Sabrani spisi - Sveti Sava

Предговор

Свети Сава    (Димитрије Богдановић)

Са образовањем јединствене државе Немањића настаје и нова епоха у историји старе српске књижевности. Књижевност се осамостаљује; у оквиру система жанрова, наслеђеног из старословенског раздобља, пишу се дела на нове, српске теме; ма колико средњовековна поетика истицала у први план универзалне вредности и карактер стваралаштва, оно што је опште и што је изнад појединца, јављају се сада и снажне ауторске личности, писци чије дело носи и обележје њихова дара, памти се по њиховом имену. Ново раздобље, које почиње првих година XIII века, обележено је утврђивањем и нормирањем рашке редакције старословенског језика, иза чега стоји и висок ступањ писмености: веома жива преписивачка делатност, али и развој књижевности, интензивније превођење са грчког и састављање оригиналних дела, и то све у рашким центрима и у новом, светогорском српском центру, манастиру Хиландару.

Епоха XIII века није прва у историји српске књижевности. Ње не би било без оног претходног раздобља у коме су за нешто више од два столећа створене основе, када је одређен смер и карактер литературе, изграђен елементарни систем жанрова у својим главним одредницама, изабран и модификован језик књижевности. Ипак, тек са делом Светог Саве и развојем аутокефалне српске цркве српска књижевност добија ону своју садржину која ће је учинити равноправним и активним учесником у књижевном животу православног словенског света. Отуда је тринаести век не само нова него и главна етапа у конституисању српске средњовековне књижевности. Та етапа се завршава нешто пре краја столећа, са коначним нормирањем рашке ортографије у писмености и заокругљивањем стварања у главним жанровима раздобља: житију и служби. До краја XIII века се коначно формирају и главни књижевни центри ране немањићке Србије - Хиландар, Студеница, Жича, Милешева, Пећ, у којима се фонд старословенске опште литературе попуњава делима српске, домаће књижевне радионице. У току овог столећа српска књижевност настоји да ухвати корак, да досегне висину византијско-словенске литературе, да се прикључи њеној заједници. Мотив те делатности, њен главни покретач, налази се у стварању српских православних култова, култова светородне династије и аутокефалне цркве. За улазак у свет византијске и европске цивилизације средњег века била је потребна не само своја, независна држава и самостална, аутокефална црква него и свој улог у општу хришћанску културу тога света, поготову учешће у светости, у једној вишој духовној заједници, где би српски народ био заступљен преко "својих људи". Сопствена књижевност је отуда била неопходан израз друштвене и националне самосталности, али у исто време и оне интегрисаности у духовној екумени хришћанске цивилизације којом се показује зрелост и оправдава чак и сама политичка егзистенција државе на светском плану.

На том се основу развила сва специфичност старе српске књижевности, колико и њен универзални, светски идентитет: специфичности се изражавају у остваривању општих жанрова, највише у житијној књижевности, где се може говорити о тзв. "владарској историографији"; далеко су мање изражене у химнографији, у песништву, где су канони византијске поетике сасвм видљиви.

Улогу зачетника осамостаљене српске књижевности тринаестог века има Свети Сава, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, творац и први архиепископ самосталне српске цркве (око 1175-1235).(1)

Још као младић Растко он је напустио управу Хумском облашћу, вероватно 1191, и у Светој Гори примио монашки чин. Извори сложно говоре о његовој неутољивој жудњи да живи светим, испосничким животом. Не само химнографски текстови него и биографије Савине описују веома подробно Расткову монашку мотивацију; зато неуверљиво изгледају домишљања, једно време омиљена у српској историографији, да је Растков одлазак у Свету Гору и његово монашење планирао сам Немања из политичких разлога. Сава је примио расу у Старом Русику, а замонашен је у Ватопеду, где је 1197. године дочекао оца, тада већ монаха и схимонаха Симеона. Са очевим ауторитетом и духовним угледом што га је сам за кратко време стекао на Атосу, Сава је у намери да заснује српску обитељ у Светој Гори тражио и добио од византијског цара Алексија III Анђела (1195-1203) у Цариграду 1198. године златопечатни сигилиј, а нешто касније и хрисовуљу којом се запустели манастирчић Хиландар ставља под управу Симеона и Саве као потпуно самоуправни, независни манастир.

Оснивање српског манастира у Светој Гори, средишту православне духовности, и добијање акта о његовој независности, откривали су тежње првих Немањића и наговештавали развој српскога црквеног питања и српског духовног живота.

После смрти Симеонове 1199. године Сава је неко време у обновљеном, српском Хиландару, окупљајући братство. После пада Цариграда и успостављања Латинског царства 1204, он се вратио у Србију са очевим моштима, измирио браћу Стефана и Вукана и остао у Студеници као архимандрит све до 1217. Тада поново одлази у Свету Гору, можда поводом Стефановог крунисања латинском круном. У Никеји 1219. године добија чин архиепископа и статус аутокефалности за српску цркву. Организацију српске цркве извео одмах по повратку из Никеје и Солуна, 1220, на саборима српске земље и цркве, потискујући грчке и латинске епископе и померајући границе источне сфере на запад; тиме је био омогућен и виши ступањ интеграције српског народа на основама источно-православне оријентације. Сукоб са охридском архиепископијом поводом добијања аутокефалности у Никеји, исте године, није добио тежину раскола; превазиђен је широком дипломатском акцијом Светог Саве на међународном црквеном плану - на путовањима Савиним у Свету земљу и посетама источним патријаршијама (1229-30, 1234-35).

Организација цркве у Србији са припојеним подручјима постављена је на сасвим нове основе. Развијена је делатност великих манастира; старање о мисионарском раду стављено је у дужност протопоповима. Правно уређење српске цркве је конституисано зборником нове, самосталне Савине компилације, Номоканоном или Крмчијом; са овом кодификацијом византијског права Србија већ на почетку XIII века добија кодекс чврстога правног поретка и постаје правна држава, у коју је уграђено богато наслеђе грчко-римског права. Свети Сава је на тај начин више но било чим другим учинио Србију земљом европске и медитеранске цивилизације.

Нарочити значај имало је Савино старање о православности цркве и народа у строго византијском, ортодоксном духу. Монаштво је усмерено светогорским путем. Старање о монаштву показује се као једна од главних Савиних преокупација на путовањима по Истоку 1229. и 1234. године. Већ за Немање, до 1196 (као године његове абдикације), подигнуто је доста манастира у долини Лима, Ибра, Топлице и Мораве: Св. Петра и Павла (Бијело Поље), Бистрица, Кончул, Ђурђеви Ступови, Студеница, Свети Никола код Куршумлије и Богородица Топличка. Међу овим манастирима било је и женских. Из ранијег периода наслеђени су такође неки манастири: Стара Павлица на Ибру, Свети Никола у Дабру и Свети Ђорђе у Дабру, Ариље и Градац Ибарски (Богородица Градачка). То значи да је монашка традиција у српским земљама постојала још у XI и XII веку, па и раније, и да је у тој традицији она база на којој се после развија српска аутокефалија. Исто тако у овој значајној мрежи манастира треба гледати преноснике и расаднике оних монашких и књижевних традиција које из охридске области долазе у српске земље преко зоне трансмисије северно од линије Тетово - Скопље - Кратово, зоне у етничком погледу већ српске, у сфери старијих монашких култова пчињско-осоговског краја (Прохор Пчињски, Гаврило Лесновски, Јоаким Осоговски). На другој страни, Хиландар, ван српског политичког и етничког подручја, носилац је и покретач светосавске реформе и организације монаштва у Срба. Немањини синови подижу до 1243. године и нове манастире: Жича, Хвосно, Пећ; у овај последњи манастир биће премештено и седиште архиепископије после провале Монгола и првог спаљивања Жиче (1284). Осим тога, Будимља одн. Ђурђеви Стубови у долини Лима, Морача, а у Приморју Врањина, Превлака (Арханђел) и Богородица Стонска. Сваки је овај манастир у мањој или већој мери преузео улогу књижевног, не само монашког средишта. У некима од њих морало је још од Савиних времена бити организованих скрипторија.

Свети Сава је умро 14. јануара 1235. (или 1236) године у Трнову (Бугарска), на повратку са другог ходочашћа у Свету земљу. Уочи тога путовања, 1234. повукао се са архиепископског престола у корист свог ученика Арсенија. Мошти Савине, сахрањене најпре у цркви Четрдесет мученика у Трнову, пренете су око 1237. године у Милешеву, задужбину краља Владислава (око 1234-1243); ту је одмах настао онај значајни култ Светог Саве који ће трајати кроз средњи век у турско доба, и који неће бити ометен ни спаљивањем моштију Савиних 1594.

У Свету Гору је Сава отишао већ писмен и формиран на делима ранохришћанске, византијске и старословенске књижевности. Његови биографи истичу нарочиту заокупљеност Растка Немањиног књигом, и то свакако није само опште место житија. У његовој лектири, како се она може препознати у делима што их је за собом оставио, налазила су се не само јеванђеља, апостоли и паримејници, а поготову псалтир, него и духовно штиво пролога и патерника, Лествица Јована Синајског, беседе рановизантијских црквених отаца (пре свих - Јована Златоустог), као и црквено-правна литература бар у оној верзији Закона судног за коју се вели да ју је са византијске Еклоге превео још Методије Солунски уочи моравске мисије (863). Боравак у Светој Гори омогућио је Сави да прошири круг своје лектире оним књигама које су, природно, морале имати нарочиту улогу у животу светогорских монаха. Смисао за организовање манастирског и литургијског живота говори без двоумљења о Савином широком познавању литургијске и монашке књижевности у грчким типицима и нарочито великим химнографским зборницима какви су октоих, триод, минеј, где су већ доказани узори и непосредни књижевни извори оних текстова које је Сава написао. Ту су и разни молитвеници са акатистима и канонима, чији је утицај на Саву очигледан. Однос Светог Саве према књижевности огледа се и у његовим манастирским уставима (типицима), где је читању књига и библиотеци дато важно место у духовном животу монаха, а можда још више - у саставу првих српских библиотека, које се бар донекле могу реконструисати, каква је библиотека манастира Хиландара, основана када и манастир, 1198. године.(2)

Прва су Савина дела посвећена испосничком и манастирском животу: Карејски типик и Хиландарски типик. По својој природи то су црквеноправна, строго узевши некњижевна дела, али су у њима дошли до изражаја неки моменти од посредног значаја за стварање атмосфере у којој су настајала Савина оригинална и у ужем смислу речи књижевна дела. Сем тога, и ту долазе до светла особине Савинога језика и стила, поготову у оним параграфима који су његова посебна интерпретација или његов самостални додатак.

Карејски типик(3) је у основи превод са некога стандардног грчког пустињачког, скитског типика. "Скит" је нарочити вид монашке испосничке насеобине, познате и развијене нарочито у хришћанском Египту током IV и V века; сама та реч је коптског порекла (шиит=широка равница) и назив је целе једне пустињске области у Египту где су се јавиле прве монашке испоснице и колоније пустињака. Како вели Лазар Мирковић, "по скитском уставу подвизавају се и Богу моле монаси усамљеници, који своје молитве врше у ћелији, а не у храму, док они монаси који живе заједнички у општежићу, врше своје молитве, заједничка богослужења у цркви по пуном уставу богослужења. За вршење скитске службе није потребан свештеник, и скитска служба је састављена из псалама, молитава и метанија. Из молитава, читања псалтира и поклона скићана развио се од IV столећа облик посебног, усамљеничког, скитског богослужења, скитског устава. За развитак скитских правила много је допринела Света Гора, где је цветало монашко усамљеништво, а где се јавио и овај светогорски скитски Карејски устав св. Саве".(4) Тај скитски устав је постао образац српском пустињачком или еремитском монаштву и ван Свете Горе. Одликује се тиме што тежњу за усамљеношћу, за правим пустињаштвом, коригује удруживањем двојице или тројице монаха. По томе уставу, усамљеник се постаје не само по сопственој жељи, него и одлуком читавог манастирског сабора, пошто се процене способности кандидата за тако строг монашки подвиг. Овај се, пак, састоји у скоро непрекидном посту и молитви, мада не и у апсолутној изолацији. Занимљиво је и веома карактеристично да српске испоснице у средњем веку нису биле строге великосхимничке и затвореничке клаузуре. Овакве су се ћелије или "поснице" претварале редовно и у жаришта књижевног рада: Карејска и Студеничка, касније у XIV веку Дечанска у Белајама, Пећка у Ждрелу и друге. Сава је Карејску ћелију подигао у средишту Свете Горе одмах после подизања Хиландара, управо ради таквога условног и духовног плодног осамљивања. Црквицу у њој посветио је свом монашком патрону, преподобном Сави Јерусалимском (Освећеном). Повлачио се у ту ћелију више пута, а у Србији је по обрасцу те "исихастирије" подигао Студеничку испосницу. Типик или устав ("уставац", како га још зове) Сава је написао за Карејску ћелију 1199. године. Без обзира на то што је у питању литургијско-правни текст, он није лишен изворне топлине и поетичности, било да је у питању прожимање текста псаламским и апостолским стиховима или погребним песмама Јована Дамаскина, било да је реч о изразима братскога обзира и љубави према подвижнику који ће живети у строгим условима ћелије.

Хиландарски типик(5), из исте године (1199), али после Карејског, намењен је Хиландару, а састављен као превод и адаптација уводног дела грчког Евергетидског типика из Цариграда. Цариградски манастир Свете Богородице "Евергетиде" (Добротворке) основао је још 1049. године неки Павле, Цариграђанин, на својој баштини, наслеђеном пустом имању ван зидова Цариграда. Манастир је унапредио тек Павлов ученик Тимотеј, који је подигао храм Богородици Добротворки и друге цркве у комплексу те обитељи, подигао и ћелије за становање монаха, опремио и украсио манастир; у другој половини XI века написао је и типик за свој манастир, касније допуњен и прерађен (средином XII века). Ту верзију Евергетидског типика имао је пред собом Свети Сава када је редиговао типик за свој манастир Хиландар. Он је превео само неке делове; није узео тзв. синаксар, у коме је распоред и правило богослужења током године, већ само уводни део или "пролог", са прописима за устројство и живот манастира; па и ту није превео све главе, већ само неке (истина, већи део), додајући са своје стране нове и друкчије одредбе прилагођене потребама Хиландара. Лазар Мирковић поставља питање, зашто је Свети Сава превео баш пролог типика Евергетидског манастира за устројење реда и живота у Хиландару, и објашњава: "Немања је за свога бављења у Цариграду на неки начин дошао у везу са овим манастиром; Немања и Сава били су дуги ктитори овога манастира, јер су му давали многе прилоге чинили доброчинства; Сава је овај манастир називао својим, на својим путовањима у Цариград свраћао је у овај манастир, и свакако му се свидео ред и начин живота у овом манастиру".(6) У сваком случају, то је у овој Савиној верзији први типик једнога великог српског општежића, по коме ће се управљати углавном и други српски манастири: са мањим прилагођавањем, Сава је исти типик прописао и манастиру Студеници 1208. године: то је Студенички типик.(7)

Хиландарски типик садржи прописе за духовни живот у манастиру и организацију разноврсних служби манастирске заједнице, општежића. Киновијски (општежитељни) манастири организовани су као чврста заједница духовног живота и материјалног привређивања, без личне својине и на принципу безусловне послушности и строге поделе рада. Манастиром управља игуман са широким овлашћењима, али у договору са сабором стараца. Свака функција је у манастиру "служба" и сваки рад "послушање", па ни власт игумана није могла да буде неограничена. Поред дужности да се о свему договара са старцима, игуман се морао ослањати и на друге манастирске функционере: економа, еклисијарха, дохијара и др. Игумане већих манастира бираће потом краљ и архиепископ заједно, из чега проистиче не само висок друштвени углед овог звања него и статус монаштва и манастира у средњовековној Србији, какав је изградио Свети Сава и организационо поставио својим типиком. Сви су монаси морали строго поштовати своја три завета - девичанства, сиромаштва и послушности. Међусобни односи су били под духовним и дисциплинираним надзором игумана односно духовника, при чему се нарочито настојало да се однегује дух љубави и помоћи. Старање о болеснима довело је и у српским манастирима до стварања првих правих, мада затворених болница.

Савина верзија типика за манастир Хиландар говори доста о његовом разумевању за посебне навике, обичаје и могућности Срба у средини светогорскога монаштва; има ту одступања од престрогих правила поста и богослужења, а упадљиво је истицање начела братске љубави у већој мери него што га има Савин евергетидски изворник. Стил којим је овај типик писан ни у грчкој верзији није сув и некњижеван, али у Савиној интерпретацији и нарочито у његовим додацима добија свежину даровите експресивности и обогаћеног језика. Нема никакве сумње да је у њему препознатљив писац Житија светог Симеона; више од тога, мора се помишљати на известан утицај овога текста на хиландарске ауторе XIII и XIV века (Доментијан, Теодосије, Данило и др.), али тај однос до сада није био предмет истраживања.

Црквеноправним делима припада у пуном смислу речи Савина кодификација номоканонског права, Крмчија.( То је зборник државних ("грађанских") закона и црквених правила или канона, са тумачењима чувених византијских канониста, која су и сама била својеврсни извор права. Као и византијски номоканони, са тумачењима или без тумачења, и српска светосавска Крмчија је представљала капитални извор и споменик права; у средњовековној српској држави, то је извор првог реда као "божанско право"; тек после тога долази, на пример, законодавство српских владара укључујући и Законик цара Стефана Душана. Питање аутора српске Крмчије са тумачењима, међутим, до сада није дефинитивно решено, али је дилему: да ли је састављач и преводилац Номоканона Свети Сава или је тај превод дело других, старијих и не српских словенских аутора - Сергије Троицки решавао веома категорично у прилог Савиног ауторства. Тиме, додуше, није до краја разјашњена Савина улога у састављању овог кодекса уколико је реч о томе ко је непосредно превео грчке текстове који су ушли у овај Номоканон, али нема разлога да се сумња у тезу да је Крмчија у својој коначној форми настала трудом Светог Саве у Солуну 1220. године, на повратку из Никеје у Србију и ради организовања нове аутокефалне српске архиепископије. Савина је иницијатива и старање око израде ове компилације, а превод је вероватно дело разних аутора, и старијих и Сави савремених. Битно је, међутим, да је избор ове Крмчије јединствен: нема га у сачуваној грчкој рукописној традицији. Са своје стране, опет, избор је у црквенополитичком погледу веома карактеристичан, јер се супротставља у то време важећим погледима на односе цркве и државе у Византији и обнавља нека старија схватања, којима се инсистира на суверености божанског закона.

Литургичке прописе садржи Устав за држање псалтира, који је Сава превео са грчког, или је и овде, као у случају номоканонског зборника, био само покретач и организатор па и надзорник превођења.(9)

Књижевности се потпуно приближило Савино Писмо игуману Спиридону, упућено са једног од два Савина путовања у Свету земљу, вероватније са другог. То је прво дело епистоларног жанра које се сачувало у старој српској књижевности. "Са пуно осећаја и чежње према отаџбини у далеком свету и бриге за ствари у отаџбини, пише св. Сава ово писмо Спиридону, извештава га о себи и својој пратњи, како су се поболели на путу, како су се поклонили св. местима, куда намерава још да путује, и уз писмо шаље му дарове: крстић, појасац, убрусац и камичак. Крстић и појасац полагао је св. Сава на гроб Христов, и отуда ови дарови добијају већу вредност. Убрусац је можда св. Сава нашао у Јордану".(10)

Права се књижевна природа Савина открива, међутим, тек у његовим житијним и песничким саставима. Сваки у свом жанру, они стоје на почецима развоја одговарајућих књижевних родова у осамостаљеној српској литератури.

У Хиландарском типику је Кратко житије светог Симеона Немање,(11) оснивача (ктитора) манастира Хиландара, које се ограничило само на историјат Симеоновог доласка у Свету Гору и сажето казивање о његовој смрти. Текст је састављен одмах после смрти св. Симеона, 1199. или 1200. године. По своме жанру, ово кратко житије је само једна житијна белешка, којом се фиксира дан "спомена светог". Развијено житије Свети Сава пише тек у уводу Студентског типика, у Студеници 1208. године.(12) Житије светог Симеона писано је као ктиторско житије оснивача Студенице, по свим правилима овога жанра византијске књижевности. Житије је један од основних прозних жанрова у Византији назива се још и "хагиографија", животопис светога.(13) Развој овога жанра има своју занимљиву и сложену историју и специфичности, не само према категорији светога о чијем се животу и подвигу пише него чак и према националној житијној традицији, која се током времена стварала у појединим православним народима. То се мора имати у виду и приликом разматрања Савиног Житија светог Симеона. Читава житијна књижевност је без обзира на своје регионалне или националне посебности у нечему ипак јединствена. Јединствена је у идеолошком погледу: свако житије служи стварању или ширењу култа одређеног лица, а овај култ је жива успомена на чињеницу једнога моралног преображаја, једне успешне реализације Христових заповести и јеванђелских идеала. Житије је стога нужна допуна и продужење Библије. Светац је доказ да се може живети и умрети хришћански, а уједно илустрација каквим духовним снагама и добрима располаже човек који је себе потпуно подвргао закону Христове вере. Житије саопштава одлике и врлине једне личности. Уколико је то сасвим одређена историјска личност, житије свој садржај гради на подацима историје или легенде о тој личности и може да служи као историјски извор првог реда. Уколико није у питању историјска личност, житије даје карактеристику једнога типа светости. И у једном и у другом случају оно је хагиолошки усмерено.

Овај идеолошки моменат је од битног значаја и за поетску структуру житијног жанра. Њу обележава известан метафизички историзам. Житије прати ток свечевог живота, посматрајући га у једном метафизичком аспекту, откривајући оно што је важно за оцртавање свечевог религиозног, "вечног" лика. Зато су биографски подаци са становишта жанра споредни, понекад и неважни. Када се и дају, они имају карактер општег места, као биографија типа више неголи биографија личности. О рођењу се говори само ако је оно обележено каквим знамењем потоњег светаштва; о детињству - само у његовим врлинама; о пореклу - ако је "од добра корена још бољи изданак"; похвала свечевог завичаја истиче, обично, хагиолошке традиције једне земље или роднога места свечевог, опет са циљем да се укаже на Божју благодет и божанско провиђење, и на то како ништа у овом животу, а поготову у ницању једнога светог човека, није случајно. Тај моменат провиденцијалности, божанске бриге и плана о светом човеку, битан је и за причу о школовању, браку, опредељењу за подвиг. Сам светачки живот и смрт, као и посмртна чудеса, треба да наведу читаоца на мисао да је Бог "славан у светима својим" (Пс. 67, 36). Међутим, у оквиру ове основне идеолошке структуре житије може да буде прилагођено конкретним личностима и околностима, а може да понесе и печат књижевних способности и даровитости свог писца. Отуда велике разлике и поред типолошких сличности у оквиру овог жанра.

Свако житије има своју култну, обредну функционалност, било у оквиру литургијског чина или у саставу монашке, манастирске обредности. Тиме се објашњава и унутрашња диференцираност овог жанра, где се као поџанрови издвајају, поред опширног ("пространог") житија и кратког житија, још и пролошко житије, синаксар, стиховно житије, мученије или страданије и друго. Стога се и о жанру биографских текстова старе српске књижевности не може говорити ван аутентичног система средњовековних жанрова. Без обзира на све особености, које, видели смо, могу да формирају и својеврсни национални лик једне групе житија (то је управо случај са српским владарским житијима, српском "династичком историографијом" одн. "биографијом", свака је српска "биографија" чврсто уклоњена у систем византијско-словенског житија и мора се посматрати у оквиру тог система. Типолошка разноликост житија, позната, уосталом, и у византијској књижевности, не противречи жанровској суштини житијног дела. Штавише, житије као жанр има важну особину, да није увек једноставан, основни или примаран жанр: често текст житија обухвата и неке друге књижевне облике и врсте. Као прозни жанр, на пример, он може садржавати и делове који припадају каквоме песничком жанру (похвалу, песничко мољење, плач) или некоме другом прозном жанру као карактеристичном реторском облику (на пример, слово или беседу). Могућности комбиновања су у оквиру општег жанра житија веома велике, типологија житија је веома богата.

Овај поглед на опште одлике византијско-словенског жанра хагиографије чинио нам се неопходан као приступ Житију светог Симеона од Светог Саве због извесне тежње у српској књижевној историографији, да се све српске биографије у извесној мери издвоје из житијног жанра, па чак и супротставе том жанру као нешто битно друкчије, и увек наводно световније, лаичкије. Не улазећи овде у расправу тог питања,(14) мора се истаћи да Савино Житије светог Симеона није изузетак из жанра житија ни по форми ни по идејама и поетици текста. Усредсређен на монашки лик Симеонов, Сава је стварне биографске податке из живота Немањиног подредио идеји одрицања од престола, моћи и величине у овом свету ради небеског царства. Симеон је приказан као драматичан пример одрицања, основне јеванђелске поуке и темеља сваке, а поготову монашке духовности. Стога је и уобичајени реторски увод у Савином житијном делу спојио елементе биографске предисторије (освајања, тековине Немање владара) са елементима реторичне похвале светоме, чија се величина гради на противречности самоодрицања. Тек за овом похвалом следи казивање о монашким подвизима Симеоновим и о његовој смрти. То је главни биографски део Житија, који се не завршава похвалом већ молитвом Савином, обележеном снажним поучним и проповедничким тоном.

Врлина је Савиног Житија светог Симеона непосредно и једноставно, одмерено причање без развијене реторичности, у коме се препознаје блиски сведок и пратилац, учесник у животним збивањима Симеона Немање, Немањин син. Опис Симеонове смрти, сав у смењивању слике и дијалога, уздржан и узбуђен у исти мах, спада у најлепше странице старе српске књижевности. "Биографију Немањину Сава је написао за монахе, не за световњаке", напомиње с правом Милан Кашанин. "Намењена братству манастира који је Немања основао и у коме је и сам живео у прво време када се замонашио, Немањина биографија, оваква како ју је његов син Сава саставио, непосредна је као усмена прича и интимна као дневник". Кашанин закључује да "ниједан наш стари животопис није тако мало свечан и тако мало реторичан, није тако срдачан и човечан као Немањин животопис који је саставио св. Сава".(15)

Житије светог Симеона има и своје књижевне изворе. Вероватно је да је Сава прави аутор Немањине оснивачке Хиландарске повеље из 1198. године;(16) "аутобиографски" елементи повеље имали су своје место и у генези Савиног житија. Још важнију и непосреднију улогу одиграла је друга Хиландарска повеља, Стефана Немањића из 1200-02. године, чију је композиционо-биографску и реторску схему Сава искористио за конструкцију свога житија.(17) Стефан је у аренги и нарацији ове повеље, чији је оригинал и данас у Хиландару, изложио живот првога хиландарског ктитора, св. Симеона, у историјском и алегоријском светлу, на изузетно песнички начин. У првом плану су светогорски дани св. Симеона. Мотив раја, који је развијен у Стефановој повељи, надахнуо је потом и многа дела старе српске уметности,(18) а открива духовну стварност Свете Горе не само у визији свог аутора и издавача него и Саве. Стваралачка улога повеља, њихових уводних делова (аренге) и нарације, у настанку владарских житија, специфичност је српске хагиографије.(19) Повеља се, наиме, као документ правног карактера одликовала неким посебним књижевним елементима управо у свом уводном делу. Ту се крију, у ствари, два жанра. Ближи је посланију, а са врло много исповедништва и аутобиографије онај део повеље који се зове нарација (експозиција). Аутобиографска казивања издавача повеље, најчешће владара, могла су да буду саопштена у виду изванредних поетских слика, као на пример већ поменутој Стефановој повељи Хиландару или знатно касније у повељи Стефана Лазаревића Хиландару из 1404-05. Међутим, за стару српску књижевност важније су аренге. Аренга је увод повеље, нимало правног садржаја, већ посебан књижевни жанр, у коме долази до изражаја духовна, идеолошка мотивација (и само утолико правна заснованост) повеље, обликована у поетском духу. Оно по чему се стара српска аренга разликује од аренге у византијским повељама, већи је утицај псалтира на стил аренге, зато и присуство многих песничких елемената, тропа и симбола. Стваралачка улога повеља се да објаснити јединством мотивације и идеја: српске повеље и владарска житија обједињени су на једном дубљем плану идентичношћу владарске идеологије: владар је у својој провиденцијалној улози оправдан тек посвећењем, тек потпуним подређивањем божанској вољи. Божанску харизму на себи владар доказује одговарајућим, "богодоличним" понашањем, богоугодним делима и послушношћу цркви, а највише способношћу да се одрекне свега и да се посвети духовним подвизима, у којима се испољава његова права, "бесмртна" моћ. Отуда природно место повеља у генези житијног жанра у Срба када је реч о владарској биографији, упоређеној, понекад, и са старим руским "кнежевским житијима", у којима је такође доста посебних одлика.

Смисао Савиног житијног стварања потврђује се и допуњује службом светом Симеону,(20) изразито културним, литургијским саставом, који се сасвим подређује поетским законима сложеног византијског жанра аколутије, састављеног од стихира, тропара, канона, кондака, икоса и других песничких облика у утврђеном литургијском поретку. Служба је главни и по природи веома сложен жанр литургијског песништва у Византији и међу православним Словенима. Тако се назива једна књижевно-литургијска целина, која представља песнички жанр сложен из већег броја литургијских песама, молитава и обредних структура у строго утврђеном поретку и ритму. Основа службе је колективни ритуал; она је литургички феномен, а у исто време књижевна целина. Њом влада тзв. "латреутички" моменат, моменат "служења" Богу или светоме, а служење је одавање достојне поште и прослављање онога који је предмет култа. То, дакле, није проста "глорификација", како се понекад каже, већ вишеслојан и вишезначан вид испољавања религиозног осећања. У религиозном смислу говори се после овога о једном још суптилнијем моменту, харизматичком или благодатном моменту, који према теолошком тумачењу представља остваривање односа између божанског и људског у акту служења, и то дејством самог Бога, изливањем његове милости на људе. Објективно, и једно и друго, заједно са трећим, дидактичким или поучним моментом, чини комплексан религиозни израз којим се потврђује припадност једној заједници идеје и живота, њено видљиво обележје.(21)

Савино химнографско дело, стога, не може се разумети како треба без уважавања ових околности не само формалног него још више од тога семиотичког карактера. Његова значења и читава књижевна структура леже у моделу византијске службе. А ту је заступљен безмало сав репертоар жанрова литургијског песништва. Служба се стварала током дугог времена од више столећа, а наставља се на традицију старе хришћанске литургије односно организованог молитвеног окупљања са читањем из Светог писма, молитвама и певањем. Она се развија поступно, акумулацијом и одбиром текстова, много више него простом заменом једне структуре другом. Првобитну јеврејско-хришћанску и монашку структуру богослужења, која се изградила углавном око класичне јеврејске псалмодије, уграђивале су се нове творевине, нове молитве и песме, тако да је грађевина расла и читаво богослужење добијало у својој сложености и обиму. Првобитно језгро, текст псалама и библијских ода, са читањима из Светог писма и обавезним молитвама и беседом, остали су и даље окосница богослужења, али попуњена и понекад управо претрпана новим текстовима, песмама и молитвама нових црквених песника. Према својој обредној функцији, служба може да припада одређеним циклусима или круговима црквеног ритуала, по календарском реду за покретне и непокретне празнике. Она може да буде и пригодна. У сваком случају, најчешће је везана за култ светога или празника, и тада се компонује од текстова из разних литургијских књига по строго утврђеном правилу, изложеном опет у књизи, која се зове типик.

Међу примарним песничким жанровима из којих се састоји сложени жанр службе, па и састав Службе светом Симеону, издвајају се три основна: тропар, стихира и кондак. Тропар је краћа црквена песма, од неколико стихова или колона, чији назив упућује на певање ( модус певања). Црквено песништво је намењено певању, оно се поје, па су и облици црквених песама, њихова поетска структура, подређени тој својој функцији. У начелу, песма је и мелодијски организована тако да се њени стихови или колони (ритамски низови) јављају у исто време и као мелодијски одсеци.(22) Тада се писана песма пева по утврђеној мелодији, чија је симболична ознака дата уз сваку песму ("глас"). Тропар је жанр који се одликује похвалним, прославним карактером: у њему се прославља празник или спомен светога. Разликују се, према теми и литургијском месту или функцији, читав низ поџанрова тропара (васкрсни, отпусни, богородични итд.). Стихира је строго везана за друге текстове, у начелу за стихове из псалама; не разликује се од тропара, осим по томе свом контексту, по нешто већем обиму (мада не увек) и по другој мелодијској формули. Ни стихира није једноставан жанр; поџанрови стихире су подобни, самоподобни, самогласни и др. Кондак је првобитно велика и сложена песма, сиријског прекла, а сада по једна мања строфа, повезана са другим жанром - икосом, који је песничко-реторска варијација на тему кондака, а овај химнично прославља свеца или догађај. Кондак са икосом гради сложену песничку структуру акатиста, док се тропари са ирмосом на теме из девет или осам библијских песама (ода) слажу у комплекс канона (почев од VIII века). У основи библијских ода лежи провиденцијална и месијанска идеја. Отуда је основна тема сваког канона спасење, остварено у светости онога који се прославља службом или у догађају самога искупљења Христом.

Савина Служба светом Симеону припада по свим својим особинама томе византијском песничком жанру и има све главне елементе те развијене структуре. У целини служи литургијском култу (не простој "глорификацији") св. Симеона. Карактеристичан је и један посебни књижевни извор и узор Савине службе: то је минејска Служба светом Симеону Ступнику (1. септембра). Неке вечерње стихире су преузете и прилагођене за службу Симеону Српском, вероватно због хагиолошког типа коме припадају обојица Симеона, преподобних подвижника на вишем ступњу одрицања и "великог анђелског лика". Али су то ипак и два диференцирана типа, па није случајно што је подударност само у малом, најмањем делу служби. Све остало је у Савиној служби оригинално, разуме се у оном смислу у коме се уопште може говорити о оригиналности у средњевековном византијско-словенском песништву: као изворно надахнуће и осећање, и отуда проширивање и обогаћивање већ утврђеног, стандардног репертоара стилских израза и облика на српскословенском језику.

Не зна се тачно када је Служба састављена. Ако је тачно казивање Доментијана, Сава је ову службу саставио делимично још у Хиландару 1200. године, о првом годишњем помену светога. То би били "канони и стихире"; вероватно само неки елементи за канон и вечерњу службу. С обзиром на "студеничке" мотиве, мора се ипак помишљати на то да је она коначно састављена тек по повратку Савином у Студеницу око 1207. године. У сваком случају, Служба светом Симеону је прво српско књижевно дело овог жанра. Њоме започиње низ литургијских целина у којима је мотивисан и формиран култ светих владара династије Немањића и светитеља српске аутокефалне цркве. Та служба, по свима својим поетским обележјима у византијској традицији, прави је почетак српског песништва, у коме ће се богатом топиком и стилом византијске химнографије однеговати сопствени песнички језик српске литературе средњег века.

Напомене:

   1. Библиографија о Светом Сави је огромна. Покушај да се она публикује већ је застарео: С. Станојевић - Р. Перовић, Нацрт библиографије о св. Сави, Братство 28 (1934) 164-192. Добар увид у питања, везана за живот и рад Светог Саве у јубиларним публикацијама: Светосавски зборник 1 (1936) и 2 (1938); Свети Сава - Споменица (1977); Сава Немањић - Свети Сава (1979). У овом последњем зборнику инструктиван је чланак С. Ћирковића, Проблеми биографије светога Саве, 7-13. Књижевна дела Светог Саве објављена су у издању В. Ћоровића Списи св. Саве, Београд - С. Карловци 1928. Из мноштва радова посвећених Сави као књижевнику може се издвојити општи поглед П. Поповића, О књижевном делу светог Саве, Братство (1934) 36-44.

   2. Историјат хиландарске библиотеке: Д. Богдановић, Каталог I 18-43. Хронологија оснивања Хиландара: Ф. Баришић, Хронолошки проблеми око године Немањине смрти, Хиландарски зборник 2 (1971) 31-58. Уп. Хиландар, Београд, 1978. (Д. Богдановић).

   3. Изд. В. Ћоровић, Списи св. Саве 5-13.

   4. Л. Мирковић, Списи светога Саве 16; упор. исти, Скитски устави Св. Саве, Братство 28 (1934) 51-67.

   5. Изд. В. Ћоровић, Списи св. Саве 14-150; видети и студије: Ф. Гранић, Црквеноправне одредбе Хиландарског типика св. Саве о настојатељу и осталим манастирским функционерима, Богословље 10 (1935) 171-188; исти, Црквеноправне одредбе Хиландарског типика св. Саве, Светосавски зборник 1, 65-128; исти, Црквеноправне одредбе карејског и хиландарског типика Светога Саве, Прилози КЈИФ 16 (1936) 189-198; Л. Павловић, Српске манастирске болнице у доба Немањића, Зборник Православног богословског факултета 2 (Београд 1951) 555-566.

   6. Л. Мирковић, Списи Светога Саве.

   7. Изд. В. Ћоровић, Списи св. Саве 14-150 само у варијантама према Хиландарском типику. Посебно издање овог типика још К. Јиречек, ГСУД 40 (1874) 132-181. Студенички типик није посебно преведен: и Лазар Мирковић је преводио само варијанте, према Ћоровићевом издању.

   8. Крмчија није издата, осим неких делова по једном рукопису: Н. Дучић, Крмчија Морачка, ГСУД II/8 (1877) 34-134. Обимну библиографију даје И. Жужек, Кормчаја книга, Рома 1964, а капиталну студију објављује С. Троицки, Како треба издати Светосавску крмчију (Номоканон са тумачењима), Споменик 102 (1952). Преглед и расправа проблема, са новијом литературом: Д. Богдановић, Крмчија светога Саве, Сава Немањић - Свети Сава 91-99.

   9. Главно изд. В. Ћоровић, Списи св. Саве 199-202. Новије издање са расправом, у којој се подржава теза о Савином ауторству овога старосрпског превода Устава, са претпоставком да је Сава превео и читав псалтир: Б. Ст. Ангелов, Из старата булграска, руска и србска литература III, Софија 1978, 38-60.

  10. Изд. В. Ћоровић, Списи св. Саве 187-189. Навод је из уводне белешке Л. Мирковића, Списи светога Саве 20.

  11. Изд. В. Ћоровић, Списи св. Саве 26-29.

  12. Изд. В. Ћоровић, Списи св. Саве 51-175.

  13. Ђ. Трифуновић, Азбучник 46-78, Биографским односно житијним жанром бави се Р. Маринковић, О српској средњовековној биографској књижевности и о месту Григорија Цамблака у њој, Књижевност и језик 18 (1971) бр. 3-4, стр. 1-17; иста, Почеци формирања српске биографске књижевности. Повеље о оснивању манастира Хиландара, Прилози КЈИФ 39 (1973) 3-19; иста, Историја настанка Живота господина Симеона од светога Саве, Сава Немањић - Свети Сава 201-213.

  14. Осим наведених радова Р. Маринковић, може се навести, као на свој начин "примењено" овакво схватање житија као биографије са елементима лаичког или профаног, управо писање М. Кашанина, Српска књижевност у средњем веку, Београд, 1975, 124-131, о жанру Савиног "Живота господина Симеона".

  15. М. Кашанин, Срп. књиж. у средњем веку 128.

  16. Изд. В. Ћоровић, Списи св. Саве 1-4.

  17. Издање текста са расправом А. Соловјев, Хиландарска повеља великог жупана Стефана (Првовенчаног) из године 1200-1202, Прилози КЈИФ 5 (1925) 62-89. Уп. Ф. Баришић, Хронолошки проблеми 31-58. Улогу ове повеље, као и претходне, у настанку Савиног житија разматра Р. Маринковић у наведеним радовима (вид. нап. 13).

  18. С. Радојчић, Хиландарска повеља Стефана Првовенчаног и мотив раја у српском минијатурном сликарству, Хиландарски зборник 1 (1966) 41-50.

  19. С. Хафнер, Студиен зур алтсербисцхен дyнастисцхен Хисториограпхие, Мьнцхен 1964. О аренгама вид. С. Станојевић, Студије В 192-229.

  20. Изд. В. Ћоровић, Списи св. Саве 176-186; прев. у целости Л. Мирковић, Списи светога Саве 137-147, а делимично Д. Богдановић, Србљак I 7-31. О изворима Службе вид. Ђ. Радојичић, Књижевна збивања 53-60; Ђ. Трифуновић, О Србљаку 271-272.

  21. Л. Мирковић, Православна литургика или наука о богослужењу православне источне цркве И, Београд 1965, 8-12.

  22. Д. Стефановић, Појање старе српске духовне поезије, О Србљаку 129-140.

Хиландарска повеља Симеона Немање

Искони створи Бог небо земљу и људе на њој, и благослови их и даде им власт над свим створењем својим. И једне постави цареве, друге кнезове, друге господаре, и свакоме даде пасти стадо своје и чувати га од свакога зла које наилази на њ. Зато, браћо, Бог премилостиви утврди Грке царевима, а Угре краљевима, и сваки народ раздели, и закон даде и нарави установи, и господаре над њима, по обичају и по закону распоредивши својом премудрошћу.

Стога по многој својој и неизмерној милости и човекољубљу дарова нашим прадедовима и нашим дедовима да владају овом земљом српском, и Бог свакојако управљаше на боље људима, не хотећи човечје погибли, и постави ме великога жупана, нареченога у светом крштењу Стефана Немању. И обнових своју дедовину и већма утврдих Божјом помоћу и својом мудрошћу, даном ми од Бога, и подигох пропалу своју дедовину и предобих: од морске земље Зету и са градовима, а од Арбанаса Пилот, а од грчке земље Лаб са Липљаном, Дубочицу, Реке, Загрлату, Левче, Белицу, Лепеницу. И Божјом помоћу и својим трудом то све придобивши, поспешењем Божјим, пошто је моја владавина одасвуд примила мир и тишину, почех подстицати мисао своју и поучавати ум свој да желим и да се бринем за душу своју, у који ћу број бити убројан у дан страшнога суда, и како би ми било могуће примити анђелски и апостолски образ, и последовати Владичиним речима: "Узмите јарам мој на се и научите се од мене, јер сам кротак и смеран срцем; јарам је мој благ и бреме моје је лако".(1)

Када је прошло много времена, Владика мој премилостиви не превиде мољења створења свога, но као штедри трудоположник и наградитељ, који рече пречистим својим устима: "Не дођох призвати праведника, но грешнике на покајање",(2) и пошто ми се по милосрђу његову изненада указало погодно време, и све овога света, част и слава дође ми као ништа, и сва красота овога живота и диван изглед, показа ми се као дим, а Христова љубав све више се везиваше за мене, макар и недостојног, ја одмах оставих владавину моју и све моје, различно моје, пошто се тако изволело Христу и пресветој Госпођи Богородици. И удостоји мене грешнога свога јарма благога и сатвори ме заједничара часног и анђелског и апостолског образа малога и великога. Када се ово свршило са мном, пошто се овако устројило, оставих на престолу мојем и у Христом дарованој ми владавини љубљенога ми сина Стефана, великога жупана и севастократора, зета Богом венчанога кир Алексија, цара грчкога. И макар и недостојан да се наречем слуга Христов Симеон монах, благослових га сваким благословом, као што благослови Исак Јакова сина својега, да он напредује у сваком делу добром у владавини својој, и да буде добросрдан према крстијанском свету, и да се брине за цркве и за оне који служе у њима, и да не буде никако зазоран од Творца свих и Господа.

А после овога, вољом Владике мога Исуса Христа, као што објављује Писмо: "Ниједан пророк није примљен у своме отачаству",(3) поче се подизати мисао моја да напустим познате моје и децу и нађем неко место, и да ту добијем спасење. И не остави мене Владика мој, ни моје жеље, јер се још више радује због грешника који се каје.(4) Изиђох из отачаства свога у Свету Гору, и нађох манастир некада бивши, звани Хиландар, Ваведење свете и преславне Владичице наше Богородице, где не беше камен остао на камену, но сасвим разваљен. И потрудивши старост своју, уз помоћ сина ми великога жупана Стефана, удостоји ме Владика мој да му будем ктитор. И делове његове уништене потражих и обнових га по вољи Владичице Богородице, и пошто испросих парике од цара у Призрену, дадох од њих манастиру у Светој Гори Светој Богородици, Тетивљу, Трње, Ретивштица, Трновац, Хоча и друга Хоча и трг ту, и два винограда ту насадих; и 4 пчелињака: један у Трпезама, други у Дабшору, трећи у Голишеву, четврти у Парицима, а за сваким пчелињаком по два човека; и планину Богачу; а од Влаха, Радово судство и Ђурђево, а свега Влаха 170. И дадох од стоке што сам могао, и у Зети кобиле и соли 30 мерица. И ако ко од манастирских људи или Влаха побегне под великога жупана или код кога другог, да се опет враћају; ако ли од жупанових људи дођу у манастирске људе, да се опет враћају. И све што дадох манастиру у Свету Гору, да не треба ни моме детету, ни моме унучету, ни моме рођеноме, ни коме другоме. Ако ли ко ово измени, да му Бог суди и да му је света Богородица супарница на страшном суду оном и ја грешник Симеон.

Крст Симеонов и потписаније
Библијски цитати

   1. Мт. 11, 29-30.
   2. Мт. 9, 13.
   3. Мт. 13, 57; Мк. 6, 4; Јн. 4, 44.
   4. Лк. 15, 7.

Коментари

Једне постави царевима - Аренга (уводни део) Хиландарске повеље Симеона Немање утврђује основе владарске идеологије, која у складу са византијским схватањима почива на идеји хармоничне хијерархије и поделе права одн. дужности. Извор права и устројитељ читавог политичког и правног поретка у свету је, према тим схватањима, Бог. О томе капитална расправа Г. Острогорски, Византијски систем хијерархије држава, и друга, Византијски цар и светски хијерархијски поредак, у: Сабрана дела Георгија Острогорског В. О веровањима и схватањима Византинаца, Београд, 1970, 238-277. О идеологији саме ове повеље: В. Мошин, Самодржавни Стефан кнез Лазар и традиција немањићког суверенитета од Марице до Косова, О кнезу Лазару, Научни скуп у Крушевцу 1971, Београд 1975, 14-16.

Нашим прадедовима - од битног је значаја истицање континуитета самодржавне одн. суверене власти коју Немања наслеђује од предака који су владали "овом земљом српском". Немањићки легитимитет, дакле, почива на преднемањићком легитимитету српске државности, која има своје утврђено место у светском хијерархијском поретку и јасну провиденцијалну функцију. Отуда Немања, успостављајући своју власт као велики жупан, само "обнавља своју дедовину" одн. "подиже пропалу своју дедовину" па је то, значи, акт реституције већ раније конституисаног, а не конституција новог.

Морска земља - Приморје или "Поморје" у ширем смислу речи, Зета (раније Дукља) са градовима - Скадром итд. Арбанаси - синоним Арбаније, Албаније, одн. арбанаских земаља (у Савином Житију светога Симеона то је "Рабан"). Пилот је област у залеђу Скадра. Грчка земља је територија под непосредном влашћу Византије. Лаб - област око реке Лаба. Липљан - у средишњем делу Косовске котлине. Дубочица (Глбочица) - у поречју Јабланице, леве притоке Јужне Мораве. Реке - лева обала Јужне Мораве испод Јастрепца. Загрлата - око Ђуниса Левче - у изворишту Лугомира, леве притоке Велике Мораве. Белица - око реке Белице, северно од Левча. Лепеница - око реке Лепенице, северно од Белице. Вид. и коментар Савиног Житија светог Саве, на стр. ове књиге.

Севастократора - Стефан Немањић је као зет византијског цара Алексија III Анђела ("Комнина"), ожењен његовом ћерком Евдокојом, добио високу дворску титулу севастократора.

Као што благослови Исак Јакова - Вид. Пост. гл. 27. Хиландар - Подизање Хиландара овде је приказано тачно као "обнова" тј. као подизање новога на темељима старог, грчког манастира. Истиче се при том помоћ Немањиног наследника Стефана, као и дар византијског цара Алексија III.

Милеје - Крај у Светој Гори где се налазио Хиландар. О томе: М. Живојиновић, Манастири Хиландар и Милеје, Хиландарски зборник 4 (1978) 7-16. Сва паричка села која су дата Хиландару налазе се у ближој или широј околини Призрена, тада на византијској територији.

Власи - Првобитно остатак романизованих балканских старинаца, које су Срби затекли у планинама као сточаре. Потом, етнички асимиловани и посрбљени, Власи у средњовековној Србији чине социјалну категорију, становништво сточарског занимања и строго утврђених права и обавеза. Влашко "судство" је територија, подручје под влашком јурисдикцијом, тј. под јурисдикцијом именованог влашког старешине.

Карејски типик 1199.

"Почетак је мудрости страх Господњи, разума су добра сви што тако творе".(1) Као што каже велики апостол Павле:

"Што око не виде, ни ухо не чу,
нити на срце човеку не дође,
уготова Бог онима који га љубе".(2)

И зато, слушајући ово, сваки који хоће да се спасе треба да се подвизава, да иде уским и тесним путем.(3) Јер пут је кратак, браћо моја љубљена, којим ходимо. Дим је живот наш, пара, земља и прах; за мало се јавља и брзо нестаје. Мали је труд живота нашег, а велико и бесконачно добро као награда.

Стога и ја, од свих последњи и грешнији, свагда слаб и тром за подвизавање духовно, дошавши у Свету Гору нађох богоизабрана светила где на разне начине хитају на подвиг духовни. Те и ја, укрепивши своју немоћ, потрудих се колико ми снага дозвољаваше, подигох манастир свети, дом пресвете Владичице наше Богородице, Приснодеве Марије, светога општежитија, и ћелије ми довољне у Карејама, где да пребивају игуман и сва братија када долазе.

Потом, опет, подигох и овде у Ораховици место за тиховање, светог и преподобног оца нашег Саве, за стан двојици или тројици, по речима Господњој: "Где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам ја међу њима".(4) Зато ову заповест дајем, сви да знају: ни прот нема власти над том ћелијом, ни игуман светога нашег манастира, нити ко други од братије да не узнемирава онога који живи у овој ћелији светог Саве. И што се налази у тој ћелији, било вино, било воће, да не узима наш манастир ништа од тога, нити игуман другима да не даје, већ напротив, да се ту даје из нашег манастира ради спомена, свећа светом Сави, уља 60 литара.

А о свему другоме на вољу остављам игуману и свој братији; ако чиме буду могли да помогну брату који живи у ћелији овој, верујем у Бога да вам неће недостати прегршт брашна ни чанак уља, ако и моју макар и грешну молитву, хоћете да имате у помоћ себи. Јер онај кога ја оставим после смрти своје у тој ћелији, он да пребива до краја живота својега незамењен ни од кога.

Потом, пак, дајем овакво правило да се примењује, да се скупе игуман светога тога манастира и сва братија, и да бирају мужа богобојажљива, који је подобан да живи у ћелији у месту том. Или ако буде ко - као игуман, или неко други од оних што су служили у месту томе светоме, да се шаље у то место, и он сваку слободу и власт да има над том ћелијом, као што и горе писасмо. А манастир, ни игуман, да нема никоје власти над ћелијом том. Нити, пак, за мито да се не поставља неко у ћелији тој, недостојан правила духовног.

Овај, пак, устав прописујем у ћелији тој, да држи који хоће да живи у њој. Понедељком, и средом, и петком - нити уља једи, нити вина пиј; а у уторак и у четвртак - уље једи и вино пиј. И у свих ових пет дана једанпут дневно да једеш. У суботу, пак, и у недељу - рибе, и сир, и све друго; и двапут дневно једе се.

А у пост велики, суботом и недељом једи уље и вина кушај; а у друге дане - ни вина, ни уља.

А за пост Рођења Христова - као и у друге дане што прописасмо, нека и тада буде исто.

А у пост светих апостола, да једе исто као и у друге дане обично што прописасмо.

У појању да се држи овакав устав: јутрења и вечерња - као што је обичај, на јутрењи преко целе године да се поју по 3 катизме псалтира, а навечерњи "Ка Господу, када" без тропара.

Часове појемо разно. Први час са јутрењем без псалтира. На трећем часу, и на шестом, и на деветом, певамо по 3 катизме псалтира, са метанијама, као што имамо обичај. На сваком почетку, на "Приђите, поклонимо се", по 3 метаније. И опет, кад се заврши псалам и каже "Алилуја", по 3 метаније. Било на вечерњи, било на метимону, било за време читања псалтира, било на часовима, било на полуноћницама, на свакој служби кад се служе крај, тамо где се каже "Боже, буди милосрдан према нама и благослови нас" - по 12 метанија.

А полуноћница се поје у цркви са "Блаженима", и три катизме, и канон Богородици. А што остане од псалтира, то изговори било дању, било ноћу, само да се испева псалтир за дан и ноћ.

У суботу увече бива, по нашем обичају, агрипнија. А ово појемо на агрипнији: пошто се каже "Трисвето" и "Помилуј ме, Боже", потом појемо канон агрипније. И потом се чита једна глава тетрајеванђеља. Ако ли буде немогуће, да преполови. И потом се почиње служба јутрење. Отпојавши после Шестопсалмија "Бог Господ", а онда отпојавши 3 катизме, и четврту катизму "Блажени" са припевом "Анђела сабор"; потом седилне, потом чтеније, и после овог Степена, "Све што дише", јеванђеље, по јеванђељу "Васкрсење Христово" и потом "Помилуј ме, Боже" и песме заједно да поје сам. И потом канон васкрсни, као што имамо обичај, и светом - ако имаш. И потом се завршава, како је и ред.

О светим и божанственим литургијама: према могућности да се служе.

А у Господње велике празнике треба да пазимо на појање и бденије ноћно, сећајући се речи која вели: "Бдите и молите се, да не паднете у напаст; јер дух је бодар, а тело немоћно".(5) Због тога бдите, јер ћете у плоду труда својега уживати ако то извршите, и бићете блажени.

Овај, дакле, устав појања и јела написасмо. Молим и захтевам да буде непроменљив, сем ако у болест падне; тада, колико снага може.

О пићу и о јелу: ако се догоди да ти неко драг дође на утеху, нека се тада наруши пост - осим среде и петка.

О слободи места тога: заклињем Господом нашим Исусом Христом и пресветом његовом Матером, као што писасмо овде да не буде потворено. Ако ли ко ово промени, и буде узнемиравао онога који живи у месту овом, или буде што узео што је у месту овом, или од књига, или од икона, или друго, што год буде у месту том, нека буде проклет и завезан од Свете и Животворне Тројице. Оца и Сина и Светога Духа, и од мене грешног. И да не буде опроштен ни у овоме веку ни у будућем. Због тога писах и потписах овај свој рукопис, 6707 (=1199) године.

Од свих последњи, Сава грешни.
Библијски цитати

   1. Пс. 110, 10.
   2. 1 Кор. 2, 9.
   3. Мт. 7, 14.
   4. Мт. 18, 20.
   5. Мт. 26, 41; Мк. 14, 38.

Коментари

Дим је живот наш - Реминисценција на погребну стихиру, која у целости гласи:

    Људи, зашто се узалуд мећемо?
    Пут кратак је којим ходимо,
    живљење ово - као дим
    и зрак и прашина и пепео:
    за мало се јавља, а брзо нестаје!

Богоизабрана светила - Монахе који се пореде са светиљкама које је сам Бог изабрао да осветљавају путеве спасења целом свету, у духу традиционалних монашких схватања.

Дом пресвете Владичице - Хиландар, у чијем је подизању учествовао и св. Симеон Немања 1198. Светим општежићем се назива ради супротстављања по врсти Карејској испосници. И даље, кад год се у тексту помене "наш манастир", "тај манастир", мисли се на Хиландар.

Ћелије им довољне у Карејама - То су монашке ћелије, по свој прилици конак (стамбена зграда) за хиландарске представнике у Кареји, управном центру Свете Горе, за разлику од испосничке ћелије (Поснице, Исихастирије), коју је Свети Сава подигао у посебне сврхе и са нарочитим режимом, прописаним овим типиком.

Ораховица - Исто што и Кареја (према значењу грчке речи).

Место за тиховање - У ствари, превод грчког израза "исихастирион", стсл. "млчаница", испосница. Карејска ћелија посвећена је св. Сави Освећеном, Јерусалимском (5. децембра): Ј. Поповић, Житија светих за месец децембар, Београд 1977, 129-170. Карејска испосница је и данас на свом месту и у истој функцији. Вид.: С. Ненадовић, Архитектура Хиландара. Цркве и параклиси, Хиландарски зборник 3 (1974) 174-178.

Ни прот нема власти - Битна претпоставка за статус карејске ћелије, по овом типику, јесте њена потпуна самосталност, како у односу на светогорског прота, тако и у односу на хиландарског игумана. У статусним одредбама овог документа треба запазити једностраност обавеза што их Хиландар као манастир има према овој Савиној аутономној ћелији. Истина, у гл. 42. Хиландарског типика, која је посвећена Карејској ћелији, укида се и та обавеза манастира Хиландара. Манастир је само и даље бирао карејске ћелиоте по утврђеном поступку. О "келији св. Саве у Кареји" одлично расправља М. Живојиновић, Светогорске келије и пиргови у средњем веку, Београд 1972, 91-102.

Пост велики - Ускршњи пост, који траје шест недеља (40 дана, отуда "четрдесетница") и још једну недељу, тзв. Недељу страсну (Недељу страдања Христовог), уочи самог Ускрса, што чини укупно 48 дана. Пошто је Ускрс покретни празник, чији се датум одређује по нарочитом поступку, али пада увек у пролећне месеце између 22. марта и 22. априла, почетак великог поста може да падне између 2. фебруара и 5. марта, наравно, по старом календару. О томе: Л. Мирковић, Хеортологија, Београд 1961, 201-222 и 256-268.

Пост Рођења Христовог - Божићни пост који траје 40 дана ("Мала четрдесетница"!), од 15. новембра до 24. децембра. Л. Мирковић, Хеортологија 273-276.

Пост светих апостола - Покретни пост установљен у част апостола Петра и Павла (29. јун) и свих апостола (30. јун). Почиње од понедељка после Недеље свих светих иза Педесетница (Духова), што значи да може почети најраније 19. маја, а најкасније 19. јуна, односно да може трајати највише 41 дан, а најмање 10 дана. Л. Мирковић, Хеортологија 268-270. Значајно је да Карејски типик не помиње Богородичин одн. Успенски пост; овај пост је после много колебања нарочито у светогорској пракси коначно утврђен тек на цариградском сабору 1166. године, али га немају ни Студитски типик ни Типик (Дијатипосис) Атанасија Атонског; нема га ни Евергетидски типик па стога ни Савин Хиландарски типик. Отуда истоветно ћутање о Успенском посту и у Карејском типику. Л. Марковић, Хеортологија 270-273.

Светом - ако имаш - Канон светом ћелиот Савин имаће ако буде имао службени минеј са свим канонима, за одређени дан месеца. Очигледно, допуштала се могућност да таквог минеја у ћелији не буде.

Према могућности - Правило за служење литургије овде је еластично, зато што не морају свагда бити испуњени услови без којих се литургија не може служити, било да су објективни или субјективни. Објективни су услови, сем цркве као здања, свети сасуди и одежде, пет просфора, вино и вода, богослужбене књиге (службеник и јеванђеље), најмање једна свећа; субјективни, осим рукоположења, припрема уздржавањем, постом и молитвом како би се свештенослужитељ могао достојно и причестити. О томе: Л. Мирковић, Православна литургика II, 1, Београд 1966, 44-48.

Господњи велики празници - Данас су то: Рођење Христово (Божић, 25. децембра), Обрезање Христово (1. јануар), Крштење Христово одн. Богојављење (6. јануар), Сретење Господње (2. фебруар), Ускрс или Пасха, "празник над празницима", често се и не убраја у велике Господње празнике, јер је празник ван сваке категорије, Вазнесење (Спасовдан, 40. дан после Ускрса), Педесетница (Духови, 50. дан после Ускрса), Ваздвиженије часног крста (14. септембра), Преображење Господње (6. август), Улазак у Јерусалим (Цвети). Л. Мирковић, Хеортологија, 8-17.

Ако у болест падне - Мисли се на болест испосника који буде живео у ћелији.

Хиландарски типик

Писмени указ живота у манастиру Пресвете Богородице Наставнице, што сам га ја грешни и смерни монах Сава предао вама, у Господу вазљубљена чеда и браћо

Оче, благослови!

Прекрасно је, и Богу угодно и упућено на вашу не малу корист, у Господу Исусу Христу браћо моја љубљена и чега духовна: пошто многи почеше повести писати о познатим овима стварима, догоди се и мени најхуђем од свију, а уз то и грешном, да вам испишем по реду(1), као онај који болује и жели да ви примите, љубимци моји, установљени вам устав овај богопреданих служби и умиљенија и молитава и покорења и трпљења, којима ћемо Господа учинити себи милостивим. Богоносни и преподобни и преблажени оци наши, свемиру светила, земаљски анђели небески људи, испрва од предања Светога Духа научивши да живе као монаси и отуда благодаћу Божјом бивши просвећени, и Христа уселивши у прекрасне душе своје, због чиста живота свога, показаше победу против ђавола, и његовим многим искушењима распаљивани, и одолевши му, већма од злата сијају и јасније од снега убелише се, и мисаона крила од невештаствена злата уперивши на небеса, узлетеше као небопарни орли, указавши пут нама који хоћемо да идемо за њима и који желимо да течемо ка ономе који је рекао: "Ко је жедан нека дође к мени и нека пије"(2) "од источника живота мога";(3) и који је опет рекао: "Ко љуби оца или матер више него мене, није мене достојан. Ко љуби жену или децу или њиве или имања више него мене, није мене достојан".(4) Ово слушајући треба све остављати и за његовим заповестима ићи, "узимајући крст и последујући Христу и делом учити како се презиру телесне ствари, а како се брине за дело духовно, бесмртно. Ово је дело бесмртно".(5) Они који га траже, иду за оним који је рекао: "Ходите к мени сви који се трудите и ја ћу вам дати мир, и узмите на се мој јарам, и научите се од мене, јер сам кротак и смеран срцем, и узмите образ мој на себе, јер јарам мој је благ и бреме је моје лако".(6) И опет, називајући блаженима смерне духом и њима обећа да ће видети лице његово, а гладнима и жеднима обећа да ће се наситити, а онима који плачу обећа утеху бесконачну.(7) Желећи ова обећања, за слатким и добрим пастирем и учитељем Христом идући, страдају њега ради и многе муке трпе, да савршене венце приме на небесима, распињући се живи, одбацујући своје воље, кољући себе ножем драговољним ономе који се заклао ради нас, оставивши све што је у свету, говорећи један другоме: "Ко воли свет и што је у свету, непријатељем Божјим назива се, јер свет овај пролази, а онај који чини вољу Божју остаје на векове".( Зато и ја грешни и лени и последњи од свију монах Сава, молим се припадајући, вапијем говорећи: У Христу љубљена и духовна браћо моја и оци, уподобимо се прекрасним овим купцима који купише себи ову предивну куповину, јер све своје имање дадоше и купише једини бесцени бисер Христа.(9) Поревнујте мудрим девојкама које напунише уљем своје светилнике и готове изиђоше своме женику у радост.(10) Чувајте себе, о, љубимци моји, јер се бојим и трептим и страх ме држи, да не остане неко од вас ван двери као и пет девојака, и да не чујемо страшни и грдни онај одговор: "Идите од мене, не знам вас ко сте!"(11) Бојећи се овога одговора, а желећи да чујемо онај прекрасни глас: "Ходите благословени Оца мога, уђите у радост Господа свога",(12) понизимо себе овде, да се тамо узнесемо,(13) плачимо овде да се тамо утешимо, гладујмо и будимо жедни овде, да се тамо наситимо,(14) будимо скрушени овде, да милостива Бога тамо нађемо. Ако и дође скрб на нас, "сваку радост имајте, браћо моја, или када упадате у различне напасти, знајте да кушање ваше вере гради трпљење, а трпљење нека има савршено дело".(15) "Јер блажен је човек који претрпи напаст, јер ће, пошто је искушан, примити венац живота, који је Бог спремио онима који га љубе".(16) Јер изрече: "Који претрпи до краја, биће спасен".(17) "Не варајте се, браћо моја"(18) када неки говоре од вас: да ако дела не чиним, но верујем у Бога и спашћу се, јер и беси верују у Бога;(19) "јер вера чиста и неоскрвљена од Бога Оца је".(20) "Да разумете да је вера без дела мртва. Авраам, отац наш, не оправда ли се делима узневши Исака сина свога на жртвеник? Видиш ли да је вера помогла његовим делима и кроз дела саврши се вера. И испунише се књиге које кажу: Поверова Авраам Богу и урачуна му се у правду и другом Божјим назва се. Видите ли, дакле, да се човек оправда делима, а не самом вером?"(21) "Јер ово што чух рекох вам, да и ви заједницу имате, а заједница је наша са Оцем и Сином његовим Исусом Христом. И ево пишем вам, да радост ваша буде потпуна. И ово је глас који чух од њега и јављам вам, да је Бог светлост и таме у њему нема. Ако кажем да имамо заједницу с њим, а у тами ходимо, лажемо и не творимо истине; ако ли у светлости његовој ходимо и заповести његове чувамо, јер је и сам светлост, имамо заједницу са њиме и крв Исуса Христа Сина његова очишћава нас од сваког греха".(22) "По томе смо познали љубав, што он душу своју за нас положи, и ми смо дужни за браћу душу полагати".(23) "Ако заповести његове држимо и чинимо што је угодно пред њим; ово је заповест његова, да верујемо у Сина његова Исуса Христа и да љубимо један другога. И који држи заповести његове, у њему остаје, и он у њему".(24) "Јер у љубави нема страха, пошто савршена љубав изгони страх, а ко се боји није савршен у љубави. Ми љубимо њега, јер је он прво љубио нас. Ако ко каже: Ја љубим Бога, а брата свога мрзи, лажа је. Јер који не љуби брата свога кога види, Бога, кога није видео, како може љубити? И ову заповест имамо од њега, да који љуби Бога, да љуби и брата свога. И сваки који верује да је Исус Син Божји, од Бога је рођен, и сваки који љуби родитеља, љуби и рођенога од њега. По томе разумевамо да љубимо децу Божју, када Бога љубимо и заповеди његове сачувамо. Јер заповести његове нису тешке, јер сваки који се рађа од Бога, побеђује цео свет и ово је победа која побеђује цео свет":(25) вера, нада, кротост, трпљење, пост, мољење топло са сузама, а највише над свим овим анђелска лепота, смерноумно послушање и љубав, ради које сиђе к нама Син Божји, а ка овоме додајући и незлобивост. "Не бивајте деца умом, него у односу на зло будите деца, а умом будите савршени",(26) и верујем у Сина Божјега наћи ћете живот вечни и овде неоскудну храну, ако сачувате ово што сам заповедио и проповедао је смерни. Јер ово је истинити Бог и живот свима, и ако што узмолите од њега, услишиће вас.(27) Дечице моја, пазите се и чувајте се од зла, да неко не остане изван дворнице! Ако ли је ко, браћо, лен као и ја, обличавајући своју прекорну немоћ и јадну леност и тешкоћу сна, ипак, прени се, о, љубљени, и замисли дарове које је обећао Господ да ће даровати онима који га љубе онима који се труде њега ради; јер рече божанствени апостол: "Што око не виде и ухо не чу, и на срце човеку не узиђоше, уготови Бог онима који га љубе".(28) "Јер тамо желе и анђели да погледају",(29) и опет рече: "Није слична слава овога света слави будућега века".(30) Тако исто и муке овога света нису ништа према онима, јер дршће од њих, каже, и сам сотона.(31) А знај, љубимче, да онима који су пострадали припада час и слава, а ленима и непотребнима после телесног упокојења вечна мука. Све ово расмотривши, у Господу укрепивши се, крепко станите против лености, одбацивши сваку гордост, сувишак злобе. У кротости примите ову реч која може спасти душе ваше. Будите творци речи, а не само читаоци, помишљајући у себи, да који слуша речи и не чини што је заповеђено њима, такав је сличан човеку који гледа лице своје у зрцалу: јер позна се, и отиде, и одмах заборави какав је био. А који је проникнуо у савршени закон слободе, оставши у њему, овај неће бити забораван слушалац, него је творац дела, блажен је тај.(32) Јер како треба ви да чините, написао сам вам, да положите као неко мерило и образац, не само вама него и онима који после вас остају у овом животу. Што требате за душу и тело, указано вам је, а у овај устав погледајући имаћете са Богом помоћника и пречисту његову Матер, и моју иако грешну молитву, да без варке исправљајући се пређете ваше живљење. Останите у подвизима ка добру. Ни на десно, ни на лево, него по сили, колико ко има снаге, царским путем теците, сетивши се што јесте.(33) Трудове плодова својих јешћеш. Блажен си, добро ће ти бити!

Журећи се кроз уска врата и тескобним путем који води у живот вечни,(34) један другога љубећи, један другоме покоравајући се, један другога теготе носите,(34а) покоравајте себе јединомислено вашем старешини игуману. А молим вас, браћо моја, именом Господа нашега Исуса Христа да држите ово заповеђено вам, и да не буду распре међу вама, но да сте савршени у тој мисли и вољи,(35) купујући себи куповину као и прекрасни трговци,(36) спомињући у преподобним вашим молитвама богопочившега оца нашега и наставника Симеона монаха, не заборављајући ни моје недостојанство. Ово чинећи, истину говорим, у Христу вам сведочим да ћете се наћи непостидни на страшном суду, и примити вечна добра. "Благодат и мир Господа и Бога Спаса нашега Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа нека буде свагда на векове са свима вама, амин!"(37)


Слово 2: КАКО СУ НАСЛЕДИЛИ ОВАЈ СВЕТИ МАНАСТИР ПРЕПОДОБНИ ОТАЦ НАШ СИМЕОН И САВА СМЕРНИ

Оче, благослови!

Овај наш свети манастир, као што знате, опустело беше ово место од безбожних разбојника. А када је к мени дошао триблажени наставник, отац наш Симеон монах (а ово место не може се упоредити ни са једним на земљи), због тежње према врлини и њу тражаше ватрено, хотећи да прими наш монашки лик. Рањен врелом љубављу према овом и божанственим покренут Духом, чувши преслатки глас који говори: "Ко не остави све и за мном не иде, није мене достојан",(38) царство свога отачества оставивши и све што је на земљи, и побегавши из света који заробљава душу, дође у ову пустињу месеца новембра у 2. дан у години 6706(1197). И хтеде он блажени, да као што тамо оправда своје царство, тако и овде. Зажеливши да за вас нађе вама место спасења, измоли у цара ово пусто место и узе мене грешнога из Ватопеда, и настанивши се на овом месту и оставши неко мало време са мном, а велики и натприродни подвиг прешавши, 8 месеци у томе, пређе у вечно блаженство.


Слово 3: О ВРЕМЕНОЈ СМРТИ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА СИМЕОНА МОНАХА

Године 6708 (1200) месеца фебруара 13. дан, у вечно пређе блаженство отац наш Симеон, заветом оставивши манастир овај на мени. Велику тугу и бојазан примих, прво због пустоши, а друго из страха од безбожних разбојника. Оставивши мени манастир у малом и смерном начину, у којем ми отиде, и првога игумана преподобног мужа Методија са још деветорицом монаха; но како се изволи љубави Наставнице и његовим светим молитвама, како се од незнатног и малог узнесе велелепна појава, па и овај храм Богоматере и Наставнице, Госпође наше, сазда се од самог основа, а књиге приложисмо, такође и свете сасуде и божанствене иконе, а уз то и свете ризе и завесе, и укратко сваку красоту. И опет приложисмо што је могуће братији на телесну потребу, о чему они који хоће могу најјасније сазнати погледавши у хрисовуљу. А ми држећи се предмета, обратићемо пажњу ка наставку. Но ти, Боже и Господе света и о, Мати Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, хвалама опевана, нека буде ово делатно и стварно нама и онима који су иза нас до краја овога вета, часним молитвама вашега угодника, нашег оца и ктитора Симеона. Пазимо на речено, јер ћемо почети са оним што је боље, а боље је нама од часа када се светлост простире, а то је први час дана. Чини ми се да он који чине тумачење о делима светлости, службу треба да почињу од светлости.


Слово 4: О ПОЈАЊУ ПРВОГА ЧАСА И О МОЛИТВАМА, И ПОСЛЕ СВРШЕТКА ЈУТАРЊЕ СЛУЖБЕ И ПРВОГА ЧАСА, ИДУ БРАТИЈА У ЋЕЛИЈЕ И СВРШАВАЈУ ПОТРЕБНУ СЛУЖБУ

Треба да после јутарњег славословља заједно свршавате први час, као што је обичај, и по свршетку овога уједно додавати изговарање молитве "Који на свако време" и остало. После ове молитве треба да бивају коленопоклоњења, ниско до земље онима који могу, а онима који су немоћни, нека буду мала утврђења; њихова три коленопоклоњења треба лаганије вршити. Потом треба да говоримо у себи: "Боже, очисти ме грешнога и помилуј ме", са раширеним рукама, а када преклонимо колена и главу до земље, треба говорити: "Сагреших ти, Господе, прости ме" - три пута; а онда осталих 12 поклона брже, тако да се одједанпут на сваком коленопоклоњењу и устајању произносе поменуте молбене речи, само заједно, а не да један напред жури, а други да заостаје, него да сви имају као вођу еклисијарха или дневног јереја, који стоји код свештених двери и указује ред. Ово овако држимо, када не појемо "Бог Господ" на јутрењу. Ако ли је "Бог Господ", треба ово чинити у цркви: чинити три ниска поклона и у себи говорити напред речене молитве. После тих метанија треба сви да узгласе како треба ову молитву са уздигнутим рукама: "Боже вечни, свега створеног саздатељу", а после молитве одмах додали и мало оглашеније отачаских речи, које чита игуман, као што примисмо од пређашњих наставника, што, осим ако можда не би синаксар забрањивао, не треба никако остављати. А уз то после чтенија бива и узакоњено Трисвето, чему треба додати и ову молитву: "Који шаље светлост своју и походи". Овако бива ако се чита оглашеније. а ако се не чита оглашеније, треба изостављати Трисвето и треба првој молитви додавати ову другу молитву ("Који шаље") и говорити. Све молитве треба говорити са уздигнутим рукама, јер каже: "Уздигнуте руке ваше у светиње, благословите Господа";(39) и када каже: "Уздизање руку мојих жртва вечерња".(40) И: "На сваком месту уздизати преподобне руке без гнева и помисли".(41) А када се сврши речена молитва и пошто јереј каже уобичајену молитву, у тај час сви падају на лице и слушају игумана, а он овако има да моли молбу од вас: "Молите се за мене у Господу, браћо, да се избавим од страсти и саблазни злога!" А ви одговарате: "Бог нека те спасе, часни оче!" И опет ви са умиљењем кажете: "Моли се и ти за нас, оче часни, да се избавимо од страсти и од саблазни злога!" И опет се игуман моли и говори: "Бог молитвама светих отаца наших нека вас спасе!" И тако уставши отидите у ћелије ваше, оставивши свако састајање и сујетне одговоре и празне речи и смех распусни, од чега се догађа да се и у срамни говор пада и у укор и у осуду, јер од тога је ум раслабљен, заборавићеш оно што је добро. И лен и малаксао вративши се својим ћелијама, одмах ћеш утонути у суморан сан и изгледаћеш скоро цео дан празан и без икакве користи у свему, као што рече и Василије Велики: "Лако је души која се излива у смех отпасти од свога хармоничнога састава, и оставити бригу за добро и још лакше упасти у прљав говор". А то нека не буде мојим оцима и братији, већ нека свако пође ка својој ћелији смело, а уједно и мудро и будно, и свагда чинећи што је Богу мило. Ако се когод по греху нађе тако заробљен у томе, било млад, било стар и остарео у монаштву, или су новаци, нека се поуче законима љубави од еклисијарха, или нека се завежу епитимијом, ако се не исправе. Не треба на новаке који су лени налагати епитимије, јер и они који су много година у монаштву лено и дремљиво пребивају, као што о овом рече Лествичник. А који иду у ваше ћелије, треба да подобно сврше сву службу после уобичајених молитава и коленопоклоњења, по више реченом закону, то јест шест псалама и трећи час и шести, када удара било по обичају три пута. А коленопоклоњења само у цркви треба чинити, када се поје "Бог Господ", као што горе писасмо. А у ћелијама вашим увек треба чинити коленопоклоњење када се молите. А ово ћемо чувати било у ћелијама, када буде бденије - због труда од њега, и још 12 дана од Христова Рођења и у Новој недељи и у отпусне дане године тако имајте.

Глава 12: О СЛОБОДИ МАНАСТИРА

Заповедам свима вама од Господа Бога Сведржитеља да овај свети манастир буде слободан од свих ту власти, и од прота и од других манастира, и од особних владика. И да није ни под чијим правима, ни царским, ни црквеним ни другим ничијим, него да је под једином слављеном Богородицом Наставницом, и под молитвом преблаженога и светога оца и онога који игуманује у њему. А чувати и исправљати и управљати и владати још и хрисовуљима блажених царева, којима се слободно и ничијом власти непорабоћено тврђе привезује, да имате непоколебљиву и неизмењену слободу, која неће никако пропасти. Ако ли ко усхте некада, у неко време, да на који начин поработи ово, или учини под неком влашћу, или ко од клирика или од лаика, или сам игуман или ко од братије у њему, потакнут демонским искушењем, да је крив не само божанственом телу и крви Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа и Богоматери Госпођи нашој Благодетељници, него нека му је и анатема, као што рече божанствени апостол,(54) и клетва на њему 318 светих отаца, и нека је наследник Јуде издајника и учасник са онима који су рекли: "Узми, узми, распни га!"(55) и нека се приброји онима који су викали: "Крв његова на нас и на децу нашу!"(56)

Јер многим знојем и трудом обнови се ово опустело место и сврши се, и би заповеђено од оних који су га поставили, да буде слободно; ако се пак згоди да злом и лукавом вољом падне под власт покварених и лукавих људи, који не гледају ни на што друго него на погубну корист, јадно јадник учиниће! И не само ово, него и крстове блажених царева, које они својом богољубивом вољом, написаше у хрисовуље, дајући слободу манастиру. Трипут је он један и трипут проклет, ма ко био, ко погази слободу и ништа не помисли. Ко би тако нешто учинио, како да неће после бити кривац? Нека ово буде на тај начин прописано.


Глава 13: О ПОСТАВЉЕЊУ ИГУМАНА, КАКО ТРЕБА ПОСТАВИТИ ИГУМАНА

А треба у осталом подсетити вашу љубав и о постављењу игумана и иконома, и првог еклисијарха неизмењено и непреступно. Ако хоћете да поставите игумана, јер овај наш свети манастир Госпође Наставнице наше Богородице би одликован од благоверних царева да је у броју игуманских манастира као и други царски игумански манастири. А други се знаменују од цара. А ја смерни разумех штету манастирску у злату и у коњима и у труду, што долази од путовања, и умолих благоверне оне цареве да не иду игумани к њима ради назнаменања, већ узех од њих штап, да је у манастиру место назнаменања царског. А кад се престави игуман од вас ка Господу или својом вољом остави игуманство, то нека се бира иконом и еклисијарх, и од братије до 10 или 12 који су најстарији, и нека уђу у цркву и нека промисле себи игумана, који ће им отворити не само телесне очи него и душевне, за кога сва братија зна да је у врлини и у правди и преподобију, који има слободе да каже: "Ходите, децо, и послушајте ме, и страху Господњем научићу вас".(57) "Узмите мој јарам на се и научите се од мене, јер сам кротак и смеран срцем, и наћи ћете покој душама вашим".(58) А нека не буде наговарања ради задовољења телесних похота. И изишавши из цркве овога свима објавите.

А на овај начин треба да постављате игумана: Пошто ви сви уђете у цркву, и узевши овај типик и положивши га на свету трпезу, и прислонивши штап уз свету трпезу, заповеда се да изабрани уђе у олтар, са уобичајеним Трисветим и са тропарима. Тропар: "Помилуј нас, Господе, помилуј" до краја; "Слава: Господе, Господе, погледај с небеса и види" и друго, а нека буде глас шести у октоиху: "Јединочедни и јединосушни Оцу својему" затим "Господе, помилуј" 30 пута, и пошто се поклони три пута до земље пред светом трпезом, и пошто са ње узме типик и штап, и пошто сви кажу: "Достојан!", и достојан нека стане на достојном игуманском месту. И пошто стане, целива га сва братија, и од тада је ваш игуман Богом постављени и пресвете Госпође и Владичице Богородице Наставнице, који му помажу.


Глава 14: КАКО ТРЕБА ПОСТАВЉАТИ ИКОНОМА

А како ћете опет иконома поставити: Ти, игумане, и сва братија треба да изаберете по вашој врлини подобна и да постављате у икономство; нека се постави на овај начин: после отпуста јутрење и уобичајене молитве, и пошто бива Трисвето од свију, нека чини три метаније пред пресветом Владичицом нашом Госпођом Богородицом Наставницом, и нека побожно и са страхом целива икону. А потом нека се поклони игуману до земље. Затим нека приклања своју откривену главу игуману, а игуман знаменујући га часним крстом, нека овако побожно говори: "Молитвама пресвете Богородице и молитвама светих отаца постављају те за иконома манастиру!" Потом давши целов у Господу, нека стане на место које му припада. Потом га целивају сви. После целова нека се узноси слава Богу и нека дође отпуст после уобичајене јерејске молитве. Пошто овај иконом без падања свршава своју службу ка Богу и вама, покаже вам се искусан и управља вас не по лицу, но све имајући као један уд, пошто има под собом и свога помоћника: подиконома. И тако у Господу неизмењено и непоколебљиво добро пребива, чувајући и управљајући сваку ствар. Ако ли штогод непажњом пропадне, макар и од малих ствари, то ће бити испитивани у дан испита и за малу ствар, коју погубише у својој лености. Јер апостол каже: "Сваки који чини работу са усрдношћу, примиће награду отплате према труду".(59) И опет: "Проклет је човек који чини работу са леношћу!"(60) Ово слушајући треба од зла бежати и више се ка добру подвизавати. Ако га време обличи као неспособна и некорисна, као лена у служби и неплодна, или да даје својим рођацима или од манастира краде, или развраћа братију, ван указанога устава, или одриче мудре заповести игуманове, или приповеда неку манастирску тајну, или руши што у уставу и поставља своју вољу, или јасно показује неке телесне страсти. И ако пребива у некојима од ових ствари и не оставља се њих, него их још више држи, то био игуман, био иконом, ви заједно савећајте и уједно одлучите оно што је боље, и тада скините онога неподобнога са вашег заступства, а уведите онога кога сте ви изабрали, а овога оставите нека се покори. И ако се догоди да игуман изиђе било својом вољом или ради неких ових ствари, то нека се поштује као први брат после игумана, и нека има стојање и седиште у цркви и за трпезом и на осталим скуповима, а у јелу и пићу и у свему нека живи са онима који су у општежићу. И ако буде нешто радио, дозвољено му је давати некога другога од млађих, да му ради. Нека вам је и ово знано: Ако било игуман, било иконом што стече живећи у манастиру, и рекне: "Ово је моје", заповедам да тако не буде, него сваком довољно требовање да буде од манастира.


Глава 15: О ПОСТАВЉЕЊУ ЕКЛИСИЈАРХА

За еклисијарха треба да постављате брата, изабравши га по речи Давида:

"Благо човеку који се боји Господа,
коме су веома омилеле заповести његове!"(61)

И нека полажу устав црквени пред пресветом Владичицом нашом Богородицом и кључеве црквене, и да чине Трисвето. И после Трисветог узима наречени еклисијарх устав и кључеве, као од саме пресвете Владичице наше Богородице, и прилази ка игуману, и благосиља га игуман по више писаном благослову као иконома, и њега на исти начин нека произведе, само измењујући на име еклисијархово. Заповедам да он не буде лен на вршење црквене службе, него да врши бодро и сећајући се блаженог пророка који вапије:

"Работајте Господу са страхом
и радујте се њему са трепетом!"(62)

Пошто то чува и пошто има и подеклисијарха нижег од себе, и пажљиво, смотрено пази у појању и у читању да се нешто не изостави у вашој лености, а уз то и на паљење свећа и чишћење и паљење кандила, или на спомињање живих и умрлих, који су уписани да се помињу; уз то и на панихиде по преданом чину, као што синаксар заповеда, и о умрлим светим оцима и браћи нашој, када се коме случи или смрт, или да се учини помен раније почившој браћи нашој у записани му дан. Ако се ови речени помени неком од братије догоде у дан недељни или на празник Господњи, то немој остављати због празника, већ пој или пре празника или после празника. Ако ли се овај помен речене братије наше догоди у велики пост, тада само у суботе појемо панихиде за мртве. А онима чије се панихиде догоде у посне дане, треба им пре месопуста отпојати панихиде за покој.


Глава 16: ПОУКА БРАТИЈИ И ДА ОДАЈУ ЧАСТ ИГУМАНУ

Но молим се, чеда моја у Господу вазљубљена, молим се, штавише и заповедам, и за сведоке речи позивам као чуваре дела, и послушнике да према игуманима ми икономима слободу и поштовање имате. Јер моја реч је опет упућена вама који на себе примате суд, нека одступи од вас завист, да одступи свака сујетна љубав и дар неразуман, а нека се скупе: праведан суд, тачна пажња и мерило правде и тачност истине, и као да надзире својим свевидећим оком сам онај који испитује срца и утробе.(63) Тако нека буде ваш избор и испитивање. Ако ли нешто у вашем људском, не могући расудити сами себи сагрешења у себи, притецимо ка другоме, који нам може расудити зле обичаје, који нам доносе пропаст души, а оправдање тога ако је праведно тражиће од вас праведни и ненаговорљиви Судија, и не знам кога бисте узевши за браниоца могли утећи осуди. А ви, тешко мени, оним погубним избором рђавог изабрасте, и нанесосте толику штету не само њему него и сами себи, а са вама и свима осталима, навукавши пропаст и њему самом, и вама самима и другима.

Не устремите се зато у борбе, радећи по својој вољи, него у заједничком мишљењу и умовању изаберите изабранога. Свакако и када је игуман жив, треба бирати изабранога од братије. А ако се стечете у једну сагласност и вољу, нека вам се не противи игуман, а гредући за вама, још ћу чувати вашу сагласну вољу и једну одлуку. Ако нећете да послушате моје добре поуке на вашу корист, изаберите себи другога вођу, који ће ићи по вашој вољи и вама се покоравати, а не ви њему. А тим и таковим противусловницима заповеда моја смерност да не буду противни због разне гордости, јер каже: "Тешко онима који се одричу и који нису смерни, јер ће их Господ својим гневом смирити". Да, ради овога изволите и сами у себи расуђивати смирујући се, не дајући противљења.


Глава 17: О ПОУЦИ ИГУМАНА БРАТИЈИ И О ИСПОВЕДАЊУ

А саветујем свима, браћо, када вам се постави игуман, пожурите се да све покрете ваших душа њему кажете и да исповедите ваше за душу штетне помисли, да би отуда одмах вашу љубав и расположење у себи утиснуо; а не говоримо мисли исповеђене старешинама, но оне које вам досађују свакога дана и час; јер није могуће никако да ви као људи никада не помишљате нешто зло и не дајте добро одлагањем, што не треба да буде, него са сваком вољом, и са журбом на то трчите, да бисмо сви били једно, исто мудрујући, исто помишљајући, пасени и вођени од једног истог пастира и као нека златна верига везани једни за друге, држите се један за другога и саудите се(64) у једно тело, под једном главом, по божанственом Павлу, неимарством Духа(65). А ако ко буде несавитљив и непомирљив и непопустљив, своју чинећу вољу, не чинећи исповедања игуману или општем оцу као што више писасмо, него он себи одређује другога духовног оца, а не овога, и стара се да њему излаже мисли, нека буде негде изван и далеко од вашега стада одмах одагнан, без милости и помиловања (о, Божје свевидеће очи!), зло и веома напасно је помислио. Нека се изгони из манастира и нека се одлучи, туђ нека буде од нашег дела, као кривац отргнућа и цепања, и сваког дугог нереда и смутње и штете. Таквом је сличан овај.


Глава 18: О ЗАПОВЕСТИ БРАТИЈИ, ПОУКА

А ово да вам опет заповедим: Будите ми са сваком чашћу и љубављу, сваким страхопоштовањем, сваком непоколебљивом покорношћу, сваком послушношћу игуману вашем, као што рече неки од светих отаца; каже: "Ако ће они који се за вас брину одговарати за вас, како да се у свему њима не покоравамо и као остали удови тела глави не будемо послушни и услужни?" И божанствени и велики апостол Павле овако каже у својој посланици Јеврејима: "Повинујте се игуманима вашима и покоравајте се, јер они се као одговорни старају за душе ваше"(66). Но и један према другоме јединство и љубав, мир чувајући, будите ми, распаљујући једни друге из срдачне мисли, једни друге утврђујући, упућујући, тешећи, подижући, поучавајући једни друге на подстицање љубави и добрих дела, и просто рећи на све што је добро, што је спасоносно, што је врлина, што је похвално(67), старајући се да извршите колико је могуће. Јер Господ наш Исус Христос рече: "Овако вам заповедам да љубите један другога, као што ја вас заволех"(68); и опет: "По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако љубите један другога"(69). Видите чији ћемо ученици бити чувајући ово, видите коју ћемо славу и весеље постићи поучавани од човекољупца Владике! Зато са свим старањем и са свом снагом и са свом ревношћу на заповести његове пазимо!


Глава 19: ПОУКА ИГУМАНУ И ОЦУ ДУХОВНОМ

И ти, оче духовни овога освештенога стада и наставниче, буди смеран братији, милостив, показујући им сву очинску добру вољу. Да, молим те: за све се брини, све чувај и све трпи, помажи, поучавајући, опомињући, учећи и тешећи, болне исцељујући, немоћне утврђујући, малодушне бодрећи, оне који греше враћајући, седамдесет и седам пута праштајући по речи Господњој(70). Јер подобно је да нам онај који се уподобио Господу снисходљиво суди, а ако то занемарује или крајњу истерује правду биће осуђен због своје мржње, као немилостив. Да друго оставим, св. Василије рече: "А и сам игуман, бринући се као отац за рођену децу, надгледаће по могућству свачију потребу и предузеће по могућству потребно исцељење и бригу, и уистину болестан уд, било телесно било душевно, разматраће са љубављу и очинском добронамерношћу". ада ви оваки свакако будете, неће бити да неко недостојно ускачући игуманује или икономује, позивајући се на старост, или дело, или племенит род, или углед, или приношењем некога имања или новца, већ да буде пре тога поштован од оних који су од вас свију одрешени у савећање и расуђивање о игуману, и нека се изабере за игумана само од њих, па макар се он тек постригао, макар био и неписмен и од оних који су ван цркве приведен. Никакве штете отуда неће бити манастиру, "јер Бог може и од камења подићи децу Аврааму"(71), и слепима дати премудрост, и реч дати неречитима, који ће му бити угоднији од оних који се хвале својом снагом и мудрошћу и богатством и пореклом. И за ово је сведок ваистину божанствени и велики апостол, свети Павле, који овако веома вапије: "што је лудо за свет и немоћно и изгнано, то изабра Бог да премудре и силне и високе посрами, и оно што се не сматра ни за што, да уништи оно што важи за нешто"(72).

Ово је о постављењу игумана и иконома. Додајући нешто мало реченоме, веома потребно и прикладно.


Глава 20: О ТОМЕ ДА НЕ СУДЕ БРАТИЈА ИГУМАНЕ У ДАВАЊУ МАНАСТИРСКИМ ГОСТИМА

Да не суде братија игумане, нити да траже рачун о томе што се уноси или издаје ради манастирске потребе. Јер ово је недостојно и штетно, и рађа не мало неповерење, цепање и неред, а чини и друге саблазни. А ти опет игумане, рођацима и својим пријатељима који не буду манастиру од потребе, немој раздавати нити пак сабирати и узимати себи говорећи: "Ако не будем опет игуман, да имам ово!" Они који овако чине, нека буду без причешћа светих тајни у Светом Духу. А ако се и братија не повинују у испитивању онога што су учинили, њих смо осудили, или опет ако братија раде без његове воље, то и на њих уз предњу заповест и ово прилажемо. Судији који се не да преварити, изобличитељу савести, ваистину неће побећи. Зато и треба да пазе да не упадну у руке Бога живога"(73) Јер, неће побећи божанственом страшном суду за неоправдано и непотребно издавање ствари и новца; пишући им ово, подсећамо их. А ако се толико самоуверени и бесрамни покажу, да се не боје ни Божјега суда, већ недолично растачу што је манастирско, нека буду без причешћа док се овога не окану.


Глава 21: УКАЗ О ЗАВЕСАМА, ИКОНАМА И КЊИГАМА ЦРКВЕНИМ

Хоћемо да се не узимају од нас стечени свештени сасуди, иконе и завесе и књиге, нити остале све црквене течевине, и не само да се не узимају него нека се одатле ни не покрећу, и никада ни од кога не узимају. А ко нешто од овога отимајући узима ради неког изговора, нека падне у грех црквене крађе и због овога нека буде осуђен законском казном. Из другог оправданог разлога узимати ове или премештати, ни ми, нити други неко добро мудрујући не може наредити, осим у време невоље од пожара манастира, када се догоди да се запали или падне од земљотреса, или што друго што ће бити манастиру од помоћи, а друге никакве помоћи нема, тада нека се ови покрећу, али да то не чини сам игуман тајно, него по договору и одлуци све старије братије.


Глава 22: О УПИСИВАЊУ СВЕГА ШТО ТРЕБА ДА СЕ УПИСУЈЕ

Заповедам вам још и то, да се све записује од манастирских права, приходи оних који служе подробно да се преписују, издаци - када и камо, а приходи - када и откуда. Ова је заповест свима: дохијару, иконому и париконому или спољашњем иконому, или онима који држе било коју другу работу. Овоме вас учим да сви записујете ово, д будете беспрекорни и без приговора.


Глава 23: О ОНИМА КОЈИ ГОВОРЕ СУЈЕТНО И ПРАЗНО

У осталом и о другим стварима треба да се говори и каже и о њима довољно. Ако се који од вас у неком ручном раду или у другој служби састају и творе празне разговоре, па навикнути на ове састанке падају и у срамне разговоре, јер они који много говоре неће побећи од греха(74), нека се не клоне да се науче од бољега, а овоме заповедам да то чини из љубави, и да наговара да се оставе штетнога за душу. А треба говорити из божанских списа, јер је то корисно за душу, или ћутати. "Заустављајући усне, разуман си и мудар", каже писац Прича(75). А и када сте на путу, па од тога болујете, лечите се на исти начин. Треба веома пазити да се сачува ум, знајући да је противноме лако наићи на њих и довести до пада, што нека не буде, што је исто као и када се овца удаљи од ограде, стада и пастира. Уз то не треба упасти у међусобна злостављања или у гнев; јер онај који ово чини нека се одлучи, ако се не каје и не моли опроштај скрушеним срцем. Волимо да ви свагда имате мир и љубав један према другоме, и место гнева научите се: "Благослови и прости, брате!" А они који чине сујетне састанке и долазе без разлога један другоме, и без икаквог потребног узрока и игуманова знања, нека буду поучени; па ако од зла не одступају, нека буду кажњени.


Глава 24: ДА НИКО НЕМА У ЋЕЛИЈИ ЈЕЛА НИ ПИЋА, НИ ВОЋА И НИЈЕДНОГ НОВЧИЋА

И који стиче неко имање преко манастирске заповести, макар и један новчић или воћку, без знања игуманова, нека падне под епитимију. Слично овом, који тајно једе и пије, ако се не покаје, и који прима гласове од пријатеља и рођака, и отписује им. А онај који нешто краде од манастира и не исправља се, нека се одагна одатле.

Нека се дода и ово реченом.


Глава 25: О ТОМ ДА НЕ ВОЛИМО ДА КОД ВАС БУДЕ ВЕЛИКИ БРОЈ, ВЕЋ АКО И МАЛО, НЕКА БУДУ СА ЉУБАВЉУ

Велики број међу вама не волимо да буде; толико да вас буде колико је довољно да имате хране, и који побожност, љубав и јединство претпостављате свему другоме, који се својим игуманима у сваком стрпљењу и смерности срца повинују, и који се журе да богољубно испуне све што су они заповедили; а они други да се одашиљу, па макар требало да вас и мало остане. Боље је један који чини вољу Господњу, него множина безаконика.


Глава 26: О ТОМЕ ДА БРАТИЈА НЕМАЈУ РАБОТНИКА

Не приличи вам да имате служитеље. Треба да буду по двојица заједно у ћелији, и сасвим доста! Треба да буду једно и исто, дишући законом љубави духовне, исто мислећи и као једнодушна браћа ваистину сакупивши се, вукући свесрдно исти јарам Господњи, и један другом у миру и у потребној послушности и поштовању покоравајући се, да се и међу вама испуни реч Давидова:

"Колико је добро и колико красно
када братија живе заједно!"(76)

А треба и ово расудити: нека се повинује новодошавши ономе који је пре дошао, неписмени писменоме, неуки образованоме и млађи старијем. Ако ли игуман одреди да ко буде и сам у ћелији, он нека зна живот њихов.


Глава 27: КАКО ТРЕБА ДАВАТИ ОДЕЋУ И ОБУЋУ

Треба даље указати о одећи братији. Заповедио бих да им се дају расе шивене, али видех да завишћу ђаволском међу њима настадоше многа роптања, говорећи један другоме: "Теби је боље дано, а мени горе". Ради тога заповедамо: када дође новак, нека му се даје раса и кошуља, а на годину да се даде свој братији по перпера, да себи купују одећу; а у погледу обуће, то остављам на игуману и на иконому, у калигама или у другој обући, да којега виде да нема обуће, да му даду, а нарочито црквеници да имају неоскудно калиге, а у ноћ ноћно рухо, како буде могуће манастиру. И ово, и још по литра уља да им се даје на годину ради осветљења ћелије. И вуне да се свакоме даде по руно на годину, макар и купивши. А који су црквеници изабрани од игумана, који имају да држе и ћелијски устав, то нека им се дају по три литре уља на годину, али треба да су по двојица у ћелији и свична да једним кандилом обављају своју службу, да им светлост дотече за годину.


Глава 28: О ОНИМА КОЈИ НЕ УСТАЈУ У ЦРКВУ, КАКО ИХ ТРЕБА КАЗНИТИ

Заповедамо овима да увек неслабљено буду на свакој црквеној служби, молећи се за себе и за свет и за братију која служи.

Ако ли се ко улени и не устане на јутрењу или на другу службу црквену, осим због неког оправданог разлога или болести, нека чини метаније пред игуманом и свом братијом, тридесет метања посред трпезарије; ако ли се не покаје и опет по други пут не устане, нека учини 60 поклона; ако ли и тако, не покоравајући се, остане и опет павши у очајање и по трећи пут не дође у цркву, нека учини 100 поклона. Ако ли се још не покорава и чини саблазан другој братији, нека се изгна од игумана и све братије. А ову заповест дајем не само црквеницима, него свој братији који су у манастиру, осим оних који изван манастира леже. А у читању и у канархању коме учини еклисијарх метаније, осим телесне немоћи, или на појање или на почињање, нека се не одриче. А на трпези заповедам да држите чтенија недељама. А ово све на игумана полажем: да ако ко не послуша еклисијарха, нека их поучава игуман.


Глава 29: О ТОМЕ ДА НЕКО НЕ КУВА ЗАСЕБНО НИТИ ЈЕДЕ У ЋЕЛИЈИ

После овога и ово вам пред Богом и самом Владичицом нашом пресветом Богородицом Наставницом заповедам вама:

Нека буде свима вама исто јело и пиће, а заповедамо вам да не кувати посебно, ни теби самом игуману, ни иконому, ни еклисијарху, нити коме другоме од братије, која пребива у нашем стаду. Ако ли дође гост манастиру, то треба игуман, ако ли нема игумана, онда иконом или ко год било од првих, да спреми госту како треба, јер ради тога јединога нека бивају различна јела игуману. Овако како је речено треба давати и онима који су упали у болест и ради тога требају бољег јела и пића, на састав немоћна њихова тела. Ово ми, уосталом, изгледа разумно да и братија држе без саблазни.


Глава 30: О ОНИМА КОЈИ СЛУЖЕ МАНАСТИРСКЕ СЛУЖБЕ, КАКО ИХ ТРЕБА ПОСТАВЉАТИ

Хиротоније служитељв треба да бивају после икономова произвођења, и постављати кључаре, узимајући кључеве и полагати пред Пресветом Богородицом или пред Христом. И пошто се каже Трисвето, онај који се производи нека долично и смерно учини три метаније пред светом Богородицом, и нека узме кључеве својим рукама, затим приклони свој врат игуману и од њега прими речени благослов. А који немају кључеве, целивају свету икону; игуманов печат довољан им је за произвођење.

Глава 31: О ТОМЕ ДА ИГУМАН ТРЕБА ДА ПОУЧАВА БРАТИЈУ ДА НЕ ЧИНЕ МЕТЕЖ УСТАВШИ ОД ТРПЕЗЕ, НЕГО ДА ПОБОЖНО ИДУ У СВОЈЕ ЋЕЛИЈЕ

Такође нека надгледа игуман на појању у цркви, улажење у трпезарију, нека чува братију и на сваком месту, да и оне који заједно седе без разлога и воде празне разговоре или не раде братски поучава и исправља, наговоривши да иду у своје ћелије, и да чине молитву и ручни рад. А и трпезар треба да пази да у својој лености не постави на трпези нешто неисправно од хране на роптање браће, или да има неопране судове, или нешто труло, или да не дели свима једнако јело; ако се то догоди, нека му игуман изрекне епитимију.


Глава 32: О ОНИМА КОЈИ РАБОТАЈУ МАНАСТИРУ

Постављени на коју службу, рецимо иконом, еклисијарх, параиконом и многи други који држе манастирске работе и врше их пажљиво, добро и часно, праведно је не смењивати их од својих послова. А оне од њих који се лене и никако се не брину, и који су непоштени међу њима, треба их смењивати и постављати друге. А ако неки од њих краде нешто, макар и мало, биће крив Господу нашем Исусу Христу и пречистој његовој Матери општој Наставници, од које су и примили кључеве, обећавајући да ће јој поштено и свесрдно служити.


Глава 33: О КЉУЧАРИМА И ХЛЕБАРИМА И РИБАРИМА И О СТРАТОРУ И О ИКОНОМИМА МЕТОХИЈСКИМ

А молим кључаре и хлебаре и рибаре, и који се брину за мазге, и који су у метосима икономи манастирских имања, а шаљу се ван манастира или другде одлазе по заповести игумановој, и просто све који служе, да вршите свесрдно своје службе, као они који се отуда надају не малој користи. Неписменима биће свакако довољно као одбрана и пред Богом и пред нама: пажња и брига око службе; а оне који су писмени, па због службе не могу да врше своје молитвено служење нити да буду са братијом на богослужбеним скуповима, поучавамо да не буду малодушни и очајни од помисли да су изгубили корист, него нека су пре добродушни и радосни што их је Господ окрепио да послуже својој браћи, по подобију онога који рече: "Не дођох да ми служе, него да служим и положим душу моју ради избављења многих"(77). Видите, браћо моја, какво дело ви вршите, видите коме сте се уподобили. Видите да са љубављу прилазите глави свакога добра. Па што онда тужите и што сте утучени изоставши од богослужења? Зар не разумете да душу своју полажете за многе, као мој Владика Христос, да дате мир браћи вашој? Треба, дакле, да се радујете и да играте, јер бисте једва могли постићи више бавећи се молитвом, што делом свагда творите; блажени да сте због жалости и као ревнитељи у томе! Јер, добра је молитва, и веома добра; она чини да беседимо са Богом и узноси нас са земље на небо. Али боља је и још виша - љубав; јер молитва је део врлине, и од свега савршенога у телу најсавршеније, као неки одсечак и уд, а љубав је глава и савршенство; она показује са њом спрегнуту смерност, која чини узвишеним, и милостињу и човекољубље, а ради њих чак Бог постаде човек и зове се Бог, и ради тога се човек указује Бог, небеском Оцу сличан. Због чега, дакле, оставивши ризницу свих ових добара и главу, трчите ка нижем и ка једној тековини? Треба они који су тако приспели ка глави, да се држе ње тврдо и све да чине да од ње не отпадну. Бојимо се, кажу, због изостанка од правила; али, не бојте се, јер чиста исповест надопуниће вам овај недостатак и испуниће праведно молитву, само нека нема лености ни недостатка - тога се бојте, на то пазите! Ако ли тога нема, радујте се држећи се свесрдно службе. Који овако служе, довољно научени, сви у служењу биће као они који добро чине.

А ја ћу у слову изложити што ми је мало претекло.


Глава 34: О ШИЉАЊУ НА ПРЕГЛЕДАЊЕ ИМАЊА

Пошто у нашој немоћи ходећи стекосмо и нешто мало имања, игуман и иконом треба да се брину и за њих, и да пазе колико је могуће, какови су они који се шаљу да се брину о њима, наиме побожни, него мудри и старци, ако је могуће, због стрелчевих нападаја(78).


Глава 35: КАКО ТРЕБА ПОЈАТИ ПАНИХИДЕ КТИТОРИМА

Довољно је, дакле, заповести о манастирским потребама, довољно и прикладно.

А о умрлим оцима нашим и братији примићемо овако. Светло и са свеноћним бденијем треба да славите успомену трисветога и увек спомињанога оца нашега и ктитора кир Симеона монаха, која је месеца фебруара у 13. дан, који треба да празнујете светло и са појањем и свећама, и у вашем јелу и пићу. Уз то подајте хлеб и вино на врата, ко се намери у тај дан. И ово треба да знате, јер много пута догађа се ова успомена у време великог поста: ви појте пре поста, а увече на панихиди дати свој братији по свећу да поју држећи је над гробом.

О панихиди Настасијиној. На исти начин треба да појете и да дан успомене блаженопочивше Анастасије монахиње, некада бивше супруге његове, месеца јуна 21.


Глава 36: О ПАНИХИДАМА СВЕТИХ ОТАЦА И БРАТИЈЕ НАШЕ ПОЧИВШИХ У МЕСТУ ОВОМ, И КОЈИ ЋЕ ТЕК ПОЧИНУТИ, КАКО ТРЕБА ПОЈАТИ ПАНИХИДЕ И ДРЖАТИ ПОМЕНЕ

И који после мене што достојно учинише и узаконише да се од нас помињу, нека бивају њихови годишњи помени, а такође и братије чија су имена написана у поменицима или ће се написати. А не само њима него и онима који су се тек преставили, свагда на сваком богослужењу јутрење и литургије и вечерње нека бива помен у молбама јектенијв, то јест да се помиње до 40 дана му, у којима сваки дан и просфора нека се преноси за њега, са овима. А помене свакога од умрлих нека уписује еклисијарх, да их ви имате незаборавно и да се врше неизоставно. Али о овом треба и смотреније казати, јер се догађа, пошто се умножила умрла братија, много пута, да се у једној седмици стекну три или четири успомене или више, и биће свакако нужно да они који желе да чине свакоме од њих помен на панихидама, да изостављају одређене заповести у погледу панихида, које су вам обавезне у све дане, и да појете панихиду недавно умрломе. Да то не буде, заповедамо: ако би неки од братије хтели да иду и да поју за умрле, нека то чине, а други нека поју у параклитику прописану панихиду. Нека то буде и нека се врши, и угодно је нама, а чини нам се и Богу. Ако ли због зиме, по греху или немоћи, да не кажем и лености, нећете ово, гледајте да колико год сазнате успомена које су се стекле у једној истој седмици, све заједно једном панихидом да свршите за све, ако се не догоди помен неком игуману вашем. Њему припада засебан помен, јер сви треба тада да појете. И тако ћете свршавати братији вашој дужан помен и нећете отпадати од вашег канона, дајући га овако и у панихидама, и на литургијама за њих. И то је добро да свима заједно бивају помени, и да се за свакога приносе просфоре. Јер када је одређен законити јереј над гробовима, нека чини како му је угодно, јер му је то могуће. А на вратима оно што треба да се даје за неке, наиме што је неко принео или принесе достојно за нечији помен, као што је уговорио у манастиру, пошто је оставио или оставља за њихов спомен, заповедамо да се неизоставно даје. Диптихе пак заповедамо у Господу јерејима самим или ђаконима, да на свакој литургији спомињу у диптисима записане, да сами не носите њихов грех зато што их не помињете и изостављате.


Глава 37: О ОНИМА КОЈИ СЕ ПОСТРИЗАВАЈУ

Треба рећи и о онима који се постризавају. Ако би то били неки славни или раније нама познати, и који поближе знају наш живот, нека се постризавају и у граници одређеног времена, уз вашу молитву нека се и он прими. Ако су обични и непознати људи, по истеку 7 дана од доласка овде нека се облаче у плашт и у монашки шлем, нека му се заповеде службе према његовим могућностима и нека се посматрају, да ли их са трпљењем и смиреношћу врше. Ако су такови, нека остану 6 месеци, тада нека се придруже браћи и нека се постризавају, и нека приме заруку божанственог и анђелског лика. Ако се случајно покажу несавитљиви, ропћући и мрзовољни према заповестима, игуман не треба да их прима. Уз ово се треба бринути и за монахе који долазе са стране; њих треба примати са испитивањем, а не треба их присиљавати да се нечег одричу или да нешто донесу. Јер не треба благодат Божју препродавати на дуг или продавати на добит, да не дође отуда каква срамота или укор на нас који смо се бадава постригли. И нека се не унесе ова зла и проклета реч: "моје" и "твоје", "веће" или "мање", мислити да је бољи онај који је донео од онога који није донео; то никада да не буде међу вама, никада! Ако би нам пострижник нешто донео, треба примити, јер ово је вољно и неприсилно, и вољно дело богољубља и милостиње. Чин имајте и доброчинства, и од Бога биће награда, на очишћење његових прегрешења, а уз то, уистину да кажемо, поклон приноси Богу и пречистој његовој Матери и Наставници. Јер друго је одрицање и приношење, а друго дар или давање милостиње или поклон. Јер дар отуда има као одговор наду и унапред полаже као неку куповину потребних за неке речене сагласности и светске куповине. А што је мираз у небеским надама и давањима садржан, онај који даје нека не мисли да има неку предност због тога над осталом братијом, већ има да буде раван са свима, по важећем закону манастира. Ако ли када искушан онај који је дао, што је веома несаветно, хоће да оде из манастира, и хтео би и даровано да однесе, не треба му то дати, ма шта то било. Јер што је једном даровано Богу не узима се; који узима - свештенокрадац је, а који чини крађу свештеног, следује му епитимија. Сви знају, ако и не кажемо. Ово је сад овако и овако држите.


Глава 38: О ДАВАЊУ БРАТИЈИ НА ВРАТИМА

А оно што ће бити речено и што ви треба веома да чувате, не малу корист и спасење вама умножава. А шта је то? Давање на вратима и давање одмора и надгледање страних и немоћних, због којих сазидасмо и гостиницу, испросивши место од некога христољубивога, у којој ћемо и дати одмора страној браћи и немоћницима дати да леже, колико моћ допушта да се удостоје бриге. Наге и босе треба одевати и обувати старим вашим одећама и обућом, што нећете давати ви сами, јер то не дозвољавамо, већ игуман. А гладне треба хранити и души давати, као што рекосмо, већ узакоњеним хлебом и вином и сочивом неким, од претекле ваше хране. А ово треба да буде од ваше уздржљивости, а ако није могуће, а оно нека бар буде од сувишка; јер и Богу је мило ако је могуће.

А и умрле треба сахрањивати. Гробље за странце је ради њих подигнуто, да не би добијајући од вас мање, боље и потребније незбринуто имајући заборавили. А не треба сахрањивати просто и као случајно, него прво ви отпојавши погребне песме и друго достојно збринувши, и сасвим без изузетка, све најусрдније треба указивати чистоту према страној нашој браћи, да и ми чисту и богату милост за њих од Бога примимо.

Јер нећемо никога са врата наших празна да отпуштамо.


Глава 39: О ПОУЦИ ИГУМАНУ И ИКОНОМУ И СВОЈ БРАТИЈИ, ДА НЕРАЗРУШНО ЧУВАЈУ СВЕ ШТО ЈЕ ЗАПОВЕЂЕНО У ОВОМ ТИПИКУ

И молим Господа ради све вас, браћо и чеда моја у Господу љубљена, да неразрушиво и непромењено у свему чувате што сам вам заповедио ја ваш смерни отац, вољу моју и примљено и савет и заповест вама на корист и спасење душевно и учвршћење и умирење свију, па да кажем и мојега оца пред Господом похвалу и украс. Ради тога ово и сваки повод за саблазан по нашем знању је у овом типику, и заповедисмо јасно и непокривено постарасмо се изволети, да не би после нашег одласка, нашавши место (за што се молим, Владичице моја и Госпођо преславна Наставнице), непријатељ душа наших сотона поколебао вас од првог помисла, и своју праћку поставио и разбио оно што је многим знојем и са многим трудом на спасење душе од Бога добро утврђено, и све што се види красотом основано; где и после толиког нашег утврђења и колико је могуће тачности, знам да неће оскудевати зло, нити узрок зла, и развраћење од зле и безбожне звери, и криви узроци и нападаји. Но ви сви, просвећени Божијом благодаћу, знате његове замке и како треба да се од њих уклањате, а то знате из божанствених списа и непрестанога читања поука, и од самога искушавања, и од онога чему се сами у искушењу научисте. Станице против зла чврсто, имајући велику и неразориву помоћ Божју, топлим молитвама пренепорочне и пресвете Владичице наше Госпође Богородице, и светога и славнога мученика Полиевкта, и молитвама блаженога оца нашега Симеона. А приложићу, грешни, и своју молитву, да вас братски учи и да додајете што треба, који не зна од онога који то добро разуме, и нека се васпитава неваспитани и неразумни од разумног. И тако у Светом Духу и у љубави један од другога утврђивани и сврставани као у убојни ред, добро и духовно и спасоносно. Добро знам и уздам се у Христа истинитога Бога нашега и у његову пресвету Матер Богородицу, заступницу нашу и поборницу, да ћете се увек сачувати неповређени. И тако нашавши вас непријатељ наоружане и укрепљене посрамиће се, и узалуд и напразно зијајући постидеће се, и ништа не постигнувши биће далеко од вас одагнан, а ви се спасавајте и величајте се и мирни будите, и сви ће вам завидети због ваших добрих дела, и у часном животу да будете у све дане живота вашега.

Сетивши се још нечега, прекинућу реч.


Глава 40: О БОЛНИЦИ И О БОЛНИЧАРИМА

Рекох напред нешто мало о болесној браћи нашој. Све је остављено игумановој вољи што се тиче бриге о њима. Јер треба и о њима више казати. Заповедамо да се за болне изабере ћелија која има облик болнице, и да се поставе постеље болнима за лежање и одмор, и да им се ђе болничар да их двори у свему. Ако ли мојим гресима многи падну у болест, нека им се даду и два болничара, велика арула, то јест огњиште од меди сковано и преносиво, на коме ће се топити укроп за болне и друго што им је на утеху, по могућству, за јело и пиће и друге потребе. А игуман свагда, не ретко, нека долази у болницу и нека од свег срца посећује братију и нека доноси свакоме потребно. А братија наша болесна, нека се, уздајући се у ово, не распусте тражећи нешто сувишно и што никада нису ни чули, ни видели ни окусили, већ нека се уздрже и буду скромни, задовољни само са оним чему је време и што је могуће манастиру донети, то да им се донесе. Ако им и служите заповести ради коју смо заповедили, ипак не дозвољавамо да извољевају. Мислимо да живе смерно, као што приличи монасима, да и они приме награду за трпљење, а то је уздржавање од похота и туга од болова, да им заступник буде од Бога ради насладе. Нека вам буде!

Глава 41: ДРУГА ПОУКА ИГУМАНУ И БРАТИЈИ

То је, дакле, колико нам је по вољи и доброугодно Богу и Наставници, и вама од потребе и на не малу корист, што ћете сада чувати неразрушено и непромењено на свагда. А то је: неизоставно вршити предану вам службу на свима скуповима, чувати веру и част која припада игуманима вашим, међусобно се љубити и старати се да сваки свакога надвисује у смерноумљу, саосећајући невољу један другога као удови једнога тела и попуњавати недостатке један другога. Не устремљивати се у завист ни на недоличну љубав или незаконито скупљање и расцепе, чувати се првих места и светских почасти. А само на једно пазити: по врлини живети и ништа друго; ако је могуће - дисати спасоносном речју, и свим што је на сазидање душе и на корист. Уз ово изгонити од вас извор свих зала, то јест љубав према новцу, а користити се оним што је манастирско, или којим другим начином, и остављати оставе и ризнице творити макар и до малога, што није заповедио игуман, нити је дозволио предани вам номоканон. Не само ово него или небригом или којим другим нехатом пуштати да нешто манастирско пропадне. Јер ово је равно првом и проузрокује исту кривицу пред Богом. Слободан говор сеците колико је могуће. И сажето да кажем: треба одгонити све што не води ка спасењу.

Немојте, о чеда и браћо, никада да поштујемо оно што шкоди, а да обилазимо оно што спасава, јер ништа није од преданога нама немоћно или да не може да исправља. Па ако би нешто од овога некима изгледало таково да је најслабије, ипак боримо се, претрпимо, поднесимо храбро, присилимо мало себе. Јер свет не остависмо ради одмора и раскоши, него ради старања и борбе по могућству, ради примања обећаних добара. "Присилимо, дакле, себе", као што је речено, "присилимо, јер у царство небеско продире се на силу, и они који се отимају о њега успевају да га уграбе"(79). Јер нико ленив није никада постигао победу, нити је ко код спавајући и сањајући победио свога ратног непријатеља; оних су победни венци који добро трче, који се труде, који се боре, који издрже трудове од борби. Кроз многе невоље, каже Господ, ваља вам ући у царство небеско (80). Зато молим све вас, владајте се као што доликује позиву вашем(81), поставите телеса ваша света Господу, љубите се међусобно, добро трчите пред лежећу вам трку, што је добро, што Бог воли, то помишљајте. Што сте чули и научили, не одступајте то да чините (82). Браћо, време је прекраћено (82а), сећајте се душа ваших и не заборављајте наше смерности у молитвама вашим!


Глава 42: О ЋЕЛИЈИ КАРЕЈСКОЈ СВЕТОГА ОЦА САВЕ

А хоћу вашој љубави и ово да изречем, па штавише и заповест да додам.

Ја многогрешни и увек тром на подвизавања духовна бих у манастиру нашем свете Владичице и Богородице Наставнице наше, и да ли послужих, или потрудих се, или не мале туге примих, говорим по апостолу Павлу: "да ли у телу или осим тела - не знам Бог зна";(83) тако и ја о себи говорим: ако што и примих од тога реченога - не знам, Бог зна! Јер остадох у манастиру докле не сабрах ваше у Господу љубљено стадо, пошто је мојој немоћи не мало помогла Владичица наша и Госпођа Богородица и Наставница. "Мир вам" говорећи, као и Христос својим ученицима.(84) И помислих: када са вама у манастиру пребивах хотећи вас сабрати или послужити вам, и из љубави према вама заборављах своја премнога прегрешења што их учиних према Богу, и поразмислих у себи да већ треба да размислим и о својим сагрешењима. И изишавши начиних себи стан, који ће бити двојици или тројици, и црквицу подигох посвећену светом и преподобном пустиножитељу оцу Сави, чије име и ја недостојни имам. И начиних овај уставац, како треба да се владају они који хоће да живе у овој ћелијици. Те ову заповест дајем игуману и вама, да не постави онога који служи ради телеснога одмора или опет неписменога, или онога који тргује у њој, него да се изабира онај који хоће и жели да иде тесним путем и да уђе кроз уска врата.(85) Онога који испуњава овај устав, који написах, овде у овој ћелији, ако видите да није достојан кога оставих живећи у овој ћелијици ученика свога, послати треба на ово место онога кога видите да жели и љуби горњи спис, био он стар или млад; такав ће се наћи међу вама. И ово заповедам после мога одласка Господу, да не дате у оно место ништа, нити пак дозвољавам да узмете од њега нешто. Ако ли прекршите ову заповест, увредићете место оно, и нека вам је супарник на страшном суду преподобни Сава и ја смерни!


Глава 43: О ЧИТАЊУ ОВОГА ТИПИКА СВАКОГА МЕСЕЦА И ИЗВРШАВАТИ ГА, И ПРОЧИТАТИ ГА НА ДАН УСПОМЕНЕ КТИТОРА

Заповедам вам да овај типик читате у почетку сваког месеца, за време вашег јела, ради сећања заповеђенога вам и на корист душа ваших. Тако будите! А ви у вашем спасењу усавршени, као они који сте добро сачували оно што сте примили од ваших отаца, и дајући мени награду за ово духовно поучавање и настављање у Господу. А Бог мира који нас је позвао у вечну његову славу због његове многе и неисказане Доброте, нека вас усаврши и утврди у његовој светој вољи, због јединца Сина свога Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа и пресветога и животворнога Духа, коме припада свака слава, част и клањање и велељепије, и сада и увек, и на векове векова. Амин!
Библијски цитати

   1. Лк. 1, 1-3.
   2. Јн. 7, 37.
   3. Откр. 21, 6.
   4. Мт. 10, 37; 19, 27; Мк. 10, 29.
   5. Мт. 10, 38 и тропар преподобнима.
   6. Мт. 11, 28-29.
   7. Мт. 5. 5. 6. 4.
   8. 1 Јн. 2, 15. 17.
   9. Мт. 13, 45.
  10. Мт. 25, 1.
  11. Лк. 13, 27; Мт. 13, 23.
  12. Мт. 25, 34. 23.
  13. 2 Кор. 11, 7.
  14. Лк. 6, 21.
  15. Јак. 1, 2-4.
  16. Јак. 1, 12.
  17. Мт. 10, 22.
  18. Јак. 1, 16.
  19. Јак. 2, 19.
  20. Јак. 1, 27.
  21. Јак. 2, 20-24.
  22. 1 Јн. 1, 3-7.
  23. 1 Јн. 3, 16.
  24. 1 Јн. 3, 22-24.
  25. 1 Јн. 4, 18-21; 5, 1-4.
  26. 1 Кор. 14, 20.
  27. 1 Јн. 5, 20 према Јн. 17, 3; потом Јн. 14, 13-14; 16, 23.
  28. 1 Кор. 2, 9.
  29. 1 Петр. 1, 12.
  30. 2 Кор. 3, 11.
  31. Јак. 2, 19.
  32. Јак. 1, 21-25.
  33. Пр. 4, 27.
  34. Мт. 7, 13.
      а) Гал. 6, 2.
  35. 1 Кор. 1, 10.
  36. Мт. 13, 46.
  37. 2 Кор. 13, 13.
  38. Мт. 19, 29; 10, 38.
  39. Мс. 133, 2.
  40. Пс. 140, 2.
  41. 1 Тим. 2, 8.
  42. Јн. 6, 56.
  43. Јн. 6, 53.
  44. 1 Кор. 6, 17.
  45. Пс. 72, 27.
  46. 1 Кор. 11, 27.
  47. Пс. 5, 6.
  48. Мт. 11, 29.
  49. Лк. 16, 25.
  50. Јак. 4, 6.
  51. Пс. 51, 3.
  52. Јн. 3, 20.
  53. Еф. 5, 13.
  54. 1 Кор. 12, 3; 16, 22; Гал. 1, 8.
  55. Јн. 19, 15.
  56. Мт. 27, 25.
  57. Пс. 33, 12.
  58. Мт. 11, 29.
  59. Еф. 6, 8.
  60. Јер. 48, 10.
  61. Пс. 112, 1.
  62. Пс. 2, 11.
  63. Пс. 7, 9.
  64. Еф. 4, 16.
  65. Еф. 2, 20-22.
  66. Јевр. 13, 17.
  67. Упор. Флп. 4, 8.
  68. Јн. 15, 17. 12.
  69. Јн. 13, 35.
  70. Мт. 18, 22.
  71. Мт. 3, 9.
  72. 1 Кор. 1, 27-28.
  73. Јевр. 10, 31.
  74. Приче 10, 19.
  75. Приче 10, 19.
  76. Пс. 132, 1.
  77. Мт. 20, 28; Мк. 10, 45.
  78. Пс. 90, 5.
  79. Мт. 11, 12 (наш превод!)
  80. Д. А. 14, 22, 21.
  81. Еф. 4, 1.
  82. Флп. 4, 8-9.
      а) 1 Кор. 7, 29.
  83. 2 Кор. 12, 2.
  84. Лк. 24, 36
  85. Мт. 7, 13.

Коментари

Наставница - Хиландар је посвећен пресветој Богородици Одигитрији (Наставници, Путеводитељки).

Богоносни ... небопарни орли - Цео став је поновљен у Упутству за држање псалтира, који је Свети Сава превео са грчког. Вид. у овој књизи на стр. 141.

Узимајући крст - Мотив ношења крста и следовања Христу овде је саставни део тропара преподобноме из општег минеја, у парафрази. Тропар иначе гласи:

У теби се, оче, поуздано спасе слика Божја
јер узевши крст пошао јеси за Христом
и делом учио јеси да се презире тело пролазно,
а да се брине за душу, биће бесмртно;
зато се и с анђелима радује, преподобни, дух твој!

Цело уводно слово, које у рукопису Хиландарског типика није нумерисано, одговара мањим делом првоме слову Евергетидског типика (ЕТ). Већи део је Савина самостална компилација библијских текстова.

Слово 2 - Врло мало грчког текста ЕТ искоришћено је за српску верзију. Грчки текст је само прототип, општа формула структуре, док је читав садржај одговарајућег слова ХТ самостално Савино дело - кратка повест о настанку Хиландара.

Узе мене грешнога из Ватопеда - Сава је по своме доласку у Свету Гору био најпре у Русику (Св. Пантелејмону), а онда у Ватопеду. О томе говоре његови животописци Доментијан и Теодосије 22 и д. Осам месеци - О читавом питању хронологије боравка Савиног у Светој Гори вид. расправу Ф. Баришић, Хронолошки проблеми око године Немањине смрти, Хиландарски зборник 2 (1971) 31-58. Осам месеци је "неко мало време" од доласка у Хиландар, тј. од јула 1198. до смрти 13. фебруара 1199. (у Ватопеду је такође провео осам месеци, од 2. новембра 1197).

Слово 3 - Тематски и структурално одговара трећем слову ЕТ, али са независним садржајем. Не би се могло рећи да је овде у питању дословно подражавање Тимотејевом тексту у ЕТ 3, како тврди Баришић, Хронол. проблеми 54.

Времена смрт - Смрт као завршетак овоземаљског живота је само "привремена" (времена), а не вечна и коначна смрт.

Године 6708 - Баришић мисли да је ово погрешка уместо 6707. Према његовој претпоставци, преписивач ХТ је приликом преношења бројки , и растављено исписаних, заборавио да напише па је везник i у тако дефектно исписаном броју схваћен као 8 = 8. За ову Баришићеву коњектуру има доста разлога, али В. Мошин не верује у преписивачку грешку; хронолошку колизију он разрешава тезом о погрешној примени тзв. "мартовског датирања": В. Мошин, Правни списи светога Саве, Сава Немањић - Свети Сава. Историја и предање, САНУ, Београд 1979, 109-110.

Методија - О томе пише Сава и у студеничком Житију светог Симеона, са извесним варијантама вероватно у традицији писарске грешке. Вид. у овој књизи на стр. 194. У ЖС стоји да Симеон "заветом остави манастир мени грешноме у скромном неком стању, у којем ми отиде, некога преподобног мужа, по имену Методија, са још четрнаесторицом монаха. Обузе ме велика туга и бојазан, једно од пустоши, а друго због страха од безбожних разбојника. Али како се изволи љубави Богоматере и Наставнице наше и светим молитвама господина Симеона, тај храм од незнатног и малог узнесе се у велелепну појаву" (стр. 116).

Хрисовуљу - Мисли се на Симеонову даровну повељу Хиландару из 1198. (вид. на стр. 31-33. ове књиге). Слово 4 - Превод ЕТ 4, углавном без одступања, О служби првог часа Л. Мирковић, Литургика II 1, 29-30.

Еклисијарх - Монах који се стара о богослужењу и поретку у цркви током службе, о правилној примени литургијских правила, типика, о појању, читању итд. О томе вид. и на стр. 181. у овом коментару.

Дневни јереј - Свештеник, свештеномонах, коме је по распореду ("чреди") да тога дана служи црквене службе, пре свега литургију.

Указује ред - Л. Мирковић даје следеће објашњење: "Мислим да овако треба разумети ово клањање. После молитве "Јеже на свако време" - чини се три поклона, а на крају првога часа на "Боже ушчедри ни" - чине се 12 поклона. Када се поклони главом до земље, говори се у себи три пута: 'Сагреших ти Господе, прости ми', а када се устане, рашире се руке, и каже се три пута: 'Боже очисти ме грешнога и помилуј ме'. Ово се клањање и изговарање врши заједно, као по некој команди, а да би се то у реду извело, сви се угледају на еклисијарха или дневног јереја, који стоји код свештених двери и предњачи у клањању" (Списи светога Саве 46, нап. 2).

"Бог Господ" - Почетне речи стихова који се певају на јутрењи у дане када није пост. Када је пост пева се уместо тога "Алилуја", а то је и знак да ће се мењати и литургички режим дневне службе, разуме се опет по утврђеном правилу.

"Боже вечни" - Молитва међучасја првога часа.

Оглашеније - Читање ("чтеније") из дела светих отаца. "Оглашеније" је поука; "мало" је зато што би то требало да буде краћи одломак.

Синаксар - Овде у значењу правила богослужења, типика.

Василије Велики - Црквени отац и писац, један од великих Кападокијаца (330-378), познат и по аскетско-монашким делима. О њему А. Јевтић, Патрологија II, Београд 1984, 86-126.

Лествичник - Јован Лествичник (око 680), византијски аскетски писац, најистакнутији представник "синајске школе". О њему: Д. Богдановић, Јован Лествичник у византијској и старој српској књижевности, Београд 1968.

Христово Рођење - Празник Рођења Христовог (Божић, 25. децембар). Још 12 дана - до Богојављења (6. јануар). "Нова недеља" - то је ускршња или пасхална недеља, прва недеља после Ускрса, која се још зове: Антипасха, Обновљење, Томина итд. О томе: Л. Мирковић, Хеортологија 213. "Отпусни дани" током године то су тзв. "оданија" празника, дан када се "понавља" успомена већ прослављеног празника: Хеортологија 16-17.

Слово 5 - Одговара ЕТ 5, као превод не у свему дослован.

Литургија - Главно богослужење, на коме се врши чин свете тајне евхаристије, претварања хлеба и вина у тело и крв Исуса Христа. О литургији: Л. Мирковић, Литургика II, 1, 34-136.

Служба ... за причешће - То је тзв. "последованије" за причешће (аколутија), са молитвама које се читају уочи причешћа, увече и ујутру пре литургије.

Опроштај - Традиција међусобне молбе за опроштај код оних који приступају причешћу заснива се на речима Мт. 5, 23-24: "За то дакле ако принесеш дар свој к олтару, и ондје се опоменеш да брат твој има нешто на те, остви ондје дар свој пред олтаром, и иди прије те се помири с братом својијем, па онда дођи и принесу дар свој."

Глава 6 - У препису ХТ мешају се термини "слово" и "глава". У ЕТ нема тога уопште, већ само редни број. Иначе, текст идентичан са оним у ЕТ 6, али само до "Треба игуман" на стр. 12. То је у ЕТ већ глава 7.

Девети час - О служби деветог часа, који се пева непосредно пре вечерње: Л. Мирковић, Литургика II, 1, 14-15. О вечерњи - тамо, на стр. 15-21. "Панихида" је на овом месту свеноћница, бденије, а не помен мртвима: Л. Мирковић, Литургика II, 1, 21. Полуноћница се врши у поноћ или рано после поноћи, у сваком случају као "прво јутарње дневно богослужење": тамо, 23-24. Јутрења се наставља после полуноћнице: тамо, 24-29. Павечерница - повечерје, мало или велико, после вечерње.

Обичајна молитва - Молитва тзв. "отпуста", завршна формула службе.

Ноћна служба - Реч је о молитвеном правилу које монах чита у својој ћелији после завршетка јавне вечерње службе. "По закону" - по типику, црквеном уставу и пропису.

Подеклисијарх - Исто што и "пареклисијарх", а то је помоћник еклисијарха, на црквеној дужности у храму и у вези са богослужењем.

Благосиља Бога - Изговара почетну молитвену формулу (возглас): "Благословен Бог наш, свагда сада и увек и у све векове!"

Шестопсалмије - Утврђена група од шест псалама, која се чита у првом делу јутрење: Пс. 3, 37, 62, 87, 102, 142. Занимљиво је да и у данашњим часословима са јутрењем, испред Шестопсалмија стоји упозорење да га ваља слушати "са сваким ћутањем и скрушеношћу", а читати "са побожношћу и страхом Божјим".

Треба да кажемо - Овај параграф "о душеспасном исповедању" је у ЕТ слово 7.

Ако прима децу духовну - ако игуман врши и функцију духовника, духовног оца, који је исповедник. "Духовни отац" је древна институција православног монаштва: "старац", искуснији монах који је способан да саслуша и поучи друге, који му откривају све, не само свако своје дело него и сваку своју мисао ("исповедање помисло"). То је својеврсна аскетска психотерапија.

Чисто исповедите - "Не треба да исповедаш телесне грехе онако како су учињени, у појединостима, да не би сам себе навео на искушење" (Јован Лествичник, Лествица, Београд 1963, 198).

Себе прекоревати у свему - Мисао из Лествице: "Стога смо дужни непрестано осуђивати себе и бити незадовољни са собом, да бисмо се добровољним ниподаштавањем себе оправдали за нехотичне грехе" (Лествица 198).

Глава 7 - То је друга половина ЕТ 7.

Василије - Опет Василије Велики, вероватно из Монашких правила:

Лествичник - То је дословни навод из Слова ИВ: "Ране које се открију, не само што се не погоршавају него се лакше и лече", односно "Душу која стално мисли на исповест, исповест као уздом спречава да не греши, јер грехове које не исповедамо ми чинимо већ без какве бојазни" (Лествица 34. и 45).

Велико, прво исповедање - Потпуно исповедање уочи примања монашког пострига и полагања завета. О томе: Л. Мирковић, Литургика II, 2, 162 и д. Службе светих постова - У "синаксарском" делу типика (који Свети Сава није превео), пошто се ове службе одликују већим специфичностима. То је првенствено Велики ли Ускршњи пост (Четрдесетница), али и још два поста - Божићни и Апостолски. Као што се види из Карејског типика, Успенски пост Свети Сава још није увео.

Глава 8 - Одговара глави ЕТ 8, само што је тамо и завршна реченица из ХТ 7.

Бденија - Службе у којима се спајају вечерња (и то велика вечерња) са јутрењем, и служи преко ноћи. Типичне за јерусалимску богослужбену праксу. Бденија имају пре свега велики празници; њима се "бденије и сва служба свршава по уставу", данас, у типику обележени црвеним крстом у кругу. То су сви празници Господњи, Богородичини и Претечини. Бденије се врши и на "средње празнике" (са знаком крста у полукругу), и то - према данашњем, дефинитивно развијеном јерусалимском уставу: Јован Богослов (26. септембар), Јован Златоусти (13. новембар), св. Никола (6. децембар), Три јерарха (30. јануар), св. Ђорђе (23. април), ап. Јован Богослов (8. мај). Поред тога, у минеју служабном има и више служби где је одређено бденије: тамо где су храм и мошти светога, и где хоће настојатељ (Л. Мирковић, Хеортологија 13-14).

Глава 9 - Истоветан текст као ЕТ 9. Чин трпезе ("трапезе") је исто што и тзв. "чин о панагији бивајеми во обитељех по всја дни" у данашњем црквенословенском часослову. Врши се после литургије за главни обед, ручак.

Дијаклизмо - Сава тумачи овај појам речима "то јест пошто се узело мало анафоре и испило вина". Наводимо и цео Мирковићев коментар: "Јагић каже за ово место овако: 'то је уметнуто као неко тумачење ријечи. Ако је тако, тада тумачење не ваља'. Ми, напротив држимо да је ово тумачење добро, а Јагић можда мисли да етимолошки није добро ово тумачење речи diaklizmo (Списи светога Саве 58, нап. 1). Прво обедовање - Под претпоставком да има већи број монаха, они се деле на две групе те обедују једни за другима, утврђеним редом.

Уобичајени псалам - То је, према данас важећем типику, Пс. 144 ("Узнећу те, Боже мој, цару мој!").

Мала молитва - Молитва благосиљања трпезе, коју изговара управо игуман или чредни (дневни) јереј: "Христе Боже, благослови јело и пиће рабима твојим, јер си ти свет, свагда, сада и увек, и у векове векова, амин."

Трпезар - Монах чија је дужност да припрема трпезу, да поставља, износи јело и послужује, али и да води рачуна о реду за време обеда. О томе Ф. Гранић, Црквеноправне одредбе хиландарског типика сав. Саве о настојатељу и осталим манастирским функционерима, Богословље 10 (1935) 187.

Читање на обедима - Стара је манастирска пракса да се у општежићу за време обеда чита неки поучни текст из светоотачке књижевности или житија светих. Тиме се и у току телесне исхране даје предност духовној храни.

Обична молитва - После обеда, завршна молитва благодарења и благослова: "Захваљујемо ти, Христе Боже наш, што си нас нахранио земаљским твојим добрима; не лиши нас и небеског твојег царства, но као што међу ученике твоје дошао јеси, Спасе, мир ми дајући, дођи и к нама, и спаси нас!" Вечера - За вечерњи обед има такође посебних молитава пре и после јела. Треба запазити да вечерњи обед није никао обавезан за све.

Подиконом - Исто што и "параеконом", помоћник економа. У грчкој терминологији, то је "епистимонарх".

Глава 10 - Текст ове главе је настао превођењем и прилагођавањем појединих делова ЕТ 10. На пример, у ХТ је изостављен читав одељак о "једењу рибе у току Четрдесетнице и на Благовести".

О постовима - Вид. објашњење у коментару Карејског типика, у овој књизи на стр. 170.

Празник... Теодора - Светом великом ученику Теодору Тирону посвећена је прва субота Великог поста ("Теодорова субота").

Укроп - "Укроп водени са кимином", нека врста посне супе без уља, само зачињене.

Обретеније главе Претечеве - Празнује се на дан 24. фебруара (Прво и Друго обретеније) и 25. маја (Треће обретеније). О томе Л. Мирковић, Хеортологија 122-129.

Светих 40 мученика - Празнују се 9. марта Ј. Поповић, Житија светих за месец март, Београд 1973, 157-165.

Благовести - Празник је 25. марта и по правилу пада у велики пост.

Ако ли пре речени празник - Мирковић у напомени преводи грчки текст ЕТ, од којег ХТ овде одступа: "Ако се напред речени св. празник стече са овим остракодермима, као што рекосмо, то рибе нећемо јести, а вино ћемо пити великим красовољем, а слично ћемо све чинити ако се стече и на Велики Четвртак, Велики Петак и на саму Велику Суботу. А у свети четвртак према отпусним данима четрдесетице биће вам јело у вариву и вину" (Списи светога Саве 65, нап. 1).

Света субота - Велика субота, уочи Ускрса.

Глава 11 - Текст ЕТ 11, разуме се и овде са заменом "Наставнице" (Одигитрије) уместо "Благодетељнице" (Евергетиде, као и у Студеничком типику). Ваведење - Главни празник, Слава манастира Хиландара, јер је храм хиландарски посвећен Ваведењу. То је успомена на увођење пресвете Богородице као девојчице у јерусалимски храм, 21. новембра: Ј. Поповић, Житија светих за месец новембар, Београд 1977, 631-644.

Глава 12 - Прилагођен текст ЕТ 12.

Прот - Протепистат, изборни старешина Свете Горе, данас са једногодишњим мандатом.

Светога оца - Светога Симеона Српског као ктитора манастира Хиландара.

Хрисовуљима - Мада је ово формуларно место из ЕТ, Сава мисли на оснивачку повељу византијског цара Алексија III Анђела од јуна 1198 (Actes de Chil., Nо. 4), можда и на сигилиј истог цара од јуна 1199. (Actes de Chil., Nо. 5), сигурно и сигилиј, простагму и практик с почетка 1198. Наравно, ту је и Немањина хрисовуља из 1198.

Благодетељница - Тачан превод према ЕТ, али овде је требало да буде "Наставница"; очигледна омашка из протографа.

318 светих отаца - Оци првога васељенског, никејског сабора (325. године), који су осудили и анатемисали Аријеву јерес.

Глава 13 - Само по једном делу назива одговара ЕТ 13, иначе је текст у првој половини сасвим друкчији - то је Савина концепција избора и постављења игумана одлуком манастирског сабора уз симболично присуство цара - чији је манастир ("царски") - у виду "штапа" (палице, жезла). На специфичности избора игумана по ХТ указује Ф. Гранић: "Изборни систем хиландарског типика (ц. 13) показује извесно одступање од напред приказаних изборних система. Упражњено место попуњује се избором, а никако назначењем од стране било ког фактора; изборно тело је састављено од економа, еклисијарха и 10-12 најстаријих монаха. И у погледу изборног локалитета одступа хиландарски типик од грчких типика X-XII века; у ман. Хиландару, насупрот пракси осталих манастира, избор се врши у св. храму, а после свршеног изборног чина изборно тело напушта св. храм и изван св. храма објављује исход избора. Веома је чудновато да се у контексту оних одсека типика, који говоре о избору игумана, нигде не спомиње обављање призивања св. Духа непосредно пред сам изборни чин" (Ф. Гранић, О настојатељу 176). Друга половина главе ("А на овај начин" итд.) о самом церемонијалу постављења преузет је из ЕТ 13 (по издању В. Ћоровића 82, 1-25). Гранић то потврђује: "Аколутија интронизације ... потпуно се слаже с аколутијом евергетидског пролога" (тамо, 177).

Глава 14 - Текст је из ЕТ 13, али у комбинацији ед. Ћоровић 82, 25-30 па онда 80, 13 и даље.

Иконом - Економ, монах који у манастиру општежитељног уређења води манастирско газдинство и стара се о материјалној страни живота обитељи. По речима Гранића, "у низу манастирских функционера заузима после игумана-настојатеља најважније место манастирски економ oikonomos, који је управљао целокупним манастирским иметком. Разгранати послови манастирског господарства, деликатност односа према радној снази на манастирским подузећима, те обимност пословног саобраћаја са спољашњим светом захтевали су, поред религиозних врлина, велике интелигенције и темељног познавања господарства још и зрелије доба, јаку енергију, велику окретност и тактичност у саобраћају са људима" (Ф. Гранић, О настојатељу 181 и д.).

Подиконом - Помоћник иконома, параеконом.

Глава 15 - Текст Савин, нема га у ЕТ.

Еклисијарх - "По важности службе одмах иза економа долази еклисијарх eklisiarhis који одговара канонарху у манастирима ранијих времена... Евергетидски пролог нема одговарајуће главе... У делокруг еклисијарха спада ... старање о тачном одржавању богослужења, прописном вршењу канона при богослужењима, читању диптиха, одржавању панихида по синаксару, о чистоти и реду у св. храму, о паљењу воштаних свећа..." (Ф. Гранић, О настојатељу 185).

Подеклисијарх - Помоћник еклисијарха, пареклисијарх.

Панихиде - Помени мртвих, који се врше по прописима ХТ 35 и 36.

Месопуст - Претпоследња припремна недеља Великог поста (Недеља месопусна, Месне покладе, Месојеђе). Вид. Л. Мирковић, Хеортологија 144-145.

Глава 16 - Нема је у ЕТ, Савин оригинални састав.

Глава 17 - Текст ЕТ 15.

Глава 18 - Текст ЕТ 16.

Неки од светих отаца -

Василије - Текст из дела Василија Великог:

Глава 20 - Текст ЕТ 18.

Глава 21 - Текст ЕТ 19.

Грех црквене крађе -

Глава 22 - Текст ЕТ 20.

Дохијар - "На челу финансијског отсека манастирске управе, која је у V и VI веку био саставни део општег господарског отсека у манастирима, налази се дохијар . Хиландарски типик у гл. 22 сасвим сумарно спомиње дохијара у вези с осталим манастирским функционерима, којима је стављено у дужност да уводе у манастирски благајнички дневник своте прихода и расхода" (Ф. Гранић, О настојатељу 184).

Параиконом - Помоћник економа, подиконом.

Спољашњи иконом - Помоћник економа, који води послове ван самог манастира.

Глава 23 - Текст ЕТ 21.

Противноме - Сатани, ђаволу, кушачу. Када се овца удаљи "од ограде, стада и пастира" постаје лак плен вука. У овом случају вук је симбол ђавола.

Нека се одлучи - Нека буде одлучен од светог причешћа за извесно време (тзв. "мало одлучење", за разлику од "великог", које је екскомуникација, изопштење, истеривање из цркве).

Глава 24 - Текст ЕТ 22. Овим је прописана и делимична клаузура, ограничење (забрана) преписке. О овоме Ф. Гранић, Црквеноправне одредбе Хиландарског типика св. Саве, Светосавски зборник 1, Београд 1936, 93: "Вероватно да творац Хиландарског типика,. с обзиром на политичку мисију манастира Хиландара, те тим условљену потребу слободнијег кретања хиландарских монаха, није сматрао опортуним да уноси у типик нарочите одредбе о клаузури".

Глава 25 - Текст ЕТ 23.

Глава 26 - Текст ЕТ 24.

Глава 27 - Ове главе нема ЕТ, текст је Светога Саве.

Црковници - Монаси који обављају дужности у цркви: еклисијарх, пареклисијарх и сл. "Овај привилегисани положај црковника био је несумњиво последица њихове специјалне службе која је сматрана важнијом и узвишенијом од осталих служби у манастиру" (Ф. Гранић, Црквеноправне одредбе 84-85).

Глава 28 - И ово је Савин текст, нема га ЕТ.

Глава 29 - Текст ЕТ 26.

Глава 30 - Текст ЕТ 29. Хиландарски типик нема текста ЕТ 30, о скевофилаку и дохијарима у манастиру. Кључар - Грчки "келарит", имао је надзор над залихама намирница и ове је издавао за дневну потрошњу (Ф. Гранић, О настојатељу 187).

Слово 31 - Текст ЕТ 31.

Слово 32 - Текст ЕТ 32.

Слово 33 - Текст ЕТ 33. Наслов је у ЕТ друкчији.

Али боља је... љубав - Мисао Јована Лествичника: "Љубав је већа од молитве; молитва је делимична врлина, а љубав је врлина свеобухватна" (Лествица 161).

Глава 34 - Текст ЕТ 34.

Глава 35 - Текст ЕТ 35 као модел, али садржај други, Савин.

Панихиде - Помени мртвима, парастоси: Л. Мирковић, Литургика II, 2, 177-180. Овде су, међутим, два помена Савиним родитељима - Симеону и Анастасији (Ани). Немањина жена и Савина мати Ана живела је као монахиња Анастасија у манастиру Свете Богородице у Расу. Умрла је 21. јуна, вероватно већ пре 1200. године, и сахрањена или касније пренета у Студеницу. Могућно је да се њен гроб налази у припрати Никољаче (мале цркве св. Николе у студеничком комплексу). Вид.: Л. Павловић, Култови 188; С. Мандић, Дневник. Записи конзерватора, Београд 1975, 48-64 (у чланку Моленије рабе Божије монахиње Анастасије).

Глава 36 - Текст ЕТ 36.

Просфора - Освећени хлеб, који се у литургији употребљава за евхаристију; из њега се ваде честице за живе и мртве.

Глава 37 - Текст ЕТ 37.

Глава 38 - Текст ЕТ 38.

Гостиница - На грчком "ксенодохион" (стсл. странопријемница), здање са собама за смештај намерника, путника и сиротиње. Аутор типика каже да је за подизање гостинице "испросио место до некога христољубивога", али су то речи Евергетидског типика, па вероватно нису податак о подизању некога хиландарског ксенодохиона. То важи и за "гробље за странце" (грч. "ксенотафион"), којега у Хиландару нема.

Глава 39 - ЕТ 40. Хиландарски типик нема ЕТ 39, у којој се женама потпуно забрањује приступ манастиру.

Мученика Полиевкта - Помен овога светог мученика, који се празнује 9. јануара, није из Евергетидског типика. Његово страданије вид.: Ј. Поповић, Житија светих за месец јануар, Београд 1972, 261-265. Болница - Хиландарска болница је прва српска болница за коју постоје писмени подаци о њеном постојању, организацији и режиму живота и неге у њој. Глава 40 је иначе преузета из ЕТ 41 ("О носокомиону") па се може сумњати у то да је у тренутку писања ХТ једна таква болница већ била уређена, али је сигурно да се она имала сразмерно брзо основати. Да је у средњем веку она заиста постојала (као што постоји и данас), зна се и из других поузданих извора, а поготову из даровница за болницу као што је Лазарева из 1379/80. (Actes de Chil. II 40-41, No. 66). О хиландарској болници вид.: Л. Павловић, Српске манастирске болнице у доба Немањића, Зборник Православног богословског факултета 2 (Београд 1951) 555-566.

Глава 41 - Текст ЕТ 42.

Предани вам номоканон - Свакако не може бити говора о Номоканону светог Саве или Крмчији, који настаје тек поводом добијања и организовања аутокефалије, 1219-20. Постоје две могућности: да је то ипак један старословенски номоканон-законик, старије редакције, или друга, да је по среди тзв. "покајни" номоканон ("епитимијни" номоканон Јована Посника). Вероватније је оно прво: законик старије редакције.

Глава 42 - Савин текст, нема га у ЕТ. О статусу Карејске ћелије вид.: М. Живојиновић, Светогорске келије у пиргови у средњем веку, Београд 1972, 91-102. Упор. и коментар Карејског типика, у овој књизи на стр. .

Глава 43 - Текст ЕТ 43!

Студенички типик

(изводи)
ОБРАЗНИК СВЕТОГА САВЕ СРПСКОГА

(...)
Глава 10.

Тако је сада у просте дане године, а у дане светих постова није тако. Пре свега: у прве велике посте, у први дан то јест понедељак прве недеље, нити појемо литургије, нити се бринемо за трпезу и јело, а у остале дане исте недеље треба се бринути и за трпезу и за јело, кушати хлеба и од сочива квашена или вареног воћа. А вина никако не пити. Тако до петка. А у петак да вам се даде одређена чаша и кољиво зобљемо ради празника светога и великога мученика Теодора. Ова прва света недеља великих постова нека вам овако остане. А у суботу и недељу ових светих постова два јела: вариво са уљем и ако се нађу хоботнице или икре, у та два дана да вам се предлажу. А за пиће обичним великим красовољем на обеду, а на вечери малим красовољем, половина великога. То нека бива вама (..) а у уторнике и четвртке нека вам се износе друга два варива, да вам се дају без уља, а пића по мало. А вина мерећи мале красовоље, што је половина великога. А у друге дане: то јест понедељак и у среду, кажем вам никако не окусити пића, него држати као и у прву недељу. Ако се у један од ових дана догоди празник Обретења главе Претече или Светих 40 мученика, осим прве недеље целе и опет осим среде и петка, нека вам је разрешено јести хоботнице и два јела са уљем, и вино са великим красовољем. Рибе никако не једемо. А када настане празник Благовести, нека се празнује светло по могућству, и рибе можете јести, и вино пити са великим красовољем, не једанпут, но и сутра, што остане од јучерашње трпезе треба да једете, такође и рибе, што имате на појутарје једите на оданије празника, такође и пијте са великим красовољем и два варива са уљем. Ако ли се случи у велику недељу, онда не кушамо рибе, него пијемо уље и вино, да се тиме утешимо ради празника, као и у остале отпусне дане, а рибе јести на овај свети празник као што је речено. Ако се догоди петак или среда и понедељак или велика недеља, тада једемо октоподе, да се ипак утолимо због празника. Ако ли се случи у велики петак, онда не једемо уља нити пијемо вина. А у свету и Велику суботу, па и Велики четвртак, то као и у отпусне дане нека вам буде у јелу и вину, а на Велики петак не једите никаква варива, него сочиво квашено и зеље неко сирово, и воће, а пиће укроп са кимином. А у свету суботу нека одступа свака брига око скупљања на јело, него после литургије пред црквом да се даде по мало хлеба и вина по чаша. Ако ли се празник не догоди велике недеље, онда и сву ову недељу држимо као и прву недељу, осим у четвртак једемо уље и вино појемо. Оваков имајте начин живота у свете велике постове, а за немоћне бригу налажем игуману по вољи.

А пост светих апостола изложићемо овде. По свршетку све службе часова и божаствене литургије, како синаксар указује, када настане 7. час, зове нас трпеза. У уторак и четвртак једемо двапут са уљем и пијемо вино; а у понедељак и у среду и у петак једемо једанпут, а не једемо с уљем, нити пијемо вина. А у суботу и недељу и рибу једемо, и све предложено нам, и вино пијемо.

На Рођење Христово нака вам буде исто као и у пост Светих апостола у јелу и у пићу, као што онамо указасмо.

А ово нека је знано у пост Рођења Христова: ако се не случи "Бог Господ", онда и у уторак и у четвртак да једемо једанпут због краткоће дана. А једемо уље и пијемо вино у те дане. А заповедам вам да среду и петак чувате не само у постове него и у све дане током године, да уља не једете и једанпут на дан да једете, осим од Пасхе до Педесетнице да вам буде разрешено у уљу и у вину и два пут дневно јело, и од Рођења до Крштења Христова. О свему томе остављамо да расуди игуман: ако он кога разреши, нека буде разрешен.


Глава 11.
КАКО ТРЕБА ПРАЗНОВАТИ ГОСПОДЊЕ ПРАЗНИКЕ И ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Сви божаствени Господњи празници, као и пресвете Владичице Богородице Добротворке наше, нека се празнују изнад других, и то у појању и у сјају и у вашем јелу. А празник Престављење њено, које зовемо Успеније, нека се светло празнује од вас, светло и свечано, јер је празник над празницима и славље над слављима. Тога дана заповедам да дате и на вратима, колико можемо и колико може наша рука.

Нека је доста ово речено о овом, а споменућемо и о другим стварима.


Глава 12.
О СЛОБОДИ МАНАСТИРА

Заповедам свима вама од Господа Бога Сведржитеља да овај свети манастир буде слободан од свих ту владајућих, да не буде ни под ким, него под једном прослављеном Богородицом Добротворком и молитвама преподобнога оца нашега и ктитора и онога који игуманује. А чувати и исправљати и управљати и владати овим светим манастиром и са игуманом полажем га на онога који влада овом земљом, на великога краља који буде у своје време, да има осветитеља против онога који хоће да повреди коју год манастирску правду. Јер заповедам вам да према овом имате велику почаст и да се молите за њега и да има велики помен као место имена самога ктитора. А ви и овај свети манастир да не буде порабоћен никојом влашћу и ни од кога потворен, свакако непреклоњен и неизмењен да имате. Ако ли ко усхте некада, у неко време да од манастира узме или од црквенога, од светих икона или часних сасуда или завеса или књига, било од манастирских села или Влахе или у стоци или у којој год ствари да узме ко одељивати од манастира, било онај који влада овом земљом или ко од других који су под њим, или епископ или и сам игуман, или у њему братија, искушењем демонским покренут да учини таково што: везујемо овога силом Оца и Сина и Светога Духа и проклињемо да не буде причастан светоме телу и крви Господа Бога. Трипут је он јадан и трипут проклет, ма ко био, ко погази слободу и ништа не помисли. Ко би тако нешто учинио, како да неће после бити кривац? Нека ово буде на тај начин прописано.


Глава 13.
О ПОСТАВЉАЊУ ИГУМАНА, КАКО ТРЕБА ПОСТАВИТИ ИГУМАНА

А треба у осталом подсетити вашу љубав и о постављењу игумана неизмењено и неприступно. Ако хоћете да поставите игумана, овако указујемо, јер овај наш свети манастир пресвете Владичице наше Госпође Богородице Добротворке би одликован од благовернога и христољубивога краља, блаженога оца нашега и ктитора господина Симеона да је у броју игуманских манастира, и овај игуман да је виши од свију игумана и да се назива први. А када треба овај да се постави, овако да бива: да се скупе иконом и еклисијарх са најстаријом братијом, и да иду к самодржавном господину све српске земље, и да му молбу узашљу, да дође у овај манастир. И да узме са собом епископа и игумане Светога Ђурђа у Расу и Свете Богородице Градачке и Светога Николе у Топлици и другога Николе у Казновићима и другога Светога Николе у Дабру и Светога Георгија у Дабру, и када дође са овима, да скупља иконома и еклисијарха овога места и друге старце који су подобни у савет. И када владар уђе у цркву и ови сви са њим, да учине савет и да изаберу преподобна мужа, који ће бити архимандрит међу овима игуманима и пастир овоме стаду.

А овако да бива његово постављење: када приспе време свете службе, нека се облачи епископ светитељ и са свима тим игуманима и са другим часним јерејима, и да приведу онога који ће бити пастир у овом светом месту. И поставивши га пред собом епископ са свима тим игуманима да га сви виде, а ту је још и владар, и са благословом нека га облачи епископ у свете ризе по реду, као што приличи. И свету набедреницу сам епископ са благословом да му веша на лево бедро. Јер овим начином овај архимандрит да служи и свете службе. И пошто уђе он ту са епископом и са игуманима, и пошто сврше свету литургију, и пошто буде положено свето јеванђеље на светој трпези, жезао пред Пресветом, и рекавши Трисвето и тропар "Помилуј нас, Господе, помилуј нас"; други: "Господе, погледај с неба и види", и рекавши тропар и кондак Успенију свете Богородице, и даје се од светитеља и од свију игумана постављеноме свето јеванђеље. И воде га пред двери. И прилази државни господин све српске земље и узима га са руку од светих двери и приводи га ка Пресветој, и узевши жезао као и од руке саме Пресвете и даје га игуману, и одвевши поставља га на игуманском месту и каже му: "Достојан". И ту одмах сви у глас кажу трипут: "Достојан". И целива га прво владар, потом епископ, потом остали часни старци по реду, и поју кондак Златоустоме, гласа 4: "Са неба победу прими", и потом јектенија и отпуст. И потом се слави владар и потом постављени архимандрит. Јер ради овога заповедамо самом владару све српске земље да долазећи поставља овога архимандрита, што тога поставља и господина и ктитора уместо себе, да буде осветитељ и чувар овога светога манастира, и просто речено, да има да бди над овим светим местом. Тако пак пресвета Владичица Госпођа Богородица Добротворка да му наплати овде његовој владавини и у други долазак Христов. Јер овде нема нико власти, ни епископ, ни други ко.

Ову заповест дајем вам од Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа и од пресвете Владичице наше Госпође Богородице Добротворке, да не буде игуман овде постављен по неком наговору или по давању награде, а да не буде достојан. И опет: да се не избаци постављени овде, осим ако не буде имао неку велику кривицу и укорен пред свима и да се не може исправити или да се због тога не може покајати.

Треба даље указати и о оделу братије. Да се скупља одело кроз целу годину, а када дође Филипов дан, да сабира игуман и иконом сву братију и да раздели одело по реду, према степену старешинства. А ово да им се даје на годину: раса, кожух, постеље довољно и клашње, мантија ако се коме раздерала, за сандале по 50 аспри. А старе расе и обућу не враћамо у манастир, а друго одело, ако игуман не прими старо, да не даје новога. А црковницима да се даје ради свеће по 2 златице и благослов ктиторов, да се даје јерејима на годину по 6 златица.

(...)
Глава 35.
КАКО ТРЕБА ПОЈАТИ ПАНИХИДЕ КТИТОРИМА

Довољно је, дакле, заповести о манастирским потребама, довољно и прикладно.

А о умрлим оцима нашим и братији примићемо овако. Светло и са свеноћним бденијем треба да славите успомену трисветога и увек спомињанога оца нашега и ктитора кир Симеона монаха, која је месеца фебруара у 13. дан, који треба да празнујете светлим појањем и свећама и јелом и пићем до обилног. А још и на врата треба дати и јела и пића ко се деси на тај дан. А ово заповедамо игуманима, да пред овај празник шаље и на дунавску страну и на зетску и да купује рибу, и да буде обилно на празник преподобног оца нашега и ктитора господина Симеона. А још на спомен ту позивати владара ове земље и остале игумане. И ово треба да знате, јер много пута догађа се овај празник у велике постове. Ако падне овај празник у велике постове, заповедамо да се празнује пре поста. А увече на панихиди дати свој братији по свећу да поју држећи је над гробом.

О панихиди Настасијиној. На исти начин треба да појете и на дан успомене блаженопочивше Анастасије монахиње, некада бивше супруге његове, месеца јула 21.

(...)

Житије светог Симеона Немање

О наслеђу светога манастира овог преподобним оцем нашим и ктитором господином Симеоном и о житију његову какво би пред Богом и људима

Оче, благослови!

Наш свети манастир овај, као што знате, било је ово место као пусто ловиште зверова. Када је дошао у лов господин наш и самодржац, Стефан Немања, који је царевао свом српском земљом, и када је он лови овде, изволи му се да овде, у овом пустом месту, сагради манастир овај на покој и умножење монашког чина. Јер нека је знано свима нама и другима, да Бог, који твори људима на боље, не хотећи људске пропасти, постави овога ваистину приблаженога господина нам и оца, овога самодржавнога господина, нареченога Стефана Немању, да царује свом српском земљом. И пошто је обновио очеву дедовину и још више утврдио Божјом помоћу и својом мудрошћу даном му од Бога, и подиже пропалу своју дедовину и придоби од поморске земље Зету са градовима, а од Рабна оба Пилота, а од грчке земље патково, све Хвосно и Подримље, Кострц, Дршковину, Ситницу, Лаб, Липљан, Глбочицу, Реке, Ушку и Поморавље, Загрлату, Левче, Белицу. То све мудрошћу и трудом својим све ово придоби што му је припадало од српске земље, а одузето му некада насиљем од своје дедовине. И уз помоћ Божју владавина његова примила је одасвуд мир и тишину, јер овај ваистину диван и страшан постаде свима који живе око њега, пошто је владавина његова била 37 година сачувана и цела и ни од кога повређена.

Јер како ћемо овога назвати? Владарем ли, а уз то и учитељем? Јер утврди и уразуми срца свију и научи нас како правоверни хришћани треба да држе праву веру у Бога. Прво на себи благоверност показа, а потом друге научи, цркве освети, манастире сазда, светитеље у сласт слушајући, јереје штујући, а према монасима гајећи велику смерност и љубав, безнадежним нада, убогим заступник, ништима хранитељ, наге у свој дом уводећи одеваше их, сирочад нахрани, удовице оправда, слепим и хромим и немоћним и глухим и немим ваистину мати постаде. И просто рећи: све своје имање у зајам издаде, јер постаде други Авраам странопримац, земаљски анђео, небески човек. "Стога га и Бог преузнесе и дарова му име које је изнад свакога имена"(1), имену његову поклонише се сви народи.

Сам сазда манастире: прво у Топлици светога оца Николе, и други тамо Свету Богородицу у Топлици; потом опет сазда манастир Светог Георгија у Расу. И свима тим манастирима сатвори управу као што треба. А после тих овај наш свети манастир сазда, који и посвети имену пресвете Владичице наше Богородице Добротворке, саздавши од мала и до велика, и села предаде манастиру заједно са другим правима манастиру, иконама и часним сасудима и књигама и ризама и завесама, и што је писано у златопечатној повељи његовој, а још је и у цркви написано на зиду, и са клетвом и са везом да нико не измени његова предања, као што слушате и у овим књигама напред о томе реч.

***

Божјом помоћу и својим трудом то све стече. И када је владавина његова уз Божје садејство добила мир и тишину одасвуд, усхте и сатвори себи пријатељем великога цара грчкога, Богом венчанога кир Алексу Комнена, и узе његову кћер за благороднога и љубљенога сина Стефана, кога и одреди да му буде намесник. А овај благоверни и христољубиви господин, пречасни старац, подвизаваше се да се у дан страшнога суда приброји у неки број са онима који су угодни Богу, и како би којим добрим делима добио оно рајско и неисказано насеље, нарочито жељаше како би му било могуће да прими анђелски и апостолски образ. И подвизаваше се да журно последује речима Владике: "Узмите јарам мој на се, јер сам кротак и смеран срцем, и наћи ћете покој душама вашим: јарам је мој благ и бреме моје лако"(2). Јер каже Писмо: "Љубав Божја привезана је у вернима"(3). А за овог блаженог старца сигурно се привеза ка вери његовој речено: "Ко љуби оца или матер више него мене, није мене достојан, и ко не узме крста свога и за мном не иде, није ми подобан"(4). "Јер сваки који остави дом или њиве или имање или жену или децу или браћу или оца или матер имена мога ради, примиће стоструко и наследиће вечни живот"(5). Богољубни отац наш и ктитор желећи примити живот вечни, молбе узашиљаше ка премилостивом Владици, да га не лиши жеље.

Прошло је много времена, пошто је сачувао државу 37 година у моћи и снази непобедно и неповређено са свих страна, и благородна деца његова била су подигнута у благоверности и чистоти.

О владавини његовој и држави његовој не исписасмо по реду, што слушасмо и видесмо, да се не умноже речи. Јер свм Бог зна, а ни од људи није скривено колики је био његов подвиг за нас и за људска незнања, овога блаженога мужа, господина нам и учитеља, који има Соломонову премудрост, Давидову кротост, Јосифову добру нарав; свима диван и страшан владар владарима и господар господарима, и просто рећи други му неће бити раван. Зато ћу о овом укратко изложити, да се не умножи писање.

***

Када је навршио 37 година у држави својој, премилостиви Владика не презре мољења његова, којим је уздисао из дубине срца, но милосрдан и трудопримац и наградитељ - хоће да се сви спасу(6). Јер када је дошло време, овај прозорљиви муж сву славу и част овога света сматраше као ништа, и красота овога света изгледаше му као и дим, а Христова љубав растијаше у њему и разараше срце његово као дом спремљен му и пречисти сасуд његову Светом Духу, пошто се неким усељењем у његов ум уселио Христос и водио га.

И тако, пославши, скупи своју благородну децу и све изабране своје бољаре, мале и велике, и скупивши их ка себи, поче им говорити учећи:

- Чеда моја вазљубљена и од мене отхрањена, ево знано је свима вама, како Бог својим промислом постави мене да владам над вама, и какву озлобљену земљу нашу примих у почетку, и помоћу Божјом и пресвете Владичице наше Богородице, колику моћ имађах, не облених се нити покоја дадох себи, докле све не поправих. И Божјом помоћу додадох вам у дужину и ширину, што је знано свима. А све вас, као и своју децу, отхраних, све до сада, и научих вас да се држите вере правоверне. "А многи иноплеменици устадоше на ме и опколише ме као и пчеле сат, но именом Господњим противљах им се и одолех њима"(7). Зато и ви, чеда моја вазљубљена, не заборављајте учења свога и правовернога закона, који сам ја установио. Јер, држећи ово, имаћете Бога као помоћника себи и пресвету Госпођу Богородицу, и моју, иако грешну, молитву. А мене сада отпустите, владара свога с миром, да виде очи моје спасење, које је спремио пред лицем свију, светлост за откриће народима и у славу( вама, пастви мојој. Јер видимо како је

"све људско што после смрти не остаје, сујета;
неће остати богатство, нити ће сићи слава,
јер када смрт дође, све ово ће уништити."

Зато се узалуд метемо:

"кратак је пут којим течемо,
живот наш је дим, пара, земља и прах;
за мало се јавља, а убрзо нестаје".

Зато је све ваистину сујета(9). Јер

"овај живот је сенка и сан,
јер сваки земаљски мете се ни за што,
као што рекоше Књиге:
када и сав свет стечемо,
тада ћемо се у гроб уселити,
где су заједно цареви и убоги".

Зато, чеда моја љубљена, пустите ме брзо, да идем видети утехе Израиљеве(10).

Овим поукама поучи их добри господин и добри пастир. А ови сви много су ридали и говорили му:

- Не остављај нас сироте, господине, јер ти нас освети и ти нас научи и ти нас просвети, пастиру добри, који полажеш душу своју за овце(11), јер никада у твоје дане вук не уграби овцу од Богом преданога ти стада пастве! И у свих 38 твојих година бисмо сачувани и отхрањени, и другога господина и оца не познасмо осим тебе, господару наш!

***

А он, блажени старац, посаветова их премудрим речима као отац да престану са ридањем и сузама; а Божјом вољом изабра благороднога и љубљенога сина Стефана Немању, зета боговенчанога кир Алексија, цара грчкога, и овога им предаде говорећи:

- Овога имајте у место мене, добри корен који је изишао из моје утробе, и овога постављам на престо Христом дароване ми владавине!

И сам га венча и благослови га изванредно, као што благослови Исак Јакова, сина свога, сваким благословом(12), и поче га учити да напредује у сваком добром делу у својој владавини, и да буде доброга срца према хришћанском свету, који му предаде, Богом пасену од њега паству, говорећи му:

- Чедо моје љубљено, паси овај мој Израиљ, и пази на њега, водећи га као јагње Јосиф!

Заповедаше му да се о црквама брине и о онима који служе у њима, светитеље у сласт да слуша, и црквене слуге, и јереје да поштује, и над црнорисцима да бди, "да би се молили за тебе, и да ни у чем не будеш зазоран пред Богом и људима". И другога свога благодарнога и љубљенога сина, кнеза Вукана, благослови и постави га за великога кнеза, и одели му довољно земље, и даде и њему заповести дане овоме. И постави их добри отац обојицу преда се, и говораше им:

- "Синови, не заборављајте мојих закона, а срце ваше нека чува речи моје, јер дужина живљења и године живота и света додаће вам се. Милостиње и вера нека вас не остављају, привежите их о свој врат и напишите на таблици срдаца својих, и наћи ћете благодат. И помишљајте добро пред Богом и људима. Уздајте се свим срцем у Бога, а својом премудрошћу не величајте се. На свима путевима својим знајте да прави буду путеви ваши и ноге ваше неће се спотицати. Не будите мудри за себе, а бојте се Господа и уклоните се од свакога зла; тада ће тело ваше имати исцељење и кости ваше одмор. Поштујте Господа од својих праведних трудова и дајите му првине од својих плодова праведних, да би се испуниле житнице ваше мноштвом пшенице, а пивнице ваше да би вино точиле. Синови, не губите снаге у казни Господњој, нити клоните обличавани од њега. Јер кога љуби Господ, онога кара, и бије свакога сина, кога прима. Блажен је човек који је нашао премудрост и онај смртни који је видео разум. Јер боље је њу куповати, него ризнице злата и сребра; скупља је од драгоценога камења; не противи јој се ништа лукаво, а слатка је свима који јој се приближују. Свака друга драгоценост недостојна је, јер дужина живота и године живота су у њеној десници, а у левици њеној је богатство и слава. Из уста њених излази правда, а закон и милост носи на језику. Путеви њени су путеви добри, и све стазе су у миру. Дрво је живота свима који се држе ње и који се ослањају на њу, као на Господа тврда"(13). Јер ја вам дајем ову заповед: да љубите брат брата, не имајући међу собом никакве злобе. Овоме, као и од Бога и од мене посађеном на престолу моме, ти се покоравај и буди му послушан. А ти опет владајући не вређај брата свога, но имај га у почасти. "Јер ко не љуби брата свога, Бога не људи. Бог је љубав. Зато ко љуби Бога, нека љуби и брата свога"(14). Јер о овом сав закон апостоли научише, мученици венчани бише и пророци висе.(15) "Зато ако хоћете и послушате мене, добра земаљска уживаћете; ако ли нећете и не послушате ме, оружје ће вас појести"(16). А вама, синови моји љубљени, нека вам буде мир од Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа и Дух Божји нека почива на вама, крепећи и покривајући вас од свију видљивих и невидљивих непријатеља и водећи вас у миран пут.

Мир буди вама, властело моја и бољари! Мир буди и вама млађи, које вас отхраних од рођења матера ваших! Мир буди вама свима, стадо Христово духовно, које ми Бог предаде, и напасавши вас сачувах неповређене, као добар пастир душу своју полажући за вас(17). Зато вас молим, држите упутство моје, оца вашега. "Бога се бојте, цара поштујте"(18), просвећујући цркве, да и оне вас просвете, епископе слушајући, јереје имајући у част и према монашком чину имајући смерност, да се моле за вас. А ви међу собом правду и љубав имајући, не заборављајте милостиње. И "благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа нека буде са свима вама. Амин"(19).

И после овога, као што и раније писасмо, предаде им да међу њима царује вазљубљени син његов Стефан Немања, и уклони се од народа. А они плакаху и ридаху, гледајући како се растају од таквог господина и пастира. И тако плакаху и ридаху, као што се

"чуо и глас у Рами:
Рахиља оплакује децу своју
и не може да се утеши!"(20)

Ваистину у недоумици сам како да га назовем. Да ли господином добрим? Да ли учитељем праве вере? Оцем благим? Пастиром, који вером напаса предано му стадо? Просветитељем цркава и учитељем добрих обичаја и који вазда пребива у молитвама? Да ли преизобилним служитељем и љубитељем ништих? Да ли наставником праве вере и учитељем добре вере и чистоте, светлом васељене? Да ли наставником пуним ведре и узором кротости и поста? Да ли наставником премудрости и смислодавцем и укротитељем несмислених? Да ли чуваром стада свога и премудрим бранитељем свију оних који живе око њега? Јер ваистину ово све догоди се на њему. "Јер беше пун премудрости и разума, и благодат Божја беше на њему"(21).