Zasto mrzim Ameriku :: Politicki ~ Geopoliticki forum

LICEMERNI KAUBOJI:
Ruska Federacija krši međunarodno pravo anektirajući teritorije susednih država koje se obavezala da će poštovati, ali odakle Amerikancima pravo da ih zbog toga moralno osuđuju? Ako pročitate tekst pred vama shvatićete da ga nemaju ni trunku
Sva američka kršenja međunarodnog prava u istoriji!

Kao što smo već mnogo puta pokušali da pokažemo, svi političari su licemeri, kako oni na vrhu tako i oni na dnu klizave lestvice moći. Riba od glave smrdi, rekao je nekada davno neki anonimni mudrac našeg naroda; možda je tako i bilo u dobu kraljeva, kada su se snažne vođe same nametale i za sebe grabile prestole ali danas kada vođe bira narod političari su samo onakvi kakav je i narod.

A narodi su, svi odreda, licemeri. Uvek spremni da druge za kršenje međunarodnog prava optuže, odbijaju da to priznaju kada njihova voljena otadžbina čini isto, ili zemlja koju vole i poštuju.

Amerikanci, baš kao uostalom i Srbi, nisu nikakav izuzetak u ovoj nesrećnoj nemoralnoj praksi.

Dinamo američke spoljne politike već decenijama radi na jednom posebnom gorivu a to gorivo nije ni posvećenost demokratiji niti moral, već pre set imperativa koji se mogu sumirati ovako: pravljenje od sveta mesta u kome će se američke korporacije osećati bezbedno, uvećavanje profita kompanija koje su deo vojno-industrijskog kompleksa a koje obilato finansijski pomažu članove kongresa, sprečavanje da se pojavi bilo koje društvo koje bi moglo da bude uspešan primer alternative kapitalističkom modelu i širenje političke i ekonomske hegemonije Amerike na najvećem mogućem prostoru.

Ovo se krilo iza paravana dok su se tukle “moralne” bitke sa neprijateljima čovečanstva oličenim u “zlim komunistima”, “zlim Srbima”, “zlim kimgod”. Koje su to bitke, koja su to kršenja međunarodnog prava? Krenimo redom.

(Napomena: Bavićemo se samo onim krupnim događajima, dok ćemo sitnice poput pojedinačnih akcija u kome grupa američkih specijalaca upada u stranu zemlju da bi ubila “neprijatelja ljudskog roda” ostaviti po strani.)

Amerika je između 1945. i 1949. godine intervenisala u Kineskom građanskom ratu na strani zvanične Republike Kine (danas Tajvan) protiv komunista, koristeći čak i poražene japanske vojnike, ali neuspešno. Mao Cedung je pobedio. Istovremeno, SAD je politički i finansijski intervenisala u Italiji ne bi li sprečila da na vlast legalnim putem, putem izbora, dođu komunisti, i u narednih nekoliko decenija neprestano će sipati stotine milione dolara kako bi blokirala bauka koji kruži Evropom.

U istim tim godinama stali su na stranu fašista u Grčkoj koji su se tukli sa grčkim komunistima koji su se za vreme Drugog svetskog rata hrabro borili protiv Nemaca. Fašisti su pobedili. Identičnu stvar su radili na Filipinima između ’45. i ’53, kada su se borili protiv levičarskog Huksa čak i dok se Huks borio protiv Japanaca; kada su ih porazili instalirali su seriju marionetskih predsednika a sve je kulminiralo diktaturom Ferdinanda Markosa. Početkom pedesetih godina Amerika je intervenisala u Korejskom građanskom ratu kako bi sprečila da komunizam zavlada ovim poluostrvom, a nisu se libili čak ni da guraju kvislinge koji su sarađivali sa japanskim okupatorom za vreme Drugog svetskog rata.

Između 1949. i 1953. godine pokušali su da zbace komunističku vladu u Albaniji, ali se fašisti i monarhisti, koje su obučavali, na terenu nisu proslavili – svi su pohvatani. Iste te 1953. godine zajedno su sa Britancima zbacili sa vlasti iranskog predsednika vlade Mohameda Mosadeka, izabranog od ogromne većine parlamenta, zbog kobne greške koju je napravio: hteo je da nacionalizuje britanske naftne kompanije koje su radile u njegovoj zemlji, koje su ujedno bile i jedine. Puč je na vlast vratio šaha koji je otpočeo 25-godišnji period represije i diktature. Naftne kompanije su vraćene u strano vlasništvo i to po sledećem ključu: 40 odsto tržišta su držali Britanci, 40 odsto Amerikanci, 20 odsto ostali.

U Gvatemali su Amerikanci prvi put intervenisali 1953, kada su zbacili legalno izabranog progresivnog političara Jakoba Arbenca i doveli do četiri decenije pakla u kome su vladali odredi smrti, tortura, masovne egzekucije, nestanci ljudi i nezamisliva okrutnost, sa ukupno 100.000 žrtava. Sve zato što je Arbenc nacionalizovao američku korporaciju “United Fruit Company” koja je bila izuzetno bliska američkoj političkoj eliti. To su opravdali objavom da je Gvatemala na ivici da bude preuzeta od strane Sovjeta. Glavni strah je međutim bio taj da će Gvatemala svojom socijalnom demokratijom postati primer drugim zemljama Latinske Amerike.

Sredinom ’50-ih godina dva puta su pokušali da zbace sa vlasti sirijsku vladu u Damasku, pa čak iskrcali i 14.000 vojnika u Libanu kako bi osigurali pobedu pro-zapadnog maronitskog političara Kamila Šamuna, uprkos pretnjama Nikite Hruščova da će u tom slučaju upotrebiti nuklearno oružje.

Još od početka pedesetih, Vašington je ignorisao sve molbe Ho Ći Mina da pomogne Vijetnamu da se oslobodi francuskih okova; umesto toga, stali su na stranu Francuza i na kraju i sami intervenisali. Dve decenije i nešto više od milion mrtvih kasnije, Amerika se povukla iz Vijetnama podvijenog repa. Prethodno se, ipak, postarala da razori zemlju. Ne daj bože da zli komunisti ne krenu od nule.

CIA je 1970. godine uspela da skine sa vlasti u Kambodži kralja Sinahuka, što je pet godine kasnije na vlast dovelo Crvene Kmere, maoističku komunističku partiju predvođenu Pol Potom, koja je za vreme svojih par godina na vlasti doslovno vratila zemlju u praistoriju i pobila milione ljudi. Zbacila ih je sa vlasti vijetnamska intervencija. Ironija je u tome što su Ameri nakon ovoga podržavali Pol Pota i Crvene Kmere, i vojno i diplomatski, dok su ovi decenijama još nastavljali borbu u džunglama Indokine.

Juna 1960. godine u Kongu je za prvog predsednika vlade nakon sticanja nezavisnosti od Belgije izabran gospodin Patris Lumumba, koji danas ima – posve zasluženo – ulicu u Beogradu, na Karaburmi. Međutim, Belgija je i dalje imala ekonomski interes u bogatim rudnicima u provinciji Katangi, kao i ljudi iz okruženja tadašnjeg predsednika SAD Dvajta Ajzenhaurena, a Lumumba je tokom ceremonije Dana nezavisnosti, pred mnoštvom stranih diplomata, pozvao na ekonomsko oslobađanje svoje nacije, baš kao i političko, i prisetio se svih zločina belog kolonizatora prema njegovom narodu. Očito, čovek je bio “komunista“. Očito, nesrećnik je bio osuđen na propast.

Jedanaest dana kasnije Katanga se otcepila, on je smenjem pod pritiskom Ajzenhauera, a zatim i ubijen (neki kažu da je skuvan i pojeden), a Kongo je ušao u decenije korumpirane diktature Mobutu Sese Seka.

Brazil. Predsednik Žoao Gulart je bio kriv za uobičajene zločine: vodio je nezavisnu spoljnu politiku, održavao je diplomatske veze sa socijalističkim zemljama, protivio se sankcijama Kubi, donosio je zakone kojima je limitirao iznos profita koji multinacionalne korporacije mogu da iznesu iz zemlje, nacionalizovao je neke od njih, promovisao je ekonomske i društvene reforme… Robert Kenedi je posebno bio zabrinut zbog činjenice da je dozvoljavao “komunistima” da drže funkcije u vladinim agencijama.

A ipak, on nije bio radikal, već multimilioner i rimokatolik koji je između ostalog bio i filantrop, noseći Orden Device Marije oko vrata. Nije ga to spasilo. Zbačen je 1964. godine u vojnom udaru iza koga je stajala – a ko bi drugi – Amerika. Vašington je javno izjavio da je prava šteta što je zbačena demokratija u jednoj suverenoj zemlji ali hej, barem je spašena od komunizma. Narednih 15 godina Brazil će biti brutalna diktatura u kome neće biti parlamenta, u kome će biti zakonom zabranjeno kritikovanje predsednika, u kome će sindikati biti pod vladinom upravom, itd, a sve je to nazvano “moralnom rehabilitacijom Brazila”.

Istih godina američka odbrana demokratije nije mirovala ni u Dominikanskoj Republici gde je Huan Boš postao prvi demokratski izabrani predsednik. Isprva, primljen je u Vašingtonu na velika vrata i dobio je kraljevski tretman, kao čovek koji će stvorili primer u ovom delu svetu i alternativu Kastrovoj Kubi.

Počeo je tako što je pozvao na zemljišnu reformu, gradnju jeftinih kuća, umerenu nacionalizaciju preduzeća i strane investicije dok god ne eksploatišu njegovu zemlju na brutalan način. Bio je ozbiljan i što se tiče građanskih sloboda: komunisti neće biti proganjani sve dok ne krše zakon. Naravno da je morao da bude srušen. Ponovo, bio je to vojni udar. Kada je godinu i po dana kasnije izbio ustanak sa ciljem vraćanja Boša na vlast, Amerika je poslala 23.000 vojnika kako bi ga ugušila. Treba ih ceniti zbog vernosti demokratiji: kako se neko usuđuje da sruši legalno neizabranog generalštabnog diktatora?

Čak su i na Kubi uspeli: nikada nećemo znati kakvo je ovo ostrvo moglo da postane da su ga ostavili na miru, da ga nisu stavili pod sankcije, da nisu neprestano pokušavali da ubiju Kastra, da Kuba nije konstantno bila pod pretnjom invazije. Idealizam, vizija i talenat tog naroda je bio i jeste očit. Ali, nikada nećemo znati a to i jeste bio osnovni cilj.

U Indoneziji je 1965. godine otpočela složena serija događaja koji su uključivali državni udar, kontra-udar, i možda čak i kontra-kontra-udar, sa američkim otiscima prisutnim na svakom koraku. Uglavnom, “komunista” Sukarno je zbačen sa vlasti a njegovo mesto je došao general Suharto. Odmah je otpočelo ubijanje komunista, komunističkih pristalica, onih koji su osumnjičeni da su komunisti i onih koji su osumnjičeni da su komunističke pristalice. Broj mrtvih je u narednim godinama narastao na pola miliona.

Kasnije se pokazalo da je američka ambasada dostavila vojsci spisak od nekih 5.000 imena, nakon čega su ti ljudi proganjani i ubijani a Amerikanci bi čekirali svakog novog mrtvog. Jedan američki diplomata je o tome rekao: “Mnogo smo pomogli vojsci. Oni su verovatno pobili mnogo ljudi, a ja verovatno imam dosta krvi na svojim rukama, ali nije sve tako crno. Dođe vreme kada morate da udarite snažno u odsudnom momentu”.

Čile. Salvador Aljende je verovatno bio ostvarenje najgoreg košmara Vašingtona u tom trenutku, pošto je jedina gora stvar od marksiste na vlasti – od naroda izabrani i neverovatno popularni marksista na vlasti. Pošto nisu uspeli da spreče da pobedi na izborima 1970. godine, a zaprepašćeni činjenicom da je pokrenuo niz reformi sa ciljem da Čilenci počnu da žive životom normalnih ljudi, organizovali su tri godine kasnije vojni udar koji je doveo do njegovog zbacivanja. Salvador Veliki je, dok su se vodile borbe oko predsedničke palate, održao poslednji govor naciji putem radija, govoreći o sebi u prošlom vremenu i izjavljujući da neće dozvoliti da bude propagandno oruđe izdajnika; odbio je da napusti zemlju. Izvršio je samoubistvo kalašnjikovim koji mu je poklonio Fidel Kastro.

Rezultat? Na hiljade mrtvih “neprijatelja čovečanstva”, njihovi leševi razbacani po ulicama, masovne egzekucije na fudbalskim stadionima, javna spaljivanja “pogrešne” literature, otvaranje sabirnih centara za mučenje i torturu… Ah, da, siromašni su se vratili tamo gde im je mesto a novac u džepove “pravednika”.

Vratimo se u Grčku. Aprila 1967. godine izvršen je novi vojni udar samo dva dana pre početka kampanje za parlamentarne izbore koji su, verovalo se, trebalo da vrate na vlast liberala Đorđa Papandreua. Vanredno stanje, policijski čas, cenzura, hapšenja, prebijanja, tortura… ubijanja. Ukupno osam hiljada njih u prvih mesec dana, a sve sa ciljem sprečavanja da “komunisti” preuzmu vlast. Pokvareni i subverzivni uticaji u grčkom životu su takođe trebalo da budu eliminisani, uključujući i smrtno opasne mini-suknje, dugačku kosu i stranu štampu; prisustvo na crkvenim liturgijama je za mlade postalo obavezno u narednih sedam godina. Ko je iza svega stajao? Pogađajte.

Potom je Vašington 1975. godine podržao Indoneziju u njenoj nezakonitoj invaziji na Istočni Timor, koji je proglasio nezavisnost nakon što ga se odrekao Portugal. Amerika je, suprotno sopstvenim zakonima, snabdevala generala Suharta oružjem i ignorisala činjenicu da je okupaciona sila u narednih 15 godina ubila 200.000 ljudi od 600.000 koliko je tamo živelo.

Potom dolazi Nikaragva. Kada su sandinisti srušili diktatora Somozu 1978. godine bilo je jasno da Vašington neće sedeti skrštenih ruku i gledati kako se pomalja nova Kuba. Karter je pokušao da stvari reši diplomatskim i ekonomskim merama, ali je nakon njega došao Regan koji je govorio jedino jezikom sile. Osam dugih i teških godina narod se Nikaragve borio protiv američkih plaćenika, kontrasa, i pokušavao da sačuva tekovine progresivnih društvenih i ekonomskim programa vlade, dok su “kontraši” palili škole i klinike, silovali, mučili, ubijali, bombardovali i šta sve ne radili. Regan ih je zvao “borcima za slobodu”. Pravi kauboj.

Slično se desilo i u Granadi, zemlji od samo stotinak hiljada stanovnika, gde su revolucionari u državnom udaru preuzeli vlast. Amerika je morala da reaguje i da izvrši invaziju 1983. godine. Naredne godine na “slobodnim” izborima pobedila je opcija koju je podržao Regan, vođena čovekom koji je potom zaveo diktaturu.

Libija je bila sledeća meta, zbog nezavisne i slobodarske politike Moamera el Gadafija; Amerikanci su oborili dva libijska aviona u njihovom sopstvenom vazdušnom prostoru, a potom i bombardovali ovu zemlju – po prvi put. U bombardovanju je stradala i Gadafijeva ćerka. Brojni pokušaji da se Gadafi likvidira tada nisu uspeli, a zemlji su uvedene i sankcije. Potom je lažno optužena da je organizovala rušenje Pan Amovog aviona; danas se ispostavlja da je to uradio Iran. Ili je sada samo Iran neprijatelj, pa se ovo oružje mora upotrebiti protiv njih? Izgleda da nikada nećemo znati. Ipak, ovo može da bude i nauk: ne verujte nikome ništa. Ni Gadafi nije bio svetac.

1989. godine dolazi do bombardovanja Paname, koja se drznula da se pod vođstvom Norijege (inače umešanog i u trgovinu drogom) otrgne od američkog stiska uvedenog otcepljivanjem regije od Kolumbije 1903. godine kako bi Amerikanci tada mogli da sagrade kanal koji danas povezuje Atlantik i Pacifik. Ovo je takođe bio i svojevrstan pritisak na Nikaragvu, za slučaj da tamošnji narod odluči da na zakazanim izborima ponovo izabere sandiniste.

El Salvador. Disidenti su pokušavali da rade u okviru sistema, ali je uz podršku SAD tamošnja vlada to učinila nemogućim, koristeći se izbornim krađama i ubijajući na stotine demonstranata i štrajkača. Zato su se progresivne snage 1980. godine digle na oružje, a američka vojska je pomagala vladinim snagama da uguši pobunu. Bilo je i mrtvih sa njihove strane. Svakako, njihovih je dvadesetak žrtava bitnije od 75.000 nesrećnih El Salvadoraca.

Paralelno sa svim ovim, Amerikanci su svesrdno i finansijski i vojno pomagali mudžahedine u Avganistanu, između ostalog i Osamu bin Ladena, koji su se borili protiv Sovjeta. Na stranu to što su i Sovjeti jednako prekršili međunarodno pravo kao i Amerikanci ovom invazijom, barem su gradili škole i bolnice i doneli slobodu društvu kakvu ono nije videlo ni pre ni posle toga.

Potom dolazi Prvi zalivski rat, nakon što je Sadam Husein odlučio da okupira KuvajtO ovome ne treba trošiti reči, ali valja podsetiti da postoje snažne indicije da je američki ambasador dao zeleno svetlu Bagdadu da pokrene agresiju na drugu zemlju, samo da bi ga posle zbog toga bombardovao. Nakon toga dolazi do intervencije u Somaliji, u Mogadišu, koja se završava katastrofom: mrtve marince somalijski islamisti razvlače po prašnjavim ulicama.

1995. godine NATO i Amerika bombarduju srpske položaje u Bosni i Hercegovini, ne bi li RS primorali da pristane na mir. 1999. godine dolazi do bombardovanja Jugoslavije, ponovo, kao i sve ostalo, bez dozvole Ujedinjenih nacija, a pod parolom zaštite ljudskih prava. Nećemo trošiti mnogo reči o ovome, pošto naša javnost mahom zna sve. Zločine smo činili, činila ih je i druga strana, ali iskreno sumnjamo da smo zbog njih bombardovani.

2001. godine, odmah nakon terorističkih napada 11. septembra, počinje rat u Avganistanu koji praktično traje do dana današnjeg. 2003. godine počinje rat u Iraku, odnosno “Operacija iračka sloboda”. Sloboda je plaćena leševima stotina hiljada ljudi, islamizacijom i radikalizacijom društva, i potpunim haosom.

Od 2004. godine do danas traju napadi dronovima po Pakistanu, u kojima stradaju uglavnom civili, među njima i žene i deca.

2011. godine dolazi do intervencije u Libiji koja se okončava svrgavanjem Moamera Gadafija i njegovim brutalnim ubistvom. O tome kako Libija izgleda danas već smo pisali.

Iste godine, američke Mornaričke Foke ubijaju Osamu bin Ladena u Pakistanu.
Ne bismo da ulazimo u opravdanost ovog čina, niti da negiramo da je taj čovek bio veliki zločinac; ipak, moramo da ukažemo na lakoću sa kojom američki zvaničnici govore o likvidaciji nekoga ko nikada nije osuđen za zločine koji mu se stavljaju na teret, i to u stranoj državi bez njene dozvole i saglasnosti.

Izvor: Telegraf.rs