23. UZBUNA

     Bilo je to kao da su stražari sa zidova Troje primetili odsjaj prvih Sunčevih zraka na udaljenim kopljima. Istog časa, sve se izmenilo.
     A opasnost je još bila udaljena više od godinu dana. Iako je bila užasna, i dalje se nije osećala neposredna kriza: još je postojala nada da su prvobitna osmatranja izvršena na brzinu bila pogrešna. Možda će novi asteroid ipak promašiti Zemlju, kao i toliko drugih tokom proteklih vekova.
     David je probudio Singa zbog te vesti, u 05.30 po UV; bilo je to prvi put da je prekinuo zapovednikov san.
     "Izvinite, kapetane. Ali klasifikovana je kao apsolutni prioritet - nikada još takvu nisam video."
     Nije ni Sing, koji se istog časa potpuno razbudio. Kada je pročitao svemirski faks i proučio putanje Zemlje i asteroida koje je on prikazivao, srce kao da mu je stegla neka ledena šaka. Nadao se da je posredi neka greška: ali već od prvog trenutka podozrevao je najgore.
     A onda ga, paradoksalno, obuze zanos. Zbog ovoga je Golijat bio sagrađen pre mnogo decenija.
     Bio je to sudbonosni trenutak. U Zalivu Duga, još kao vrlo, vrlo mlad, suočio se sa jednim izazovom - i savladao ga. Sada je pred sobom imao jedan nesrazmerno veći.
     Zbog ovog je bio rođen.

     Nikada nemoj nikome saopštiti rđavu vest na prazan stomak. Kapetan Sing je sačekao da svi na brodu doručkuju, a zatim je prosledio onaj svemirski faks sa Zemlje - kao i naredni koji je stigao sat kasnije.
     Svi programi i svi istraživački projekti se, razume se, ukidaju. Naučno osoblje će se vratiti na Mars narednim šatlom, dok mi budemo pripremali Golijata za ono što će biti njegova najvažnija misija - kako njegova tako i bilo kog drugog broda.
     Pojedinosti se upravo razrađuju i kasnije će možda biti nekih promena. Siguran sam da znate da su još pre mnogo godina pravljeni planovi kako da se skrene asteroid razumne veličine pomoću drajvera mase: ovaj projek čak je dobio i naziv - 'Atlas'. Čim budu poznati svi parametri misije, ti planovi biće privedeni kraju i na brodogradilišnim dokovima Deimosa pristupiće se izgradnji punom parom. Srećom, sve neophodne komponente predstavljaju standardne sastojke - pogonski rezervoari, potisnici, kontrolni sistemi i središnji nosač koji će sve da ih objedini. Tako da nanosastavljači mogu da sagrade Atlas za nekoliko dana.
     Zatim će morati da bude spojen sa Golijatom - te stoga moramo da stignemo na Deimos što je pre moguće. Neki od nas će tako imati prilike da vide svoje porodice na Marsu: jedna stara zemaljska poslovica kaže 'Loš vetar ne donosi nikome nikakvo dobro'...
     Uzećemo taman onoliko pogonskog griva da prenesemo prazan Atlas do Jupitera; zatim ćemo ponovo uzeti gorivo na orbitalnoj farmi sa rezervoarima koja kruži oko Evrope. A onda će otpočeti pravi zadatak - sastanak sa asteroidom. Imaćemo još sedam meseci do njegovog sudara sa Zemljom - ako uopšte bude došlo do sudara.
     Moraćemo da osmotrimo asteroid, pronađemo odgovarajuće uporište, instaliramo Atlas, proverimo sve sisteme - i uključimo pogon. Razume se, njegovo dejstvo na telo mase od milijardu tona biće gotovo premalo da bi se moglo izmeriti. Ali skretanje od nekoliko centimetara, ako uspemo da ga ostvarimo pre prolaska asteroida pored orbite Marsa, biće dovoljno da on promaši Zemlju za nekoliko stotina kilometara..."
     Sing je zastao, osetivši se pomalo neprijatno. Sve je ovo posada znala, ali nisu znali geolozi i astrohemičari. Ozbiljno je sumnjao da su mu oni mogli navesti čak i tri Keplerova zakona, a kamoli izračunati neku orbitu.
     "Nisam baš neki nadahnuti govornik i smatram da vam takav nije ni potreban. Svima vam je poznato šta moramo da uradimo i nemamo vremena za traćenje. Čak i gubitak od nekoliko dana može predstavljati razliku između bezopasnog proletanja i okončanja istorije - bar na Zemlji.
     Još nešto. Imena su vrlo važna - setite se samo svih ovih Trojanaca oko nas. Upravo smo primili službenu potvrdu iz MAU. Neki naučnik je prebirao po hinduističkoj mitologiji i nabasao na boginju smrti i uništenja.
     Zove se Kali."

24. ODSUSTVO

     "Kakvi su, u stvari, bili Marsovci, tata?"
     Robert Sing se s puno ljubavi zagledao u svoju kćer - službeno je imala šest godina, iako je planeta na kojoj je živela napravila samo pet krugova oko Sunca od kada je ona rođena. Ni od jednog deteta nije se moglo očekivati da čeka 687 dana od jednog do drugog rođendana, tako da je zemaljski kalendar predstavljao jednu od zadržanih relikvija. Kada je konačno budu odbacili, Mars će preseći još jednu vezu sa rodnim svetom.
     "Znao sam da ćeš me to pitati", odvrati on. "I zato sam potražio. Slušaj...
     'Oni koji nikada nisu videli živog Marsovca teško da bi mogli zamisliti kako je on čudno i užasno izgledao. Neobična usta u obliku slova V sa zašiljenom gornjom usnom, bez ispupčenih obrva, sa bradom ispod donje usne u obliku klina; usta su mu neprestano podrhtavala i imao je gorgonsku...'"
     "Šta je to gorgonska?"
     "'...gorgonsku skupinu pipaka...'"
     "Auh!"
     "...a najvažnije od svega, neobično ogromne oči - koje su istovremeno bile žive, prodorne, neljudske, nakaradne i čudovišne. U uljastoj, smeđoj koži postojalo je nešto gljivično, a nespretni, spori, mučni pokreti bili su neopisivo gadni.' Eto, Mirela - sada znaš."
     "Šta ti to čitaš? Oh - 'Vodič kroz DizniMars'! Kada možemo da pođemo?"
     "To zavisi od toga kako izvesna mlada dama stoji sa domaćim zadacima."
     "Nije pošteno, tata! Nisam imala vremena od kada si se ti vratio!"
     Osetio se na izvestan način krivim zbog ovoga. Trudio se da ima samo za sebe svoju malu kćer i njenog još manjeg brata uvek kada bi uspeo da pobegne sa brodogradilišnih dokova Deimosa gde su vršene montaža i proveravanje Atlasa. Njegove nade da će moći da ide u privatne posete kada stigne na Mars rasprišile su se istog časa kada je ugledao ljude iz medija koji su ga čekali u luci Louel: tek je tada shvatio da je druga po redu najpoznatija osoba na planeti.
     Najpoznatiji je, razume se, bio dr Milar, čije je otkriće Kali izmenilo - i možda će tek izmeniti - više života od bilo kog drugog događaja u ljudskoj istoriji. Iako su već imali pet-šest elektronskih susreta, njih dvojica još se nisu lično upoznali. Sing je izbegavao ovaj susret: nisu imali ništa novo da kažu jedan drugome, a i shvatio je da astronom-amater nije bio dorastao neočekivanoj popularnosti. Postao je nadmen i ohol, a uvek kada bi pominjao Kali govorio bi 'moj asteroid'. Ranije ili kasnije njegovi sadruzi sa planete će mu već uzeti meru; u tome su bili veoma dobri.

     DizniMars bio je sićušan u poređenju sa čuvenim zemaljskim prethodnikom, ali kada biste se jednom našli unutra, niste to osećali. Pomoću diorama i holografskih projekcija, prikazivao je Mars onakvim kakav su ljudi nekada verovali ili maštali da bi mogao izgledati - i kakav su se nadali da će jednog dana biti. Iako su se pojedini kritičari isticali da je obično uključenje 'prenosivog mozga' moglo da stvori istovetno iskustvo, to jednostavno nije bilo tačno. Trebalo je samo da vidite neko dete sa Marsa kako hoda po komadiću izvorne stene sa Zemlje pa da uočite razliku.
     Martin je bio suviše mali da bi uživao u tom izletu, tako da je ostao u sigurnim rukama najnovijeg modela Dorkasovog kućnog robota. Čak ni Mirela nije bila dovoljno stara da bi mogla razumeti sve što je videla, ali njeni roditelji su znali da nikada neće zaboraviti. Skičala je od straha i oduševljenja kada su se užasi sa pipcima iz romana H. DŽ. Velsa pojavili iz svojih cilindričnih brodova i posmatrala je sa strahopoštovanjem kako na čudovišne tri noge koračaju kroz napuštene ulice nekog neobičnog, stranog grada - viktorijanskog Londona.
     Dopala joj se i prelepa Dejah Toris, helijumska princeza, naročito onda kada joj se obratila slatkim glasom: "Dobro došla u Barsum, Mirela." Džon Karter je, međutim, bio potpuno izgnan iz scenarija: takvi krvoločni likovi sasvim sigurno nisu predstavljali onu vrstu imigranata koje je marsovska trgovačka komora želela da vidi na crvenoj planeti. Mačevi, nije nego! Ako se njima nije krajnje pažljivo rukovalo, ti komadi metala oblikovani sa neverovatnom zločinačkom neodgovornošću mogli su ozbiljno da povrede posmatrače...
     Na Mirelu su takođe ostavile dubok utisak čudne zveri koje je Barouz tako ljupko razbacao po marsovskom predelu. Zbunio ju je, međutim, jedan deo egzobiologije, preko koga je Edgar Rajs olako prešao.
     "Majko", obrati joj se ona. "Da li sam se ja izlegla iz jajeta?"
     Čarmejn se nasmejala.
     "I jesi i nisi", odvratila je. Svakako ne iz onakvog kakvo je Dejah izlegla. Zatražiću od Biblioteke da ti objasni razliku kada se vratimo kući."
     "Da li zaista imaju mašine koje su u stanju da naprave vazduh tako da ljudi i napolju mogu da dišu?"
     "Ne - ali stari Berouz je došao na odličnu ideju. Mi upravo to pokušavamo da uradimo - videćeš kada budemo prolazili kroz Bredberijevo odeljenje."

     ...A iz brda je došla neka čudna stvar.
     Bila je to mašina nalik na insekta zelenog poput žada, bogomoljku, koja je krhko hitala kroz hladni vazduh, dok su joj nejasni, bezbrojni, zeleni dijamanti trepereli po celom telu, a crveni dragulji svetlucali mnogofacetnim očima. Šest nogu mašine spustilo se na drevni auto-put praćeno zvukom retke kiše koji je jenjavao, a odozgo, iz njenog stražnjeg dela, u Tomasa se zagledao Marsovac sa istopljenim zlatom umesto očiju, kao da gleda u bunar...

     Mirela je bila zadivljena, ali i zbunjena noćnim susretom između Zemljanina i Marsovca, koji su jedan drugome ličili na utvare; jednog dana će shvatiti da je to bio kratki susret dva doba, preko provalije vremena. Dopali su joj se graciozni brodovi za plovljenje po pesku, koji su hrlili iznad pustinja, plamene ptice koje su buktale na hladnom pesku, zlatasti paukovi što su izbacivali niti paučine, jedrenjaci koji su klizili poput bronzanih cvetova duž širokih, zelenih kanala. Plakala je kada su se kristalni gradovi srušili pred osvajačima sa Zemlje.
     'Iz Marsa koji nikada nije postojao - u Mars kakav će biti', glasio je natpis na ulazu u poslednju galeriju. Kapetan Sing nije mogao da se ne osmehne na ono 'će', tipično marsovski, samouvereno. Na umornoj, staroj Zemlji rekli bi 'možda'.
     Poslednja postavka bila je gotovo staromodna u svojoj jednostavnosti, ali ništa manje zbog toga upečatljiva. Sedeli su gotovo u mraku iza prozora-slike, posmatrajući more magle ispod sebe, dok je udaljeno Sunce dolazilo iza njih.
     "Dolina Marinera - Lavirint Noći, kakav je danas", objavi jedan baršunast glas, nadjačavši nežnu muziku u pozadini.
     Magla se rasplinula pod izlazećim Suncem; od nje je ostala samo najređa para. Pred njima se prostiralo nepregledno prostranstvo kanjona i stenja najmoćnije doline u Sunčevom sistemu, jasnih obrisa sve do obzorja, bez ikakvih umekšavanja usled udaljenosti koja su davala utisak perspektive sličnim predelima u daleko manjem Grand Kanjonu u zapadnoj Americi.
     Bila je jednostavno prelepa, sa svojim tonovima crvene, oker i grimizne boje, koji nisu bili toliko neprijateljski raspoloženi prema životu koliko nezainteresovani za njega. Oko je uzalud tragalo makar za najmanjim nagoveštajem plave ili zelene.
     Sunce je brzo projurilo nebom, senke su promakle poput plime mastila preko dna kanjona. Spustila se noć; zvezde su na trenutak zasijale, a onda ih je proterala nova zora.
     Ništa se nije izmenilo - ili jeste? Nije li udaljeno obzorje sada bilo nešto mekših ivica?
     Novi 'dan', nije moglo biti sumnje. Oštri obrisi terena postajali su blaži; udaljene stene i ožiljci nisu više bili tako oštri. Mars se menjao...
     Dani - nedelje - meseci - možda su to, u stvari, bile decenije - promicali su pred njima. Sada su već promene bile dramatične.
     Bleda narandžasto-ružičasta boja neba ustuknula je pred bledo plavom i konačno su, umesto proređene magle koja je nestajala u zoru, počeli da se obrazuju pravi oblaci. A po dnu kanjona širile su se zelene mrlje na mestima gde se nekada nalazila samo ogoljena stena. Za sada još nije bilo drveća, ali lišajevi i mahovine pripremali su put za njih.
     Iznenada, kao da se uplela neka magija, stvorile su se lokve vode - mirne i neuzburkane pod sjajem Sunca; te lokve nisu se istog časa pretvarale u paru kao što bi to danas sa njima bio slučaj na Marsu. Kako je vizija budućnosti uzimala maha, lokve su prerastale u jezerca koja su se sjedinjavala u reku. Duž njenih obala naglo je nicalo drveće: za oči Roberta Singa naviknutog na zemaljske prizore, njihova debla izgledala su tako vitka da nije mogao poverovati da su, zapravo, viša od desetak metara. U stvarnosti - ako se ovo moglo nazvati stvarnošću! - ona će verovatno nadvisiti najvišu sekvoju: biće visoka najmanje sto metara, zahvaljujući ovako niskoj gravitaciji.
     Sada se prizor izmenio; leteli su prema istoku duž Doline Marinera, izišavši iz Provalije Zore, pa prema jugu do velike ravnice Helade, nizija Marsa. Tu više nije bilo kopna.
     Dok je posmatrao zamišljeni okean iz budućnosti, bujica sećanja preplavi um Roberta Singa takvom silinom da umalo nije izgubio kontrolu nad sobom. Okean Helada je nestao; nalazio se ponovo na Zemlji, šetao je duž afričke plaže oivičene palmama sa malim Tobijem i Tigretom koja je trčkarala odmah iza njih. Da li mu se to zaista dogodilo, nekada davno, ili je to bila lažna prošlost, pozajmljeno sećanje neke druge osobe?
     On uopšte nije sumnjao u to, razume se, ali sećanje je bilo tako živo da je za sobom ostavilo sliku koja mu je sada zaplamtela u umu. Međutim, tuga je ubrzo ustuknula pred osećanjem zadovoljstva punog čežnje. Nije ni zbog čega žalio - Frejda i Tobi bili su zdravi i srećni (krajnje je vreme da ih ponovo pozove!), sa već velikom porodicom koja se brinula o njima. Ipak je žalio što Mirela i Martin nikada neće iskusiti radost koju su mogli da im pruže neljudski prijatelji poput Tigrete. Kućne životinje bilo koje vrste predstavljale su luksuz koji Mars nije mogao sebi da dozvoli.
     Putovanje u budućnost okončalo se pogledom na planetu Mars iz svemira - kroz koliko vekova ili milenijuma? Polovi joj više nisu bili okrunjeni kapama od smrznutog ugljen-dioksida jer je Sunčeva svetlost, koja se odbijala od ogledala na orbiti, širokih stotinu kilometara, okončala eonima dugu zimu. Slika je izbledela, a zamenile su je reči Proleće 2500. Pitam se - nadam se, mada nikada neću saznati, razmišljao je Robert Sing dok su ćutke izlazili. Čak je i Mirela delovala nekako neuobičajeno krotka, kao da je pokušavala da razluči šta je od onoga što je videla bilo pravo, a šta samo zamišljeno.
     Dok su prolazili kroz vazdušnu komoru do marsovskih kola pod pritiskom, kojima su se dovezli dovde iz hotela, izložba im je priredila još jedno iznenađenje. Začula se udaljena grmljavina - zvuk koji je samo Robert Sing čuo u stvarnosti - i Mirela je vrisnula kada su je poprskale prve sićušne kapi iz prskalice iznad glave.
     "Poslednja kiša pala je na Marsu pre tri milijarde godina - i nije donela život tlu na koje je pala.
     Narednog puta, biće drugačije. Do viđenja i hvala na poseti."

     Robert Sing probudio se u sitne sate poslednje noći pred poletanje i ostao da leži u mraku, pokušavajući da se priseti svih lepih trenutaka svoje posete. Neke od njih - uključujući i nežne trenutke od pre nekoliko časova - snimio je za buduća gledanja: oni će mu pomoći da prebrodi duge mesece koji su bili pred njim.
     Promena u njegovom disanju mora da je uznemirila Čarmejn: okrneula se prema njemu i spustila mu ruku na grudi. Ne prvi put, Sing se osmehnuo setivši se koliko je taj gest mogao biti neudoban na njegovoj rodnoj planeti.
     Nekoliko minuta oboje su ćutali. A onda je Čarmejn pospano rekla: "Sećaš se one Bredberijeve priče koju smo gledali - one u kojoj varvari sa Zemlje koriste prelepe kristalne gradove kao mete za gađanje?"
     "Svakako. 'A Mesec neka bude isto tako sjajan'. Nisam mogao da ne primetim da ju je smestio u 2001. Bio je malo preveliki optimista, zar ne?"
     "Bar je doživeo da ljudi stignu ovamo! Ali od kako smo otišli iz DizniMarsa, stalno nešto mislim - zar se i mi ne ponašamo na isti način, zar ne uništavamo ono što smo zatekli?"
     "Mislio sam da nikada neću čuti jedno marsovsko dete da kaže nešto slično. Ali mi ne uništavamo, bar ne radimo samo to. Mi stvaramo - blagi Bože..."
     "Šta je bilo?"
     "To me upravo podseti. Kali. Nije ona samo boginja uništenja. Ona isto tako stvara novi svet na zgarištu starog."
     Usledila je duga tišina, a onda ona reče:
     "Upravo to nam 'Ponovo rođeni' stalno govore. Znaš li da su uspostavili misiju upravo ovde, u luci Louel?"
     "Oni su bezopasni ludaci. Mislim da nikoga neće gnjaviti. Lepo sanjaj, mila. Naredni put kada budemo išli u DizniMars povešćemo i Martina - obećavam."

25. STANICA EVROPA

     Robert Sing nije imao mnogo posla na brzom putovanju iz sistema Deimosa/Mars do sistema Evrope/Jupiter, osim da proučava moguće planove koji su se neprekidno menjali i koje im je 'Svemirski čuvar' stalno slao - i da upoznaje nove članove posade.
     Torin Flečer, stariji inženjer sa brodogradilišnih dokova Deimosa, nadgledaće operaciju ponovnog punjenja gorivom kada tandem Golijat/Atlas stigne do rezervoarske farme koja kruži oko Evrope. Desetine hiljada tona vodonika koje će tu upumpati u brod biće u žitkom stanju - mešavina tečnog i čvrstog, gušća od čiste tečnosti, radi uštede skladišnog prostora. Čak i tada, ukupna zapremina biće dvaput veća od one što ju je imao nesrećni Hindenburg, čija je vatrena sudbina zapečatila kratku eru letelica lakših od vazduha - bar na Zemlji. Mali vazduhoplovni teretnjaci često su se koristili na Marsu, a pokazali su se od koristi i za istraživanja u gornjim slojevima atmosfere Venere.
     Flečer je bio zaljubljenik u vazdušne brodove i davao je sve od sebe da preobrati Singa.
     "Kada stvarno otpočnemo eksploataciju Jupitera", govorio je on, "i prestanemo samo da bacamo sonde na njega - onda će vazdušni brodovi opet doći na svoje. Razume se, pošto se tamošnja atmosfera uglavnom sastoji od H2, vazduhoplov će morati da bude na topli vodonik - ali nema problema! Zamisli samo - letiš oko Velike Crvene Mrlje!"
     "Ne, hvala", odvratio je Sing. "Ne pri sili teže desetostruko većoj od Marsove."
     "Zemljani mogu da je podnesu ležećki. Ili na vodenim krevetima."
     "Ali čemu? Nema čvrstog tla - nemaš gde da se spustiš - roboti mogu da obave sve što želimo, tako da ne moramo da rizikujemo ljudska bića."
     "Upravo tako su ljudi govorili i na početku Svemirske ere. A vidi sada gde smo! Muškarci i žene ići će na Jupiter zato što... ovaj, naprosto zato što je on tu. Ali ako ti se ne dopada Jupiter - šta misliš o Saturnu? Ima gotovo istu silu teže kao i Zemlja - a zamisli samo kakav pogled! Krstarenje na velikim visinama, sa kojih se vide prstenovi - jednog dana biće to glavna turistička atrakcija."
     "Jeftinije je uključiti 'prenosivi mozak'. Atrakcija je i dalje tu, a nema nimalo rizika."
     Flečer se nasmejao dok je Sing izgovarao čuveni slogan.
     "Ti u to, razume se, ne veruješ."
     Bio je upravu, ali Sing nije imao nameru da to prizna. Elemenat rizika bio je ono što je razdvajalo Stvarnost od njenih imitacija, koliko god bile savršene. I spremnost da se rizikuje - to jest, prihvatanje rizika s dobrodošlicom, ako je bio u granicama razumnog - predstavljalo je upravo ono što je davalo draž životu i činilo ga vrednim življenja.
     Još jedan od putnika za Evropu bavio se tehnologijom koja je delovala čak i neprimerenija ovom mestu od aeronautike - tehnologijom dubinskih podmornica. U čitavom Sunčevom sistemu, Evropa je pored Zemlje bila jedini svet koji je imao okeane, zapretane ispod ledene pokorice što ih je štitila od svemira. Toplota koju su stvarale Jupiterove ogromne gravitacione plime - iste one sile koje su stavljale u pogon vulkane na obližnjem Iou - čuvale su okean na planeti od smrzavanja.
     Gde je bilo vode u tečnom stanju, tu je bilo i nade za život. Dr Rani Vijeratne provela je dvadeset godina istražujući dubine Evrope, kako neposredno tako i pomoću robotskih sondi. Iako ništa nije pronašla, nije se obeshrabrila.
     "Sigurna sam da ga ima", govorila je. "Nadam se da ću uspeti da ga pronađem pre nego što kakav mikrob sa Zemlje ispuže iz smeća koje ostavljamo za sobom i ovlada ovim svetom."
     Dr Vijeratne takođe je bila veliki optimista kada su u pitanju mogućnosti za razvoj života i na mnogo većim udaljenostima od Sunca - u velikom oblaku kometa daleko s druge strane Neptuna.
     "Tamo napolju postoje velike količine vode, ugljenika, azota i ostalih neophodnih hemikalija", volela je da kaže. "Milionima puta više nego na planetama. Mora postojati i radioaktivnost - koja podrazumeva toplotu i brzu stopu mutacije. Duboko unutar oblaka kometa uslovi mogu biti savršeni za nastanak života."
     Bila je prava šteta što će se doktorka iskrcati na Evropi i neće nastaviti do Kali. Njene dobrodušne, ali i žustre rasprave sa ser Kolinom Drejkerom, ČKD Član Kraljevskog Društva; prim. prev., pružile su priliku ostalim putnicima da provedu mnoge prijatne časove. Čuveni astrogeolog bio je jedini naučnik iz prvobitne posade koji je ostao na Golijatu; bio je dovoljno poznat, te je mogao da se ne obazre na sva naređenja da se vrati kući.
     "Znam više o asteroidima od bilo kog živog stvora", s pravom je tvrdio. "A Kali je najvažniji asteroid u istoriji. Želim da ga se dočepam - to će mi biti poklon za stoti rođendan. A i za dobrobit nauke, razume se."
     U pogledu teorije o mogućnosti postojanja života na kometama, koju je zastupala dr Vijeratne, bio je kategoričan.
     "Gluposti! Hojl i Vikramasinge izneli su tu tezu pre više od jednog veka, ali niko je nikada nije ozbiljno shvatio."
     "Onda je vreme da je ozbiljno shvate. A kako su asteroidi - bar neki od njih - mrtve komete, da li ste ikada potražili na njima fosile? Moglo bi se isplatiti."
     "Iskreno rečeno, Rani, mogu smisliti mnogo bolje načine da provedem vreme."
     "Vi, geolozi! Ponekad mi se čini da ste i sami fosili! Setite se kako ste se smejali jadnom Vegeneru i njegovoj teoriji o pomeranju kontinenata - a kada je bio bezbedno mrtav, učinili ste ga svojim svecem-zaštitnikom?"
     I tako u nedogled - sve do Evrope.
     Evropa, najmanji od Jupiterova četiri galilejska satelita, bila je jedini svet u Sunčevom sistemu koji se mogao pobrkati sa Zemljom - ako biste se našli dovoljno blizu. Kada se kapetan Sing zagledao u nepregledno prostranstvo ledenih polja ispod sebe, postalo mu je jasno da bi zaista bez imalo muke mogao zamisliti da kruži oko rodne planete.
     Ta opsena je brzo nestala kada je skrenuo pogled prema Jupiteru. Prolazeći kroz svoje faze svaka tri i po dana, taj džinovski svet dominirao je nebom, čak i kada bi se suzio u sasvim tanki polumesec. Jer tada je luk svetlosti držao u naručju ogroman crn disk dvadeset puta većeg prečnika od Mesečevog na nebu Zemlje - zaklanjajući zvezde i gotovo pomračujući udaljeno Sunce. A noćna strana Jupitera retko kad je bila u potpunoj tami; olujne nepogode veće od kontinenata na Zemlji besnelu su na crnom pročelju, kao da je posredi razmena nuklearnih projektila - i sa istovetnom energijom. Prstenovi auroralne svetlosti obično su optakali polove, a gejziri fosforoscencije izvirali su iz neistraženih - možda i neistraživih - dubina planete.
     Planeta je delovala još izuzetnije kada je bila gotovo puna. Tada su se mogle videti, u svoj njihovoj raznobojnoj slavi, složene petlje i prepleti pojasa oblaka koji su večno marširali uporedo sa polutarom. Duž njih su se kretala bleda, ovalna ostrva - poput ameba širokih hiljadama kilometara; ponekad se činilo da se krajnje svrsishodno probijaju kroz okolni predeo oblaka, tako da je bilo lako poverovati kako predstavljaju ogromna živa stvorenja. Više pomodnih astro-epova zasnivalo se samo na ovoj hipotezi.
     Ali ipak je glavninu pažnje privlačila Velika Crvena Mrlja. Iako je tokom vekova rasla i smanjivala se, ponekad čak gotovo potpuno nestajala, sada je bila izraženija nego ikada još od vremena kada ju je Kasini otkrio 1665. Kako ju je Jupiterovo vrtoglavo desetčasovno rotiranje nosilo preko lica planete, podsećala je na neko džinovsko, krvlju podliveno oko koje pakosno zuri put svemira.
     Nije bilo čudno što su radnici na Evropi imali najkraće radno vreme i najveću stopu nervnih slomova od celokupnog osoblja stacioniranog na bilo kojoj planeti. Stvari su se nešto poboljšale kada je baza premeštena na sredinu naspramne strane, sa koje se Jupiter nikada nije video. Ali čak i odatle su psiholozi javljali da pojedini pacijenti veruju kako ih to kiklopovo oko koje ne trepće posmatra kroz masiv od tri hiljade kilometara čvrste stene...
     Možda je motrilo na njih dok su krali Evropino blago. Satelit je bio jedini veći izvor vode - te stoga i vodonika - unutar orbite Saturna. Iako je još veća količina postojala u oblaku kometa daleko iza Plutona, njeno eksploatisanje još nije bilo isplativo. Možda, jednog dana... U međuvremenu, Evropa je opskrbljivala gorivom sve trgovačke letelice Sunčevog sistema.
     Štaviše, vodonik sa Evrope bio je mnogo bolji od onoga sa Zemlje. Zahvaljujući bombardovanju iz radijacionih polja oko Jupitera, koje je trajalo eonima, sadržao je mnogo veći postotak teškog izotopa deuterijuma. Posle tek neznatnog obogaćivanja, predstavljao je optimalnu smesu potrebnu za pokretanje fuzionog pogona. Povremeno je - mada ne često - priroda sarađivala sa čovečanstvom.

     Već je bilo teško setiti se života pre Kali. Opasnost je bila udaljena još nekoliko meseci, ali gotovo svaka misao i delanje bili su usmereni na nju. Zamisli samo, ponekad je Robert Sing ironično podsećao sebe, prihvatio sam ovaj posao jer sam želeo radno mesto koje mnogo ne zahteva pre nego što odem u penziju u rangu pravog kapetana!
     Nije često imao vremena za ovakva razmišljanja, jer su nekadašnju brodsku rutinu zamenile 'planirane krize', kako ih je nazvao njegov prvi oficir. Pa ipak, kada se ima u vidu složenost operacije 'Atlas', sve je išlo krajnje glatko; nije bilo nikakvih većih zadržavanja i program je zaostajao samo dva dana za rasporedom koji je u prvo vreme smatran neizvodljivim.
     Kada se tandem Golijat/Atlas našao na parkirnoj orbiti, konačno je počeo dug proces punjenja rezervoara masom od dve stotine hiljada tona žitkog vodonika-deuterijuma na temperaturi od trinaest stepeni iznad apsolutne nule. Postrojenja za elektrolizu na Evropi bila su u stanju da proizvedu ovu količinu za nedelju dana, ali njeno podizanje na orbitu predstavljalo je nešto sasvim drugo. Imali su peh da su dva tankera sa Evrope bila na složenom remontu koji nije mogao da se izvede na licu mesta. Odvučeni su nazad na Deimos...
     I tako, čak iako je sve teklo glatko, biće im potrebno skoro mesec dana da napune prazne rezervoare. Za to vreme, Kali će se približiti Zemlji za sto miliona kilometara.

26. DRAJVER MASE

     Sada se gotovo ništa od prvobitnog Golijata nije više videlo: celu jednu stranu skrivali su rezervoari i pogonski moduli Atlasa, kompaktna masa cevovoda dugačka gotovo dve stotine metara. Najveći preostali deo broda takođe je bio skriven vlastitim dodatnim rezervoarom. Nećemo baš imati neki naročiti pogled, pomisli Sing, sve dok ne otkačimo prazne tankove. Kao ni neko veće ubrzanje, uprkos mogućnostima motora, uz svu tu dodatnu masu.
     Teško je bilo poverovati da budućnost čovečanstva može toliko zavisiti od ove nezgrapne zbirke hardvera. Projektovana je i montirana samo s jednom svrhom - da spusti moćni drajver mase na Kali što je brže moguće. Golijat je bio samo kombi za isporuke, međuplanetni svemirski kamionet. Atlas je predstavljao taj važni teret koji je trebalo na vreme i u ispravnom stanju da stigne do svog odredišta.
     Da bi se postigao taj cilj trebalo je učiniti niz ustupaka. Iako je bilo od suštinske važnosti da se prispe do Kali sa što kraćim odlaganjem, brzina se mogla postići jedino nauštrb korisnog tereta. Ako bi Golijat potrošio suviše vodonika na putu do Kali, možda ostatak ne bi bio dovoljan da se asteroid skrene sa svog zlokobnog kursa, pa bi ceo trud bio uzaludan.
     Kako bi se skratilo vreme misije bez korišćenja goriva, pomišljalo se čak i na upotrebu klasične 'gravitacione praćke' koju je oprobala prva svemirska letelica što se otisnula u istraživanja izvan Sunčevog sistema. Golijat je mogao da zaroni prema Jupiteru i ukrade u prolazu izvestan deo momenta džinovske planete. Međutim, taj plan je nevoljno napušten jer je bio dosta rizičan; oko Jupitera je kružilo suviše otpada. Vitki prstenovi pružali su se do same granice atmosfere, a čak i najmanja čestica bila je u stanju da probuši krhke rezervoare sa vodonikom. Kakva bi to ironija bila da neki sićušni jovijanski mikromesec osujeti misiju.
     Za razliku od poletanja sa površine planete, u kretanju sa orbite nije bilo ničeg dramatičnog. Nije se, razume se, čuo nikakav zvuk, pa čak nije bilo ni nekog vidljivog traga zastrašujuće energije koja je u tome učestvovala. Mlaznik plazme što je pokretao Golijata bio je suviše topao da bi ispuštao slaba zračenja koja je ljudsko oko u stanju da primeti; on je ispisivao svoj potpis preko zvezda na dalekom ultraljubičastom kraju spektra. Za one koji su to gledali sa satelitskog kompleksa Evrope, jedini pokazivač da je Golijat krenuo bio je mali oblak smeća koji je ostavio za sobom - delovi termalnog oklopa, odbačeni materijal za pakovanje, komadići kanapa i trake - svi oni otpaci koje i najpažljiviji radnici ipak ostave za sobom radeći na kakvom velikom konstrukcionom projektu. To baš nije bio slavan početak za jedno tako otmeno preduzetništvo: ipak su Golijat i Atlas, njegov koristan teret, krenuli sa nadom i strahom celokupnog čovečanstva.
     Dan kasnije, ubrzavajući jednom desetinom gravitacije, Golijat je tromo prošao pored drugog po veličini satelita, nagrđenog Kalista. Ali minulo je skoro nedelju dana pre nego što je uspeo da najzad umakne sa jovijanske teritorije, presekavši krajnje hirovite orbite sićušnih najspoljašnjijih meseca, blizanaca Pasife i Sinope. Tada se već tako brzo kretao da ga čak ni Sunce više nije moglo vratiti nazad; ako ne bude u stanju da ponovo zauzda svoju brzinu, sasvim će napustiti Sunčev sistem i otisnuće se na beskrajan put među zvezde.
     Nijedan zapovednik broda nije se mogao nadati mirnijem putovanju. I odista, tandem Golijat/Atlas sastao se sa Kali dvanaest sekundi pre roka.

     "Posetio sam na desetine asteroida", rekao je ser Kolin Drejker publici koju nije video, jer je bila udaljena pola milijarde kilometara u pravcu Sunca, "a još nisam naučio da, pukim posmatranjem, procenim njihovu veličinu. Znam tačno koliko je Kali velika, ali lako bih mogao obmanuti samog sebe i zamisliti kako je držim u ispruženim rukama.
     Problem je u tome što ne postoji apsolutno nikakav osećaj razmere - nema ničega što bi pomoglo oku. Kao što ćete videti, prekrivena je, dokle vam pogled seže, plitkim kraterima nastalim pri sudarima. Onaj tamo veliki, s leve strane, ima, u stvari, pedesetak metara u prečniku - ali izgleda sasvim isto kao i množina maleckih oko njega - najmanji koji možete videti ima svega nekoliko centimetara u prečniku.
     Hoćeš li, molim te, da zumiraš, Davide? Hvala - približavamo se - ali slika gotovo da se i ne menja. Minikrateri koje sada vidimo izgledaju isto kao i njihova velika braća - zaustavi zumiranje, Davide - čak i kada bismo upotrebili lupu, slika bi ostala manje-više ista - plitki krateri svih mogućih veličina - sve do onih koje su napravile čestice prašine.
     Povuci se sada unazad da pokažemo ponovo celu Kali... hvala. Primetićete da praktično ne postoji nikakva boja, bar je ljudsko oko ne vidi... mogli biste pretpostaviti da je u pitanju grumen ugljena i ne biste mnogo pogrešili... spoljašnji slojevi sastoje se od devedeset odsto ugljenika.
     Stvari, međutim, drugačije stoje u unutrašnjosti - gvožđe, nikl, silikati, različite vrste leda - voda, metan, ugljen-dioksid. Očigledno je imala vrlo složenu istoriju; u stvari, gotovo sam siguran da je reč o dva spojena tela sasvim različitog sastava koja su se veoma blago sudarila i ostala zajedno.
     Mogli ste primetiti da su se pojavili neki novi krateri tokom moje priče. Dan na Kali veoma je kratak - tri časa i dvadeset pet minuta. A to što rotira samo će nam još više otežati posao...
     Molim drugu stranu, Davide? Usmeri na koordinate K5 - tako...
     Primećujete li promenu u predelu - ako se uopšte može tako nazvati. Ove brazde mora da su posledica nekog drugog sudara - posredi mora da je bio snažan sudar. Kali se sigurno nalazila u nekom prometnom delu Sunčevog sistema, pre deset milijardi godina. Vidite li onu dolinu pri vrhu, s desne strane - dali smo joj ime Grand Kanjon. Sve u svemu, duboka je deset metara, ali ako ne znate razmere, lako možete zamisliti da ste u Koloradu...
     Znači - imamo jedan izrovašen, mali svet - u obliku tikve ili kikirikija - sa masom od dve milijarde tona. Na nesreću, kreće se retrogradnom orbitom - to jest, u smeru suprotnom od svih planeta. U tome nema ničeg naročito neuobičajenog - Halejeva kometa čini to isto - ali odavde proishodi da će se sudariti sa Zemljom sučelice - što je najgori mogući slučaj, razume se. Zato moramo da ga skrenemo. Ako to ne učinimo, onda ne samo naša civilizacija, već i naša vrsta, mogu biti zbrisane sa lica planete.
     Drajver mase Atlas upravo je otkačen sa Golijata - daj, molim te, Atlas, Davide - i sada nas čeka delikatan posao da ga postavimo na Kali. Srećom, sila teže asteroida veoma je slaba - otprilike jedan desetohiljaditi deo Zemljine - tako da Atlas teži svega nekoliko tona. Ali nemojte dozvoliti da vas to zavara. On i dalje poseduje celokupnu svoju masu - i svoj momenat. Zato se mora kretati veoma, veoma sporo i pažljivo... Verovali ili ne, glavne alatke za ovaj posao jesu staromodni čekrk i kotur, usidreni na Kali.
     Kroz nekoliko časova, Atlas će biti spreman za paljbu. Razume se, njegov uticaj na Kali biće gotovo premali da bi se mogao izmeriti - tek delić jedne mikrogravitacije. Čini mi se da je neko iz medija kazao da će to biti kao da miš gura slona: istina. Ali Atlas može nastaviti da gura danima, a potrebno je da pomerimo Kali samo za nekoliko centimetara, ovde, dok zaobilazi Jupiter, da bi promašila Zemlju za nekoliko hiljada kilometara.
     Čak bi i sto bilo podjednako dobro kao cela svetlosna godina."

27. PROBA HALJINE

     Ćelavi Sik! Kako bi moji kosmati preci, u Indiji, reagovali na takvog jednog otpadnika? A kada bi znali da sam lobanju trajno depilirao - pa, bio bih srećan da izvučem živu glavu...
     Ova misao uvek bi proletela Robertu Singu kroz glavu dok bi spuštao kapu koja mu je sasvim prianjala uz glavu, podešavao trake za vezivanje i proveravao da li mu jastučići za oči zaklanjaju svu svetlost. Zatim bi ostao da sedi u potpunoj tami i tišini, čekajući da stvar u svoje ruke preuzme automatski sekvenser.
     Prvo se začuo veoma slab zvuk, toliko nizak da je gotovo mogao da čuje svaku vibraciju posebno. I dalje na granici čujnosti, počeo je da se penje oktavu po oktavu sve dok nije nestao na ivici čujnosti. Zapravo, iza te ivice; Sing se, doduše, nikada nije potrudio da stvar proveri, ali bio je sasvim siguran da mehanizam njegovih ušiju ne bi nikada mogao da odgovori na frekvencije koje su mu sada tekle neposredno u mozak.
     Ponovo je nastala tišina, a on je ostao da čeka početak mnogo složenije vizuelne sekvence.
     Prvo se pojavila čista boja: javio mu se utisak da lebdi u središtu savršeno bezoblične kugle, čija je unutrašnja površina obojena u tamnocrveno. Nije bilo baš nikakvog traga nekom poretku ili ustrojstvu, a oči su ga bolele od naprezanja da tako nešto pronađe. Ne - to nije bilo sasvim tačno. Oči se uopšte nisu uključivale u kolo.
     Crvena - narandžasta - žuta - zelena - poznate dugine boje, ali laserski čiste. I dalje se ne pojavljuje nikakva slika - samo ničim narušeno hromatsko polje.
     Konačno su počele da se javljaju i slike. Prvo otvorena rešetka koja se brzo ispunjavala prepletima što su postajali sve gušći i gušći, dok se na kraju više nisu mogli međusobno rasplesti. Njih je zamenio niz geometrijskih oblika - koji su se okretali, širili, smanjivali, pretvarali jedni u druge. Iako je izgubio svaki pojam o vremenu, ceo taj kalibracioni program trajao je manje od jednog minuta. Kada ga je, poput mećave na Antarktiku, obuhvatilo bešumno 'krajnje belilo', znao je da je proces skeniranja završen i da je monitorni sistem 'prenosivog mozga' bio zadovoljan što su Singova nervna kola savršeno pripravna za prijem.
     Ponekad, mada veoma retko, njegovim poljem svesti projurila bi poruka da postoji greška i tada bi morao da ponovi celu sekvencu. To bi obično razrešilo problem; u protivnom, Sing ne bi opet pokušavao. Jednom, kada je trebalo da na brzinu stekne izvesne veštine, pokušao je da to izvede ručno, kako bi zaobišao elektronsku 'blokadu na putu'. Kao nagradu dobio je niz košmarnih slika koje nikako nije mogao kako treba da razabere - bile su nalik na svetlace što nastaju pritiskanjem očnih jabučica, samo što su ovi izgledale mnogo sjajnije. U času kada je konačno uspeo da pritisne dugme za prekid, već je zadobio užasnu glavobolju - a moglo je biti i mnogo gore. Nepovratna 'zombifikacija' usled pogrešnog rukovanja 'prenosivim mozgom' više nije bila tako česta kao u ranim danima kada je uređaj tek počinjao da se koristi, ali i dalje se događala.
     Ovog puta nije bilo poruke o greški niti nekog drugog upozoravajućeg signala. Sva kola bila su čista. Bio je spreman za prijem.
     Iako je kapetan Sing tek krajičkom uma bio svestan da se, zapravo, nalazi na Golijatu, nije mu delovalo nimalo neprimereno to što odozgo posmatra svoj brod dok on lebdi duž Kali. Takođe mu se činilo sasvim logično - iako je posredi bila bizarna logika sna - da je Atlas već postavljen na asteroidu, premda je 'znao' da je, u stvari, i dalje spojen sa Golijatom.
     Pojedinosti simulacije bile su u toj meri savršene da je mogao da vidi ogoljene poteze stenja na Kali na mestima gde su potisnici svemirskih sanki oduvali stoletnu prašinu. Ovaj prizor već je pripadao stvarnosti, ali prizor Atlasa i mnoštva njegovih rezervoara sa gorivom i dalje su poticale iz budućnosti - na koju je, srećom, trebalo čekati svega nekoliko dana. Uz Davidovu pomoć bili su rešeni svi inženjerski problemi spuštanja i ukotvljenja drajvera mase i nije bilo razloga za pretpostavku da će se javiti bilo kakve poteškoće oko pretvaranja teorije u praksu.
     "Spremni za put", reče David. "iz kog ugla biste želeli?"
     "Severni pol ekliptike. Udaljenost deset A. J. Astronomskih jedinica; prim. prev.. Pokaži sve orbite."
     "Sve? U tom vidnom polju ima 54.372 tela." Pauza koja je nastala dok je David proveravao u katalogu bila je jedva primetna.
     "Izvini. Mislim na sve glavne planete. I sva tela koja se približavaju Kali na hiljadu kilometara. Ispravka - neka bude stotinu kilometara."
     Kali i Atlas su nestali. Sing je odozgo posmatrao Sunčev sistem, sa orbitama Saturna, Jupitera, Marsa, Zemlje, Venere i Merkura koje su se videle poput tankih, svetlećih linija. Položaj samih planeta bio je označen prepoznatljivim oznakama - Saturn prstenovima, Jupiter pojasevima, Mars sićušnom polarnom kapom, Zemlja jednim nepreglednim okeanom, Venera bezobličnim belim polumesecom, Merkur izrovašenim diskom.
     A Kali je bila predstavljena lobanjom. To je bila Davidova zamisao o kojoj niko nikada sa njim nije porazgovarao. Verovatno je zavirio u enciklopediju - i video jedan od kipova hinduističke boginje razaranja sa zlokobnom ogrlicom.
     "Središte na osu Kali-Zemlja - zumiraj!"
     Sada je Singova svest bila ispunjena tom kobnom kupastom oblašću - elipsom prokletstva koja je spajala trenutne položaje Zemlje i Kali.
     "Vremensko sažimanje?"
     "Deset na peti."
     Tom stopom, svaka sekunda predstavljaće jedan dan: Kali će stići do Zemlje za nekoliko minuta, ne meseci.
     "Krećemo."
     Planete su počele da se pomeraju - Merkur je žurio svojim najunutrašnjijom putanjom, pa se čak i tromi Saturn vukao poput puža svojom spoljašnjom orbitom.
     Kali je započela pad put Sunca, i dalje se krećući jedino pod dejstvom sile teže. Negde u Singovom polju svesti brojke su tako brzo treperile da su se stapale jedna s drugom. Iznenada su sve došle do nule, a David je istog časa rekao: "Paljenje!"
     Čudno, načas pomisli Sing, kako su neke reči ostale u upotrebi i pošto su izgubile prvobitno značenje. 'Paljenje' je poticalo od pre najmanje sto godina - pripadalo je dobu hemijskih raketa. Nije bilo načina da mlaznik koji je pokretao Atlas - ili bilo koju drugu letelicu za duboki svemir - bilo šta 'zapali'. U pitanju je bio čisti vodonik - a čak i da je tu bilo nešto kiseonika, ovaj bi bio suviše topao za niskotemperaturni fenomen pukog sagorevanja. Svaki molekul vode bio bi istog časa rastavljen na sastavne atome.
     Pojavile su se nove brojke, neke su bile stalne, druge su se veoma lagano menjale. Najvidljivije su bile one koje su označavale ubrzanje što ga je stvarao Atlasov mlaznik u ovom utvarnom svetu; za masu Kaline veličine bile su neophodne tek mikrogravitacije. A evo i vitalnih 'delti', jedva merljivih promena koje su upravo izazivane u brzini i položaju asteroida.
     Dani su prolazili; brojke su postojano rasle: Merkur je prešao pola puta oko Sunca, a Kali još nije pokazivala vidljive znake skretanja sa svoje prirodne putanje. Samo se na osnovu sve većih 'delti' moglo zaključiti da asteroid tromo skreće sa svoje drevne staze.
     "Petostruko zumiranje", naredio je Sing dok je Kali prolazila pored Marsa. Spoljašnje planete su nestale dok se slika širila; međutim, učinci već višednevnog delovanja Atlasovog pogona i dalje se nisu mogli uočiti.
     "Sagorenje", iznenada reče David. (Još jedna reč iz detinjstva astronautike!) Brojke koje su označavale potisak i ubrzanje istog časa padoše na nulu. Kali je ponovo kružila oko Sunca samo zahvaljujući gravitaciji.
     "Desetostruko zumiranje. Vremensko sažimanje hiljadu."
     Sada su samo Zemlja, Mesec i Kali bili prisutni u Singovom polju svesti. Na ovim proširenim razmerama, asteroid kao da se nije kretao po elipsi, već gotovo pravom linijom - a ta linija nije išla prema Zemlji.
     Sing je, međutim, imao dosta iskustva, tako da ga ovo nije ispunilo prevelikom nadom. Kali je još trebalo da prođe pored Meseca i on će - poput kakvog prevrtljivog prijatelja koji izdaje svog starog sadruga - uneti poslednje ubilačke izmene u Kalinu orbitu.
     Sada, u završnoj fazi susreta, svaka sekunda predstavljala je tri minute stvarnog vremena. Kalina putanja vidljivo se povila u gravitacionom polju Meseca - prema Zemlji. Međutim, učinak Atlasovih napora, iako su prestali pre nekoliko 'nedelja', takođe je bio vidljiv. Simulacija je prikazivala dve orbite - prvobitnu, i onu koja je nastala posle čovekovog upliva.
     "Desetostruko zumiranje. Vremensko sažimanje sto."
     Sada je jedna sekunda predstavljala skoro dva minuta i Zemlja je ispunila Singovo polje svesti. Međutim, sićušni znak lobanje ostao je iste veličine: u ovim razmerama, Kali je bila još premala da bi joj disk bio vidljiv.
     Prividna Zemlja izgledala je neverovatno stvarno, bolno prelepa; nemoguće je bilo poverovati da je to tek puka konstrukcija savršeno organizovanih megabita. Tamo dole - možda samo u Davidovom sećanju! - nalazili su se sjajna bela kapa Antarktika, kontinent Australija, ostrva Novog Zelanda, obala Kine. Ali prizorom je preovlađivalo tamno plavetnilo Pacifika; pre samo dvadeset pokolenja on je za čovečanstvo predstavljao isto ovako veliki izazov kao danas bezdani svemira.
     "Desetostruko zumiranje. Nastavi da pratiš Kali."
     Plava zakrivljenost obzorja, zamagljena atmosferom, neprimetno je prelazila u potpuno crnilo. Kali je i dalje padala prema njoj, dok ju je Zemljino gravitaciono polje privlačilo i ubrzavalo - gotovo kao da je planeta podsticala vlastito samoubistvo.
     "Kroz jedan minut biće najbliže."
     Sing je usredsredio pažnju na brojke koje su i dalje treperile na ivici njegovog vidnog polja. Poruka koju su saopštavale bila je preciznija, mada manje dramatična, od one koju je davala simulaciona slika. Ona najvažanija - koliko je Kali udaljena od površine Zemlje - i dalje se smanjivala.
     Međutim, stopa smanjenja i sama se smanjivala. Kali je sve više i više bilo potrebno da pređe svaki novi kilometar prema Zemlji.
     A onda su se brojke ustalile: 523 - 523 - 522 - 522 - 522 - 523 - 523 - 524 - 524 - 525...
     Sing je dozvolio sebi luksuz da udahne. Kali je dospela do tačke najvećeg približenja i sada je stala da se udaljava.
     Atlas je, dakle, bio u stanju da obavi posao. Preostalo je samo da se uporedi stvarni svet sa onim prividnim.

28. ROĐENDANSKA PROSLAVA

     "Nisam očekivao", reče ser Kolin, "da ću svoj stoti rođendan proslaviti izvan orbite Marsa. U stvari, u vreme kada sam rođen, samo je jedan muškarac od deset mogao da se nada da će doživeti ovo doba. I samo jedna žena od pet - što mi je uvek izgledalo nepravedno."
     (Dobrodušno negodovanje doprlo je od četiri dame u posadi; muškarci su gunđali. Brodska lekarka dr Elizabet Vorden htela je da ispadne pametna: "Priroda zna najbolje.")
     "Ali, evo me, u prilično sam dobrom stanju i voleo bih da vam se zahvalim na lepim željama koje ste mi uputili. A naročito Soniju, za veličanstveno vino koje smo upravo ispili - Šato Štagodbeše, 2005!"
     "Godina je bila 1905, profesore - ne 2005. I trebalo bi da zahvalite kuhinjskim programima, ne meni."
     "Ti si jedina osoba koja zna šta se krije u njima. Umrli bismo od gladi ako bi ti zaboravio koju dugmad treba pritisnuti."

     Od stogodišnjih geologa nije se moglo očekivati da se propisno opreme, tako da su Sing i Flečer dva puta proverili Drejkerov skafander pre nego što su ga ispratili kroz vazdušnu komoru. Kretanje u neposrednoj blizini Golijata umnogome je bilo olakšano zahvaljujući mreži konopaca što su ih pridržavale šipke visoke jedan metar zabodene u Kalinu trošnu površinsku koru: brod je sada ličio na pauka usred paučine.
     Njih trojica pažljivo su se, šaku po šaku, uputili ka malim svemirskim sankama, nalik na patuljke u poređenju sa ogromnim kuglama rezervoara sa gorivom, tako poređanim da se kasnije što lakše spoje sa Atlasom. "Ovo mi liči na rafineriju koju je neki ludak podigao na asteroidu", glasio je profesorov komentar kada je video šta su Flečerovi radnici, kako ljudi tako i roboti, postigli za neverovatno kratko vreme.
     Torin Flečer, naviknut na rad na Deimosu, bio je jedini čovek koji je zaista mogao da upravlja svemirskim sankama čak i pri slabijoj Kalinoj gravitaciji. "Morate biti pažljivi", upozorio je buduće džokeje. "I puž sa artritisom može ovde da postigne drugu kosmičku brzinu. Ne želimo da gubimo vreme i potisnu masu da bismo vas dovukli nazad ako rešite da krenete prema Alfi Kentaura."
     Podigao je sanke sa površine asteroida davši jedva primetan gas i krenuo u lagodno obilaženje malog sveta, dok je Drejker s puno žara skenirao one oblasti Kali koje nikada nije video golim okom. Sve do sada bio je primoran da se osloni na uzorke koje su donosili članovi posade. I mada je daljinsko ispitivanje pomoću pokretnih kamera bilo od neprocenjive vrednosti, ništa nije moglo zameniti neposredno, ručno iskustvo, pripomognuto veštim udarima čekića. Drejker se žalio što ne može da se udalji od Golijata više od nekoliko metara, jer je kapetan Sing odbijao da dozvoli svom najslavnijem putniku da se izlaže opasnosti, a nije mogao da odvoji nikoga ko bi izvan broda vodio računa o njemu. (Kao da je potrebno da neko vodi računa o meni!) Međutim, stoti rođendan bio je prilika da se zaboravi na sve ovakve primedbe i naučnik se ponašao kao dečak koji prvi put raspust provodi izvan kuće.
     Sanke su klizile preko površine Kali prijatnom brzinom normalnog hoda - pod pretpostavkom da je čovek uopšte mogao da hoda po ovom mikrosvetu. Ser Kolin nije prestajao da skenira, poput kakvog starinskog radara, od obzorja do obzorja (koja su ponekad bila međusobno udaljena i do pedeset metara) povremeno mrmljajući sebi nešto u bradu. Posle manje od pet minuta stigli su do antipoda: Golijat i Atlas bili su skriveni telom asteroida kada je Drejker upitao: "Možemo li se ovde zaustaviti? Voleo bih da siđem."
     "Svakako. Ali vezaćemo vas, za slučaj da moramo da vas privlačimo nazad."
     Geolog odbojno frknu, ali pristade na to poniženje. Zatim se lagano oslobodio sada nepokretnih sanki i prepustio slobodnom padu.
     Nije bilo lako razabrati da li se on zaista spušta pri ovoj minimalnoj gravitaciji; prošla su skoro dva minuta pre nego što je bupnuo o Kali, sa visine od celog jednog metra, krećući se brzinom koja se jedva mogla uočiti golim okom...
     Kolin Drejker stajao je na mnogim asteroidima. Na džinovima, poput Ceresa, bilo je lako, jer je tu gravitaciona sila, mada slaba, vukla nadole. Ovde je za takav utisak bila potrebna i te kakva mašta; i najmanji pokret, i Kali bi vas pustila.
     Ipak je, konačno i neopozivo, stajao na najčuvenijem - ili najozloglašenijem - asteroidu u celokupnoj istoriji. I pored sveg njegovog naučnog znanja, Drejkeru je bilo teško da prihvati činjenicu da je ovaj sićušan, nepravilno izrovašen delić kosmičkog otpada predstavljao veću pretnju čovečanstvu od svih bojevih glava nagomilanih u eri nuklearne ludosti.
     Kalina brza rotacija nosila ih je ka noći i kada su im se oči privikle, stali su da posmatraju kako se zvezde pojavljuju oko njih - upravo u onim ustrojstvima kakva vide i posmatrači sa Zemlje, jer su i dalje bili tako blizu rodne planete da je spoljašnji svemir izgledao potpuno isto. Međutim, nisko na nebu nalazio se jedan nepoznati i iznenađujući objekat - sjajna, žuta zvezda koja nije bila, poput ostalih, tek tačka svetlosti bez ikakvih dimenzija.
     "Pogledajte", reče ser Kolin. "Eno nečega što nikada nećete videti sa Zemlje - čak ni sa Marsa."
     "Šta je s tim?" upita Flečer. "Pa, to je samo Saturn."
     "Svakako da jeste - ali pogledajte pažljivo. Vrlo pažljivo."
     "Oh, vidim prstenove!"
     "Ne baš; samo misliš da možeš da ih vidiš - oni su na samoj granici vidljivosti. Ali tvoje oko u stanju je da uoči nešto čudno, a kako znaš u šta gledaš, pojedinosti crpiš iz sećanja. Sada vam je jasno zašto je Saturn zadavao jadnom Galileju toliko glavobolje. Njegovi slabi teleskopi pokazivali su da postoji nešto čudno u vezi sa tom planetom, ali kome bi palo na pamet da su to prstenovi? Zatim su se okrenuli postrance prema njemu i nestali, tako da je mislio da su ga oči prevarile. Nikada nije saznao u šta je to gledao."
     Jedan trenutak njih trojica zurili su u tišini, posmatrajući Saturn kako se uspinje dok je Kali promicala kroz svoju kratku noć; pitali su se koliko mogu da veruju vlastitim očima. A onda Flečer tiho reče: "Ukrcavajte se, profesore. Čeka nas još dalek put - obišli smo tek pola sveta."
     Preostalu polovinu prevalili su - i prisustvovali izlasku malog, ali još zaslepljujućeg Sunca - za narednih pet minuta. Sanke su klizile uz padinu jednog brdašceta kada je Drejker iznenada uočio nešto gotovo neverovatno. Svega nekoliko desetina metara od njih (počeo je sasvim dobro da procenjuje razdaljine) u predelu crnom kao ugalj videla se mrlja sjajne boje.
     "Stanite!" povika on. "Šta je ono?"
     Njegova dva sadruga pogledaše u pravcu u kome je pokazivao, a onda opet prema njemu.
     "Ja ne vidim ništa", reče kapetan.
     "Verovatno je to posledica zurenja u Saturn. Oči vam se još nisu privikle na dnevnu svetlost", dodade Flečer.
     "Jeste li slepi?! Pogledajte!"
     "Biće bolje da udovoljimo čoveku", reče Flečer. "Mogao bi da se razgoropadi - a mi to ne želimo, je li tako?"
     Okrenuo je sanke bez po muke dok je Drejker sedeo kao okamenjen. Nekoliko sekundi kasnije geologovo zaprepašćenje preraslo je u potpunu nevericu. Počinjem da ludim, pomislio je.
     Na vitkoj stabljici pola metra iznad ogolele površine Kali nalazio se veliki, zlatni cvet.
     U kratkom trenu sulude logike, Drejker je uhvatio sebe kako mu kroz um promiču ovakve misli: (1) sanjam; (2) kako da se izvinim doktorki Vijeratne? (3) ne deluje baš tuđinski; (4) voleo bih da bolje poznajem botaniku; (5) baš lepo što je neko privezao oznaku...
     "Kopiladi jedna! Prevarili ste me na trenutak! Je li to bila Ranina ideja?"
     "Svakako", nasmejao se Sing. "Ali, kao što vidite, svi smo potpisali rođendansku čestitku. A Soniju možete zahvaliti što je obavio ovako lepo posao, od komadića hartije i plastike koje je uspeo da pronađe."
     Još su se razdragano smejali kada su se vratili na Golijata sa svojim neverovatnim otkrićem - u mnogo boljem stanju, kako je istakao kapetan Sing, nego preživeli članovi Magelanove posade pošto su oplovili svoj svet. Ovaj kratki izlet omogućio im je da se opuste i na trenutak potisnu u drugi plan svoje zastrašujuće odgovornosti.
     Što je bilo i te kako dobro: bila je ovo poslednja prilika koju će imati za opuštanje na Kali.

29. ASTROPOL

     Direktor Astropola video je većinu čovekovih svetova i gradova i smatrao je da njega ništa ne može iznenaditi. Pa ipak je sada, u svom elegantnom štabu u Ženevi, s nevericom zurio u generalnog inspektora.
     "Jeste li sigurni?" upitao je.
     "Sve je provereno. Razume se, bili smo sumnjičavi - sabotaže su vrlo, vrlo retke, pa smo se pitali nije li u pitanju neka vrsta neslane šale. Ali duboko skeniranje mozga potvrdilo je stvar."
     "Nema načina da se DSM obmane? Ovde imamo posla sa stručnjacima."
     "Ništa boljim od naših. Istraga na Deimosu uzela je stvar u svoje ruke. Znamo ko je obavio posao. Razume se, on je pod mikroprismotrom."
     "Kada će upozorenje stići do njih?"
     Generalni inspektor bacio je pogled na sat koji je pokazivao dvadeset vremenskih zona na tri sveta.
     "Već su ga primili - ali nalaze se sa druge strane Sunca, tako da ćemo na njihovu potvrdu morati da sačekamo još jedan sat. Bojim se da bi moglo biti kasno. Ako je sve išlo prema planu, paljenje je trebalo da usledi pre četrdeset minuta. Sada ništa ne možemo da učinimo - osim da čekamo."
     "I dalje ne mogu da poverujem. Zašto bi, u ime Boga, iko učinio bilo šta slično?"
     "Upravo zato. U ime Boga."

30. SABOTAŽA

     U trideset minuta do 'paljenja' Golijat se udaljio od Kali kako se ne bi našao na putu Atlasovom mlazniku. Sve provere sistema bile su zadovoljavajuće: sada je trebalo sačekati dok spin asteroida ne okrene drajver mase u pravi položaj kako bi ciklus aktiviranja mogao da otpočne.
     Kapetan Sing i njegova iscrpljena posada nisu očekivali da vide bilo šta izuzetno: plazma-mlaznik Atlasovog pogona biće suviše topao da bi proizveo iole vidljivog zračenja. Samo će telemetrija potvrditi da je došlo do paljenja i da Kali više nije bila neumoljiva gromada sasvim izvan čovekove kontrole.
     Pitam se, razmišljao je ser Kolin Drejker, koliko ovdašnje mladeži zna da je zamisao o odbrojavanju pala na pamet prvi put jednom nemačkom režiseru pre skoro dva veka, u prvom svemirskom filmu čiji siže nije predstavljao čistu izmišljotinu. Posredi je Žena na Mesecu nemačkog reditelja Frica Langa; prim. prev. Sada je stvarnost oponašala maštu i teško je bilo zamisliti da bilo koja misija u svemiru počne bez ljudskog - ili mašinskog - odbrojavanja unazad.
     Usledilo je kratko klicanje i tiho pljeskanje, kada je niz nula na brzinometru počeo da se menja. Na komandnom mostu preovladalo je osećanje olakšanja, a ne oduševljenja. Iako je Kali odmah reagovala, samo su osetljivi uređaji mogli da uoče mikroskopske promene u njenoj brzini. Pogon Atlasa moraće prethodno da radi danima - nedeljama - pre nego što pobeda bude obezbeđena. Usled Kaline rotacije, potisak je mogao da deluje samo deset odsto vremena pre nego što Atlas izgubi odgovarajući položaj. Nipošto nije bilo lako upravljati vozilom koje se okreće, a ima fiksiran motor...
     Jedna mikrogravitacija - dve mikrogravitacije - sporo, ogromna masa asteroida počela je da odgovara. Niko ko bi stajao na njoj - ukoliko se uopšte moglo reći da je bilo ko mogao da stoji na Kali - ne bi primetio ni najmanju promenu, mada bi možda osetio vibracije pod nogama i zapazio da oblaci prašine lete u svemir. Kali se tresla poput upravo okupanog psa.
     A onda, sasvim neverovatno, ali brojevi su ponovo pali na nulu. Nekoliko sekundi kasnije, oglasila su se tri istovremena zvučna alarma.
     Niko se nije obazirao na njih; ništa se nije moglo učiniti. Sve oči bile su uperene u Kali - i potisnu raketu Atlas.
     Veliki rezervoari goriva otvarali su se poput cvetova u ubrzanom filmu, prosipajući hiljade tona reakcione mase koja je mogla spasiti Zemlju. Pramenovi pare stali su da se šire preko lica asteroida, optačući njegovu izrovašenu površinu kratkovečnom atmosferom.
     A onda je Kali neumoljivo nastavila svojim putem.

31. SCENARIO

     Pojednostavljeno rečeno, bio je to elementarni problem iz dinamike. Znalo se kolika je Kalina masa, uz mogućnost odstupanja manju od jednog postotka, kao brzina pri kojoj će se susresti sa Zemljom, uz preciznost od dvanaest decimalnih mesta. Svaki učenik mogao je da izračuna energiju iz formule koja je nalagala da se sa dva podeli proizvod mase i kvadrata brzine; potom je dobijeni rezultat trebalo pretvoriti u megatone eksploziva.
     Krajnji ishod iznosio je nezamislivih dva miliona miliona tona - brojka koja je i dalje bila bez ikakvog smisla čak i ako bi se izrazila u vidu bombe milijardu puta jače od one koja je uništila Hirošimu. Velika nepoznanica u toj jednačini, od koje su mogli zavisiti milioni života, bila je tačka sudara. Što se Kali više približavala, margina greške bila je sve manja, ali sve do na nekoliko dana pre susreta, tačka udara nije mogla da se izračuna sasvim tačno; mogućnost greške iznosila je hiljadu kilometara - a takvu procenu mnogi su smatrali beskorisnom.
     U svakom slučaju, verovatno će pasti u more, jer je voda prekrivala tri četvrtine Zemljine površine. Najoptimističniji scenariji predviđali su udar usred Pacifika; biće vremena da se evakuišu manja ostrva pre nego što ih sa karte zbrišu talasi visoki jedan kilometar.
     Razume se, ako bi Kali pala na kopno, ne bi bilo nade ni za koga u prečniku od više stotina kilometara; svi bi istog časa isparili. A nekoliko minuta kasnije, sve zgrade u oblasti kontinentalnih razmera sravnio bi udarni talas; naverovatnije bi se urušili i podzemni zakloni, mada bi se neki preživeli srećnici možda izvukli.
     Ali zar bi oni zaista bili srećni? Mediji su u nedogled ponavljali pitanje koje su postavljalii pisci dvadesetog veka imajući u vidu termonuklearni rat. "Da li bi živi zavideli mrtvima?"
     Moglo bi se pokazati da je tako. Naknadne posledice udara mogle bi biti još gore od onih trenutnih, jer bi nebo mesecima bilo crno od dima - možda čak godinama. Pretežan deo vegetacije na svetu, a možda i sav preostali divlji život, ne bi preživeo nedostatak Sunčeve svetlosti, kao ni kiše zasićene azotnom kiselinom koja bi nastala kada bi ta vatrena lopta fuzionisala megatone kiseonika i azota u nižim slojevima atmosfere.
     Čak i uz pomoć visoke tehnologije, Zemlja bi možda decenijama bila u suštini nenastanjiva - a i ko bi želeo da živi na opustošenoj planeti? Jedino sigurno mesto bio bi svemir.
     Ali osim za retke, taj put bio je zatvoren. Nije bilo dovoljno brodova da se veći deo ljudske rase prebaci makar do Meseca - a i to ne bi imalo mnogo smisla. Lunarne naseobine teško da bi mogle primiti više od nekoliko stotina hiljada neočekivanih gostiju.
     Kao što je to bila za gotovo svih četvrt biliona ljudskih bića koja su ikada živela, Zemlja će za sve ostati i kolevka i grob.

32. DAVIDOVA MUDROST

     Kapetan Sing sedeo je sa u velikoj, lepo uređenoj kabini koja je bila njegov dom duže nego bilo koje drugo mesto u Sunčevom sistemu. I dalje je bio ošamućen, mada je upozorenje iz Astropola, iako zakasnelo, malo popravilo moral na brodu. Ne mnogo - ali svaka sitnica bila je od koristi.
     Bar nije bila posredi njihova greška: oni su izvršili svoju dužnost. Ko bi mogao i pomisliti da religijski fanatici mogu poželeti da unište Zemlju?
     Pošto je sada bio primoran da razmišlja o nečemu što je donedavno bilo nezamislivo, shvatio je da to i nije toliko zaprepaščujuće. Skoro u svakoj deceniji, kroz čitavu ljudsku istoriju, samozvani proroci predviđali su smak sveta nekog određenog datuma. Ono, međutim, što je bilo zaprepašćujuće - i što je nagonilo čoveka da očajava nad zdravim razumom svoje vrste - bila je činjenica da su ti proroci obično uspevali da okupe hiljade sledbenika koji bi prodali sve što im više neće biti potrebno i čekali na nekom unapred određenom mestu da budu odvedeni na nebo.
     Iako su 'milenijalisti' poglavito bili varalice, većina ih je iskreno verovala u vlastita predskazanja. A ako su posedovali moć, zar se moglo posumnjati u to da će oni, ako Bog ne bude želeo da sarađuje, srediti da se proročanstvo samo ispuni?
     'Ponovo rođeni' su imali odličnu tehnološku bazu, baš kao i moć. Bilo im je potrebno samo nekoliko kilograma eksploziva, nešto osrednje inteligentnog softvera - i saučesnici na Deimosu. Čak bi i jedan bio dovoljan.
     Kakva šteta, čežnjivo je pomislio Sing, što ih je doušnik suviše kasno obavestio. Možda je to čak namerno učinio - u pokušaju da zadovolji obe strane. 'Savest mi je mirna - a nisam izdao svoju religiju.'
     Ali sad je to bilo svejedno! Kapetan Sing je skrenuo misli sa beskorisnog žaljenja. Ništa nije moglo izmeniti prošlost i on sada mora sklopiti mir sa Vaseljenom.
     Izgubio je bitku - nije uspeo da spase planetu na kojoj je rođen. Zbog činjenice da je on sam bio savršeno bezbedan osećao se samo još gore; Golijatu nije pretila baš nikakva opasnost i još je imao dovoljno goriva da se pridruži uzdrmanim preživelim predstavnicima čovečanstva na Mesecu ili Marsu.
     Njegovo srce ostalo je na Marsu, ali pojedini članovi posade imali su nekada ljubavi na Mesecu; moraće da sprovede glasanje.
     U brodskom pravilniku nije pisalo ništa o ovakvoj situaciji.

     "I dalje ne razumem", reče glavni inženjer Morgan, "kako nismo otkrili taj eksploziv kada smo vršili proveru pre leta."
     "Jer ga je bilo lako sakriti - a nikome nije palo na pamet da traži ništa slično", reče njegov zamenik. "Mene iznenađuje činjenica da na Marsu ima fanatika 'Ponovo rođenih'."
     "Ali zašto su to učinili? Ne mogu da poverujem da bi čak i hrišlamski ludaci želeli da unište Zemlju."
     "Ne možeš se upustiti u raspravu sa njihovom logikom - ako prihvatiš njihove premise. Bog - Alah - nas stavlja na probu i mi se ne smemo mešati. Ako Kali promaši - lepo. Ako ne promaši - e pa, to je deo Njenog većeg plana. Možda smo toliko zabrljali na Zemlji da je vreme da krenemo iz početka. Seti se stare izreke Ciolkovskog: 'Zemlja je kolevka čovečanstva - ali ne možete zauvek ostati da živite u kolevci.' Kali je možda blago upozorenje da je vreme da pođemo."
     "Kakvo upozorenje!"
     Kapetan podiže šaku tražeći tišinu.
     "Jedino sada važno pitanje glasi - Mesec ili Mars? Potrebni smo i jednima i drugima. Ne želim da utičem na vas" - (to teško da je bilo istina; svi su znali gde je on želeo da pođe) - "i zato bih želeo prvo vas da čujem."
     U prvom krugu devetoro je bilo za Mars, devetoro za Mesec, jedan neodlučan, kapetan uzdržan.
     Obe strane pokušavale su da pridobiju jedinog neodlučnog - brodskog stjuarda Sonija Džilberta koji je tako dugo živeo na Golijatu da nije imao drugi dom - kada se oglasio David.
     "Postoji još jedna mogućnost."
     "Kako to misliš?" prilično oštro upita kapetan Sing.
     "Zar nije očigledno? Iako je Atlas uništen, još smo u prilici da spasemo Zemlju - ako upotrebimo Golijata kao drajver mase. Prema mojim proračunima, imamo još dovoljno goriva - u našim rezervoarima i onima koje smo tamo parkirali - da skrenemo Kali. Ali moramo odmah početi sa guranjem. Što duže čekamo, manji su izgledi na uspeh. Sada iznose devedeset pet posto."
     Na trenutak je vladala tišina; svi na mostu bili su zapanjeni i postavljali su sebi isto pitanje: "Zašto se ja toga nisam setio?" Do odgovora nije bilo teško doći.
     David je sačuvao bistru glavu - ako je iko mogao da upotrebi tu neprikladnu frazu - dok su sva ljudska bića oko njega bila u stanju šoka. Biti legalna osoba (neljudsko biće) imalo je i neke svoje prednosti. David, doduše, nije znao šta je to ljubav, ali zato nije znao ni za strah. On će nastaviti da razmišlja logički do sudnjeg dana.