Zasto ljudi ne citaju knjige? :: Knjizevnost ~ Umetnost ~ Kultura

Ана истражује: Колико и шта читамо
Мирис књиге

Недостатак времена и новца, али пре свега навика, учинило је да готово половина наших људи у току године не узме књигу у руке. Још ређе улазе у књижару. Жене су ипак приврженије читању, али су изградиле и свој специфичан укус. Шта је то што наше жене воле и траже у литератури?

Када сте последњи пут прочитали неку књигу? Веровали или не од сто анкетираних у Србији, њих 43 је на ово питање одговорило: ниједну у последњих годину дана! Овај, као и низ других занимљивих података о нашим читалачким навикама и односу према књизи, објављен је у истраживању које је крајем прошле године урађено за потребе Народне библиотеке Србије.
Ако је веровати репрезентативном узорку од хиљаду испитаника, готово половина нације се више не дружи са књигом, а има и оних (осам одсто) који је никад нису узели у руке. Остали су престали да читају у средњој школи (већ?) или када су почели да раде.

Међутим, ако је за утеху, жене у младости читају много више него њихови мушки вршњаци, потом се, у средњем добу, та разлика губи, да би у старости - предност била на страни мушкараца. Истраживање које је урадила издавачка кућа Лагуна међу члановима свог читалачког клуба (20.000 људи) потврдило је такође да су даме у већини.

- Показало се да жене чине 65 одсто наших читалаца, објашњава Јелена Марић, извршни директор Лагуне. - Женска публика се поделила по годинама, па тако "Купохоличарку" и сличне цхицклет романе претежно бирају девојке од 18-28 година. Даме које имају више од 28 година воле књиге епохе, оне које имају биографски или историјски садржај као што је, "Наслеђе Боленових" и слично. Наравно, избор литературе зависи и од степена стручне спреме, па тако особе које имају високо образовање већу пажњу поклањају стручној литературу, док оне са средњом стручном спремом траже белетристику.

Chicklet романи су лаки бестселери који се на модеран и духовит начин баве савременим животом и права су женска литература: како по избору тема, тако и по ауторском потпису и читалачкој публици. Као по правилу, они имају и најбољу прођу на домаћем тржишту, што наравно иде у прилог тези да су жене приврженије књизи и спремније да одвоје и новац и време за писану реч.

- Не чуди ме што жене читају неупоредиво више од мушкараца, каже Мирјана Ђурђевић, ауторка бројних врло тиражних романа од којих је за један (Деда Ранкове рибље теорије) добила и награду Златно перо. - Жене су и иначе више склоне одржавању хигијене, па зашто не и духовне. Пред том чињеницом пада и онај фамозни изговор да "савремени човек нема времена за књигу". Побогу, па "савремена жена" има још мање времена од "савременог човека", пошто се на све "савремене обавезе" које су јој наметнуте нико није "досетио" да је ослободи оних "старинских обавеза" - кувања, одржавања куће, бриге о деци.

Звучи парадоксално, али можда је управо у томе и објашњење зашто жене више читају. Оне, наиме, ретко кад могу да ускладе термине емитовања добрих филмова или других ТВ садржаја са својим слободним временом. Док њихови мужеви, браћа и очеви прате пренос утакмице или неку политичку расправу, оне махом бораве у кухињи. А када пожеле да се опусте и уживају, онда им је књига ту, увек на располагању, било да је то у поноћ, кад сви остали спавају, или на путу до посла, док седе у градском превозу.

Истраживање о нашим читалачким навикама са малим фокус групама, пасионираним читачима, показало је да су преовлађујући мотиви код жена уживање, забава и нова сазнања. И то управо тим редоследом. Имајући то у виду, јасно је због чега су лаки романи толико тражени, било да их жене купују себи, другарици на поклон, или позајмљују једна од друге.

- Лично ми смета поплава преведеног цхицклета, односно њена популарност међу млађом женском читалачком публиком, истиче Мирјана Ђурђевић. - Не зато што је то обавезно "лоша литература", има ту често занимљивих и духовито написаних романа, уз које ћете ипак паметније провести време него уз пренос из скупштине, макар је мање дивљаштва и простаклука, већ зато што то младим девојкама пружа једну искривљену слику о свету, оном свету који, силом несрећних околности које трају ли трају, нису имале прилике да виде и искусе. То што и Бриџет Џ. и Миланка П. могу да купују доњи веш у Wомен′с Secretu, не значи да је живети у Лондону и Београду исто. Не кажем да је за Миланку П. то ни предност, ни хендикеп, просто друго је. А брендоманија, како по излозима тако и у литератури, чини да се "побркамо" са западом. И онда је отрежњење, кад одемо на посао, завиримо у новчаник, вратимо се увече на спавање код маме и тате у своју девојачку собицу у тридесет петој години јако болно. Увек бих радије на плажи читала неку "Купохоличарку у Блоку 70".

Српска читалачка публика је, како тврде упућени, упркос томе што "гута" многе наслове који су и у свету прави хит, последњих година ипак развила специфичан укус. Односно, како истиче Јелена Марић - не може јој се подвалити.

- Знају шта желе и не могу им се продати мегабестселери, ако не ваљају. Романи који су у свету били прави хит, овде су доживели дебакл. Има књига у које не уложите ни динар рекламе, а продају се по препоруци, а има и оних у које можете да уложите милион долара и - ништа. То је специфичност српског тржишта. С друге стране, кад један аутор стекне популарност, онда је права јагма за њим. Ове године смо објавили нови роман Трејси Шевалије "Пламени сјај" и први тираж од 3000 продао се за 15 дана. Она је, иначе, страни аутор која је најдуже била на топ листи у Србији - три године. У библиотекама се чека и по три-четири месеца да се позајми неко њено дело.

Наша саговорница још истиче да је прошло време Данијеле Стил и сличних "слатких" љубавних романа. Осим цхицклет штива, читатељке уживају и у књигама које се баве темама ислама, истока и свега што звучи егзотично, далеко, узбудљиво, из визуре наше савремене запослене жене.

- Књига "Четврта краљица" се бави харемом и била је најпродаванија у другој половини ове године. На другој страни, тражене су и озбиљне књиге, награђиване у свету, али оне изискују захтевнију читалачку пажњу. Једна од таквих је "Смејати се и плакати", белгијског писца Франсоа Вајерганса. Читаоцима се допада и модерна руска или шпанска књижевност, а тинејџери највише купују епску фантастику (дечаци), односно романе који се баве њиховим годинама (девојке). Млади људи који су научили да се друже са књигом већ су изградили свој укус и знају шта желе.

Навика да се књига купује, прелистава, чита, препричава, позајмљује - стиче се махом у раном детињству. Касније се тешко стиче, али се и лако губи услед недостатка времена или новца. Занимљиви су одговори које су дале жене средњих година које, како су саме навеле, "одувек читају", али су "паузирале" док су им деца била мала.

Има и оних које су на овај начин образложиле период "нечитања" у свом животу: не читам кад сам заљубљена, или не читам у спетембру јер је то диван месец за шетњу. Оправдано, нема шта. Посебно што се већина њих током јесењих дана опет враћа књизи јер, како рече једна љубитељка литературе "док чита, човек је добар са самим собом".

Било како било, предстојећи сајам књига привућиће као и обично изузетно велики број посетилаца, а гужва пред штандовима најпопуларнијих издавача биће - готово неподношљива. Остаје, наравно питање да ли је праве они верни и страсни читаоци који никако не би пропустили ову манифестацију или се међу њима нађу и особе које, додуше не воле да читају, али воле да буду виђене на том престижном културном дешавању.

Колико се књига на сајму заиста прода, познато је само издавачима, а у Србији их има више од сто - и то већих, оне мање и не бројимо. Чињеница да ове куће, које су махом у приватним рукама, опстају на тржишту вероватно доказује да је књига ипак, тражена роба.

Додуше, колико ће који издавач бити заиста успешан, зависи превасходно од избора књига које нуди читаоцима, а то није нимало лак посао. Потребно је прелистати безброј каталога, објашњава оперативна директорка Лагуне, посетити све важне светске сајмове, прочитати релевантне критике, уважити укус публике ("свакодневно примамо мејлове са жељама читалаца које узимамо у обзир), чути мишљење преводиоца... и на крају, а не најмање важно, проценити да ли ће књига заиста бити прихваћена и у Србији.

-----------------------------------------------------------

О кримићима и другој литератури

- Оно што на први поглед чуди - не само мене и сличне читатељке са мало дужим стажом, већ и многе издаваче кад примете како им потенцијални бестселери уопште не иду - јесте то што се последњих година кримићи све мање читају, истиче Мирјана Ђурђевић. - Вероватно зато што смо постали сити и пресити те теме из наших реалних живота. Са оволиком криминализацијом српског друштва литерарни "злочини" све мање су забавни. Напротив, иритирају, као и чињеница да у литератури "правда увек побеђује". Будући да у нашем окружењу правда уопште не побеђује, испада да нам се ти кримићи ругају, ваљда их зато мање читамо.

Осим кримића, онима који заиста желе да читају на располагању је, никад шири избор различитих жанрова: научна фантастика, љубавна поезија, историјски романи, популарна психологија, едукативне књиге, путописи, романсиране биографије, политички трилери, филмована дела...

Сигурно је да свако у изузетно богатој понуди домаће и стране литературе може да пронађе нешто за себе. Потребно је само да уђе у књижару, ако не да купи, а онда бар да прелиста књиге. Али, и то је навика коју смо с временом изгубили. Јурећи од једног до другог бутика или мегамаркета, пролазимо поред књижара а да их и не приметимо. А у њима су све те непрочитане књиге, које тако дивно миришу и чекају да их узмемо у руке.

Сања Лазаревић
[објављено: 16.10.2007.]
Ana