Zemljotres od 8.9 rihtera u Japanu :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Citat

Нисмо ни ми у пуно бољој ситуацији. Сутра да амери притисну Тадића, пристао би на све шта год да заишту.

Да знам да су Србске земље ОКИПИРАНЕ, ево биће 100 година, није ми био потребан земљотрес у Јапану. Smile

-----------------------------------------------------------------------------
Синиша Љепојевић: Индустрија несреће и политика страха

Земљотрес и цунами који су 11. марта ове године погодили северо-источне делове Јапана су уистину велика несрећа, чију трагедију знају само сами Јапанци, али на Западу су били само још један користан повод за оживљавање индустрије несреће и потхрањивање политике страха. Прилика за промоцију само сопствених интереса. На тренутке право медијско иживљавање над несрећом у Јапану, и невероватна лепеза лажи и манипулација о ономе шта се стварно дешава су осветлили и цивилизацијску кризу у којој се налазе Западна друштва.

Та цивилизацијска криза се, пре свега, огледа у потпуном културолошком аутизму Запада. Јапанској несрећи се пришло не на основу стварних чињеница, јер оне очигледно нису ни важне, него на темељу сопствених пројекција о том догађају и проценама каква би се корист од свега тога могла извући. Знак те кризе је и Западно уверење да само “он” зна шта се десило и како и шта треба урадити без обзира шта је реалност. Невероватно је колико је то разрађен и широк систем. Све почиње тако што се Западни политички лидери, пре свих, наравно, председник Америке, “изјасне” о несрећи. Јер, ако они не кажу “своју реч” онда се то није ни десило. Тако се поводом Јапана први огласио председник Америке Барак Обама са својом, забринутим гласом изговореном, оценом тежине несреће. Али, поручио је он, Америка је ту да помогне што је сугестија да Американци могу да реше све проблеме, па чак и те у далеком и “јадном” Јапану. Потом су, у истом стилу, следиле оцене других Западних лидера уз, наравно, поруке шта би сада требало да се уради. Невероватна је то доза ароганције. То је онда, по старом правилу, знак за лавину медијских прича о несрећи и активирање огромне индустрије несреће која у одсуству праве економије и стварног живота постаје доминантна Западна привредна грана. Кренуло је и сакупљање помоћи, утркивање “хуманости” оних који својом политиком дневно убијају хиљаде људи широм света и, као и увек, како би се од свега тога могла извући нека, али не мала, корист.

По правилу, све то предводе медији са невероватним причама. Створен је утисак да је Јапан нека тамо далека сиромашна и несрећна земља чији опстанак сада само зависи од милости Западних лидера и људи који имају срећу да живе на Западу. Велика Британија, на пример, је одмах послала свој тим “стручњака” за трагање за пострадалим. Није јасно да ли је тај тим уопште нешто урадио, вероватно није јер је великом брзином нестао са медијског радара, али је јасна судбина другог тима који је Британија потом послала у Јапан. Тај други тим се одмах по доласку у Токио и вратио у Британију, јер тамо нико није знао ко је те људе послао и зашто. Таква медијска хистерија је захватила и неке друге земље које немају везе са Западом, али желеле би да имају, као на пример Србију. Наједном се у осиромашеној и социјално растуреној Србији јављају они који би да помогну Јапану, па је тако град Прокупље наводно издвојио 10.000 долара помоћи, а Влада Србије 250.000 евра. На страну лепе жеље и солидарност, али понуда Прокупља ипак превазилази границе смисла. Јавили су се чак и они који би да усвоје јапанске сирочиће и тако помогну посрнулом Јапану. Град Чачак, у коме је лакше навести број запослених него оних који немају посао, је објавио да жели да усвоји једанаесторо јапанске деце.

Проблем за медије су били недостатак суза, плача и посебно стоицизам и искуство Јапанаца у издржавању несреће и свих тешкоћа које живот са собом носи. И што је још горе за медије, није било крађа, пљачки растурених кућа и продавница. Онда се кренуло са манипулацијама о броју погинулих, најомиљенијој теми Западних медија. Убрзо се и од тога одустало, јер су им вероватне бројке, око 18.000 живота, изгледале некако мале, јер како у тако великој несрећи тако “мало” погинулих. Али, ипак, највећи медијски проблем је био што нема пљачки. Тај културолошки став Јапанаца је збуњивао Запад. Јер, када се, на пример, пре четири године на јужној обали Енглеске, у подручју Дорсета, због неочекиваног невремена насукао један трговачки брод препун разне робе, током ноћи су долазили људи из целе Енглеске са камионима и опљачкали бродски терет. Са дизалицама су узимали целе контејнере. Роба је већ сутрадан осванула у продаји махом на интернету. Или, када су пре неколико година поплаве задесиле Њу Орлеанс, онда је пљачка била већи проблем од збрињавања угроженог становништва. У Јапану тога није било, па су медији остали ускраћени за “праву причу”. Али, ту су зато машта и инструкције власти.

Медији су, међутим, добили једну другу шансу. Десило се да је у подручју захваћеном земљотресом и цунамијем нуклеарна електрана Фукушима. Ту су се отвориле неслућене могућности далеко важније од медијског плача. Иако јавност практично не зна шта се стварно десило у тој електрани, покренута је на Западу велика кампања страха од радиоактивног загађења. Као и увек, прва је Америка. Амерички експерти, тако је изгледало, боље знају од Јапанаца шта се десило у Јапану. Наравно, у Америци су одмах покуповане све ствари везане за заштиту од радијације. Истовремено, на телевизијама у Америци су се ређали “експерти” са свакодневним информацијама колика је радијација у Јапану, када ће то стићи до америчке обале и шта би требало урадити. Изјаве јапанских стручњака нису узимане за озбиљно јер, ваљда, само Америка зна шта је шта. Укључила се у то и “пријатељска” Шведска, чији су “експерти” поручили да би радијација из Јапана могла да захвати целу северну хемисферу Земље. Како? То нису рекли, али у Западним медијима је њихова оцена добро примљена, јер они имају углед пошто су први открили несрећу у Чернобиљу 1986. године. У том уверењу моћи је тако један амерички адмирал, који командује делом морнаричких снага недалеко од јапанских обала, изјавио да ће он послати своје војнике да “зауставе радијацију” у подручју електране Фукушима. Није јасно како то амерички војник може да заустави радијацију, али је очигледна порука да он може све. Медији су поручивали и да је практично цели Јапан угрожен и да се странци исељавају. Нису помогле изјаве грађана Токија, на пример, да живот иде нормално, а странци у Јапану, они који гледају сателитске Западне програме, су почели да одлазе, али не у великом броју. Та еуфорија је, поново, стигла и до Србије, па је један бивши фудбалер познат као Пикси после бекства из Јапана изјавио да “тамо више не може да се живи”.

Изјаве јапанских стручњака нису, међутим, узимане за озбиљно. Нема, наравно, никакве дилеме да је проблем са нуклеарном електраном Фукушима веома озбиљан, али оно што се тврди у Западним медијима је, ипак, добрим делом велика обмана. Прво, ни један нуклеарни реактор те електране није оштећен, свих шест реактора је одмах искључено. Друго, постоји проблем са системом воденог хлађења и ту су највећа оштећења и ту, а не у реакторима, су се десиле експлозије. То је и довело до стварног проблема, а то је складиште већ прерађеног, истрошеног нуклеарног горива. То складиште је остало вез воде. Контејнер са тим отпадом је, услед потреса и удара цунамија, остао без воде, а истрошено гориво се држи у води како би се спречило емитовање радијације. Без воде дошло је до радијације и то је та радијација. Она је, међутим, ограниченог дејства.

У целој тој кампањи манипулација има, међутим, и далеко конкретнијих и “приземнијих” циљева. То је чак био и основни циљ индустрије несреће. Кроз медијско понижење Јапана уз поруку о његовој неспособности, створена је и паника на светским берзама. Уз медијско пласирање прича како у овој несрећи Јапанци губе поверење у своју Владу која је, наводно, исказала неспособност дошло је до великог пада јапанских акција на светским берзама, чак и до 12 одсто, што је довело и до смањења вредности јапанске валуте. Онда су, како Енглези зову богате људе, “дебели мачкови” покуповали такве појефтињене и акције и јапанску валуту. После десетак дана, када је, ипак, постало јасно шта се стварно догађа и да ће несрећа кроз нови инвестициони циклус дати нови подстицај јапанској привреди, акције су порасле, вратиле се на стари ниво и у тренду су даљег раста. А и јапански јен је повратио ранију вредност на валутном тржишту. Ако се узме у обзир импресивна величина укупне вредности јапанских акција на светским берзама, онда се само може замислити колика је зарада “дебелих мачкова” на тим силним милијардама. Главну улогу у томе су имали такозвани корпоративни медији који доминирају медијском сценом на Западу, а и уз подршку влада, које су постале највернији медијски клијенти. И сада када су акције Јапана враћене на стари ниво, јапанска несрећа је нестала из медија. Њено место је заузела нова несрећа, Либија. Земљотрес и цунами су, уствари, били “Божији дар” Западним “дебелим мачковима” у случају Јапана. Јер, главне манипулације на берзама су са такозваним јавним дуговима, кредитима које владе држава подижу на берзама и обвезницама којима се владе задужују. Јапанска Влада такође има велики јавни дуг, али 95 одсто обвезница Владе у Токију, које чине базу тог дуга, су у власништву Јапанаца, а не странаца. Јапанци имају другачији однос према својој држави, они су својим новцем спасавали своју земљу, а не страним. У таквим околностима простор белосветским спекулаторима је драстично смањен и праву шансу коју је дала несрећа нису могли да пропусте.

Јавили су се и други са причом како је све то због климатских промена и глобалног загрејавања, или како се већ тај пројекат зове. И они су видели своју шансу.

Јапанска природна катастрофа је, међутим, само погодност за те пословне манипулације. Суштина је у општем културном амбијенту на Западу, амбијенту којим доминирају аутистичне представе о свету, уверење стварано деценијама да је Запад господар света и да има право да оцењује све и свакога. Иза тог уверења, поред ароганције, стоји и потпуна незаинтересованост и незнање како други људи живе, шта је реалност у људском животу и забрињавајуће гађење према људској природи. То неповерење према способности људске природе да се избори са изазовима свакодневног живота који са собом носи и несреће је један од основних цивилизацијских проблема савременог Запада. То је тако, и овакав однос према несрећи у Јапану, у основи, нема никакве директне везе са самим Јапанцима. Запад тако реагује било да је реч о Хаитију или Јапану. То је модел друштва, “холивудски модел”.

Не доводећи у питање искрену солидарност и саосећање великог броја људи, ово што су медији и политичари на Западу пласирали у јавност је, ипак, увреда за Јапан. Утолико више што долази од оних који су, без земљотреса и цунамија, бацили две атомске бомбе на Јапан, а Јапанци то сами својом муком преживели, а сада им ти исти “соле памет”. И више од тога, Јапанци су народ са изузетно великим искуством и јаким идентитетом што им је омогућило да се, сопственим снагама, успешно носе са изазовима и живота и природе. Јапан је четврта економија на свету и сам себи обезбеђује живот.

У свему се, међутим, нико не пита како је дошло до земљотреса у океану који је и довео до цунамија. Да ли је то само природа или јој је, што би рекли Енглези, у томе неко помогао. То је посебно важно сада када постоји веома развијено такозвано климатско оружје које може да утиче на понашање Планете. Сумње буди и веома припремљено пласирање прича у медијима неколико дана пре несреће у Јапану о могућим последицама такозваног “супер Месеца” 19. марта. Тај “супер Месец” је када се Месец највише приближи Земљи и то је овога пута било 19. марта. У медијским причама је тврђено како ће то пореметити “равнотежу енергије” и како може довести до великих природних катастрофа. Те тврдње, међутим, немају основе у чињеницама. До сада “супер Месец” никада није довео до било каквих несрећа, изузев можда до несанице осетљивих људи. Последњи пут је “супер Месец” био 2005. године, а претходно 1992. и ништа се није десило. Знајући како функционишу Западни медији, те приче овога пута имају неки смисао, поруке и разлог зашто су пласиране. То знатно озбиљније намеће питање: како и зашто се десила несрећа у Јапану? Да ли је могући одговор “холивудски”?

http://www.slobodanjovanovic.org/2011/03/22/sinisa-ljepojevic-industrija-nesrece-i-politika-straha/