Биле су лепе, ма биле су прелепе.  Све су биле трагичне у својој савршености.  Није им се дало, као да је та лепота била фатална.  Служиле су да подсете, да освеже “жал за младост”.  А о њиховој младости нико, па ни оне саме, није водио рачуна.

     Коштанa кад запева, цела варош полуди.  И синови највећих газди, и боеми осванули у кафани, и старо и младо, и паметно и мудро.  Стојана је потпуно очарала, спреман је да је води, да је ожени.  Смерна и пркосна га одбија.  Она је Циганка, њено је да служи, да се мучи и да пати.  Њено није да буде у хаџијској кући господарица.  Она је човек, а то је најтеже бити.  А Станковић тврди да је човек створен за патњу и бол, за тугу и жал.  А ту жал је он најбоље описао у нашој књижевности, као да вас боли док читате шта Коштану и Софку мучи.  Патријархално друштво у Станковићевом делу спутава човека,  гуши љубав и претвара је у бол.  У таквом свету као да нема места за  хероине.  Оне се потпуно разликују и у сузама и са великом жртвом уклапају у њега.  Коштана, млада и лепа Циганка анђеоског гласа, представља срж живота, све његове лепоте.  Као таква, она је у том патријархалном свету сувишна.  Кад стави на себе црну мараму, покрије своје дивне груду, престане да пева и оде у Бању да буде само обична Циганка, постаће део тог друштва које је тада неће осуђивати.   Ипак, има нечег и позитивног у тој слици.  Она ће остати слободна! Моћи ће, кад год зажели, да скине мараму, да открије груди и да поново запева.  А то не би могла да ради у хаџијској кући.

     Софка је била итекако свесна своје лепоте.  Она је одгајана као лепотица, очева мезимица.  Људи су отварали прозоре када би пролазила, и кришом је посматрали дивећи јој се.  Имала је увек најскупље хаљине, мајка се бринула о томе да Софка не примети да је породица осиромашила.  Отац је продао, прво се бунила, показала пркос, али, и она се брзо предала.  Првих година брака са дечаком Томчом њена лепота није нестајала.  И свекар Марко је полудео због ње.  Кад је ефенди Мита затражио остатак новца, као да се и овај привид среће срушио.  Томча је више није поштовао, она више није имала снаге да се бори.  Почела је да вене, да се предаје својој нечистој крви, да продужава болесну лозу.  У последњој сцени је затичемо поред ватре.  Није то више лепотица Софка, пуна живота и ужарених погледа, то је старица без воље за животом.  За разлику од Коштане која је изабрала, чини се да су за Софку бирали други.  Обе су фатално лепе, а сви око њих су чулно опседнути том њиховом лепотом.  Коштани је Станковић дозволио да је не видимо остарелу, Софку смо видели.  Иако настала из нечисте крви, иако и сама много грешила у животу, подједнако је симпатична читаоцу.  Из велике жртве настају велике жене.