5. korpus i HV pred Banjalukom... :: Srpski Nacionalisticki forum

Od početka rata u Bosni i Hercegovini, na području Opštine Mrkonjić-Grad nisu registrovani veći sukobi među stanovništvom, niti je bilo većih razaranja civilnih objekata i uništavanja imovine građana.

Međutim, posle vojne akcije nazvane Oluja, pripadnici Hrvatske vojske - Četvrte gardijske brigade HV iz Splita, pod komandom generala Matijaševića i HVO okupirali su 10. oktobra 1995. godine područje Mrkonjić-Grada.

Većina stanovništva se povukla ka Banja Luci, ali je jedan manji deo, uglavnom starijih i nepokretnih, ostao na ovom području. Njih su, kao i zarobljene pripadnike Vojske Republike Srpske, usmrtili pripadnici Hrvatske vojske. Leševi su bili zakopani na pravoslavnom i muslimanskom groblju u Mrkonjić-Gradu. Takođe, veći broj leševa je pronađen na mestima gde su osobe bile ubijene. Sudbina jednog broja civila i zarobljenih pripadnika Vojske Republike Srpske nije poznata, pa nadležna služba ove osobe vodi kao nestala lica.

Prilikom sahranjivanja posmrtnih ostataka stradalog stanovništva na pravoslavnom groblju u Mrkonjić-Gradu, Hrvatska televizija je u svojoj večernjoj informativnoj emisiji, u oktobru 1995. godine, prikazala prilog svog reportera Ante Ivankovića, uz izjavu načelnika saniteta HVO, puk. dr Borisa Zdilara, koji je tvrdio da se radi samo o “vojnicima protivničke vojske” i da njihova istražna ekipa “vrši istragu i obradu leševa po svim predviđenim međunarodnim propisima”.

Ovo područje je po Dejtonskom ugovoru vraćeno srpskim vlastima u februaru 1996. godine.

Istražni sudija Vojnog suda u Banja Luci naredio je ekshumaciju grobnice na pravoslavnom i muslimanskom groblju u Mrkonjić-Gradu, koja je izvršena krajem marta i početkom aprila 1996. godine. Tada je u grobnici na pravoslavnom groblju pronađen 181 leš. Svi identifikovani su bili srpske nacionalnosti. Najstariji među ubijenima je Jovan Lazendić, iz Podbrda, koji je u vreme kada je ubijen imao 91 godinu, a među ženama Oroz Ljubica, iz Bočca, stara 90 godina.

Prema podacima koje poseduje Komitet, do sada je identifikovano 219 lica, od kojih 136 na pravoslavnom groblju u Mrkonjić-Gradu.

Oblici nasilja

Sudsko-medicinsku obradu ekshumiranih tela iz masovne grobnice na pravoslavnom i muslimanskom groblju u Mrkonjić-Gradu, izvršili su stručnjaci iz Vojnomedicinske akademije u Beogradu, na čelu sa dr Zoranom Stankovićem, specijalistom sudske medicine, dok su veći broj preostalih pronađenih tela sudsko-medicinski obradili dr Ljubomir Curkić i dr Željko Karan, takođe specijalisti sudske medicine. Na pronađenim telima su registrovane pojedinačne ili kombinovane povrede u vidu:

razorenja, utisnutih preloma kostiju glave i preloma kostiju, nanetih dejstvom tupine teškog i zamahnutog mehaničkog oruđa,

odsecanja glave i drugih delova tela oštricom zamahnutog mehaničkog oruđa,

sekotina na vratu i drugim delovima tela, nanetih dejstvom oštrice zamahnutog mehaničkog oruđa,

strelnih povreda, nanetih dejstvom projektila ispaljenih iz ručnog vatrenog oružja,

ubodnih rana, nanetih dejstvom šiljka zamahnutog mehaničkog oruđa,

razderno-nagnječnih rana, nanetih dejstvom tupine teškog i zamahnutog tela,

eksplozivnih povreda, nanetih dejstvom delova rasprsnutog minsko-eksplozivnog sredstva, itd.

Smrt je kod ovih lica nastupila usled: razorenja i oštećenja za život važnih moždanih centara, iskrvavljenja iz raskidanih i presečenih krvnih sudova duž kanala postojećih rana, poremećaja disanja i sl.

Tako su, na primer, na telima Kovjenić Krste rođenog 1919. godine, iz Bočca, Kovjenić Nedeljka rođenog 1920. godine, iz Bočca, Marić Nike rođenog 1924. godine, iz Mrkonjić-Grada i Podraščanin Vida, rođenog 1911. godine, iz Surjana, pronađene povrede u vidu utisnutih preloma kostiju glave, sa oštećenjem i razorenjem za život važnih moždanih centara. Dmitrović Sava rođen 1907. godine, iz Smiljanića, i Đukić Milka rođena 1907. godine, iz Vrbljana, pronađeni su zaklani u svojim kućama. Đukić Mirko, rođen 1924. godine, iz D. Ratkova, ubijen je zajedno sa svojom nepokretnom suprugom Jovankom, rođenom 1924. godine, a Danilović Milica rođena 1927. godine, iz Vrbljana, obešena je u pušnici za meso.

Među pronađenim žrtvama je bilo nepokretnih, duševno poremećenih i teško obolelih osoba, ali su i one ubijane na zverski i brutalan način. U selu Surjanu kod Mrkonjić-Grada, na zgarištu zapaljene kuće Pantelije Grmaše, pronađeni su ostaci ugljenisanih leševa Pantelije, njegove supruge Save i rođaka: Jele i Radojke Jorgačević., Branka, Nevenke i Radojke Rožić i Branka Kudre, zajedno sa invalidskim kolicima, u kojima se od svoje sedme godine jedino mogla kretati Radojka Rožić, stara 34 godine, koja je ubijena zajedno sa svojim ocem i majkom.

Uništavanje i pljačkanje imovine

Za vreme boravka vojno-policijskih snaga Republike Hrvatske i HVO na ovom području, gotovo sva domaćinstva i stambeni objekti su oštećeni i uništeni, a imovina je opljačkana. Stoka je organizovano skupljana i odvođena, mada je jedan deo stoke zajedno sa ostalim domaćim životinjama ubijen. Takođe, uništena je i opljačkana sva imovina fabrika, ustanova i ostalih društvenih dobara, u šta su se, pored predstavnika IFOR-a i drugih međunarodnih organizacija, uverile i Sadako Ogata i Elizabet Ren, prilikom svojih poseta ovom području.

Izjave svedoka

U dokumentaciji Komiteta se nalaze brojni iskazi saslušanih svedoka. Ovde je dat samo mali broj izvoda najkarakterističnijih izjava svedoka o ubijanju svojih najbližih i uništavanju njihove imovine. Imena svedoka su data pod šifrom da bi se sačuvao njihov identitet.

Svedok 409/96-12, domaćica iz sela Medne kod Mrkonjić-Grada, rođena 1927. godine, svedoči:

“... Kada je Hrvatska vojska u oktobru 1995. godine zauzela našu opštinu ja sam ostala u selu sa mojim mužem i kada je došla prva grupa hrvatskih vojnika nisu nas dirali, ali posle izvesnog vremena došla je druga grupa vojnika koja je sakupljala stoku po selu i odvozila. Oni su nam psovali majku srpsku i četničku i pretili da ćemo svi biti poubijani. Pitali su nas zašto nismo pobegli s ostalim stanovništvom.

Jednog dana u januaru 1996. godine, u moju kuću upao je jedan hrvatski vojnik koji me je uhvatio za ruku i odvukao u drugu prostoriju pitajući me koje sam godište i pri tome počeo je da me hvata po telu i da mi cepa hulahopke koje sam imala na sebi i ja sam tada počela da vrištim.

U to vreme hrvatska vojska ubila je našeg komšiju Čedu Tegeltiju, čije telo su sahranili J. i P, koji su takođe bili ostali u selu..."

Svedok 409/96-13, zemljoradnik, rođen 1909. godine, koji je takođe ostao kod svoje kuće u selu Medni, svedoči:

“... Kada je došla druga grupa hrvatskih vojnika u naše selo, nas su strahovito maltretirali.

Mene su više puta u toku okupacije tukli štapom, pesnicama i nogama po raznim delovima tela. Tri puta su pokušavali da me vešaju, tako što su mi stavili oko vrata konopac, prebacili ga preko grede, pa su ga zatezali. Ja sam se tom prilikom onesvešćivao i imao sam krvne podlive oko vrata.

Ja sam učestvovao u sahranjivanju Čede Tegeltije, koga su ubili hrvatski vojnici u januaru 1996. godine...”

Svedok 409/96-21, zemljoradnik iz Mrkonjić-Grada, rođen 1935. godine, izjavljuje:

“... Ja sam živeo u svojoj kući u selu Gostovare kod Mrkonjić-Grada. Pre nego što je Hrvatska vojska 10.10.1995. zauzela naše selo svo stanovnistvo je napustilo svoje kuće i pobeglo u pravcu Banja Luke. Ja nisam imao nameru da bežim, pa sam ja jedini ostao u selu. Kada se pojavila hrvatska vojska, ja sam se krio u obližnjoj šumi i posmatrao šta oni rade. Video sam kada su došli kod moje kuće i obili ulazna vrata. Kada je pao mrak ja sam otišao u kuću i tamo sam video da su sve stvari razbacane, pa sam ih sakupio i vratio, a potom sam iz kuće uzeo hranu i otišao u svoje skrovište koje se nalazilo u blizini kuće. Dobro sam video da je hrvatska vojska svakog dana dolazila do moje kuće.

Jednog dana su došla dva hrvatska vojnika i zapalila moju kuću. Posle toga su zapalili kuću mog brata D, koja se nalazila nešto dalje od moje kuće. Moja kuća je do temelja izgorela, a na kući mog brata izgorele su samo prostorije u prizemlju. Posle par dana ponovo su došli hrvatski vojnici i ponovo su zapalili kuću mog brata koja je do temelja izgorela. Posle toga nisam imao više gde da dolazim pa sam preko noći dolazio u štalu mog brata i tu spavao, a preko dana krio se u šumi...”

Svedok 360/96-32 u svom iskazu navodi:

"... Moj otac je imao advokatsku kancelariju u Mrkonjić-Gradu.

Pošto je Hrvatska vojska zauzela 10.10.1995. godine Mrkonjić-Grad, uhvatili su mog oca u gradu jer on nije imao mogućnost da se izvuče iz grada. Od tada nisam znao ništa o njemu i o njegovoj sudbini.

Kada je Mrkonjić-Grad 4. februara 1996. godine vraćen u srpske ruke, ja sam pronašao advokatsku legitimaciju moga oca u kući Vaskrsije Samardžije br. 96 pod stepenicama. U toj kući je boravila hrvatska vojska, pa pretpostavljam da je moj otac bio tamo na ispitivanju.

Po oslobođenju Mrkonjić-Grada, ja sam pronašao i dnevnik koji je moj otac vodio do 10.10.1995. godine. Pod tim datumom, on je zadnju belešku svojeručno zapisao u dnevnik u 06.30 časova: c Granatiranje od juče se nastavlja. Celu noć su ispaljivali po neku granatu. Ujutru oko 06.30 časova čitava kanonada granata sručila se na Mrkonjić i okolinu. c Sa tim rečima se završava dnevnik moga oca.

Ja sam saznao da je moj otac uhvaćen u gradu, od nekih muslimana, koji su bili u Mrkonjić-Gradu. Saznao sam da je moj otac ubijen i sahranjen u zajedničkoj grobnici u Mrkonjić-Gradu, što se potvrdilo kao tačno kada je ta grobnica otvorena početkom aprila 1996. godine. Kod njega je pronađen njegov sat marke c Seikoc , koji je stao 20. oktobra 1995. godine. Taj sat je radio posle njegove smrti najviše 24 časa, jer su to njegove tehničke mogućnosti...”

Svedok 360/96-26, domaćica iz Mrkonjić-Grada, rođena 1922. godine, navodi:

“... Ja živim u Mrkonjić-Gradu od pre 40 godina. U oktobru 1995. godine, kada je Hrvatska vojska okupirala Mrkonjić-Grad i okolinu, srpsko stanovništvo je napustilo grad i okolinu. Međutim, ja sam ostala u svojoj kući. Zbog oboljenja noge od pre 11 godina, ja sam nepokretna. Kada je došla hrvatska vojska, povremeno su dolazili u moju kuću, gledali me i psovali mi četničku majku. Meni su samo pretili, ali me nisu dirali. Kada je došla treća grupa hrvatskih vojnika, jedan od hrvatskih vojnika je rekao da sam ja ukrala njegov televizor u Jajcu, iako ja s tim nisam imala nikakve veze, pa mi je odneo televizor. Posle toga mi je odneo i radio, a odneo mi je i viljuške, kašike i mikser. Ja sam ga molila da mi ostavi bar radio-aparat da bih mogla da ga slušam. Međutim, on me je udario nogom i otišao. Posle par dana, noću u 01.00 sat, došao je jedan hrvatski vojnik i, kako su vrata bila zaključana, provalio je ulazna vrata. Psovao mi je majku četničku i tražio da predam pušku koju ja nisam imala, pa me je udario, a stezao me i rukama za vrat govoreći da će da me udavi.

Za sve vreme boravka u Mrkonjić-Gradu pod hrvatskom vojskom, pošto sam nepokretna, nisam se kretala po gradu, ali sam videla da je hrvatska vojska iznosila vrednije stvari iz okolnih kuća. Videla sam i da su zapalili kuću mog komšije M. D...”

Svedok 360/96-48, domaćica, rođena 1968. godine, svedoči:

“... Mog muža J. K. je uhvatila hrvatska vojska, kada su 10. oktobra 1995. godine zauzeli područje Mrkonjić-Grada. Prilikom povratka u selo Kopljević, uočila sam strahovit prizor. Bilo je mnoštvo ubijene stoke, tela ubijenih civila koje je vojska zatekla po kućama, a koja su bila u fazi raspadanja...”

Svedok 360/96-19, domaćica iz Mrkonjić-Grada, navodi:

“... Moj sin D. P. je bio u jedinici koja je držala položaje i 10. oktobra 1995. godine su ga zarobili pripadnici Hrvatske vojske u selu Surjan. B. B. mi je ispričao da je hrvatska vojska prilikom upada u to selo sve što je zatekla poubijala a kuće spalila, i da on ne zna šta je bilo sa mojim sinom posle zarobljavanja. Njegov leš je pronađen u zajedničkoj grobnici u Mrkonjić-Gradu...”

Svedok 360/96-20, vozač iz Podorugla kod Mrkonjić-Grada, izjavljuje:

“... Moj sin D. M. je zarobljen na području rodnog sela od strane Hrvatske vojske. To mi je saopštila preko telefona M. V, Hrvatica iz istog sela, koja mi je kazala da je on odveden u neki logor u Livnu. Ja sam verovao u to sve dok nije otvorena grobnica u Mrkonjić-Gradu, gde je pronađeno i njegovo telo.

Moj sin je zarobljen od pripadnika Splitske gardijske brigade, kojom je komandovao general Matijašević, koji je poginuo u borbi, pa su hrvatski vojnici posle toga ubijali sve Srbe, i civile i zarobljenike...”

Svedok 360/96-23, tesar iz Mrkonjić-Grada, navodi:

“... Moj otac je uhvaćen od strane pripadnika Hrvatske vojske u selu Šehovica 10.10.1995. godine. Kada je otvorena zajednička grobnica u Mrkonjić-Gradu, ja sam prepoznao njegov leš...”

Svedok 360/96-27, domaćica, rođena 1937. godine, svedoči:

“... Moj muž, S. T, star 55 godina, ostao je u selu Gornji Graci kod Mrkonjić-Grada i, kada je sredinom oktobra 1995. godine hrvatska vojska okupirala naše selo, mog muža su uhvatili i odveli, kako sam ja saznala, u neki logor.

Njegov leš je pronađen početkom aprila 1996. godine u Mrkonjić-Gradu u zajedničkoj grobnici i ja sam prepoznala njegov leš...”

Svedok 360/96-54, rođena 1924. godine, po nacionalnosti muslimanka, navodi u svom iskazu:

“... Ja sam sa svojim mužem ostala u svojoj kući u Mrkonjić-Gradu 10.10.1995. godine, kada su hrvatski vojnici okupirali Mrkonjić-Grad. Nas muslimane su smestili u prostoriju Osnovne škole c Ivan Goran Kovačićc ". Tamo smo se zadržali 8 dana, a posle toga smo došli kući.

Sa mužem sam bila u kući sve do 9. decembra 1995. godine. Veoma retko smo izlazili iz kuće. Hrvatska vojska pokupila je muslimane u Mrkonjić-Gradu 9. decembra i odvela u Bugojno. Smešteni smo u napušteno srpsko selo Poljice i tamo smo ostali do 1. marta 1996. godine, kada nam je odobreno da se vratimo u Mrkonjić-Grad.

Nije mi poznato ko je poubijao muslimane koji su sahranjeni na muslimanskom groblju u Mrkonjić-Gradu i čija je grobnica početkom aprila 1996. godine otvorena.

Znam da u Mrkonjić-Gradu, osim moje i još jedne porodice, više nema porodica muslimanske nacionalnosti. Muslimane su odveli Hrvati za vreme okupacije. Neki su odvedeni u Sanski Most, a neki u Bugojno i druga mesta...”

Svedok 360/96-55, rođena 1925. godine, muslimanske nacionalnosti, svedoči:

“... Ja sam u toku rata živela u Mrkonjić-Gradu. Imam bolesnu i nepokretnu kćerku i ja sam ostala pored nje u kući. Dok je Mrkonjić-Grad bio u rukama srpske vojske, mene nije niko dirao niti uznemiravao. U oktobru 1995. godine, Hrvatska vojska je došla u Mrkonjić-Grad, pa su sakupili stanovništvo muslimanske nacionalnosti i odveli ih u Bugojno i druga mesta. Pošto ja imam nepokretnu kćerku, nisam htela da idem i mene hrvatski vojnici nisu primoravali da idem.

Nije mi poznato ko je i kada poubijao muslimane koji su sahranjeni na muslimanskom groblju...”

Svedok 410/96-7 izjavljuje:

“... Područje sela Bočaci okupirano je od strane hrvatske vojske 12. oktobra 1992. godine.

U selu su bili ostali samo starci, bolesni i nepokretni. Tako je u kući ostao i moj otac Danilo Đurđević, rođen 1921. godine, po zanimanju penzioner. On je bio još pre početka rata šlogiran i nepokretan i nije mogao da napusti kuću...”

Svedok 409/96-1, penzioner, iz okoline Mrkonjić-Grada, rođen 1924. godine, navodi u svom iskazu:

“... Ja sam živeo u selu Stupari kod Mrkonjić-Grada, kada je 10. oktobra 1995. godine ušla Hrvatska vojska. Većina stanovnika je napustila svoje kuće i pobegla u pravcu Banja Luke. Ja sam pokušao da pobegnem, ali nisam uspeo jer mi je Hrvatska vojska presekla put odstupanja. Boravio sam par dana po šumi, a nakon toga vratio sam se svojoj kući gde sam boravio tri dana i tada je došla grupa hrvatskih vojnika koji su posle pretresa kuće, kada su se uverili da sam sâ m, otišli.

Dok sam bio u selu Stupari, dolazili su hrvatski vojnici, iznosili iz kuće stvari, skupljali su stoku, tovarili u kamione i odvozili. U selu Stupari hrvatski vojnici su zapalili oko desetak srpkih kuća. Video sam kada su te kuće gorele, kao i u okolnim selima.

Boravio sam kod kuće 45 dana, kada su došli policajci iz Mrkonjić-Grada, među kojima je bio Stipo Bilandžija iz sela Ljeskovica kod Jajca i naredio mi da pođem sa njim u Mrkonjić-Grad. Zatvoren sam u podrum stanice milicije u Mrkonjić-Gradu, u jednu zasebnu prostoriju. Posle tri dana, policajac Pavo Jurić iz sela Majdana kod Mrkonjić-Grada počeo je da me ispituje i tom prilikom me je udarao palicama po glavi i ramenima. Podnosio mi je nož pod vrat psujući mi majku srpsku, preteći da će mi tim nožem najpre odseći ruku, pa da će me tek onda zaklati. Tu je bio još jedan policajac koji me je nogom i pesnicama udarao. U jednom trenutku, on je uzeo moj štap koji je bio prečnika oko 3 cm, pa me je tim štapom udario po glavi od čega se štap polomio na dva dela. Ja sam tada pao u nesvest. Kada sam došao svesti oni su nastavili da me tuku. Koliko je ta tuča trajala ne znam, samo zam da sam se osvesto sutradan oko 10.00 sati.

Posle 25 dana provedenih u zatvoru u stanici milicije u Mrkonjić-Gradu, odveden sam u Jajce, gde sam bio u zatvoru 33 dana.

Dok sam bio u zatvoru u Mrkonjić-Gradu, jedan hrvatski policajac mi je rekao da je na groblju u Mrkonjić-Gradu sahranjen 191 ubijen Srbin i da su sve to vojnici i da među njima nema civila.

Kada su me poveli od kuće u Mrkonjić-Grad, policajci su me pitali zašto nisam otišao sa ostalim Srbima i tom prilikom su mi psovali majku četničku, tvrdeći da za mene na tom području nema života...”

Svedok 409/96-18, penzioner, iz sela Kopljevići kod Mrkonjić-Grada, rođen 1932. godine, navodi:

“... Ja sam ostao kod svoje kuće sa suprugom do 10. oktobra 1995. godine. Toga jutra Hrvatska vojska je počela da ulazi u naše selo, pa smo ja i moja supruga krenuli da bežimo u pravcu Banje Luke. Sa nama su pošli Simo Stamenić i njegova sestra Milica Čigoja i nas četvoro smo išli do sela Donjih Čehovaca. U tom selu primetila nas je Hrvatska vojska pa su nas zaustavili. Sima je bio u uniformi i naoružan. Njega su hrvatski vojnici razoružali i jedan od vojnika je izvadio veliki nož podnoseći ga Simi pod vrat i govoreći mu da će ga zaklati. Hrvatski vojnici su poveli Simu, ali se on istrgao i uhvatio se za svoju sestru Milicu. Hrvatski vojnici su poveli i Simu i Milicu u pravcu kuća Kojića i, kada su se udaljili od nas na oko 20 m, ispalili su čitav rafal u Simu i Milicu, posle čega su oni pali i ostali na mestu mrtvi.

Mene i suprugu su pustili i mi smo živeli u Banja Luci do 7. februara 1996. godine, kada smo se, posle oslobođenja, vratili u naše selo...”

Svedok 818/95-10 iz sela Magedovac kod Mrkonjić-Grada navodi:

“... Kada se septembra 1995. godine povuklo stanovništvo iz našeg sela i otišlo u pravcu Banja Luke, u selu smo kod kuće ostali samo ja i moja supruga. Niko u našu kuću nije dolazio 15 dana.

Jednog jutra ja sam pošao da tražim ovce. Tada me je zaustavila jedna grupa vojnika. Pitali su da li znam ko su oni, pa sam im ja odgovorio da su vojnici, a oni su rekli da su hrvatski vojnici.

Nakon toga naredili su mi da pođem sa njima. Doveli su me do škole, tu su počeli da me ispituju. Pitali su me da li imam sinove i gde se nalaze, pitali su me i gde se nalazi srpska vojska, pa kada sam im ja rekao da ne znam, jedan od tih vojnika počeo je da me udara sa jedne, a drugi sa druge strane u predelu lica pesnicama. Prilikom udaranja psovali su mi majku srpsku, a potom su mi pokazali u neposrednoj blizini jednu grupu vojnika koja je pekla svinju na ražnju. Rekli su mi da će i mene tako ispeći. U toj grupi neki su oštrili noževe, pa su gledajući mene rekli da će me zaklati, a neki drugi su predlagali da me ubiju govoreći da je to lakše.

Od zadobijenih udaraca, ja sam bio sav krvav i tada je naišao neki, verovatno njihov starešina, pa me je pitao ko me je tukao. Ja sam rekao: c Šta vredi da vam kažemc , a neko iz te grupe rekao je da me je tukao mali Šarić iz sela Ljeskovica koje se nalazi uz moje selo.

Posle toga su me oterali i smestili u logor u sportskoj dvorani u Livnu, gde sam ostao do razmene...”

Svedok 453/96-32, sekretar mesne zajednice iz sela Sitnice, navodi:

“... Naše selo je bilo napadnuto i okupirano 15.09.1995. godine od strane muslimanske vojske i ta okupacija je trajala par dana pa su posle toga jedinice Vojske RS oslobodile Sitnicu. Tada smo pronašli i telo Mila Stupara, koji je bio potpuno nepokretan zbog nekog oboljenja nogu. Imao je rasekotinu u predelu vrata, a na grudima rasekotinu u obliku krsta, oko koga je bilo mnoštvo sitnih uboda nožem...”

Svedok 453/96-52, rođen 1938. godine, iz okoline Ribnika, izjavljuje:

“... Ja sam sa svojom porodicom živeo u selu Crkveno kod Ribnika. Kada je selo 14. septembra 1995. godine okupirala Hrvatska vojska, srpsko stanovništvo je napustilo svoje kuće i pobeglo u pravcu Banje Luke, a ja sam sa suprugom ostao u selu zbog moje sestre koja je nepokretna, a koja je sa nama živela.

Sestra je ostala u kući, a ja i supruga smo se krili u šumi, u blizini kuće. Videli smo kada je Hrvatska vojska došla u selo, kada su hrvatski vojnici odnosili stvari iz kuća i kuće palili. Ja i supruga smo u kasnim noćnim časovima povremeno navraćali u našu kuću da posetimo sestru i uzmemo hranu.

Pošto su počeli hladni dani početkom novembra, ja i supruga smo došli kući i tada je naišla Hrvatska vojska, pa su nam naredili da moramo poći sa njima.

Sproveli su nas u Livno i smestili u sportsku dvoranu neke škole. Tu smo zadržani 25 dana i odatle su nas odveli na razmenu 7. decembra 1995. godine...”

Svedok 453/96-43, domaćica, rođena 1948. godine, navodi:

“... Ja sam živela u selu Zableće, u Opštini Ribnik, koje je bilo u sastavu Republike Srpske sve do 14. septembra 1995. godine. Toga dana naše selo i okolina napadnuti su od strane Hrvatske vojske. Prilikom napada, većina stanovništva srpske nacionalnosti pobegla je u pravcu Banja Luke, a ja sam ostala kod moje kuće. Došli su hrvatski vojnici i kada su me našli pitali su me zašto i ja nisam pobegla, pa kada sam im rekla da nisam želela da napustim svoju kuću, oni su mi saopštili da ja slobodno mogu da ostanem kod kuće i da me niko neće uzenemiravati.

U svojoj kući sam bila do 4. ili 5. oktobra 1995. godine. Toga dana došli su hrvatski vojnici i rekli da ne mogu da ostanem kod kuće, već da moram ići u Ključ zbog razmene. Odveli su me u Ključ i predali me nekoj muslimanskj komandi. Potom su me odveli u neku kuću u kojoj su bile još 4 žene i rekli su nam da tu ostanemo i da ne smemo da se udaljavamo od kuće bez njihovog odobrenja. U toj kući mi smo same spremale hranu koju smo dobijali preko Crvenog krsta. Tu smo ostale do 18. februara 1996. godine, kada su nam dozvolili da se vratimo u svoje selo.

Za vreme boravka u Ključu, muslimanski vojnici su nam, prilikom prolaska pored zgrade u kojoj smo se nalazile, psovali majku srpsku i govorili ,, Gde su Srbi da ih koljemo!,, To je kod nas izazivalo strah i uznemirenje, jer smo očekivale da oni mogu da uđu u kuću i da nas stvarno pokolju.

M. M, koja je dovedena u našu zgradu, bila je sva modra i govorila je da su je muslimanski vojnici tukli i maltretirali.

U istu zgradu je dovedena i neka Marica, koja je imala oko 90 godina. Nju je dovela muslimanska policija. Marica nije pričala da su je tukli, ali je posle par dana boravka u toj kući umrla...“

Svedok 453/96-46, zemljoradnik, rođen 1936. godine, navodi:

“... Ja sam živeo u selu Donja Slatina kod Ribnika. Hrvatska i muslimanska vojska okupirala je naše selo 14. septembra 1995. godine. Naše selo je isključivo bilo naseljeno Srbima. Stanovnici su pobegli iz svojih kuća u pravcu Banja Luke.

Pošto je moja supruga u to vreme bila teško bolesna i nepokretna, ja sam ostao kod kuće i tako sam dočekao dolazak muslimanske vojske. Prilikom ulaska u selo, muslimanska vojska je palila pojedine kuće i objekte u Donjoj Slatini. Napuštene kuće su pljačkali i odgonili stoku.

Kada su muslimani došli do moje kuće, rekli su mi da se ne udaljavam od kuće i da mi se ništa loše neće dogoditi.

Pošto je moja supruga umrla treći dan nakon okupacije, sahranio sam je i tada je došla Hrvatska vojska. Saopštili su mi da ostanem kod kuće i da ne bežim. Oni su govorili da će svi stanovnici sela biti vraćeni u svoje kuće. Ostao sam kod kuće za sve vreme okupacije sela. Hrvatski vojnici su mi svakog dana dolazili kući i kontrolisali da li sam kod kuće.

Govorili su mi da ne smem da bežim, a ako budem bežao da će me ubiti.

Ostao sam kod kuće sve do početka februara 1996. godine, kada je naše područje vraćeno u sastav Republike Srpske.

U našem selu je ostala još samo D. Njen muž Mirko Barjaktarević odveden je od strane Hrvatske vojske. Njegovo telo je pronađeno u masovnoj grobnici u Mrkonjić-Gradu u aprilu 1996. godine. Ja sam bio prisutan kada su hrvatski vojnici uhvatili Mirka Barjaktarevića i odveli ga, ali ja ne znam gde je ubijen...”

Ovom akcijom pripadnici vojnih i policijskih snaga Republike Hrvatske i pripadnici HVO izvršili su radnje zločina predviđene Ženevskom konvencijom iz 1949 godine, dopunskim protokolima uz te konvencije iz 1977. godine, kao i povredu Konvencije o kažnjavanju zločina genocida iz 1948. godine, odnosno krivičnog dela iz čl. 141-143. Krivičnog zakona SFR Jugoslavije (odredbe ovih članova su preuzele Republika Hrvatska i BiH u svoje krivično zakonodavstvo).

DOKAZ:156/96-18, 21, 22, 23, 24, 25, 28, 29, 31, 33; 360/96-16, 17, 18, 19, 20, 22, 25, 27, 28, 29, 30, 31, 32, 33, 34, 36, 38, 42, 45, 46, 47, 48, 50, 51, 52; 409/96-2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 11, 13, 14, 16, 18, 19, 20, 22, 23, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 31, 32, 33, 34, 36, 37; 410/96-3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 24; 426/96-4, 5, 6, 7, 8, 10, 14, 15, 16, 17, 19, 20, 23, 29, 32, 33, 34, 35, 36, 37, 40, 41, 42, 44, 46, 47, 49, 52, 54, 55, 56, 59, 62, 64, 65; 818/95-12; 818/95-10; 453/96-4, 6, 7, 8, 9, 10, 11, 12, 13, 14, 15, 16, 17, 20, 21, 22, 23, 24, 25, 26, 27, 28, 30, 31, 32, 34, 35, 36, 37, 38, 39, 40, 41, 42, 43, 45, 46, 47, 48, 51, 52, 53, 54, 55, 56; 491/96; 470/96; 549/96; 584/96.

Prilog:

- Video-zapis sa sahrane žrtava na pravoslavnom groblju u Mrkonjić-Gradu i izjava puk. dr Borisa Zdilara, načelnika saniteta HVO,

- Video-zapis sa ekshumacije grobnice u Mrkonjić-Gradu,

- Obdukcioni zapisnik S.br. 18 i S.br. 58, na ime Drinić Anđe i Marić Nika, i

- Izjava svedoka br. 360/96-32.