43. PRIJATELJSKA VATRA

     Malobrojni su oni muškarci i žene koji mogu unapred da saznaju tačnu sekundu svoje smrti, a većina bi ih bila najsrećnija kada bi mogla da se odrekne te povlastice. Posada Golijata imala je dovoljno vremena - čak suviše vremena - da sve stvari dovede u red, da se oprosti i pomiri s onim što je bilo neizbežno.
     Roberta Singa nije iznenadio zahtev ser Kolina Drejkera; to je mogao i očekivati od naučnika, a i imalo je smisla. Takođe im je dobrodošlo da skrenu misli s neizbežnog tokom poslednjih nekoliko preostalih časova.
     "Razgovarao sam o tome sa Torinom i on se slaže. Uzećemo sanke i izvesti se hiljadu kilometara, u pravcu iz koga će stići projektil. Tako ćemo biti u stanju da tačno izveštavamo o svemu što se događa: to obaveštavanje biće od neprocenjive važnosti tamo na Zemlji."
     "Odlična zamisao: ali da li je odašiljač u sankama dovoljno snažan?"
     "Nema problema. Možemo vršiti direktan prenos na tamnu stranu Meseca ili na Mars."
     "A onda?"
     "Otpaci nas mogu pogoditi minut ili dva kasnije, ali to je malo verovatno. Očekujem da ćemo obojica sedeti i diviti se vidiku dok nam ne dosadi. Onda ćemo otvoriti odela."
     Situacija je bila krajnje ozbiljna, ali kapetan Sing nije odoleo da se ne nasmeje. Poslovična britanska sklonost ka potcenjivanju prilika još nije izumrla; i dalje je nalazila svoju primenu.
     "Postoji još jedna mogućnost. Projektil može prvo vas da pogodi."
     "Nema opasnosti da se to dogodi. Poznata nam je tačna putanja - bićemo daleko od nje."
     Sing ispruži šaku.
     "Srećno - Koline. U iskušenju sam da pođem sa vama. Ali kapetan mora ostati na svom brodu."

     Sve do pretposlednjeg dana, moral je bio na iznenađujuće zavidnom nivou; Robert Sing bio je veoma ponosan na svoju posadu. Samo je jedan od njih pao u iskušenje da preduhitri neizbežno i doktorka Vorden mirno ga je odvratila od toga.
     Svi su, u stvari, bili u mnogo boljem psihičkom, nego fizičkom stanju. Obustavljene su, naime, obavezne vežbe za nultu gravitaciju, jer su postale besmislene. Niko sa Golijata nije očekivao da će ikada više biti u prilici da se nosi sa silom teže.
     Niti su brinuli zbog obima struka. Soni je prevazišao sebe, spravljajući jela od kojih je voda išla na usta i koja bi pod normalnim okolnostima dr Vorden odmah zabranila. Iako se nije trudila da to proveri, njena procena je glasila da su se svi u proseku ugojili po deset kilograma.
     Dobro je poznata pojava da predstojeća smrt pojačava seksualnu aktivnost iz osnovnih bioloških razloga koji, međutim, nisu važili u ovom slučaju: neće biti narednog pokolenja koje će nastaviti vrstu. Tokom tih poslednjih nekoliko nedelja, Golijatova posada, koja nije davala ni pet para na celibat, eksperimentisala je praveći najnemogućnije kombinacije i permutacije. Uopšte nisu imali nameru da ostanu umereni do kraja.
     A onda je, iznenada, došao i poslednji dan - i poslednji čas. Za razliku od mnogih članova posade, Robert Sing se pripremio da se suoči sa njim sam, u društvu svojih sećanja.
     Ali koje da izabere od nekoliko hiljada časova što ih je uskladištio na memnočipove? Bili su poređani po hronologiji, kao i po lokalitetu, tako da je svako mogao vrlo lako da pronađe. Izbor onog pravog predstavljaće poslednji problem u njegovom životu; nije umeo da objasni zašto, ali to mu se činilo od životne važnosti.
     Mogao se vratiti na Mars, gde je Čarmejn već objasnila Mireli i Martinu da više nikada neće videti svog oca. Pripadao je Marsu: najviše je žalio što neće imati prilike da stvarno upozna svog malog sina.
     Pa ipak - prva ljubav je jedinstvena. Šta god da se dogodi kasnije u životu, ne može to nikada izmeniti.
     Izgovorio je i poslednje zbogom, navukao kapu 'prenosivog mozga' na glavu i ponovo se sastao sa Frejdom, Tobijem i Tigretom na obali Indijskog okeana.
     Nije ga uznemirio čak ni udarni talas.

44. MARFIJEV ZAKON

     Iako je poreklo čoveka koji stoji iza znamenitog Marfijevog zakona još nepoznato (obično se optužujući prst upire na Irsku), ovaj zakon ipak je stekao izuzetno mesto u svekolikoj istoriji inženjerstva. Standardna verzija tog zakona glasi:
     'Ako nešto može da pođe naopako, onda će i poći.'
     Postoji i dodatak, manje poznat, ali često navođen uz još veću zlovolju:
     "Čak i kada ne može da pođe naopako - poći će!"
     Od samog početka, istraživanje svemira pružalo je nebrojene potvrde dotičnog zakona; neke od njih bile su u toj meri bizarne da su pre ličile na izmišljotine. Teleskop od milijardu dolara onesposobljen pomoću neispravnog uređaja za optičko testiranje; satelit lansiran na pogrešnu orbitu jer je jedan od inženjera zamenio neke žice, a da to nije rekao svojim kolegama; probno vozilo koje je digao u vazduh oficir za bezbednost jer mu je pregorela komandna sijalica...
     Kao što su to kasnije istrage i dokazale, sve je bilo u redu sa bojevom glavom koja je lansirana ka Kali. Bila je sasvim u stanju da oslobodi ekvivalenat jedne gigatone TNT-a (plus/minus pedeset megatona). Projektanti su savršeno obavili svoj posao, uz pomnoć planova i hardvera sačuvanih u vojnim arhivama.
     Međutim, radili su pod neverovatno velikim pritiskom i možda nisu shvatili da sama izgradnja bojove glave nije predstavljala najteži deo zadatka.
     Njeno prebacivanje do Kali u što je moguće kraćem roku bilo je sasvim lako. Imali su na raspolaganju svu silu vozila za isporuke. U svakom slučaju, nekoliko letelica povezano je zajedno kako bi se dobio prvi stepen rakete, dok je poslednji stepen - koji je koristio plazma-pogon pri velikom ubrzanju - nastavio da obezbeđuje pogon sve do na nekoliko minuta pre sudara, kada je stvar preuzelo završno navođenje. Sve je savršeno dejstvovalo...
     Ali tu se onda javio problem. Iscrpljena ekipa projektanata mogla je nešto da nauči da je znala za davno zaboravljeni slučaj koji se dogodio za vreme Drugog svetskog rata, 1939-45.
     U kampanji protiv japanskih brodova, podmornice Sjedinjenih Država svu nadu polagale su u novi model torpeda. To teško da je bilo novo oružje, jer se na razvoju torpeda radilo skoro već ceo vek. Ko je mogao pomisliti da nije lako napraviti bojevu glavu koja će pouzdano eksplodirati kada udari u cilj.
     Međutim, besni zapovednici podmornica nisu prestajali da šalju izveštaje u Vašington da njihova torpeda ne eksplodiraju. (Nema sumnje da bi i ostali zapovednici to isto učinili da njihovi neuspeli napadi nisu završavali vlastitim uništenjem.) Pomorski štab odbijao je da im poveruje: mora da im je nišanjenje bilo loše - sjajna nova torpeda bila su podrobno ispitana pre nego što su puštena u upotrebu, i tako dalje, i tako dalje.
     No, pokazalo se da su podmorničari bili u pravu: torpeda su stoga vraćena na crtaču tablu. Posramljena istražna komisija otkrila je da je igla za okidanje u nosu torpeda otpadala pre nego što bi uspela da obavi svoj prilično jednostavan zadatak.
     Projektil usmeren ka Kali udario je u nju ne pri brzini od beznačajnih nekoliko kilometara na čas, već brzinom većom od nekoliko stotina kilometara u sekundi. Pri takvoj brzini, mehanička igla za okidanje bila bi beskorisna: bojeva glava kretala se nekoliko puta brže nego što je vest o kontaktu, koja je puzala brzinom zvuka kroz metal, mogla da prenese svoju smrtonosnu poruku. Ne treba ni reći da su projektanti bili savršeno svesni toga i da su zato upotrebili čisto električni sistem za detoniranje bojeve glave.
     Imali su bolji izgovor od Mornaričkog biroa pri generalštabu Sjedinjenih Država: bilo je nemoguće testirati sistem u stvarnim uslovima.
     I tako niko nikada neće saznati zašto je zatajio.

45. NEMOGUĆE NEBO

     Ako je ovo raj ili pakao, pomislio je kapetan Robert Sing, onda neopisivo liče na moju kabinu na Golijatu.
     Još se trudio da prihvati neverovatnu činjenicu da je i dalje živ, kada je primio dobrodošlu potvrdu od Davida.
     "Zdravo, Bobe - nije te bilo lako probuditi."
     "Šta - šta se dogodilo?"
     Niko nije nikada programirao Davida da okleva poput kakvog ljudskog bića: bio je to jedan od mnogih trikova kojima se on koristio u razgovoru, a koje je naučio iz iskustva.
     "Iskreno rečeno, ne znam. Očigledno, bomba nije eksplodirala. Ali dogodilo se nešto veoma čudno. Mislim da će biti najbolje da odeš do mosta."
     Kapetan Sing, neočekivano vraćen na svoju dužnost, nekoliko puta je žestoko protresao glavom i pomalo se iznenadio kada je utvrdio da mu je još na ramenima. Sve je delovalo savršeno - neverovatno - normalno. Čak je osetio i blagi bes, mada teško da je to bilo usled razočaranja. Traćenje toliko emocionalne energije da bi se pomirio sa smrću, pa ostati živ - bio je to pravi antiklimaks.
     Na putu do mosta, uspeo je da se saživi sa stvarnošću situacije. No, spokoj mu nije dugo potrajao.
     Glavni osmatrački ekran i dalje je stvarao privid da nema ničega između njega i poznatog predela na Kali. To se nije promenilo; ali ono što se nalazilo iza asteroida ispunilo je kapetana Singa jednim od retkih plima istinskog užasa koje je ikada iskusio. Nema sumnje da je za to delimično bilo odgovorno i čudno emocionalno stanje u kome se nalazio; i pored toga, niko nije mogao da pogleda u nebo iznad Golijata, a da ne iskusi osećanje strahopoštovanja.
     Iznad strmo zakrivljenog obzorja Kali nadnosio se, i vidljivo se penjao, njemu naočigled, izrovašen predeo nekog drugog sveta. Robert Sing je na trenutak pomislio da je ponovo na Fobosu i da posmatra džinovsko lice Marsa. Ali ovo što se pojavljivalo bilo je još veće - a uz to, Mars je, razume se, počivao nepomično na nebu Fobosa i nije se postojano kretao ka zenitu, poput ovog nemogućeg objekta. A da se on to možda ne približava? Pokušali su da spreče jednog kosmičkog nomada da ne padne na Zemlju: da neće možda neki drugi da udari o Kali?
     "Bobe - ser Kolin želi da razgovara sa tobom."
     Sing je sasvim zaboravio na svoje saputnike: osvrnuvši se oko sebe, iznenadio se kada je video da mu se pola posade pridružilo na mostu i da su svi, u zaprepašćenju, zurili u nebo.
     "Zdravo, Koline", naterao je sebe da izusti; nije bilo lako razgovarati sa nekim ko bi trebalo da bude mrtav. "Šta se, za ime Boga, dogodilo?"
     "Spektakularno, zar ne?" Naučnikov glas bio je blag i smirujući. "Imali smo prvorazredni pogled odavde, sa sanki. Zar je ne prepoznaješ? Trebalo bi - gledaš u Kali! Bomba je možda zatajila - ali i dalje je sadržala megatone kinetičke energije. Dovoljno da raspoluti Kali kao amebu. Baš je obavila čist posao. Nadam se da Golijat nije oštečen; biće nam potreban još malo za stanovanje. Ali koliko dugo? Kao što Hamlet reče: 'Pitanje je sad.'"

     Skup upriličen u čast ponovnog susreta više je ličio na crkvenu službu povodom Dana zahvalnosti nego na proslavu: osećanja su bila suviše duboka za tako nešto. S vremena na vreme, šum razgovora bi iznenada zamro u oficirskoj trpezariji i zavladala bi potpuna tišina dok se svima vrzmala po glavi ista misao: 'Jesam li zaista živ - ili sam mrtav i samo sanjam da sam živ? I koliko će taj san potrajati?' A onda bi neko ispričao kakvu glupu šalu, pa bi ponovo otpočeli rasprave i razgovori.
     Većina ih se okupila oko ser Kolina, koji je, kako je tvrdio, zaista uživao u neverovatnom prizoru. Projektil je udario u blizini najužeg mesta asteroida - struka kikirikija - ali umesto nuklearne plamene lopte koju su očekivala dva posmatrača, pojavio se ogromni mlaz prašine i otpadaka. Kada se sve raščistilo, Kali je delovala nepromenjeno: a onda se, veoma sporo, podelila na dva dela gotovo iste veličine. Kako su oba posedovala deo Kalinog prvobitnog spina, otpočeli su lagano da se razdvajaju, poput dva klizača na ledu koji su se držali za ruke, a sada pustili.
     "Posetio sam pet-šest asteroida blizanaca", reče ser Kolin. "Prvi je bio Apolo 4769 - Kastalija. Ali nikada nisam ni sanjao da ću videti kako se jedan rađa! Razume se, Kali 2 neće baš dugo igrati ulogu meseca - već se udaljava. Važno pitanje glasi - hoće li jedna od dve polovine udariti o Zemlju? Ili neće nijedna?
     S malo sreće, obe će proći, svaka sa po jedne strane planete - tako da je bomba, iako nije eksplodirala, možda ipak obavila posao. 'Svemirski čuvar' bi trebalo da dođe do odgovora kroz nekoliko časova. Ali da sam na tvom mestu, Soni, ne bih prihvatao opklade na to."

46. FINALE

     Bar na Golijatu, neizvesnost nije dugo trajala. 'Svemirski čuvar' bio je u stanju skoro odmah da izvesti da će Kali 1 - nešto manji deo na kome se brod nalazio nasukan - promašiti Zemlju za zadovoljavajuću marginu. Kapetan Sing primio je tu vest pre sa olakšanjem nego sa ushićenjem: to mu se činilo jedino i pošteno, posle svega kroz šta su prošli. Istina, Vaseljena nije znala da li je nešto pošteno ili ne: ali uvek je postojala nada.
     Golijatova orbita biće samo malo izmenjena dok bude jurio pored Zemlje pri brzini nekoliko puta većoj od druge kosmičke; zatim će brod i njegov mali privatni svet nastaviti da dobijaju na brzini poput kakve komete koja hita ka Suncu, obrevši se duboko unutar Merkurove orbite tokom najvećeg približavanja. Torin Flečer već je prikupljao komade metalnih reflektujućih listova kako bi napravio džinovski šator da ih zaštiti od toplote koja je deset puta premašivala onu što vlada u podne u saharskoj pustinji. Sve dok budu održavali svoj suncobran u dobrom stanju, nisu imali čega da se plaše, osim dosade: proći će više od tri meseca pre nego što ih Herkul bude stigao.
     Bili su bezbedni i već su pripadali istoriji. Međutim, na Zemlji niko nije znao hoće li se istorija nastaviti: kompjuteri 'Svemirskog čuvara' mogli su jedino da jemče da Kali 2 neće izravno udariti ni u jedno veće kopno. I to je bila neka uteha: ali ne dovoljna da spreči masovnu paniku, hiljade samoubistava, i delimični slom zakona i reda. Samo je brzo zavođenje diktature od strane Svetskog Veća sprečilo goru nesreću.
     Muškarci i žene na Golijatu sa zabrinutošću i saosećanjem posmatrali su sve to, mada i sa izvesnim osećanjem izdvojenosti, kao da prate događaje koji već pripadaju dalekoj prošlosti. Šta god da se dogodilo sa Zemljom, znali su da će uskoro poći različitim putevima na svojim različitim svetovima - zauvek obeležni sećanjima na Kali.

     Ogroman Mesečev srp sada je ispunjavao nebo, a nazubljeni vrhovi planina duž terminatora plamteli su pomamnom svetlošću lunarne zore. Ali prašnjave ravnice koje još nije dodirnulo Sunce nisu bile u potpunom mraku; one su slabašno sijale svetlošću odbijenom od Zemljinih oblaka i kontinenata. A razbacani tu i tamo preko nekada mrtvog predela, nalazili su se i svetlucavi svici koji su obeležavali prve stalne naseobine koje je čovečanstvo podiglo izvan rodne planete; kapetan Sing lako je pronašao bazu Klavijus, luku Armstrong, grad Platon... Mogao je čak da vidi i ogrlicu od slabašnih svetiljki duž linije Translunarne železnice, kojom se prevozila dragocena voda iz rudnika leda na južnom polu. Eno i Sinusa Iridijuma, gde je pre čitavog jednog životnog veka na trenutak postao slavan.
     Zemlja je bila udaljena svega dva časa.

ČETVRTI SUSRET

     Kali 2 ušla je u atmosferu nešto pre svitanja, stotinu kilometara iznad Havaja. Istog časa, džinovska plamena lopta donela je nad Pacifik lažnu zoru, probudivši životinjski svet na bezbrojnim ostrvima. Ali svega nekoliko ljudskih bića; nije, naime, bilo mnogo pripadnika čovečanstva koji su spavali ove noći nad noćima, osim onih koji su potražili zaborav u drogama.
     Povrh Novog Zelanda toplota orbitirajuće pećnice zapalila je šume i istopila sneg na vrhovima planina, izazvavši lavine koje su se sjurile u doline ispod njih. Bila je velika sreća što je glavni termalni udar pretrpeo Antarktik - kontinent koji je najbolje mogao da ga upije. Čak ni Kali nije bila u stanju da oguli sve one kilometre polarnog leda, ali Veliko otapanje ipak će izmeniti izgled obala širom sveta.
     Niko ko ga je čuo i preživeo nikada nije uspeo da opiše zvuk Kalinog prolaska; svi snimci predstavljali su tek slabe odjeke. Video zapisi su, razume se, bili savršeni i sa strahopoštovanjem će ih gledati mnoga buduća pokolenja. Ali ništa se nije moglo uporediti sa strašnom stvarnošću.
     Dva minuta pošto je zasekla atmosferu, Kali se vratila u svemir. Najviše se primakla na šezdeset kilometara. Tokom ta dva minuta odnela je sto hiljada života i napravila štetu od bilion dolara.

     Ljudska rasa imala je mnogo, mnogo sreće.
     Naredni put, mnogo će se bolje pripremiti. Iako je ovaj susret krajnje drastično izmenio Kalinu orbitu, tako da ona nikada više neće predstavljati pretnju po Zemlju, postojalo je milijardu drugih letećih planina koje su kružile oko Sunca.
     Kometa Svift-Tatl već je ubrzavala prema perihelu. Još je imala dosta vremena da se ponovo predomisli.

IZVORI I ZAHVALNICE

     Moja veza sa problemom pada asteroida na Zemlju sve više počinje da liči na jedan molekul DNK: niti stvarnosti i mašte postaju nerazmrsivo prepletene. Dopustite mi da pokušam da ih raspletem hronološkim pristupom.
     Roman Susret sa Ramom, izvorno objavljen 1973, počinje sledećim rečima:

     Ranije ili kasnije, to se moralo dogoditi. Tridesetog juna 1908. godine Moskva je izbegla uništenje za tri časa i četiri hiljade kilometara, što predstavlja nevidljivo malu markinu po aršinima Vaseljene. Dvanaestog februara 1947, jedan drugi ruski grad takođe je za dlaku izbegao razaranje kada je drugi po veličini asteroid u dvadesetom stoleću pao nepunih četiri stotine kilometara od Vladivostoka, uz eksploziju ravnu onoj koju je imala nedavno pronađena atomska bomba.
     U to vreme nije postojalo ništa što su ljudi mogli da preduzmu kako bi se zaštitili od poslednjih nasumičnih krhotina bombardovanja iz svemira koje je u prošlosti izrovašilo lice Meseca. Meteoriti iz 1908. i 1947. pali su u nenastanjenu divljinu; ali krajem dvadeset prvog veka na Zemlji nije preostalo nijedno područje koje se bezbedno moglo koristiti kao poligon za vežbanje u nebeskom gađanju. Ljudska rasa raširila se od pola do pola. I tako, neumitno...
     U 9.46 po srednjem griničkom vremenu, 11. septembra, po izuzetno lepom letnjem danu godine 2077, pretežan broj žitelja Evrope video je kako se zaslepljujuća plamena kugla pojavljuje na istočnom nebu. Za samo nekoliko sekundi postala je blistavija od Sunca, a kako se kretala preko neba - najpre u potpunoj tišini - za sobom je ostavljala uzavreli stub prašine i dima.
     Krećući se brzinom od pedeset kilometara u sekundi, ova gromada od hiljadu tona stene i metala udarila je u ravnice severne Italije, uništivši u nekoliko plamenih trenutaka trud koji se tu sakupljao stolećima. Gradovi Padova i Verona bili su zbrisani sa lica Zemlje, a poslednja slava Venecije zauvek je nestala pod morem kada su vode Jadrana uz grmljavinu pokuljale put kopna, nagnane na to udarcem čekića iz svemira.
     Poginulo je šest stotina hiljada ljudi, a ukupna šteta premašila je bilion dolara. Ali gubici u umetnosti, istoriji i nauci - za celu ljudsku rasu, do kraja vremena - bili su neprocenjivi. Bilo je to kao da je neki veliki rat vođen i izgubljen za ciglo jedno jutro, a malo je ljudi moglo da uživa u okolnosti da je, kako se prašina uništenja lagano slegala, ceo svet mesecima bio očevidac najblistavijih izlazaka i zalazaka Sunca još od erupcije Krakatita.
     Posle početnog šoka, čovečanstvo je reagovalo uz odlučnost i jedinstvo koji se nisu mogli ispoljiti ni u jednom ranijem dobu. Bilo je jasno da se ovakva nesreća nije morala ponovo dogoditi ni za hiljadu godina - ali do nje je moglo doći i sutra. A narednog puta posledice su mogle biti još teže...
     Vrlo dobro - onda narednog puta uopšte neće biti.
     I tako su udareni temelji projekta 'Svemirski čuvar'.

     Nasuprot rasprostranjenom uverenju, kada sam ovaj roman okončao rečima 'Ramanci uvek sve rade tri puta', uopšte nisam imao nameru da napišem nastavak, a kamoli trilogiju. Kraj je izgledao sasvim prikladan i stvar je za mene bila završena. Mišljenje sam promenio tek na nagovor Pitera Gabera i Džentrija Lija (videti uvod za Ramu II) i niko nije bio iznenađeniji od mene kada sam se ponovo obreo u svetu Rame 1986.
     Ali u međuvremenu se dogodilo nešto što je dovelo sudare sa asteroidima na naslovnu stranu novina. U znamenitom naučnom saopštenju ('Vanzemaljski uzrok iščeznuća vrsta na razmeđi razdoblja krede i tercijera': Science, 1980) dobitnik Nobelove nagrade Luis Alvarez i njegov sin, geolog dr Volter Alvarez, postavili su jednu odvažnu hipotezu kojom se objašnjava iznenadno tajanstveno izumiranje dinosaurusa - možda najuspešnijeg oblika života koji se ikada javio na planeti Zemlji, uz ajkule i bubašvabe. Kao što je danas dobro poznato, Alvarezi su pokazali da se pre otprilike šezdeset pet miliona godina odigrala jedna globalna katastrofa čiji je vinovnik, prema njihovim prilično pouzdanim nalazima, bio asteroid. Direktan sudar i potonja ekološka šteta imali su razoran uticaj na svekoliki zemaljski život - a naročito na krupnije kopnene životinje.
     Neobična podudarnost htela je da Luis Alvarez takođe izvrši značajan, premda - srećom - povoljan uticaj i na moj život. Godine 1941, on je, kao šef jedne naučne ekipe pri Laboratoriji za zračenja na MIT-u, izumeo i načinio radarski sistem za slepo spuštanje, kasnije uveden u upotrebu kao GCA ('Ground Controlled Approach'). Britansko kraljevsko vazduhoplovsko (RAF) - koje je tada gubilo više aviona usled meteoroloških (ne)prilika nad Ostrovom nego zbog dejstva Luftvafe - bilo je veoma impresionirano kada im je demonstriran Alvarezov izum; prva eksperimentalna jedinica stigla je u Englesku 1943. Kao radarski oficir pri RAF-u, imao sam očaravajuću, ali često i frustrirajuću dužnost da ovaj rani model održavam u operativnom stanju sve dok nije otpočela njihova serijska proizvodnja. Moj jedini roman koji ne pripada naučnofantastičnom žanru, Jedriličarski put (Glide Path), zasnovan je na tom iskustvu i posvećen je 'Luiju' i njegovim kolegama.
     Lui je napustio GCA neposredno pre no što sam se ja uključio i kasnije se našao nad Hirošimom onog kobnog avgustovskog dana 1945. u svojstvu posmatrača pri detoniranju bombe u čijem je nastanku sudelovao. Sreli smo se tek nekoliko godina kasnije, u kampusu Berkli pri Kalifornijskom univerzitetu; poslednji put sam ga video 1971, u Bostonu, na skupu upriličenom povodom dvadeset petogodišnjice GCA. Žao mi je što mi se nikada nije ukazala prilika da porazgovaram sa njim o teoriji vezanoj za iščeznuće dinosaurusa; u jednom od poslednjih pisama koje sam od njega dobio, kazao mi je da to više nije teorija nego činjenica.
     Malo više od godinu dana pre njegove smrti 1. septembra 1988, Lui me je zamolio da napišem tekst za klapnu za njegovu autobiografiju čije je izlaženje iz štampe neposredno predstojalo: Alvarez: Pustolovine jednog fizičara ('Basic Books', 1987). Bio sam više nego srećan što mi se ukazala prilika da to učinim i sada ću taj kratki tekst ponoviti ovde kao, avaj, posthumni omaž:

     Luis je bio prisutan u mnogim ključnim momentima moderne fizike - a za većinu njih i snosi odgovornost. Ova uzbudljiva knjiga pokriva tako široko područje da u njoj može uživati i neko ko nije naučnik: za koga još važi da je izumeo izuzetno značajan radarski sistem, tragao za magnetnim monopolima na južnom polu, obarao NLO-e, bavio se ubistvom Kenedija, posmatrao iz aviona prve dve eksplozije atomske bombe - i, uza sve, još dokazao da (iznenađujuće) ne postoje skrivene prostorije ili prolazi u Kefrenovoj piramidi?
     A sada se latio najspektakularnijeg naučnog traganja - odgonetanju najveće tajne svih vremena: iščeznuću dinosaurusa. On i njegov sin Volter uvereni su da su pronašli oružje kojim je izvršeno ubistu u Zločinu eona...

     Posle Luisove smrti sakupljeni su dokazi koji potvrđuju da je došlo bar do jednog sudara sa velikim meteorom (ili malim asteroidom), a utvrđeno je i nekoliko mogućih lokacija; najizglednija među njima jeste jedan zapretani krater, prečnika 180 kilometara, kod Čiksuluba, na poluostrvu Jukatan.
     Ima geologa koji i dalje uporno zagovaraju čisto zemaljsko objašnjenje nestanka dinosaurusa (na primer, vulkani), a lako se može dogoditi da se obe hipoteze pokažu ispravne. No, 'meteorska mafija' kao da odnosi prevagu, ako ni zbog čega drugog ono zato što je njen scenario znatno dramatičniji.
     U svakom slučaju, niko više ne sumnja da je do velikih sudara dolazilo u prošlosti - uostalom, postojala su dva pogotka i jedan promašaj za dlaku samo u ovom stoleću (Tunguzija, 1908; Sikote-Alin, 1947; Oregon 1972). Pitanje na koje treba dati odgovor glasi: koliko je ozbiljna opasnost i šta se, odnosno da li se uopšte nešto može preduzeti s tim u vezi?
     Tokom osamdesetih godina o ovom problemu opširno se raspravljalo u naučnoj zajednici, a bliski prolaz asteroida 1989 FC (koji je promašio Zemlju za pukih 650.000 kilometara) samo je učinio stvar još aktuelnijom. Kao ishod toga, Odbor za nauku, svemir i tehnologiju pri donjem domu američkog Kongresa uvrstio je sledeću stavku u spisak poslova za koje se ovlašćuje NASA:

     Odbor stoga nalaže da NASA sačini dve radne studije. Prva bi ustanovila program kojim bi se dramatično povećalo otkrivanje asteroida koji presecaju Zemljinu orbitu; ova studija obuhvatila bi troškove, hronologiju, tehnologiju i opremu neophodnu za tačno utvrđenje orbita ovakvih tela. Druga studija odredila bi sisteme i tehnologije kojima bi se promenile orbite takvih asteroida ili bi se oni uništili ukoliko bi se pokazalo da predstavljaju opasnost po život na Zemlji. Odbor preporučuje međunarodnu saradnju pri izradi ovih studija i predlaže da se one obave u roku od godinu dana po donošenju ove uredbe.

     Za ovo se može pokazati da predstavlja istorijski dokument: ko bi poverovao, pre samo nekoliko godina, da će se jedan Kongresni odbor oglasiti ovakvom izjavom?
     Kao što joj je i naloženo, NASA je osnovala međunarodno telo za otkrivanje nebeskih objekata u blizi Zemlje, koje je održalo nekoliko sastanaka tokom 1991. Ishodi ovih skupova sažeti su u izveštaju koji je pripremila 'Laboratorija za mlazni pogon', iz Pasadene: 'Osmatranje Svemirskog čuvara'. Uvodni pasus njenog završnog dela glasi:

     Mogućnost sudara sa kosmičkim objektima nagnala je američki Kongres da naloži NASA-i da upriliči telo koje bi se bavilo izučavanjem načina da se ostvari značajno ubrzanje stope otkrića asteroida što dolaze u blizinu Zemlje. U ovom izveštaju izlaže se zamisao o međunarodnoj mreži površinskih teleskopa za osmatranje, koja bi mogla da poveća mesečnu stopu otkrivanja takvih asteroida sa nekoliko na čak hiljadu. Ovaj program mogao bi da smanji vreme neophodno za gotovo potpuno registrovanje velikih asteroida koji presecaju Zemljinu orbitu sa nekoliko stoleća (pri sadašnjoj stopi otkrivanja) na svega oko dvadeset pet godina. Predloženi osmatrački program dobio je naziv 'Osmatranje Svemirskog čuvara' prema sličnom programu koji je pre skoro dvadeset godina opisao autor naučne fantastike Artur Č. Klark u svom romanu Susret sa Ramom.

     Roman Božiji čekić nikako nije mogao biti napisan bez obilja informacija sadržanih u 'Osmatranju Svemirskog čuvara', ali neposredno nadahnuće za ovo delo poteklo je iz jednog drugog, sasvim različitog i veoma neočekivanog izvora.
     Maja 1992. bio sam polaskan kada mi je stiglo pismo od Stiva Kepa, starijeg urednika nedeljnika 'Time', koji me je zamolio da napišem priču od četiri hiljade reči koja bi 'čitaocima dočarala život na Zemlji u narednom milenijumu'. Uz to je još dodao: 'Čini mi se da je ovo prvi put da naš nedeljnik objavljuje prozu (bar hotimice).'
     Ispostavilo se, međutim, da ovo nije sasvim tačno. Urednici 'Time-a' kasnije su me izvestili, uz izvinjenje, da moja priča nije prva koju su naručili. Godine 1969. objavili su jednu storiju Aleksandra Solženjicina. Razume se, počastvovan sam što stupam tako izuzetnim tragom.
     Suvišno je i reći da ponudu 'Time-a' nikako nisam mogao odbiti. Ona je predstavljala zanimljiv izazov, a sećam se da je proteklo najviše pet milisekundi pre no što sam shvatio da već, praktično, raspolažem savršenom temom. I više od toga - bila je moja dužnost da ukažem na to šta se može učiniti kada je u pitanju pretnja sudara sa asteroidima. Sazdavši proročanstvo koje samo sebe ispunjava, mogao sam čak da spasem svet - premda to nikada ne bih doznao...
     I tako sam napisao priču 'Božiji čekić' i žurno je poslao u 'Time', gde je Stiv Kep opravdao svoje postojanje time što je izvršio nekoliko veoma domišljatih uredničkih zahvata, od kojih devedeset odsto prihvatam (prilično) drage volje i uz zahvalnost. Storija se pojavila u posebnom izdanju ovog nedeljnika, objavljenom septembra 1992. pod naslovom 'Posle 2000. godine' - u zaglavlju je stajalo 'jesen 1992. - (tom 140, broj 27).
     Pre toga, međutim, ja sam boravio u Engleskoj povodom pomalo prerane proslave mog sedamdeset petog rođendana (posle tri decenije življenja na manje od hiljadu kilometara od polutara, ništa me više neće dovesti u Veliku Britaniju u decembru). Među učesnicima programa koji je moj brat Fred priredio u mom rodnom gradu, Majnhedu, bio je i jedan od članova ekipe projekta 'Osmatranje Svemirskog čuvara', dr Dankan Stil. On je prevalio put sa drugog kraja sveta, iz angloaustralijske opservatorije u Kunabarabranu, u Novom Južnom Velsu, da izloži saopštenje, ilustrovano zastrašujućim kolor-slajdovima, u kome se pokazuje šta se sve može dogoditi u slučaju nekog velikog sudara.
     Nekako u isto vreme ja sam konačno shvatio da je 'Čekić', zapravo, komprimovan roman i da meni nema druge do da ga dekomprimujem. Kako sam na orbiti imao šest drugih knjiga i nekoliko desetina TV emisija, nisam bio baš najvoljniji da zagrizem ovaj metak, ali konačno sam ipak odlučio da sarađujem sa neumitnim.
     Prva verzija bila je gotovo okončana kada mi je stiglo pismo od dr Stila, koji se u međuvremenu vratio u Kunabarabran, sa nekoliko izuzetnih novosti:

     Sve do prošlog četvrtka, da me je bilo ko pitao kada će se neki asteroid ili kometa sudariti sa Zemljom, ja bih stavio ruku na srce i kazao da nijedno nebesko telo za koje trenutno znamo nije na putu sudara sa našom planetom u doglednoj budućnosti (što će reći - jedno stoleće ili dva). No, sada to više nije slučaj...

     Uz pismo dr Stila bio je poslat i cirkular broj 5636, od 15. oktobra 1992, iz Centralnog biroa za astronomske telegrame, koji pripada Smitsonijanskoj astrofizičkoj opservatoriji, iz Kembridža, u Masačusetsu. U cirkularu se izveštava o ponovnom otkriću, 26. septembra, komete Svift-Tatl, koju su prvobitno otkrila dva američka astronoma 1862, da bi potom ona bila izgubljena, ali ne usled nemarnosti, već iz jednog znatno zanimljivijeg razloga.
     Dok se približava Suncu, kometa Svift-Tatl, kao i mnoge druge komete (uključujući tu i Halejevu), počinje da se kreće na solarni mlazni pogon, čije je dejstvovanje potpuno nepredvidljivo. Iako ovo izaziva sasvim slab uticaj na njenu orbitu, dr Stil primećuje: 'Ukoliko su proračuni i modeli sasvim malo netačni - a ne treba očekivati da se ova mlazna sila ponaša nepromenljivo - onda se može dogoditi da kometa udariti u Zemlju 14. avgusta 2126. Nema nikakve sumnje u pogledu ovog datuma, budući da upravo tog dana orbita komete preseca orbitu Zemlje; ono što je u ovom trenutku neizvesno jeste da li će se u to vreme i kometa tamo naći, ili će (nadajmo se) malo zakasniti, odnosno poraniti.'
     Razumljivo je stoga što cirkular Astronomske unije predlaže sledeće: 'Izgleda mudro i obazrivo preduzeti praćenje komete Svift-Tatl što je duže moguće pošto ovoga puta prođe perihel, u nadi da će se moći izvršiti što tačnije određenje njene orbite.'
     Evo ponovo Dankana Stila: 'Šta ako se kometa sudari sa Zemljom 2126? Ovo bi se odigralo pri brzini od 60 km/sec. Polurečnik jezgra iznosi oko 5 kilometara, što znači da bi oslobođena kilotonaža, prema mojim proračunima, iznosila 200 miliona megatona, odnosno bilo bi to ravno zbiru od deset milijardi bombi bačenih na Hirošimu. Ako bi 5 kilometara bio prečnik, a ne poluprečnik komete, onda ovu vrednost treba podeliti sa osam. No, to je i dalje veliki prasak na bilo kom jeziku. Uz najbolje želje - Dankan.'
     Ja sam predvideo pojavu moje hipotetičke Kali oko 2110. godine - u koje vreme stvarni svet već može zapasti u agoniju povodom Svift-Tatlove komete, od čijeg će ga dolaska deliti još samo šesnaest godina. Bio sam stoga veoma srećan što sam mogao da upotrebim ovu informaciju kako bih 'podario privid verodostojnojnosti jednoj inače nategnutoj i neuverljivoj priči', kako se to u Mikadu tačno opisuje.

     A evo sad nečega u šta niko neće poverovati...
     Još sam brusio ovo završno poglavlje kada sam uključio CNN (tačno vreme: 18.20, 6 novembra 1992, pre samo dva sata). Možete zamisliti moju zapanjenost kada sam ugledao svog starog prijatelja, holandsko-američkog astronoma Toma Gerelsa, stručnjaka za asteroide i istaknutog člana ekipe 'Svemirski čuvar'. On je u više navrata posetio Šri Lanku, nadajući se da ovde osnuje opservatoriju: njegova uzbudljiva autobiografija, Na staklenom moru ('American Institute of Physics', 1988), sadrži poglavlje pod naslovom 'Teleskop na Sri Lanki i Artur Č. Klark'.
     Šta li Tom radi u CNN-u? Upravo izveštava o konačnoj potvrdi Alvarezove teorije. Revolver koji se puši najzad je pronađen - a poprište zločina nalazi se, kao što sam pomenuo nekoliko stranica ranije, kod Čiksuluba, na Jukatanu.
     Hvala ti, Tome: prava je šteta što Lui više nije tu da čuje novosti.
     Zbila se još jedna neobična podudarnost ubrzo po objavljivanju priče 'Čekić': jedan sitan meteorit pao je, od svih mesta na svetu, u Njujork, oštetivši pri tom jedna parkirana kola! (Kao da je mogao da udari u nešto drugo!) Bar je takva bila pretpostavka za koju sam čuo, ali sam razložno skeptičan u ovom pogledu. Nešto mi se mota po glavi da bi u stvar moglo na neki način biti upleteno reklamno odeljenje 'Time-a'...
     Ovaj incident podsetio me je, međutim, na film Meteor. Posle bombardovanja iz svemira, ruski naučnik i njegov američki kolega uspevaju nekako da se probiju do površine, pošto su prethodno potražili sklonište u njujorškoj podzemnoj železnici. Obojica su prekrivena blatom od glave do pete. Rus se okreće ka svom kolegi i kaže mu: 'Moram vam jednom pokazati moskovsku podzemnu železnicu.'
     Oguglali putnici njujorških stočnih vagona, iskićenih grafitima, svako će umeti da cene ovu predusretljivu ponudu.

     O događaju koji se zbio u Tunguziji 1908. govori se i u televizijskoj seriji Tajanstveni svet Artura Klarka, a podrobna rasprava o tome, ilustrovana fotografijama i kartama, nalazi se u devetom poglavlju ('Velika sibirska eksplozija') istonaslovne knjige Sajmona Velfera i Džona Ferlija.

     Moj koautor Gregori Benford (S one strane spuštanja noći) upravo me je podsetio na roman koji su on i Vilijem Rotsler napisali o temi sudara sa asteroidom - Spuštanje Šive (1980). Moram priznati da ga nisam pročitao, ali sam svakako bio svestan naslova i sva je prilika da je to nesvesno uticalo na mene u izboru imena Kali (Šivina supruga) za moj asteroid. Naprosto mi je sinuo u glavi onog trenutka kada sam počeo da pišem.
     Za razliku od ovog dela, pročitao sam jedan drugi roman sa istom temom, Luciferov čekić Lerija Nivena i Džerija Purnela - i on mi je ovoga časa pobudio daleko sećanje na dragi, stari časopis 'Astounding Stories'. Pošto sam konsultovao dragocenu knjigu Majka Ešbija Kompletan indeks Astounding/Analoga, stvar se odmah razjasnila: posredi je 'Torov čekić', kratka priča Čarlsa Vilarda Difina (mart 1932).
     Zaprepašćen sam - odnosno, zapanjen Neprevodiva igra reči: Klark kaže 'astounded', što asocira na naslov časopisa o kome je reč - 'Astounding Stories'; prim. prev. - što sam se setio ove minorne priče o osvajačima iz svemira, ali očito je ona počivala negde u mojoj podsvesti poslednjih šezdesetak godina. Da upotpunim stvar, srećan sam što mogu da priznam da sam naslov svog dela 'pozajmio', zapravo, od G. K. Čestertona. Njegov sveštenik-detektiv, otac Braun, rešava jedno tajanstveno ubistvo sa kojim stoji u vezi 'Božiji čekić'.
     Ovde takođe treba pomenuti roman Bujica lica Džejmsa Bliša i Normana L. Najta (1967) u kome je isto tako reč o padu asteroida na Zemlju, gde se tada nalazi bilion žitelja, kao i o nastojanjima da se izbegne katastrofa. Ne mogu da se otmem utisku da bi takvom svetu s vremena na vreme baš bio koristan susret sa asteroidima.
     Nazivi mesta na Marsu, koji se pominju u 14. poglavlju, ma koliko neverovatno zvučali, svi su preuzeti iz NASA-inog Atlasa Marsa (1979). Kako bih poštedeo čitaoce muka proisteklih iz neutažene radoznalosti, evo njihovog porekla.
     Dank: grad u Omanu; Dia-Cau, grad u Vijetnamu; Eil: grad u Somaliji; Gagra: grad u SSSR (sada Gruzija); Kagul: grad u SSSR (sada Moldavija); Surt: grad u Libiji; Tivi: grad u Omanu; Vaspam: grad u Nikaragvi; Jat: grad u Nigeriji.
     Upravo pokušavam da uverim odbor za nomenklaturu Međunarodne astronomske unije da stavi na Mars Isaka Asimova, Roberta Hajnlajna i Džina Rodenberija. Na žalost, sve glavne formacije već su dodeljene, tako da ćemo možda morati da se zadovoljimo Merkurom - koji, kako moja veza iz MAU smrknuto primećuje, 'može još neko vreme ostati nekolonizovan'.

     Teorijska osnova za doktrinu 'Ponovo rođenih' (20. poglavlje) može se naći u tekstu Vilijema A. Rupkea 'Efikasno kodirane poruke mogu prenositi informacione sadržaje o ljudskom biću preko međuzvezdanih razdaljina' ('Acta Astronautica', tom 26, broj 3/4, str. 273-76, mart/april 1992).

BELEŠKA POVODOM MARFIJEVOG ZAKONA (44. POGLAVLJE)

     Gotovo neverovatna priča o zakazivanju torpeda američke Mornarice, koja su opravljena tek posle skoro dve godine, može se naći u knjizi Tiodora Roskoa Operacije podmornica Sjedinjenih Država u drugom svetskom ratu ('U.S. Naval Institute', 1949), a nešto pristupačnije u delu Semjuela Eliota Morisona Koralno more, Midvej i akcije podmornica ('Little, Brown, 1959). Evo jednog navoda iz ove potonje: 'Igla za okidanje, koja je trebalo da dejstvuje pri fizičkom udaru, pokazala se kao odveć krhka da izdrži snažan udarac pod uglom od 90 stepeni... I tako, čak i najbolja nišanjenja nisu urađala nikakvim plodo

ZAHVALNICE

     Moje izvinjenje Bobu Singu, uzoru svih prodavača droga, što sam, u trenutku rasejanosti, pozajmio njegovo ime.
     Zahvalnost Reju Bredberiju na dozvoli da upotrebim navode iz Marsovskih letopisa ('Noćni susret') u 24. poglavlju.
     Posebna zahvalnost princu-sultanu al-Saudu, astronautu sa šatla, na njegovom gostoprimstvu prigodom skupa Asocijacije istraživača svemira u Rijadu, novembra 1989, kada sam prvi put došao u neposredan kontakt sa islamskom kulturom.
     Zahvalan sam takođe Džentriju Liju na proširenju mojih tehničkih i psiholoških vidika.

     Posebnu zahvalnost dugujem korporaciji 'Suma' na manganskom grumenu izvađenom 1972. sa dubine od 16.500 stopa, tokom uvodnog dela za operaciju 'Dženifer', u aranžmanu CIA-e. (Videti Duh sa Grend Benksa.) Grumen toliko liči na Kali da mi i samo njegovo držanje u šakama često pruža nadahnuće u jalovim časovima.

     Programi za koje sam, prilikom pisanja ove knjige, našao da su veoma korisni jesu 'Vistapro' i 'Distant Suns' ('Virtual Reality Laboratory', 2341 Granador Court, San Luis Obispo, California 93401) za 'Amigu' i 'The Sky' ('Software Bisque', 912 Twelfth Street, Suite A, Golden Colorado 80410) i 'Dance of the Planets' ('ARC Science Simulations', P.O. Box 1955S, Loveland, Colorado 80539) za MS/DOS. Takođe sam zahvalan Sajmonu Taloču na izračunavanju orbita, premda sam povremeno možda narušio Njutnom zakon gravitacije iz dramaturških pobuda.

ZAUSTAVITE ŠTAMPU...

     Rukopis ovog romana dostavljen je mojim agentima u SAD i Velikoj Britaniji 2. decembra 1992. Osmog decembra, nedavno otkriven asteroid Tutatis stigao je u tačku najvećeg približenja Zemlji, na udaljenost od ciglih tri miliona kilometara. Astronomi iz 'Laboratorije za mlazni pogon' iskoristili su priliku da ga skeniraju novim radarskim sistemom smeštenim u NASA-inoj stanici u Mohavskoj pustinji. Tom prilikom je ustanovljeno da se Tutatis sastoji od dva tela, gusto prošarana kraterima, prečnika između tri i četiri kilometra, koja kruže jedno oko drugog, gotovo se dodirujući. Na radarskim snimcima asteroid izgleda u dlaku kao Kali pošto je raspolućena.
     Ovo je prvo otkriće dvostrukog asteroida. Radar je pokazao da Apolo 4769 (Kastalija), koji se pominje u 45. poglavlju, ima oblik gimnastičke đuladi; takođe je sasvim verovatno, kao što sam i pretpostavio, da je posredi 'dodirni dvočlani sistem'.
     Poslednje (1. januar 1993.) novosti o kometi Svift-Tatl, koje mi je dojavio dr Dankan Stil, glase da tačnije određenje njene orbite ukazuje na malu verovatnoću sudara sa Zemljom 2126: može se dogoditi da promaši našu planetu za petnaest dana. Ali poslednji red u romanu i dalje ostaje na snazi: dr Stil zloslutno dodaje da krhotine odvaljene sa komete, kako to pokazuju raniji slučajevi, i dalje mogu da predstavljaju veliku opasnost: 'Kako vam se dopada stotinu tunguzijskih eksplozija u jednom danu?'

Klark Artur

DUBOKO PONIRANJE
Prevod: Jakšić Zoran

Clarke Arthur DEEP RANGE (THE), 1957.


POLARIS
1992.