NOĆNA FANTAZIJA           


Sedim na steni, blizu jedne crne
Studene reke, s obalama kukâ;
Kô vihor kada kruži preko luka,
Ona iz grotla svog huji i srne.

Majska noć. Ali kô svodovi kripte
Tamna, i jedva nazre se dno međe.
Pevaju tice sve ređe i ređe;
I u mom srcu kobne slutnje kipte:

Buljina negde čuje se na panju...
Ja htedoh da se duša noćas krepi
Na zlatnom vrelu melodija lepi',
No mraka ploča obara se na nju.

Evo ih!... Vidim pustahije stare -
Udesi noćni mašu mi sa vode...
U lađi sa dva krnja jedra brode,
A oči im se u dupljama žare.

Čuj, krešte! Muklo glas odleže dalje
Niz reku. Svaki, sur, ohol i ledan,
Na vratu drži helebardu. Jedan
Na kljunu lađe stoji s plamom palje.

Kô paučina na jedra se lepe
Perčini dima i kidaju snova.
Već korab stiže kraju, a s krova
Urliče besno četa noći slepe.

Jedan po jedan skokom grdne žabe
S palube skaču, a zelen i zao
Onaj sa paljom u pročelje stao
I za njim, eno, svi iz kuke grabe.

Pratim ih kradom. Gde će u to doba?
Na vrata moje bašte, eno, srnu...
I čuj, već udar ječi kroz noć crnu,
I daska praska, i rasprsla oba

Klonuše krila... Sad u lepom pitôm
Gradine moje, s tapšanjem i jedom,
Probiše hrđe... Stabla dršću redom
Svilenim lišćem i behara kitom.

I snova udar za udarom poče -
Iverje sočno leti na sve strane,
Posrću stabla i krše se grane
Uz vodoskoke o pervaze ploče.

Rasipaju se pahuljice bele;
Po plotovima svetnjaci se skriše;
Odbegle tice iz gradine cele,
I mojih lepih stabla nema više.

Nikad mi nije 'vako duša zebla,
Niti je 'vaka zima tresla mene...
Pogledaj! Tamo sada grube sene
Na hrpu slažu oborena debla.

Onaj sa zubljom, zelen, dole kleče -
Pripali stabla; stade piska grana,
Pište kô deca kada sa svih strana
Oko njih grme pobune i seče.

Izbi dim gusti - pokuljaše riđa
Runa i začas poviše se svuda,
Još jedva što se pod pramenjem viđa
Putanja bela gde baštom krivuda.

Šinu bič jedan, pa drugi, pa treći
Plamena hitra, i kao merdžani
Varnice pršte, igraju po strani,
I požar raste sve veći i veći.

Kô polip, s bezbroj čoporka i knuta,
S iskrama, krvav, i viši od svije',
U ćemer neba plam uzdrhtan bije
Kroz dima vela čađava i žuta.

A naokolo, uz poslednje luče
Stabala mojih, dusi giblju stasom,
Igraju kolo i urliču glasom,
Kô da u badnje bezbroj malja tuče.

I noć sve crnja. Reko bih da na nju
Rastopljen katran rijekama lije...
Strašna!... Sa kula pozna ura bije,
I negde buči buljina na panju.


1918.           

PLAČ ALHAMBRE           
- 1492 -               


Ja čekam na te, o lepi porode moj
S osvetnim mačem u ruci!
Hodi, i burom duše magleni sloj
Sa bedema svuci!...

Meni je zima... Tvrdi me ubija led
I stežu obruči smrti...
Po meni zmije zeleni bljuju jed
I štekću gladni hrti...

Kopito grubo đaurskih hatova zlih
Svete mi pragove skvrni...
Na lepa i draga stabla gradina svih
Pauci penju se crni...

Ne zvoni više otačkih pesama glas,
Ja sam sva nema i pusta...
Alah je, deco, kobno prokleo nas,
I naša okovô usta...

Po meni groblja, jauci beda i vaj
I knute cezara slepi'...
Sa starih kula ne trepti kraljevski sjaj
Naših stegova lepi...

Ja čekam na te, osvetni porode moj
S plamenim mačem u ruci!
Hodi, s burom duše magleni sloj
Sa mojih bedema svuci!...


1918.           

NOVO POKOLENJE   
Pesniku Narodnog Jedinstva   
(Petru Preradoviću)   


Na vrelu bratstva oprasmo očiju vid,
I više mi nismo slepi...
Oprasmo mrlje, i krv, i greh, i stid,
I sad smo k'o bogovi lepi!

Gle duše, što ih vekovni točio crv,
U jedan splele se venac -:
Jedna je loza i jedna kraljevska krv
Srb, Hrvat i Slovenac.

Sa naših njiva jedan se hori poj
Uz naša rala i brâne -:
Tri stara hrasta razdiru magleni sloj
I suncem ogrću grane...

U pokajanju prošle su rane i vred
Što smo ih borbama dugim,
Kada se kobno smejao satana bled, -
Zadali jedni drugim...

S temeljem vere sagradili smo hram,
Podigli stubove trajne;
U kandilima zažegli svešteni plam
Vaskrsne misli sjajne...

U sveto kube molitve diže se glas
Iz grla miliona:
Bože bratimstva, Ti večno vodi nas
I štiti od faraona!...

Tamo, gde maše lovora zlatni splet,
Sad naši brodovi brode
Svrh bela jedra, olujni šireći let,
Klikće or'o slobode.

Na vrelu bratstva oprasmo očiju vid,
I više mi nismo slepi...
Oprasmo mrlje, i krv, i greh, i stid,
I sad smo k'o bogovi lepi!


1918.           

LEGENDA   
Svetislavu Stefanoviću   


Hristos, u dnu sela, na domaku puta,
Na mestu gde "Sveto Vrelo" teći zače,
Sam, na krstu visi, i splet oštre drače
Obvija se grubo oko čela žuta.

Pozno, kad u granju samotnoga kuta
Mesečina bela zatreperi jače,
Žena, u crnome velu, duga skuta,
Pred Hristove noge sruši se i plače...

I gle, On se trza... A iz svake rane
Po kap jedna svetla kao rubin kane,
I sa bledih usna dršću čežnje glasi...

Vek za vekom teče, a još, noću, ista
Lepa gospa jeca, i kraj nogu Hrista
Lepršaju vetri njene zlatne vlasi...


1918.           

PESMA NAŠIH ĐAKA         


Mi smo čuli svetle knjige što nas uče -
    Reč njihova svaka u dno naših grudi
Pala je k'o jedna zlatna iskra luče,
    Što kazuje staze uzora i ljudi.
Ove reči mile, ove reči vrle,
    Oružje su zlatno što nas od zla brani;
Njih sva srca naša celuju i grle,
    Kao oltar gde se svetla vera hrani.

Kad gledasmo preko zamagljenih luka
    Kako ratar seje u proleće rano,
Kako seme baca iz žuljavih ruka
    I rukavom briše znojno čelo vrano -
Mi s kletvom pružamo ruku jedan drugom:
    I mi ćemo biti sejači i zrnje
Sejati vrlina, i u trudu dugom
    Sa rodnijeh njiva iskrčiti trnje.

Kad gledamo rosnu ljubicu gde blista
    Kao leptir na nju naša duša pane,
Pa joj ljubi njedra mirisna i čista,
    I s radosti kao sjajan dragulj plane
I peva: O, lepa, ljubičice draga,
    Sve dok sam na ovom svetu biću i ja
Tako svetla, čedna, bez mrlja, bez ljaga -
    Biću cvet gde rosa blagoslova sija.

Kad gledamo pčelu, neumorna leta,
    Gde u rano jutro na delo se diže,
Pa med slatki skuplja iz čašice cveta
    I s tečnim blagom u košnicu stiže -
Mi zborimo pčeli: Tako kao i ti,
    Sve dokle nas greje sunce s plava svoda,
Na časnome delu i mi ćemo biti
    I med slave zbirat' u košnice roda.

Kad gledamo stenu gde je more ljuto
    Valovima gruva i gorčinom poji,
A prkosno stena diže čelo kruto
    I gorda i jaka na poprištu stoji -
Mi radosnim klikom kličemo sa žala:
    Vi valovi hučni, o, timorska hordo,
Kad i nas gruhne sudba s besom vala,
    Staćemo k'o stena, bez jauka, gordo!

Kad gledamo kako u svetlosti zore
    Svoja krepka krila širi or'o lepi,
I s kliktanjem kruži iznad rodne gore
    I zrak sunca pije i njime se krepi -
Mi pevamo: Orle, kralju tica svije',
    I mi ćemo tamo, do sunčanih vrela!
Sve dok naše srce ustreptano bije
    Letićemo letom večnih, svetih dela!


1918.           

NA MOLITVI   


Hvalim Te i slavim, Bože moj,
    Ti mome rodu radosti daj!
Sa zlatnim štitom sve uza nj stoj -
      I svuda
      Gde je
        Moj narod lepi,
      Neka ga
      Greje
        Hrani i krepi,
Sa TVojih oltara milosti sjaj!

Moj Oče, Kralju svrh zvezda svih,
    Isceli dugo paćeni rod!
Svuda gde noći beda su zlih,
      I gde nas
      More
        Grad crni tuče,
      Ti svetle
      Zore
        Prisluži luče,
I naše slave navesti god!

O Ti, što rosom napajaš cvet,
    U zlato sunca odevaš klas,
Na timor sjajni, gde šire let
      Krstaši
      Beli,
        Tamo, slobodi,
      Iz grotla
      Celi
        Moj narod vodi,
Care nebesni izbavi nas!


1918.           

PESMA PODZEMNA       


Naše su ruke raspukle, prašljive, grube;
Naše su pesme malji;
Lagumi večni naših su pirova trube,
No ipak mi smo kralji.

S hordama beda u koštac svakog časa
Mi se hvatamo smelo,
I ova gola, prezrena, mrljava klasa
Svih je lepota vrelo...

Sa vrha naših kopalja orao blista,
Sa čije krune grije,
Kô ishod sunca, velika vera čista:
Jednakost ljudi svije'.

Kô srce zemlje - kô ove krute spile,
I srca naših grudi
U sebi hrane bescene rude, i sile
Svetlih i časnih ljudi.

Olujom duša sve ćemo srušiti hrame,
Gde bogu zlata se mole,
Gde gnjilih greha gnusne kuljaju tame
I kleče bestije hole...

Svrh naših glava, u svodovima noći,
Olovna magla se cepa,
I eno, tamo, buduće naše moći
Rađa se zvezda lepa.

I jednog dana mi ćemo na vrh brega
Pod carskom krunom se peti,
I svakom bratu sa našeg visokog stega
Pobedne sinuće Cveti...


1919.   

PESMA INVALIDA               


Gore uz oštre krše mi smo se peli,
Ključima krvi bojeći hridi cele;
I s vrha svoga na stegovima sneli
Sa carskim orlom lepotu zore bele.
A sad na putu, u tami bede svoje,
Kao prosjaci "besmrtna deca" stoje.

Svesno i gordo, gazeći reke i mlake,
O žrvanj smrti za nas lomismo kosti;
I sada naše stope bedne su šljake,
A hrpti grbe. I ružni, prljavi, prosti,
Kô tupe senke, smrskanih gnjata i ruku,
Sa vergelima "stubovi slave" se vuku.

Sramota! S naših krstova na strah Pilatu
Planuše luči vaskrsnih kandelabra.
I dokle vaši zamci trepte u zlatu,
Na zgarištima grče se "deca hrabra",
Bogalji kljasti, glođući koru hljeba,
Neme i dršću pod sačom studena neba.

S vaših terasa, uz pune zanosa treme,
Stokratnim "Ura!" nas juče slaviste svije',
Prosipajući ruže i hrizanteme
Na "sokolove kakvih još bilo nije!"
A danas nama dali ste vence nove:
Prosjačke torbe, štape i rite ove.

Sa plotovima oštre ostruge tesno
Ogradili ste međe vrtova svoji',
Gde plandujete i gde kličete besno,
I gde vas piće samoživosti poji.
A mi "takmaci džinova i orkana"
Za vašim plotom kupimo otpatke s grana.

Mi oči svoje dali smo da ih izdube
Šiljak dželata i da sve za vas prsnu,
I više njima mi gledati nećemo ljube,
Ni decu svoju, ni svoju slavu krsnu...
Slepi, kraj puta, u prosjačkom krugu,
Pružamo smrskane ruke na vašu večnu rugu.


1919.           

VOJVODI STEPI               
prilikom njegova dolaska u Mostar god. 1919.           


Obiliću, Srđo, smeli Strahinj-bane,
    Primi vence ove srca što te ljube!
Jer ti roblja bedne vedrio si dane,
    I veriga teških krhô alke grube,
Jaki, nepobedni sine majke gorde,
    Vihore i grome sa Cera, što oba
Rušio si cara krvoločne orde
    I s timora slave kliktô svako doba!

Jug Bogdan sa decom, Ljutica i Marko,
    I svi za slobodu što padoše juče,
Što otačku grudu ljubili su žarko
    I zažegli krvlju sve plamove luče, -
Svi su oni s tobom danas došli nama,
    Jer u tvome srcu njina srca biju,
Svetla, kô praznički sjaj po ikonama,
    Kô vrela gde smorni snagu vere piju.

S njima oči svoje upirô si letu
    Visokih krstaša i suncu se peo -
Šta Srbija može pokazô si svetu,
    I njezine duše da su boga deo.
Jer bogovi s tobom kada nisu hteli,
    Ti sam Perun beše sa munjom u ruci.
I brodovi naši svog su Hrista sreli,
    I s dugom na jedru mirnoj stigli luci.

Sa kopljem i štitom sad, kralju megdana,
    Stube kog svi gromi okrnjili nisu,
Ti stojiš, sav sjajan, kô zora Balkana,
    Svrh aždaje mrtve na najvišem visu.
Samo retke duše i kraljevske, gde je
    Bog prosuo vatre sunčane, tu stoje;
I besmrtne tako, dokle sunce greje,
    Svetle se u blesku oreole svoje.

Blago tebi! Večno sa Miroča bela
    Pevaće te vila uz borovlje davno,
Jer si ti, kô pesmu herojskijeh dela,
    Na zvezdama ime urezao slavno.
I svi naši pozni naraštaji krasni
    Gledaće na zvezde s vatrom srca lepa,
I čitati pesmu s kola zvezda jasni' -
    Večnu, svetlu pesmu: Stepanović Stepa.


1919.           

ANAHORETA                     


Sve više i više, ti kuda si htela
Pođoh žarom slepim,
I timora mojih planuše sva vrela
U dugama lepim.

Sve školjke s dna duše gde su mora bila
Plime, bure cele,
Sve brodove, žale s palmama kô svila,
Sav koral i bele

Albatrose tebi prinesoh na skute...
I klicah i poja',
Sledujući trajno samo tvoje pute
Kao senka tvoja.

No ti skrenu strmu... sve dublje u ždrela
U kaljugu bare,
Iz koje se kao paučina pela
Riđa struka pare.

Vran graknu... Sad vetar ne leprša na me
Plamen zlatni tvoje
Kose plave... Ti si iščezla, a same
Ovde hridi stoje.

Neke zgrčile se, kao rob do roba
Pun bola i treme;
Neke, kô buđavi kosturi iz groba,
Svrh ponora streme.

A tamo gde staza kô zmija se krade,
Gde crv panje šara,
Uz ruine ćute memljive arkade
I grobišta stara...

Vrhu sarkofaga, spomenika sedi'
Okrnjele pole,
Kô zgođeni zrnom ubojnici bledi
Posrnuli dole.

Pusto... Samo, gde se uza čempres gnio
Loza žuta vije,
Jošte trošna česma romori i ti'o
Voda mramor mije.

Lutam dalje... Gledam... Evo mora, žala!
Gle, uz koplja trska,
Skrhano korablje mutna pena vala
Po pržini prska.

S prelomljenim jedrom još, na hladnoj ploči
Počađale vode,
Jedva dve-tri lađe vide moje oči
Gde put zadnji brode.

Svrh njih u pređama maglina odela,
Gdeno potke crne
Sve to više rastu, kô tifona strela
Vrana jato srne...

I suton... No zvezda ne trepte dragulji,
Ne sja nebo lepo,
Samo što iz magle u me mesec bulji
Kao oko slepo...

I godine teku... A ja jošte, eto,
Iz karika ovih
Izlaza ne nađoh, put u novo leto,
U sjaj vrha novih.

No čamim i gledam, kao stena žala
Kraj kopalja trska,
Gde skrhane lađe mutna pena vala
Po pržini prska...


1919.