***         


Zar te više nikad zagrliti neću?
Zar ću vječno 'vako ostati da lijem
U samoći suze, i da čemer pijem?
Zar te više nigda zagrliti neću?

Gle, suv jedan listak dršće na drveću,
Ostavljen, pa tužno uzdiše sve jače:
Tako moje srce raščupano plače
Što te nikad više zagrliti neću.

Proljeće će doći i opet će laka
Zavijorit ševa nebu pod oblaka
Pjevajući jasno veselje i sreću.

Sve će novu radost osjetiti tada,
Samo moje srce umiraće s jada,
Jer te više nigda zagrliti neću...


1905.         

***         


Ja mišljah da je, u dnu duše moje,
Preminô davno svaki spomen na te,
Na tvoju baštu, na guste granate,
I ruže što ti pod prozorom stoje;

I da te mrzim silno i beskrajno
Za ljute rane što ih srcu zada,
Da nikad neću pun suza i jada
Pred tvojim likom uzdahnuti tajno.

Al' kad me usud dovede da s drugom
Besvesno panem u ljubavne mreže,
Ah, moje srce oštro gvožđe reže,

I tada poznah, sa bolom i tugom,
Kako sam jadan i kako te volim.
Pa sklapam ruke i za te se molim.


1905.         

OBLAK         


U dobu ruža, kada trepti mladost,
Kada je nebo kao plava svila,
Mi smo se sreli, i ti si mi bila
Duši božanstvo, a srcu sva radost.

Bila si ljepša od svakoje druge,
I ja sam ti se u zanosu kleo;
I ti si, draga, kao oganj vreo,
Gorila sa mnom puna čežnje duge.

Nikada nije jednog dana bilo
Bez poljubaca i bez strasti prave;
Mnoge li ruže i ljubice plave
Prosuh na njedra i na tvoje krilo!

Ta koliko smo puta, sjedeć sami
Na staroj klupi ispod vrbe one,
Gledali sunce kako za vrh tone
I kako mirno gasi se u tami?!

U gustoj grivi vrbinijeh grana
Zadnji su ognji umirali ti'o,
Crveni, žarki, kô tvoj obraz mio,
Kô ljubav naša prvih zlatnih dana.

I ti si bila ozarena njima,
I gledala si u zapad daleko,
Dok je pred nama srebrn potok tekô
Kô slatka pjesma, kao laka rima.

No jednom - znaš li kad ti dođoh ono?
Ja u tvom oku vidjeh svoj mrak grobni,
Ja na tvom čelu vidjeh oblak kobni,
Ja u tvom glasu čuh mrtvačko zvono, -

I ja sam umro... Grčevitom šakom
Sa tvoga čela zgrabih kobnu tamu
I jurnuh s njome, ostavih te samu -
Niti se vratih. No u času svakom

Ja mislim na te: u dnu duše mrtve,
Kao pod zemljom i pločama grobnim,
Umire ljubav pod oblakom kobnim; -
Dođi da vidiš patnju tvoje žrtve...


1905.         

ŽELJA         


Bože, kad jednom mine život ovi
I ti u slavi budeš onaj isti
Bog pravde vječne, svega izvor čisti,
I tvojom voljom bude svijet novi,

O, tada mene u leptira stvori,
A žene divne nek su ruže mile,
I mome srcu vrelom tvoje sile
Podari ognja i raj mu otvori:

Sa jednog cvijeta da drugome hrlim,
Da pijem slasti i da silno grlim
Stvorove nage što ih sjaj obliva,

Pa ljubeć tako dušom, srcem strasnim,
Neka izgorim na ružama krasnim
I nek mi puhor u njima počiva...


1905.         

POŠLJE ZABAVE         


Otkad me nisi pogledala tako!
Oko ti bješe kao u djeteta:
U njemu radost i molitva sveta,
I simvol vjere i čeznuće lako.

U onom času više nisam znao
Da moje srce u ranama plače,
Da sam već davno u ponore pao
I da me magla okiva sve jače.

Meni si bila kao onog dana
Kad prvu, milu kitu jorgovana
Drhtavom rukom stidljivo mi dade;

Kad moja duša, ushićena, čista,
Od tvoga sjaja kô nebo zablista
I tebi, draga, pod groce pade...


1905.         

BRAĆA         


Na prestolu, u porfiri, sjedi tiran mračna lika,
Oko njega ropske sluge, sami krvnik do krvnika. -

Njegova je duša grotlo, crni ponor i strahota,
Gdje se klupko hladnih zmija u otrovu svome mota.

Svakog dana nove žrtve gavranovi gladni kljuju,
Svakog dana narod pišti i duge se kletve čuju.

Sve, što nije ropski znalo da pred grešni presto gmiže,
Sve, što bješe časno, sveto i pred njime glavu diže,

U podzemlju dubokomu, na gomili od kosturâ,
Sve ledenu samrt nađe od dželata i torturâ.

Strepi zemlja, narod dršće, i tiranski jaram vlači,
Traži Boga, sunca hoće, al' se pusto nebo mrači.

Tako traja dugo, dugo, dok prekipi muka mnoga,
I brat bratu ruku steže i zakle se krvlju Boga:

Na lešinu svog Pilata, svog krvnika, nogom stati,
I njegovu mrsku glavu gavranima gladnim dati,

Sa bedema otadžbine nek zaori glas slobode,
I na mračnom, pustom nebu vaskrsne se zv'jezde rode.

Spremna družba čeka, vreba, al' prodade Juda brata:
Okovane osvetnike dovedoše pred dželata.

Mrko gleda krvnik stari na pedeset divnih glava,
Na pedeset plamenova, na pedeset mladih lava.

Mrko gleda, a satanski na licu mu osm'jeh igra,
I surova duše žedni divljom žeđu divljeg tigra:

"Tražite me!... Dobro došli!... Ja iroje take slavim! -
Čekaćete u mom dvoru, dok darove za vas spravim"...

I na vrata od tamnica, čuj ključevi teški zvone, -
Kao sunce na smiraju, divna družba u mrak tone...

Raduje se grešnik crni i igra mu srce hladno,
Pa premišlja: kakvim darom da dariva roblje gladno.

Misli dželat, a oko mu k'o krvavi blesak mača!
"Sluge, reče, k meni brže dovedite dva kovača"!

Za čas bilo i pred njime stajala su po dva roba,
Do dva brata mučenika - dva kostura iz dna groba.

Premjeri ih zvijer žedna pa satanskom mržnjom gori,
I, držeći žezlo sjajno ovako im krvnik zbori:

"Mislite li da vas vratim vašem domu i slobodi,
Čujte volju vašeg kralja, koga višnja pravda vodi:

sakujte mi teške lance, kakvih jošte bilo nije,
Svaki kolut neka dere, neka čupa, neka rije!

U te lance, zažarene, povezaću psine ljute,
Što mi rusu glavu traže i moj vjerni narod mute.

Nek' se viju crvi gladni, neka sikću kao zmije,
Nek' ih gvožđe usijano u podzemlju gladnom zgrije;

Neka znade trulež pusta, kakve muke s neba slaze,
Kad nevjerni na svog kralja ruku dižu i tron gaze!"

Sretoše se dva junaka, na rukama sindžir zveknu,
Al' k'o talas kada gruhne, glas duboki kroz dvor jeknu:

"Tiranine, ne bilo te, svojih duša mi ne damo!
Lance kovat' braći svojoj, krvoloče, mi ne znamo!

Evo glave! Evo krvi! radi od nas šta ti drago,
Ali lance ne kujemo za sve tvoje gnusno blago!"

- "Šta?!" - kralj riknu... Gavran graknu, na nebu se oblak hvata,
Pred dželatom krvavijem dva krvava leže brata.

I dan gasne, sunce tone i dršćući, tužna lika,
Oreolom sjajnom kruži mrtve glave mučenika...


1905.         

NOSTALGIJA         


Ja vidim, kad tajno tvoja suza pada,
Na hladnoj terasi pri sjaju mjeseca,
I tvoj glas ja čujem kako bono jeca
Na odar od svile kada kloneš mlada.

K'o robinja crna, nijema i vjerna,
Tebe moja duša prati svako doba;
Zar ne čuješ nigda uzdah k'o sa groba -
Ne osjećaš miris pelena čemerna?

U baštama tvojim ono rosa nije,
To su suze duše, što ih dugo lije
Pri sjaju zvijezda u gluhom pokoju.

U kandilu tvome to žižak ne gori,
To ti duša moja svoj blagoslov zbori
I prosipa na te tužnu svjetlost svoju.


1905.         

OHRIDSKA VILA         


O jezero moje, ne žamori, ćuti -
    Vjereniče dragi, počivaj mi sad!
Da u ovoj noći, što se kobno muti,
    Sama nebu kažem svoj golemi jad!

Bože mučenikâ, o, kaži mi, dokle
    Uzdisati moram 'vako uzaman?
Zar Ti ovu zemlju ostavi i prokle,
    Da krv svoje djece gleda svaki dan?

Koliko v'jekova proteče i minu,
    Da kroz suze gledam u maglenu kob!
A još niti svanu, niti istok sinu,
    Niti sunca vidje okovani rob.

O, da li će ikad na obale ove
    Dojezditi divni brat i osvetnik,
Pod zastavom slave i slobode nove
    U jezeru mome da ogleda lik?

Teško meni, teško! Sa Urvine moje,
    Bože, čujem samo Markov uzdisaj:
Još daleko jutra naše slave stoje,
    Kroz olovnu maglu ne probija sjaj.

Još će mnogo biti jauka i rana,
    Još će crno roblje, gmizati k'o crv;
U jezeru tvome još će mnogo dana
    Gluho nebo gledat' lešine i krv...


1905.         

SRPSKA HIMNA         


Bože, na polja
Zemlje ove
    Vaskrsa zlatnim suncem sjaj!
Pobedu, vence
Slave nove
    Kralju i rodu srpskom daj!

Verom otaca
Što slobodu
    Preliše krvlju, daruj nas!
Da nam u svetu
I u rodu
    Ostane svetlih dela glas!

K'o šarna svetlost
Duge pune
    Što s neba goni crni mrak,
Nek' dragi kamen
Srpske krune
    Spasenja srpskog bude znak!

Nek' beli or'o
Prene, sine,
    I nove slave da nam plod;
S Avale plave
Nek' se vine -
    Jedinstvom svetim spase rod!


1905.         

NOĆ     


Ukočila se. Noć, kô avet strašna,
Zaprla nogom u zemlju, a glavom
U crni prostor neba nedomašna,
Pa šiba vjetrom i munjom krvavom.

Lomi se vazduh, i huji i ječi,
Okean sinji valom oblak hvata.
Na trošnom brodu zadnji mornar kleči,
I tešku sudbu on vidi i shvata.

I moli oca... No još jednom voda
Širokim valom pljusnu preko broda,
I ču se prasak i pošljednji jauk.

I slušaj, negdje, kô da gospod plače,
A noć se ceri, i sve više, jače
Nebesa hvata kao crni pauk.


1906.