Meni se cini da je odgovor na pitanje - A sta ti radis? Nista.

Mislim... i umni rad je rad... tako kaze komunisticka teorija... ali... 

Udata je. Sta sada?

Pre mozda godinu dana, zateknem se ispred EF-a. Prolazio tuda i ajd' da svratim do poste. Kad' ispred dva momka i covek koji tu radi na odrzavanju. Tada je bilo negde oko 27-30000 preko socijalnog ko bi radio. Ono nesto kao ima ne znam koliko bese sati godisnje.
I da ne bacim cigaretu, da je zavrsim, hteo ne hteo cujem razgovor. Objasnjava im covek da nemaju sta da toliko rade, po koji papiric ispred da pokupe, travke, lisce ili sta vec po travnjaku ispred. Jedan od njih se dvoumio, dvoumio i na kraj ode. Nece. Resih se da pitam ovog sto tu radi, uz izvinjenje sto uopste pitam al' me kazem, zaintrigriralo sto otprilike znam za koliko su dosli, pa koliko on ima platu. Kaze meni covek, veruj mi manje nego sto bi on primio. Zavisno, od 22 do 25000din.

U principu, sve je moguce ali to ne menja cinjenicu da smo u banani : ) Da li je jasnije?

Komunizam je prevazidjen, kao i slobodno trziste. Sve su to bili drustveno-socijalni eksperimenti, propali. Poenta je da masine pobedjuju ljude u najbitnijem segmentu, a to je u proizvodnji.

p.s. Poslovi se vestacki stvaraju, automatizacija se odlaze. Jedini razlog zbog kog imas posao (ako radis) je taj sto tvoje radno mesto jos nije automatizovano.

Ne mozes ti loziti decu da rade kao njihove babe i dede ili tate i mame u eri interneta i GPS-a. Predjimo preko toga. Problem nastej u starim rezonima primenjineim na nove okolnosti. Zato su deca ovakva kakva su.

Примедба пре аплауза.
Већина студената права и економије БУ и готово сви студенти приватних факултета воде живот ''просечног брокера''.  

Да ли сте ''научно'' доказали да Бог није створио човека, него је насто од примата?
Је сте ли?
Борба за опстанак?
Је ли тако?
Нек је муж издржава.


Претпостављам да он то није способан?
Жалим случај. Уместо што је учила школе, требала је да тражи способног мужа.

Pošto sam kao predstavnik poslodavca imao prilike da učestvujem u procesu zapošljavanja , da malo objasnim njihovu stranu medalje u ovoj priči . Pre svega treba znati da tu postoje dva glavna principa :

1. Princip zarade

2. Princip ponude i potražnje

Dakle , cilj poslodavca je da ima što veću zaradu uz što manji trošak tj. uloženi novac . Međutim , i cilj zaposlenog je isti s tim što zaposleni ne ulaže novac nego svoje vreme i rad . Ovo ne znači da će poslodavac po svaku cenu gledati da zaposlenom da što manju platu . Ako zaposleni mesečno donosi poslodavcu zaradu od 10 000 evra , pre će njemu dati 2000 evra nego nekom 500 evra ko ne može da donese zaradu ni 2000 evra . Ovo je primer sa nešto bolje plaćenim poslovima , a posle ću pokazati i za slabije plaćene poslove .

  Što se tiče ovog drugog , u Srbiji je situacija takva da nažalost imamo mnogo nekvalifikovane i slabokvalifikane radne snage . S druge strane broj poslova je ograničen (mala ponuda) pa cena rada ide na dole . A onda opet , zbog slabe kupovne moći ni zarada poslodavaca nije velika . Međutim , čak ni ovde nije cilj poslodavca da po svaku cenu snižava cenu rada .
  Uzeću primer prodavačica (ređe prodavaca)  u supermarketima . Velika konkurencija , posao prilično dosadan (da se ne lažemo) , plate relativno niske . Osnovna ideja je bila da se tu zapošljavaju mađi ljudi kojima bi to bio prvi posao . Nažalost , pokazalo se da je većina njih ne samo nezainteresovana za posao , nego i krše neke osnovne norme (kašnjenje , neispunjavanje zadataka , aljkavost ) . Mnogo pouzdanije su se pokazale žene od 40+ godina koje već imaju porodicu (a time i određene obaveze) i kojima taj posao više znači . Poslodavcu se isplatilo da im da određenu povišicu i još neke pogodnosti (kupovina po nižim cenama neke robe i slično ) jer na taj način dobija njihovu lojalnost . Poslodavcu je mnogo bolje da ima na određenom mestu pouzdanog radnika koga će platiti malo više , nego jeftinijeg ali nepouzdanog koji stalno mora da se kontroliše .

Sve citirano stoji ali uvek postoji izbor. Bljuvator je naveo simpaticnu stvar, ponuda i potraznja poslova. Svi od samog starta sanjaju o vanserijskom poslu gde je plata minimum 700-800 evra, sa placenim prevozom, sluzbenim kolima, sluzbenim laptopom i licnim asistentom. U praksi je to i moguce, ako si Milo Djukanovic, recimo, njemu je prvo i pravo radno mesto bilo zestoka funkcija. Ima i ljudi ciji su roditelji guzonje, koji su genetski bogati i koji po ceo dan pikaju golfa i piju kabeze i konzumiraju karpaco po kaficima. Ali takvih ljudi je malo, a mnogo vise je obicnih ljudi, radnika, pretezno nekvalifikovanih i neiskusnih. Po pravilu, vecina nece da radi za 18-20 000 din. I onda dodjes do slicnog dijaloga sa takvom osobom:

"Jebem ti drzavu, nek se teraju svi, jebem ti ja ovaj zivot kad ne mogu ni na more da odem..."
"Pa uzmi radi nesto, konju, za mesec-dva mozes bar nesto kesa da zabodes"
"Sta da radim? U kladionici? Da prodajem sladoled ili u maksiju na kasi? Da me jebe neki konj? Ma zajebi"
"Pa da ali ces moci da odes na more sa ekipom."
"Ma zabole me za more, pre cu da visim na Adi nego da mi se neki skot izdrkava nad glavom."

Ljudi ne mogu da se osveste i da se otrgnu od komunisticke stege i misljenja da je drzava duzna da ti obezbedi posao u struci i sa, podrazumeva se, finom platom. Naravno, postoji i diplomirani ekonomista koji radi u VIP-u i koji mlati 1000+ evra platu, kao i diplomirani ekonomista koji radi u trecerazrednoj firmi za 300-400 evra. Opet, sve zavisi od snalazljivosti, poznanstava i ajde, nazvacemo ga tako, faktora srece. Kukanjem u sobi, pljuvajuci politicare po internetima i jadikovanjem kod komsije na kvalitet zivota se covek ne pomera sa nulte tacke. Nema prihoda, al nema ni rashoda, tako da je uvek na pozitivnoj nuli. Bar dok su roditelji zivi, a posle cemo videti.

Jbg, ja radim zato sto moram, da ne moram, snasao bih se nekako, uopste ne mislim da sam vredan i da se lozim na rad kao nesto sto je super. Ni danas nisam u stanju da objasnim caletu da meni jednostavno 500 dinara za grad, koje bi mi on dao, nije dovoljno. NIsam jos ni izasao, kupio sam cigare i zvake protiv smrada u ustima i vec sam potrosio pola tatinih para. A kako legendarni Bata Stojkovic kaze: "A bio si mlad, oces da jedes, oces da jebes, a to kosta bato."

E da, mali edit:

Ja licno za 20 000 ne bi ni razmisljao da primim posao kod privatnika. Neprijavljen, nema zdravstveno, nema za prevoz, radis koliko on trazi, i kada se stavis na papir ti ispada da rintas mesec dana za manje od 15 hiljada. Onda kada dodjes kuci stavis te pare na sto i roknes se odma, jer sa time u gradu drugo ni ne mozes.

Pa dobro, stvar izbora. Ja sada ne bih radio ni za 40 000, a pre jedno 12 godina sam arbajtovao za 3000 nedeljno u dzinovskom stovaristu pica, iskljucivo rucni istovar sa slepera, radno vreme nije bilo fiksno vec se radi od 8 pa dok se vidi.

Falilo para za perverzije. 

Zakljucak - lako je izvoljevati kad ti neko drugi placa racune.
E, da... a stvar je sto i cale i keva rade za 30.000 - 40.000 i njih niko ne pita da li imaju tih 500 dinara i koliko im je tih 500 dinara u stvari veliko, jer smo nauceni da oni moraju da nas finansiraju jer smo mi njihova deca.
Tacnije, kriva je i drzava koja sa sise skida tek sa 27. godina...