Речник Винипега

Sky and Snow

Високо небо, широк хоризонт и облаци у слојевима мењају слике неба. Кад оду, остане бистро и плаво. Сунчано је на минус тридесет. Снег, сув, прашњав и лаган. До априла остане бео.

Golden Boy

На куполи зграде Парламента Манитобе. Две важне личности, једна против друге, окренуте леђима једна другој. Испред, на престолу краљица Викторија, а иза, стоји Луис Риел, изнад степенасте цветне алеје, ка Асинебионе реци, потомак Француског досељеника и Индијанке, Метис, трагични оснивач провинције Манитоба.

Muddy waters

Ресторан на The Forks-у. Неразумљива имена јела. Обрадовах се, пише “steak”. I will have a steak. Rare? Yes, кажем уз осмех. Тако сам први пут пробао живу шницлу.
Само ти говори Yes, рекла ми је кћерка.

Main street

Зоран је добио писмо од пријатеља из Winnipega, који пише да станује у Main Street-у, помислио је: Тај је, богами, успео чим станује у главној улици. Када се доселио у Wиннипег из Македоније, видео је да се тамо може добити дрога и све најмодерније полне болести. Ето, а ја мислио… смејао се Зоран.

Black water

Чудно име за улицу у којој је наш пријатељ купио кућу. Cemetery ту је његова супруга сахрањена, која се, неспремна за нови живот, обесила о греду у кући у улици црна вода.
Неколико балона одлетели су, са њеном душом, на небо.

He & She

Мостарац ОН, избеглица у сопственој растуреној земљи, у кафићу “Империја” у Новом Саду, ноћ пре одласка у Канаду, сретне ЊУ, исте судбине као и он. Ако те оженим, про-форме, имаш и ти шансе да побегнеш, рекао јој је. Година је прошла. ОНА се појавила и запослила у компанији у којој је ОН радио. Месец дана су радили, пре подне осам сати и још толико у ноћној смени у пицерији. Нећу да живим тако, рекла је и отишла, са парама које су зарадили. ОНА се запослила као School bus driver, ошишана на нулу и нашла младог панкера. ОН је постао Track driver. Кад није возио, преспавао би у кући власника камиона.

Christmas party

Божићне забаве крајем године приређују компаније за своје запослене. На мени је дворедно тамно дело, светло плава кошуља и пругаста кравата боје рђе. Осморо нас је за столом, хотела “Рамада”. Неке не препознајем у оделима и хаљинама. Виђам их само у плавим мантилима. Флаше вина на столу, вечера, плес и томбола. Седим за баром са вискијем купљеним боновима. Други дође од, Марка. То поновимо пар пута. Све је ружичасто. Мој Марко, где ли су нам жене?

Library

Ако немаш кредитну историју тешко је доћи до прве кредитне картице. Зато сам био поносан на себе са својом првом картицом. Није била кредитна, већ чланска карта библиотеке. Сетих се Радована III: ја сам био члан библиотеке …Библиотека, савремено опремљена, рачунари, фотеље, пуно светлости. У углу мали кафић, неко седи на поду и чита, тихо је.

Фолклорама

Августом у двадесетак павиљона, нације представљају своје обичаје, музику, плес и ела…никако без јела. Само ми имамо два одвојена павиљона. Размирица цркве и родитеља, чија су деца својом фолклорном групом “Коло” чинила срж програма.

Corydon

Улица са неколико италијанских кафића и малим баштама испред. Кафићи немају и италијански дизајн али је пица укусна. “Бар Италиа”, је место где се наши састају. За суседним столом смех. Нико се не смеје тако гласно као наши. Показују на две девојке које плешу. Види види, немају ништа испод, каже неко, и цело друштво за столом погледа према њима.
На улици променада шетача, као наше корзо. Десетак Harley Davidsona уз буку мотора паркирају се у близини. Изгледају опасно онако у кожним панталонама и кацигама, црним мајицама, из којих вире тетовиране мишићаве руке. Но, смеју се и сасвим мирно одлазе у кафић преко пута.

Resume

Треба имати добро написан резиме/биографију, бити лепо обучен када тражиш посао, тако нас уче у школи English Second Language. У мој први резиме, на предлог пријатеља, унео сам под "хоби" - голф. Отишао сам на интервју. Могло је без одела, резиме-а и без хобија. Ко игра голф, не тражи такав посао. Треба само мало снаге.

Molly

Се са осамнаест заљубила и удала за Босанца. Превалила је седамдесет. Сама живи у кући. Кратке седе косе, равно сечене, лица црвеног од неке хладне зиме. Изгледа здраво. У кући пуно успомена, порцеланских и стаклених. На столу постављено седам тањира и разбацане цедуљице: салата, хлеб, месо, кромпир, То је да не заборавим нешто, смеје се Molly, док нам сипа вино у чаше. Прича добро наш језик. Било је тешко, каже. Дођу његови пријатељи причају, смеју се а ја само гледам. Да, онда сам се и растужила. Мој муж мени каже “моја стара”, а ја сретна, мислим каже, “My Star”, моја звезда.

Lay off

Карлос, мој колега из пројектног бироа. Нестао је једног преподнева, током паузе за кафу. Остала је на столу начета кутија жвакаћих гума и отворени екран рачунара. Позвао га је менаџер у канцеларију, онда је неко покупио његове ствари. Нисам га никад више видео. Неће бити добро. Карлос је добио lay off, казао је неко шапатом.

Новац

Има исто значење, пише се “money”, ретко се носи у џепу. Створено за Пироћанце.

Shakespeare in the ruins

Возимо се према Ст. Норберт. Међу руинама Трапист манастира, између дрвећа поређане су столице. После првог чина носимо их на суседну ливаду, па опет до манастирских врата. Сви око нас обучени у јакне. Чизме на ногама, на 29 степени. Да само зна Шекспир колико смо се пропатили гледајући његовог Ричарда Трећег, отечени и изуједани од москитоса. Издржали смо до краја због тебе, чувени Шекспиру, због глумаца који су се трудили. Следећи пут, пристојнија гардероба.

Boyfriend

Улази у лифт жена у белој јакни, светоплавом шеширу и хаљини, испод кога јој наранџасти прамен пада на чело. Близу је осамдесет, тешко рећи колико, јер јој је лице покривено дебљим слојем шминке, са тамним сунчаним наочарима. Причамо о времену. Иде да попије кафу, са boyfriend-ом, доле у на обали Ред Ривера.

Gay

Парада на улици и музика, галама, шарени костими и нашмикана лица. Махали су, слали пољупце онима који су их посматрали па тако и мени. Када сам показао фотографије параде, кћерка ми је објаснила појам – gay. Негде је то важно, бити gay, градоначелник града Винипега је са својим дечком живео у истој згради у којој су деца купила стан.

Give me a hug

Загрли ме, начин на који Канађани међусобно поздрављају. Волео сам кад ме моја прва учитељица енглеског језика, Ирене, загрли. Обожава наш начин поздрављања. Тако смо се поздрављали по доласку а по канадском по одласку из школе.

Quattro Stagioni

Није енглески, име је ресторана који би се тако звао, да није недостајало понеко слово у натпису фирме. Доста тога је фалило али смо тамо ишли на ћевапе, пљескавице и наше пиво.

Пиво

И ово није енглеска реч, али сам морао да га попијем, баш сада, на крају приче.

Миодраг Топић, Винипег, Канада

http://www.politika.rs/rubrike/Moj-zivot-u-inostranstvu/Recnik-Vinipega.sr.html

 

Генијалан текст

Калгари, хлеб, чоколада и латински

Својевремено док сам био студент у Београду почетком 1980-тих година, слушао сам BBC World Service на енглеском. Кратки радио таласи се одбијају од јоносфере, програм је могао да се чује добро само ноћу, а ја сам тада највише и радио своје графичке радове (домаће задатке) за факс, који су на грађевинском факултету били обимни. Један од сталних BBC програма је био и прилог “Letters from America” које је писао (и читао) неки британски дописник из Америке, звао се Allister Cook.

Ту сам први пут почео да сазнајем о обичајима и културним разликама новог континента и Европе. После, кад је почео рат у бившој Југи, ја сам већ био увелико у Канади, Allister Cook се укључио у медијску хајку на Србе па ми се и он (као и многи други) тотално згадио.

Како да објасним како се осећа неко као ја ко је пола живота провео у Србији, а пола овде? Адекватна метафора је један стари филм “Хлеб и чоколада” – снимљен је почетком 1970-тих, али један од оних који се никад не заборавља. Овде у Калгарију има један биоскоп који приказује старе стране филмове а често и нове авангардне, као Музеј Кинотеке у Београду.

На пример, сви Кустуричини филмови су приказани у том биоскопу. Пре једно 15 година је био приказан филм “Хлеб и чоколада”. Ја сам га видео раније кад сам био тинејџер у Београду, на телевизији, тада нам је слика још увек била само црно-бела. Међутим, невероватно је колико су ми се сцене из тог филма урезале у памћење, јер сам се многих сцена сетио кад сам га гледао 20-так година касније.

Да не причам много о филму, ради се о италијанском емигранту који живи у Швајцарској, ту и тамо стиче и усваја понешто од швајцарске културе, али никад довољно да би постао прави Швајцарац, а после много година није више ни онај исти Италијан какав је био раније, почиње све више и више да се грози својих Италијана после сваке посете Италији . . . Човек ни на небу ни на земљи, изгубљен негде у Алпима, на пола пута између Швајцарске и свог родног југа Италије.

Понекад мислим да је то судбина сваког емигранта, на страну космополитизам у који се сви ми образовани емигранти начелно кунемо . . . .

Говорио сам енглески течно кад сам дошао у Канаду средином 1980-тих, значи нисам морао овде да идем на курсеве језика. После око 18 месеци живота у Канади почео сам да мислим на енглеском. Сањам, и у сну разговарам са пријатељем из Београда, који ме у сред сна пита “зашто говориш енглески самном?”, будим се нагло, хладан зној по челу.

Губитак мишљења на свом језику је био чудан осећај, као да сам изгубио део себе. После неког времена сам одлучио да ћу да ”мислим” на српском, до краја живота, иако владам енглеским једнако добро као и српским. За сваки случај. Мислим да сам још пре 15-так година одлучио да умрем као Србин са канадским пасошем.

Има заиста Канађана са којима може да се разговара о свему, али нема таквих много, за ових 25 година сам срео једва шачицу људи који имају сличне погледе на живот и на свет као ја, и сличан ниво образовања. Већина људи овде су или тотални игнорамуси (са изузетком познавања своје струке), или су пак незаинтересовани да чују мишљења другачија од својих, или су религиозно затуцани што одређује њихов поглед на свет са којим ја лично немам ништа заједничко.

Можда то и објашњава зашто се углавном дружим са Србима, или са другим образованим емигрантима.

Међутим, дружење овде нема исто значење као код нас. И ми Срби овде једни друге позивамо на вечеру минимум недељу дана унапред. Радни дан почиње касније (између 8 и 9 ујутру) али се и завршава касније (5 сати по подне), док се стигне кући већ је скоро 6 по подне, ако имаш децу водиш их на часове клавира или на фудбал или на балет, итд. – другим речима за дружење ти преостају викенди. За годишњи одмор свако збрише негде у свом правцу, који може да буде било где на 360 степени пуног круга, јер овде живе људи из целог света.

Интернет је фамозна ствар. Сва срећа да је измишљен. Рецимо, могу да прочитам поезију Десанке Максимовић коју сам некад знао напамет, а после више година је заборавио. Има књига на српском језику у градској библиотеци у Калгарију, многи емигранти су поклонили своје књиге библиотеци, поготову многи који су умрли без деце. Међутим, избор је сужен, и обично није било онога што сам ја тражио. Али, сад је ту интернет. Није лако описати доживљај поновног читања истих редова од којих ми се кожа јежила још оних давних младалачких година, редова који нисам видео деценијама. Од Крваве Бајке о стрељању ђака у Крагујевцу, преко “Покошене ливаде” до на пример “Не, немој ми прићи...“

Да, знам, има свега овог и на енглеском, Јејтс, Томас Дилан, Шекспир, итд. али то није постао део мене, јер нисам овде ишао у средњу школу (мада сам овде магистрирао и докторирао у својој струци).

Некако сам дошао до закључка да се ми као личности формирамо негде до завршетка средње школе. Касније студије на универзитетима су све уже и уже усавршавање. Право образовање је оно које даје ширину. Зато никад нећу заборавити своју 6. београдску гимназију. Према тој школи се осећам као дужник који свој дуг никад неће моћи да отплати.

Сваки пут кад год сам дошао у Београд за све ове године, осећао сам потребу да се прошетам поред те зграде, мада ми већ давно није успут. Неке ствари у животу научимо да ценимо и поштујемо много касније, тек кад довољно проживимо и обиђемо цео свет, барем је такво моје искуство.

Сећам се и дан данас првог часа латинског у првом разреду гимназије. Пре почетка часа мислио сам у себи “шта нас ког врага терају да учимо мртав језик, који нико не говори?” Улази омања црна жена, звала се Власта, 45 кила са све креветом, почиње да држи предавање још од самих врата док хода према катедри. Првог часа научили смо правила читања, и свако од нас их је применио и прочитао по један параграф на новом језику за тих 45 минута – а било нас је 40 у разреду! Прва реченица је гласила “Puela properat!” – у преводу, “девојка жури”. Та жена нас је научила да будемо вредни.

У центру Калгарија се налази популаран шпански ресторан “La Puella”. Никад нисам никог морао да питам шта то значи, само зато што се сећам и дан данас прве реченице са часа латинског језика . .

Небојша (Неша) Илић, Калгари, Канада

http://www.politika.rs/rubrike/Moj-zivot-u-inostranstvu/Kalgari-hleb-cokolada-i-latinski.sr.html

 

Најдосаднији град на свету је...
Извор: Б92

Мич Моксли је за Хугффингтон пост написао текст у ком детаљно објашњава зашто Ванкувер заслужује титулу „најдосаднијег града на свету“.

„Човече, шта се десило са суботњим вечерима?“, упитао је један пријатељ гласно једне вечери у јулу гледајући око себе у једном полу-празном бару у Ванкуверу. Унутра је једва било 20ак особа. Сви су стајали мирно, а једна група је играла карте за столом.

Мој пријатељ дуго није био у Ванкуверу, тако да није знао како ствари стоје. Међутим, сви из Ванкувера знају шта се десило са суботом, и сваким другим даном заправо. Умрла је ужасном смрћу, одавно.

Ванкувер је прелеп град. Диван град. Има планине и океане, паркове и плаже. Град је зелен и пријатан. Ваздух је свеж, зима је толерантна. Згодни људи у одговарајућој одећи возе бицикле, трче и планинаре.

Међутим, постоји и друго лице овог града: Досадан је. Ноћни живот је толико лош, концертних дворана има јако мало и све су рештркане, закони који се тичу точења и продаје алкохола су толико произвољни и архаични а људи су распоређени у своје мале групе и веома су хладни. Зато је Ванкувер на Зимским Олимпијским играма зарадио надимак „Град без забаве“.

Како је град, који је често проглашаван за један од најлепших и најбољих за живот, уједно и најдосаднији?

Постоји велики број разлога. Постоји озбиљан недостатак музичких простора и бизарни закони који се тичу алкохола: многи ресторани смеју да служе алкохол само до пола 12. Појединим локалима је легално забрањено да имају плесни подијум. Постоји велики мањак такси возила ван центра града, паркинг је скуп и постоји веома мало јавног превоза у вечерњим сатима.

Цене кућа су смешно велике, и видљив је мањак младих успешних људи који би створили потражњу за добром храном и ноћним животом.

Чињеница је да је град покушао да премести ноћне клубове на периферију што је само створило велике гужве и средину у којој без проблема сваког тренутка може да избије нека свађа или сукоб. Недавно спроведено истраживање у локалним новинама показалао је да су људи постали отуђени од својих пријатеља, породице и заједнице.

Све су ово рационални разлози који иду у прилог чињеници да је Ванкувер најдосаднији град на свету.


http://www.b92.net/putovanja/vesti.php?yyyy=2012&mm=10&dd=08&nav_id=649717

Nisam bio nikad u Vankuveru ali imam dosta prijatelja koji žive tamo i potvrđuju ovo što se priča za Vankuver da je stvarno dosadan i da nema ništa u njemu

... i da im deca u školskim torbama imaju opremu za preživljavanje u slučaju da se ploča ispod Vankuvera "pokrene"...

Pa moraju nesto da ne izmisle bas da ne umru od dosade 

To nije izmišljeno. Vankuver leži na tektonsko-okeanskoj ploči velike površine (ili kako se to već zove) koja može svakog časa da se otkači, potone ili krene da pluta.
Pitaj Bojana, on to sigurno zna bolje.

Канада - добро место за живот и рад

Под пристојним животом у Канади подразумевају се бар два годишња одмора на карипској дестинацији, три аутомобила по породици и кућа од 300-ињак квадрата.

На питање што то Канаду чини, условно речено, добрим емстом за живот, Лана Марковић која већ годину дана живи у тој земљи, помало је изненадила тиме што је издвојила љубазност којом Канада зрачи.

''Можда је вештачки, можда само да се прода и заради, али чињеница је да ти барем мало улепша дан, и за разлику од Хрватске, уштеди који живац. Често кажем да ми се ниво стреса смањио за 80 одсто откад сам се преселила овде'', открила је Лана за Дневник.хр.

Додаје како јој је требало неко време да се привикне на шефа који каже ''хвала'' и ''добро обављен посао'' након сваког посла као и на чињеницу да јој се надређени захваљују због останка након радног времена. Такође, непојмљиво јој је да плата касни, а камоли да уопште не дође.

''Да би се у Канади живело пристојно не треба радити даноноћно. Под пристојним сматрам 40-ак радних сати седмично, барем два годишња одмора на некој карипској дестинацији, могућност школовања деце, плаћање њихових тренинга хокеја, поседовање три аутомобила по породици и куће од 300-ињак квадрата. Свако ко ради моћи ће да се побрине за себе и своју породицу'', рекла је Лана.

У Канади је, каже, битно да је човек марљив, упоран и да жели да учи и зато није битно да се факултет заврши што пре, већ је битно да се добије и неко практично знање које је чешће од веће помоћи при запошљавању.

Додаје како је у Канади видљива још једна разлика у менталитету - никога није срамота да ради било шта, јер, сваки рад се цени. Лана је истакла да с нормалним радним условима Канађанима остане довољно времена за волонтирање, што је тамо врло уобичајено.

''Ипак, да не би испало да је у Канади све тако сјајно, морам споменути и неколико 'мана'. Једна од њих је претерани конзумеризам, типичан за Северну Америку. Људи ваљда не знају што ће с новцем па онда купују ствари које им нису потребне. Тако се догоди да на крају недеље бацају храну коју нису појели или мењају намештај који није истрошен само да би се обновио. Друга ствар на коју се никако не могу навићи су клубови који се затварају у 2 ујутро, барем у Алберти. Нема до загребачког ноћног живота, колико год се чинио монотоним'', открила је Лана за Дневник.хр.

''Канада је врло либерална земља и за разлику од САД-а, овде се не покушава 'канадизирати' сваки дошљак, већ се промовише разноликост. За људе попут мене, који се осећају као држављани света, савршено је место јер омогућава очување властитих обичаја док се уче и прихватају они туђи, што води већој либералности и трпељивости'', поручила је за крај млада Хрватица из Канаде.

http://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2012&mm=02&dd=19&nav_id=583893

---

Odmah da napomenem da zivim u Kanadi vec 14 godina.
Ova "mlada Hrvatica" daje lazne informacije o zivotu ovde. Ovde se zivi mnogo definitivno bolje nego u Srbiji i slazem se da je nivo stresa manji i da su sefovi civilizovani ljudi i ljudi su generalno mnogo ljubazniji nego na Balkanu, medjutim vrlo mali procenat ljudi moze da ide dva puta godisnje na Karibe, da ima tri auta po porodici i 300 kvadrata zivotnog prostora. Iz izjava ove "mlade Hrvatice" ce lakovjerni ljudi zakljuciti da je dovoljno samo raditi bilo kakav posao 40 sati u nedelji i priustiti sve gore navedeno. Tako mali Perica zamislja zivot na zapadu.Ljudi koji rade za minimalac (koji je oko 10$ na sat bruto i to varira od provincije do provincije) sigurno ne idu nikad na Karibe, idu autobusom na posao i placaju iznajmljeni jednosoban stan 800$ mjesecno (a to je vise od pola njihove mjesecne neto plate).
Opet kazem da je ovde daleko bolje nego na Balkanu, ali nemojte ljudima pricati bajke. Ko je spreman da dodje ovde, da se skoluje, ko je vrijedan i ambiciozan taj nece raditi za minimalac i imace zivot dostojan covjeka, a "mlada Hrvatica" treba da smanji dozivljaj.
(Ljubitelj mladih Hrvatica, 19. februar 2012 17:33)
----------
Zasto ljudi vole da preuvelicavaju i idealizuju stvari, nije mi jasno? Ja zivim u Vankuveru vec 10 godina i NE ZANM niti jednog Kanadjanina koji ima troje kola i koji ide dva puta na Karibe godisnje (imaju kuce pojedini...). Za ovo sto je gospodja navela traba imati 200.000$+ godisnje, a to nema 5% populacije Kanade. U Vankuveru, NAJSKUPLJEM gradu u Severnoj Americi, prosecna porodicna plata (dvoje rade!) je 73000$ pa vi vidite za Karibe i troje kola (samo osiguranje je 150$ po kolima....). Daleko od toga da je lose - zivimo bolje nego ikada; diskriminaciju nismo osetili jer su svi ovde imigranti.... ali nemojmo preterivati.
(Sasa, 19. februar 2012 17:56)

-----------

Kanada jeste dobro mesto za zivot, bez ikakve dileme.
Mada mislim da je Lana jos uvek posmatra ruzicastim ocima. Sto je u redu, vidi se da joj promena prija.
Onda iznela je neke informacije koje bas i nisu najtacnije. Kucu od 300 kvadrata i tri automobila po porodici moze da priusti porodica koja radi dobre poslove, oni koji nemaju univerzitetsko obrazovanje to sebi ne mogu priustiti ili ako nemaju neki zanat.
Sledece skoro ne bitno za porodicne ljude, jeste da klubovi rade vikendom do 4 ujutro, ne do 2. Radnim danom posteni radni svet i ne ide u klubove , klinci svakako i ne mogu da udju.
Da se vratim na nekretnine, kupiti kucu na dobroj lokaciji je zaista tesko, ista kuca se isplati dva puta dok se banci namire kamate, a cene kuca u dobrom kraju su ekstremno velike za nasa pojmanja. Cak mnogo vece nego u Sjedinjenim Drzavama.
Ako za vreme radnog veka radite u maloj firmi koja ne placa dodatno osiguranje i nemate beneficije, zubari i lecenje osim onog osnovnog mogu biti jako skupi. Za decu je sve pokriveno regularnim osiguranjem. Staracka penzija je nedovoljna da se osoba koja je sama izdrzava, gotovo je nemoguce...
Uglavnom Kanada jeste dobra za obrazovane ljude sa dobrim znanjem engleskog, za ostale nije bajka ali opet moze da se zivi. I na kraju sve je u nama, ako smo voljni da radimo mozemo napraviti cudo.
(sercan, 19. februar 2012 17:48)
----------

Gospodo ovaj vas clanak lici na veliko ludilo. Svako ko ima kucu od 300 m2 se na zapadu se tretira kao milioner, sto bi reklo i u Kanadi. Da otpalatite kuce od 150 m2 trebaju vam odprilike dva zivota sa puno rada i jos vise stednje. Ovo podrazumeva da rade najmanje dva clana porodice i sa maksimalno dvoje dece i da se samo sanja godisnji odmor na "Balkanu" a verujte i na ostalim turistickim mestima na svetu. Posao se gubi preko noci. Po vama dodes u Kanadu i neko ti pokloni i znanje jezika i priznatu diplomu i posao i kucu od 300 m2 i godisnje i prijatelje i prijatnost i lepotu odmore na Karibima i deci hokej treniranje itd... itd...O kome ludilu vi pricate???
(XXXX YYYY (Nije uopste bitno), 19. februar 2012 17:27)

http://www.b92.net/biz/komentari.php?nav_id=583893