Nema te love. Samo razlog.

A i rekoh:
 


P.S. Izvini slucajno htedoh da postujem u tvom postu, zato i pise Poruku izmenio ......

da se ne kitim tudjim perjem  to je rekao neki prorok, ne secam se koji. (zato je pod navodnicima)

  pop10 , ti neki novi ljudi po crkvama su samo iskusenje za obican narod. ne dozvoli da ti bilo sta uzdrma veru.
lako je biti zao, tesko je biti dobar.

Мали фотокопирани плакати привукли су ми пажњу. Испод мени непознатог грба (помало налик византијском) стајало је: ''Православна Црква од 1917. године до данас – предавање у организацији метоха манастира Есфигмен''. Те октобарске вечери 2002. године мали простор Куће Ђуре Јакшића у београдској Скадарлији био је дупке пун радозналог света. Предавач, јеросхимонах Акакије одбио је да очита ''Оче наш'' и помоли се са присутнима јер (нисам поверовао својим ушима!) нисмо православни!? Био је то мој први сусрет са српским зилотима и њихов први јавни наступ у Београду.

    О грчким старокалендарцима знамо готово све. Сажет а садржајан историјат овог раскола дао је владика Атанасије (Јевтић) у одличној књизи ''Заблуде расколника тзв. старокалендараца'' (Београд, 2004.) у заједничком издању манастира Жича, Острог, Тврдош и Братства св. Симеона Мироточивог.

    Српску делегацију на Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. предводили су патријарх Димитрије (Павловић) и научник Милутин Миланковић, чији је стручни предлог о промени календара начелно прихваћен (грчки и румунски су одбачени), а практична примена остављена на вољу помесним црквама. Следеће, 1924. године, ''исправљени Јулијански календар'' прве су усвојиле грчка и кипарска црква као и Цариградска патријаршија. Немали број свештеника, светогорских монаха зилота (''зилоти'' = ревнитељи) и верника одбио је да прихвати новотарију и основао ''Удружење Православних'', касније названо и ''Грчка верска заједница Г. О. Х.'' (''Г. О. Х.'' На грчком значи: ''Истинити Православни Хришћани'').

    Побуна старокалендараца свој врхунац достиже маја 1935. када им се на чело стављају три одметнуте грчке владике. Заједничком Литургијом, објављеним Прогласом и оснивањем трочланог Синода они кидају све везе са званичном грчком Црквом – поричу јој благодати Духа Светога и престају да литургијски и молитвено опште са јеладским клиром и вернима. Иако је владика Атанасије прилично истрајан и детаљан, од средине тридесетих година XX века врло је тешко пратити даља цепања и расколе међу самим старокалендарцима. Две главне фракције, Матејевци и Флоринијанци, све до наших дана, уситњене су до апсурда.

    Предности ''новог'' над ''старим'' календаром нису у складу са изазваном буром осећања, оба су нетачна, земља се непрецизно окреће око своје осе и тиме спор није више канонске већ астрономске природе. Прихватањем ''новог'' календара ипак није повређен Пасхални Канон – одређивање датума Васкрса (Празника над празницима) и даље је у складу са одлуком Првог Васељенског Сабора у Никеји 325. године. Свеправославни конгрес у Цариграду (из 1923.) није имао тежину Васељенског сабора, одржан је у врло тешким условима по грчку и руску цркву (патријарх Тихон био је у бољшевичком заточеништву) и прекидан је упадима побеснеле турске руље са улице.

    Светогорски монаси у свих 20 манастира остали су верни Јулијанском календару али је канонско јединство са Васељенском Патријаршијом (и ''јеретичким Патријархом'') прекинуо једино Есфигмен, први сусед нашег Хиландара. Овај манастир је 1972. године, као расколнички, искључен из монашке заједнице Свете Горе (од тада нема свог представника у управним телима), претрпевши четири јаке полицијске блокаде, што његовом братству непотребно прибавља ореол мучеништва и изазива симпатије верних.

    На Бадње вече 2002. године блокирани су им рачуни у банци, манастирска лука и сви прилази манастиру. ''Расколнике'' и ''узурпаторе'' требало је протерати са Свете Горе. Документ о прогону потписало је свих 19 светогорских манастира, али зилоти истичу да су само шест ''слепо оруђе зловерног Фанара''. На Есфигмену се том приликом завијорила црна застава са лобањом и натписом ''Православље или смрт'', а игуман Методије био је у сталној телефонској вези са медијима и ''организацијама за људска права широм света''. Притисак на манастир је попустио – зилоти, иначе заклети противници Новог светског поретка у свим појавним облицима, знали су да ''вешто искористе демократију''...

    Ипак, у својим ватреним саопштењима и прогласима ''заборавили'' су да спомену ко их је свих ових година (деценија, чак!) покривао, братски помагао и кроз блокаде им храну дотурао. А како су они узвратили Хиландару? Натписима ''U. Q. K.'' на Крсту цара Душана на путу између Есфигмена и Хиландара! Треба гласно рећи да је схиархимандрит Методије полу – шиптар и да није баш мали број ''покрштених'' шиптара међу 117 монаха Есфигмена...

    Срби – зилоти су, до пре неколико година, били махом светогорски монаси – пустињаци и тешко је направити прецизну евиденцију. Наум Миљковић (родом из Браничевске Епархије) био је први, или бар међу првима, пише владика Атанасије. Овај монах – великосхимник дуго је живео у пустињи Каруљској испод Атоса, препун прича о стварним и измишљеним заверама против Православља. Овоземаљски живот окончао је пре неколико година у постељи манастира Сланци код Београда. А за Мајку Србију и Српску Православну Цркву (у даљем тексту: СПЦ), за свога живота, није имао баш пуно лепих речи...

    Београђанин Дубравко Мирковић (монах Данило), Доситеј из Белог Манастира, хиландарски искушеник Тома (данас монах Симеон), Драган из Данске (замонашен под именом Сава), ђакон Григорије из Црне Реке код Рибарића и ту није крај списка особа немирног духа којима је Есфигмен био успутна духовна (а некима и физичка) станица. Правећи турнеје по зилотским фракцијама ови људи су по више пута ''крштавани'', ''монашени'' и ''рукополагани'', што само показује зилотско олако и неозбиљно схватање обреда Светих Тајни.

    ''Јустин Поповић је задњих шест месеци прекинуо заједницу са СПЦ'', ''Иринеј Буловић је на платном списку у масонском клубу'', ''Владика Николај је хтео да оснује зилотску цркву'' – само су неки од ''бисера'' које ови ревнитељи просипају крстарећи Србијом (на Светој Гори све мање и све ређе бораве) врбујући нове присталице, у чему, мора им се признати, имају извесног успеха.

    Српски зилоти – старокалендарци организовано иступају од 1997. године под именом Истинска Православна Црква Србије (даље: ИПЦ) и Библијским цитатом као паролом: ''Стојте чврсто и држите предања'' (2 Сол. 2, 15). Под јурисдикцијом су фракције Флоринијанаца – Свештеног Синода Цркве Истинитих Православних Хришћана Грчке, Његовог Блаженства Хризостома II Архиепископа атинског и целе Грчке. Издају лист ''Ревнитељ православног благочешћа'' који излази ''повремено'' са седиштем у Смедереву, а финансиран је из централе у Грчкој. Главни уредник је уједно и водећи зилотски идеолог у Србији – јеросхимонах Акакије, по имену Немања Станковић, млади новосађанин (36 година) врло бурне и несређене духовне биографије. Његова ''десна рука'' је др. Евсевије Петровић, лекар – кардиолог из Сремске Каменице и син познатог професора књижевности Драгољуба Петровића из Новог Сада.

    Српској Цркви негирају благодат Духа Светога, своје нове чланове поново ''крштавају'' обредом потпуног потапања (урањања) у воду. У духовној борби увек туку тешком артиљеријом, па је тако и у њиховом издавачком првенцу – књизи ''Погружење истинско крштење'' (Смедерево, 2003.), где Свету Тајну Крштења кропљењем и обливањем називају ''неправославном'', ''душегубном'' и ''латинском'' праксом, поткрепљујући то бројним канонима и светоотачким цитатима: ''Они који нису крштени троструким погружењем и појављењем из воде, или при сваком појављењу није призвана једна од Божанских ипостаси, већ су крштени другачије, имају се сматрати некрштенима када приступају Православљу'' (Томос о крштењу из 1756.); ''Свети свештеници, треба да имате велике крстионице у црквама, у које цело дете може да се урони, а да не остане ни најситнији делић сув, јер и ту ђаво може да се усели, па да вам деца постану епилептична, демонизована, плашљива и злосретна, због тога што нису ваљано крштена (Свети равноапостолни Козма Етолски).

    Већ споменути др. Евсевије Петровић у широј православној јавности прочуо се 2001. године отвореним писмом ''Српска црква и време апостасије'', упућеном познатом вероучитељу Владимиру Димитријевићу поводом његове књиге ''Црква и време''. Дванаест густо куцаних А4 страна радо је читано и умножавано широм Србије. Питања календара, свејереси екуменизма, учешћа СПЦ у Светском савезу цркава и заједничког молитвеног па и литургијског општења са инославнима, отворене су ране наше Цркве а јавна реч их, зависно од духовне зрелости говорника, може залечити или још више позледити, што није само ствар тумачења...

    Српска Црква се (Богу хвала!) држи Јулијанског календара, али називати српске зилоте старокалендарцима ипак није сасвим без основа. Све чешће се из званичних кругова наше Цркве (па и са највишег места) чују позиви на исправку ''старог'', похвале па и отворени предлози за прелазак на ''нови'' календар. Све је то др. Петровић уредно забележио, наводећи нам познати експеримент кувања жабе постепеним загревањем хладне воде. Ко је ту жаба а ко кувар – није тешко закључити...

    Прво упориште српских зилота било је (и још увек је) манастир св. Методија и Кирила на Фрушкој Гори, недалеко од Врдника и манастира Раванице. Акакије Станковић је кућу својих родитеља претворио у храм, у њој врши богослужења а о већим празницима и монашења нових чланова. И у Смедереву су старокалендарци једну приватну кућу прогласили храмом (они кажу: параклисом) св. Краља Милутина. На челу ове парохије је Александар Крстић, бивше војно лице из Смедерева, рукоположен октобра 2001. у Грчкој у чин презвитера под именом Атанасије. Отац Петар (Ненад Тодоровић) држи цркву св. Марка Евгеника у Параћину, храм св. првомученика Стефана је у самом Чачку а храм преподобномученика Авакума Ђакона је на падинама Јелице у близини града. Марта месеца 2003. у зилотском манастиру код града Патре на Пелопонезу замонашена је једна Српкиња, која се као монахиња Ипомонија уселила у први женски манастир ИПЦ на Авали. Ових пет локација (приватних станова и кућа) су у џепном календару ГОХ Флоринијанаца (за 2004.) наведене као ''цркве у Источној Европи – Србији''.

    Након опсаде манастира Есфигмена, српски старокалендарци још једном су доспели у жижу јавности у октобру 2003. године. Комплетно сестринство манастира Стјеник код Чачка одметнуло се од Епархије Жичке и СПЦ. Млада игуманија Ефросинија (Драгана Николић, родом из Зенице), три младе монахиње и четири искушенице, под црном ''Православље или смрт'' заставом, уз усклике ''страдамо за веру'', напустиле су порту манастира Стјеник и пришле Акакијевој ИПЦ Србије. Сада су смештене у помоћној згради већ споменуте приватне куће у Чачку.

    Током деценија свог постојања старокалендарци – зилоти и Руска Загранична Црква (даље: РЗЦ) имали су готово исте непоколебљиве ставове о важним питањима комунизма, екуменизма, масонерије и непризнавања Грегоријанског календара. Прича о међусобним односима РЗЦ и разних зилотских фракција је дугачка и сложена (консултовати већ споменуту књигу владике Атанасија), али једно је сигурно – дубоко поштовање ревнитеља према ''исповедничком курсу из периода раних првојерарха'' ове Цркве, ни данас не јењава.

    Светогорска Православна Мисија у Србији Световознесењског Манастира Есфигмена издала је књигу ''Анђео филаделфијске цркве'' о митрополиту Филарету (+ 1985.), исповеднику Православља и светитељу РЗЦ. Он је имао од Господа дар ''да одвраћа људе од јереси екуменизма и од општења са лажноправославнима'' и зато га и српски зилоти сматрају учитељем и светитељем и ''већ традиционално'' му служе торжествену службу.

    Први црквено – народни сабор ИПЦ Србије одржан је у јулу 2002. на Авали. Донета је одлука да се ступи у контакт са новооснованим Синодом митрополита Виталија (отцепљен део РЗЦ након почетних корака приближавања Московској Патријаршији) ради ''будућег сједињења у истини''. Са благословом митрополита Калиника (секретар Синода грчке ГОХ), делегација српских зилота предвођена Акакијем упутила се у Кан владици Варнави, најугледнијем члану новог Синода тврдог крила РЗЦ. ''Патријарх Павле не жели зло српском народу'' а ''у СПЦ сигурно постоји неки православни епископ'', одржао им је слово стари владика, пун речи хвале за краља Александра и патријарха Варнаву (Росића). Уз савет да слушају своје духовнике (из СПЦ!), испратио их је кући. ''Стар је и смушен'' а руска црква у Кану ''прекривена је музејском прашином'' – закључили су млади, надобудни и увређени српски зилоти, сједињење одложивши за неко неодређено будуће време (''Ревнитељ'', бр. 23., стр. 19. – 23.)...

    Старокалендарци – ревнитељи себе и своју борбу отворено пореде са св. Дамаскином, анатемисаним због поштовања икона (од стране ''339 јеретичких епископа'') на Седмом Васељенском Сабору. Себе виде и као последњу тврђаву истинског Православља јер се у наше лукаве дане под видом официјелног православља протурају разне екуменско – масонске јереси. Зилотска прича, треба то поштено рећи, на много места заиста ''држи воду'', али у праву је и владика Атанасије када истиче њихову секташку свест и менталитет и упорну работу ''забадања трна у здраву ногу''.

    Тешко је проценити колико их у Србији стварно има и какву би снагу представљали у случају неке (не дај Боже!) црквене и народне несреће. Српски зилоти остављају јак утисак духовно незрелих људи вреле крви и преке нарави. За сада, они нису способни да за собом повуку веће масе народа и од њих раскол неће потећи. Да ли ће раскола бити и да ли ће му баш зилоти бити темељ – то зависи од духовничке и политичке мудрости водећих људи наше Цркве...

Дејан С. Шуњка

Извор

Текст је мало старији, али ваљда ми нећете замерити.

imala sam prilike razgovarati sa njima.

zvuce zastrasujuce.

a ja sam vjernik...

Ziloti su previse ekstremni za moj ukus.Nekako su preterali sa obicajima i svrha hriscanstva se izgubila u tome.Po njima svako krstenje treba da se vrsi u vodi kao sto je Sveti Jovan radio,a ne u ime oca i sina i svetoga duha kako je rekao hrist.Svrha je vazna,a oni su je izgubili u ovakvom obicaju.Nije lose krstiti se u vodi,ali nije ni greh ne krstiti se u istoj.Po ovome pocinju da mi lice na fariseje koji su grdili Hrista jer nije postovao tadasnje obicaje.Svrha je krstenja je vazna,a sad da li je u vodi ili ne je totalno sporedna stvar.

Ziloti - pravoslavni fundamentalisti

Parola zilota je "Pravoslavlje ili smrt", ne priznaju SPC koja ih smatra raskolnicima, jereticima, ratobornim i isključivim.

"Kakvi su to ’istiniti hrišćani’ u Esfigmenu, može svako od poklonika Svete gore i sv. Hilandara da vidi kad naiđe pokraj Esfigmena i kaže tim ’zilotima’ jedno ljudsko: Kali mera! – a oni vas pogledaju ’kao krme sekiru’”, piše u svojoj knjizi o zilotima u Srbiji umirovljeni vladika zahumsko-hercegovački Atanasije.

U Srpskoj pravoslavnoj crkvi zilote nazivaju raskolnicima, jereticima, ratobornim i isključivim.

Ziloti, što na grčkom znači "revnitelji", gotovo istim rečima opisuju SPC koju nazivaju "državna crkva". Sveštenik Stefan Nikolić objašnjava da monaštvo i vernici "revnitelji" u Srbiji ne priznaju SPC.

"S njima smo prekinuli svako crkveno opštenje, ali to nikako ne znači da smo s njima prekinuli ljudske ili čak prijateljske odnose. U liku današnje zvanične ekumenističke SPC ne prepoznajemo onu predratnu srpsku crkvu kojom su načalstvovali poslednji srpski kanonski patrijarsi: Dimitrije, Varnava i Gavrilo", kaže otac Stefan.

Ziloti se, kako naglašavaju, bore za čistotu pravoslavne vere. Sve pravoslavne pomesne crkve, osim njihovih koje nazivaju "istinskim pravoslavnim crkvama", po njihovom mišljenju su početkom 20. veka poklekle pred iskušenjima: napadima komunističkih vlasti, promenom crkvenog kalendara, ekumenizmom i "crkvenim modernizmom".

Za sagovornika "Politike" iz Srpske pravoslavne crkve, koji nije želeo da bude imenovan, zilotizam i "istinsko pravoslavlje" je više društveni fenomen, pre borba protiv savremenog sveta, modernizma i globalizma i strah od njihovog uticaja, nego pitanje religije i njene odbrane.

"Razlika u učenju između SPC i njih gotovo da i nema. Oni, na primer, pogrešno tumače da je ispravno samo krštenje pogružavanjem, potapanjem krštavanoga u vodu, a ne priznaju krštenje oblivanjem, koje se češće primenjuje u SPC, ali koje je isto tako kanonsko i drevno, kao i krštenje potapanjem u vodu.

Za SPC, kao i za druge pravoslavne crkve, oni su raskolnici i mi s njima nemamo nikakvih kontakata, ali ne zbog nas, nego zbog njih, jer oni odbijaju da se vrate u okrilje Crkve.

Svako ko ne prihvata ustrojstvo crkve je u raskolu, pa tako i oni. U narodu imaju mali uticaj", navodi sagovornik "Politike".

Seme zilotskog pokreta u Srbiji posejano je iz svetogorskog manastira Esfigmena, koji se, inače, nalazi u susedstvu Hilandara.

Esfigmenski monasi odvojili su se od Vaseljenske patrijaršije sedamdesetih godina prošlog veka, kada je nekoliko pravoslavnih pomesnih crkava prešlo na gregorijanski kalendar.

"Revniteljima" su se pridružila trojica srpskih monaha 1995. godine, u vreme kada su svetogorski ziloti protestovali zbog odlaska vaseljenskog patrijarha Vartolomeja u Rim, u posetu papi.

Jedan od ove trojice srpskih monaha, otac Akakije, 1996. godine vratio se u Srbiju i na Fruškoj gori, u blizini manastira Nova Ravanica, osnovao prvu monašku porodicu.

Danas postoji i ženski manastir, na Kučajskim planinama, nekoliko parohija s paraklisima i nekoliko stotina vernika. Svoju crkvu nazivaju Srpska istinski pravoslavna crkva (SIPC) i ona je, kako objašnjava otac Stefan, pod privremenim okriljem Grčke istinski pravoslavne crkve.

Na ulazu u gotovo sve zilotske manastire istaknuta je crna zastava s krstom i natpisom "Pravoslavlje ili smrt". Otac Stefan kaže da su takvu zastavu koristili pravoslavni ustanici u vreme turske vladavine i da je ona simbolizovala spremnost ustanika da za slobodu daju život.

Slično značenje ima i zastava koja se vijori u zilotskim manastirima, a prvi su je istakli esfigmenski monasi sedamdesetih godina prošlog veka, kada su se odvojili od Vaseljenske patrijaršije, zbog čega su se našli pod policijskom opsadom.

Uz takvu parolu i odbijanje bilo kakvih kontakata s drugim crkvama i verskim zajednicama ne čudi što mnogi zilote nazivaju fundamentalističkim i ratobornim strujama u pravoslavlju.

"Takav naziv je neosnovan jer nema nijednog slučaja gde su istinski pravoslavni hrišćani u svojoj borbi za pravoslavnu veru upotrebili silu.

Takođe, naš građanski, svetovni ili ljudski odnos prema čoveku bilo koje vere je tolerantan i prijateljski ali kao što to nalaže naša pravoslavna vera i sveti kanoni pravoslavne crkve mi ne možemo da imamo bilo kakvo crkveno – molitveno opštenje sa onima koji su nepravoslavni", tvrdi otac Stefan.

Jedini ženski zilotski manastir, Novi Stjenik, nalazi se nedaleko od Bora, u Kučajskim planinama, na lokaciji Mikoljski kamen, a osnovalo ga je sestrinstvo manastira Stjenik iz Žičke eparhije.

U oktobru 2003. godine igumanija manastira, Efrosinija, sestrinstvo i iskušenice poslale su pismo nadležnom arhijereju, vladici Hrizostomu, ali i svim drugim eparhijama SPC.

"Obaveštavamo episkopat, sveštenstvo i monaštvo u jurisdikciji Srpske pravoslavne crkve da naš manastir Stjenik (celokupno sestrinstvo) prekida svako molitveno opštenje s vama", napisale su monahinje.

Ubrzo su, uz pomoć policije, izbačene iz manastira, neko vreme provode na planini Jelici i u privatnim kućama, dok na nepristupačnom terenu Kučajskih planina nije podignut njihov manastir, piše "Politika".

Izvor: MTS-Mondo

I ja sam mislio da se radi o igrici.

recimo kad na Netu nadjete neki pravoslavni sajt, nije zgoreg proveriti da li je to sajt nekoga iz SPC ili sajt drže upravo ziloti. koliko god da se gnušaju svega sa zapada, vrlo su prisutni na Netu, kao autori sajtova ili posetioci.

Ja sam davno citao o "zelotima", koji su bili neka vrsta gerile u Palestini koji su se borili protiv Rimske okupacije u anticko doba.
A ovi danas ne znaju sta oce, al vecina su ionako psihicki poremeceni 

Нису поремећени и савршено знају шта хоће. Само су тврдоглави и не пристају на компромисе. Не толеришу никакве промјене.