Али пријатељу зашто тако.
СССР је била монструмска наказа у односу на САД-е као појам демоНкратије и поређење није пожељно а
чињенице у рушењу легалних влада у другим дргжавама од стране те по општеприхваћеном мишљењу
крајње је садистички према лицима која о њој причају само у суперлативу.


У реду за документарац.

Ko je jaci, taj tlaci, oduvek bilo. Rusi vlade i osvaja koliko ko moze. Ranije kolonizatori Englezi, Francuzi, Spanci, Holandjani, Rusi na kopnu, Turci slicno... Posle drugog svetskog isto to samo u drugom obliku, uvodjene su "demokratije" kao i "vlast proleterijata", ni jedno ni drugo nema veze sa vezom vec samo prisilno okretanje Vasingtonu ili Moskvi, svako gleda na nagrabi sebi sto vise. Sada Kinezi krecu u ekspanziju i grade puteve tamo po Africi, sigurno vole crnce pa im eto grade dzabe.
Eno Koreji su doneli "demokratiju" i "vlast proleterijata", unistili zemlju ko jaca prirodna katastrofa i opet sve ostalo po starom. Jedni strahuju od atomske bombe, druge je strah od velikog vodje i gladi.

Ne mrzim je. Samo joj se ne divim. Mozda sistemu politikantske demagogije koju su razvili.

Хроника
Кореја тајмс: Ужаси под маском хуманитарне интервенције
      
понедељак, 19. април 2010.
Американци треба да се стиде ужаса и хорора које је влада Сједињених Америчких Држава починила у њихово име. Од времена "хладног рата" Вашингтон је иницирао конфликте против Србије, Ирака и Авганистана, пише јужнокорејски лист на енглеском језику Кореја тајмс.

Америчке снаге окупирале су Хаити, Сомалију и Балкан, много се прича о нападима на Иран и Северну Кореју. Администрација САД чак је разматрала напад на руске снаге током сукоба Москве са Грузијом, пише лист.

Као оправдање за већину ових интервенција или потенцијалних акција наводи се да су "у интересу америчке безбедности". Међутим, када је тај аргумент неуверљив, као у случају Косова, или када је пропао на тлу Ирака, амерички званичници брзо су одиграли на "хуманитарну карту", односно одмах је речено да је војска убијала и уништавала како би "промовисала моралне циљеве".

Нажалост, рат је ретко хуман, а то сигурно није био у Ираку и Авганистану. Процењује се да је у Ираку од почетка 2003. године погинуло 100.000 људи и тај број се стално повећава. Број обогаљених или повређених сигурно је много већи. Убиства, отмице, пребијања и пљачка попримају епидемијске размере.

Милиони Ирачана напустили су своје домове, многи напуштају и своју домовину, хришћанска заједница је уништена, а поремећен живот и растурене породице скоро су редовна појава.

Жртве у Авганистану су мање, али у порасту. Број погинулих процењује са на око 10 000, а много више људи је рањено и расељено.

Чак и најбољи напори да се смање цивилне жртве - а америчка војска је ту постигла више него оружане снаге других земаља у протеклим ратовима, не може да спречи патњу невиних, каже аутор Даг Бендоу, сарадник Института Като у Вашингтону, некадашњи специјални саветник бившег председника САД Роналда Регана.

Не можете да кривите америчке војнике, преноси Срна писање јужнокорејског листа. Ако их њихова влада шаље у рат – мора да им буде дозвољено да се заштите, чак и када то значи да су цивили у унакрсној ватри.

Трошкови ратовања, посебно за оне у чије име се Американци наводно боре, траже да се постави питање да ли конфликт може да се оправда. У Авганистану, на пример, појачано ангажовање председника САД Барака Обаме неминовно ће водити већем броју цивилних жртава.

Амерички генерал Стенли Мекристал, главнокомандујући снага у Авганистану, недавно се обратио америчком особљу у Авганистану у вези са пуцњавама на контролним пунктовима.

"Отварали смо ватру и убили смо велики број људи. Према мојим сазнањима, ниједан случај се није показао као истинска претња војницима. Ја не знам за случај да се догодио неки инцидент у коме смо некога повредили и да се на крају испоставило да је у возилу био бомбаш самоубица или експлозив", рекао је Мекристал.

Па, шта онда Вашингтон ради у Авганистану?

Талибани су проблем, као и што је то био и Садам Хусеин. Њихови герилци, као и ирачки борци, убијају невине људи, терористи су у обе земље убијали без разлике и освртања.

Али, америчке инвазије су те које су изазвале или прошириле конфликте у Ираку и Авганистану, стално америчко присуство је то које доводи до отварања ватре на "огроман број људи" у Авганистану. А то не укључује колатералну штету од бомбашких мисија, минобацачких и ракетних напада и других војних акција.

Рат је некад неопходан, упркос трошковима. Збацивање талибана са власти био је императив, након што је влада у Кабулу угостила чланове терористичке организације Ал каида док су се обучавали да нападају Американце.

Међутим, ту се завршавају амерички витални интереси и интереси њихових савезника. Покушаји да се изгради снажна централна држава у савезништву са Западом, је донкихотовска авантура која ће имати малу вредност, чак и у случају успеха - оцењује Кореја тајмс.

Рат се не може оправдати као облик "хуманитарне интервенције".

Сукоби ће се сигурно наставити, али било би мање ужасно када би савезници престали да "убијају огроман број људи" од којих ниједан, као што рече амерички генерал у Авгтанистану, "није представљао истинску претњу".

Обамина администрација требало би да повлачи америчке војнике, а не да проширује војно присуство САД у Авганистану.

Кад разматрају ратну опцију званичници треба да имају на уму Хипократову заклетву: "Прво - не чини лоше, не повреди". Вашингтон не успева да испуни ту заклетву у Авганистану, закључио је јужнокорејски лист.

(Срна)

Пренето са...

Веза им је био чувени Лаки Лучано. Наравно мафији је било скроз у интересу да скину фашисте са власти, јер у демократији могу радити шта год пожеле, док год имају новца да потплаћују политичаре, судије и др. државне чиновнике.

За време Мусолинија наравно нису ни могли помислити на тако нешто. Већина их је врло брзо завршила у затворима. За чишћење Сицилије од мафије је био задужен Ћезаре Мори, управник кога је Мусолини поставио на то место. Данас неке његове методе не би биле допуштене, али зато данас, ни после толико деценија мафија у Италији није побеђена, а овај човек их је скоро уништио за само четири године.

Иначе сарађивали су Амери тамо са било ким, ко би им одговарао у том тренутку или касније. Као и у Немачкој многи су ослобођени после рата, због могуће комунистичке претње. Један од примера је: http://en.wikipedia.org/wiki/Junio_Valerio_Borghese. Био је вођа италијанских командоса (http://en.wikipedia.org/wiki/Decima_Flottiglia_MAS) и врло искусан у противпартизанској борби, па иако је био осумњичен и осуђен за тешке злочине, брзо је пуштен.

Pa to nije problem, zamisli da se krene sa takvim "ciscenjem" mafije po Srbiji, odma bi svi digli frku oko "patriota", "navijaca" i ostalih. A naravno, Musolinijevi sigurno nisu krali i bili jako posteni 


"jeste gledali Kuma, eh, pojma vi nemate"   

delovi teksta iz ovonedeljnog Telegrafa,koji govori o profesoru Nikoli Moravcevicu,koji opisuje "rad" UNa i proces satanizacije Srba.

dovoljno je procitati samo boldovano.

Beskorisno je ubeđivati Zapad u bilo šta što se kosi s njegovim interesima.

„Ja tebi - ti meni politika UN vodi se u kafani - otkriva prof. Nikola Moravčević, istoričar i pisac iz Čikaga koji je u arhivi Ujedinjenih nacija otkrio i šta je sve Medlin Olbrajt sakrila od SB, i u ekskluzivnom intervjuu za NT tvrdi:
Istina odavno ne stanuje u Americi!
Boris Subašić

U „velikom svetu“ odavno više nikome nije stalo do istine koja ne može da se unovči, kaže u razgovoru za „Nedeljni Telegraf“ profesor Nikola Moravčević, istoričar, književnik i američki Srbin više od pola veka.

Ovaj neobični Beograđanin, sin kraljevskog oficira, emigrirao je 1955. iz Titove Jugoslavije (iste godine diplomirao je na Akademiji za pozorišnu umetnost), lutao Evropom, postao američki vojnik, a na kraju završio kao univerzitetski profesor, osnivač odseka slavistike i prorektor Univerziteta u Ilinoisu.

Kao čovek ogromnog znanja i iskustva piše opore knjige, potkrepljene neumoljivim istorijskim dokumentima u kojima razotkriva ljude čije su ideje, spletke i sujete uvlačile Srbe u velike poduhvate i krvoprolića u tragičnom nizu od Balkanskih ratova do raspada SFRJ. Vrednost tih knjiga potvrđuje nagrada za životno delo koje mu ove godine dodeljuje Matica iseljenika. Ipak, najbolji sud o njima dali su čitaoci. Oni su im mnogo naklonjeniji od ovdašnje kritike, koju i dalje sablažnjava neslužbena verzija istorije, naročito najnovije.


Malopoznati dokumenti i događaji navedeni u Vašem romanu „Svetlost zapada“ često su korišćeni u polemikama o ratu u Bosni i naročito o Srebrenici...

- Ne želim da se upuštam u bilo kakvu raspravu. Sve što sam imao da kažem o aktuelnom položaju Srbije rekao sam u toj knjizi. Ona je apsolutno zasnovana na dokumentima i svedočenjima učesnika. Nisam želeo ni da dodam, ni da oduzmem ništa što bi narušilo objektivnost. Svi dokumenti na kojima se knjiga bazira postoje u arhivi Ujedinjenih nacija u Njujorku, uključujući i 94 izveštaja koje je Medlin Olbrajt sprečila da se pojave pred Savetom bezbednosti UN, jer su bili u suprotnosti sa zvaničnom politikom Klintonove administracije, koja se stavila na stranu bosanskih muslimana.

Glavni junak je profesor istorije, prijatelj i savetnik Butrosa Butrosa Galija, generalnog sekretara UN u vreme rata u Bosni. Da li je to autobiografska ispovest?

- Delimično. Galija sam upoznao još kao univerzitetskog profesora, pre nego što je postao ministar inostranih poslova Egipta, i održavao kontakte s njim dok je bio generalni sekretar UN. Još tada mi je bila sumnjiva propagandna kampanja protiv Srba, i Gali mi je odobrio da u arhivu UN istražujem o ratu u Jugoslaviji. Otišao sam u Njujork. Na Menhetnu, na Louer ist sajdu je ogromna zgrada arhiva UN koja se može opisati kao deset spratova fascikli, od poda do plafona. Kad sam se pojavio s dozvolom za istraživanje, direktorka arhiva mi je rekla: „Vi ste prvi čovek koji je došao u poslednjih pet godina i pokazao interesovanje za bilo šta ovde!“ Arhive UN sređene su samo po godinama, ne po predmetima, pa sam mnogo vremena proveo istražujući period od 1990. do 1995, pošto su tu bili dokumenti iz celog sveta. Svake večeri sam ostavljao crveni marker na mestu gde sam stao da bih znao odakle da krenem sledećeg jutra.



Kakve informacije je Olbrajtova sklanjala od SB?

- Najznačajnije je pismo indijskog generala Satiša Nambijara, prvog komandanta trupa UN u Bosni. On je na kraju jednogodišnjeg mandata napisao pismo SB u kome stoji: „Prikazivanje Srba kao zlih, a svih drugih kao dobrih ne samo da je kontraproduktivno, nego je i nečasno. Po onome što sam ja video sve tri strane su jednako krive, ali samo Srbi priznaju da nisu anđeli, a svi ostali i dalje insistiraju da jesu. Nisam bio svedok nikakvog genocida osim ubistava i masakra na svim stranama koji su tipični za ovakve sukobe. Niko pod mojom komandom nije bio svedok ničemu što bi po obimu prišlo ni blizu procenama koje su izmislili mediji“.

- Olbrajtova je insistirala da se ovo pismo skloni, da se o njemu ne raspravlja na Savetu bezbednosti, čak je i obrazložila da su to privatni pogledi indijskog generala koji nije razumeo situaciju.

- Pazio sam da nešto ne izmislim ili dodam, i samo iz izveštaja UN brojao sam koliko su srpskih sela zapalili muslimani iz Srebrenice pod komandom Nasera Orića. Bilo ih je više od sto, a Olbrajtova je i te izveštaje skinula s dnevnog reda. U arhivi je bilo i snimaka muslimaskih jedinica u demilitarizovanoj zoni oko Sarajeva, što je poslato u UN kao dokaz da ne poštuju zabranjene zone. A fotografije su načinjene baš u vreme kad je preko demilitarizovane zone napadnuta bolnica i pobijene bolničarke i ranjenici. Ni ta slika nije pokazana u SB. Mnogo je toga sakriveno, teško je nabrojati.

Ko je mogao da manipuliše informacijama namenjenim „velikoj petorki“?

- Još od vremena hladnog rata postoji pravilo da pre svakog sastanka SB ambasadori stalnih članica mogu unapred da dobiju dnevni red i s njega skinu ono što im iz bilo kakvih političkih razloga ne odgovara. U evidenciji iz vremena bosanskog rata stoji da je Medlin Olbrajt, tadašnji američki ambasador pri UN, čak 94 puta tražila da se nešto skine s dnevnog reda. To nikad nije tražio nijedan drugi ambasador članica SB, već isključivo ona. Skidala je s dnevnog reda SB sve što nije odgovaralo zvaničnoj američkoj politici podrške muslimanima u Bosni, pa se o tome nije ni raspravljalo. Posle tog otkrića, smatram je najodgovornijom za satanizovanje Srba u tom periodu.


Da li su ti podaci korišćeni bar na suđenjima u Hagu?

- Nažalost - ne! Oni su „nevidljivi“ pošto ih je Olbrajtova poslala u arhivu. Na suđenju Oriću nije pomenuto ni svedočenje iz memoara generala Filipa Moriona, gde je opisao scenu kad dolazi u Srebrenicu nekoliko meseci pre nego što ju je Mladić osvojio. Morion tada pita Orića: „Zašto izlazite iz zaštićene zone i ubijate žene, starce i decu u srpskim selima?“ Ovaj odgovara: „Nisam ja krvožedan, ali to mi nalažu principi moje vjere.“ Taj detalj se uopšte nije pojavio na suđenju u Hagu, iako je knjigu napisao čovek koji uopšte nije bio naklonjen Srbima. Međutim, našli su Amerikanku koja je studirala političke nauke na „Kolumbiji” i napisala doktorsku tezu o građanskom ratu u Bosni, i citirali je od jutra do mraka. Pročitao sam tu tezu i video da pojma nema, a citirali su je kao autoritet u pet ili šest slučajeva.


Da li to znači da je i pozivanje Srbije na odluke UN velika samoobmana?

- U Njujorku sam nekoliko meseci odlazio na razna zasedanja UN i shvatio da se svi poslovi završavaju - u restoranu. Svojevremeno, ujak mi je došao u posetu i doneo beogradske novine u kojima je hvaljen uspešan nastup jugoslovenskog ambasadora u Generalnoj skupštini UN. Da bih mu pokazao realnost, odveo sam ga u zgradu UN i pokazao uobičajen prizor: u potpuno praznoj sali Generalne skupštine neki Afrikanac u narodnoj nošnji držao je vatreni govor, a kad je završio, nastup pred praznom salom nastavio je sličan govornik. Čuvar ispred ulaza je čitao „Njujork tajms“ i rekao nam da Afikanci nešto pričaju o svojoj spoljnoj politici, i da je isto bilo i kad je jugoslovenski predstavnik držao govor. Onda smo otišli u restoran gde su se vodili razgovori, sklapala prijateljstva, sve je praštalo od lupanja po leđima. Kafana je mesto gde se pravi politika i u UN, po sistemu „ja tebi-ti meni“. I ništa više.


Da li ste otkrili šta je motiv Medlin Olbrajt da s toliko ostrašćenosti i mržnje nastupa prema Srbima?

- Teško je utvrditi zašto je otvoreno neprijateljski nastupala protiv Srba i kao ambasador u UN i kasnije kao državni sekretar, naročito ako imamo u vidu da su njoj i njenoj porodici Srbi dva puta spasli živote. Prvi put su ih kao Jevreje spasli od Nemaca u Drugom svetskom ratu, a drugi put kad je Čehoslovačka postala komunistička zemlja. Njen otac je tada bio diplomata u Beogradu, i kao Jevrejima dopušteno im je da odu na Zapad, inače bi morali da se vrate u Čehoslovačku. Interesantno, Olbrajtova je priznala da je Jevrejka tek kad je postala državni sekretar i kad su novinari otkrili da ima rođake u Češkoj. I tada se pravila da je strašno iznenađena.

U knjizi citirate mišljenje ljudi iz vrha Demokratske stranke da je, pre dolaska u UN, Olbrajtova važila za osobu bez naročitih sposobnosti i političkog pedigrea.

- Kao mlada se udala za Amerikanca čija je porodica posedovala 20 listova, a kad se on zaljubio u neku novinarku i ostavio je, dobila je oko 15 miliona dolara kao odštetu. Mlada raspuštenica je otišla da doktorira na „Kolumbiji“, gde joj je mentor bio Zbignjev Bžežinski, ostrašćeni mrzitelj SSSR i Rusije. On ju je i povezao s Demokratskom strankom, ali ne kao političkog lumena, već kao aktivistkinju koja radi mnogo i besplatno u predizbornim kampanjama i povremeno daje velike donacije stranci.
- Sekira joj je pala u med kad je Klinton postao predsednik. Hilari je, videvši da mesto ambasadora u UN nije popunjeno, predložila mužu: „Postavi Medlinn Olbrajt, biće ti strašno zahvalna i radiće sve što hoćeš, a ako se pokaže kao nesposobna i najuriš je, niko neće proliti suze za njom.“ Olbrajtova se tako uvukla u igru na visokom nivou, iako pre toga nije imala nikakav posao ni u politici ni u vladi, bila je samo stranački volonter!l Kako je onda moguće da ona danas piše strategiju NATO?

- Klinton je voleo da se okruži mediokritetima koji su zahvalni, a mogu da se najure. S druge strane, i Bžežinski ju je gurao jer mu je ona još jedna karta u špilu, pošto je opterećen mržnjom prema Rusiji.

http://www.nedeljnitelegraf.co.rs/pregled/210/

Pa kad već lajemo, čuli ste za novolansiranu teoriju da je i vulkansku erupciju na Islandu izazvao NATO, jer im je iz "nekog razloga" bilo potrebmo "slobodno nebo" na par dana?

nismo culi.
a,tvoja poenta je sta...?

cudnih,esktremnih,ili ludih teorija o svemu i svacemo ce biti uvek i svugde.i o svemu,ne samo o NATOu i AMerici.
na ljudim ostaje da odluce dal ce verovati u to,ili ne.a kao sto rekoh,ovde niko ne veruje u takvu teoriju,zato ne vidim sta sad filozofiras bezveze.

Normalno, "neko" je "nesto" uradio da bi dobio "nesto" i jer mu nije odogovaralo "nesto drugo".