Prvi denzitet  podrazumeva uslove na planetarnoj sferi na kojima se svest ili svetlost javlja u obliku minerala i vodenog sveta. Gustina odnosno informisanost  prostora i energetska organizacija može da podrži samo onaj stepen iskustva svesti koji odgovara mineralnom carstvu. Na prvom denzitetu vidimo uzajamno delovanje četiri elementa, vodu i zemlju „koje od vatre i vetra uče o svesti bića“ (Seansa 6). Neorganizovana materija pod dejstvom aktivnih sila uči da poprimi koherentniji oblik i omogući razvoj života. Kako Ra kaže, na prvom denzitetu voda od vatre i vetra uči da postane reka, jezero i more, zemlja od vatre i vetra uči da poprimi obličje. Krećući se kroz ogromna prostranstva bezvremenog prostora „bića prvog denziteta teže ka drugo-denzitetskim lekcijama onog tipa svesti koja uključuje rast radije nego razlaganje i proizvoljne promene.“

Drugi denzitet se naziva rast i obuhvata biljno i životinjsko carstvo. Rast nasuprot proizvoljnim promenama Ra ilustruje jednostavnim primerom okretanja lišća ka suncu.

Bića drugog denziteta poseduju stepen neizidiferencirane svesti, na ovom denzitetu se ne opaža separacija između sebe i drugih jedinki. Izraženo jezikom, koji se koristi u ovom materijalu, vozilo svesti je još uvek celina uma/tela i planetarna energetska konfiguracija još uvek ne podržava iskustvo samo-svesti.

+trazi od Munje da po 151x okaci pricu o vodi i formiranju kristala od iste...

Значи, стандардне њу ејџ глупости. Зашто нисам изненађен?

Dobro Ghost, onda reci mi ti evo gde da gledam? Ko ima tapiju na Istinu? Sta je Istina?

Khm ....

Ra materijal:
http://forum.burek.com/poruke-bica-svetlosti-barbara-mracnjak-t497364.html

Denziteti:
http://forum.burek.com/kasiopejci-t257432.200.html

 

pics or it didn't happen....

Dobro, no more offtopic...
Dajem coveku info koje proucavaju masoni a on to naziva new ageom po 1000 put. Pa dobro, neka bude onda i 1001-i
I Barbara nije isto sto i Ra Materijal, iako je poruka slicna..

  8.







Телеолошки доказ



(Излагање)



Професор: За српску читалачку публику биће мало необичан назив овога доказа „телеолошки“. Откуд му то име? То име добио је по грчкој речи „телос“, што значи „циљ“, „сврха“, јер тај доказ доказује постојање Божје на основу чињенице целисходности, или сврсисходности многих појава у овом свету. Тај доказ је био познат још старим грчким философима. Анаксагора је сматрао да се ред и сврха у овоме свету не могу објаснити без признања једног светског разума, који је он називао „нус“. А и Сократ је свога ученика Аристодема, кога су због малог раста називали „Мали“, уверио да постоји Бог, употребљавајући примере целисходности. [54] Најзад, и цар Давид је знао за тај доказ, па је у 103. (104.) псалму то своје уверење и осећање изложио у виду једне дивне религиозне химне Богу Створитељу свега: „Како је много дела твојих, Господе, све си премудро створио, пуна је земља блага твојега“ (Пс.104,24).

Господо, данас ћемо, као што смо се на прошлом састанку и договорили, тражити Бога у природи. Ми смо то чинили и до сада, али овог пута ћемо гледати једну природну појаву која речито сведочи о постојању Божјем. То је чињеница телеологије, или целисходности, сврховитости, које не може бити без разумног деловања. Јер, сврху одредити, то значи мислити и хтети, а то може само разумно биће.

Ако покушамо да телеолошки доказ сведемо на силогизам, онда ће он имати овакав облик.

1. У свету постоје многе појаве које служе извесном циљу, иако их несвесно изводе неразумна бића.
2. Циљ и сврху може поставити, и средства за постигнуће циља може одредити само разумно биће.
3. Према томе, свет је дело разумног Бића, које има свест и вољу. Ми то Биће зовемо Бог.

Погледајмо да ли у свету заиста постоје целисходне појаве. Погледајмо најпре примере из неорганске, неживе природе.


а) Целисходност у неорганској природи


Биолог: Професоре, ја мислим да ту нема шта да гледамо. Ако целисходне појаве уопште постоје, њих има само у органској природи, међу живим бићима. То каже и наш чувени биолог Иван Ђаја [55], кога сте тако радо цитирали.

Професор: Примедба може да буде сасвим тачна, али само са једним неопходним додатком. Наиме, ако се неорганска природа посматра сама за себе, без икакве везе и односа према органској природи, онда се у неорганској природи може говорити само о механичкој нужности, узрочности. Међутим, ако се узме у обзир однос неорганске природе према органској, онда се мора признати да и у неорганској природи има целисходних појава. Ево примера.

Да ли је васиона, а специјално наша планета Земља, створена баш зато да се на њој појави човек и остала жива бића, ми то не знамо. Можемо веровати, а исто тако и не веровати. Али да је васиона, а посебно наша планета Земља, уређена баш тако како је неопходно за појаву и одржање на њој живих бића и човека, то је очигледна искуствена чињеница. Нека говоре примери.

Величина наше планете је баш таква да одговара величини и снази живих бића на њој. Да је Земља велика као наш Месец, а ми оволики колики смо, наше кретање на њој било би врло несигурно. То смо чак и видели кад су космонаути били на месецу. Да је велика као Јупитер, а ми оволики колики смо и са овом снагом, нас би она огромна планета својом гравитацијом просто прилепила за своју површину, јер бисмо на њој имали тежину неколико стотина килограма. Да је наша планета далеко од Сунца колико Меркур, на њој би се све живо спржило од велике температуре. А да је удаљена колико Нептун, Уран и Плутон, на њој би се све живо замрзло у вечитом леду. Да је осовина наше планете положена у равни еклиптике, на једној њеној страни била би вечита зима, а на другој вечито лето. На једној би се све посмрзавало, а на другој би све изгорело. Да је пак окомита на раван еклиптике, не бисмо имали четири годишња доба. Међутим, она је нагнута према равни еклиптике за 23 ½ степена, што је заправо најповољнији положај за метеоролошке прилике. Шта ли би било са живим бићима на Земљи кад би се она обрнула око своје осовине за свега један сат, или можда за 40 дана уместо 24 сата?

Погледајмо састав наше планете. Она има језгро и дебелу кору, подесну за живот на њој. Та кора састављена је из врло различитих материјала. Да је састављена од самог злата, или сребра, или било ког елемента или једињења у друкчијим сразмерама него што јесте, живот би на њој био онемогућен. Да на земљи нема природног материјала који је природни изолатор електрицитета, како бисмо се користили електричном струјом? У материји земљине коре покрај других елемената постоји и уран, и то на 140 атома урана 238, који није радиоактиван, долази свега један атом урана 235, који је радиоактиван. Шта би било са живим бићима да је сразмера обратна? На Земљи постоји, отприлике три четвртине водене површине спрам једне четвртине копна. Да је сразмера обратна, не би било довољно облака, па би се земља већим делом претворила у пустињу. Да је у морској води свуда онолики проценат соли колико у Мртвом мору, па чак и више, шта би се десило са живим бићима? И још нешто изразитије: По правилу материја се на топлоти шири, а на хладноћи скупља. Вода овде чини изузетак. Она се скупља на +4 Целзијусова степена. Хладимо ли је и даље, она се, просто као за инат природном закону, шири. Зато је лед специфично лакши од воде у морима, а самим тим и жива бића у мору. Да није тога изузетка лед би као специфично тежи тонуо, и за кратко време све водене површине на Земљи би се заледиле, а живот би био онемогућен.

Земља има своју атмосферу која је штити од смртоносног утицаја васионске хладноће и непосредне врелине сунчевих зрака, а такође и од честих удараца метеорита. Такође је атмосфера неопходна организмима за дисање. Није свеједно од чега ће се састојати та атмосфера. Да је од било ког елемента, била би неподесна за дисање, чак и да је од самог чистог кисеоника. Да би за организме уопште била употребљива, она мора бити оваква каква јесте: смеша, а не једињење, од 4/5 азота и 1/5 кисеоника. И гле, од безбројних могућности различитих атмосфера, земља има баш такву. И још нешто више!

На извесној висини од површине земље, око 30-50 километара, налази се у атмосфери један појас од (О3) озона, (кисеоника чији се молекули састоје из три атома, а не из два као што је код обичног кисеоника). Тај појас спречава долазак ултраљубичастих зрака до земље, који би уништили све живо. Нарочито је важна његова дебљина. Да је дебљи него што јесте, задржао би све ултраљубичасте зраке па би се на земљи прејако размножиле опасне бактерије и вируси. А да је тањи него што јесте, пропуштао би много ултраљубичастих зракова па би покрај вируса и бактерија уништио и многа жива бића.

Господо, свакако би се могло наћи још и далеко више примера, али сматрам да је доста и оволико за доказ да је неорганска природа ипак целисходно уређена у односу на органску.

_________________________________________________________________________
[54] Др Драгутин Анастасијевић, Како је Сократ своме ученику Аристодему доказао да постоји Бог, „Богословље“, 1932. г. стр. 279-283.
[55] Др Иван Ђаја, Од живота до цивилизације, Београд, 1933. стр.11.




Критика и одбрана


Философ: Професоре, навели сте доста примера који заиста убедљиво делују. Па ипак нисте искључили могућност да су се све те околности сложиле простим случајем, а кад их је случај сложио, онда су се жива бића на Земљи могла развити и одржати.

Професор: Да је овде у питању само један пример, могли бисмо некако и поверовати да је то последица случајног стицаја околности. Али кад су у питању толики примери који се понављају, онда сама логика искључује случајност, или је математички своди на најнезнатнију меру. А кад се види колико целисходно делује озон у атмосфери и изузетак воде од природног закона скупљања тела на хладноћи, а ширења на топлоти, онда ту сама логика искључује могућност случаја. Осим тога, ми смо већ расправили питање „природе“ и значења израза „природа је створила“. Најзад, расправили смо и питање порекла живих бића, па смо видели да се то питање не може решити без Божјег дејства.

Биолог: Тачно је, професоре, да природне околности које владају на Земљи одговарају потребама живих бића, јер да не одговарају, живих бића не би било. Али зар вам се не чини да су се те околности оствариле без Божјег дејства, просто по физичкој нужности, а жива бића се њима прилагодила? Тиме је телеологија искључена из неорганске природе.

Професор: Да организми имају способност прилагођавања то је неоспорна чињеница. Али зар ти заиста не видиш да је и та њихова способност само један очигледан пример телеологије? Наши сатови, макар били и најтачнији, подлежу утицају Земљине теже и температуре, па због тога малко другачије показују време на полутару, а другачије у поларној области. Ми морамо да их дотерујемо и „нариктавамо“. Али кад бисмо могли конструисати сат који сам себе „нариктава“ прилагођавајући се географској ширини, зар не би тај сат био савршенији од овог који не може сам себе да дотерује. Тако је способност прилагођавања коју поседују жива бића телеолошка појава. Томе треба додати још једну чињеницу. Та способност није бескрајна. Бића се прилагођавају околностима до извесне границе, а кад се та граница прекорачи, бића тада угину, не могући се прилагодити тој новој околности. Ено, у Мртвом мору, можда има каквих микроорганизама, а од њих се тамо нису размножиле рибе, прилагођавањем на околину. Па пошто су и сва остала мора могла имати толику, па и већу количину соли, то онда излази да су се не само жива бића прилагођавала датим околностима, него су и околности удешене тако да им се жива бића могу прилагодити.

Најзад, да у питању односа неорганске природе спрам органске видимо разумно решен проблем узајамне подешености то је чињеница. А да ли су жива бића удешена спрам околности у неорганској природи, или је ова удешена тако да жива бића могу у њој опстати, то је на крају крајева свеједно, као што ми је свеједно да ли је кројач рупице на моме капуту удешавао спрам дугмета, или дугмета спрам рупица. Важно је да је „удешено“. А удесити, значи мислити и хтети. А то не може потицати од неразумног бића нити од случаја.




б) Целисходност у органској природи


Примери које нам пружа органска природа толико су очигледни, да их не поричу чак ни они биолози који поричу телеологију у неорганској природи. Чувени биолог Рајнке каже: „Биологија је толико прожета сврховитошћу (телеологијом) живе природе, да сматрамо сасвим природним да је организам удешен за неку сврху“. [56] Не може се наћи ниједан уџбеник зоологије, а да се у њему не сретнемо са намерним или финалним реченицама. По сасвим оправданој тврдњи професора Ивана Ђаје „биологија се не може ослободити финалистичког речника (телеолошког изражавања) чак ни онда кад побија финализам (телеологију)“. А француски биолог Кено (Cuènot) иако представник биомеханичара, каже без околишења: “Физиологија је наука о сврховитости органа“. [57] Од безбројних примера телеологије овде ће бити наведени само по три-четири примера из биљног и животињског света.

Биљке су на разне начине заштићене од шкодљивих утицаја споља, на пример од влаге или од воде која би полен њихових цветова смесила и тиме онемогућила оплођавање и размножавање. Нека говоре примери.

„Биљка варек припијена је за морско дно. Вареково цвеће је сакривено у лишћу, мада је лишће с једне стране отворено, цвеће није ни мало овлажено, јер оно производи гасове што одржавају притисак воде, те ни једна кап не уђе у скривено место.“ [58] Да ли је сама биљка одредила притисак гаса спрам притиска воде?

„Код биљке валиснерија женско цвеће има дугачку петељку увијену у виду спирале која се исправља и подиже цвет изнад воде. Мушко цвеће задржано на дну кида своје везе у згодном тренутку (кад цвет треба да се оплоди) благодарећи једном ваздушном мехуру који се налази у омотачу што га покрива, пење се брзо на површину. Оно се тад отвара, и слободни прашници оплођавају женско цвеће које поново савија спиралу петељке, силази опет на дно где развије плод.“ [59]

„Водене коприве раде другачије. Њихове жилице имају много мехурића затворених једном врстом покретних поклопаца. Ови мехурићи су пуни врло густе слузи и држе биљке на дну воде, али у повољном моменту слуз се замени гасом, чија лакоћа омогући биљци да дође на површину и да цвета. После тога биљка опет силази на дно помоћу слузи коју корен опет лучи и она истера гас из мехурића.“ [60]

„Водени кестен усвојио је сличан поступак. Он живи у води до доба оплођења, али у том моменту петељке се напуне ваздухом, набубре и биљку извуку на површину, цветање бива, дакле, у ваздуху, затим се петељке опет напију воде и биљка силази да остави семе да сазри.“ [61]

„Кад јука развије своју беличасту цваст јавља се мали лептир, јукин мољац. Женка уђе у отворен цвет и са прашних кесица скида цветни прах од кога направи лоптицу и учврсти је под вратом, па са тим товаром одлети на други цвет. Ту сад набије донети полен у једну јамицу на жигу. Цвет је опрашен, изврши се оплођење, зачне се семе. Ботаничар који би хтео да произведе семе, не би могао целисходније да поступи. Уз то би се рекло да тај мољац зна да је за развиће семена боље прахом једног цвета опрашити други, а не исти. Но, овај начин оплођења целисходан је двоструко: не само у односу на јуку, него и у односу мољца. Мољчева женка, наиме, снесе у цвету јаја. Младе гусенице хране се семеном које се развија, али семена ипак преостане да ни јука не изумре, него да може хранити будуће генерације мољаца. Пошто нарасту, гусенице се у земљи претворе у лутке из којих излете лептири, али не пре, ни после, него тек кад јука поново процвета.“ [62]

Господо, сматрам да је овде целисходност толико очигледна, управо опипљива, да је не може порећи нико. А сигурно је да та целисходност не потиче ни од јуке, ни од женке јукиног мољца.

Треба нагласити још и то што смо већ једанпут констатовали приликом излагања номолошког доказа, да је природна техника често знатно успешнија од људске. Ево примера: „Један димњак радионице висок 22 метра мора да има основицу најмање 1,25м. Међутим, стабљика ражи од 1,50м има само 3мм за основицу. Висина димњака који човек прави већа је само 18 пута од пречника основе, док је висина стабљике ражи коју Природа прави 500 пута већа од основе.“ Кад би људска техника овде могла да имитира природну технику, онда би димњак чија је основица 1,25м у пречнику достигао висину од 625 метара. [63] А то људска техника не може да оствари.

_________________________________________________________________________
[56]Reinke Die Welt als Tat, 1901. str. 217.
[57] Др Иван Ђаја, Трагом живота и науке, стр. 37.
[58] М. Дезимбер, Морал заснован на природним законима, Београд, 1929. превео Милан М. Илић стр. 37.
[59] Исти писац, дело и страна.
[60] Исти писац, дело и страна.
[61] Исти писац, дело и страна.
[62] Карл фон Фриш, Загонетка живота, превео Боривој Милојевић, Београд, 1942. стр. 49-50.
[63] М. Дезимбер, наведено дело, стр. 106-107.




У животињском свету и човечјем телу целисходност је још очигледнија. Ту су заиста примењени сви технички принципи за изградњу животињских тела који су примењени и у људској техници за изградњу појединих техничких апарата, од обичне полуге и чакље, чак до авиона, подморница и радара. Та целисходност се опажа већ од самог зачетка ембриона. Оплођено јаје одмах излучи опну, и његове ћелије почну да се деле, формирајући постепено ткива и органе сходно плану дотичног бића. На костима ће се формирати шупљине за жиле које ће кост хранити и за живце који ће инервирати поједине органе: очи, нос итд. Ако постоји план, а очигледно да постоји, свакако мора постојати и Планер.

Механизам рађања животиња и човека је изразито сврховит, као и исхрана фетуса у утроби мајке. Ту су технички проблеми просто генијално решени.

Све хранљиве материје и кисеоник прима фетус из материне крви. Али како? Из постељице води посебна вена (пупчана врпца) у доњу вену фетуса. Тако оксигенована крв (крв која је снабдевена кисеоником) долази у десну преткомору фетусовог срца. Из ње кроз један посебан отвор звани „форамен овале“ пролази у леву преткомору, па одатле у леву комору срца. Стискањем фетусовог срца та крв одлази из леве коморе у аорту, па из ње кроз артерије у главу и остале делове тела.

Када крв која је отишла у главу преда фетусу кисеоник, она постаје „редукована“ (без кисеоника), враћа се у десну комору срца, одакле је плућна артерија поведе према плућима, али плућа још не раде, него специјални крвни суд, такозвани Боталов канал, одводи је у аорту, па кроз артерије одлази у постељицу.

У целом овом врло сложеном механизму, који је очигледно формиран да обезбеди снабдевање фетуса кисеоником, изразито су целисходне три чињенице, које омогућују то снабдевање.

Пре свега, онај отвор, звани „форамен овале“ постоји само док се дете не роди и док не почне да дише на плућа. Чим се дете роди, „форамен овале“ се одмах затвара, да се у новорођеном организму не би венска крв помешала са артеријгком. Фетусу је тај отвор био неопходан, а детету би био штетан.

Друго, само код фетуса постоји крвни суд такозвани Боталов канал, да би се кроз њега редукована крв враћала из главе у аорту и даље. Код новорођенчета тај орган ишчезне.

Треће, најцелисходније је место где ће се редукована крв вратити у аорту. То се место налази иза места где се Боталов канал са редукованом крвљу улива у аорту, а тек пошто се из аорте претходно одвоје артерије које воде оксигеновану крв у главу фетуса. [64] Да је другачије, фетусова глава не би добила довољно кисеоника.

Овде је целисходност толико очигледна, да се не може порећи ни из ината. А не може се та целисходност приписати ни фетусу ни његовим родитељима.

Исто тако је целисходан механизам рађања. Та целисходност се најочигледније опажа код рађања делфина. Делфинова женка порађа се у води. Приликом рађања осталих сисара, из утробе најпре излази глава. Но ако би се и делфиново младунче тако рађало, удавило би се пре него што се порођај и заврши. Како да се спасе из те ситуације? Па нек се рађа унатрашке. Нек из утробе прво изиђе реп. И збиља, делфин се тако унатрашке и рађа. Па пошто он није риба, не дише на шкрге него на плућа, то га мајка избаци на површину воде да удахне ваздух. [65]

У развићу појединих животиња чак су предвиђене и евентуалности које би могле спречити развиће, ако се претходно не одговори целисходно. Тако на пример, ларва јеленка из које ће се развити мужјак, копа за своју лутку двапут већу рупу од оне из које ће се развити женка, јер је мужјаку потребан простор за рогове. [66]




Сличну појаву видимо и у пчелињем саћу. Пчела радилица гради три врсте ћелија: радиличке, трутовске и матичњаке, као да зна из које ће се ћелије излећи обична радилица, или трут, или матица. [67]

Код женки сисара млечне жлезде дају млеко одмах, чим се младунци роде. А садржина млека одговара старости детета. Најпре се дан-два пре правог млека лучи течност звана колострум као пургативно средство да прочисти црева новорођенчета у којима се налази црна смоласта маса звана меконијум. [68]



[64]A.C.Gyuton, Medicinska fiziologija (udžbenik) str. 1057. Др Лазар Милин, Апологетика, књ. III стр. 277.
[65]Čudesni svijet životinja, Ljubljana, 1977. str. 298-301.
[66] М. Дезимбер, наведено дело, стр. 32.
[67] С. Живојиновић, Кроз свет инсеката, Београд, 1950. стр. 94.
[68] М. Дезимбер, наведено дело, стр. 99-106.
_________________________________________________________________________




Животиње имају заштитне боје сличне околини у којој живе. Хермелин и поларна лисица преко зиме имају бело крзно да се теже разликују и примећују у снежној околини. Морске рибе су на горњој површини плаве, а на трбуху беле, па су тиме камуфлиране са обе стране. А некада су провидне тако да се једва примете у води. Покрај многих других примера природне заштите као изразито карактеристичан пример треба навести сипу и једну животињу која је биолошки њој слична. Сипа кад је у опасности пусти из себе црну боју која се у води разлије у црн облак иза којега сипа умакне грабљивцу. А онај њен биолошки рођак поступа још прецизније. Та животињица, кад је у опасности, најпре постане црна, па одмах затим испусти из себе црну боју која остаје у води у истом облику који има и сама животиња. Грабљивац јурне на тај црни плен који стоји непомично – у ствари јурне на празан црни облак – а жељени плен пресвучен у бело, већ је побегао! [69]

Брига за потомство је врло изразити пример целисходности. Једна врста инсекта „липин цигараш“ („ринхитес бетуе“) прави од листа кукуљицу у коју снесе јаја. Приликом прављења кукуљице он практично реши један тежак математички проблем еволвенте и еволуте. А има и извесне „метеоролошке способности“. Ако је време кишовито, он нерв листа од кога је начинио кукуљицу загризе мало, тако да кукуљица остане на дрвету, јер ако падне на земљу може од влаге да иструли. А ако осети сушно време, он лист прегризе сасвим да кукуљица падне на земљу у траву где ће ипак наћи довољно влаге да се не осуши, као што би се осушила ако остане на дрвету. [70]

Вреди споменути још и једну врсту пчела зидарица. Она своје потомство које није никад ни видела, обезбеђује овако: пронађе празну љуштуру од пужа, и то за свако своје јаје. У њу унесе довољно цветног праха и нектара, од кога направи као какав колачић који ће ларви служити за храну. Затим да би своју ларву заштитила од напада, она љуштуру прегради зидом од каше коју направи од своје пљувачке и ужваканог лишћа, и која се стврдне. Затим цео остатак љуштуре закрчи каменчићима. А да они не би поиспадали, затвори љуштуру другим зидом од каше и лишћа. Најзад доноси сламку по сламку и њима прекрије љуштуру. Тако је развој пчеле из ларве обезбеђен. [71] Кад буде време да готова пчела изађе из љуштуре, зидови од каше ће већ омекшати и нестати.

Још само један од премногих примера како се потомство у живом свету обезбеђује. Реч је о јајету. Његова љуска није цела испуњена садржином. Остаје једна мала празнина која служи пилетовом ембриону за одлагање непотребних материја. А што је још очигледнија телеолошка појава, пиле је у љусци савијено тако да му је глава са кљуном савијена и окренута према трбуху. Како да се измигољи и извуче из љуске? У току пилетовог развића један део кречњака из љуске прелази у организам пилета и набере се на врху кљуна као тврд рошчић, звани „дијамант“. Тиме пиле разбије љуску па може да се извуче из ње. А кад се излеже, онда му тај рошчић отпадне са кљуна, [72] јер не само што му више није потребан, него би му био и на сметњи кад кљуца зрнца.

Целисходан је и начин исхране појединих животиња. Птице које могу да једу чак и змију, ако је змија отровна, прво јој разбију главу, а змију неотровницу нападну где било. [73] Откуд оне то знају? Пољски миш накупи за зиму кукурузних зрна у своју рупу. Но да зрна не би проклијала, он им изгризе клицу и тако себи обезбеди храну. [74] Животиње које узимају за храну јаја, поступају као да знају физику. Оне не могу испити јаје ако га пробуше само са једне стране. Пробуше га са обе стране и тако успевају да га пију. [75]

Органи човечјег тела су такође примери телеологије јер је сваки изграђен за сврху којој служи. Да би човекова свест (душа) могла видети физички свет потребан је орган, око. Оно је врло нежно и осетљиво, па је смештено у коштаној очној дупљи и не налази се под коленом или под пазухом или на врх главе, него на лицу, одакле му је видик најповољнији. А да би вид био омогућен, треба решити многе техничке проблеме. Та коштана дупља у којој је смештено око, обложена је слојем масти да ублажава трење између меке, нежне и покретне очне јабучице и тврдих коштаних зидова очне дупље. На врху те коштане дупље налази се отвор кроз који пролази очни живац. Сама очна јабучица на предњој страни има отвор (зеницу) и провидно сочиво смештено спрам зенице тако да може да прима и по физичким законима прелама светлосне зраке који на њега падају. [76] У тој конструкцији целисходност је очигледна.

Исто тако је целисходна и функција сузних жлезда које луче сузе, па тиме ублажују трење ока и испирају прашину и труње које евентуално падне у око. А обрве и трепавице покрај естетског ефекта свакако имају и заштитну функцију. Најзад, ван сваке сумње је целисходна и чињеница што су очи неосетљиве на зиму, па кад је хладно не морамо да их завијамо у мараме.

Поменимо најзад још једну чињеницу која нам је стално пред очима па нам зато изгледа сасвим обична, а у ствари она је право чудо у видљивом свету. То је људски разум. Оставимо за сада на страну питање да ли је разум функција самог мозга или човекове душе. У оба случаја чињеница је да је човек разумно биће. Цела видљива природа око њега је без способности за логично мишљење. Човек, међутим, може својим умом да продире у тајне васионског пространства, у тајне атомског света, и да господари природом у великој мери. Човек може да начини справе којима, тако рећи, позајмљује разум, па оне исто тако раде уместо њега.

А од кога је човек добио разум? Од природе? Па она га нема! Од еволуције? Еволуцијом се може развити и појачати само оно што већ постоји. А ако ништа у природи осим човека не показује ни најмање способности логичког мишљења, онда у целој видљивој природи није имало шта да еволуира до нивоа човековог разума. Као што мртва материја није могла сама себи дати живот, тако исто неразумна материја, макар била и жива, није ни на који начин могла сама себи дати разум. У оба случаја нужан је један резервоар живота и разума. Ми тај неисцрпни резервоар називамо Богом.

Један од великих природњака новог века О. Урбах (Urbach) каже: „План, сврху и циљ опажамо свуда у творевини. Испред ових појмова налази се појам једнога који намерно дела. Ко каже да су створења начињена по плану, према циљу и сврси, тај тврди да постоји Бог Створитељ.“ [77] А још старији биолог, Карл Лине, одушевљен целисходношћу природе узвикнуо је: „Издалека сам видео Вечнога, Свемогућег Бога где пролази и дивио сам се. Нашао сам многе Његове трагове у створењима свима, и у најпростијим. Каква моћ, каква мудрост, какво величанство!“ [78]

_________________________________________________________________________
[69] Карл фон Фриш, наведено дело, стр. 165-166.
[70] Др Лазар Милин, Апологетика III стр. 256. Dr Tihomir Tot, Priroda zove, str. 76-77.
[71] Карл фон Фриш, наведено дело, стр. 265.
[72] Др Радивој Јосић, Хришћанска апологетика (скрипта) Београд, 1954. стр. 234.
[73] Исти писац, дело и страна.
[74] Исти писац, дело и страна.
[75] Исти писац, дело и страна.
[76] Карл фон Фриш, наведено дело, стр. 140; Др Лазар Милин, Апологетика III стр. 278.
[77] O. Urbach, Plan, Zweck und Ziel in der Schӧpfung, 1993. s. 114.
[78] П. Ј. Свјетлов, Религија и наука, превео прота Мирко Павловић, Битољ, 1937. стр. 91.




Филозоф: Професоре, иако сте навели многе примере телеологије, ипак је чињеница да философија не признаје доказну вредност тога доказа. Већ смо споменули Канта који и покрај поштовања које указује томе доказу, сматра га недовољним да се њиме докаже један свемоћни Створитељ света. А Декарт, иако је тврдио да се постојање Божје може доказати сигурно као и геометријске истине, телеолошки доказ сматра неисправним због два разлога. Прво, у свету се све дешава по механичкој нужности, а други је разлог што је по његовом мишљењу управо дрскост с наше стране кад мислимо и тврдимо да смо схватили Божје циљеве и планове у природи. Човек је сувише мало биће да би могао тако нешто рећи, и тиме се хвалити.

Професор: На Кантову критику смо до сада већ двапут одговорили. Важно је да Кант признаје да телеолошки доказ доказује Бога, макар и као Уредитеља света. А јасно је: Бог не може бити Уредитељ света, ако не постоји. Према томе Кантову критику одбацујемо.

Што се тиче Декартове тврдње да у свету нема телеологије, она је у директној супротности с очигледним чињеницама телеологије.

Истина је да ми не можемо знати све Божје планове о свету. Далеко од тога! То телеолошки доказ и не тврди. Али ако не можемо знати све Божје планове о свету, то не значи да не можемо знати неке, бар оне који нам се с пуном неодољивошћу показују на дохват руке. Кад су јеретици (гностици) приговарали светим Оцима: Ако не знате о Богу све, зашто онда уопште говорите о Њему, свети Кирило Јерусалимски им је одговорио: „Зар зато што нисам у стању попити целу реку, да не пијем из ње ни онолико колико ми је потребно... Зар би ти хтео да ја кад уђем у неки воћњак изиђем из њега гладан, зато што не могу појести све воће!“[79]

Најзад, није тачно да се механичко-каузална нужност и телеологија искључују. Свака машина ради по механичко-каузалној нужности, па ипак сваки део машине, и машина као целина, има свој циљ. Тако је и са људским и животињским телом одакле смо и навели примере очигледне телеологије.

Физичар: Ја бих се, професоре, опет вратио на питање телеологије у неорганској природи. Сагласили сте се са Ђајином примедбом да неорганска природа узета сама за себе нема телеологије, али да се њена целисходност огледа тек у њеном односу на органску природу. И то сте потврдили конкретним примерима. Али то се може применити само на наш земаљски свет. А какву телеологију можемо пронаћи у васиони? Чему онолика васионска пуста празнина? Чему онолике усијане или охлађене лопте небеских тела? Чему светле маглине? Чему тамни облаци васионске прашине? Зар нам се не чини исувише смело и неосновано тврдити и веровати да све то служи човеку? Геоцентризам и антропоцентризам су научно оборени још појавом Коперниковог система света.

Професор: Кад сам излагао примере телеологије да бих оправдао телеолошки доказ ја нисам рекао да свака ствар у свету има свој циљ. Тако шта нисам ни смео рећи, јер нисам испитао целу васиону. Рекао сам да у свету видим многе примере телеологије, а да баш свака ствар има циљ и сврху свога постојања то можемо веровати или не веровати. Али чињеница је ово: ако ми не знамо да пронађемо циљ сваке ствари, то још не значи да она и нема никаква циља. Ако неписмен човек уђе у авион, видеће многе делове, дугмиће, точкиће, итд. Он неће знати чему која ствар у авиону служи, али ће погрешити ако због тога свога незнања тврди да те ствари немају никакву сврху. Тако и ми који познајемо васиону колико и онај човек авион, ако не знамо и не видимо сврху васионских тела немамо право да тврдимо да она онда и немају никакве сврхе.

Толико што се тиче логичности или нелогичности твоје примедбе. Али ти као физичар имаш још мање права да тим телима поричеш сваку сврху, јер као што знаш, сва та тела имају своје електро-магнетно поље, дакле и дејство које сигурно има неки значај за васионски поредак. А њихова гравитација, то знамо сасвим сигурно, служи одржању реда у васиони. Замисли да одједанпут нестане Сунца. Зар се не би тиме пореметио читав Сунчев систем планета, зар не би настало лутање и можда сударање разних небеских тела, па бисмо уместо уређеног космоса добили хаос. А шта би било од Земље и њених становника? Зато није ни мало погрешно рећи да васиона оваква каква је служи Земљи, а Земља човеку, без обзира на геометријско место Земље у васиони и на њену величину спрам осталих небеских тела. Једна иглица или чачкалица су мале и незнатне ствари, па ипак цела фабрика иглица и чачкалица са свом својом техником и административним апаратом служи тако ситним стварима. А човек ма колико телом био незнатан спрам васионских колоса, ипак више вреди од једне иглице или чачкалице.

Најзад, ако и не знамо чему служи неко небеско тело данас, то не значи да му није намењена нека значајнија улога у будућности. Можда се многа од тих сада пустих и ненасељених небеских тела спремају да у своје време постану домовине милијарди и милијарди живих срећних бића? Да си ти посматрао планету Земљу у азојском периоду њеног архајског доба, сигурно би се питао: чему и зашто ова пуста лопта јури и врти се по васиони? Шта је сврха њеног постојања? Она је сува штета за васиону. Посматрано из садашње перспективе Земљиног постојања, види се колико би та твоја примедба била погрешна. Е, па толико исто вреди и твоја критика телеологије васионских тела. [80]

_________________________________________________________________________
[79] Catech, VI,5. цитирано по Јустину Поповићу, Догматика књ. I стр. 23.
[80] Др Лазар Милин, Апологетика III стр. 297.

(наставак)


Биолог: Професоре, примери телеологије које сте нам навели заиста остављају утисак целисходних појава, али фактички то ипак није тако. Материјалистички биолози и философи то тумаче случајним појавама и појавама које су се по принципу еволуције развиле прилагођавањем и природним одабирањем. Осим тога има у органској природи баш очигледно нецелисходних појава које противрече свакој сврси и циљу. То су такозване дистелеолошке појаве. Ту пре свега долази хиперпродукција или „расипништво“ природе. Многе биљке стварају читаве облаке цветног праха (полена), а само незнатан број тих зрнаца донесе плод, остало пропадне. Многе рибе бацају у воду чак и милионе јаја (икре), а до одраслог стања доспе само незнатан број комада. Све остало угине, јер послужи за храну другим рибама. Изразити пример дистелеологије или нецелисходности је такозвани животињски канибализам, кад мајка или отац поједу своје младунче, на пример: свиња, кунић, мачак итд. Па ни у телу човека није све целисходно. Такав је случај са разним рудиментарним органима, као што су длачице на телу, слепо црево, понеке жлезде, а да се и не помињу неке абнормалности.

Професор: Да су примери целисходности које сам вам навео заиста стварни, то је очигледно и порећи се не могу. Појава која одговара одређеном очигледном циљу никад се не може објаснити случајем. Ако видим на овој хартији гомилу расутих металних слова, могу веровати да је њу ту случајно неко просуо. Али ако су та слова поређана на хартији тако да представљају један текст логичан и разуман, онда нико, па ни они који кажу да су телеолошке појаве дело случаја, не могу веровати да је тај текст на папиру постао случајно. Какав је слепи случај могао произвести начин исхране фетуса, или појаву ока? Не заборави, Дидеро је признао: „Крило једног лептира и око једног комарца довољно је да посрами свакога ко пориче постојање Божје“. [81]

Ништа већу вредност нема ни објашњење телеолошких појава теоријом прилагођавања и одабирања. По рачунима немачког биолога Ренша (Renshc) просечно време за образовање животињске врсте износи сто хиљада до пет милиона година. [82] Целисходност начина како се делфин рађа не можеш порећи. А како да објасниш то постепеним прилагођавањем? То је просто технички немогуће. Сети се пчеле зидарице. Како је она „постепено“ научила да полаже јаја у пужеву љуштуру? Жирафа је, кажу, постепено прилагођавањем добила онако дуг врат. Ако је то трајало пет милиона година, и ако је сваке године добијала петмилионити део дужи врат, шта јој је то могло користити у борби за живот?! Све су то обичне приче без икаквог конкретног доказа.

Кажеш, заједно са еволуционистима, да човек има рудиментарне органе који не служе никаквој сврси. Ми те органе можемо прогласити за рудиментарне тек пошто претходно докажемо да су они некада били већи и активнији. А тај доказ недостаје. Уосталом, многима од тих „нецелисходних“ органа накнадно је утврђено да нису нецелисходни него да обављају извесну функцију у организму. Тако, слепо црево и цревуљак су били проглашени за некорисне, рудименте, а утврђено је да они ипак помажу рад осталих црева, и да се у њима раствара целулоза. [83]

Што се тиче такозваног расипништва и хиперпродукције у природи, таква тврдња може бити тачна само кад се целисходност схвати сувише уско и једнострано. Кад би се тврдило да је циљ сваког зрнцета рибље икре само то да из њега постане нова риба, онда би се могло говорити о хиперпродукцији. Али, баш то би било нецелисходно, јер би се за врло кратко време сва мора и реке испуниле рибама. Циљ зрнца икре није само то да се из њега развије риба, него и да послужи за храну другим бићима. Исто то се може рећи за пшенична зрна, и за многе индустријске биљке. Према томе примери тобожње дистелеологије нису засновани на стварним чињеницама него на привидном процењивању.

______________________________ ______________________________ _
[81] Протопрезвитер-ставрофор Сава Теодоровић, професор, Православна догматика IV изд. Београд, 1931. стр. 38.
[82] Pavle Radoman, Teorija organske evolucije, str. 304.
[83] W. Finkler, Gibt es nutylose Organe? (Natur und Kultur) 1933. str. 248-250.




Др Лазар Милин, Бог постоји!, Шид, 2005 године

Зато што јесте, макар колико ти мислио супротно. 

Rekoh ti, to sto ja iznosim proucavaju masoni od kako je sveta i veka. Mada, kad covek tebe slusa onda mi je jasno zasto smatraju da mnogi jednostavno nisu dostojni da im se prenese znanje..