hvala. 

ova je cak i uspesnija nego ona stara,ja mislim. 

Ne želimo pustinju u Srbiji!

( Autor: Irene Barret )




Srbi su ponosni na domaću kuhinju i hranu, međutim, kada odete na pijacu, šanse su sve manje da kupite onaj „pravi“ paradajz koji miriše na paradajz, „pravi“ crni luk okruglih glavica (sve je više onog koji smo nekada zvali „holandski“, a danas mu i sami seljaci zaboravili da nije oduvek bio tu, pa ga zovu „naški“ – „pogačar“), jagode koje mirišu na jagode i imaju ukus jagoda....A o hlebu i da ne govorimo – mnogi bi se složili da više i ne liči na hleb naš nasušni. Čak i vrste koje se prodaju po višim cenama, kao „integralni“, „crni“ i sl. – većim delom su postale integralne i crne zahvaljujući raznoraznim dodacima i farbama, a ne zato što su mešene od brašna dobijenog od celog crna pšenice... To je naša svakodnevnica – nove, hibridne vrste i hrana koja malo ima veze sa onim čime smo se vekovima hranili na ovim prostorima. Međutim, preti nam još jedna opasnost – da počnemo da konzumiramo genetski modifikovane organizmime (GMO). Navodno, u cilju prilagođavanja zakonima EU, na vrata nam je zakucala i mogućnost prihvatanja mutanata na njivama, u baštama, na pašnjacima...
Ipak, ova solucija ne dopada se svima, i sve je više onih koji dižu svoj glas. Među prvima, oglasio se Ekološki pokret Novog Sada, koji je podržao inicijativu građana Srbije za potpisivanje peticije protiv GMO, a koju je iz dijaspore napisala naša sagovornica Irene Barret. Do sada je sakupljeno 5000 potpisa, a to je – tek početak.
Irene je decenijama živela u inostranstvu (Kalifornija i Kanada), gde je stekla zvanje savetnika za prirodnu medicinu. Vratila se u Srbiju (kako kaže, to je bio „zov duše“) i nastavila studije medicine. Ima kćerku Aleksandru i baka je malog Andreja, iako niko po njenom izgledu i vitalnosti ne bi rekao – da je baka. Tajna je, najverovatnije, u zdravom načinu života i veganskoj ishrani, koja podrazumeva isključivo presno voće, povrće i izdanke žitarica, no o ovome – drugim prilikom. Kako objašnjava, Irene je u Kanadi i SAD mnogo lakše dolazila do organske hrane...
-Ovde je to teže: postoji potražnja, ali ne i ponuda.
Od pet miliona hektara obradive zemlje, veoma mala površina– svega oko 3.000 hektara, koristi se za sertifikovano organsku proizvodnju. Mislim da je razlog u tome što proizvođači nemaju dovoljno podrške, bez obzira što Srbija ima velike potencijale, jer postoje velike površine prirodnog zemljista koje nije tretirano hemijskim sredstvima.
U razgovoru sa proizvođačima čula sam, na primer, da imaju teškoća da nabave organsko seme. Zatim, ne postoje gotova prirodna zaštitna sredstva. Takođe, nema ni organizovane prerade, da bi organska hrana mogla da se plasira. Nažalost, najveći deo organske proizvodnje u Srbiji namenjen je izvozu, a bilo bi lepo kada bi organska hrana bila dostupna i stanovnicima Srbije, po ceni pristupačnoj običnom čoveku. Samim tim, poboljšalo bi se i i stanje zdravlja nacije.
Budućnost je u negovanju biopoljoprivrede, posebno malih gazdinstava, i u osnivanju porodičnih farmi. Ako bi se, na primer, poljoprivrednici udružili u zemljoradničke zadruge, imali bi više podrške, a sertifikovani organski proizvođači mogli bi da razmenjuju semenje.
Jedan od razloga što kod nas ne postoji više zvanično organske hrane jeste što su sertifikati za organsku proizvodnju prilično skupi. Ima proizvođača koji se bave organskom proizvodnjom ali, jednostavno – nemaju sertifikat. Inače, postoji podatak da bi da bi samo u prve tri godine organske proizvodnje Srbija zaradila sedam milijardi evra, a sada je bar polovina stanovništva na ivici egzistencije.

Šta neku hranu određuje kao organsku?
-Po zvaničnoj definiciji Organizacije za poljoprivredu pri UN i Svetske zdravstvene organizacije, organska proizvodnja je sistem upravljanja proizvodnjom koji promoviše ozdravljenje ekosistema, sjedinjujući biodiverzitet i biloške cikluse. Organska hrana se gaji bez upotrebe sintetičkih i hemijskih sredstava, na zemljištu koje najmanje tri godine nije tretirano veštačkim sredstvima.

Da li „organsko“ podrazumeva da nije hibridno ili da nije genetski modifikovano?
-U svakom slučaju, ne sme biti genetski modifikovano. U nedostatku autohtonog semena i onog sertifikovano organskog, dozvoljeno je hibridno, ali samo ukoliko se uzgaja po zahtevima organske proizvodnje. Nedavno je u Selenči (Vojvodina) otvoren centar za organsku proizvodnju, pa ćemo u budućnosti imati sertifikovano organskog semena.
Ipak, poželjno je da seme ne bude hibridno, jer je važno poštovati biodiverzitet. I hibridna i genetski modifikovana proizvodnja forsiraju monokulture. Važno je da razumemo da zakone prirode treba poštovati: kada se koriste hemijska sredstva, uništavamo zemlju. Zato se u organskim baštama, takozvanim biobaštama ne koriste nikakva hemijska sredstva – ni pesticidi ni herbicidi. Postoje prirodni načini da se zemljište obogati i prirodni načini da se biljka zaštiti.

Postoje biljke koje prirodno štite jedne druge?
-Tako je, postoje biljke – prijatelji. Na primer, neven štiti šargarepu i luk, a može da se sadi i uz krompir. Isparenje korena nevena suzbija belog crva i odbija leptire štetočine. Kadifica sprečava leptira kupusara da položi jaja.... A luk i šargarepa su prirodni prijatelji: luk odbija muvu koja šteti šargarepi, a paradajz brani kupus od kupusnog moljca.
Protiv bolesti – najbolji su preparati napravljeni od biljaka – onaj od belog luka šiti paradajz od plamenjače, dok tečnost dobijena potapanjem lišća paradajza – suzbija kupusnu muvu.... Jedna divna biobašta nalazi se u telu Torak u opštini Žitište, a vodi je Mariana Lelea. Ova bašta je ostvareni plan profesorke Branke Lazić iz Novog Sada, a ovde se odgaja više od 80 vrsta autohtonih biljaka.

Kako stoje stvari sa domaćim, autohtonim semenom?
-Koliko mi je poznato, ne postoji prodajno mesto za stare autohtone vrste semena u Srbiji. Postoje instituti koji imaju banke semena, ali – ne bave se prodajom.

Zašto su autohtone vrste bolje od hibridnih?
-Voće i povreće izraslo iz autohtonog, starog semena sa ovog prostora, biološki je vrednije, zdravije, iako ne daje prinose kao hibridno. Na našim prostorima, zbog dobrih uslova za život, postoji, recimo oko 3.000 različitih vrsta samoniklih autohtonih lekovitih biljaka. A autohtone, originalne vrste povrća i voća sa ovih prostora su ugrožene i zato ih treba čuvati kao blago!

Šta mislite o eventualnoj legalizaciji GMO u Srbiji?
-Kod nas je još na snazi zakon koji zabranjuje uzgajanje i promet u komercijalne svrhe genetski modifikovanih organizama, ali još postoji mogućnost da ćemo, u skladu sa zahtevima Evropske unije, i pod uticajem američkog lobija – taj zakon promeniti. Nadam se da se tako nešto ipak neće desiti. Naime, genetski modifikovani organizmi su entiteti koji ne postoje u prirodi: nastali su u laboratoriji, neprirodnim spajanjem dve različite vrste. Navešću samo neke zastrašujuće primere: spojen je genetski materijal krava i pauka, da bi se dobilo mleko od kojeg se stvaraju izuzetno čvrste niti - pa se od njih prave policijski panciri. Ili, na primer - svinji dodaju ljudske gene – da bi brže rasla. Genetski modifikovani organizmi su strana materija za naše telo, naše telo to ne prepoznaje, pa se javljaju toksične reakcije. Takvi entiteti nisu stabilni, pa se genetski materijal odvaja iz takvog organizma i može da se ugradi u naše telo, pa i mi sami postajemo - genetski modifikovani.

Da li se ove promene mogu sprečiti termičkom obradom hrane?
-Ne! Bakterije iz te hrane, koje su i same genetski modifikovane, izazivaju mutaciju naših bakterija, koje žive u simbiozi sa nama, pa onda, na primer, te bakterije počnu da proizvode pesticide. O čemu se radi? Recimo, u soju se genetskom modifikacijom ugrađuju bakterije koje proizvode pesticide, pa se kaže – evo, spasili smo životnu sredinu, ne moramo da koristimo toliko puno pesticida, jer će ih sama soja proizvoditi. A šta se dešava kada mi to pojedemo? Mutacijom naših bakterija stvaraju se bakterije koje sada u nama proizvode otrovne materije, pa mi sami postajemo fabrika pesticida, što, naravno, nije dobro za naše zdravlje.
Takođe, svaki genetski modifikovani usev tretira se „roundup“ herbicidom, koji uništava sve osim tog useva - korov, ali i sve druge biljke. A, zapravo, priroda se vremenom prilagodi, pa ne samo da korov ne uništi, već se stvaraju „super korovi“, rezistentni na tu hemikaliju. Onda je potrebno korisiti još veće doze „roundup“ herbicida, tako da se time, zapravo, ništa ne postiže.

Da se vratimo na štetnost po zdravlje....
-Sterilnost, smanjenje mozga, Alchajmerova bolest, karcinom, dijebetes, alergijske reakcije i toksične reakcije – to je sve dokazano na oglednim životinjama. Utvrđeno je da genetski modifikovana hrana ne šteti samo životinji koja je jede, već i njenom potomstvu. Ovakva hrana pokreće genetski rulet, jer se ne može predvideti kada će se i u kojoj generaciji, ako potomstva uopšte i bude, bolesti pojaviti. Pouzdano se zna da će se bolesti uzrokovane ishranom genetski modifikovanom hranom javiti, ali nemoguće je otkriti u kojem se tačno genetski nestabilnom novokomponovanom entitetu nalazi krivac za bolest, niti se takva bolest može izlečiti. Postoji duga lista od 65 naučno dokazanih rizika po zdravlje o kojima se može pročitati na sajtu Instituta za odgovornu tehnologiju (www.responsibletechnology.org). Inače, ne postoji nijedna dugoročna studija, koja bi sa sigurnošću dokazala da genetski modifikovana hrana nije štetna.

Čime se uopšte opravdava tendencija uvođenja GMO?
-Često argumentom da će se tako nahraniti gladni. Međutim, ako se takvo seme posadi regionima gde vlada glad, recimo – porašće biljke koje uspevaju na suši, ili na zemljištu sa previše aluminijuma, ali –izazvaće bolesti. I kako bi se onda, na taj način, zbrinula gladna populacija i siromašni? Tako što je problem rešen time što ih – nema više.... Takođe, nije tačno da genetski modifikovani usevi donose bogatiju žetvu, više roda i veću zaradu. To može da se desi prve godine, ali, nakon toga, zemljište potpuno osiromaši. To su dva najveća razloga koja kao trojanski konj služe za uvođenje tog semena: nahraniće gladne i poljoprivredni proizvođači će mnogo zaraditi, što apsolutno nije tačno. Kada korporacija proda seme, proizvođač mora da potpiše ugovor da neće tužiti korporaciju za gubitke ili za bilo kakve neželjene posledice uzgajanja. Prilikom svake nove setve mora se kupovati novo seme, jer je seme sterilno. A i da nije sterilno – ne sme da se čuva, jer je privatno vlasništvo korporacije, patent. Život nije kreiran da bi bio industrijsko vlasništvo niti patent.
Da li imate podatke o GMO u Srbiji?
-Po nekim podacima GM soja je na našim njivama prvi put otkrivena još 1998. godine. Godine 2001. Ivana Dulić Marković dozvolila je uvoz GMO sačme. Posle toga, 2001, poljoprivredna inspekcija je u okolini Čeneja kod Novog Sada otkrila sedam hektara „mutiranog“ useva. Radi se o takozvanoj ,,roundup’’ soji, otpornoj na totalni herbicid „roundup“. Kako je tada utvrđeno, seme ove GMO soje bilo je kupljeno na novosadskoj Najlon pijaci i na pijaci u Sremskoj Mitrovici, a prodavalo se pod lažnim imenom, kao domaća sorta “ravnica“.
Inače, GMO soja se svake godine pronađe na našim njivama. Tokom 2006. u zemlju je ilegalno ušlo oko 11 tona genetski modifikovane soje. Zahvaljujući inspekciji, ta soja je oduzeta pre početka setve. Ali, i pored strogih kontrola, 2005, u Mačvi je otkrivena genetski modifikovana soja na 370 hektara kod 270 proizvođača, i na području Surčina - na 55 hektara.
Mera je bila da se ta soja pod strogom kontrolom preuzme i preradi u sojinu sačmu, kako se seme i sledeće godine ne bi našlo u setvi. Tada je od seljaka preuzeto ukupno 7.800 tona GM soje, a od toga je oko 2.500 tona bilo na području Vojvodine. U 2008, parcele sa modifikovanom sojom otkrivene su u Mačvi, na oko 40 hektara, u opštinama Šabac i Bogatić i u Sremskom okrugu na oko 30 hektara. U 2006. godini u termoelektrani “Nikola Tesla A” u Obrenovcu uništeno je oko 8.400 kilograma GM soje koju je zaplenila inspekcija u Mačvi i Sremu. Ta soja je čuvana za novu setvu i, da je ona obavljena, sa 82 hektara dobilo bi se novih 300.000 kilograma soje.

Koliko su naši ljudi obavešteni o manama GMO?
-Neki građani su svesni sta se dešava i oduševljava me njihov entuzijazam i ljubav prema svom narodu i ovim prostorima. Mnogi, nažalost, nisu obavešteni ili su u zabludi, zato sto im nije bila dostupna istinita informacija.
Na primer, evo šta se nama dešavalo kada smo organizovali potpisivanje peticije na ulici: delili smo letke koji su sa malo reči rekli ono osnovno. Dešavalo se ljudi uzmu papir, prođu desetak metara, pročitaju i vrate se da potpišu. To je zato što do tada nisu znali o čemu se radi. Sve u svemu, velika većina vratila bi se da potpiše.

Gde ste sve bili sa svojom kampanjom?
-Za sada, u Subotici, Novom Sadu i Beogradu, a planiramo i druga mesta. Savesni građani Srbije su zabrinuti za svoje potomstvo i za budućnost ovog naroda, jer se radi i o sterilitetu, a mi i inače imamo belu kugu. Tačno je da sam ja iz Kanade napisala tekst peticije, a to je bilo samo seme koje sam posadila u plodnu zemlju.

Kome ljudi mogu da se obrate ako žele da se pridruže?
-Mogu se pridružiti Facebook grupi Stop „GMO in Serbia, Stop GMO u Srbiji“. Tu se nalaze korisne informacije, pripremljen tekst peticije, tabela za potpise, kao i formular koji se predaje 48 sati pre javnog okupljanja MUP-u, ako neko želi da organizuje potpisivanje na javnom mestu. A mogu se obratiti i Ekološkom pokretu Novog Sada.
Planiramo da se oglašavamo u medijima, da organizujemo tribine i panel diskusije, kako bi istina o GMO došla do svih i da bismo dali na znanje nadležnima šta građani misle, pa tako i ostvarimo svoja Ustavom zagarantovana prava. Ne osećamo da je akciji kraj i nećemo dozvoliti da zakon koji bi dozvolio GMO bude „proguran“.
Želimo da ostavimo budućim generacijama u amanet zdravu plodnu zemlju, a ne pustinju, u šta se može pretvoriti zbog štetnih uticaja hemijskih sredstava i “roundup” herbicida. Želimo da očuvamo ekološki sistem, šume, livade, vode ove divne zemlje i da naša deca žive u zdravom okruženju.

( Novinar: Spomenka Milić )

@Nksamsj-hvala ti sto si okacio tekst iz Politikinog Magazina.bas sam ga sad bio procitao i stvarno je odlican.super sto si ga okacio. 

isto vazi i za @semjase. 

Служимо народу!!!

 

Pažljivo pratim temu, jako mi se dopala emisija ''Na rubu znanosti'' (koju inače obožavam) o ovome, samo mi jedna stvar nije jasna: kako i zašto potpisujete peticiju? Da li je već usvojena odluka da se GMO seme uvozi u Srbiju? I ako nije, kako onda Matijević može da sledi Codex Alimentarius?

Moj skroman doprinos ovoj akciji je što svim ljudima koje poznajem na vrlo agresivan i sektaški način pričam o tome kako ne treba da jedu u MekDonaldsu (šu, reklame sa strane, ŠU!) i u ovoj u NS-u novootvorenoj trovačnici KFC (Kentacky Fried Chicken), jer je sve jezvo nezdravo i mahom pravljeno od GM mesa i povrća. 

Ako može neko da mi razjasni?

Odluka o dozvoli uvoza GMO smeca u Srbiju jos nije doneta,ali pojedini egoisticni govnari poput Djelica,i pojedinih domacih "biznismena"(citaj-jos vecih govnara koji bi i majku otrovali za pare) poput Miodraga Kostica,rade na tome da se donese ta odluka,i pocne trovanje naroda.

Pomenuto lopovsko djubre Kostic je vec 2007. godine potpisao ugovor o saradanji sa vec dobro poznatim Monsantom,te to djubre samo ceka da dobije zeleno svetlo i pocne da truje ceo narod.

A ko je/su Monsanto? to je ista kompanija koja je pravila bojne otrove za Amerikance u toku rata u Koreji,Vijetnamu i drugim.Ona je napravila Agent Orange,strasan bojni otrov(slican pesticidu) koji je prouzrokovao stotine hiljada bolesti a i smrti u Vijetnamu u godinama posle rata,i dan danas ih izaziva.

http://en.wikipedia.org/wiki/Agent_Orange (<<<ne moras ni da procitas,samo pogledaj slike i bice ti dovoljno)


http://www.corpwatch.org/article.php?id=11638

Peticija se zato potpisuje.jer ja mogu da istrpim da nas deru,lazu,zakidaju,zezaju...ali da jedem otrove zbog njih-to mi ne pada na pamet,i spreman sam da uradim mnogo toga da sprecim to.

Za Matijevica nisam siguran.neki kazu da on isto(nelegalno) prodaje meso zivotinja kojima se daje GMO smece,neki kazu ne.
za to ne mogu nista da tvrdim,mada me ni ne zanima mnogo,jer ga ionako izbegavam.
tako i treba!
to mozda zvuci malo kako kazes-sektaski,ali to zaista i jeste tako.svakim danom smo bombardovani raznoraznim emulgatorima,aditivima,bojama,konzervansima,aromama,i slicnim sranjima u hrani,tako da je poslednje sto nam jos treba GMO smece.

vidim da peticija napreduje,i to solidno,te ipak gajim nadu da ce se narod na vreme aktivirati i osvestiti i zabraniti skotove da nas skroz potruju,ali i dalje ima dosta balvana koji to ne shvataju,ili se vode onom filozofijom "pa,jbg,ja volim da uzivam-ako me ubije,nek me ubije",ne znajuci da to ne ide uvek ko infarkt-cap i gotovo,nego se razvijaju strasne i duge bolesti.


a peticiju mozes da potpises tako sto ces ici na dugme "sign" na sajtu,i tamo uneti podatke,ukucati kod(to je protiv internet botova,nista posebno),i to je to.

e-mail ostaje anoniman obavezno,a ko zeli,moze isto da uradi i za ime,tako da slobodno potpisi ako zelis. 

Једноставно је - што мање једите напољу, једите лепо код куће, и то храну коју ви бирате, грицкалице ако не можете да избаците онда бар смањите ал једите више воћа, не купујте храну у маркетима упаковану у целофан већ на пијаци и то од сељака а не од препродаваца (могу се препознати). Лепо се трудите да једете што више ствари из природе. Ако волите кокице купите на лето кукуруз да имате преко зиме уместо што купујете зрно у кесицама по маркетима. Кад год имате избор пазарите оно што мислите да је природније и незатрованије.

И мојне избегавате бели лук и кисели купус!!

Taman pomislim da nema monstruoznijih stvari o kojima nisam čitao kad eto ti zločinački Monsanto koji opušteno radi posle svega mamicu im *ebem a radnje ovde zatvaraju zbog neizdatog fiskalnog računa!!! Pa to je samo da izadješ na ulicu i vrištiš!!!!!!

Codex Alimentarius, илити још нешто о теорији завере...

Василије Милновић      



Тихи светски рат

Иако себе сматрам више колекционаром разноврсних теорија завера, а мање верником истих, ствар коју сам, пре неки дан, затекао у Inbox-у ме је натерала на запитаност. Наиме, ради се о једној организацији и једном документу познатом као Codex Alimentarius.

Шта је Codex Alimentarius?

Codex Alimentarius је, пре свега, организација, основана 1963. године од стране Светске здравствене организације (WHO) i Организације за храну и пољопривреду (FAO), под покровитељством Уједињених нација (UN). Codex је тада био основан са корисном намером да се заштите потрошачи и уведе контрола сигурности хране. Под својим крилом Codex има више од 20 државних комисија које раде на томе да дефинишу стандарде и смернице, које на међународном нивоу контролишу производњу и сигурност хране. Codex има још један важан задатак а то је решавање проблема везаних за генетски модификовану храну и биотехнологију. Другим речима, Codex Alimentarius, као документ, јесте скуп правила за регулацију пољопривреде и потпуну контролу хране – од семена до коначног производа.[1]

Иако све звучи регуларно и непроблематично, управо је поменути документ један од оних против кога се најжешће боре светске антиглобалистичке организације. Према њиховом тврђењу, изгледа да је с временом ова организација пала под утицај и пуну контролу великих фармацеутских и пољопривредних корпорација и произвођача генетски модификованог семена и хране. Треба рећи, при томе, када је реч о фармацеутској индустрији, да се ради о, уз дуванску индустрију, најмоћнијем привредном сектору, по количини новца који обрће и реалној друштвеној моћи коју поседује. Борци против генетски измењене хране оптужују Codex да уместо да штити интересе потрошача и здравље људи, што му је била првотна намена, Codex Alimentarius представља и заступа интересе огромних фармацеутских корпорација и компанија из области производње хране. Codex Alimentаrius није, додуше, здравствена комисија, него организација за трговину и контролу сигурности хране. Али је, према антиглобалистима, данашњи приоритет Codex-а постао заштита интереса великих компанија за производњу хране и лекова, а не контрола сигурности хране и здравље потрошача. Codex Alimentarius је, због природе својих обавеза, уско повезан са Светском трговинском организацијом (WTO), па WTO користи смернице, разрађене Codex-ом, да би уводила нова правила и стандарде у међународну трговину, а који су у супротности са заштитом потрошача.

И заиста, данас Codex Alimentarius садржи обавезујуће одредбе о коришћењу вештачког говеђег хормона раста и антибиотика у свим врстама меса намењених људској исхрани, што, према тврдњи неких медицинских и фармацеутских стручњака, може имати несагледиве последице по здравље садашњих и будућих генерација. Све врсте прехрамбених намирница се по одредбама Codex Alimentarius-a морају зрачити да би дуже трајале, а не постоје безбедне дозе зрачења за људско здравље. У пољопривредној производњи Codex Alimentarius обавезује употребу једино генетски модификованог семена (најпознатије је оно које производи злогласна корпорација Monsanto, која је позната, између осталог, по томе што је произвела генетски измењен кукуруз, који уништава све усеве око себе, а иза себе оставља земљиште претворено у пустињу, што се и десило на хектарима парцела у Латинској Америци), а од 12 забрањених хербицида као најопаснијих хемијских средстава за заштиту пољопривредних производа, Codex на листу дозвољених једињења враћа седам, као DDT (чија је употреба забрањена у Србији законом из 1973. године), lindan, malation и друге отрове (све ово се може проверити на званичном сајту ове организације, у рубрици Official Standards). Званичне препоруке Codex Alimentarius-a су смањиле минималне количине хранљивих материја у људској исхрани, тако да ће се, према тврдњама бораца против генетски измењене хране, у земљама које прихвате Codex Alimentarius – витамини, лековите траве (чајеви), корисни минерали – забранити у слободној продаји.

Због свега наведеног, пре извесног времена је основан Светски ратни форум (или штаб) против генетски измењене хране, који предводи Др Рима Е. Леибоу[2], америчка научница, која је у Панами основала својеврсну заједницу здравог живота и здраве исхране.[3] Овај форум окупља мноштво антиглобалиста и бораца против генетски измењене хране широм света (управо недавно је примљен и први члан из Србије).

...и у Србији?

Каква је ситуација када је Србија у питању?

На српском тржишту су се недавно појавили први производи са ознаком CodexAlimentarius-а, поред којих је нацртана пирамида (као да је испала из најцрњих теорија завере). Ови производи су се појавили на тржишту Србије, иако је наша земља потписник Ротердамске и Копенхашке конвенције, са којима су неке одредбе CodexAlimentarius-а у озбиљној неусклађености. Додуше, на званичном сајту Codex-а, Србија се набраја као једна од чланица (све са седиштем и одговорном особом), иако Србија никада званично (или бар јавно) није потписала овај документ (незванично се тврди да је закон у припреми).

Но, ово није први пут да се на овакав начин крши закон. У Републици Србији је забрањен узгој и промет у комерцијалне сврхе генетски модификованих организама. Упркос томе, једна од наших највећих корпорација је пре неколико година склопила уговор са корпорацијом Monsanto, чиме је постала званични дистрибутер хибридног семена кукуруза, сунцокрета и уљане репице. Ову вест о склапању овог уговора супротног законима Србије пренела су сва средства јавног информисања, а може се и данас скинути с интернета.

Иначе, корпорација Monsanto је највећи произвођач генетски модификованих организама у свету и поред таквог семена производи и хербициде који трајно загађују земљиште и противзаконито му мењају намену. Ових дана наведена корпорација је расписала јавни конкурс (у току новембра и децембра, могао се наћи на сајту Infostud-а) за запошљавање представника продаје њихових производа „на нивоу сељака“, по Србији, иако то закон изричито забрањује. Треба још рећи да је више од 800 најугледнијих научника из 84 земље упутило јавно упозорење свим владама земаља света, па и нашој, о геноцидним последицама генетски модификованих организама по здравље људи и цео еко-систем.

Живети у постприродном свету

Ентони Гиденс, у својој књизи о глобализацији Одбегли свет, као једну од темељних одредница феномена глобализације, различитих од свих претходних епоха кроз људску историју, именује људску забринутост, која је данас много мање уперена на оно што природа може нама учинити, а много више на оно што ми природи можемо учинити. Ту је, према Гиденсу, наступио прелаз са доминације спољашњег ризика на доминацију произведеног ризика.[4] Свет у коме ми живимо стога се може назвати друштвом које живи после краја природе (постприродни свет). Тиме се, наравно, не мисли на физичку пропаст биосвета, него на чињеницу да велики део онога што је некада било природно – више то није, или није у потпуности. Готово да је занемарљиво мали број оних аспеката нашег природно-материјалног окружења, који нису, на било који начин, погођени људском интервенцијом. Случај CodexAlimentarius то најбоље показује. Оно што је карактеристично за све сличне случајеве јесте то што ми у овом тренутку не можемо до краја бити сигурни како ће се то одражавати на људску популацију.

Постоји једна парадоксална теорија завере, по којој ће се коришћењем генетски модификоване хране животни век људи у просеку продужити, што – извесно – важи само за најбогатије, будући да ће општи услови живота без здраве хране бити минимални, па тиме и број обољења драстично већи. Тада би, према овој теорији, уследила интервенција фармацеутске индустрије и избацивање лекова на тржиште до којих би могли доћи само одабрани или најбогатији. У питању је тзв. теорија „златне милијарде“, према којој светски моћници планирају драстично, физичко и брутално уклањање већине светске популације и њено свођење на поменути број. Наравно, ово је само једна од теорија завере.[5] Но, случајеви као што је CodexAlimentarius, мора се признати,не доприносе разбијању оваквих митова о крају света. Можемо, нпр. замислити да се у Србији под изговором хармонизације са европским законима на мала врата прогура неки од стандарда Codex-а. Тим пре, што је то управо начин његовог функционисања.

Наиме, 1994. године, одредбе CodexAlimentarius-а требало је да почну да се уводе у САД. Међутим, јаке америчке невладине и антиглобалистичке организације покренуле су масовну кампању обавештавања и едукације људи о овом документу, што је као последицу имало чињеницу да су и велики трговински ланци почели да воде антикампању за ове производе, јер су препознали могућност бојкота од стране својих потрошача. На крају је званично стопирано усвајање ових одредби или, боље речено, пролонгирано, да би 10. јуна 2010. године Барак Обама потписао увођење неких одредби поменутог документа. Слично је било и у другим земљама. У Британији је, нпр. и поред петиције коју је потписало скоро милион људи, овај документ, такође, на мала врата усвојен (додуше тако да се у Британији само производи генетски измењена храна, али без пласмана на британско тржиште. Она се из Британије извози у друге државе, међу којима је потенцијално и наша). Чешка важи за једину земљу у ЕУ у којој још није на снази Codex, па ипак – она се налази на званичном сајту ове организације као једна од чланица (исто, уосталом, као и Србија, у којој је bytheway, још увек на снази „Закон о генетски модификованим организмима“, који изричито забрањује деловање организација као што је Monsanto).

Биополитика

Готово да је прича о Codex Аlimentarius-у и свим теоријама завере око њега, идеалан пример онога што један од највећих савремених филозофа, Мишел Фуко, назива – биополитиком.[6] Разуме се, његов термин се односи на много шири аспект од генетски измењене хране, али генетски измењена храна би се могла тумачити као један од аспеката биополитике. Једноставно речено, биополитика би била својеврсна стратегија политизације и инструментализације живота. Парадоксално, она започиње управо обрнутим поступком. Наиме, њен историјски зачетак налази се у XVIII веку, у доба почетака индустријског друштва, када, на известан начин, живот по први пут улази у историју. Под овим подразумевам чињеницу да је до тада феномен живота био ван правних и политичких списа (чак је у римском закону имао и негативно одређење, као правно регулисана моћ главе породице да, у одређеним случајевима, убије било ког члана породице, укључујући и мушког потомка). До „века просветитељства“ суверена моћ владара се огледала, између осталог, у томе да је могао нанети смрт. Живот није био у његовом опису посла.

Од XVIII века, једна од обавеза државе јесте и живот њених грађана. Сада правни и политички режими уводе прве облике социјалне и здравствене заштите, брину се око услова живота својих грађана итд. Овај феномен јесте „биополитика“. Но, иронично, како упозорава Фуко, управо је грађанско и индустријско друштво било поприште најмасовнијих разарања у дотадашњој историји човечанства. Ратови који, као по правилу, почињу да се воде у име (нечијег) живота, доносе смрт у радикалним цифрама.[7] Живот (bios) и политика тада престају да се међусобно подразумевају (упркос помпезно усвојеном документу Француске буржоаске револуције: Декларација о правима човека и грађанина). У савремено доба, биополитика постаје нераскидиво везана за идеју либерализма. И опет парадоксално, у доба деполитизације јавног простора, што нам доноси као тековину либерализам, биополитика постаје својеврсна антиполитика, у традиционалном смислу, која функционише кроз веома дифузне феномене и на различите начине. Другим речима, тамо где се политика повлачи из живота, остаје само голи живот, као биолошка супстанција, налик разодевеном човеку. Голи човек (узет као органска датост), уместо да буде чуван као хумана вредност по себи, бива плен разноврсних манипулација и игара моћи, које овог пута нису ограничене ни територијом, ни државом, нити са било чим што је класичан појам суверености подразумевао.

Један од најчешћих начина поменуте манипулације јесте тзв. квазимитијанство тј. политика „good guys – bad guys“, коју смо и сами искусили.[8] Оваква квазиполитика управо за последицу има тзв. „хуманитарне ратове“, али и „хуманитарне интервенције“, правдане најчешће разбијањем тероризма. Но, у питању су и далеко суптилније стратегије које стварају квазикултуру и радикално обесмишљавају сваки креативни, стваралачки или дијалошки потенцијал, а тиме укидају и свако критичко мишљење.[9] Једна од последица тога јесте и феномен увођења нечега као што је генетски измењена исхрана.

Далеко од сваке теорије завере (које и саме најчешће могу да буду део опште маскараде), филозофски термин „биополитике“ је његов оснивач Мишел Фуко више пута поистовећивао са политичком доктрином „неолиберализма“. Не треба, међутим, заборављати да је једна од уобичајених форми биополитике – бинарно мишљење, где се вештачки ствара теза и антитеза, као наводно супротстављени полови. Ово критички ум не би смео да превиди, јер у инструментализованој политици и опозиција је симулирана (била она скупштинска или корпоративна). У том контексту можемо посматрати разноврсне теорије завере, али и оно против чега су, наводно, уперене.[10]

На тај начин, у анксиозном савременом свету настала је нова морална клима, коју обележава утркивање између оптужби и застрашивања, с једне стране и заташкавања, с друге. Ако неко неки ризик схвати озбиљно, данас има много могућности да га објави. Томе се придаје одређени публицитет и настаје галама, која за последицу има ширење страха. Најбољи пример тога смо имали недавно са феноменом вакцинације против грипа H1N1. С друге стране, уколико се не направи галама, увек постоји могућност да епидемија заиста букне. Такав случај се десио у Британији, када су надлежни оценили да нема места паници, па се појавио феномен „лудих крава“.

Без амбиције да одговарамо на питање постоји ли заиста теорија завере (то је питање које превазилази обим и циљ овог текста) – остаје чињеница да у анксиозном друштву најбоље пролазе велике корпорације, које у таквим ситуацијама редовно профитирају.

http://www.nspm.rs/savremeni-svet/codex-alimentarius-iliti-jos-nesto-o-teoriji-zavere.html