GAVRILO PRINCIP               


S bedema naših se vija tirana pogani steg,
I smrti trube se hore;
Svrh nas je nebo mračno i hladno kao sneg -
Mi bele nemamo zore.
Naši su
Dani
Konop i stub,
Magle
I vrani,
I zveri zub.

Pa dokle ćemo sramno snositi jaram crni
Nemi i pusti kô panj,
Gledati gde nam rodno ognjište hulja skvrni
I ruglo baca na nj?
Jesmo li
Stoka?
Jesmo li crv?
Gde je sev
Oko?
Gde plam i krv?

S burama osvete svete nek sveti bukne boj
I žuti lipsaju hrti!
Sa pesmom carski i gordo uprimo pogled svoj
U oči studene smrti!
Nek pun
Lepote
Sine kô maj
S naše
Golgote
Vaskrsni sjaj!


1920.       

AKŠAM               


"Alah il alah!" hori se s munara
S vrha Carine pa do na kraj Luke.
Akšam. I hrpa znojnih izmećara
Ispušta krasnu iz žuljave ruke.

Hitno iz niskih odlaze dućana
I pravoverni na česmi mošeja
Uzimlju avdes. Nad njima, sa grana
Sevlija, guču kumre. I dok s leja

I sofa miris alkatmera veje
I obasipa pendžere i streje,
I svud se "Alah" razleže, i čista

Neretva šumi kao bajka stara:
Mlad mesec, eno, svrh Orlačkih Para
Kô prelomljeni zlatni obruč blista.


1920.       

SARAJEVSKI TEFERIČ               


S balkona na durbin gledam. U dnu brega
Trebevića, gde se one staze dele,
Iz valova grana, kô stogovi snega,
S doksatima niskim vire kuće bele.

Niže njih, u bašti punoj ploda, gdi je
Oborila račve jabuka i sliva,
Visoki se plamen leprša i vije,
Kô Jabučilova pozlaćena griva.

Uz vatru je ražanj. neki dedo, ko li,
Mahramicu loja svezô na vrh pruta,
Pa predano njome maže gori-doli
Pečenicu što je kao dukat žuta...

Na domaku vatre, gde travni velenac
Protkala je cveća svakojaka šara,
Okreće se kolo, kao živi venac
Od zumbula plavih, ruža i behara.

Ono muslimanke igraju, i veo
Grimizan i lahak vihori im s glave;
Sve su lepe kao plod rumen i zreo
Što savija grane sve dole do trave.

Jedna cura, sama sedeći na panju,
Harmoniku drži ponosno i holo,
I sve vedre oči osvrnu se na nju,
I po taktu svirca talasa se kolo.

Ićindija. Sunce aliđunsko grije.
Jedan konjik jezdi putanjom u strani;
A kolo se njiše, i sa grla svije'
Sevaju i trepte kićeni đerdani.


1920.             

MILIVOJU DRAGUTINOVIĆU               
majoru               


Proleća našeg ti si vesnik bio -
Grimizom sunca i snegom behara,
Sa svoga belca, ponosan i čio,
Osuo stare mahale Mostara.

S visoka stega, što se gordo vio
S kopljače tvoga lakog barjaktara,
Nebesnih ševa pozdrav blag i mio
Rasu se s bleskom vaskrsnog oltara.

Mi smo te čase urezali nama
U grane duše, k'o najlepše rime
S vatrama zvezda i dragoga kama...

Tako, sa bašta naše duše cele,
Večno će sjati tvoje svetlo ime,
K'o jedna pesma naše zore bele...


1920.             

VIDOV DAN               
1389. - 1919.                   


Osana tebi, ti naše Golgote dane,
Gde grotlo sinje proguta carstva brod!
I gde u krvi, k'o sunce za gorske grane,
Utonu viteški rod!

S kruševca grada više se vijao nije
Svileni krstaš - Srbija beše grob,
Tamnica pusta, gde memla davi i bije,
I bledi izdiše rob.

Ali ti posta naše svešteno Vrelo,
Gde krepke vere zašumlje sveti poj,
I vodu tvoju, k'o snagu za novo Delo,
U krčag levasmo svoj.

Osana tebi! Sve muke i smrti čaše,
Klešta, testere, nisu satrle nas,
Jer večno, svuda gde behu staze naše,
Tvoj višnji zvonjaše glas.

On beše tvrdo kormilo naših lađa,
Vodilja zvezda našega raja ključ,
I sveta pesma: s Golgote samo se rađa
Vaskrsne zore luč.

I on se rodi! Rodi se svima nama,
I u noć sužnjih zaseče plameni rez!
I eno, s krunom, u blesku dragog kama,
Ustaje svetli Knez...

Sve trepti, seva... I svuda, Kosovo gde je,
Gle, davni borci, k'o gustih brestova lug,
U odeždama niču a svrh njih greje
Sve lepše nimbusa krug.

Svi oni hrle, i pogled očiju svoji',
K'o dete ocu, upire mlad i star
Tamo, gde s krstom u ruci na visu stoji
Pod oreolom Car.

Osana, care i mučeniče, osana!
Pesama naše radosti vraća se vek!
Više nam oči ne muti duboka rana,
Ni grubih okova zvek.

Mi s tvoga Visa, uz heruvimske zvuke,
Primamo brastva pričest i slave plod!
Na kolenima, spram tebe dižući ruke,
Sav divni kliče rod.

Plamenom vere, smelošću, patnjama trajnim,
Iskupili smo staroga cara svog!
Cara heroja u odeždama sjajnim
Iz raja šalje nam Bog.

Osana, oče! O tvoje hramove bele
Skrh'o je krila s Bosfora krvavi zmaj.
Gle, ouni zvezda, sada sa Šare cele
Hrastovi prosiplju sjaj.

S harfom na steni, u blesku njihovih kruna,
Kosovka lepa čudesni slaže poj -
Peva i slavi, uz tople zvuke struna,
Tebe i vaskrs tvoj.

Osana, večni! Carstvuj i gospodari,
Nek' večno naših pobeda hori se glas!
I neka svuda jedinstva sveti oltari
S bregova greju nas!


1920.             

PESMA SRBIJI               
Vojvodi Živojinu Mišiću                 


Hvala ti Srbijo lepa!
               O munju tvojih megdana
Razbili su se crni oblaci tiranskih orda.
Iz krvi dece Ti divne stabla su izrasla gorda,
I gle, s jabukom životodajnom,
Pred naše ikone stare, sa njinih džinovskih grana
Spusti se anđeo beli pod oreolom sjajnom,

Pojući dela tvoja!
               Srbijo, vere je Tvoje
Ogrej'o požar evo srušena srca i bona -
I gde su rujine bile, oltari trokubi stoje,
I blesci kandelabra
Po stubovima pljušte i zvuci visokih zvona
U svodu radosno grme, Srbijo lepa i hrabra,

Pojući dela Tvoja!
               Lučem, k'o zora bela,
Ozarila si puste pećine našega roblja;
I s hridi ponora mračnih, s plesnivih ploča groblja,
Ti si nas vratila svije'
Na Vrhe pune sunca, plodova, pesme i vrela,
Gde šarac nogom kopa i Marko kraj koplja pije,

Pojući dela Tvoja!
               Osana! S kapom u ruci,
Mi pristupamo i Tvoje, Srbijo, ljubimo skute!
Sada smo deca Tvoja, pa duše dece obuci
U tvoju lepotu zore!
I daj im krila nek' lete, tamo, na svetle pute,
Tamo, za belim orlom gde slave vrhovi gore!


1920.             

PROLETNJA NOĆ     


Sve neko kucka ti'o
Na okno srca mog,
Kô citira drhti glas mio
Pun zlata zorinog.

Slavuj! Šta tražiš druže?
Meseca sedefni sjaj?
Proleća zvezde i ruže?
Srebrni potok i gaj?

O, beži, beži, moj znanče,
Jer ovde zime je kut -
Sve moje cvetne naranče
Vihor je pokidô ljut.

Sve je tu pusto, i sve je
Vrtove pokrio led -
Svrh šedrvana sneg veje,
I dršće jorgovan bled.


1921.     

TEMA     


Urednik mi piše: on bi pesmu hteo,
Pa po sobi hodam s rukama u džepu,
Smišljam. Šta bih počô? Noć, mesec i stepu
Gde s kopljem na belcu juri konjik smeo?

Il' da tražim temu u dnu srca, gde je
Negda bilo puno bašta i fontana,
A sad groblja ćute ispod suhih grana
I s prašinom snega samo vetar veje?

Ili da opišem Srba i Hrvata
Jedinstvo i slogu?... Kako budna oka
Stojimo na straži i kô slepa stoka
Svi gonimo sreću sa našijeh vrata?...

Kako se Srbija, da bi bila s bratom,
U temelje bratstva uzidala sama?
Kako s njenog bleska sa nas ode tama,
Pa sad braća na nju bacaju se blatom?

Neću. To je tužno... Ja ću druge građe
Potražiti. Idem na prozor. Po putu
Ima hrpa tema i u svakom kutu
I kraju Mostara po koja se nađe.

Eno, moj komšija, što već u svanuće
Galami, pred svojim dućanom na panju
Ispečenu ovcu raseca i na nju
Sve zove i viče: "Vruće meso, vruće!"

Jednome seljaku, tu odmah, na sredi
Mosta, pod bremenom drva sivac pao;
Rasulo se bilje, stari seljak stao,
Gleda neće li mu ko pomoć' u bedi.

Mimo nj neko dete, što mu rita gruba
S leđa visi, đugum nosi, peva nešto,
I u dno đuguma šakom tako vešto,
Hitajući česmi, kô uz doboš buba.

Onamo na uglu, pred krčmom "Tri Leje",
Neka žena leži pjana, a sve jače
Mrljavo i bledo njeno dete plače,
Majku zove, a svet gleda pa se smeje...

Na raskršću, eno, kraj zgrbljene babe,
Sa drvenom nogom stoji jedan slepi,
Svira - bolje: prosi. Negda "heroj lepi"
Što je oslobađô nas ružne i slabe...

Nad rekom, gde kumre guču zore cele,
Vidim čardak begov. Vidim ispod sviju
Prozora mu uskih penju se i viju
Slatkovine bronze crvene i bele;

Iz prozora srednjeg, u odelu što je
Kô grimiz, kô šipak sazreo na grani
Jedna cura maše, a njeni đerdani
Sevaju i siplju zapaljene boje.

Eno i Pothumlja starog, u beharu,
I puteljak vidim vijugav i beo,
Kuda sam se na breg sa Dučićem peo
I sa njime čekô na šokicu Maru...

Eto hrpa slika, eto hrpa tema,
Pa sad treba sesti i pisati samo...
No čekaću veče i otići tamo
U luku kraj reke, gde nikoga nema.

Kada zvezde planu i po tihoj luci
Razlije se bela mesečeva srma,
Ona će mi doći iz gustoga grma -
Moja oreada sa harfom u ruci.

Kao blesak lepe i kraljevske krune
Sva će ona sjati, i sa mnom uz reku
Sesti će da meni, umornom čoveku,
Srce krepi pesmom i zvucima strune.

Slušaću je strasno, neka slatku česmu
Svojih trila slije u dno duše moje -
To će biti tema... Sa čarobne boje
Njenih reči željnu ugrabiću pesmu.


1921.           

STARI SEJAČ           


Ovamo, deco! Za rala i brane!
Pred nama njive neorane stoje,
Puste, bez ploda, bez lepote svoje,
A korov, eno, pao na sve strane.

Gledajte: svuda, kao više groba,
Svrh njih se kobni gavranovi krile;
A mi svi nemi, kô trupine gnjile,
Slušamo kako grakće ta grdoba.

O deco, gde su vaše ruke? Gde je
Vaš polet? Gde je ona vatra stara,
Što svetla dela i čudesa stvara,
I jedro zrnje po brazdama seje?

Zar više nema uzornoga sveta,
Što s bola dršće kada zemlja plače
Plesniva, sparna, puna grube drače,
I bez ijednog lovora i cveta?

Greh je to, deco. Zar u senci hlada
Ležite mirno oprućenih ruka?
Ustajte, neka sa polja i luka
Odjekne snova svetla pesma rada!

Ovamo, deco! Za rala i brane!
Pred nama njive neorane stoje,
Puste, bez ploda, bez lepote svoje,
A korov, eno, pao na sve strane.


1921.     

TEŽAKU           


Kako li je sveta kaplja što se sliva
S tvog čela i topi brazde tvojih luka!
Gledaj kako od nje zlatno more biva
I šumi pod svetlim dlanom božji' ruka.

Šumi tiho, blago, more tvoga klasja,
Sabrate i druže, bolji od svih drugih...
U nimbusu sunca ono tebi zasja
Iz oblaka muka i napora dugih.

Poj i hvali oca blagodeti svete,
Sa dna duše tvoje nek molitve lete -
Kô da si u času pričesnoga hleba.

Gle klasove kako gladi božja ruka!
Gle kô carska kruna kako trepti luka
I peva pod plavim šatorima neba!


1921.