TREĆI SUSRET: MEKSIČKI ZALIV PRE 65.000.000 GODINA

     Pristigla je pravo odozgo, probivši rupu širine deset kilometara kroz atmosferu i izazvavši tako visoku temperaturu da je i sam vazduh počeo da gori. Kada je udarila o tle, stena se pretvorila u tečno stanje i stala da se širi u talasima visokim poput planine; ohladila se tek kada je napravila krater prečnika dve stotine kilometara.
     To je bio tek početak nesreće: a onda je nastala prava tragedija.
     Nitro-oksidi padali su iz vazduha u obliku kiše, pretvorivši more u kiselinu. Oblaci čađi iz spaljenih šuma zatamnili su nebo, skrivajući mesecima Sunce. Temperatura je širom sveta naglo opala, pobivši većinu biljaka i životinja koje su preživele samu prvobitnu kataklizmu. Mada će izvesne vrste nastaviti da životare još milenijumima, vladavina velikih reptila bila je okončana.
     Časovnik evolucije bio je ponovo podešen; otpočelo je odbrojavanje za pojavu Čoveka.
     Bilo je to otprilike pre 65.000.000 godina.

4. SMRTNA PRESUDA

     "Kada bi na trenutak posedovao inteligenciju koja bi bila u stanju da shvati sve sile koje pokreću prirodu - inteligenciju dovoljno neizmernu da podvrgne te podatke analizi - ona bi jednom formulom obuhvatila kretanja kako najvećih tela u Vaseljeni tako i najlakšeg atoma; za nju, ništa ne bi bilo neizvesno i budućnost bi se, isto kao i prošlost, rasprostrla pred njenim očima."

     Pjer-Simon d Laplas, 1814.

     Robert Sing nije imao mnogo strpljenja za filozofske spekulacije, ali kada se prvi put sreo sa rečima velikog francuskog matematičara u jednom udžbeniku iz astronomije, iskusio je nešto slično užasu. Koliko god neverovatna bila 'inteligencija dovoljno neizmerna', sama zamisao o njenom mogućem postojanju bila je zastrašujuća. Da nije 'slobodna volja', koju je Sing voleo da zamišlja da poseduje, predstavljala tek opsenu, pošto je svaki njegov čin mogao biti unapred određen, bar u načelu?
     Veoma mu je laknulo kada je saznao kako je laplasovsku noćnu moru odagnao razvoj teorije haosa krajem dvadesetog veka.
     Tada se shvatilo da se čak ni budućnost jednog jedinog atoma - a kamoli cele Vaseljene - ne može predvideti sa savršenom tačnošću. Da bi se to postiglo, bilo bi potrebno da njegovo početno mesto i brzina budu poznati do u tančine. Svaka pogreška na milionitom, milijarditom ili centilionitom decimalnom mestu na kraju bi toliko narasla da stvarnost i teorija ne bi uopšte ličile jedna na drugu.
     Ipak bi se izvesni događaji mogli predvideti sa potpunom izvesnošću, bar tokom razdoblja koja su duga prema ljudskim merilima. Kretanje planeta pod uticajem gravitacionog polja Sunca - i njihovim vlastitim - predstavljalo je klasičan primer u tom smislu, kome je Laplas posvećivao svoj genije kada nije vodio filozofske rasprave sa Napoleonom. Iako nije moguće jemčiti dugoročnu postojanost Sunčevog sistema, položaji planeta mogli bi se izračunati desetinama hiljada godina u budućnost, uz zanemarljiva moguća odstupanja.
     Kalinu budućnost bilo je potrebno znati samo nekoliko meseci unapred, a dopustiva greška iznosila je dužinu prečnika Zemlje. Sada kada je radio-far postavljen na asteroid omogućio da njegova putanja bude pomoću kompjutera određena sa potrebnom tačnošću, nije više bilo mesta za neizvesnot - ni nadu...
     Ne bi se moglo reći da je Robert Sing ijednog trenutka dozvolio da ga nada ponese. Poruka koju mu je saopštio David, čim je stigla putem uskog infracrvenog snopa sa lunarne relejne stanice, bila je upravo onakva kakvu je očekivao.
     "Kompjuteri 'Svemirskog čuvara' javljaju da će Kali udariti u Zemlju kroz 241 dan 13 časova i 5 minuta, plus ili minus dvadeset minuta. Mesto sudara još se određuje: verovatno oblast Pacifika."
     Znači, Kali će pasti u okean; to, svejedno, neće baš nimalo umanjiti razmere globalne katastrofe. Može je čak i učiniti gorom, kada talas visok čitav kilometar počisti sve do podnožja Himalaja.
     "Potvrdio sam prijem", reče David. "Stiže još jedna poruka."
     "Znam."
     Nije moglo proći više od minuta, ali činilo se kao da protiče večnost.
     "Kontrola 'Svemirskog čuvara' Golijatu. Ovlašćeni ste da smesta započnete operaciju 'Atlas'."

5. ATLAS

     Zadatak mitskog Atlasa bio je da spreči nebesa da se survaju na Zemlju. Zadatak pogonskog modula Atlas koji je Golijat nosio bio je mnogo jednostavniji. Trebalo je samo da zadrži jedan veoma mali deo neba.
     Montiran na Deimosu, spoljašnjem satelitu Marsa, Atlas je predstavljao tek nešto više od kompleta raketnih motora pridodatih pogonskim rezervoarima u kojima se nalazilo dve stotine hiljada tona tečnog vodonika. Iako je fuzioni pogon stvarao manji potisak od primitivne rakete koja je ponela Jurija Gagarina u svemir, bio je u stanju da neprekidno dejstvuje ne pukim minutima, već nedeljama. No, čak i tada, njegov učinak na telo Kaline veličine biće zanemarljiv - izazvaće promenu brzine od svega nekoliko centimetara u sekundi. Ali i to će biti dovoljno ako sve prođe dobro.
     Prava je šteta što ljudi koji su se toliko borili za projekat 'Atlas' - i protiv njega - nikada neće saznati kakav je bio ishod njihovih nastojanja.

6. SENATOR

     Senator Džordž Ledston (nezavistan, Z. Amerika) dozvoljavao je sebi jednu javnu ekscentričnost i, veselo je priznavao, jedan tajni porok. Uvek je nosio masivne naočari sa koštanim ramom (razume se, nefunkcionalne), jer su imale zastrašujući učinak na svedoke koji nisu želeli da sarađuju, a od kojih je tek nekolicina imala prilike da se sretne sa jednom takvom novinom u ovom veku trenutne laserske očne hirurgije.
     Njegov 'tajni porok' - savršeno dobro poznat svima - bilo je pucanje iz puške na standardnom olimpijskom strelištu postavljenom u hodnicima odavno napuštenog raketnog silosa blizu planine Čejen. Još od demilitarizacije planete Zemlje, na takve delatnosti gledano je s neodobravanjem, iako nisu bile zabranjene.
     Senator je odobravao rezoluciju Ujedinjenih Nacija, koja je doneta zbog masovnog ubijanja u dvadesetom veku i koja je zabranjivala kako državama tako i pojedincima posedovanje bilo kog oružja koje je moglo da povredi više od jedne jedine osobe u koju je upereno. Ipak je s prezirom odbacivao čuveni slogan 'Svetskog Spasioca': 'Puške su poštapalice impotentnih.'
     "To ne važi za mene", odvratio je on za vreme jednog od svojih bezbrojnih intervjua. (Ljudi iz medija su ga voleli.) "Imam dvoje dece, a imao bih ih desetoro kada bi to zakon dozvoljavao. Ne stidim se da priznam da volim dobru pušku - to je umetničko delo. Kada povučete okidač i vidite da ste pogodili sam centar mete - e pa, nema osećanja sličnog tome. A ako je streljačka veština zamena za seks, spreman sam za oboje."
     Međutim, lov je bio nešto kod čega se senator zaustavljao.
     "Razume se, to je bilo u redu u vreme kada se nije moglo na drugi način doći do mesa - ali ubijati životinje koje ne mogu da se brane sporta radi - to je zaista bolesno! Jednom sam to učinio, još kao dete. Veverica - srećom nije bila zaštićena vrsta - dotrčala je na naš travnjak i ja nisam mogao da odolim... Tata me je izgrdio, ali to nije bilo potrebno. Nikada neću zaboraviti nered koji je moj metak napravio."
     Senator Ledstoun sasvim sigurno se nije pretvarao; izgleda da im je to bilo u porodici. Njegova baka bila je poručnik u miliciji Beverli Hilsa, koja je predstavljala strah i trepet i čiji su okršaji sa paravojnim formacijama iz Los Anđelesa poslužili za beskrajne psihodrame u svim medijima od staromodnog baleta do memnočipova. A njegov deda bio je jedan od najozloglašenijih krijumčara alkoholnih pića i cigareta iz dvadeset prvog veka. Pre no što je ubijen u pucnjavi sa kanadskim medipolicajcima za vreme genijalnog pokušaja da prokrijumčari kilotonu duvana uz Nijagarine vodopade, utvrđeno je da je 'Dimljivi' Ledstoun bio odgovoran za smrt bar dvadeset miliona duša.
     Ledstonun se nimalo nije osećao krivim zbog svog dede, čija je senzocionalna smrt dovela do ukidanja trećeg i najubistvenijeg pokušaja bivših SAD da uvede prohibiciju. Tvrdio je da odgovornim odraslim jedinkama treba dozvoliti da izvrše samoubistvo na koji god način to žele - pomoću alkohola, kokaina ili čak duvana - pod uslovom da ne ubijaju nevine posmatrače dok to čine. Nema sumnje da mu je deda bio svetac u poređenju sa reklamnim magnatima koji su, do trenutka kada njihovi dobro plaćeni advokati više nisu mogli da ih spasu zatvora, uspeli da na pogubnu zavisnost navedu znatan deo ljudske vrste.
     Komonvelt Američkih Država i dalje je održavao glavnu skupštinu u Vašingtonu, u okruženju koje bi trebalo da je sasvim blisko pokolenjima gledalaca - mada bi svakog rođenog u dvadesetom veku krajnje zbunile procedure i načini oslovljavanja. Pa ipak, mnogi odbori i pododbori i dalje su zadržali svoja prvobitna imena, jer je većina administrativnih problema večna.
     Kao predsedavajući odbora za dotacije senator KAD, Ledstoun se prvi upoznao sa drugom fazom 'Svemirskog čuvara' - i pobesneo. Tačno da je svetska ekonomija bila u dobrom stanju; od sloma komunizma i kapitalizma - do kojih je došlo pre toliko vremena da se činilo kao da su se oba događaja odigrala istovremeno - veštom primenom teorije haosa od strane matematičara Svetske Banke prekinut je stari ciklus uspeha i padova i sprečena (bar do sada) 'konačna depresija' koju su predviđali mnogi pesimisti. Pa ipak, senator je tvrdio da bi se taj novac mogao mnogo bolje utrošiti na terra firma - naročito na njegov omiljeni projekat, rekonstrukciju onoga što je ostalo od Kaliformije posle superzemljotresa.
     Kada je Ledstoun dva puta stavio veto na predlog da se sredstva daju za drugu fazu 'Svemirskog čuvara', svi su se složili da niko na Zemlji neće uspeti da ga natera da promeni mišljenje. Nisu računali na neke sa Marsa.

7. NAUČNIK

     Crvena planeta nije bila više tako crvena, iako proces ozelenjavanja jedva da je i počeo. Usredsređenima na probleme preživljavanja, kolonistima (mrzeli su tu reč i već su ponosno govorili 'mi Marsovci') nije preostajalo mnogo energije za umetnost ili nauku. Ali munja genija ne bira gde će da udari, tako da je najveći teorijski fizičar toga veka bio rođen pod mehurastim kupolama luke Louel.
     Karlos Mendoza je, baš kao i Ajnštajn, sa kojim su ga često poredili, bio odličan muzičar; bio je vlasnik jedinog saksofona na Marsu i vešti izvođač na tom drevnom instrumentu. Takođe je posedovao Ajnštajnovu samopotcenjujuću duhovitost: kada su mu se predviđanja vezana za gravitacioni talas dramatično potvrdila, njegov jedini komentar glasio je: "E pa, to obesnažuje petu verziju teorije o Velikom Prasku' - bar do srede."
     Karlos je mogao da primi Nobelovu nagradu na Marsu, kao što su svi očekivali da će učiniti. Međutim, on je voleo iznenađenja i neslane šale: i tako se pojavio u Stokholmu nalik na kakvog viteza u oklopu visoke tehnologije - to jest, u jednom od egzoskeleta na struju usavršenih za paraplegičare. Uz ovu mehaničku pomoć mogao je da dejstvuje gotovo sasvim normalno u okruženju koje bi ga inače brzo ubilo.
     Ne treba ni reći da je Karlos, po okončanju ceremonije, bio bombardovan pozivima na naučne i društvene skupove. Među malim brojem onih koje je mogao da prihvati, bilo je pojavljivanje pred odborom za dotacije KAD na koji je ostavio nezaboravni utisak:

     SENATOR LEDSTOUN: Profesore Mendoza - da li ste čuli za Pilence?
     PROFESOR MENDOZA: Bojim se da nisam, gospodine predsedniče.
     SENATOR LEDSTOUN: To je lik iz jedne bajke koji je trčao unaokolo, vičući: 'Pada nebo! Pada nebo!' Podseća me na neke vaše kolege - voleo bih da čujem vaše poglede o Projektu 'Svemirski čuvar' - ubeđen sam da znate o čemu govorim.
     PROFESOR MENDOZA: Svakako da znam, gospodine predsedniče. Živim na svetu koji još nosi ožiljke od hiljada sudara sa meteorima - neki od njih su stotinama kilometara široki. Nekada su isto tako česti bili i na Zemlji, ali vetar i kiša - nešto čega još nema na Marsu, mada radimo na tome! - sasvim su ih izravnali. Doduše, još imate jedan nedirnuti primer, u Arizoni.
     SENATOR LEDSTOUN: Znam... znam... ljudi iz 'Svemirskog čuvara' stalno ukazuju na meteorski krater. Koliko bi ozbiljno trebalo da shvatimo njihova upozorenja?
     PROFESOR MENDOZA: Vrlo ozbiljno, gospodine predsedniče. Ranije ili kasnije mora doći do novog velikog sudara. To nije moje polje, ali proveriću statistike za vas.
     SENATOR LEDSTOUN: Davim se u statistikama - ali voleo bih da čujem vaše cenjeno mišljenje. Zahvalan sam vam na tome što ste prihvatili poziv u tako kratkom roku, naročito sada kada imate zakazan sastanak sa predsednikom Vindzorom kroz nekoliko časova.
     PROFESOR MENDOZA: Hvala vam, gospodine predsedniče.

     Mladi naučnik ostavio je dubok utisak na senatora Ledstouna, pa ga je čak i oduševio, ali ne i ubedio; da promeni mišljenje nije ga naterala nikakva logika. Jer Karlos Mendoza nikada nije stigao na onaj sastanak u Bekingemsku palatu. Na putu za London nastradao je usled bizarnog nesrećnog slučaja; pokvario mu se kontrolni sistem egzoskeleta.
     Ledstoun je istog časa prestao da se protivi 'Svemirskom čuvaru' i dao je svoj glas za dodelu sredstava za narednu fazu. Pod starost je rekao jednom svom pomoćniku: 'Kažu mi da ćemo uskoro biti u stanju da izvadimo Mendozin mozak iz onog rezervoara sa tečnim azotom i da ćemo moći da razgovaramo s njim putem kompjuterskog interfejsa. Pitam se o čemu li je razmišljao sve ove godine...'

8. SLUČAJ I NUŽNOST

     Ova priča se pričala po iračkim bazarima vekovima i zaista je veoma tužna: stoga se nemojte smejati.
     Abdul Hasan bio je čuveni izrađivač tepiha za vreme vladavine Velikog Kalifa koji se veoma divio njegovom umeću. Ali jednog dana, dok je pokazivao svoju robu na Dvoru, dogodilo se nešto strašno.
     Kada se Abdul duboko naklonio pred Harunom al Rašidom, ispustio je vetar.
     Te je noći izrađivač tepiha zatvorio radnju, natovario najdragoceniju robu na jednu jedinu kamilu i napustio Bagdad. Godinama je lutao, menjajući ime, ali ne i zanimanje, po Siriji, Persiji i Iraku. Obogatio se, ali nikada nije prestao da čezne za voljenim rodnim gradom.
     Kada je ostario, pomislio je da su sigurno već svi zaboravili njegovu sramotu i da bezbedno može da se vrati kući. Spuštala se noć kada su se minareti Bagdada pojavili na vidiku, pa je odlučio da otpočine u jednom svratištu pre nego što ujutro uđe u grad.
     Krčmar je bio pričljiv i prijateljski raspoložen, pa ga je Abdul oduševljeno zamolio da mu ispriča šta se sve događalo za vreme njegovog dugog odsustva. Obojica su se smejala jednom od dvorskih skandala kada je Abdul uzgred upitao: ' Kada se to dogodilo?'
     Krčmar je zastao da razmisli, a onda se počešao po glavi.
     'Nisam baš siguran', reče on, 'ali bilo je to otprilike pet godina pošto je Abdul Hasan prdnuo.'
     I tako se izrađivač tepiha nikada nije vratio u Bagdad.

     Najbeznačajniji događaji mogu, u trenu, potpuno da izmene čovekov život. A često nije moguće, čak ni na kraju, reći da li je promena bila nabolje ili nagore. Ko zna: možda je Abdulu ono što je učinio protiv svoje volje spaslo život. Da je ostao u Bagdadu, mogao je postati žrtva nekog ubice - ili, što je mnogo gore, pasti u kalifovu nemilost i, shodno tome, navući sebi za vrat njegove spretne izvršioce smrtne kazne.
     Kada je dvadeset petogodišnji kadet Robert Sing počeo da pohađa poslednji semestar u Institutu Aristarh za svemirsku tehnologiju - inače poznatom kao Ari Teh - nasmejao bi se da je iko rekao kako će uskoro učestvovati na olimpijadi. Poput svih koji su živeli na Mesecu, pobožno je radio vežbe pod visokom gravitacijom u centrifugi Ari Teha. Iako su vežbe bile dosadne, to vreme nije bilo sasvim protraćeno, jer je njegov pretežan deo provodio uključen u programe učenja.
     A onda ga je, jednoga dana, dekan Inženjerskog fakulteta pozvao u svoju kancelariju; bilo je to toliko neuobičajeno da bi zabrinulo svakog apsolventa. Ali izgleda da je dekan bio dobro raspoložen, tako da se Sing opustio.
     "Gospodine Sing - vaš akademski dosje je zadovoljavajući, mada ne i blistav. Ali ne želim s vama da razgovaram o tome.
     Možda niste svesni te činjenice, ali sudeći prema medicinskim kompjuterskim izveštajima, imate neobično dobar odnos između mase i energije. Zato bismo želeli da počnete da trenirate za predstojeću olimpijadu.'
     Sing je bio zapanjen i ne baš zadovoljan. Prva njegova pomisao bila je: 'Gde da nađem vremena za to?' Ali gotovo istog trena jedna druga misao proletela mu je umom. Možda bi mu progledali kroz prste zbog svih nedostataka u akademskom dosjeu ako bi uspeo da ih kompenzira sportskim uspesima. To je imalo svoju dugu i časnu tradiciju.
     "Hvala, gospodine - krajnje sam polaskan. Pretpostavljam da ću morati da se preselim u Astrokupolu."
     Tri kilometra širok krov iznad kratera u blizini istočnog zida Platona pokrivao je najveći pojedinačni vazdušni prostor na Mesecu i postao je popularno mesto za letove na ljudski pogon. Već godinama vodili su se razgovori o tome da to postane olimpijska disciplina, međutim MOK nikako nije mogao da odluči da li bi učesnici trebalo da koriste krila ili propelere. Singu bi odgovaralo i jedno i drugo - probao je oboje, nakratko, za vreme posete kompleksu Astrokupole.
     Ali čekalo ga je još jedno iznenađenje.
     "Nećete leteti, gospodine Sing. Trčaćete. Na otvorenom. Verovatno preko Sinus Iriduma."

     Frejda Kerol bila je na Mesecu svega nekoliko nedelja i pošto je draž novoga izbledela, poželela je da se vrati na Zemlju.
     Kao prvo, nikako nije mogla da se navikne na gravitaciju od jedne šestine atmosfere. Pojedini posetioci nikada se ne bi navikli na to - ili su skakutali poput kengura, povremeno udarajući o tavanicu i slabo napredujući, ili su se oprezno vukli, zastajući između koraka pre nego što bi napravili sledeći. Nije čudo što ih je lokani živalj nazivao 'zemaljski crvi'.
     Frejda je bila student geologije i Mesec ju je i sa tog stanovišta razočarao. Oh, imao je on geologiju - to jest, selenologiju - dovoljnu za stotinu života. Međutim, bilo je teško dopreti do zanimljivih delića Meseca; niste mogli da lutate unaokolo sa čekičem i džepnim spektrometrom mase kao na Zemlji, već ste morali da navučete skafander (koji je Frejda mrzela) ili da sedite u roveru za daljinskim komandama - što nije bilo ništa manje grozno.
     Nadala se da će joj beskrajni tuneli i podzemni objekti Ari Teha pružiti uvid u presek gornjih stotinu metara Meseca, ali nije bila te sreće. Laseri velike snage koji su obavili iskopavanja rastopili su stenu i regolit kako bi na kraju dobili bezobličnu površinu glatku poput ogledala. Nije čudo što je bilo lako izgubiti se u mračnim istovetnim tunelima i hodnicima; mnoštvo znakova poput:

     ZABRANJEN SVAKI PRISTUP!
     SAMO ZA ROBOTE KLASE 2!
     ZATVORENO ZBOG POPRAVKI
     OPREZ - LOŠ VAZDUH - KORISTITE RESPIRATOR

     nije podsticalo onu vrstu istraživanja u kojoj je Frejda uživala na Zemlji.
     Kada je gurnula jedna vrata koja su obećavala ulaz u glavni podsuteren 3, shvatila je da se, kao i obično, izgubila, te se stoga oprezno otisnula kroz njih. Ali ne dovoljno oprezno.
     Gotovo istog časa udario ju je neki veliki predmet koji se brzo kretao i poslao poput čigre na kraj širokog hodnika u kome se upravo obrela. Na trenutak je bila potpuno dezorijentisana, tako da je prošlo nekoliko sekundi pre nego što se pribrala i stala da proverava da li je povređena.
     Izgleda da ništa nije bilo slomljeno, ali podozrevala je da će uskoro imati bolne modrice na levoj strani tela. Zatim se, više besna nego uplašena, obazrela oko sebe, tražeći pogledom projektil koji je sve ovo izazvao.
     Neki entitet koji je izgledao kao da je pobegao iz kakvog drevnog stripa polako joj je prilazio. Očigledno je u pitanju bilo ljudsko biće u svetlucavom, srebrnom odelu koje mu je prianjalo uz telo poput trikoa baletana. Glava mu je bila skrivena u nesrazmerno velikom mehuru. Frejda je mogla da nazre samo svoji izobličeni odraz u njegovoj površini sličnoj ogledalu.
     Čekala je na objašnjenje ili izvinjenje (ali, kada bolje razmisli, možda je i ona trebalo da bude malo pažljivija...) Kada joj se prilika približila, ispružila je ruke ponizno moleći za izvinjenje i ona začu prigušen i jedva razumljiv muški glas:
     "Strašno mi je žao - nadam se da niste povređeni. Mislio sam da ovamo niko nikada ne zalazi."
     Frejda je pokušala da zaviri kroz šlem, ali on je potpuno skrivao lice.
     "Dobro sam - bar mislim da jesam."
     Glas koji je dolazio iz skafandra (jer šta je to drugo moglo biti, mada nikada nije videla nijedan koji je makar izdaleka podsećao na ovo?) zvučao je dosta privlačno i bio je skrušen, tako da je njen bes brzo ispario.
     "Nadam se da vas nisam povredio - niti oštetio vašu opremu."
     Sada je gospodin X bio tako blizu da ju je gotovo dodirivao odelom i Frejda je bila svesna da je pomno proučava. Činilo joj se nepravedno to što je on mogao da vidi nju, dok ona nije imala pojma kako on izgleda. Iznenada je shvatila da je to i te kako zanima...
     ...U kafeteriji Ari Teha nekoliko časova kasnije, nije se razočarala. Bobu Singu izgleda da je i dalje bilo neprijatno zbog nezgode, mada ne baš iz razloga koji bi se mogli očekivati. Čim ga je Frejda uverila da će verovatno preživeti, skrenuo je razgovor na temu koja je očigledno bila mnogo važnija.
     "Još eksperimentišemo sa odelom", objasnio je, "i proveravamo sistem za održavanje života - unutra, na bezbednom! Naredne nedelje, ako sve bude u redu, isprobaćemo ga napolju. Ali imamo problema sa... ovaj... bezbednošću. Klavijus sasvim sigurno ulazi u ekipu, a Ciolkovski sa suprotne strane razmišlja da li da prihvati. Isto kao i MIT, KalTeh i Gagarin - ali njih niko ne shvata ozbiljno. Oni nemaju iskustva - a i kako da treniraju na Zemlji?"
     Frejdu atletika gotovo da uopšte nije zanimala, ali odmah je počela da se zagreva za nju. Ili bar za Bobija Singa.
     "Plašiš se da bi neko mogao da kopira tvoj model?"
     "Tačno. Ako se pokaže onoliko uspešan koliko se nadamo da hoće, mogao bi izazvati pravu revoluciju u opremi za VBD - bar što se tiče kratkotrajnih misija. Voleli bismo da Ari Teh bude zaslužan za to. Posle više od sto godina, skafandri su i dalje nezgrapni i neudobni. Poznata ti je stara šala 'Ni mrtav neću da ga navučem.'"
     Šala je zaista bila stara, ali se Frejda poslušno nasmejala. A onda se uozbiljila i zagledala svom novom prijatelju pravo u oči.
     "Nadam se", reče ona, "da nećeš rizikovati."
     U tom je trenutku shvatila da se upravo, tek drugi ili treći put u životu, zaljubila.

     Dekan Astronautici, već pomalo malodušan jer je njegov uhoda na MIT-u upravo bio ceremonijalno bačen u reku Čarls, nije bio baš presrećan zbog nove cimerke Roberta Singa.
     "Postaraću se da bude poslata na teren bar tri dana pre trke", zapretio je on.
     Ali kada je bolje razmislio, popustio je. Psihološki činioci su za atletski nastup bili isto tako važni kao i fizički.
     Frejda neće biti proterana pre Maratona.

9. ZALIV DUGA

     Graciozni luk Zaliva Duga jedna je od najlepših lunarnih formacija. Prečnika tri stotine kilometara, predstavlja preživelu polovinu tipične kraterske ravnice, čiji je ceo severni zid pre tri milijarde godina sprala bujica lave koja se obrušila iz Mora Kiša. Preostali polukrug, koji lava nije uspela da zbriše, završavao se na zapadnom kraju bedemom Heraklida, skupinom brda koja u određeno vreme stvara kratke i prelepe opsene. Kada je Mesec star deset dana i raste ka punom, bedem Heraklida pozdravlja zoru i čak se i kroz najmanje teleskope na Zemlji vidi tokom nekoliko časova kao profil mlade žene sa kosom koja leprša prema zapadu. A kada se Sunce podigne više, ustrojstvo senki se menja i Mesečeva devojka nestaje.
     Međutim, kada su se takmičari u prvom lunarnom maratonu okupili u podnožju Bedema, nije bilo Sunca. Bila je gotovo ponoć po lokalnom vremenu: puna Zemlja počivala je na pola puta niz južno nebo, preplavljujući celokupno tle elektično-plavim zračenjem pedeset puta sjajnijim nego što je puni Mesec ikada mogao da osvetli Zemlju. Takođe je proterala zvezde sa neba; samo se Jupiter bledo nazirao nisko na zapadu, ako bi ga čovek pažljivo potražio.
     Robert Sing nikada se ranije nije nalazio u središtu pažnje javnosti, pa ipak saznanje da ih gledaju tri sveta i desetak satelita nije u njemu izazvalo nervozu. Kao što je rekao Frejdi pre dvadeset četiri sata, imao je puno poverenje u svoju opremu.
     "Pa, to si upravo dokazao", odvratila je ona pospano.
     "Hvala. Ali obećao sam dekanu da je ovo poslednji put do posle trke."
     "Nisi valjda!"
     "Zapravo, i nisam; recimo da je to bio... ovaj, prećutni dogovor među džentlmenima."
     Frejda se odjednom uozbiljila.
     "Nadam se, razume se, da ćeš pobediti - ali mene više brine da nešto ne pođe naopako. Sigurno nisi imao dovoljno vremena da isprobaš to odelo kako treba."
     To je bilo sasvim tačno, ali Sing nije hteo da uznemiri Frejdu priznanjem. Čak i da dođe do kvara na sistemu - što je uvek moguće, bez obzira na sve prethodno testiranje - ne bi mu pretila nikakva stvarna opasnost. Pratila ih je mala armada lunarnih rovera - posmatračka kola sa ljudima iz medija, mesečevi džipovi sa ekipama za bodrenje i navijanje i trenerima. A najvažnije od svega, posada ambulantnih kola, sa odajom za dekompresiju, nikada neće biti udaljena više od nekoliko stotina metara.
     Dok su ga pakovali u kamionet Ari Teha, Sing se zapitao kog takmičara će morati prvog da spasavaju. Većina ih se srela tek pre nekoliko časova i izmenila uobičajene neiskrene želje takmacima za uspeh. Prvobitno je bilo jedanaest takmičara, ali četvoro je otpalo, tako da su ostali Ari Teh, Gagarin, Klavijus, Ciolkovski, Godar, KalTeh i MIT. Trkač iz MIT-a - tamni konj po imenu Robert Stil - još nije stigao i biće diskvalifikovan ako se ne pojavi u narednih deset minuta. Možda je posredi bio deo taktike sračunate na to da se zbune suparnici ili da se spreči podrobno ispitivanje njegove svemirske opreme - mada to ne bi ništa promenilo u ovim poslednjim trenucima.
     "Kako dišeš?" upita Singov trener kada mu je šlem hermetički zatvoren.
     "Sasvim normalno."
     "Trenutno se ne naprežeš - regulator je u stanju da poveća priliv kiseonika deset puta, ako bude potrebno. Hajde da te smestimo u vazdušnu komoru i proverimo ti mobilnost..."
     "Ekipa iz MIT-a upravo je stigla", objavio je posmatrač Međuplanetnog olimpijskog komiteta. "Maraton će početi kroz petnaest minuta."

     "Molim vas da potvrdite rad svih sistema", prošaputao je starterov glas u uho Roberta Singa. "Broj Jedan?"
     "OK."
     "Broj Dva?"
     "Da."
     "Broj Tri?"
     "Nema problema."
     Međutim, nije bilo odgovora od KalTehovog Broja Četiri. Takmičarka se pravo veoma nespretno udaljavala od startne linije.
     Ostalo nas je samo šestoro, pomisli Sing, osetivši kratak nalet sažaljenja. To se zove peh - doći čak sa Zemlje da bi ti se oprema pokvarila u poslednjem trenutku! Ali tamo dole nisu ni mogli da obave propisno testiranje; nijedan simulator ne bi bio dovoljno velik. Ovde je trebalo samo zakoračiti kroz vazdušnu komoru i naći dovoljno vakuuma za svakoga.
     "Počinje odbrojavanje. Deset, devet, osam..."
     To nije bio jedan od onih događaja u kojima ste mogli pobediti ili izgubiti već na startu. Sing je sačekao dosta posle 'nule', pažljivo procenjujući ugao lansiranja, pre nego što je krenuo.
     U ovo je bilo utrošeno mnogo matematike; skoro puna milisekunda vremena Ari Teh kompjutera bila je posvećena tom problemu. Najvažniji činilac bila je Mesečeva gravitacija od nula zarez šest atmosfera, ali nipošto i jedini. Krutost njegovog odela - optimalna stopa priliva kiseonika - toplota - umor - sve je to trebalo uzeti u obzir. Ali prvo je bilo potrebno okončati dugoročnu raspravu koja je poticala još iz vremena kada su prvi ljudi kročili na Mesec: šta je bolje - skakutati ili praviti dugačke skokove?
     I jedno i drugo bilo je dosta uspešno, ali nije postojao presedan onome što je on nameravao sada da pokuša. Sve do danas, svi skafanderi bili su glomazni, usled čega je pokretljivost bila smanjena; uz to, onaj ko ih je nosio morao je zbog dodatne mase da uloži dosta napora kako bi uopšte krenuo, a ponekad je isto toliki napor morao uložiti i da bi se zaustavilo. Ali ovo odelo bilo je sasvim drugačije.
     Robert Sing pokušao je da objasni te razlike - ne odajući nijednu tajnu - tokom jednog od neizbežnih medijskih intervjua pre trke.
     "Kako nam je uspelo da bude tako lagano?" uzvratio je on na prvo pitanje. "Ne može se koristiti po danu."
     "Kakve to veze ima?"
     "Nije mu potreban sistem za odbacivanje toplote. Sunce je u stanju da upumpa više od kilovata u vas. Zato se trkamo noću."
     "Oh. Baš sam se pitao. Ali zar vam neće biti suviše hladno? Zar se tokom lunarne noći temperatura ne spušta na nekoliko stotina stepeni ispod nule?"
     Sing je uspeo da izbegne osmeh na ovo prostodušno pitanje.
     "Vaše telo generiše svu toplotu koja vam je potrebna, čak i na Mesecu. Ako trčite maraton - zapravo, mnogo više nego što vam je potrebno."
     "Ali da li uopšte možete da trčite umotani poput mumije?"
     "Sačekajte pa ćete videti!"
     Sasvim samouvereno govorio je u bezbednosti studija. Ali sada, stojeći na ogoljenoj lunarnoj ravnici, ta fraza 'poput mumije' vratila poput prokletstva. Posredi baš nije bilo veselo poređenje.
     Tešio se mišlju da, s druge strane, u pitanju nije ni sasvim tačno poređenje; nije bio obmotan zavojima, već uvijen u dva odela koja su mu prianjala uz telo - jedno aktivno, jedno pasivno. Ono unutrašnje, napravljeno od pamuka, pokrivalo ga je od vrata do članaka, i imalo je gustu mrežu uskih, poroznih cevčica koje je trebalo da odvode znoj i višak toplote. Preko njega nalazilo se čvrsto ali krajnje elastično zaštitno spoljašnje odelo, napravljeno od materijala sličnog gumi; pomoću prstena bilo je pričvršćeno za šlem koji je pružao vidljivost od 180 stepeni. Kada je Sing upitao: 'Zašto vidljivost nije potpuna?" otresito su mu odgovorili: 'Dok trčiš - nikada se nemoj osvrtati."
     E pa sada je došao trenutak istine. Upotrebivši obe noge istovremeno, odbacio se uvis pod malim uglom, namerno u to uloživši što je bilo moguće manje napora. Pa ipak, kroz dve sekunde dostigao je najvišu tačku putanje i nastavio da putuje uporedo sa lunarnom površinom, otprilike četiri metra iznad nje. To bi na Zemlji bio novi rekord, jer je skok uvis tamo bio zaglavljen nešto malo ispod tri metra već dobrih pola veka.
     Na trenutak, vreme je počelo da protiče kao da mili. Bio je svestan velike, svetlucave ravnice koja se protezala sve do neprekidne zaobljene linije obzorja. Zemaljska svetlost koja mu je koso padala preko ramena stvarala je neobičan privid da je Sinus Iridum pod snegom. Svi ostali trkači bili su ispred njega, neki su se dizali, neki spuštali duž svojih plitkih parabola. Jedan će se uskoro spustiti pravo na glavu; Sing bar nije napravio tu sramotnu pogrešku.
     Dočekao se na noge, podigavši oblačić prašine. Dopustivši da ga momenat ponese napred, sačekao je da mu se telo zaklati pod pravim uglom pre nego što je ponovo odskočio.
     Tajna trkanja na Mesecu, kako je ubrzo otkrio, bila je u tome da se ne skače suviše visoko kako se ne bi spustio suviše koso, jer se tako gubio momenat. Posle nekoliko minuta eksperimentisanja pronašao je pravi kompromis i nastavio ujednačenim ritmom. Koliko brzo se kretao? Nije bilo načina da to utvrdi na ovom bezobličnom terenu, ali prevalio je više od pola puta do oznake za jedan kilometar.
     Što je bilo važnije - prestigao je sve ostale; nikog nije bilo na udaljenosti od sto metara. Uprkos savetu da se 'nikada ne osvrće', mogao je da dozvoli sebi luksuz da proveri gde su mu suparnici. Nimalo se nije iznenadio ustanovivši da ih je u trci pored njega ostalo još samo troje.
     "Postajem usamljen ovde napolju", reče on. "Šta se dogodilo?"
     Ovo je trebalo da bude privatno kolo, ali sumnjao je da je tako. Ostale ekipe i reporteri gotovo sigurno su ga prisluškivali.
     "Godar je imao sporo oticanje. Koji je tvoj status?"
     "Stanje 7."
     Svako ko je slušao mogao je lako da pogodi šta je to značilo; nije važno. Sedam je trebalo da je srećan broj i Sing se nadao da će moći da nastavi da ga koristi do kraja trke.
     "Upravo prolaziš jedan klik", reče glas u njegovom uhu. "Prošlo je četiri minuta i deset sekundi. Broj Dva je pedeset metara iza tebe, održava rastojanje."
     Trebalo je da postignem bolje vreme, pomisli Sing. Čak i na Zemlji, svako može da prevali kilometar za četiri minuta. Ali tek se uhodavam.
     Posle drugog kilometra uhvatio je ustaljen, udoban ritam, prešavši isto rastojanje za manje od četiri minuta. Kada bi mogao tako da nastavi - mada je to, razume se, bilo nemoguće - stigao bi do cilja za otprilike tri časa. Niko, zapravo, nije znao koliko je vremena potrebno da se istrče tradicionalna četrdeset dva kilometra maratona na Mesecu; procene su se kretale od krajnje optimistička dva sata pa sve do deset. Sing se nadao da bi mogao da uspe za pet.
     Odelo se, izgleda, ponašalo upravo onako kao što je i bilo rečeno da hoće; nije mu nepotrebno sputavalo pokrete, a regulator kiseonika ispunjavao je zahteve njegovih pluća. Počeo je da uživa; ovo nije bila samo trka. Bilo je to sasvim novo iskustvo za ljude i otvaralo je potpuno nove vidike u atletici, a možda i u još mnogo čemu.
     Pedeset minuta kasnije, kod oznake za deseti kilometar, primio je čestitku.
     "Dobro napreduješ - još jedan je ispao - Ciolkovski."
     "Šta joj se dogodilo?"
     "Nije važno. Rećiću ti kasnije. Ali sve je u redu."
     Sing je mogao da se upusti u nagađanje. Jednom, u prvim danima treniranja, gotovo mu je pozlilo u skafanderu. To nije bila sitnica, pošto se moglo završiti krajnje neprijatnom smrću. Setio se nelagodnog vlažno-hladnog osećanja koje je prethodilo napadu, a koje je odagnao pojačavši priliv kiseonika i toplote. Nikada nije otkrio uzrok ovim simptomima: mogli su biti u pitanju živci ili nešto u poslednjem obroku - bio je bljutav, visokokaloričan ali niskotaložan, jer je mali broj skafandera bio opremljen potpunim sanitarskim pogodnostima.
     U namernom pokušaju da odagna ove nekorisne misli, Sing je pozvao svog trenera.
     "Moći ću da završim u laganom hodu, ako se ovako nastavi. Već je troje otpalo - a jedva da smo krenuli."
     "Nemoj biti suviše samouveren, Bobe. Seti se kornjače i zeca."
     "Nikada čuo za njih. Ali shvatam šta hoćeš da kažeš."
     Kod oznake za petnaesti kilometar postalo mu je još malo jasnije. Već izvesno vreme bio je svestan da mu leva noga postaje sve ukočenija; sve ju je teže savijao pri doskoku, tako da naredni odskok umalo nije izveo nakrivo. Nema sumnje da je počeo da se zamara, ali to je trebalo i očekivati. Što se odela tiče, ono je, izgleda, i dalje savršeno radilo, tako da nije imao stvarnih problema. Možda bi bilo dobro da malo zastane i odmori se: u pravilima nije stajalo da to ne bi smeo da učini.
     Potpuno se zaustavio i osmotrio okolinu. Malo šta se izmenilo, osim što su vrhovi Heraklida bili nešto niži na istoku. Svita sastavljena od mesečevih džipova, ambulantnih kola i osmatračkih kola i dalje se kretala na pristojnom rastojanju iza trkača - čiji se broj sada smanjio na troje...
     Nije se iznenadio kada je video da je takmičar Industrije Klavijus, drugi predstavnik Meseca, i dalje u trci. Međutim, krajnje neočekivano bilo je ono što je polazilo za rukom 'zemaljskom crvu' iz MIT-a. Robert Stil - kakva neobična slučajnost da su imali isto ime i inicijale - bio je ispred Klavijusa. Ali on nije imao prave uslove za vežbu: da li su inženjeri MIT-a znali nešto što ovdašnjima nije bilo poznato?
     "Jesi li dobro, Bobe?" sa strahom ga upita trener.
     "I dalje 7. Samo se odmaram. Ali brine me MIT. Odlično napreduje."
     "Da, za jednog Zemljanina. Ali ne zaboravi šta sam ti kazao za osvrtanje. Mi ćemo paziti na njega."
     Zainteresovan, ali ne i zabrinut, Sing se nakratko usredsredio na izvesne vežbe koje bi bilo savim nemoguće izvesti u konvencionalnom odelu. Čak je legao u meki regolit - lunarni površinski sloj, nastao tokom eona meteorskig bombardovanja - i stao oštro da pokreće noge nekoliko minuta, kao da vozi nevidljivi bicikl. Bila je to još jedna stvar koja je prvi put izvedena ovde na Mesecu; nadao se da gledaoci umeju to da cene.
     Kada je ponovo ustao, nije mogao da odoli da se na brzinu ne osvrne. Klavijus je bio dobrih tri stotine metara iza njega; klatio se s jedne na drugu stranu na način koji je gotovo sigurno ukazivao na umor. Dizajneri tvog odela nisu tako dobri kao moji, pomisli Sing; čini mi se da mi nećeš još dugo praviti društvo.
     To sasvim sigurno nije važilo za gospodina Roberta iz MIT-a. On se, izgleda, sve više primicao.
     Sing je odlučio da promeni način kretanja, kako bi stavio u pogon novu skupinu mišića i smanjio mogućnost da ga uhvati grč - trener mu je skrenuo pažnju i na tu opasnost. Skakati poput kengura bilo je uspešno i brzo, međutim, poskakivanje je bilo udobnije i manje zamorno, jednostavno stoga što je bilo prirodnije.
     Kod oznake za dvadeseti kilometar, međutim, vratio se na kengurske skokove kako bi svim mišićima pružio podjednake uslove. Već je počeo da oseća i žeđ, tako da je posisao nekoliko kubnih centimetara voćnog soka iz bradavice koja je zgodno bila smeštena u šlemu.
     Pred sobom je imao još dvadeset dva kilometra - a u trci je ostao još samo jedan učesnik pored njega. Klavijus je konačno odustao; u ovom prvom lunarnom maratonu neće biti dodeljena bronzana medalja. Bila je to sada direktna borba između Meseca i Zemlje.
     "Čestitke, Bobe", zakikotao se njegov trener nekoliko kilometara kasnije. "Upravo si napravio tačno dve hiljade džinovskih skokova za čovečanstvo. Nil Armstrong bi se ponosio tobom."
     "Ne verujem da si ih brojao, ali lepo je znati. Imam mali problem."
     "Kakav?"
     "Zvuči smešno - ali postaje mi hladno na nogama."
     Usledila je tako duga pauza da je ponovio svoju pritužbu.
     "Upravo proveravam, Bobe. Ubeđen sam da nemaš zbog čega da brineš."
     "Nadam se."
     To je zaista delovalo kao sitnica, ali u svemiru ne postoje sitni problemi. Poslednjih deset ili petnaest minuta Sing je bio svestan blage nelagodnosti; imao je osećaj da hoda po snegu, u cipelama ili čizmama koje nisu uspevale da ga zaštite od hladnoće. I postajalo je sve gore.
     U Zalivu Duga sasvim sigurno nije bilo snega, mada je zemaljska svetlost često stvarala takav utisak. Ali regolit je u ponoć po lokalnom vremenu bio mnogo hladniji od snega tokom zime na Antarktiku - bar za stotinu stepeni.
     To ne bi trebalo da bude mnogo važno; regolit je bio veoma slab provodnik toplote i izolacija na njegovim stopalima trebalo bi da mu pruži dovoljnu zaštitu. Očigledno, to sada nije bio slučaj.
     Izvinjavajuće nakašljavanje stade da odzvanja unutar njegovog šlema.
     "Žao mi je zbog ovoga, Bobe. Izgleda da je trebalo da džonovi na čizmama budu deblji."
     "Sada mi to kažeš. Pa dobro, mogu da izdržim."
     Dvadeset minuta kasnije nije više bio toliko siguran. Nelagodnost je počela da prerasta u bol; stopala su počela da mu se smrzavaju. Nikada još nije bio u podneblju sa hladnom klimom, tako da je ovo za njega bilo novo iskustvo; nije bio načisto kako da s tim iziđe nakraj, niti je znao kada simptomi postaju opasni. Nisu li istraživači polova rizikovali da izgube prste na nogama - pa čak i cele udove? Nezavisno od nelagodnosti koju bi to izazvalo, Sing nije želeo da traći vreme u odelenju za regeneraciju. Da bi stopalo ponovo izraslo bila je potrebna čitava nedelja...
     "Šta nije u redu?" začu se zaplašeni glas njegovog trenera. "Izgleda mi da si u nevolji."
     Nije bio u nevolji: bio je u agoniji. Morao je da uloži veliku volju da ne zaplače od bola svaki put kada bi doskočio na površinu i zaparao po smrtonosnoj prašini koja je isisavala život iz njega.
     "Moram se odmoriti nekoliko minuta i razmisliti o ovome."
     Sing se pažljivo spustio na meko, elastično tle, pitajući se da li će hladnoća istog časa prostrujati i kroz gornji deo odela. Ali to se nije dogodilo i on je odahnuo: verovatno će biti bezbedan nekoliko minuta, a i biće na više načina upozoren pre nego što Mesec pokuša da mu sledi torzo.
     Podigao je obe noge i počeo da pomera prste. Osećao ih je, što je bilo dobro, i slušali su naređenja.
     Šta sada? Ljudi iz medija koji su se vozili u osmatračkom kamionu mora da misle da je lud ili da izvodi neki mračan religijski obred - jer je okrenuo stopala prema zvezdama. Pitao se šta li su saopštavali svojoj udaljenoj publici.
     Već se osećao malo prijatnije; krvotok mu je dobijao bitku protiv gubitka toplote pošto više nije bio u dodiru sa tlom. (Ali da li je u pitanju bila uobrazilja - ili je zaista osećao blagu hladnoću u krstima?) Odjednom mu je pala na pamet još jedna uznemirujuća pomisao. Grejem stopala na noćnom nebu - samoj Vaseljeni. Kao što svaki školarac zna, temperatura je tu samo tri stepena iznad apsolutne nule. Poređenja radi, lunarni regolit je topliji od ključale vode.
     Da li onda činim pravu stvar? Izgleda da moja stopala ne gube bitku sa otokom kosmičke toplote.
     Ležeći gotovo potrbuške u Zalivu Duga, držeći noge podignute pod smešnim uglom i okrenute prema jedva vidljivim zvezdama i sjajnoj Zemlji, Robert Sing je pretresao ovaj mali problem iz fizike. Postojalo je možda suviše činilaca da bi se on mogao odmah rešiti, ali ovaj odgovor će poslužiti za prvo vreme...
     Provodljivost spram zračenja - o tome je bila reč. Materijal njegovih svemirskih čizama bio je bolji kada je provodljivost bila u pitanju nego zračenje. Kada su mu čizme bile u fizičkom dodiru sa lunarnim regolitom brže su ispuštale toplotu njegovog tela nego što je on uspevao da je obnovi. Međutim, situacija je bila obrnuta kada su zračile put praznog neba. Srećom po njega.
     "MIT te sustiže, Bobe. Biće bolje da kreneš."
     Sing je morao da se divi svom upornom pratiocu. Zaslužio je srebro. Ali neka sam proklet ako mu dozvolim da osvoji zlato. Evo nas, krećemo ponovo. Još samo deset kilometara - otprilike nekoliko hiljada skokova.
     Prvih tri ili četiri nisu prošli tako loše, ali onda je hladnoća ponovo počela da se uvlači. Sing je znao da ako se ponovo zaustavi više neće biti u stanju da nastavi. Jedino što mu je preostalo bilo je da stegne zube i pretvara se da je bol samo puka opsena koja se može odagnati snagom volje. Gde li je video savršen primer za to? Prevalio je još jedan kilometar ispunjen agonijom pre nego što je uspeo da ga pronađe u sećanju.
     Pre dosta godina naišao je na video snimak hodanja po vatri star jedan vek, koje se izvodilo za vreme nekog religijskog obreda na Zemlji. Iskopan je dugačak jarak, ispunjen užarenim ugljevljem - i vernici su išli sasvim polako i normalno s jednog kraja na drugi kraj, pokazujući tek nešto više nelagodnosti nego da hodaju po pesku. Čak iako to nije ništa govorilo o moći bilo kog božanstva, predstavljalo je zapanjujuće iskazivanje hrabrosti i samouverenosti. Sigurno je i on bio u stanju isto da učini: sada je sasvim lako mogao da zamisli da hoda po vatri...
     Hodanje po vatri na Mesecu! Morao je da se nasmeje na tu zamisao i na trenutak bol gotovo da je uminuo. Znači, ideja o 'umu jačem od materije' može da upali - bar na nekoliko sekundi.
     "Samo pet klika - dobro napreduješ. Ali MIT te prestiže - ne opuštaj se."
     Da se opsuti! Koliko je samo Sing žudeo za tim. Ujedajući bol u stopalima potisnuo je sve ostalo; čak je gotovo prenebregao iscrpljujući umor usled koga je sve teže i teže napredovao. Napustio je skakanje i zadovoljio se laganim, gegavim hodom koji bi dosta upečatljivo delovao na Zemlji, ali je jadno izgledao na Mesecu.
     Negde na oko tri kilometra od cilja umalo nije odustao i pozvao ambulantna kola; možda je već bilo prekasno da sačuva stopala. A onda, upravo u trenutku kada je osetio da je na kraju snaga, uočio je nešto što bi sasvim sigurno video i ranije da sva čula nije usredsredio na tle neposredno ispred sebe.
     Udaljeno obzorje nije više predstavljalo mrtvu pravu crtu koja razdvaja svetlucavi predeo od crne noći svemira: približavao se zapadnim granicama Zaliva Duga i blago zaobljeni vrhovi Bedema Laplas uzdizali su se iznad zakrivljenosti Meseca. Taj prizor - i saznanje da je vlastitim naporima izdigao te planine u vidno polje - omogućili su Singu da prikupi poslednje atome snage.
     Za njega sada više ništa nije postojalo u Vaseljeni osim linije cilja. Nalazio se na svega nekoliko metara od nje kada je njegov uporni protivnik izbio ispred njega, očigledno jureći bez imalo napora.

     Kada je Robert Sing povratio svest, ležao je u ambulantnim kolima; sve ga je bolelo, mada nije osećao nikakav jasan bol.
     "Izvesno vreme nećeš baš mnogo hodati", čuo je nečiji glas, udaljen mnogo svetlosnih godina. "Najgori slučaj promrzlina koji sam ikada video. Ali dao sam ti lokalnu anesteziju - i nećeš morati da kupiš novi par stopala."
     I to je bila neka uteha, ali teško da je mogla da odagna gorčinu saznanja da nije uspeo, uprkos svim naporima, a pobeda mu je bila nadohvat ruke. Ko je ono rekao: 'Pobeda nije najvažnija stvar - ona je jedina'? Pitao se da li će se uopšte potruditi da uzme srebrnu medalju.
     "Puls ti se vratio na normalu - kako se osećaš?"
     "Užasno."
     "Onda će te ovo možda razvedriti. Jesi li spreman na šok - prijatan šok?"
     "Iskušajte me."
     "Ti si pobednik - ne, nemoj pokušati da ustaneš!"
     "Kako - šta??"
     "MOK je besan, ali MIT umire od smeha. Čim je trka bila gotova, priznali su da je njihov Robert u stvari Robot - 'Svenamenski domiform tip 9'. Nije čudo što je to... stvorenje... stiglo prvo! Stoga je ono što si ti uradio još neverovatnije. Već su počele da stižu čestitke. Postao si slavan - dopalo ti se to ili ne."

     Iako slava nije potrajala, ta zlatna medalja bila je jedna od najvrednijih stvari koje je Robert Sing stekao do kraja života. Ipak, nije bio svestan onoga što je započeo sve do trećih lunarnih olimpijskih igara, osam godina kasnije. Tada su svemirski lekari pozajmili od ronilaca tehniku 'tečnog disanja', kojom su se pluća preplavljivala zasićenim tečnim kiseonikom.
     I tako je pobednik prvog maratona na Mesecu, zajedno sa velikim delom raštrkane ljudske vrste, posmatrao sa strahopoštovanjem i divljenjem kako Karl Gregorijus, zaštićen od vakuuma, obara rekord prevaljujući jedan klometar za manje od dva minuta u trci preko Zaliva Duga - nag poput svojih grčkih predaka na onoj prvoj Olimpijadi, pre tri hiljade godina.

10. MAŠINA U KOJOJ SE ŽIVI

     Pošto je diplomirao na Ari Tehu sa sumnjivo visokim ocenama, astro-specijalista Robert Sing nije imao nikakvih teškoća da dobije mesto pomoćnog pogonskog inženjera na jednom od redovnih šatlova Zemlja-Mesec - popularno zvanih, iz sada nekog potpuno zaboravljenog razloga, mlečne ture. To mu je odlično odgovaralo, jer je, na njegovo iznenađenje, Frejda sada otkrila da je Mesec ipak zanimljivo mesto: odlučila je da tamo provede nekoliko godina i da se specijalizuje u lunarnom ekvivalentu zlatnih groznica do kojih je svojevremeno dolazio na Zemlji. Međutim, ono za čim su na Mesecu odavno tragali bilo je nešto vrednije od tog sada nimalo retkog metala.
     U pitanju je bila voda - ili, tačniji govoreći, led. Iako su bombardovanja koja su trajala eonima i povrememene vulkanske erupcije koje su spržile gornjih nekoliko stotina metara Mesečeve površine odavno uklonili sve tragove vode - u tečnom, čvrstom ili gasovitom stanju - i dalje je postojala nada da duboko u tlu, u blizini polova, gde je temperatura bila uvek dosta ispod tačke mržnjenja, možda postoje slojevi fosilnog leda preostali iz dana kada se Mesec kondenzovao iz primordijalne građe Sunčevog sistema.
     Većina selenologa smatrala je da je ovo čista maštarija, ali bilo je dovoljno podsticajnih nagoveštaja koji nisu dozvoljavali da san o tome zamre. Frejda je imala prilično sreće da bude u ekipi koja je otkrila prvi rudnik leda na južnom polu. Ne samo da je to otkriće potpuno preobrazilo ekonomiju Meseca, već je ostavilo neposredan i veoma povoljan trag i u ekonomiji Sing-Kerol. Zajedno su sada imali dovoljno sredstava da iznajme Fulerdom i žive gde god im se svidi na Zemlji.
     Na Zemlji. I dalje su očekivali da će pretežan deo života provesti negde drugde, ali veoma su želeli da dobiju sina. Ako bi se rodio na Mesecu, nikada ne bi imao dovoljno snage da poseti svet svojih roditelja. Trudnoća pri gravitaciji od jedne atmosfere, s druge strane, omogućiće mu da se slobodno kreće Sunčevim sistemom.
     Takođe su se složili da će prvo mesto na kome će postaviti dom biti pustinja Arizone. Mada je postala prilično prenaseljena, i dalje je bilo dovoljno izvornih geoloških formacija po kojima je Frejda mogla da prebira. A i bila je najsličnija Marsu koji su oboje odlučili da jednog dana posete - 'pre no što se iskvari', kako je Frejda, napola u šali, imala običaj da kaže.
     Mnogo teže bilo je odlučiti koji od mnogobrojnih modela Fulerdoma da izaberu. Ove konstrukcije dobile su ime po velikom inženjeru-arhitekti dvadesetog veka Bakminsteru Fuleru i koristile su tehnologije o kojima je on sanjao, ali nije dočekao da ih vidi ostvarene; bili su praktično samodovoljni i mogli su gotovo neodređeno dugo da služe svojim stanarima.
     Energiju je obezbeđivala hermetički zaptivena fuziona jedinica od stotinu kilovata, koju je trebalo svakih nekoliko godina dopuniti obogaćnom vodom. Ovako skroman nivo energije bio je sasvim dovoljan za sve lepo projektovane domove, a naizmenična struja od devedeset šest volti mogla je da ubije samo najodlučnije samoubice.
     Na pitanje klijenata, koji su imali izvesno tehničko predznanje, 'Zašto baš devedeset šest volti?' Fulerov konzorcijum strpljivo je odgovarao da su inženjeri stvorenja sklona navikama: samo pre dva veka sistemi od dvanaest volti i dvadeset četiri volte bili su standardni, a aritmetika bi bila mnogo lakša da ljudska bića imaju dvanaest pristiju umesto deset.
     Trebalo je da prođe skoro jedan vek da javnost prihvati najkontroverzniju zamisao Fulerdoma - sistem za recikliranje hrane. Nema sumnje da je trebalo još više vremena, na početku poljoprivredne ere, da lovci-sakupljači prevaziđu gnušanje prema đubrenju životinjskim izmetom svoje buduće hrane. Hiljadama godina pragmatični Kinezi išli su još dalje - koristili su vlastite otpatke za đubrenje pirinčanih polja.
     Međutim, tabui i predrasude vezani za hranu spadaju među najjače od svih koji upravljaju ljudskim ponašanjem, tako da često nije dovoljna logika da bi se oni prevazišli. Jednu stvar predstavljalo je recikliranje izmeta na poljima, uz pomoć dobre, čiste Sunčeve svetlosti; ali raditi to u vlastitom domu pomoću tajanstvenih električnih uređaja bilo je nešto sasvim drugo. Dugo je Fulerov konzorcijum uzaludno isticao: 'Čak ni Bog nije u stanju da pravi razliku među atomima ugljenika.' Najveći deo javnog mnenja bio je ubeđen da oni to mogu.
     Na kraju je, kako to obično biva, pobedila ekonomija. Malo ko je mogao da odoli izazovu da više ne mora da brine o računima za hranu i da ima na raspolaganju praktično neograničen broj jela u memoriji Domomozga. Sve preostale sumnje bile su prevaziđene na providno jednostavan, ali uspešan način: kao neobavezan dodatak mogla se dobiti mala bašta. Iako je sistem za recikliranje mogao isto tako dobro da radi i bez nje, prizor prelepog cveća koje okreće svoje glavice put Sunca pomogao je da se smire mnogi osetljivi stomaci.
     Fulerdom koji su Frejda i Robert iznajmili imao je samo dva prethodna vlasnika (konzorcijum ih nikada nije prodavao), a zajemčeno prosečno vreme posle koga bi došlo do kvara njegovih glavnih jedinica iznosilo je petnaest godina. Uostalom, njima će do tada biti potreban novi model, dovoljno velik da zadovolji potrebe jednog mladića punog energije.
     Dogodilo se da nikada nisu zatražili od mozga da im prenese uobičajene pozdrave ranijih stanara. Oboje su sve svoje misli i snove čvrsto usmerili ka budućnosti za koju, poput svih mladih parova, nisu mogli da veruju da će se ikada okončati.

11. OPROŠTAJ SA ZEMLJOM

     Tobi Kerol Sing rođen je u Arizoni, kao što su njegovi roditelji i planirali. Robert je nastavio da radi na šatlu koji je saobraćao između Zemlje i Meseca i napredovao do mesta starijeg ineženjera; čak je odbio mogućnost da ode na Mars, jer nije želeo da mesecima bude odvojen od svog malog sina.
     Frejda je ostala na Zemlji, pa je čak retko je napuštala Američki Komnvelt. Iako se odrekla terenskog rada, mogla je nesmetano da nastavi istraživanja, i to na mnogo udobniji način, preko banaka podataka i satelitskih snimaka. Sada je već postala stara šala da geologija više nije bila profesija predodređena za snažne muškarce, jer su algoritmi za obradu slike zamenili čekiće.
     Tobiju su bile tri godine kada su njegovi roditelji odlučili da mu robotski drugovi u igri više nisu dovoljni. Očigledan izbor predstavljao je pas i umalo već nisu kupili mutiranog Skotija (IQ psa bio je zajemčeno 120) kada su postali dostupni prvi minitigrići. Bila je to ljubav na prvi pogled.
     Bengalski tigar je najlepša od svih velikih mačaka - a možda i od svih životinja. Početkom dvadeset prvog veka bio je istrebljen u svojoj prirodnoj postojbini, malo pre nego što je i sama postojbina nestala. Međutim, nekoliko stotina ovih veličanstvenih stvorenja i dalje je vodilo veoma ugodan život po zooliškim vrtovima i rezervatima: čak i kada bi svi oni pomrli, DNK im je, razume se, bila potpuno sačuvana, tako da bi njihovo ponovno stvaranje predstavljalo krajnje jednostavan zadatak.
     Tigreta je bila nuz-proizvod ovakvog genetskog inženjeringa - sve u svemu, predstavljala je savršeni primerak svoje vrste, ali težiće svega tridesetak kilograma čak i kada potpuno odraste. Imala je ćud - takođe pažljivo određenu - odane mace koja voli da se igra. Sing se nikada nije umorio gledajući je kako se prikrada malim robotima koji su čistili, a koje je očigledno smatrala za životinje koje treba krajnje obazrivo proveriti, jer ustrojstvo njihovog mirisa nije mogla da pronađe među nasleđenim sećanjima. Roboti, pak, nisu znali šta da misle o njoj; ponekad, dok je spavala, pobrkali bi je sa otiračem i pokušali da je usisaju, što je imalo vesele i bučne posledice.
     Ovakva mogućnost nije se često ukazivala, jer je minitigar obično spavao u Tobijevom krevetu. Frejda se protivila tome iz higijenskih razloga, dok nije primetila koliko se minitigar duže bište nego što Tobi provodi u kratkim susretima sa sapunom i vodom. Do bilo kakve zaraze ne bi došlo u smeru koga se plašila.
     Tigreta je bila nešto manja od odrasle domaće mačke kada je prispela u domaćinstvo, i brzo ga je osvojila. Robert je uskoro počeo da se žali, samo upola ozbiljno, da Tobi više ne primećuje kada mu je otac odsutan u svemiru.
     Možda je Tigretin dolazak ubrzao još jednu promenu. Frejdu je oduvek privlačio kontinent sa koga su potekli njeni preci i obožavala je pohabani primerak Korena Aleksa Hejlija koji je pripadao njenoj porodici već pokolenjima. "Pored toga", rekla je, "u Africi nikada nije bilo tigrova. Vreme je da ih bude."
     Sve u svemu, bili su srećni na novom mestu stanovanja, uprkos povremenim podsećanjima na njegovu strašnu prošlost - kao onda kada je Tobi, kopajući na plaži, otkrio kostur deteta koje je još stezalo lutku. Posle toga se još mnogo noći budio vrišteći, tako da čak ni Tigretino prisustvo nije moglo da ga uteši.
     Do Tobijevog desetog rođendana - koji je proslavljen dolaskom tri para pravih tetaka i teča i nekoliko desetina počasnih - i Robert i Frejda shvatili su da je prvoj fazi njihovog odnosa došao kraj. Odavno je izbledela draž novine, a da se ne pominje strast; postali su dobri prijatelji koji su međusobno društvo uzimali zdravo za gotovo. Oboje su imali druge ljubavi, uz minimum ljubomore. Nekoliko puta vršili su opite utroje, a jednom čak i učetvoro. Uprkos najboljim namerama svih, ishodi su pre bili komični nego erotski.
     Konačni raskid nije imao nikakve veze sa bilo kojom od tih veza. Robert Sing se često pitao zašto poklanjamo srce prijateljima čiji je životni vek mnogo kraći od našeg vlastitog?
     Odavno je plima džungle zbrisala metalnu ploču sa natpisom

     TIGRETA
     OVDE LEŽE ZAUVEK LEPOTA, ODANOST, SNAGA

     Mada mu se sada činilo da se to dogodilo u nekom drugom životu, Robert Sing neće nikada zaboraviti kako se okončalo Tobijevo detinjstvo, dok je držao Tigretu u naručju, a svetlost lagano bledela iz njenih voljenih očiju.
     Bio je to čas za odlazak.

12. PESAK MARSA

     Iako je odavno bio rešio da na kraju ipak ode tamo, Robert Sing krenuo je za Mars prilično kasno u životu: već je napunio pedeset pet godina kada je, ponovo, slučaj odlučio kada i kako će se stvari desiti.
     Turisti sa Marsa bili su retki na Mesecu, a zahvaljujući veoma uspešnom karantinu koji je uvela Zemljina sila teže, praktično ih nije bilo na planeti predaka. Mnogi su se pretvarali da im to uopšte ne smeta: svi su znali da je Zemlja bučna, smrdljiva, zagađena i strašno prenaseljena - gotovo tri milijarde ljudi! Da ne pominjemo opasnosti od uragana, zemljotresa, vulkana...
     Čarmejn Džorgen je, međutim, čežnjivo gledala put Zemlje u osmatračkoj loži Ari Teha kada ju je Robert Sing prvi put sreo. Kupola prečnika dvadeset metara, remek-delo graditeljstva, bila je u toj meri providna da se činilo da nema ničega što bi zadržalo vakuum svemira; pojedini nervozni posetioci ne bi uspeli da izdrže tu duže od nekoliko minuta.
     Tokom ispunjenih studentskih dana, Robert Sing jedva da je dolazio ovamo, ali sada je poveo u obilazak svoje alme mater jednog od kolega s broda, i ovo je bila nezaobilazna stanica. Dok su prolazili kroz niz od troje automatskih vrata, on primeti:
     "Kada bi kupola eksploldirala, spoljnja vrata zatvorila bi se za jednu sekundu. Treća bi se zatvorila tek posle petnaest sekundi kako bi svima unutra bilo omogućeno da se sklone na sigurno."
     "Ako prethodno nisu isisani napolje. Kada je bila poslednja provera?"
     "Da vidimo - evo potvrde. Nosi datum - ah - od pre dva meseca."
     "Nisam mislio na to; svako glupo kolo u stanju je da zalupi vrata. Da li je ikada urađen pravi test?"
     "Misliš, da li je razbijena kupola? Glupo pitanje. Znaš li koliko ona košta?"
     U tom trenutku, dobronamerno zadirkivanje naglo je prestalo kada su dva posetioca sahvatila da nisu sami.
     Tišina je pretila da se nastavi u nedogled. Konačno je progovorio pratilac Roberta Singa:
     "Ako ti, Bobe, maca nije pojela jezik, bar bi mogao da nas upoznaš."

     I dalje je bio u odličnim odnosima sa Frejdom, ali viđali su se sve ređe pošto se ona vratila u Arizonu, a Tobi dobio stipendiju moskovskog konzervatorijuma - na oduševljeno iznenađenje svojih roditelja, jer nijedno od njih nikada nije pokazalo nikakvu muzičku nadarenost. Zato je bilo sasvim normalno da Robert Sing što je brže mogao krene za Čarmejn Džorgen kada se ona vratila na Mars. Sa svojim kvalifikacijama - i još postojećim odjecima skromne slave koju je bezobzirno potezao kada je bilo neophodno - nije mu bilo teško da to postigne. Ubrzo posle svog pedeset šestog rođendana spustio se u luku Louel. Bio je Novi Marsovac - i zauvek će to ostati, jer nije bio rođen na tom svetu.
     "Neće mi smetati da me zovu Novi Marsovac", rekao je Čarmejn, "sve dok se pri tom budu osmehivali."
     "Hoće, dragi", odvratila je ona. "Sa tim tvojim zemaljskim mišićima, mnogo si snažniji od većine ljudi ovde."
     To je bilo tačno, ali nije znao koliko dugo će potrajati. Osim ako ne bude vežbao mnogo predanije, a sumnjao je da hoće, uskoro će se priviknuti na Mars.
     Što i nije bilo bez prednosti. Marsovci su tvrdili da njihov svet, a ne Venera, treba da bude nazvan planetom ljubavi. Zemljina sila teže od jedne gravitacije bila je smešna - ako ne i opasna. Slomljena rebra, grčevi i prekinut krvotok usled težine predstavljali su samo neke od opasnosti sa kojima su ljubavnici na Zemlji morali da se suoče. Mesečeva sila teže od nula zarez šest gravitacija predstavljala je veliko poboljšanje, ali stručnjaci su smatrali da nije ni ona bila sasvim dovoljna za dobar kontakt.
     Što se tiče primamljive nulte gravitacije svemira - pošto je početna novina izbledela, ona je postala pomalo dosadna. Suviše vremena potrebno je trošiti na probleme vezane za susrete i pristajanja.
     Sila teže od jedne trećine gravitacije na Marsu bila je ona prava.

     Poput svih doseljenika, Robert Sing proveo je prvih nekoliko nedelja na velikoj marsovskoj turi - Olimpus Mons, Dolina Marinera, Ledeni grebeni južnog pola, Nizije Helade - Helada je trenutno bila veoma popularna među mladim pustolovima koji su voleli da se prave važni proveravajući koliko su u stanju da prežive bez opreme za disanje. Atmosferski pritisak bio je sada taman dovoljan za takve poduhvate, mada je prisustvo kiseonika i dalje bilo suviše nisko za život. Pogrešno nazvan rekord u boravku na 'otvorenom vazduhu' iznosio je trenutno nešto više od deset minuta.
     Singova prvobitna reakcija na Mars bila je blago razočaranje. Toliko puta prošao je iznad Marsa, često pri vrtoglavim brzinama i sa pojačanjima slike, tako da je pravi predeo predstavljao ponekad antiklimaks. Nevolja sa najpoznatijim krajevima planete bila je u njihovoj veličini - ogromnosti koja se mogla sagledati samo iz svemira, a ne dok stojite na površini.
     Najbolji primer bila je Olimpus Mons. Marsovci su voleli da govore kako je tri puta viša od bilo koje planine na Zemlji - međutim, Himalaji ili Stenovite planine delovali su mnogo upečatljivije jer su bili znatno strmiji. Sa osnovom prečnika šest stotina kilometara, Olimpus je više ličio na ogromni plik na licu Marsa nego na planinu. Devedeset odsto njegove površine sačinjavale su blago iskošene ravnice. Ni Dolina Marinera, osim u suženjima, nije ispunjavala očekivanja turista. Bila je toliko široka da su se oba njena zida, gledana iz središta, nalazila ispod obzorja: Novi Marsovci su zbog svoje netaktičnosti često zapadali u nevolje, i da to nije znao Sing je mogao da napravi uvredljiva poređenja sa daleko manjim Grand Kanjonom. Međutim, posle nekoliko nedelja, počeo je da ceni istančanosti i lepote koje su objašnjavale strastvenu odanost kolonista (to je bila još jedna reč koju je morao da pazi da nikada ne upotrebi) prema vlastitoj planeti. I mada je sasvim dobro znao da je veličina kopna na Marsu gotovo ista kao i na Zemlji, budući da tu nije bilo okeana, nije mogao da prestane da se čudi njenoj veličini. Trebalo je zaboraviti činjenicu da je Marsov prečnik upola manji od Zemljinog; bio je to uistinu veliki svet...
     I menjao se, mada i dalje veoma sporo. Mutirani lišajevi i gljive mrvili su oksidirane stene, promenivši smer procesa umiranja usled rđanja, koji je pre mnogo eona zahvatio planetu. Možda je najuspešniji osvajač sa Zemlje bila jedna modifikacija 'prozorskog kaktusa' - biljka čvrstih listova koja je izgledala kao da je Priroda odlučila da stvori skafander. Pokušaji da se odomaći na Mesecu nisu uspeli, ali zato je naprosto bujala u marsovskim nizijama.
     Svi na Marsu morali su da zarađuju za život, i mada je Robert Sing prebacio pozamašnu svotu sa svog obimnog računa na Zemlji, ni on nije bio izuzetak. Niti je želeo da bude: pred njim je bilo još nekoliko decenija aktivnog života i on je želeo da ih iskoristi u punoj meri - ali tako da što više vremena provodi sa svojom novom porodicom.
     To je bio još jedan od razloga zbog kojih je došao na Mars; ovo je još bio prazan svet i ovde će mu biti dozvoljeno da ima dvoje dece. Njegova prva kćer, Mirej, rodila se godinu dana po njegovom prispeću; Martin je došao tri godine kasnije. Još je prošlo pet godina pre nego što je kapetan Robert Sing osetio ma i najmanju potrebu da 'udahne svemir'; bio je suviše zadovoljan svojom porodicom i poslom.
     Razume se, često je putovao na Fobos i Deimos, obično kao brodski nadzornik za Lojda sa Zemlje; bio je to krajnje odgovoran (i odlično plaćen) posao. Na Fobosu, unutrašnjem i većem od dva satelita, nije bilo mnogo posla; trebalo je samo obići trenažnu školu svemirskih kadeta, čiji su se pitomci odnosili prema njemu sa silnim strahopoštovanjem. I on je uživao u susretima s njima: osećao se kao da ima trideset... ovaj, dvadeset... godina manje, a na taj način bio je i u toku najnovijih dostignuća u svemirskoj tehnologiji.
     Nekada je Fobos bio neprocenjivi izvor sirovina za graditeljske poduhvate u svemiru, ali konzervativci sa Marsa - osećajući se možda krivim zbog upornog teraformiranja vlastite planete - uspeli su to da obustave. Iako je sićušni satelit, crn poput uglja, bio neupadljiv na noćnom nebu, tako da ga je mali broj ljudi uopšte primećivao, 'Nemojte izdupsti Fobos!' bio je upečatljiv slogan.
     Srećom, manji i udaljeniji Deimos na izvestan način predstavljao je čak i bolji izbor. Iako je u proseku imao tek nešto više od desetak kilometara u prečniku, mogao je vekovima da snabdeva lokalne industrije većinom metala koji su im bili potrebni i nikoga nije bilo briga da li će mali mesec lagano nestati tokom narednih hiljadu godina. Štaviše, njegovo gravitaciono polje bilo je tako slabo da je bilo dovoljno samo jače gurnuti, pa da proizvodi krenu na put.
     Poput svih prometnih luka od osvita vremena, Deimos je bio dosta neuredan. Robert Sing je prvi put ugledao Golijata u radionici broj tri na Deimosu, dok je brod bio na petogodišnjem pregledu i servisu. Na prvi pogled, delovao je sasvim obično; nije bio ništa ružniji od većine svemirskih letelica za duboki svemir. Sa masom bez tereta od deset hiljada tona i ukupnom dužinom od sto pedeset metara, nije bio naročito velik, a njegova najvažnija osobina nije se videla. Golijatovi raketni motori na toplu fuziju, koji su normalno koristili vodonik, ali koji su po potrebi mogli da rade i na vodu, bili su mnogo moćniji nego što je to bilo potrebno brodu njegove veličine. Samo su jednom bili uključeni na najjače i to za vreme testiranja, u trajanju od nekoliko sekundi.
     Kada je naredni put Robert Sing video Golijata, brod je ponovo bio na Deimosu, posle novih jednoličnih pet godina provedenih u svemiru. Njegov kapetan spremao se za penziju...
     "Razmisli, Bobe", rekao je on. "Najlakši posao u Sunčevom sistemu. Ne moraš da brineš o navigaciji; samo sediš tamo i diviš se pogledu. Jedini problem - da se brineš o otprilike dvadeset ludih naučnika i da ih hraniš."
     Zvučalo je privlačno; mada je bio na mnogim odgovornim položajima, Robert Sing nikada nije upravljao brodom i bilo je vreme da i to proba pre nego što ode u penziju. Istina, tek što je proslavio šezdeseti rođendan, ali pravo je čudo kako su decenije sada brzo promicale.
     "Porazgovaraću sa mojom porodicom", odvratio je. "Sve dok mogu nekoliko puta godišnje da svratim na Mars..."
     Da - bio je to privlačan predlog. Pažljivo će ga razmotriti...
     Robert Sing nije se nijednom zapitao s kojom svrhom je Golijat prvobitno bio sagrađen. U stvari, gotovo da je zaboravio zbog čega je taj brod bio opremljen tako smešno moćnim pogonom.
     Razume se, nikada neće morati da upotrebi više od samo jednog njegovog malog dela; ali bilo je lepo imati ga u rezervi.