Pa navodio sam ja pre neku noć,nisi ti možda videla,premijera J. Koreje koji je podneo ostavku,kontraargument je bio,pa nije ni Šutanovac podneo ostavku kad su mu poginuli kadeti i kad mu je pao MIG,e pa važi nema nikakvih problema,2019 kad ne daj bože opet neko pogine ćemo opet da potegnemo taj debilni argument,pozivajući se na bivšeg Gašića i bivšeg Šutanovca i tako unedogled...

Od DOS-a nikada nisam ni ocekivala takvu ozbiljnost.

SNS je ipak ozbiljna stranka a Vucic ozbiljan politicar koji se zakleo na iskrenost, vernost i borbu protivU korupcije.

Ustvari, kriv je helihopter. Punkt. Idemo dalje.

a niko i nespominje socijalnu sluzbu kojaocigledno nije reagovala posto im je normalno da sesnaestogodisnjakinja dobije dete sa robijasem od 28 godina
valjda su koji kurac morali da ispitaju i njenu sposobnost i uslove,a da zaboravih kod nas se reaguje tek posle neke nesrece sa tim detetom
i posle sam ja vaki i naki kad kazem da za decu treba uvesti dozvole ko moze da ih ima,a ko ne

Ajde to.. nego... meni je zanimljiva prica sa cerkom i direktorkom jedne korejske avio-kompanije.

Naime, zbog toga sto je izvredjala osoblje u avionu i odlozila poletanje aviona sa aerodroma "JFK" jer se drala sto su orascici posluzeni u kesi, a ne u zdelici kao sto nalazu pravila za prvu klasu, prvo je morala javno da se izvini gradjanima Koreje, clanovima posade, putnicima i tako dalje, a zatim je zavrsila u zatvoru jer je zbog svog ponasanja ugrozila sigurnost aerodroma.

Inace, incident se desio 5. decembra, a ona sudjenje je pocelo 19. januara.

Osudjena je u Juznoj Koreji, a ne u USA...da ne bude zabune...

Odlican osvrt i na tu stranu celog dogadjaja.

Ipak mislim da je bas takav splet okolnosti bio pogodan za "podvig". Mozda gresim.

Jer....16-godisnja majka + otac robijas + druga veroispovest .... mnogo cudan splet okolnosti.

Da ne govorimo sada o tome da je petodnevnu bebu hranila kravljim mlekom.....dete od 16 godina bez nadzora nekog ozbiljnijeg.....strasno.

Laza mafija...

   

19. март 2015.

БЕОГРАД – На адресу наше редакције стигло је писмо супруге војног пилота. Мотивисана недавном несрећом у којој се срушио хеликоптер Ми-17 изнела је своја запажања и искуство. Због карактера позива њеног супруга желела је да остане анонимна. У разговору са њом и другим изворима који могу да посведоче о истинитости њених тврдњи, уверили смо се у аутентичност изнетих чињеница. Све то учврстило нас је у ставу да њено писмо треба да пренесемо у целости.

Одлука да напишем овај текст, мој став или коментар, како га ко схвати, произашла је из бројних медијских наслова и изјава које се односе на хеликоптерску несрећу. Питала сам се кога би уопште могло интересовати шта ја о томе мислим, али сам онда схватила да ово не пишем због других, већ због себе. Да мени буде лакше. Надам се да ће се бар неко запитати са каквим страхом се суочавају породице војних пилота у Ваздухопловству Војске Србије.

Трагедију и тугу које се речима не могу описати доживела сам врло лично. Разлог је једноставан. Мој муж је војни пилот. Поносна сам на њега, али како време пролази, све чешће пожелим да обавља неки други, безбеднији посао.

По много чему ми смо типична породица у Србији. Имамо стан за који ћемо кредит отплаћивати наредних 20 година. Имали смо ту несрећу да и пре него што смо почели да живимо у њему зажалимо што смо га уопште купили. Инвеститор је у једном тренутку одлучио да више нема новца за градњу зграде, па су станари морали да издвоје додатна средства како би је завршили. Тако нас је стан коштао као да смо купили трособан, а нисмо – има само једну собу. Ја, упркос вишегодишњим покушајима, не могу да нађем посао, а за дете нема места у вртићу. Због свега овога никада се нисмо жалили и сматрам да немамо права на то. Јер то је судбина многих породица, а има и оних који много више него ми заслужују помоћ. Ипак, нисам ово поменула без разлога. Управљање авионом или хеликоптером захтева потпуну посвећеност и небројено пута сам чула: Не могу сада да размишљам о том проблему, имам сутра лет, морам да се припремим.

Сваки његов лет доноси нову стрепњу и страх. Повећавају се сваки пут када чујем да је лет отказан, јер се летелица покварила или су због квара морали слетети. Дешава се то често. Временом сам престала да га питам да ли тај дан има лет, то сазнам тек по завршетку радног времена. Зато сам врло лично доживела ову, али и друге трагедије у којима су пилоти погинули. Поистоветила сам се, пре свега, са њиховим породицама. Не знам када ће некоме пасти на памет да се слика за новине или ће одлучити да би тог дана могао постати ’’херој’’, па ће наредити мом мужу да лети у небезбедним условима или на неисправној летелици. Шта после тога? Неко ће изјавити саучешће, увежбано тужним изразом лица прузети одговорност. Понудити новчану помоћ? Тада њихова помоћ никоме није потребна. Те породице желе да се њиховим синовима, мужевима, очевима обезбеде сигурни услови да часно обављају ово, по много чему, елитно занимање.

После толико година неминовно је да сам упознала бројне пилоте и њихове надређене. Већина је баш онаква како их замишљате. Храбри, способни, одважни…Има и оних других, са потпуно супротним особинама, а неки су, чак и на руководећим местима. У складу са данашњим трендовима маркетинг им је изузетно битан и херојска дела чине само када су у близини новинари. Мене су учили да хероји ураде херојско дело, а не ките се у новинама туђим перјем. Но, то су ствари са којима, можда, сами пилоти треба да се боре. Ове трагедије погађају породице.

Знам да се ништа неће променити, биће ово актуелна вест све до следећег великог дешавања. Неко је одговорност преузео, али одговорних нема. Неће бити санкција, смена. Од непосредно надређених тим пилотима до врха власти. Сви ће задржати своје позиције које су им толико битне да ће жртвовати животе колега и грађана Србије.

Волела бих да ме будући догађаји демантују. Волела бих да пилоти могу потпуно посвећено обављати занимање које воле. Волела бих да се њихов рад и преданост више цене. Волела бих да породице не страхују за њихове животе.

Пилоти и техничари Војске Србије плату примају 6. и 21. у месецу. Прошлогодишње умањење плате херојима у форми солидарног пореза јесте укинуто али су им затим, као и свима, примања смањена за 10%:

– На листићу не пише смањење, него само нова цифра. Убеде те да стамбено питање можеш решити кредитом са субвенцијом. А онда ти смање плату. Хајде да су смањили основицу него ти то иде од целе плате. Некоме је, на пример, тих 8.000 четвртина рате за стан.

Замислите како авио-механичар са 35-40.000 динара може дигнути кредит? И да затим дође задовољан и пресрећан на посао. Када не би радили нешто са стране не знам како би живели. – испричао нам је своју реалну, негламурозну и изразито нехеројску причу припадник РВ и ПВО.

 (Дина Ђорђевић, Tangosix.rs)

Како се води (и усмерава) истрага хеликоптерске трагедије

Горан ЈЕВТОВИЋ - 19.мар.2015



У поподневним часовима 18.марта огласила се „Комисија за испитивање ванредног догађаја удеса хеликоптера ХТ-48 (Ми-17)“, коју је пре четири дана формирао из своје надлежности начелник Генералштаба Војске Србије, генерал Љубиша Диковић.

Саопштење је кратко и у њему пажњу заслужују две врло важне констатације, ево и које:

   1. „по захтеву заменика Вишег јавног тужилаштва у Београду Генералштаб Војске Србије предаће извештај комисије за испитивање ванредног догађаја овом истражном органу“, и
    2. напомена „да је тачком 20. Упутства о класификовању, извештавању, евиденцији и анализи ванредних догађаја и догађаја у Министарству одбране и Војсци Србије, прописано да „у случајевима када истражни поступак воде надлежни државни истражни органи, право информисања јавности о околностима, узроцима и одговорности за ванредни догађај у Министарству одбране и Војсци Србије је у њиховој надлежности“.

Да видимо о чему се заправо ради, полазећи од тога да већини људи није познат садржај наведеног Упутства о ванредним догађајима, војног правила које се по садржају скоро није мењало из периода ЈНА и ВЈ.

Од када то Тужилаштво као независни државни орган може (ако је то уопште учинило) да забрани оглашавање у јавности (и зашто би) једне такве државне институције као што је Војска Србије и то на питањима која су стриктно из њене надлежности?

Искуствена пракса, ако се мало пажљивије завири у ближу и посебно у даљу прошлост (чак и у доба СФРЈ и ЈНА, период ВЈ да и не помињемо), битно је другачија. Рецимо, имали смо бројне ваздухопловне али и остале саобраћајне несреће, као и несреће са борбеним системима (тенкови, транспортери, разна оклопна и друга возила и др.), имали смо ситуације да нам читава складишта „лете“ у ваздух, где су гинули бројни припадници војске али и цивили. Да не помињемо диверзије, убиства, самоубиства, рањавања, повређивања, разне хаварије, екцесе, удесе и слично.

Никада се није догодило да Војска не може да се оглашава, наравно, не прејудицирајући истрагу органа правосуђа, а још мање се мешајући у њен посао. И како би се то својим стручним налазом умешали? На шта би то тако битно утицали? О чему то мора да ћути начелник Генералштаба након оваквог саопштења своје Комисије (уместо да он лично изда саопштење, јер, није Комисија формирана сама од себе)? Да ли је то можда неко са стране гађао хеликоптер из непријатељских побуда, па се сада у интересу истраге мора да ћути, и о чему, чак и да је било тако? Хеликоптер је пао, људи си изгинули, тако нешто нисмо имали ни у оружаној агресији НАТО-а 1999.године, и да ли је интерес јавности да се овако ћути о тако важном доагађају?

Шта то сада значи? Да је систем одбране и Војска као њен део потпуно паралисан на овим питањима и не може да функционише док то заменик тужиоца, наводно, не одобри? Јер, ако начелник Генералштаба повуче било који потез, рецимо, суспензију команданта ваздухопловне бригаде или команданта ескадриле, шта ће то бити – мешање у истрагу? Или, да Министарство одбране и Генералштаб морају до даљњег да званично ћуте (као у познатом случају током тзв. параде поноса), како, тобож, не би угрожавали истрагу?

И коју то истрагу? О томе да је пао хеликоптер, да је погинуло седам људи, да је могући узрок озбиљан квар летилице, да је сходно тој сасвим оправданој претпоставци уместо да се спусти тамо одакле је полетео (или на хелиодром ВМА или на осветљене београдске стадионе), морао да буде каналисан на међународни цивилни аеродром, како би се извела, практично, немогућа (и изнуђена) мисија?

Ако се држимо таквих (досада непознатих) процедура, питање је где су тужилачки истражни органи били у ноћи удеса као и у протекла четири дана, ако ништа друго, да благовремено саопште наредбу о ћутању?

Где су били претходне ноћи (17.03.) када је председник Владе Србије Александар Вучић, гостујући у емисији „Упитник“, износио детаље из истраге војних (а вероватно и осталих) органа, до те мере, да нам је чак цитирао поједине делове реченица које је изговорио погинули пилот Омер Мехић?

И откуда уопште таква сазнања председнику Владе када нити по Уставу, нити по Закону о одбрани, нити по Закону о Војсци Србије, па тако ни по наведеном Упутству о ванредним догађајима, њега (као функције) нема ни у једној варијанти. Он нема право командовања Војском, па тако нема право да се меша и утиче на рад комисија које формира начелник Генералштаба односно министар одбране. Може да буде информисан онда када и свеколика јавност, односно степен његовог информисања у оваквим догађајима који су од посебног значаја за јавност не сме бити ни мало већи. У противном, нешто није уреду са системом.

Да апсурд буде још гори, премијер је, не само у наведеној емисији већ и током дана, директно бранио министре из Владе који су имали учешћа у хеликоптерској акцији, али и бригадног генерала Предрага Бандића, команданта 204.ваздухопловне бригаде, чиме је недвосмислено сугерисао истражним органима поље деловања и оивичио ко сме а ко не сме бити, условно, кривац за догађај.

То што се ставио у одбрану министара јасно је, већ смо навикли. Али, зашто је тако грчевито стао у одбрану Бандића? Да ли само зато што се овај млади и перспективни генерал Војске Србије недвосмислено показао код Фекетића, у Обреновцу и на другим локацијама, како премијер истиче, или је можда још важнији разлог чињеница да је Бандић 2008/09.године завршио „Националну ратну школу“ Сједињених Америчких Држава, те је као такав (познато је војној јавности), њихов миљеник и, подразумева се, штићеник?

Но да се вратимо Комисији и соломонском позивању на тачку 20. „Упутства о класификовању, извештавању, евиденцији и анализи ванредних догађаја и догађаја у Министарству одбране и Војсци Србије“, која забрањује да се Војска оглашава у јавности. Ствари су, ипак, мало (или више) изокренуте наглавачке. Зашто?

Није Комисију формирало Тужилаштво, већ начелник Генералштаба. Дакле, Тужилаштво експлоатише резултате рада тог војног органа, а не обрнуто. Право је и обавеза првог човека Војске да резултате дисциплинске и стручне истраге предочи јавности. Онако како је и најавио на конференцију за штампу.

Уколико је негде погрешио (он или Комисија), па ту су управо истражни органи који ће га кориговати, ваљда у редовном поступку, а не као власници апсолутне истине, коју тек треба да докажу у судском поступку као једна од страна. Тачно је само да је све до чега дође начелник Генералштаба обавезан да, на захтев Тужилаштва, а у складу са ЗКП-еом, учини доступним. Наравно, и све друго што тужилац буде тражио – документа, наређења, извештаје, изјаве, као и да омогући тужиоцу несметану истрагу, приступ, непосредни увид у лице места и технику, узимање изјава од припадника Војске и низ других мера.

Међутим, уколико бисмо овом приликом улазили у детаље и бавили се озбиљном аналитиком, онда бисмо дошли до тога да је овакву Комисију требало да формира нико други до председник државе, као командант Војске Србије у миру и рату.

Зашто? Зато што је у овај случај уплетен министар одбране лично тако што је донео одлуку о употреби хеликоптера и директно је саопштио, бар према ономе што је речено на конференцији за штампу, команданту ваздухопловне бригаде прескачући обавезну хијерархију, односно, нивое субординације.

Према томе, како начелник Генералштаба може валидно да истражује и оцењује случај, ако организацијски припада Министарству одбране којим руководи министар? Дакле, нижерангирани у хијерархији и према закону, истражује оно што је одлучио по статусу виши од њега.

Но, како се председник државе иначе мало пита за било шта, тешко је било очекивати да се ангажује на овом случају у складу са оним што му налаже Устав. Уосталом као што се није ангажовао ни на бројним другим проблемима.

И на крају, биће да у овој тужној причи, која је већ попримила елементе политичког хорора, није проблем ни у Тужилаштву, ни у Војсци, ни у Комисији, већ на на неком другом месту. Оном месту одакле се овом земљом пуне три године ведри и облачи. Дословно баш тако.

www.fsksrb.ru

18/06/2009

Pukovnik Predrag Bandić upravo se vratio iz SAD, gde je proteklih godinu dana, sa još 53 oficira, ranga pukovnika i brigadnog generala iz 52 države, boravio na usavršavanju. On je sa svojim kolegama koji su došli iz Amerike prisustvovao jučerašnjem predstavljanju oficira, u rezidenciji vojnog atašea pukovnika Erika fon Tersa, koji će tek putovati na usavršavanje. Ove godine na školovanju u Americi boraviće 60 oficira i podoficira Vojske Srbije, a za narednu godinu, kako je rekao Fon Ters, predviđeno je usavršavanje 50 pripadnika VS

Toliko o miljenicima i štićenicima,kakav šljam sve gazi ovom zemljom,da čovek ne poveruje...