NA MRTVOJ STRAŽI           


Svu noć oštra mećava mela,
Ne znaš puta, ne vidiš sela.

Kamen je pucô, s mraza plakô,
Cviljelo gorom drvlje svako.

On nijem bješe kao čelik,
Prisluškujući, gord i velik.

I svanu... Svuda smet so smeta.
Vrane se kupe na drveta...

On još na visu gora stari'
Sa puškom čeka i stražari...

Ogrnut mrazom, mrtav, ledan,
Stoji... I eno kô stup jedan,

Srebrn i sjajan, s vrha gore
Podupro plavo nebo zore.


1913.         

NA VRHU KAČANIKA           
Živojinu J. Rankoviću, potpukovniku                 


U grimizu zore, lep kô plod sa grana,
Kô polje gde rujni makovi se žare,
Sa litijom narod hrli sa svih strana
Uz klisuru pokraj Nerodimke stare.

S decom u naručju vedre majke hode;
Trče cure, momci, zažarena lika;
Nejaku unučad sedi starci vode,
I svi bi što brže na vrh Kačanika.

Onamo je Marko dojezdio danas -
Šarac kopa, rže, silan Marko pije,
A na travi sablje salomljene dvije
I dva koplja bojna... I Musa Arbanas,

Rasporen, držeći još balčak od srebra,
Leži nauznačke. Grdosija prava.
Tri mu srca plamte ispod troja rebra,
A na jednom, eno, ljuta guja spava.

"Tebe boga hvalim!" šumi lišće s grma.
Poju reke, bašte, gajevi i vrela,
I sve... I dok zvona svud zvone kô srma,
I kô krune trepte gradovi i sela

U grimizu zore, lep kô plod sa grana,
Kô polje gde rujni makovi se žare,
S litijom narod hrli sa svih strana
Uz klisuru pokraj Nerodimke stare...


1913.         

PONOR                       


Lomljava i praska. Ječi klanac dugi,
A visoko, gde se dižu grede kose,
Kô dva mrka diva dva se brata nose -
Jedan je sa Drine, a s Marice drugi...

Pod njima duboko grmi Vardar stari,
I pauci smrti predu crne niti...
A oni se hrvu... Ko će žrtva biti?...
Jeka. Svod se trese. Grakću lešinari.

Već na rubu stoje. Odlučno je doba.
Niz litice oštre srušiše se oba,
I mlaz vode pljusnu. Sunce za vrh seda.

Juriš, posrtanje, vapaj, škrgut zuba,
Krv i ropac... Trešte zvuci kobnih truba...
Sam, sa stene, s bolom sin Nemanje gleda...


1913.         

ZGARIŠTE               


Popaljeno selo. Iz crnoga zgara
Još pokrovi dima penju se i krile.
Nigde stada, zvona, kolibe ni ara -
Sve je pusto! Samo, niz žljebove gnjile

Gde udara voda i korito dube,
I kô pokajnice setne vrbe stoje,
Oni mirno leže uz puške i trube,
Poprskani ključem carske krvi svoje.

Kô plamenje sveća, iz modrijeh trava
Mak crveni rudi oko mrtvih glava;
Dok studena voda po koritu prska

I rasiplje kapi na ta bela čela,
Kô suze... Sve ćuti. Samo u dnu sela
Vran grakće i kruži svrh kopalja trska.


1913.         

PEĆINA                       


Preda mnom pećina zinula kô neka
Grdna zver što nigde plena nije srela,
Pa bi sada besna progutati htela
Sve. I gladna tako u zasedi čeka.

Ulazim sa lučem. Gle, tu jedna žena,
Izbeglica tmurna, senka koja bludi,
Polunaga sedi, razdrljenih grudi,
Kraj uboge vatre. Sva bleda, strvena,

Na me oči diže, i uz prsa jače
Malo dete stiska i dronjke mu skuplja;
Dok nad njim, duboko, s ogrebima drače

Prazne dojke vise kao suze dvije...
Mrak. Sa svoda kaplje; smrt, s dva oka šuplja,
Kô da negde, muklo, o nakovanj bije.

TARABOŠ         


Juriš! Na vrhe pobijmo barjake!
Planina jeknu, trese se i slama.
Sve jurnu, k'o da zmajeve gorštake

Uz grm i krše nose krila sama.
Napred! Na juriš! - Sve grmi, k'o diva
Pobune mračne iz bezdanih jama.

Noć je duboka i sve dublja biva;
A tamo, preko krša i drveta,
Strukama gustim što ih magla skriva,

Penju se oni. Vrsi bajoneta
Po mraku sjeknu k'o odblesci zore
Lom. Zemlja dršće. Iz crnih kubeta

Nebu svud sikću šrapneli i gore.
Granata praska i sa greda svije'
Hrnjage stena s tutnjavom se ore.

No nigde strave ni uzmaka nije -
Zaludu strmen sve to više biva
I bura smrti jauče i vije:

Tamo, gdje nebo reže golet siva,
Penju se oni. I gora se slama -
Napred! Na juriš! - Sve grmi, k'o diva

Pobune mračne iz bezdanih jama.


1913.         

KUMANOVO         
Sjeni Aleksandra Glišića           


        Svi na kolena, svi!
                              Ovde je bila
Sveštena vatra žrtve blagorodne,
Što su je mahom širokijeh krila

Zmajevi naši rasplamteli. Neka
S molitvom svaki poljubi tlo sveto,
S koga je višnja zagrmela jeka

Osvete slatke. I k'o talas burni
Sinjega mora razlila se širom
Preko ravnina i gudura tmurni',

Roblje da prene i donese vesti:
Plameni obruč ustreptana sunca
Kako se rađa iz krvi i svesti...

        Svi na kolena, svi!
                              Ovde je Vrelo,
Gde se sva lepa napojiše srca
Snagom bogova za bogovsko delo.

Ovde jue sveti Hram. Ovde je luče
Vatrama vere zažegla sloboda,
Srbiju Staru da s nova obuče

U sjaj i bleske kao davnih dana,
Kada je, ono, Gospođa Carica
U odsevima grivna i đerdana,

Gledala ozgo, s visokih balkona,
S pobeda kako imperator jezdi,
Uz urnebesni klik i pozdrav zvona.

        Svi na kolena, svi!


1913.         

LOVĆENU         


S porfirom sunca, kralju svrh Jadrana,
Ti što u zvezde tičeš vrhom krune,
Pozdravljam tebe i jek tvog megdana!

Visovi tvoji nadanjima pune
Stoleća mnoga one, što su sami
I ostavljeni, uz jecanje strune,

Cviljeli ljuto u gvožđu i tami.
U tebi vazda, za sva srca bona,
Tekli su sveti izvori. U čami

Našoj, na stege željeznijeh spona,
Na krv i rane, duboke k'o jama,
Ti si privij'o meleme, i zvona

Blagoveštenih zvuke slao nama.
I suzne oči podiže rod sveli
I vide Boga... I vide: sa kama

Hrbata tvojih, vulkane, gde smeli
Tvoj plamen buknu i k'o sjaj planeta
Pro daljnih međa rasu se i preli

Vrhove divnih dečanskih kubeta.
I sad u gaju gdje je Stevan pleo
Vence i sluš'o negda poj s drveta,

Sa žezlom blista dvoglav or'o beo.
Likuj! Pred delom tvoje dece časne,
Gle, polumesec kako, krvav ceo,

Iznad munara Zlatnog Roga gasne.


1913.         

NA OBALI DRAČA         


Ovdje pobi,
Barjaktaru,
    Svilen barjak, zlatne rojte!
Sokolovi,
Slavu staru
    Milutina kralja pojte!
Neka leti
Kao bura,
I na Drini i na Savi
Braći javi:
Naš je! Naš je Jadran plavi!
    Ura!...

O Srbijo,
Mili dome,
    Krasni li si lovor splela!
Po širokom Skutu tvome
    I svetosti tvoga čela,
Snova, eto,
Pun azura,
Jadran sipa, iz dubina
I širina,
Sjaj korala i rubina
    Ura!...

Zdravo! Zdravo!
More plavo!
    Svoju krv smo za te dali,
Toplu, blagu,
Milu, dragu,
    K'o tvoj biser i korali...
Pa htjedne li
Divlja bura
S tebe da nas makne samo -
Mreti znamo -
Bez krvi te mi ne damo!
    Ura!...


1913.         

ESAD PAŠI               


Gvozdenijeh vrata razbili smo brave
I pobili barjak na bedeme strme!
Po volji Alaha, jutros, mrki lave,
Vrhovi Lovćena pobjedama grme.

Ne strijeljaj okom i zube ne krši -
Ko junački pada nigda pao nije!
A znaš, i nas ovi rađali su krši:
Po baštama Skadra, gdje naranča zrije,

Kraljice su naše šuštale u svili.
Pašo, mi smo gradu neimari bili -
Još Jezero pamti i Bojana čista,

Gdje je Gojko utve lakokrile gađ'o.
Ovdje Balša svoje sokole je rađ'o -
Ovdje nek' mu s nova grb stari zablista!


1913.