A kako je onda majke ti opalio 13 metaka u tri nenaoruzana decaka,ako je jedan lezao na njegovog brata?

Ne razumem zasto si toliko zaslepljena, da je tebi neko bliznji, ne daj Boze, zasucen metkovima pevala bi drugu pesmu,nazalost...

Inace ono sto si izjavila da bi pucala i u Gospoda sa sve Arandjelima, ne znam samo da li si svestna sta pricas, znam da mislis figurativno ali ne znam kako sebi to dopustas.

Пријатељу, немој да вређаш, а и ово није тема о мени.
не знам зашто ви мушкарци,част изузецима,мислите да жена мора да буде "заслепљена" а не једноставно да има такав, свој став. Не о Жарку Лаушевићу, већ о човеку у одређеној ситуацији.И још нешто, преврни архиве новина од 1993. до 1997. ако те не мрзи па види како је све то текло.

Немаш права да знаш моје разлоге ни ја твоје, ово је само мишљење разних људи.

А о Господу и арханђелима, да, мислила сам најозбиљније, најсвесније, па нек ме анатемише ко хоће! Бог који би требао мени бити дражи од рођеног брата ми не треба.
Али то није тема, мислим, бог( и с малим и с великим Б) ни то  шта  ја могу себи да допустим, што се никога не тиче, поготову некога ко ме не познаје.

Мислим да и јесте сврха форума слобода говора, па ако ти се расправља о Господу, гресима и судијама отвори топик о томе.

Хајде да овде причамо о Лаушевићу а не о томе у шта ти верујеш и у шта ја верујем.Или ти,или ко год од нас!

Postoj tema na drustvenoj hronici, tako da... budite ljubazni i prebacite se tamo...

Ma ok pricaj ti sta god hoces ali ovo nema veze sa logikom.

Хвала, Анеа, добра сугестија.

izuzetna pojava, i zbog toga greh boziji kakva mu je sudbina !!!  bice mu valjda dobro !

najjveci smeker i najglumac pored Berceka i Glogovca !

Evo ja sam nov na ovoj temi (nisam znao da postoji).  Bavim se glumom i mogu vam  reci da je Lausevic jedan od nasih najboljih glumaca.  Zamislite bilo kog drugog glumca u ulozi Milosa Obilica.  Gledao sam neke njegove predstave na VHS kasetama-genijalno.  Pozdrav svima.

Да, баш данас је био на ТВ (по ко зна који пут) филм Бој на Косову... Стварно, бољег Обилића нема бар за сада. Мислим да би Жарко био сјајан и као Бановић Страхиња и жао ми је што није никад играо тај лик, а онај филм по тој песми , у ком је Бана играо Франко Неро, по мени је чист промашај и због Нера (који ми је иначе у реду у неком другом фаху) и због целокупног приступа.

@diplomatz hc,
кад си већ ту, имаш ли неке податке о драми Хасанагиница с Лаушевићем, и може ли негде да се нађе снимак?

 

Nemam nazalost nista o toj predstavi, ali trebao bih uskoro da dobijem neke predtave od kolega iz Beograda.  Budi ovde pa cemo probati nesto da zavrsimo.

PORTRET: Žarko Laušević
Tragičar
Autor: Vesna Mališić | Foto:S. Maričić | 19.09.2009. - 05:00


Sa nepunih šesnaest godina, na času književnosti, Žarko Laušević poželeo je da se bavi glumom. Tada je to bila samo želja tinejdžera da bude neko drugi. U dvadeset i drugoj godini ostvario je svoj san i odigrao svoju prvu filmsku ulogu. Sledećih godina imao je bar po jednu filmsku, televizijsku ili pozorišnu premijeru. Sve do 31. jula 1993. godine, kada je njegova uspešna karijera prekinuta i kada se, u samo nekoliko minuta, od popularnog glumca pretvorio u osuđenika i ubicu. Ponovo je poželeo da je neko drugi. Ovaj put to mu nije uspelo. Život mu je napisao tragičnu dramu u kojoj je dobio najtežu ulogu koju je ikada imao.
Tragedija Lauševića traje već punih šesnaest godina. Počela je u kafiću „Epl” u Podgorici kada je hicima iz svog pištolja Žarko Laušević usmrtio Dragora Pejovića i Radovana Vučinića i ranio Andriju Kažića. Suđeno mu je devet puta zbog prekoračenja nužne odbrane. Odslužio je kaznu od četiri godine i sedam meseci u zatvoru u Spužu i kaznionici u Požarevcu. Po izlasku iz zatvora odlučio je da napusti zemlju. Otišao je 1999. u SAD, u Njujork. Na odlasku je rekao: „Od oštećenih ne tražim da mi oproste. Znam da to ne mogu jer ni ja sam sebi ne opraštam. Samo Bog to može. Odlučio sam da se sklonim, da ustupim vremenu prolaz, ako će to nešto značiti nesrećnicima koji su ostali bez svoje dece.” I skroz je nestao. Izgubio mu se svaki trag. Znalo se samo da je u Njujorku. Čule su se priče da jedva preživljava, da radi fizičke poslove, da je moler... Malobrojne kolege koje su uspele da ga vide tokom poseta Americi svedočile su da se ne druži sa iseljenicima i bivšim kolegama, da ne navraća u srpske kafane... Izabrao je, kako su govorili, kućni pritvor. Poslednji put u javnosti je viđen 2002. godine, kada je sa tribina košarkaškog hrama u Indijanapolisu davao podršku našim reprezentativcima na svetskom prvenstvu. Samo jednom se za američkih deset godina vratio na „daske koje život znače”. S kolegom Željkom Dimićem igrao je u komadu Slavomira Mrožeka „Emigranti”, u priči o Srbima kojima je Njujork postao „druga kuća”. I od tada - ni reči.
Nekako baš u to vreme crnogorski Vrhovni sud mu je preinačio kaznu i ponovo ga osudio na 13 godina zatvora. Protiv njega je raspisana i poternica za dosluženje zatvorske kazne od još osam godina. Ubrzo su usledile i nove nevolje – hapšenje u Njujorku zbog neuređenih boravišnih papira i puna dva meseca boravka u imigracionom pritvoru. Dodatnu muku donela je poruka iz Crne Gore. Brat ubijenog Dragora Nebojša Pejović kazao je: „Moju familiju i bratstvo on je zadužio delom koje je učinio.” Laušević je 14. septembra uz kauciju pušten iz pritvora, a u februaru iduće godine trebalo bi da bude doneta odluka o njegovom statusu u SAD. U međuvremenu srpsko pravosuđe povuklo je poternicu protiv njega, a republički tužilac predložio je da se odloži izvršenje kazne do okončanja slučaja.
I sve se to sručilo na pleća Žarka Lau­ševića za koga njegove kolege glumci kažu da je bio veoma blag, nežan i osetljiv čovek. Jedan njegov prijatelj opisujući ga još dodaje: „Voleo ga je ko god ga je poznavao. Apsolutno nikada nikakav incident nije napravio. Naprotiv, on je bio taj ko je stalno mirio ljude.” A sudbina ga nije poštedela. Objašnjenje je pokušao da nađe i sam Laušević: „Mora biti da smo nešto teško zgrešili sva trojica. I njih dvojica i ja, pa nas je Bog tako sastavio: da njih kazni mojom rukom, mene njihovim glavama...”
Žarko Laušević je rođen u Cetinju 19. januara 1960. godine. Gimnaziju je završio kao vukovac. Svoj život na daskama počeo je u pozorišnoj grupi „Dodest”. U Beogradu je diplomirao glumu u klasi profesora Minje Dedića. Vrlo mlad okitio se nizom visokih umetničkih priznanja kao što su: „Zlatna arena” u Puli za glavnu mušku ulogu u filmu „Oficir s ružom”; Sterijina nagrada; nagrada „Zoran Radmilović”... Bio je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, gde je i odigrao najviše predstava. Tu je pripremao i lik Rastka Nemanjića u komadu „Sveti Sava” autora Siniše Kovačevića. Predstava je nasilno prekinuta, a tada su Lauševiću prvi put upućene pretnje smrću. Na filmu je debitovao 1982. godine ulogom u filmu „Progon”. U karijeri je odigrao više od pet stotina predstava i glumio u dvadesetak igranih filmova i televizijskih serija. Jednu od glavnih uloga 1984. godine dobio je u TV seriji „Sivi dom”. Veliku popularnost stekao je ulogama u filmovima „Braća po materi” (1988), „Boj na Kosovu” (1989), „Original falsifikata” (1991), „Bolje od bekstva” (1993), „Kaži zašto me ostavi” (1993), „Nož” (1999). Za njega kažu da je podjednako dobro igrao tragičare i komedijaše, mirne lepotane i žustre momke.
Uprkos velikoj popularnosti, Žarku Lauševiću polazilo je za rukom da privatni život drži dalje od očiju javnosti. Zna se da s prvom suprugom Majom, koja je po zanimanju prevodilac, ima sina i ćerku. Razveli su se po njegovom izlasku iz zatvora. Sadašnja supruga, sa kojom živi u Americi, zove se Anita. Ona je zaposlena u jednom njujorškom pozorištu i imaju kćerku. Dvoje dece iz prethodnog Lauševićevog braka takođe žive u SAD. Budući da mu je supruga američka državljanka njegovi advokati se nadaju da će i on dobiti to državljanstvo. Biće to i ostvarenje njegove želje da ponovo bude nepoznat, da bude sam, da ide ulicom i gleda druge ljude i da ne otkrije prepoznavanje u njihovim očima.

Izvor: Blic