Zasto se kaze "nositi glavu u torbi"?

I danas se kaze za nekoga ko se izlaze smrtnoj opasnosti da "nosi glavu u torbi". Kada su Turci, 1815. godine, pokazali knezu Milosu odsecenu glavu Stanoja Glavasa i napomenuli kako je njegova(Miloseva) sada na redu, on je odgovorio: "Ja sam svoju glavu odavno metnuo u torbu, i vec nekoliko vremena tudju na svojemu ramenu nosim".

Evo kako je taj izraz nastao: Turci su imali obicaj da seku glave pobunjenicima i uopste svojim neprijateljima i da ih, nabodene na kolje, izlazu na vrhu kakve kule ili na gradskom bedemu, u znak trijumfa i kao sredstvo zastrasivanja. Glavu su, do mesta gde je trebalo da bude izlozena, nosili u torbi, odnosno, konjskoj zobnici koja je visila o sedlu.

Zasto se kaze "upala mu sekira u med?

Za razliku od danasnjih odgajivaca pcela, onovremeni pcelari nisu znali za kosnice i pitomu pcelu, nego su lutali po sumama u potrazi za rojevima divljih pcela i njihovim stanistima punim meda. To nije bio lak posao, jer su pcele mesta za sebe i med pronalazile u skrovitim supljinama pri vrhovima drveca.

Skupljaci meda morali su tako dosta da se namuce pentrajuci se po stablima i udarajuci vrskom sekire ne bi li pronasli supljinu pod korom. Kada bi lovac na med naisao na skroviste, njegova sekira bi lako probila koru drveta i odmah utonula u med sto se smatralo velikom srecom, te je tako i nastala danas cesta uzrecica: Upala mu sekira u med!

Zasto se kaze "pukla tikva"?

Ovaj izraz upotrebljava se u slucajevima kada se dvoje posvadjaju toliko da vise nema izgleda da se pomire. Nastao je iz kulta mrtvih – tikva ili bilo koji sud se ritualno razbijao u trenutku kada je iznosen mrtvac iz kuce. Mislilo se da se tako unistava zlo koje je donelo smrt u kucu, odnosno, na taj nacin je prinosena neka vrsta zrtve bozanstvu zastitniku kuce da stiti umrlog na putu za onaj svet.

Tako dopunjeno znacenje naseg izraza bilo bi da su se dve strane posvadjale "na mrtvo" i da se dok su zivi nece pomiriti.

Zasto se kaze "ustao na levu nogu?

U svim narodnim verovanjima desna i leva strana nisu jednake. Desna je prava, jaca, naprednija, a leva je slabija, nazadna i nesrecna. Zapisano je da je Stefan Nemanja na samrti rekao: Za puteve na desnoj strani zna Bog, a na levoj strani su putevi djavolski i razvratni. Isto tako, misli se da ko je ustao na levu nogu, od rane zore je zagazio u nesto zlo – zato se za nekoga ko je neraspolozen u toku citavog dana kaze da je ustao na levu nogu.

Zasto se kaze "Potemkinova sela"

Fraza se koristi kada hoćemo da naglasimo da je nešto obmana ili varka.

Objašnjenje podstiče iz vremena ruske carice Katarine II, a vezano je za prevaru koju je osmislio caričin ljubavnik, knez Georgije Aleksandrovič Potemkin, inače vrhovni komandant vojske i prvi ministar.

On je, naime, uredio da se nakon rusko-turskog rata na brzinu dotjeraju kuće i dvorišta novoosvojenih krajeva i to samo kraj puta kojim je te 1787. godine prolazila Katarina Velika u pratnji austrijskog kolege Josifa II. Sve je izgledalo idealno: kuće sa predivnim fasadama, bašte pune cvijeća, a na kapijama dotjerani seljaci, koji ne skidaju osmijeh s lica, mašući carici.

Potemkin je ovom prilikom Katarini pokazao i novosagrađenu tvrđavu u Hersonu… Čitavu prevaru otkrio je caričin prijatelj, francuski poslanik grof Segir, svjedočeći u svojim memoarima “o obmani nesvakidašnjih razmjera”. O naseobinama od kartona, seljacima u svečanim nošnjama koje su premještali duž puta, džakovima punim pijeska umjesto žita…

Zasto se kaze "Ni po babu, ni po stričevima"

Ovo označava nečiji pravedni sud i nepristrasnost. Objašnjenje stiže iz narodne pjesme “Uroš i Mrnjavčevići”. Oni koji su je na vrijeme pročitali znaju da je u njoj Marko Kraljević, pravično, bez obzira na pritisak oca i stričeva (moćnih feudalaca) presudio da cara Dušana treba da naslijedi jedino i isključivo njegov sin − kasnije car Uroš Nejaki. Time je Marko pored ostalog i ispoštovao zakletvu, koju je dao majci Jevrosimi.

Zasto se kaze "mlatiti praznu slamu"

Izraz prazna slama, koji je inače pleonastičan (jer slama je već sama po sebi prazna), označava u našem jeziku nešto bezvredno, otrcano, nešto što se odbacuje. Jasno je i zašto je to tako. Nakon vršidbe žita, kad se izdvoji korisno hlebno zrno (pšenice ili raži i sl.), ostaju samo prazni klasovi i sasušene žute stabljike, koje tako reći ne služe ničemu, osim kao prostirka za stoku. Nekad je, doduše, slama služila i za pokrivanje kuća, ali su ta vremena davno prošla. Otuda rrazna slama i znači nešto bezvredno ili glupo, otrcano i sl. He kaže se slučajno za neznalicu ili glupaka da ima slamu u gnaeu. I to je, naravno, jasno i' logično. Ali zašto se kaže mlatiti praznu slamu! O kakvom je "mlaćenju" tu reč?

Odgovor na ovo pitanje krije se u davno minulim vremenima, kad se žito nije vrhlo kao danas: pomoću posebnih mašina - vršalica, ili, u novije vreme, kombajna, koji i žanju i vrhu i veju žito, a uz to i slažu i povezuju "praznu slamu"

U stara vremena žito se vrhlo na dva načina - pomoću konja i mlaćenjem. Vršidba pomoću konja izgledala je ovako: Posle žetve snopovi bi se svozili na gumno (mesto vde se vrše) i polagali oko jednog stuba ili stožera. Zatim bi za stožer vezali jednog ili dva konja i terali ih ukrug po žitu tako da bi svojim kopitama krunili klasje i odvajali zrno od sgabljika. Potom su podizali slamu, a žito bi prevejavali na vetru da se oslobodi čahurica i osja. Tako se dobijalo čisto zrno.

Oni koji nisu imali konja, svojim su rukama mlatili požnjeveno žito i tako odvajali zrnevlje od klasja. To su obično činili služeći se jednostavnom spravom, koja se zvala mlatilo, mlatka, mlatac ili mlatač.

Kako je izgledalo mlatilo i kako se pomoću njega vrhlo žito, objašnjeno je u rečnicima našeg jezika. Mlapšlo je "jedna poduža glatka motka, nazvana 'stojilo', koje služi kao držalje; na kraju je ove pomoću kožnih prstenova obična drvena maljica (do 50 cm dugačka) nazvana 'cep', kojim se udara po klasju i zrno omlati."

Tako se, eto, nekad mlatilo žito. Taj posao imao je svoj puni smisao i svrhu, jer se na taj način dobijalo čisto zrno. Ali mlatiti po praznom, već ovršenom snoplju, od kojeg je ostala samo slama bez zrnevlja, nema stvarno nikakvog smisla.To je uzaludan posao, posao bez svrhe. Po tome je onda i nastao usgaljeni izraz mlatiti praznu slamu, koji znači: "baviti se nečim beskorisnim ", "uzalud se truditi","raditi jalov posao", a onda i "govoriti uprazno, bez smisla i svrhe", "trućati koješta".

Za čoveka koji "mlati praznu slamu", tj. koji radi besmislen, jalov posao, pričajući u prazno, u našem se narodu kaže -mlatispama. Pošto je mlatiti praznu slamu isto što i mlatiti no šumi bez plodova, za onoga koji priča koješta, koji uzalud troši vreme i tako se zamajava, kaže se da je -mlatišuma.

U vezi s izrazom mlatiti praznu slamu sročena je i ova šala. Pita jedan:

-Zašto je na sastancima zabranjeno pušenje?

Odgovaraju mu:

-Zato što se tu mlati prazna slama pa se boje da se ne zapali.

Šala je stvarno umesna, mada znamo da pušiti nije dobro ni tamo gde raspravljaju pametni ljudi, a kamoli tamo gde sede oni kojima je slama u glavi.

Zasto se kaze "labudova pesma"

Poslednji značajniji rad ili delo nekog stvaraoca pre njegove smrti (na kraju aktivnog umetničkog, naučnog ili kakvog drugog stvaranja) naziva se obično labudova pesma.

U našem jeziku taj se izraz veoma često upotrebljava, i to ne samo da bi se označilo zadnje delo nekog stvaraoca nego i zadnja manifestacija kakvog talenta uopšte, kao što je, recimo, poslednja velika igra jedne generacije sportista, fudbalske ekipe i sl. Čak je, u svoje vreme, poslednja vožnja železnice na parni pogon na uskotračnoj pruzi Čapljina -Nikšić propraćena u štampi sentimentalnim tekstom pod naslovom "ćire".

Izraz labudova pesma veoma je star. Poznavali su ga još i antički Grci i Rimljani. Oni su verovali da labudovi pred smrt ispuštaju glasove koji podsećaju na lepu melodičnu pesmu-tužbalicu. Po nekim mitovima, svi se labudovi, kad osete da im se bliži kraj i da dolazi smrtni čas, vraćaju na reku Meandar (u Maloj Aziji) da tu otpevaju svoju poslednju pesmu. Ezop je u jednoj basni (VI v. pre n. e.) zabeležio: Tovore da labudovi pevaju pred smrt. "Ajunakinja Eshilove tragedije Lgažnon Klitemnestra, za predsmrtne nadahnute reči Kasandre kaže: "Ona, koja je, slično labudu, propevala svoju poslednju, žalobnu, smrtnu pesmu."

Izraz labudova pesma upotrebio je na jednom mestu i Ciceron u svome delu 0 govornšu. Da verovanja o predsmrtnoj pesmi labuda, pretočena u jedan lep i slikovit izraz, nisu bez osnova, svedoči veliki nemački prirodnjak Alfred Edmund Brem (Brehm). U poznatom delu Život životinja (Tierleben) on, pored ostalog, detaljno opisuje i život labudova, ističući ovo zapažanje istraživača Šilingsa:
"Labud žutokljuni ne samo što posmatrača oduševljava lepim izgledom... nego i otvorenim, različitim i čistim tonovima svoga glasa kojima se javlja svakom prilikom...."

To milozvučno oglašavanje pojačava se naročito u situacijama kad na zamrzlim rekama ovim prekrasnim pticama zapreti opasnost da ostanu bez hrane i tako uginu. U takvim sam prilikama' - priča Šilings - 'čitave dugačke zimske večeri i čitave noći mnogo puta slušao tužaljke brojnih glasova iz daljine... To pevuckavo dozivanje podsećalo je čas na prijatni zvuk zvona, čas na zvukove kakvog instrumenta.'"

Na osnovu ovog opisa i drugih podataka, Brem konstatuje:
"Sve što se govori o pesmi umirućeg labuda nisu izmišljotine, jer poslednji uzdasi smrtno ranjenog labuda izvijaju se u vidu pevajuće melodije."

"Po svemu tome" - zaključuje veliki prirodoslovac - "priča o labudovoj pesmi pokazuje se vrlo istinitom. Ona je, očigledno, zasnovana na stvarnosti, ali su je poezija i bajka odeli u drugu formu. Pravim pevačem umirući labud ne može se smatrati, ali njegov poslednji uzdah toliko je melodičan, kao i svaki drugi koji on proizvodi." Labudovi, dakle, bar oni žutokljuni (tzv. kliktavci), ipak umiru pevajući. Ta činjenica bila je, kako smo videli, oslonac i za stvaranje ustaljenog izraza labudova pesma.

Zasto se kaze "izvuci deblji kraj"

Ovo je jedan od frazema, ako nije i jedini, koji može imati dva značenja. Uz to još i - suprotna!? U rečnicima našeg jezika, naime, zabeleženo je da izvući deblji kraj znači: "a) pri deobi dobiti bolji, vredniji deo" i "b) vrlo loše proći" ili "nastradati", "nadrljati".

Prvo značenje, kao što i sam izraz pokazuje, vezano je za deobu nečega, pa je onda sasvim logično da je u toj situaciji bolje dobiti deblji nego tanji kraj, tj. više nego manje. Tu je, dakle, sve jasno. Ali, odakle onda ono drugo, suprotno značenje: "proći loše", "nastradati", koje se, pored ostalog, otkriva i u karakterističnom novinskom naslovu: Radnici izvlače deblji kraj. Iz sadržaja toga članka, naime, proizlazi da radnici u deobi dohotka ne dobijaju deblji, vredniji deo. Nasuprot tome, oni su stalni gubitnici, oni uglavnom prolaze loše Da je to tačno, svedoči još jedan, sličan naslov, koji smo našli i zabeležili u istim novinama: Radnička klasa izvlači deblji kraj.

Ovo značenje frazema izvući deblji kraj može se protumačiti jedino ako se uzme u obzir još jedan frazem, takođe čest u našem jeziku. To je svima nam poznata izreka: batina ima dva kraja, koja nas upozorava da se borba batinama ili palicama može u bukvalnom, ali i u prenesenom smislu, završiti dvojako: ili povoljno, ili nepovoljno, tj. dobro ili loše. Pošto se batina obično drži za tanji kraj, onaj koga tuku i koji, dakle, prolazi loše, stvarno izvlači deblji kraj. Otuda onda i takvo značenje pomenutog izraza.

Zanimljivo je da se u istom značenju ("proći loše") upotrebljava, i to pretežno u hrvatskoj govornoj praksi, i izraz izvući tanji kraj. To je, verovatno, nastalo prema onom prvom značenju. Ako neko pri deobi izvuče deblji kraj, znači da dobija i veći, a time i bolji deo. On, dakle, prolazi bolje. A onaj ko izvuče tanji kraj, logično, prolazi lošije. Prema tome, prvo, pozitivno značenje izraza izvući (izvlačiti) deblji kraj nastalo je u situaciji neke deobe, a drugo, negativno ("loše proći" i sl.) prema izrazu batina ima dva kraja.

Treba reći da postoji još jedan sličan izraz. To je izvući kraći kraj, koji uvek znači: "proći loše" i sl. On je, kako su jezikoslovci već razjasnili, nastao iz običaja da se neugodni poslovi ili zaduženja dodeljuju izvlačenjem štapića ili šibica, od kojih je jedna kraća od ostalih. Onaj ko izvuče kraću šibicu ili štapić, gubitnik je i mora se pomiriti s izvršenjem neugodnog posla ili zadatka. Otuda je i negativno značenje izrazaizvući kraći kraj sasvim logično.

Kako god okreneš, nije dobro izvući ni deblji kraj (batine), ni tanji (tačnije: kraći) kraj pri izvlačenju šibica. Jedino je pri kakvoj deobi dobro izvući deblji, tj. veći, bolji kraj. A kad izraz izvući deblji kraj ima jedno, kad drugo značenje, obično se da zaključiti na osnovu samog konteksga. Tu, dakle, nema posebnih problema.

"smeje se ko lud na brasno"

Stari Grci su verovali da božanstva svake godine moraju umreti da bi se ponovo s proleća rodila. U to za ljude riskantno vreme, kada i duše mrtvih izlaze na svetlost dana, veselje i smeh su bili jedina zaštita. Razuzdane povorke su ispunjavale ulice i trgove, a pozorišne scene komični likovi budala, proždrljivaca, tvrdica, hvalisavaca, lažnih učenjaka, umnih i fizičkih rugoba... Verovatno se zbog toga za onoga koji se jako smeje u francuskom kaže smeje se kao grbavac (rire comme un bossu), smatra prof. dr Dragana Mršević-Radović. A kako su se lakrdijaši često posipali brašnom, da bi beli kao mrtvaci simbolično ušli u nov život, u srpskom jeziku se kaže smeje se kao lud na brašno. Ljubenko Radenković ukazuje na to da je izraz mogao nastati i na osnovu makedonskog obreda za lečenje teško obolelih, među kojima su bili i duševni bolesnici. Njima bi čitali molitve nad brašnom od kojih su zatim pravljeni hlepčići.