbiljno nazivali biblijom Biroa za kitove. Veći njegov deo delovao mu je zamorno i toliko daleko od sveta u kome je živeo da nije nosio nikakav značaj. Pa ipak, povremeno je Melvilovo arhaično, sonorno štivo diralo jednu žicu u njegovom umu i pružalo mu priliku da pobliže upozna okean koga će i on morati da nauči da voli i mrzi.
     Ali Don Barli nije uopšte cenio Mobi Dika i često je ismevao one koji su ga stalno navodili.
     "Mogli bismo mi da pokažemo Melvilu stvar ili dve!" primetio je on jednom Frenklinu vrlo patronizirajućim glasom.
     "Razume se da bismo mogli", odgovori Frenklin. "Ali da li bi ti imao hrabrosti da zabiješ harpun u ulješuru iz otvorenog čamca?"
     Don ništa nije odgovorio. Bio je dovoljno iskren da prizna da ne zna odgovor.
     Pa ipak, odgovoru na jedno pitanje sada se sasvim primakao. Dok je gledao kako Frenklin uči nove veštine brzinom koja ga je bez sumnje mogla učiniti prvim čuvarem za ne više od četiri do pet godina, ustanovio je sa potpunom sigurnošću koje je bilo prethodno zanimanje njegovog učenika. Ukoliko on želi da to drži kao tajnu, to je bila njegova stvar. Dona je malo boleo takav nedostatak poverenja; ali pre ili kasnije, govorio je on sebi, Frenklin će mu se poveriti.
     Pa ipak, Don nije bio onaj koji će prvi saznati istinu. Najčistijim slučajem, bila je to Indra.

6.

     Sada su se viđali najmanje jednom dnevno u kantini, iako Frenklin još nije učinio neopozivi potez, gotovo bez presedana, da ode od svog stola do onog za kojim je ručavalo istraživačko osoblje. To bi bila vatrena izjava koja bi naterala sve jezike na ostrvu da srećno prorade, a u svakom slučaju ne bi bila opravdana okolnostima. Što se Indre i Frenklina ticalo, ona toliko zloupotrebljavana fraza 'samo smo prijatelji' i dalje je bila savršeno istinita.
     Pa ipak, bilo je istina i da su jedno drugom postali vrlo dragi, kao i da su gotovo svi osim Dona bili svesni toga. Nekoliko koleginica reklo je Indri uz uvažavanje: "Topiš ledeni breg" - i taj joj je kompliment laskao. Nekolicina ljudi koji su dovoljno dobro znali Frenklina da bi se začikavali sa njim upozoravajuće su mu pominjali Dona, ističući da prvi čuvari moraju da sačuvaju ugled. Frenklinova reakcija bila je donekle usiljeni smešak što je skrivao osećanja koja ni sam nije bio u stanju da potpuno rastumači.
     Usamljenost, potreba bega od sećanja, sigurnosni ventil da ga čuva od pritiska pod kojim je radio - ti činioci bili su bar toliko bitni koliko i normalna osećanja ma kog muškarca prema devojci privlačnoj poput Indre. Da li će im se druženje razviti u nešto ozbiljnije, on nije znao. Nije čak bio siguran ni da li želi da do toga dođe.
     Ni Indra nije bila sigurna u to, iako joj je stara rešenost slabila. Ponekad je uživala u maštanjima u kojima joj je karijera u priličnoj meri zauzimala podređeno mesto. Jednog dana, razume se, udaće se, a čovek koga će odabrati biće veoma sličan Frenklinu. Ali da bi to mogao da bude baš Frenklin, to je bila pomisao od koje je još uzmicala.
     Jedna od nevolja sa romansama na Ostrvu Čaplje ogledala se u tome da je tu bilo previše ljudi na premalo mesta. Čak i onaj deo koji je preostao od prvobitne šume nije bio dovoljan za skrivanje. Noću, ako bi neko počeo da luta njenim puteljcima i sporednim prolazima, sa baterijskom lampom da bi izbegao niske grane, morao je da ima puno obzira sa snopom. Čovek je lako dolazio u priliku da otkrije kako su mu najomiljenija mesta već zauzeta, što je umelo da bude vrlo neugodno ukoliko nije bilo moguće da se ode igde drugde.
     Ali srećni naučnici u istraživačkoj stanici imali su dragoceno mesto za bekstvo. Sva velika površinska vozila i sve podvodne naprave pripadali su upravi, iako su neka od njih stavljena na raspolaganje laboratoriji za službeni posao. Ali zgodnim istorijskim slučajem, laboratorija je imala majušnu privatnu flotu koja se sastojala od jednog motornjaka i dva katamarana. Niko nije bio siguran ko je bio vlasnik ovih drugih i bilo je primetno da su se uvek nalazili na moru kada su stizali popisivači za godišnji inventar.
     Mali katovi radili su veliki deo posla za laboratoriju, jer su tonuli u vodu samo šest inča, tako da su mogli da se bezbedno kreću preko grebena, izuzev tokom oseke. Uz jači vetar u leđa mogli su da sa lakoćom dostignu brzinu od dvadeset čvorova na sat i često su se organizovale trke između dva čamca. Kada nisu bili korišćeni za drugi posao, naučnici su na njima jedrili do susednih grebena i ostrva da bi ostavili utisak na prijatelje - obično suprotnog pola - svojom veštinom moreplovaca.
     Bilo je pomalo iznenađujuće da su se ti brodići i posada uvek bezbedno vraćali sa takvih pohoda. Jedine žrtve bile su moralne prirode; jedan prvi čuvar sa mnogo godina iskustva morao je biti iznet iz čamca posle krstarenja i zakleo se da ga ništa više nikada neće naterati da ponovo putuje po površini mora.
     Kada je Indra upitala Frenklina da li bi možda voleo da otplovi do ostrva Masterhed, on je smesta prihvatio. Onda je oprezno rekao: "A ko će da upravlja čamcem?"
     Indra je delovala povređeno.
     "Ja ću, razume se", odgovorila je. "Radila sam to desetak puta." Izgledalo je da napola očekuje da on posumnja u njenu sposobnost, ali Frenklin je bio dovoljno pametan da to ne učini. Indra je, to je već otkrio, bila vrlo tvrdoglava devojka - možda previše tvrdoglava. Ukoliko je rekla da može da uradi posao, onda nema druge.
     Ali postojala je još jedna stvar koju je trebalo srediti. Katamarani primaju četiri osobe; ko će biti drugo dvoje?
     Ni Indra ni Frenklin nisu, zapravo, glasno izrekli konačnu odluku. Ova je visila u vazduhu dok su raspravljali o različitim mogućim pratiocima, počev od Dona i prelazeći po listi Indrinih prijateljica iz laboratorije. Najzad razgovor zamre u jednu od onih tajanstvenih pauza koje se ponekad dešavaju čak i u sobi punoj raspričanih ljudi.
     U nagloj tišini, oboje shvatiše da ono drugo misli istu misao i to je počelo novu fazu u njihovom odnosu. Neće povesti nikoga sa sobom do Masterheda; prvi put imaće samoću koja ovda nikada nije bila moguća. Da to može voditi samo do jednog logičnog zaključka odbijali su da priznaju, čak i sami, jer ljudski um ima izuzetnu sposobnost samozavaravanja.
     Popodne je poprilično odmaklo pre nego što su bili u stanju da obave sve pripreme i pobegnu. Frenklin je osećao priličnu krivicu zbog Dona i pitao se kako će ovaj reagovati kada otkrije šta se dogodilo. Verovatno će biti preneražen, ali on nije bio od onih što vole da pamte i primiće stvar kao muškarac.
     Indra je mislila na sve. Hrana, piće, losion za sunčanje, peškiri - nije propustila ništa što bi moglo zatrebati jednom takvom pohodu. Njena temeljitost ostavila je na Frenklina dubok utisak i vrlo ga je zabavljalo kada je zatekao sebe da razmišlja o tome da bi tako sposobna žena bila vrlo korisna po kući. Onda je žurno podsetio sebe da su previše delotvorne žene retko srećne ukoliko ne vode živote muževa u istoj meri u kojoj i sopstvene.
     Sa kopna je duvao ravnomeran vetar i kat se odbijao od talasa poput živog stvorenja. Frenklin nikada nije bio u čamcu na jedra i otkrio je da je to uzbudljivo iskustvo. Ležao je zavaljen na pohabanom, ali udobnom jastuku otvorene kabine, dok je Ostrvo Čaplje nestajalo u daljini zapanjujućom brzinom. Opuštalo ga je da posmatra kako dvostruki, kremasti tragovi obeležavaju njihov prolazak preko mora i da miluje pogledom nabrekle, silinom ispunjene obline jedara. Uz blago i prolazno žaljenje, Frenklin požele da su sve čovekove mašine jednostavne i delotvorne poput ove. Kakav je kontrast bilo ovo plovilo prema pretrpanoj složenosti podmornica čije je upravljanje sada učio! Misao brzo prođe; postojali su neki zadaci koji se nisu mogli obaviti jednostavnim sredstvima, a čovek mora prihvatati činjenice bez žaljenja.
     Sa leve strane sada su obilazili dugački niz zaobljenih koralnih gromada koje su vekovi oluja odbacili uz ivicu grebena Vistari. Talasi su se razbijali o potopljene grudobrane nesmanjenom i upornom žestinom koja nikada nije ostavila na Frenklina toliki utisak kao sada. Često ih je viđao ranije - ali nikada iz tolike blizine, sa toliko krhkog plovila.
     Uzavrela granica grebena ostade po strani; sada je trebalo samo da čekaju dok ih vetrovi ne donesu do odredišta. Čak i da vetar prestane - što je bilo malo verovatno - i dalje su mogli da nastave put malim pomoćnim hidromlaznim motorom, iako bi ovaj bio upotrebljen tek kao poslednje sredstvo. Predstavljalo je stvar časti vratiti se sa punim rezervoarom.
     Iako su sada bili zajedno i sami gotovo prvi put otkako su se upoznali, ni Frenklin ni Indra nisu osećali nikakvu potrebu za razgovorom. Kao da se između njih začela neka nema veza koju nisu želeli da prekinu rečima, zadovoljni time što dele mir i divotu otvorenog mora i otvorenog neba. Bili su zatvoreni između dve polulopte plavetnila bez ijedne mrlje, sastavljene u celinu magličastom ivicom obzorja, i ništa drugo nije preostalo na svetu. Čak i vreme kao da je posustalo i zaustavilo se; Frenklin oseti da bi mogao da leži tu zauvek, opušten u blagim pokretima čamca dok je ovaj bez napora klizio preko talasa.
     Uskoro, niski, tamni oblak poče da se pomalja ispred njih, a onda se otkri kao ostrvo posuto stablima sa uskom peščanom obalom i neizbežnim grebenom koji ju je okruživao. Indra se pokrenu i ponovo poče da pokazuje aktivno zanimanje za navigaciju, dok je Frenklin prilično bojažljivo posmatrao zapenjene talase koji kao da su okruživali ostrvo u neprekidnoj traci.
     "Kako ćemo da uđemo?" upita on.
     "Sa strane u zavetrinu; tamo neće biti talasa, a plima bi trebalo da je dovoljno visoka da nas pusti da pređemo preko grebena. Ukoliko nije, uvek možemo da se usidrimo i odemo peške do obale."
     Frenklin baš nije bio mnogo srećan zbog tako nemarnog pristupa onome što je delovalo kao ozbiljan problem i samo je mogao da se nada da Indra zaista zna šta radi. Ukoliko je napravila grešku, onda bi pred sobom mogli imati neprijatno, iako ne preterano opasno plivanje, posle koga bi sledilo dugo čekanje na sramno spasenje da neko dođe iz laboratorije i potraži ih.
     Ili je bilo lakše nego što je izgledalo zaplašenom novajliji, ili je Indrino pomorsko znanje bilo visoke klase. Zaokrenuli su na pola puta oko ostrva dok nisu stigli do mesta gde se divlje penušanje smanjivalo do nekolicine povelikih talasa. Indra onda okrenu provu kata prema zemlji i pođe pravo ka obali.
     Nije bilo zvukova grebanja korala ili prskanja plastike. Poput ptice, katamaran ulete unutra preko uske ivice grebena, sada jasno vidljivog odmah ispod ustalasane i nemirne vode. Ovaj pređe povrh opasne zone, obrevši se nad mirnom površinom lagune, i naizgled kao da je dobijao na brzini dok se primicao plaži. Nekoliko sekundi pre sudara, Indra okrenu glavno jedro. Uz meki udar, plovilo nalete na pesak i nasuka se na blagu padinu, zaustavivši se sa više od polovine dužine izvan linije vode.
     "Evo nas", reče Indra. "Nenaseljeno koralno ostrvo, komada jedan, u ispravnom stanju." Delovala je opuštenije i veselije nego što ju je Frenklin ikada video; on shvati da je i ona, takođe, radila pod pritiskom i da joj je bilo drago da pobegne od dnevne rutine na nekoliko sati. Ili ju je to podsticajno dejstvo njegovog društva pretvorilo iz ozbiljne studentkinje u razdraganu devojku? Šta god bilo objašnjenje, promena mu se dopadala.
     Oni iziđoše iz čamca i prenesoše opremu uz obalu do senke kokosovih palmi, koje su na ta ostrva donete tek tokom poslednjeg veka da bi uputile izazov prevlasti pizonije i pandanusa vretenastog korena. Izgledalo je da je ovde nedavno bio još neko, jer neobični tragovi koje kao da je napravio omanji guseničar izlazili su iz vode i nestajali u unutrašnjosti kopna. Oni bi bili potpuno zbunjujući svakome ko nije znao da velike kornjače izlaze na obalu da polažu jaja.
     Čim je kat osiguran, Frenklin i Indra pošli su na istraživačku turu. Bilo je istina da je jedno koralno ostrvo gotovo u potpunosti nalik drugom; isti lik ponavljao se u beskraj, sa malo varijacija. Pa ipak, čak i kada je čovek bio svestan toga i ako je već kročio na desetak takvih ostrva, svako novo ipak je predstavljalo sveži izazov koji je trebalo prihvatiti.
     Pošli su ukrug oko svog malog sveta, koračajući uskim pojasom peska između šume i mora. Ponekad, kada bi naišli na čistinu, nakratko bi zašli u unutrašnjost ostrva, namerno se trudeći da se izgube u isprepletanom drveću kako bi mogli da se pretvaraju da su u srcu Afrike, a ne, u najboljem slučaju, stotinak jardi od mora.
     Jednom su se zaustavili da kopaju rukama na mestu gde su se tragovi kornjače završavali na zaravnjenoj peščanoj dini. Odustali su kada su dospeli do dubine od dve stope, a od kožastih, mekih jaja i dalje nije bilo ni traga. Majka-kornjača, ozbiljno su zaključili, mora da je pravila lažne tragove da bi prevarila neprijatelje. Sledećih deset minuta razrađivali su tu pretpostavku u zapanjujuću tezu o inteligenciji gmizavaca koja bi, daleko od toga da zadobije Indri nove kvalifikacije, bez sumnje koštala ovu titule koju je već posedovala.
     Neizbežno je došlo vreme kada se, pošto su jedno drugom pomagali preko pojasa neravnog korala, njihove ruke nisu razdvojile, iako je staza ponovo postala ravna. Dok su koračali u tišini zajedničkog zadovoljstva, nijedno od njih nije govorilo, pa ipak su bili svesni prisustva onog drugog više nego ikada ranije.
     Pri lenjom koraku, uz zastajkivanje svaki put kada bi zaželeli da istraže neku neobičnost biljnog ili životinjskog sveta, bilo im je potrebno skoro dva sata da obiđu malo ostrvo. Do trenutka kada su stigli do kata već su ogladneli i Frenklin poče da raspakuje korpu sa hranom uz neskrivenu želju, dok se Indra uposlila oko pećnice.
     "Sada ću da ti skuvam kotlić pravog australijskog čaja", reče ona.
     Frenklin joj uputi onaj iskrivljeni, ćudljivi osmeh koji je smatrala toliko privlačnim.
     "To teško da bi za mene bila novost", reče on. "Na kraju krajeva, ovde sam rođen."
     Upiljila se u njega sa zapanjenošću koja se postepeno pretvorila u očajanje. "Pa, mogao si da mi kažeš!" reče ona. "Zapravo, mislim da je stvarno..." Onda se zaustavila, kao svesnim naporom volje i ostavila nedovršenu rešenicvu da visi u vazduhu. Frenklin ju je bez teškoća završio. Nameravala je da kaže: "Stvarno je čas da mi ispričaš nešto o sebi i ostaviš se tog luckastog ćutanja."
     Od istine neizgovorene optužbe zarumeneo se i na trenutak deo njegove nehajne sreće - prve koju je iskusio u toliko meseci - kao da je nestao. Onda mu na pamet pade misao sa kojom se nikada pre nije suočio, jer da je to učinio, možda bi ugrozio prijateljstvo sa Indrom. Bila je naučnica i žena, prema tome dvostruko radoznala. Zbog čega mu nikada nije postavila pitanje o prošlom životu? Moglo je postojati samo jedno objašnjenje. Dr Majers, koji ga je nenametljivo posmatrao i pored šaljivog pretvaranja da ne čini ništa slično, mora da je razgovarao sa njom.
     Još malo njegovog zadovoljstva nestade kada je shvatio da Indra mora da oseća sažaljenje prema njemu i sigurno se pita, poput svih ostalih, šta mu se tačno dogodilo. Neće, rekao je on sebi gorko, prihvatiti ljubav zasnovanu na sažaljenju.
     Indra je izgleda bila nesvesna njegovog iznenadnog turobnog ćutanja i sukoba koji mu je sada uznemiravao um. Bila je uposlena punjenjem male pećnice donekle primitivnom metodom koja je obuhvatala točenje goriva iz rezervoara hidromlaznjaka, a Frenklina su toliko zabavljale greške koje je neprekidno ponavljala na isti način da je zaboravio svoju trenutnu ozlojeđenost. Kada je najzad uspela da potpali peć, oni legoše ispod palmi, žvaćući sendviče i čekajući da provri voda. Sunce se već poprilično spustilo na nebu i Frenklin shvati da se verovatno neće vratiti na Ostrvo Čaplje dok dobrano ne bude pala noć. Međutim, neće biti mračno, jer Mesec je bio gotovo pun, tako da čak i bez pomoći lokalnih svetionika putovanje kući neće predstavljati teškoću.
     Čaj iz kotlića bio je izvrstan, iako bez sumnje odveć malokrvan za svakog starovremenskog putujućeg radnika. Vrlo delotvorno je sprao ostatke njihove hrane i kada su se opustili sa uzdasima zadovoljstva, ruke im se ponovo nađoše. Sada bi, pomisli Frenklin, trebalo da budem savršeno zadovoljan. Ali znao je da nije; nešto što nije umeo da uobliči brinulo ga je.
     Nemir mu je neprekidno rastao tokom poslednjih nekoliko minuta, ali pokušao je da ne obraća pažnju na njega i da ga silom odagna u pozadinu uma. Znao je da je u potpunosti smešno i nerazumno očekivati ikakvu opasnost ovde, na ovom praznom i mirnom ostrvu. Pa ipak, mala zvona za upozoravanje odjeknula su duboko u lavirintima njegovog mozga, a on nije bio u stanju da razume njihove signale.
     Indrino nemarno pitanje stiglo je kao dobrodošlo skretanje pažnje. Piljila je napeto u zapadno nebo, očigledno u potrazi za nečim.
     "Da li je stvarno istina, Voltere", upita ona, "da ukoliko znaš kuda da gledaš, možeš videti Veneru i usred dana? Bila je toliko blistava posle zalaska Sunca prošle noći da sam gotovo mogla da poverujem u to."
     "Savršeno je istina", odgovori Frenklin. "U stvari, nije čak ni teško. Veliki problem je da joj najpre odrediš položaj; jednom kada to uradiš, sasvim ju je lako videti."
     On se odiže o stablo palme, zakloni oči od bleska Sunca u zalasku i poče da pretražuje zapadno nebo sa malo nade da će otkriti varljivu srebrnu tačkicu za koju je znao da tamo sija. Primetio je da Venera dominira večernjim nebom tokom poslednjih nekoliko nedelja, ali bilo je teško proceniti koliko je daleko od Sunca kada su oboje istovremeno iznad obzorja.
     Iznenada - neočekivano - oči mu uhvatiše i zadržaše usamljenu srebrnu zvezdu koja je počivala spram mlečnog plavila neba. "Našao sam je!" uzviknu on i diže ruku da pokaže. Indra je žmirkala u njenom smeru, ali najpre nije videla ništa."
     "Imaš ti tačkice ispred očiju", začikavala ga je.
     "Ne - ne priviđaju mi se stvari. Samo gledaj", odgovori Frenklin, očiju i dalje usredsređenih na zvezdu bez dimenzija za koju bi znao da bi je izgubio kada bi skrenuo pogled sa nje makar na sekundu.
     "Ali Venera ne može da bude tamo", pobuni se Indra. "To je predaleko prema severu."
     U jednom jedinom, mučnom trenutku Frenklin shvati da je ona u pravu. Ukoliko je imalo sumnjao, sada je mogao da vidi kako se zvezda koju je posmatrao brzo kreće preko neba, diže se sa zapada i na taj način prkosi zakonima koji su upravljali svim drugim nebeskim telima.
     Gledao je svemirsku stanicu, najveći od svih satelita koji su sada kružili oko Zemlje, dok je ova jurila po svojoj orbiti na visini od hiljadu milja. On pokuša da okrene pogled, da prekine hipnotički uticaj te zvezde bez treptanja, napravljene čovekovom rukom. Kao da je balansirao na ivici ponora; užas pred tim beskrajnim, neutabanim prazninama između svetova poče da mu osvaja um i da vlada njime, da preti samim temeljima njegove normalnosti.
     Dobio bi tu bitku, samo malo potresen, da nije bilo drugog udesa sudbine. Uz eksplozivnu naglost kojom sećanje ponekad popušta pred upornim ispitivanjem, on shvati šta ga je to brinulo tokom poslednjih par minuta. Bio je to miris goriva koje je Indra pretakala iz hidromlaznjaka - nepogrešivi, blago aromatični vonj sintena. A iza tog prepoznavanja žestoko je nagrnulo sećanje gde se poslednji put sreo sa tim odveć dobro poznatim mirisom.
     Sinten - najpre razvijen kao pogonsko gorivo za rakete - sada napušteno poput svih ostalih hemijskih goriva, izuzev za primene male snage, kao što je pogon svemirskih odela.
     Svemirskih odela.
     Bilo je to previše; dvostruki napad porazio ga je. I vid i čulo mirisa izdali su ga u istom trenutku. U roku od nekoliko sekundi, strpljivo dizane brane koje su mu sada štitile um padoše pred rastućom plimom užasa.
     Osećao je kako se Zemlja pod njim vrtoglavo okreće kroz svemir. Kao da se vrtela sve brže i brže na svojoj osi, pokušavajući da ga zbaci poput kamena iz praćke čistom brzinom rotacije. Uz prigušeni krik, on se prevrnu na stomak, zabi lice u pesak i očajnički se uhvati grubog stabla palme. To mu nije pružalo utehu; beskonačni pad ponovo je počinjao... Glavni inženjer Frenklin, zamenik komandanta na Arkturusu, opet je bio u svemiru, na početku noćne more za koju se nadao i molio da nikada više neće morati da je doživi.

7.

     U prvom šoku zapanjenog iznenađenja, Indra je samo budalasto sedela zagledana u Frenklina dok je ovaj puzao po pesku i plakao poput deteta slomljenog srca. Onda joj samilost i zdrav razum rekoše šta da učini; brzo mu je prišla i obgrlila mu drhtava ramena.
     "Voltere!" viknula je. "Sve je u redu - ničeg ne treba da se plašiš!"
     Reči su joj delovale ravno i glupo još dok ih je izgovarala, ali bile su najbolje što je imala da ponudi. Frenklin kao da je nije čuo; i dalje je nekontrolisano drhtao, i dalje pokušavajući da obgrli drvo sa očajničkom odlučnošću. Bilo je tužno videti čoveka svedenog na takvo stanje očajničkog straha, toliko lišenog sveg dostojanstva i ponosa. Dok je Indra čučala iznad njega, ona shvati da je između jecaja dozivao ime - i čak i u takvom trenutku nije mogla da potisne ubod ljubomore. Jer bilo je to ime žene; ponovo i ponovo, glasom toliko tihim da je bio jedva čujan, Frenklin je šaptao: "Irena!" - a onda bi se zgrčio u novom naletu plača.
     Bilo je to nešto što je prevazilazilo Indrino površno poznavanje medicine. Oklevala je na trenutak, a onda je pojurila do katamarana i otvorila njegov komplet za prvu pomoć. Ovaj je sadržavao bočicu moćnih kapsula protiv bola, upadljivo označenih sa UZIMATI SAMO PO JEDNU i uz nešto teškoća uspe da silom ugura jednu u Frenklinova usta. Onda ga je držala u naručju dok su se drhtaji postepeno smanjivali, a silovitost napada nestajala.
     Teško je povući ma kakvu crtu između saosećanja i ljubavi. Ukoliko takva podela postoji, Indra ju je prešla tokom tog nemog bdenja. Frenklinov gubitak muškosti nije je izgledao odvratan; shvatila je da u prošlosti mora da mu se dogodilo nešto zaista užasno što ga je dovelo u takvo stanje. Šta god to bilo, njena budućnost neće biti potpuna ukoliko mu ne bude pomogla da se bori protiv toga.
     Frenklin se najzad utiša, iako je očigledno još bio pri svesti. Nije se opirao kada ga je okrenula tako da mu lice više nije bilo napola zariveno u pesak, a i popustio je mahniti stisak na drvetu. Ali oči su mu bile prazne, a usta su mu se i dalje nemo micala, iako iz njih nisu izlazile reči.
     "Idemo kući", prošapta Indra, kao da umiruje preplašeno dete. "Hajde - sada je sve u redu."
     Pomogla mu je da se digne na noge i on ustade bez otpora. Čak joj je i pomagao, na mehanički način, da zapakuje opremu i da odgurne katamaran sa plaže. Ponovo je delovao gotovo normalno, osim što nije hteo da govori, dok mu je u očima bila tuga od koje se Indrino srce cepalo.
     Napustili su ostrvo razapetog jedra i uključenog motora, jer je Indra bila rešena da ne gube vreme. Čak ni tada nije joj palo na pamet da bi mogla da bude u ličnoj opasnosti, udaljena toliko milja od bilo kakve pomoći, sa čovekom koji je možda bio lud. Jedino se brinula da vrati Frenklina do medicinske pomoći što brže može.
     Svetlo je brzo nestajalo; Sunce je već dotaklo obzorje i tama se prikupljala na istoku. Svetionici na kopnu i po okolnim ostrvima počeše, jedan po jedan, da oživljavaju. A blistavija od ijednog od njih, tamo na zapadu počivala je Venera, koja je nekako izazvala čitavu nevolju...
     Frenklin najzad prozbori; reči su mu bile napregnute ali savršeno razumne.
     "Veoma mi je žao zbog ovoga, Indra", reče on. "Bojim se da sam ti pokvario putovanje."
     "Nemoj da si lud", odgovori ona. "Nije bila tvoja greška. Samo polako - ne govori osim ukoliko to ne želiš." On se povuče u ćutanje i nije govorio tokom ostatka puta. Kada je Indra posegla da ga ponovo uhvati za ruku, on se ukoči odbrambeno na način koji je govorio, iako je nije, zapravo, odbacio, da bi više voleo kada takvog dodira ne bi bilo. Osetila se povređeno, ali poslušala je neizgovoreni zahtev. U svakom slučaju, bila je dovoljno zauzeta odabiranjem svetionika dok se bavila nezgodnim provlačenjem između grebenova.
     Nije nameravala da se toliko zadrže, iako je izlazeći Mesec sada preplavljao more svetlošću. Vetar je postao svežiji, a prebliski talasi koji su se razbijali oko grebena Vistari pojavljivali su se i nestajali u smrtonosnoj liniji svetlucave, sablasne beline. Držala ih je na jednom oku, a drugim je pazila na žmirkavi svetionik koji je označavao kraj Čapljinog pristaništa. Sve dok nije ugledala samo pristanište i nije uspela da razazna pojedinosti ostrva, nije bila u stanju da se opusti i opet posveti pažnju Frenklinu.
     Delovao je ponovo gotovo normalno kada su usidrili katamaran i peške pošli do laboratorije. Indra nije mogla da mu vidi izraz, jer na tom delu plaže nije bilo osvetljenja, a palme su zaklanjale Mesec. Koliko je mogla da odredi, glas mu je bio u potpunosti kontrolisan kada joj je poželeo laku noć.
     "Hvala ti za sve, Indra. Niko ne bi učinio više."
     "Daj da te odmah odvedem do dr Majersa. Moraš da ga vidiš."
     "Ne - on ništa ne bi mogao da učini. Sada sam sasvim dobro - to se više neće ponoviti."
     "Ipak mislim da treba da ga vidiš. Odvešću te u sobu, a onda idem da ga pozovem."
     Frenklin silovito zavrte glavom.
     "To nikako ne želim da uradiš. Obećaj mi da ga nećeš zvati."
     Ozbiljno zabrinuta, Indra poče da se raspravlja sa svojom savešću. Najpametnije bi bilo da mu da obećanje - i da ga prekrši. Pa ipak, ukoliko to uradi, Frenklin joj možda nikada neće oprostiti. Na kraju je napravila kompromis.
     "Hoćeš li ti sam poći da ga vidiš, ako ne puštaš da te ja odvedem?"
     Frenklin je oklevao pre odgovora. Izgledalo mu je sramno da reči rastanka sa devojkom koju je možda voleo budu laž. Ali u drogiranoj smirenosti koja ga je sada zahvatila znao je šta mora da učini.
     "Pozvaću ga ujutro - i ponovo hvala." Onda se odvojio, uz silovitu konačnost, pre nego što je Indra stigla da ga još ispituje.
     Gledala ga je kako nestaje u tami, stazom koja je vodila do odeljenja za obuku i upravu. Sreća i bojazan borile su joj se za dušu - sreća zbog toga što je našla ljubav, bojazan zbog toga što su ovu ugrožavale sile koje nije razumela. Bojazan se razluči u jedan jedini uporni strah: da li je trebalo da zahteva, čak i protiv njegove volje, da Frenklin smesta vidi dr Majersa?
     Ne bi nimalo sumnjala u odgovor da je videla kako Frenklin zaokreće kroz mesečinom osvetljenu šumu i probija se, poput mesečara, prema doku sa koga je počeo sva putovanja pod more.
     Racionalni deo njegovog uma sada je bio samo pasivna alatka njegovih osećanja, a ova su bila okrenuta jednom jedinom naumu. Bio je previše povređen da bi razum sada upravljao njime; poput ranjene životinje, nije mislio ni na šta drugo osim na to kako da ublaži bol. Tražio je jedino mesto na kome je bar nakratko našao smirenost i zadovoljstvo.
     Pristanište je bilo napušteno kada je pošao na dugi, samotni hod do ivice grebena. Dole, u podmorničkom hangaru, dvadeset stopa ispod nivoa vode, obavio je konačne pripreme sa isto onoliko pažnje kao uvek na mnogim ranijim putovanjima. On iskusi prolazni osećaj krivice što oštećuje biro za prilično dragocenu opremu i još vrednije vreme obuke; ali nije bila njegova greška što nije imao drugog izbora.
     Veoma tiho, torpedo kliznu ispod podvodnog svoda i uputi se prema otvorenom moru. Bilo je to prvi put da Frenklin izlazi noću; samo potpuno zatvorene podmornice radile su posle mraka, jer noćna navigacija donosila je opasnosti sa kojima je bilo budalasto suočiti se nezaštićen. To je bila najmanja Frenklinova briga dok je podešavao kurs koga se toliko dobro sećao i polazio u kanal koji će ga odvesti u more.
     Deo bola, ali nimalo odlučnosti, nestade mu iz uma. Ovde je pripadao; ovde je našao sreću. Ovde će naći zaborav.
     Bio je u svetu ponoćnog plavetnila koje je bleda mesečina mogla da osvetli tek sasvim slabašno. Oko njega, neobična obličja kretala su se poput fosforescentnih sablasti, kako je stvorenja grebena privlačio ili terao zvuk njegovog prolaska. Ispod njega, poput običnih senki u dubljoj tami, video je koralne bregove i doline koje je toliko zavoleo. Uz mirenje sa sudbinom koje je prevazilazilo tugu, on im svima požele zbogom.
     Nije vredelo oklevati, sada kada mu je sudbina bila jasna. On pritisnu gas do kraja i torpedo poskoči napred poput mamuznutog konja. Ostrva Velike prepreke brzo su ostajala iza njega, a on se kretao prema Pacifiku brzinom koju nije moglo dostići nijedno morsko stvorenje.
     Samo jednom je digao pogled prema svetu koji je napustio. Voda je bila neverovatno bistra i stotinu stopa nad glavom video je srebrni trag meseca po moru, kakav je pre njega imalo priliku da vidi tek malo ljudi. Čak je mogao da razabere i magličastu, razigranu mrlju svetlosti koja je bila sam Mesec, prelomljen na površini vode, iako bi se ponekad zaledio, kada bi pokretni talasi doveli do trenutka mira, u savršenu sliku bez ijedne greške.
     Jednom je vrlo velika ajkula - najveća koju je ikada video - pokušala da ga sledi. Krupna, zaobljena senka, ostavljajući fosforescentni trag, odjednom se pojavila gotovo pravo ispred njega, a on nije ni pokušavao da je izbegne. Kada ova promače pored njega, on na trenutak opazi neljudsko, zapiljeno oko, proreze škrga i neizbežnu pratnju riba-pilot i remora. Kada se osvrnuo, ajkula ga je sledila - da li potaknuta radoznalošću, seksom ili glađu, niti je znao, niti je za to mario. Ostala je na vidiku skoro pun minut pre nego što ju je njegova nadmoćna brzina ostavila pozadi. Nikada ranije nije naišao na ajkulu koja bi reagovala na taj način; obično bi ih prestravio upozoravajući vrisak turbine. Ali zakoni koji su vladali na grebenu tokom dana nisu bili oni koji su prevladavali u časovima tame.
     Hitao je kroz prozračnu noć koja je pokrivala polovinu sveta, pognut iza zakrivljenog štita za odbranu pred uzburkanim vodama koje je stvarao u žurbi da stigne na otvoreno more. Čak i sada, upravljao je svom starom veštinom i tačnošću; nepogrešivo je znao gde je, kada će tačno stići do odredišta - i koliko su duboke vode u koje je sada zalazio. Kroz nekoliko minuta, morsko dno počeće oštro da se naginje i on će morati da kaže poslednje zbogom grebenu.
     Neprimetno je nagao nos torpeda prema dubinama i istovremeno smanjio brzinu na četvrtinu. Ludačko, urlajuće hitanje vode namah se prekide; blago je klizio niz dugu, nevidljivu padinu čiji kraj nikada neće videti.
     Polako, bleda i filtrirana mesečina poče da nestaje kako je sloj vode postajao deblji nad njim. Namerno je izbegavao da gleda na osvetljeni brojčanik dubinomera, izbegavao sve misli o hvatima koji su mu sada počivali nad glavom. Mogao je da oseti kako mu se pritisak na telu povećava iz minuta u minut, ali to nije bilo ni najmanje neprijatno. Zapravo, poželeo mu je dobrodošlicu; predavao se, dobrovoljno žrtvovao, zagrljaju velike majke života.
     Tama je sada bila potpuna. Bio je sam i putovao kroz noć čudnovatiju i opipljiviju od ijedne koja se mogla naći na kopnu. S vremena na vreme video je, na neodredivom rastojanju pred sobom, sićušne eksplozije svetlosti dok su neznana stvorenja otvorenog mora išla za svojim tajanstvenim poslovima. Ponekad bi se ukazala čitava kratkotrajna galaksija, koja bi posle nekoliko sekundi umrla; možda ni ona druga galaksija, reče on sebi, nije bila ništa dugotrajnija, ništa veće važnosti, gledana spram večnosti.
     San azotne narkoze prepun snova sada ga je gotovo zahvatio; nijedno ljudsko biće opremljeno samo opremom za disanje sa vazduhom pod pritiskom nikada nije moglo otići toliko duboko i vratiti se da ispriča o tome. Disao je vazduh pod pritiskom više od dvadeset puta većim od normalnog, a torpedo se i dalje zabijao u neosvetljene dubine. Sve odgovornosti, sva žaljenja, svi strahovi sprani su mu sa uma blaženom razdraganošću koja mu je osvajala svaki nivo svesti.
     Pa ipak, na samom kraju, postojalo je jedno kajanje. On oseti blagu tugu punu čežnje zbog toga što će Indra sada morati da traga od početka za srećom koju bi joj možda pružio.
     Posle toga postojali su samo more i bezumna mašina koja je puzala sve laganije naniže, prema crti od stotinu hvati i udaljenoj pustoši Pacifika.

8.

     U sobi je bilo četvoro ljudi, a sada niko od njih nije govorio. Glavni instruktor nemirno je grizao usnu. Don Barli sedeo je i izgledao ošamućeno, a Indra je pokušavala da ne zaplače. Samo je dr Majers delovao prilično pod kontrolom i nemo je proklinjao neverovatnu, i dalje neobjašnjivu lošu sreću koja im je donela ovo stanje. Zakleo bi se da je Frenklin bio poprilično na putu oporavka, dobrano iznad svake ozbiljne krize. A sada ovo!
     "Može se učiniti samo jedno", reče glavni instruktor. "A to je da pošaljemo sva podvodna plovila u opštu potragu."
     Don Barli se promeškolji, lagano i kao da nosi veliku težinu na ramenima.
     "Sada ima već dvanaest sati. Za to vreme mogao je da pređe pet stotina milja. A ima samo šest kvalifikovanih pilota u stanici."
     "Znam - bilo bi to kao tražiti iglu u plastu sena. Ali to je jedino što možemo učiniti."
     "Ponekad nekoliko minuta razmišljanja mogu uštedeti mnogo sati nasumičnog traganja", reče Majers. "Posle čitavog dana, još malo vremena ne znači ništa. Uz vaše dopuštenje, voleo bih da razgovaram nasamo sa gospođicom Langeburg."
     "Razume se - ukoliko se ona slaže."
     Indra glupo klimnu. I dalje je gorko krivila sebe za ono što se dogodilo - zbog toga što nije otišla kod doktora čim su se vratili na ostrvo. Intuicija ju je tada izdala; sada joj je govorila da nema nikakvih izgleda, a mogla je samo da se nada da je ponovo pogrešila.
     "A sada, Indra", reče Majers ljubaznim glasom kada su ostali napustili odaju, "ukoliko želimo da pomognemo Frenklinu, moramo zadržati prisustvo duha i pokušati da pogodimo šta je učinio. Zbog toga prekini da kriviš sebe - nije ovo tvoja greška. Nisam siguran da je ičija greška."
     Mogla bi biti moja, dodade on mrko sebi. Ali ko je mogao da pretpostavi? Toliko malo razumemo astrofobiju, čak i sada... a nebo zna da mi to nije struka.
     Indra uspe da se hrabro nasmeši. Sve do juče mislila je da je veoma odrasla i u stanju da se nosi sa sobom u svakoj situaciji. Ali juče je bilo veoma, veoma davno.
     "Molim vas, kažite mi", reče ona, "šta je sa Volterom. Mislim da bi mi pomoglo da shvatim."
     Bio je to razuman i pametan zahtev; čak i pre nego što ga je Indra izrekla, Majers je došao do istog zaključka.
     "Vrlo dobro - ali upamti, ovo je poverljivo, zbog samog Voltera. Govorim ti samo zbog toga što je vanredno stanje, a ti bi mogla da mu pomogneš ukoliko budeš znala činjenice.
     Pre godinu dana, Volter je bio visoko kvalifikovani svemirski letač. Zapravo, bio je glavni inženjer na putničkom brodu za Mars, što je, kao što znaš, zaista veoma odgovoran položaj, a to mu je svakako bio tek početak karijere.
     Pa, došlo je do nekakvog vanrednog stanja sredinom orbite i jonski pogon morao je biti isključen. Volter je izišao napolje u svemirskom odelu da ga popravi - u svemu tome nije bilo ničega neuobičajenog, razume se. Ali, pre nego što je završio posao, na njegovom odelu dogodio se kvar. Ne - ne mislim time da je počelo da curi. Desilo se to da se pogonski sistem zaglavio u položaju uključeno i on nije mogao da isključi rakete koje su mu omogućavale da se kreće svemirom.
     Našao se u krajnje neprijatnoj situaciji: milion milja daleko od bilo kog mesta, a sve većom brzinom udaljavao se od broda. Da bi stvari bile gore, udario je u neki deo broda kada je pošao i to mu je otkinulo radio antenu. Zbog toga nije mogao da govori ili prima poruke - nije mogao da pozove pomoć ili da otkrije šta mu prijatelji rade za njega. Bio je potpuno sam, a posle nekoliko minuta nije više mogao ni da vidi brod.
     Pa, niko ko nije bio u takvoj situaciji ne može da zamisli čemu je to nalik. Možemo da pokušamo, ali ne možemo zaista da predstavimo sebi kako je biti potpuno izolovan, sa zvezdama svuda okolo, bez znanja da li će spas ikada doći. Nikakva vrtoglavica ikada iskušena na Zemlji ne može se uporediti sa time - čak ni morska bolest u najgorem vidu, a već su i one dovoljno gadne.
     Prošlo je četiri sata pre nego što je Volter spasen. Zapravo, bio je sasvim bezbedan i verovatno je to znao - ali to nije ništa menjalo na stvari. Brodski radar pratio ga je, ali sve dok pogon nije bio popravljen, nisu mogli da krenu za njim. Kada su ga vratili na palubu, bio je - pa, recimo da je bio u prilično gadnom stanju.
     Najboljim psiholozima na Zemlji bila je potrebna gotovo puna godina da ga srede, a kao što smo videli, posao nije valjano završen. A postoji i činilac oko koga psiholozi nisu mogli da učine ništa."
     Majers zastade, pitajući se kako Indra prima sve to, kako će to uticati na njena osećanja prema Frenklinu. Izgledalo je da je prebrodila prvobitni šok; nije bila, hvala Bogu, histerični tip sa kojim je bilo toliko teško išta početi.
     "Vidiš, Volter je bio oženjen. Imao je ženu i porodicu na Marsu i bili su mu vrlo dragi. Žena mu je bila kolonista drugog pokolenja, a deca, razume se, trećeg pokolenja. Proveli su celokupne živote pod marsovskom gravitacijom - začeti su i rođeni pod njom. Zbog toga nikada nisu mogli da dođu na Zemlju, gde bi bili zdrobljeni pod težinom tri puta većom od njihove normalne.
     Istovremeno, Volter nije mogao nikada da se vrati u svemir. Bili smo u stanju da mu zakrpimo um tako da valjano dejstvuje na Zemlji, ali to je bilo ono najbolje što smo mogli da učinimo. Nikada više nije mogao da se suoči sa slobodnim padom, sa znanjem da je oko njega na sve strane svemir, sve tamo do zvezda. I tako je bio u progonstvu na sopstvenom svetu i nije bio u stanju da ikada više vidi svoju porodicu.
     Učinili smo za njega najbolje što smo mogli i ja i dalje mislim da je to bilo uistinu najbolje. Posao koji bi obavljao na ovom mestu mogao je da koristi njegova znanja, ali postojali su i opsežni psihološki razlozi zbog kojih smo smatrali da bi mu ovaj pogodovao i omogućio mu da ponovo izgradi život. Mislim da verovatno znaš te razloge isto toliko dobro koliko i ja, Indra - ako ne i bolje. Ti si pomorski biolog i znaš kakve su nam veze sa morem. Nemamo takvih veza sa svemirom i zbog toga tamo nikada nećemo biti kod kuće - bar ne sve dok još budemo ljudska bića.
     Proučavao sam Frenklina dok je bio ovde; znao je da to činim i nije mu smetalo. Sve vreme se popravljao, počinjao da voli posao. Don je bio vrlo zadovoljan njegovim napretkom - bio je najbolji učenik koga je ikada upoznao. A kada sam čuo - ne pitaj kako! - da je počeo da se zabavlja sa tobom, bio sam razdragan. Jer trebalo je da ponovo izgradi život u potpunosti, znaš. Nadam se da ti ne smeta što to postavljam na ovakav način, ali kada sam saznao da provodi slobodno vreme sa tobom i čak ga stvara da bi to činio, znao sam da je prestao da se osvrće za sobom.
     A sada - taj slom. Moram da priznam da sam potpuno u mraku. Kažeš da je gledao prema svemirskoj stanici, ali to mi ne izgleda kao dovoljan razlog. Volter se poprilično plašio visina kada je došao ovamo, ali prevazišao je to u velikoj meri. Osim toga, mora da je video stanicu na desetine puta ujutro i uveče. Mora da je postojao još neki činilac za koji ne znamo."
     Dr Majers prekide žustro izlaganje, a onda reče blago, kao da mu je misao tek pala na pamet: "Reci mi, Indra - jeste li vodili ljubav?"
     "Ne", reče ona bez oklevanja ili stida. "Nije bilo ničeg sličnog."
     Bilo je malo teško poverovati, ali znao je da je istina. Mogao je da opazi - tako jasno i nepogrešivo - prizvuk žaljenja u njenom glasu.
     "Pitao sam se da li je osećao krivicu prema ženi. Znao on to ili ne, ti ga verovatno podsećaš na nju, zbog čega si ga najpre i privukla. U svakom slučaju, taj put zaključivanja nije dovoljan da objasni ono što se dogodilo, pa ga možemo zaboraviti.
     Znamo samo da je imao napad, i to veoma gadan. To što si mu dala sredstvo za umirenje bilo je najbolje što si mogla učiniti pod tim okolnostima. Sasvim si sigurna da nije davo nikakve nagoveštaje o onome što namerava da učini kada si ga dovela na Čaplju?"
     "Sasvim sigurna. Samo je rekao: 'Nemoj da kažeš dr Majersu.' Kazao je da ništa ne možete da učinite."
     To bi, pomisli Majers mrko, moglo biti i istina, a njemu se nije dopadao zvuk toga. Postojao je samo jedan razlog zbog koga bi se čovek skrivao od jedine osobe koja bi mu mogla pomoći. To je bilo zbog toga što je zaključio da mu se sada ne može pomoći.
     "Ali obećao je", nastavi Indra, "da će vas videti ujutro."
     Majers nije odgovarao. Do tog vremena oboje su znali da to obećanje nije bilo ništa drugo nego varka.
     Indra se i dalje beznadežno držala poslednje nade.
     "Svakako", reče ona, a glas joj je podrhtavao kao da ne veruje sasvim sopstvenim rečima, "ukoliko je nameravao da učini... nešto drastično... ostavio bi nekome poruku."
     Majers je tužno pogleda, sada u potpunosti rešenog uma.
     "Roditelji su mu mrtvi", odvrati on. "Rekao je zbogom ženi još davno. Kakvu poruku bi mogao da ostavi?"
     Indra shvati, uz mučnu sigurnost, da joj je sabesednik rekao istinu. Ona je možda bila jedina osoba na Zemlji prema kojoj je Frenklin gajio nekakvu naklonost. A sa njom se oprostio...
     Uz oklevanje, Majers se diže na noge.
     "Ništa ne možemo učiniti", reče on, "osim da otpočnemo opštu potragu. Možda postoji nada da naprosto ispušta paru punim gasom i da će se posramljeno uvući u neko doba ovog prepodneva. Dešavale su se takve stvari ranije."
     On potapša Indru po ramenima, a onda joj pomože da se digne iz stolice. "Nemoj da se mnogo nerviraš, dušo. Svi će učiniti najbolje što mogu." Ali u srcu je znao da je prekasno. Bilo je prekasno već pre nekoliko sati, a prolazili su kroz postupak potrage i spasavanja zbog toga što su postojali trenuci kada niko nije očekivao da se poštuje logika.
     Zajedno su otišli do ureda pomoćnika glavnog instruktora, tamo gde su ih čekali GI i Barli. Dr Majers širom otvori vrata - i stade paralisan na pragu. Na trenutak je pomislio da ima još dva pacijenta - ili da je i sam poludeo. Don i glavni inženjer, zaboravivši sve razlike u činovima, obgrlili su jedan drugog oko ramena i tresli su se od histeričnog smeha. Nije bilo sumnje da je posredi histerija; poticala je od olakšanja. A jednako tome, nije bilo nikakve sumnje ni o smehu.
     Dr Majers je piljio u neverovatni prizor možda pet sekundi, a onda se brzo obazreo po sobi. Smesta je ugledao obrazac poruke koji je ležao na podu gde ga je ispustio jedan od njegovih kolega trenutno izbačenih iz stroja. Ne pitajući ih za dozvolu, on pohita i diže ga.
     Morao je da ga pročita nekoliko puta pre nego što je razabrao imalo smisla u njemu; onda i on poče da se smeje kako to nije radio već godinama.