NA LICU MESTA
Ni da prebolimo ni da oprostimo
Milena Marković | 21. jun 2015. 21:32 |
Srbi u Srebrenici i Bratuncu ne zaboravljaju zulume pod komandom Nasera Orića (3). Milica i Tomo Dimitrijević: Dvoje dece su nam ubili, Aleksandar je imao četiri i po godine, Radiša jedanaest



 Milica i Tomo Dimitrijević              Foto Igor Marinković
Milica i Tomo Dimitrijević Foto Igor Marinković


RAŠI je, sad, 14. bio rođendan. Išli smo da ga posetimo, kao i svih ovih godina. I Acu posećujemo u danu rođenja. Neću da kažem: posećujemo im grobove. Moja su deca u meni živa. Njihovom dušom ja dišem. I njihov, srećom, preživeli brat. Njegova deca. A svi ostali su nas zaboravili. Eto, svratite vi, još poneko od novinara... Sve se zareknem da ću reči olovom da zalijem. Šta vredi. Ko još čuje i koga još interesuje ova moja priča.

 
Milica i Tomo Dimitrijević dočekali su nas ispred kuće, u Skelanima, opština Srebrenica. Na uzvišici, ispod vinove loze zasađene kad im se prvi sin, Slaviša, rodio, stajali su kao okamenjeni spomenici. Na stolu fotografije dečaka. A svuda tuga, duga dvadeset dve godine.

- I Slaviša mi kaže: “Nemoj, majko, više da pričaš. Samo te potresaju”.

Tomo ćuti. I, sve vreme je ćutao. Gotovo nepomičan.

Dimitrijevićima su 16. januara 1993. godine u napadu na Skelane srebreničkih muslimana pod komandom Orića, ubijena deca. Aleksandar je imao četiri i po godine. Radiša, tek napunio jedanaest, tog januarskog dana je teško ranjen. Podlegao je povredama na Vojnomedicinskoj akademiji, posle pola godine borbe za život. U napadu je povređen i najstariji Miličin i Tomin sin, Slaviša. Imao je 14 godina. Lekari su jedva uspeli da ga spasu.

- Samo mi je ovo ostalo od Raše - pokazuje Milica dečji rukopis u svesci. A od Ace... samo ova fotografija. Samo ovu, njegovu fotografiju imam.

Metkom zaustavljeno detinjstvo. A, ostao osmeh na fotografijama uz koje se bude i idu u noć Milica i Tomo.

- Kažem im svakog jutra: “Dobro jutro.” Svake večeri: “Laka vam noć, moja deco, i laka vam zemlja, mučenici moji maleni. Majka vas ne zaboravlja i nikada neće.”


- Ovako sam ih stalno grlila. Sad, kad zagrlim Sinišinog sina, kao da su i oni u mom naručju. I, vi me sad pitate: “Kako si, Milice?” Sad me pitate, kad se podigla galama oko Orića i rezolucije. Kako sam? Tako, što živim sa svojom ranom. Niti mogu da je prebolim, niti mogu da oprostim. Ali, ko da me čuje? Kažu u toj rezoluciji: u Srebrenici je bio genocid. A šta je bilo ovde? Kad su nas napali, u Skelanima je bilo nas stotinak. Nas, koji smo ostali u svojim kućama. A od tih stotinak, ubijeno je 69. Pa šta je onda genocid? Da li je i ovo genocid... Kažu, isto, u toj rezoluciji da je potrebno pomirenje. Pomirenje može da bude kada nekog osude za moju mrtvu decu. Ko je tačno pucao u njih... Ja znam ko je komandovao.

Tuga i gnev. Očaj i ljutnja. Sve u jednom trenu. Ovde, stvarno, nema šta da se pita. Ovde se samo plače.

- Noćima nisam spavala kad su Orića oslobodili - govori Milica Dimitrijević. - Kako tad, tako i sad. Stalno nas varaju. Igraju se sa našom nesrećom. Svi. Onaj koji je potpisao hiljade muslimanskih žrtava u Srebrenici, ovde nikad nije došao. I mi smo majke Srebrenice. Skelani su Srebrenica, nisu Mars. A, kad su, ono, na bilbordima uoči desetogodišnjice Srebrenice, usred Beograda osvanule slike muslimanske dece, ni tada nisam spavala. Pitala sam se, i sad se pitam, da li je neko srpsko dete ikada bilo na bilbordima u Beogradu, Banjaluci... u Srebrenici, Bratuncu... bilo gde. Ne kažem da je trebalo da tu budu, da ih vide, moja deca. Nisu samo oni ubijeni.

Ćutimo.

- Znam, znate i vi odgovor - kaže. - Nemam ja ništa protiv ičije dece. Svi su oni bili samo deca. Ubiti dete najveći je zločin. Ubiti moje ili tvoje, isto je. Zašto se onda broje žrtve samo jedne strane? Zašto smo dopustili da kad se kaže Srebrenica, kaže se: “Tamo su stradali samo muslimani od Srba”. Ponavljam vam: I Skelani su Srebrenica. I moja deca su Srebrenica. I ja sam majka iz Srebrenice. Zašto to niko ne priznaje? Ne govori? Ne izbori se za istinu? Ne ispravi nepravdu?


Milica Dimitrijević - selo Skelane, opština Srebrenica - postavlja hiljadu pitanja. Pitanja, bez odgovora. Između je sećanje na 16. januar 1993. Na zoru, tog nesrećnog dana, kada su Orićevi vojnici napali Skelane. Tomo Dimitrijević, probuđen pucnjavom i vikom, potrpao je decu u auto. On i Milica, u panici. Deca vrište. Narod beži. Tomo pokušava da se domogne mosta na Drini (Skelane samo Drina deli od Bajine Bašte) i prebaci porodicu u Srbiju. Kuršumi su, nažalost, bili brži.

- Pred mostom metak je pogodio Acu u glavu. Rašu u vrat. Vidim i Slaviša u krvi. Aca je, pile moje, odmah izdahnuo. Srce moje, nije se ni javio. Samo sam osetila kako mi je klonuo u rukama. Raša nije mogao da se izvuče. Metak mu je oštetio kičmu. Pola godine su se na Vojnomedicinskoj akademiji borili za njegov život. Sahranili smo ih, obojicu, u Bajinoj Bašti. Strahovala sam da, ovde, ni mrtvi ne bi imali mir.

Milicu su, priča nam, kasnije pozivali haški istražitelji. To je jedva i čekala. Išla je u Zvornik i svedočila u Centru bezbednosti.

- Svedočila sam i - ništa. Niko me posle nikad nije pozvao. Da su me pozvali u Hag, imala bih šta da kažem i imali bi šta da čuju. Ali, verujem, zato me nisu ni pozivali.

U dvorištu Dimitrijevića, male bele patike. Igračke. Oko nogu se mota sićušan crni pas.

To je sve od našeg unuka, Slavišinog sina, prvenca - govori Milica. - Slaviša je, eto, želeo da mu da Rašino ili Aleksandrovo ime. Ja sam bila protiv. Kako jednog da dozivam, a drugo ime da ćutim. Dali smo mu ime Nikola.



Izvor: Novosti

ако испоруче гада,набити га на колац и поставити испред овог назови удружења

Само на бесилку на Теразијама !!!

запретиле буле ако непусте орића неће бити комеморације 
е нек су им рекле 

Militantno-fundametalistička sredina isto kao i Hrvatska,sve smeš da diraš samo ne navodne "heroje" i "generale" koji su inače po zanimanju obično neki klošari pre rata bili,ali ispiranje mozga je učinilo svoje,tako i sa ovim zločincem iz Srebrenice...

Što se tiče tog hepeninga u Srebrenici,onaj njihov glumac Hadži nešto je rekao da u Potočare ne dodje ni 50 hiljada ljudi,a na borbu bikova u Srebrenici svake godine dodje preko sto hiljada...

Pamte one sve protiv Srba, jesu li ikada govorile o zločinima nad Srbima. Pjuju po narodu koji ih verovatno i finansira.

јавиле се и вехабије из рашке,спремају циркус ако испоруче кољача
биће ово интресентно 

ne znaju oni ni sta je cirkus...samo nek se poigraju....

Nenaoružana 28. divizija "armije BiH" i njihove žrtve 

Ekstradicioni pritvor Oriću ističe 28. juna, sledi odluka
Tanjug | 25. jun 2015. 13:49 | Komentara: 0
Ratni komandant muslimana Srebernice Naser Orić trebalo bi da ostane u Švajcarskoj do odluke tamošnjih vlasti o zahtevima za izručenje, koje su podnele Srbija i BiH

BEOGRAD - Ratni komandant muslimana Srebernice Naser Orić trebalo bi da ostane u Švajcarskoj do odluke tamošnjih vlasti o zahtevima za izručenje, koje su toj državi u propisanom roku podnele Srbija i Bosna i Hercegovina.

 
Da li će ostati u ekstradicionom pritvoru, u kojem je od hapšenja po srpskoj poternici 10. juna, ili će mu biti određena neka druga mera obezbeđenja prisustva, stvar je odluke švajcerskih pravosudnih organa koji o tome odlučuju, rekao je za Tanjug profesor Pravnog fakulteta Milan Škulić.

Naime, prema Evropskoj konvenciji pritvor se okrivljenom može ukinuti ako zahtev za izručenje i prateća dokumentacija ne budu dostavljeni zamoljenoj strani u roku od 18 dana od pritvaranja, a kako je Srbija to učinila u propisanom roku, Orić, za sada, do neke nove odluke švajcerskog suda, ostaje u ekstradicionom pritvoru.

Kada je u pitanju odluka o izručenju Srbiji ili BIH, profesor Škulić navodi da ona zavisi od procene švajcerskog suda da li postoji osnovana sumnja da je Orić počinio krivično delo zbog kojeg se traži, kao i da li je to delo bilo obuhvaćeno nekom ranijom presudom.

"Po stavu naših organa reč je o novim događajima, bio je na komandnom položaju, ima svedoka koji tvrde da je učesvovao u akcijama u kojima su počinjeni ratni zločini, iako njegova odbrana tvrdi da je on već pravosnažno oslobođen optužbi u Hagu za dela koja ga traži Srbija", naveo je Škulić.

Profesoru su takođe sumnjivi motivi BIH za izručenje Orića, s obzirom na to da je tamošnje tužilaštvo svoju istragu protiv njega objavilo tek kada je postalo izvesno da je Srbija zatražila njegovo izručenje.

"Pre toga se nikada javno nisu o tome oglašavali. Prema tome izgleda da je motiv zahteva BIH za izručenje Orića da se spreči njegovo izručenje Srbiji", naveo je profesor, navodeći da sama ta činjenica dovodi u pitanje argumente BIH u prilog odluke o izručenju da je on njihov držaljanin.

Srbija je poternicu za Orićem raspisala 2014, zbog sumnje da je počinio krivično delo ratnog zločina nad srpskim stanovništvom u Srebrenici 1992. godine.

Informacija da je podnet zahtev za izručenje Srbiji objavljena je 21. juna, a dan kasnije tuzilaštvo u BiH je saopštilo da vodi istragu "Naser Orić i drugi", koja je pokrenuta 2006.

Prema tvrdnjama bosanskog tužilaštva, Orić je ispitan 2008. po zahtevu Okružnog tužilaštva Bijeljina, a 2009. je odlukom Suda BiH predmet prešao u nadležnost Tužilaštva i Suda BiH.

S obzirom na to da se radi o osobi koja je državljanin BiH i dostupan pravosudnim organima, kao i da se odaziva na pozive pravosudnih organa tužialštvo BI, kako je objašnjeno, nije tražilo određivanje pritvora, ili drugih mera.

Orić je bivši komandant muslimanskih snaga koga je Haški tribunal osudio za ratne zločine po jednoj tački optužnice na dve godine zatvora za indirektnu odgovornost za smrt sedam i mučenje 11 srpskih zarobljenika u periodu od 1992. do 1993. godine.

Nakon žalbe na presudu, Orić je proglašen nevinim, posto je Apelaciono veće u Hagu tada zaključilo "da nema sumnje da su teški zlocini počinjeni nad Srbima u Srebrenici u periodu od septembra 1992. do marta 1993, ali da "dokaz da su zločini počinjeni nije dovoljan za izricanje kazne pojedincu".

Po izbijanju rata u BiH Orić je 20. maja 1992. postavljen na funkciju komandanta Štaba Teritorijalne Odbrane u Srebrenici, a od 1. jula 1992. i za člana Ratnog predsedništva Srebrenice.

Predvodio je, tvrdili su mediji uoči suđenja u Hagu, mnogobrojne napade na više od 50 srpskih sela 1992-1993, u opštinama Bratunac i Srebrenica.

Orić sa saradnicima je u julu 1995, pre nego Što je Vojska Republike Srpske zauzela Srebrenicu, evakuisani helikopterom na područje pod kontrolom Armije republike BIH.


Izvor: Novosti