Ponekad se desi da mama i tata legnu gladni da bismo mi imali da jedemo. A nekad svi odemo na spavanje gladni. Ja najviše volim da jedem meso, ali ga retko kada ima u tanjiru. Nekad se stidim što smo siromašni jer mi se neki drugovi u školi zbog toga smeju - kaže Miloš Urošević (9) iz Moravca.

On sa troje braće - Milanom (3), Stefanom (13) i teško obolelim Predragom (15), sestrom Anđelom (11), roditeljima Ivicom i Marijanom i bolesnom bakom Biljanom živi u ovom aleksinačkom selu u dve memljive sobice, ne veće od ukupno 30 kvadrata. Uprkos teškim uslovima života, Miloš je najbolji matematičar u školi, što je potvrdio pobedom na upravo završenom takmičenju i sa Anđelom je u grupi učenika koji po uspehu važe za „najbolje među najboljima“ u OŠ „Vuk Karadžić“, dok je Stefan „jak vrlodobar“. Miloš već sada mašta da studira, ali je pitanje da li će to biti moguće.

- Želja mi je da upišem gimnaziju pa Prirodno-matematički fakultet jer obožavam matematiku. Ali ne znam da li će mama i tata imati para za moje školovanje. Bilo bi mi krivo kad ne bih imao novca da studiram i ostvarim svoj san - kaže ovaj dečak. Njegova sestra Anđela ima sve petice iz svih predmeta, ali se osim u matematici posebno ističe u književnosti, pa je osvajala i nagrade književnog časopisa za decu „Vitez“. Raste s nadom da će jednoga dana upisati Vojnu akademiju i postati oficir.

 Pričala sam s mamom i tatom o tome. Rekli su mi da će mi, ako budemo imali para, pomoći da ostvarim snove. Ako ne, ništa od toga - kaže ona potišteno.

Ova deca se svakog dana trude da budu jača od teškog bremena siromaštva koji ih pritiska.

- Jakna mi se pocepala, ali mogu još da je nosim, ne vidi se mnogo. Nema veze ni što mi je malo kraća. Cele zime sam išla u školu u patikama jer nemam čizme. Bilo mi je hladno. Ali mogu to da pretrpim. Najveća mi je želja da imam svoju sobu, svoj kutak za učenje. Lep krevet s roze posteljinom, one lejzi beg fotelje i lutkice „Barbike“ pa da mogu bez stida da pozovem drugarice - veli Anđela.

Ona kaže da joj suze pođu na oči kada mali Milan traži od majke čokoladu, bombone ili burek svaki put kada pođe do Žitkovca, jer zna da ona nema novca da mu ih kupi pa mora da ga laže kako nemaju u prodavnici.

Stefan je pak prinuđen da menja zimsku jaknu s najstarijim bratom Predragom.

- Imao sam zimsku jaknu prošle godine, ali se pocepala. Majka ju je ušila, ali nije vredelo. Patike menjam s mamom, pocepale su se, ali još mogu da se nose. Ako ona mora da ide negde, ja nosim čizme. Imati svoj krevet, velika je sreća. Miloš i ja spavamo zajedno na starom dvosedu i često se noću borimo oko jorgana.

Maštamo svake večeri kako imamo svoje krevete, sobe i igračke, kao naši drugovi. Nekad, kad oni počnu priču šta ko ima, ja se sklonim u stranu - priznaje Stefan. On veli da bi želeo da imaju i nove bicikle.

Miloš i Stefan spavaju u trpezariji, gde je i bakin krevet, a ostali su u drugoj sobi, toliko vlažnoj da ponekad ujutro moraju da brišu zidove krpama. Imaju jedan ormar i staru vitrinu, koji su, kao i kreveti, nagriženi memlom. Ivica i Marijana su bez posla. Kažu da su pre 15 godina započeli proširenje kuće, ali da je zbog krize sve stalo.

- Sobe u kojima živimo su vlažne jer nemaju izolaciju. A i da imamo više kreveta, ne bismo imali gde da ih stavimo. Sve što zaradim u nadnici potrošimo na decu. Ona su nam najbitnija - kaže Ivica.

 

Tekst: B. Janačković, Foto: K. Kamenov

Da bar imam malo više pantalona, poneki duks i patike... Jer sva moja garderoba je iz humanitarne pomoći. Poželim da budem kao drugovi u školi dok ih gledam kako koriste moderne mobilne telefone, menjaju odeću i obuću, idu u bioskop. A onda se vratim u moju realnost i shvatim kako je najbitnije da moja porodica danas ima nešto da pojede - kaže Slavomir Dinić (16), učenik kraljevačke Saobraćajne škole, koji deli jedan krevet sa braćom Stefanom, Filipom i sestrom Anđelom.



Nemaju ni ormar u koji bi složili ono malo garderobe, a nemaju ni obuću prilagođenu godišnjim dobima. Po jedan par obuće nose dok se potpuno ne iscepa. Frižider u njihovoj kući često je prazan. Ostala deca ih uglavnom izbegavaju pa tako i rođendanske pozive dobijaju veoma retko. Takvo detinjstvo je bolno, a Dinići bi najradije da prećute taj bol.

Dešava se često da nemaju po tri obroka dnevno. Popara na vodi i posoljena ili makarone na isti način su najčešće na meniju porodice Dinić. Ima i krompira, ali ne uvek i ulja da ga spreme. Sve ostalo je luksuz za porodicu Dinić.



Anđela je najmlađa. Ne pamti za šolju mleka pre spavanja ili za doručak. Zadovoljna je i kriškom hleba sa džemom.
- Ako mi neko pokloni čokoladu, uvek je podelim sa braćom. I oni sve dele sa mnom. Mama i tata ne kupuju slatkiše, ali ja i ne tražim... A volela bih da mogu u igraonicu, tamo imaju lutke, igračke i pevaju pesme. I ja volim da pevam. Volim i smoki - priča Anđela.

Dugokosi osmak Filip (14) sve posmatra i upija šahovskim pogledom. U jednom trenu počinje priču kako uspeva da dođe do „svog džeparca“. Filip je vukovac, đak za primer u generaciji i sve sa učenjem mu ide od ruke, pa ponekad pokazuje i rešava drugarima zadatke.



- Često me pozivaju da im uradim domaći, napišem sastav ili vežbam sa njima pred pismeni ili kontrolni. Nekad mi neki plate tu uslugu, ali mnogi ne. Puno toga mi nedostaje - nemam kompjuter, mobilni, ni patike kakve imaju moji vršnjaci. Nas četvoro spavamo u jednom krevetu, ormar nikada nismo imali. Nemam ništa, ali imam ljubav porodice. Sve bih učinio za njih - s pola glasa govori Filip.

Stefan, najstariji sin porodice Dinić (20), kaže da je njegovo odrastanje bilo veoma teško, ali bi voleo da ostali, pre svega Filip i Anđela ne dožive sličnu sudbinu.
- Ponekad prođem pored prodavnice i poželim bar toliko novca da napunim jednu kesu slatkiša i odnesem braći i sestri. Nedostaju mi te sitne radosti koje imaju ostale porodice. Okupljamo se mi zajedno za stolom, ali onda majka svakom da pomalo iz šerpe ili tepsije i to je to. Što sam stariji, sve mi je teže - priča Stefan.

Njihova najveća želja je da im nikada više ne isključuju struju. Ali i da frižider ne bude prazan. Kažu, sve ostalo će već nekako rešiti.



Inače, Dragana i Dejan su još 90-ih ostali bez stalnog posla, po katkad su nadničili. Dejan je rukovalac građevinskih mašina i 15 godina otkad je firma propala i njihov život se vrtoglavo sunovratio. Nikad nisu imali svoj stan, a 2010. Centar za socijalni rad im je u u Beranovcu dodelio stan od 30 kvadrata.

- Do sada smo plaćali samo komunalije, a sad je došlo i 50 evra za kiriju. Dobijamo pomoć od Centra za socijalni rad, ali s tim ne možemo ni pola meseca da se prehranimo, a kamoli da platimo struju i vodu. A sad još i stanarina. Deca jedu ujutru i uveče, a za užinu ne znaju. Nemamo nikoga. Ni rodbine, ni prijatelja - priča između dva uzdaha majka Dragana. I zaplače, od nemoći.

Na tanjiru nam se često nađe samo hleb, koji nam svakog dana ostavljaju u obližnjoj pekari. Da bismo kupili hranu, moramo da „pozajmimo“ od novca za kiriju, a posle to jedva nadoknadimo - kaže Sretko (16), koji sa braćom Stefanom (18), Dušanom (13), Aleksandrom ( i majkom Radom Drajić živi kao podstanar u Zemunu.

Za meso, voće pa čak i mleko nema se novca. Dešavalo se da ne odbiju hranu kojoj je istekao rok trajanja. Ne primaju socijalnu pomoć jer na papiru postoji alimentacija, koju očevi ne plaćaju.
- Živimo uglavnom samo na hlebu i vodi. Jedemo dva puta dnevno. Najčešće poparu od starog hleba. Kad se ima para, ili kada dobijem od nekog, skuvam pasulj, kupus ili pirinač - priča samohrana majka Rada Drajić.

Starija dva brata, Sretko i Stefan Babić, Radini sinovi iz prvog braka, imaju samo letnje trenerke, i to nose i leti i zimi.
- Odeća i obuća koju nosimo nije naša. Sve što imamo dobili smo od Udruženja samohranih majki - kaže Sretko.

Ponekad od Udruženja samohranih majki dobiju humanitarni i higijenski paket. Stefan je nedavno postao punoletan. Rođendan nisu slavili. Kao što ne slave nikome u kući, jer za to nema novca.
- Na rođendan mi je došao ujak i doneo novac za patike, stare su pukle pa je ulazila voda u njih - kaže ovaj skromni mladić.

U maju, kad bude završio školu, nada se da će se odmah zaposliti i olakšati majci i braći borbu za život.
- Voleo bih da upišem peti stepen i nastavim školovanje, ali samo ako nam to bude dozvolila finansijska situacija - kaže odvažno Stefan, koji je istrajan u tome da što pre nađe posao.

Rada goste u kuću ne poziva, nema čime da ih posluži. Ni gde da ih primi. Najmlađem Aleksandru ponekad dođe drugarica, ali se tada igraju ispred kuće. Drugovi ga često zovu na rođendan, ali on retko kad ode. Na rođendan se ne ide praznih ruku.

Sretko je vatreni navijač Partizana, besplatno trenira fudbal zahvaljujući treneru. Životni san mu je da igra za Partizan, njegov omiljeni klub. Aleksandar takođe igra fudbal i već je osvojio tri medalje: zlatnu, srebrnu i bronzanu.

- Osvojio sam ih prošle i pretprošle godine. Ove godine nismo imali novac za kotizaciju pa nisam ni išao na utakmice i ostao sam bez medalja - tužan je Aleksandar.


Dušan (13) pohađa sedmi razred. Mašta o tome da imaju bar neki privremeni smeštaj i da ne moraju svakodnevno da se jedu kako će obezbediti kiriju za naredni mesec. Žive na periferiji Zemuna, u prizemlju kuće koju iznajmljuju.

Soba u kojoj provode najveći deo dana je ujedno dnevna soba, kuhinja i trpezarija, i jedina se greje. Za smederevac je potrebno šest metara drva, a ove godine su ih kupili na obraz. Dug će isplatiti kad im Centar za socijalni rad uplati pomoć. Rada Drajić na ime dečjeg dodatka prima oko 8.000 dinara.

Ostatak novca koji im je potreban da prežive zarađuje čisteći tuđe stanove. Kao pomoćni radnik radila je u kuhinji jednog restorana, ali kad je otišla kući da leči bolesno dete, gazda joj je poslao poruku da je otpuštena i da se više ne vraća.

 

Da bi dopunili budžet, svi ukućani su angažovani na sklapanju veštačkog cveća. Za 600 dinara moraju da sklope 900 cvetova i postave ih na 100 grana. I tako svakog dana do ponoći.


- Krivo mi je što sam im oduzela detinjstvo, ali da nema ovog posla, ne bismo mogli da preživimo - kaže Rada.



NOVINAR: Marija Nikolić
FOTO: Ž. Šafar

Najveća radost petoro dece porodice Petrovski iz sela Svilojeva kod Apatina, Angele (10), Anite (11), Kristine (12), Roberta (15) i Violete (18), bila je kada su pre osam meseci zahvaljući dobrim ljudima i lokalnom svešteniku, dobili struju i vodu. Kažu da bi bili presrećni kada bi imali kupatilo i bicikl.



Život četiri sestre i brata, prepun je oskudice i velikih želja za običnim stvarima
Za razliku od vršnjaka, život četiri sestre i brata Petrovski prepun je oskudice i velikih želja za običnim stvarima.

- Mi nemamo posebnih želja osim da imamo jedan bicikl i digitalni fotoaparat, da možemo zajedno da se slikamo kako se po selu vozimo - kaže Anita, a najmlađa Angela dodaje:

- Brat Robert će nas naučiti da ga vozimo.
 

Robert pokazuje na stari kompjuter koji već duže od godine ne radi.
- Računar koristim samo u školi. Ponekad me drugovi pozovu da igramo igrice i onda sam najsrećniji - kaže Robert.

Za najstariju Violetu, novi život je počeo kada je upisala srednju školu u Somboru.
- Imam besplatan prevoz i učim za kuvara. Želja mi je da što pre završim školu, zaposlim se, pomognem sestrama i bratu, da oni jednog dana budu svoji ljudi sa porodicama u blagostanju - govori Violeta, dok nam pokazuje kako se paprikaš može skuvati bez mesa, a da u loncu bude dovoljno čorbe za sve.

Sedimo sa njima za stolom sa kockastim najlon stolnjakom, uz „smederevac“, u kojem vatra gori samo kad se kuva. Otac skuplja granje u džakove u obližnjoj šumi, a soba u kojoj sedimo i pričamo sa ovom decom je kuhinja, dnevna, i spavaća soba roditelja. Ovu decu život je naučio da i u nemaštini budu veseli, i što je najbitnije zdravi.
 


Njima je mesni sveštenik Karolj Orčik obezbedio prošle godine da im se uvede struja, a mesna zajednica da dobiju vodu do česme u dvorištu, a čistačica iz škole im je dala kuću na korišćenje. Za život porodice Petrovski sve su ovo bili veliki i radosni događaji koje ne zaboravljaju da pomenu.

Život uz sveće i bez vode je prestao, ali u trošnoj kući, sa naherenim krovom, oronulom fasadom, i dalje je težak, ali je znao biti i teži, od kada su se majka Lidija i otac Robert, doselili u Svilojevo, tragajući za nadničarskim poslom.
- Seljakali smo se, živeli kod gazda, čuvali im stoku, radili u njivama. I sada nadničarimo u sezoni, ali je zima najteža. Ogrev nemamo. Samo da prezimimo i da nam deca završe škole - više za sebe priča majka Lidija.

- Navikli smo u nadnicama ćerka Violeta i ja da tokom leta i jeseni zaradimo koji dinar. Radile smo metvice, brale povrće, uspevali smo od tih dnevnica da skupimo pare za veš-mašinu. Nastavićemo dalje da svakog leta kupimo po jednu stvar koja nam nedostaje - kaže Lidija.

Porodica u kojoj su deca, uprkos siromaštvu, stalno nasmejana, nada se da će uspeti da ostvari trenutno najveću želju.

- Ne tražimo milostinju, ne bežimo od posla, ali uz malu pomoć, mogli bismo da napravimo kupatilo, to je deci najpotrebnije - kažu Petrovski.

Porodica dobija od države preko Centra za socijalni rad 15.000 dinara mesečno, a za decu ukupan dečji dodatak od 9.000. Olakšavajućim vide to što deca imaju besplatnu užinu u školi.

- Parče hleba sa marmeladom uz topao napitak popuni stomak i mi smo zadovoljni - kaže Anita.

PANČEVO - Učenici prvog tri razreda Srednje medicinske škole „Stevica Jovanović“ u Pančevu, nakon što su prošle nedelje u "Blicu" pročitali životnu priču porodice Pavlović iz negotinskog sela Štubik, čijih šestoro mališana odrasta u staji bez hrane i dovoljno odeće za sve, pokrenuli su humanitarnu akciju prikupljanja pomoći za njih. Odazvalo se svih tridesetoro učenika tog razreda, doneli su odeću i igračke, koje će im ovih dana poslati.

Ksenija Milosavljević (15), predsednica odeljenske zajednice je glavni inicijator ove humanitarne akcije i kaže da su se đaci u njenom razredu odmah složili da donesu odeću i igračke kako bi ih poslali toj porodici u Štubiku.

- Pogodilo nas je to kako majka Cvetka Pavlović priča o tome da ko prvi ustane obuje neke plastične papučice, a ostali su u čarapicama po betonu i nemaju više šta da obuku. Potresla nas je cela priča, a kažu da je najlepša stvar na svetu da poklanjamo. Zato se ceo naš razred organizovao i sakupili smo toliko koliko smo mogli. Koliko ko je mogao, toliko je doneo od kuće, odeću, igračke. Najviše je odeće za decu, za svakog ponešto - kaže Ksenija.

Olivera Crnogorac (15), učenica ovog razreda napisala je i pesmu, inspirisana životom ove porodice za koju su prikupili humanitarnu pomoć.

- Mi smo se organizovali da prikupimo stvari i onda nas je to nekako dirnulo i ja uglavnom, kada nešto osećam, ja to prenesem i na papir. Ne znam, pesma je došla nekako sama od sebe. Jednostavno ta osećanja sam prenela na papir i tako je nastala pesma. Dok se ovakve priče ne pojave u javnosti i ne znamo koliko bi trebalo da budemo srećni sa onim što imamo - kaže Olivera.
 
Anđelka Delja, profesorka latinskog jezika u Srednjoj medicinskoj školi u Pančevu, svim đacima kojima predaje, pročitala je novinsku reportažu o porodici iz negotinskog sela Štubik, u kojoj šestoro dece odrasta u staji bez najosnovnijih uslova.
 
Tako je želela da im ukaže upravo na to kako se u drugim sredinama teško živi i kako ponekad preteruju tražeći od svojih roditelja nemoguće.
 
Nije očekivala da će to neke od njih navesti da počnu sa prikupljanjem humanitarne pomoći i posebno je ponosna što su se lako organizovali oko takve humane ideje.

- Đaci ovog razreda su me neočekivano iznenadili kada su rekli, da i oni žele da pomognu. Dogovor je bio da donese svako po neku majčicu ili neku igračkicu. Međutim, oni su doneli neverovatne količine i ja sam poželela da to vide i ostali građani i da u granicama svojih mogućnosti pomognu - kaže Anđelka Delja.

Učenici srednje medicinske škole u Pančevu pokazali su da i među najmlađim Pančevcima postoji iskrena želja da se pomogne onima kojima je to najpotrebnije.
 
Prikupljenu humanitarnu pomoć porodici Cvetke Pavlović iz negotinskog sela Štubik ovi đaci će poslati uz svoju zajedničku fotografiju i potpise svakog od njih.
 
Stihovi Olivere Crnogorac:
 
Imam sve što mi treba,
Nemam previše, imam onoliko koliko mi treba,
Krov nad glavom, koru hleba.

Imam osmeh na licu i bez obzira na sve muke
Imam ljubavi prepune ruke.

Imam koga da volim,
A i mene ko da voli ima,
Zato za mene ne postoji zima.

Greje me ljubav bate i seke, a i moje mame,
Pored njih ja se ne bojim ni najcrnje tame.

Kad se probudim ujutru i ništa me ne boli
Tada znam, vreme je da se život voli,
Jer je sreća prosta i ogleda se u stvarima malim,
I zato što nisam milijarder, pa ja ne žalim,
Jer ja imam sve što mi treba,
Krov nad glavom, koru hleba.

Već sam se navikla na ovu sobicu. Važno mi je da su pored mene baka i deka... Nekad mi je mnogo hladno dok me baka poliva kada se kupam u koritu. Samo jednom u životu sam se kupala u kadi i bilo mi je mnogo lepo, ali mi nemamo kupatilo - sramežljivo kaže sedmogodišnja Nađa Planinčić, koja sa bakom i dekom u Mršincima kod Čačka živi u memljivom sobičku od 10 kvadrata, bez vode.

Nađu je majka napustila nedugo nakon što je prohodala, oca nikada nije upoznala. Uprkos velikoj nemaštini, baka Jela (48) i deda Radenko od surovih životnih okolnosti pokušavaju da zaštite unuku osmehom i optimizmom.



Za razliku od većine vršnjaka, Nađa detinjstvo provodi u teskobi sobe sa dva kreveta i televizorom, na jedva 10 kvadrata. U malenoj kuhinji je, ako se neomalterisana prostorija naslonjena uz sobu može tako nazvati, šporet na drva, frižider je na terasi. Vodu i kupatilo nemaju.
 


Nađu smo zatekli na kauču, igrala se lutkom, kupljenom ko zna kad. Ne priča puno, tek poneku rečenicu, pa ućuti.



Staru, odavno trošnu kuću u dvorištu porodice Planinčić skoro da je srušio snažan zemljotres koji je u novembru 2010. pogodio Kraljevo i okolinu. Tada su teško oboleli penzioner Radenko, Jela i Nađa, prestrašeni da im se plafon ne stropošta na glavu, prešli da žive u pomoćni objekat. Jedva preživljavaju sa 15.000 dinara Radenkove penzije, ali je u kući Planinčića puno ljubavi kojom prkose teškoj svakodnevici.
 


- Provlačimo se kroz iglene uši, ni sami ne znamo kako, ali Nađa ne sme da trpi. Za hranu se snalazimo, za obuću i odeću malo teže. Ipak, uvek se nađe neko ko joj nešto pokloni. Oko nje se sve vrti i za nju uvek mora da ima, za nas ono što preostane - kaže Radenko, milujući mezimicu po kosi.
 


Baka Jela pomaže Nađi u rešavanju domaćih zadataka, razgovara s njom, igra se, priča joj priče.
 


- Baka je moja najbolja drugarica i s njom najviše volim da se igram. Ako je sreća ljubav koju mi pružaju baka i deka, onda sam ja najsrećnije dete na svetu - uz razoružavajući, široki osmeh koji otkriva da su joj ispala dva gornja mlečna zuba kaže ova učenica prvog razreda osnovne škole u susednoj Slatini.
 


Uprkos izuzetno teškoj materijalnoj situaciji i uslovima u kojima živi, Nađa je vedro, živahno i dobro dete. U školi je, kaže njena učiteljica, odgovorna i napredna.

- Bilo je u početku malo problema, neki od vršnjaka nisu hteli da se druže s njom. Pojedini učenici su je zadirkivali jer nije na sebi uvek imala najnoviju garderobu. Ona na to nije obraćala pažnju. Sad je već drugačije i više ne prijavljuje takve probleme - priča baka Jela.

 

A Nađa se neodređeno smeši, otkrivajući tim osmehom da ipak nije baš sve tako.
 

- Ponekad me deca zadirkuju što nemam mamu i tatu. Kažu da se ne zna ni ko me je rodio. Pre nekoliko dana celo odeljenje je reklo učiteljici da sam zalepila stiker na klupu iako su znali da je to uradila druga devojčica. Znaju da je najlakše mene okriviti. Plakala sam ceo dan zbog nepravde. Učiteljica mi se izvinila posle, kada su neki iz odeljenja priznali ko je to uradio - skrušeno priča Nađa glasom koji vapi za saosećanjem.
 

Kad bismo nabrajali šta joj sve nedostaje - potrajalo bi. A Nađa skromno, baš tako kako i živi, pominje tek ponešto što je njenim vršnjacima svakodnevica.
 

- Volela bih... da imam svoju sobu...i bicikl... I kompjuter ako može - govori isprekidano, kao da će, izgovarajući glasno svoje želje, raspršiti i taj oblačak mašte.

Baka Jela priča kako je od malih nogu uče šta je ispravno, a šta ne, i da mala Nađa oseća i razume u kakvoj situaciji žive.
 

- Skromna je, nema velikih zahteva. Računamo da je najbitnije da ima ljubavi, ostalo ćemo valjda vremenom rešiti - nada se Jela Planinčić, koja je, otkad se suprug razboleo od raka, na sebe preuzela ulogu glave porodice. Odlazi u nadnicu kad god ima posla i to joj, kaže, ne pada teško.



 

(Tekst i foto: Vlada Nikitović)

Sedmoro dece porodice Hegediš iz Sombora: Leo (2), Igor (6), Marijana (, Aleksandar (9), Boris (16), Branislav (18) i Slobodan (23) imaju mnogo želja, a najveća im je da trošni kućerak na salašu zamene „pravom kućom“. Oni imaju još dve sestre koje su se udale, i važe za najbrojniju porodicu u Bačkoj.

Vlažni zidovi, krov koji prokišnjava, propali podovi prekriveni kartonom, trošni prozori kroz koje zimi duva hladni vetar, struja koja česta nestaje - kuća je na periferiji Sombora u kojoj životari porodica Hegediš. Jer kako drugačije nazvati svakodnevicu u kojoj se preživljava samo od jedne male plate koja, da zlo bude gore, i kasni nekoliko meseci.

Naučili su da budu skromni, da prihvate da će za doručak imati samo hleb i mleko, da u školu neće otići u novim farmerkama i jakni, da će čokoladu pojesti samo u retkim prilikama, da nema igračaka... Naučio je to i najmlađi Leo, koji se ne buni kada umesto kocke čokolade dobije cuclu umočenu u šećer. Zahvalni su učiteljicama koje su organizovale akciju prikupljanja garderobe, školi koja im obezbeđuje besplatnu užinu.

Bicikl, školska torba, obuća, poneka igračka, kompjuter, to je ono žele. I još su dodali da niko od njih u životu nije video more i da im je to jedna od želja, koja će im se ko zna kada ispuniti.

- Voleo bih da imam svoj bicikl. Spremam se i za školu, pa želim novu torbu i pernicu, a ne staru od brata - kaže šestogodišnji Igor.

- Mojim drugarima je neobično kad im pričam koliko imam braće i sestara, a meni je baš lepo što nas toliko ima, i zbog toga smo ponosni. Mnogo toga nemamo što imaju druga deca, ali zato možemo da se i bez igračaka igramo zajedno. Uvek smislimo neku igru, pa makar to bilo i kuvanje u blatu. Naša maza je Leo, on ima dve godine, i svi ga najviše pazimo i volimo - priča Aleksandar.

Na naše pitanje šta mu najviše nedostaje, malo se zamislio pa odgovorio: kompjuter, „jer se stari pokvario“. Dobro bi kompjuter došao i Borisu, učeniku tehničke škole, jer uvek treba nešto od zadataka odraditi i na računaru.

- Ja sam na smeru mašinski tehničar, nije teško, ali me muči engleski jezik. Šta ću posle škole, još ne razmišljam, ali bih najviše voleo da nađem posao kako bi nam svima bilo lakše - kaže Boris.

Na korak do završetka srednje škole je Branislav, koji će ove godine završiti za konobara. On ima samo jednu želju, i to veliku - da se posle škole zaposli, da ima platu, kako bi mogao da pomogne braći i sestri da barem donekle imaju bolji život. Poslu se nada i najstariji Slobodan.


- Sanjam konačno posao, ali do sada mi to nije polazilo za rukom. Ne biram posao i šta mi ponude to radim, ali sve je to samo privremeno - priča Slobodan.
U vreme naše posete Hegediše je baš poterao maler. Prvo im se pokvario hidrofor, pa dve nedelje nisu imali vode, onda se pokvarila veš-mašina, pa šporet. A u domu u kome se živi samo od jedne plate, svaki neplanirani izdatak je nerešiv problem.

 
- Kada stigne plata, ona je već unapred potrošena. Svaki dan moram da spremim tri litra mleka, sedam vekni hleba. Treba svaki dan skuvati ručak za nas devetoro. Svaki dan operem tri mašine veša, pa vrećica praška ne izdrži ni pola meseca - nabaraja samo deo troškova majka Ruža, koja se svako jutro susreće sa pitanjem šta danas staviti na sto.



Podstanari na salašu
Salaš na kome žive Hegediši nije njihov, već su ga od Fabrike akumulatora u kojoj radi Andrija dobili na korišćenje.
- Treba popravljati kuću, izmestiti septičku koja je pod samim zidom kuće i zbog koje su zidovi počeli da pucaju, a novca za to nema. Kada bi salaš bio naš, možda bismo mogli da uzmemo kredit i da nešto pokrpimo. Ovako sve propada, jer kako mi da platimo bilo kakve radove na kući kada nemamo ni za život. Prošao je i vodovod, ali mi nismo priključeni. I dalje se mučimo sa hidroforom, koji se često kvari, pa svaki dan strepimo da nećemo ostati i bez vode. Sada je počelo je i da prokišnjava na nekoliko mesta - jadaju se Hegediši.

 

(Tekst i foto: Zlata Vasiljević)

- Teško mi je mnogo, neopisivo. Zbog mene će moja mala braća i moja majka uskoro živeti na ulici. A sve zato što sam u kolicima, što je zbog mene iznajmljivanje stana za nas nemoguće. I sve zato što mi ništa nemamo - govori, odmeravajući svaku reč, nepokretni Aleksandar (18) koji je zbog progresivne mišićne distrofije vezan za invalidska kolica.

Zaječarsku četvoročlanu porodicu Đorđević čine mama Gabrijela (39) i sinovi Aleksandar(18), Đorđe(10) i Miroslav(9). Žive od socijalne pomoći. Oni nemaju ništa, ni kašiku, sijalicu, stolicu, krevet, televizor, frižider, šporet... Baš ništa. Sve pripada vlasniku stana u kome žive.

- Imali smo povoljnu kiriju, gazda nam je divan čovek, ali je najavio da će uskoro prodati stan. Nemamo gde da odemo. Zbog mene, novi stan mora da ima prilaznu rampu, a takvih je samo u novogradnji gde je skupo iznajmljivanje. A mi živimo od socijalne pomoći, moja braća svakodnevno trpe, a sad još i ovo... - kaže Aleksandar.

Njegova braća još ne znaju šta ih čeka. Iako im nedostaje sve ono što druga deca imaju, počev od igračaka do interneta, pa preko ukusnih i kvalitetnih obroka, oni veselo, dečački, utrčavaju iz hodnika u sobu želeći da se predstave.

- Ja sam Miroslav i idem u treći razred. Voleo bih da imam čarobni štapić. Učinio bih da bata ozdravi, da postanem najbolji rukometaš na svetu i da u celom celcijatom svetu više ne postoje slatkiši jer tada ne bih patio. Naročito sladoled - kaže dečak, pa mu se iznenada ozari lice, a osmeh preplavi sobicu.
 
- A letos sam jednom jeo sladoled! - dodaje ponosno.

Njegov brat Đorđe munu ga laktom, pa ga malo prekorno pogleda jer mu je brat zaboravio još ponešto u vezi s onim čarobnim štapićem.

- I da učiniš da mama nikad ne plače i da nikad više ne ide u šetnju - kaže Đorđe, pa se okrenu da objasni:
 
- Ona kaže da ide u šetnju, a mi znamo da ide da negde zajmi novac za večeru. Ona prvo mnogo ćuti, onda izađe u šetnju i nekad donese hranu, a nekad ne - objašnjava Đorđe mašući rukama.

Dečaci žive bez oca već osam godina. Iako im je tata čestitao Novu godinu sa par dana zakašnjenja jer „nije stigao od posla da ih nazove“, iako im mesečno plaća alimentaciju samo 5.000 dinara, dečaci mu to ne zameraju.
 
Odjavili su parno grejanje, skupo je, pa stančić greje TA peć, ali se štedi i na njoj.

- Posedamo dole, bata se doveze, pa onda pričamo i izmotavamo se. Mnogo nam je lepo kad grejemo ruke ovde gde duva - kaže Đorđe.

A njihov bata ne može sam da ustane iz kolica, da legne u krevet, da se pokrije, okrene na drugu stranu, počeše, očešlja...

- Mi čuvamo batu! Ja mu nameštam kosu, kad mu ispadnu noge iz kolica ja ih vratim, stavljam mu naočare, donosim lavor kad ga mama kupa. Jedva čekam da porastem da pomažem mami jer ga ona jedva nosi. Stvarno je mnogo mršava - kaže Miroslav.
 
Aleksandar je maturant Ekonomske škole. Vrlo dobar je đak. Prošle godine je od donatora dobio električna kolica, ali kad padne sneg ne može da ode kolicima do škole. Ima kompjuter, ali za internet nema para. Drugovima iz škole pokazuje matematiku i statistiku. Životna želja mu je da završi fakultet, i da pomogne svojoj braći.

- Ja sve razumem. I njih, i majku. Oni su mi sve. Ne mogu da opišem kako mi je kada majka poslednji atom snage koristi da me podiže iz kolica. To čini nebrojeno puta, kad me oblači, nosi do toaleta, stavlja na ve-ce šolju da me okupa jer samo tako može... Moja kolica ne mogu da prolaze kroz vrata, ona jadna nosi... Zbog mene ne može ni posao da ima - tužno, ali ponosan na svoju majku - govori mladić.

Treba nam 100 dinara za sladoled i za jednu "jafu"

Majka Gabrijela gleda svoju decu i kao da ih miluje pogledom. Hoće da zaplače, vidi se, ali uspeva, po ko zna koji put, da tugu upije u sebe. Mališani se veselo igraju i Miroslav pokazujući svoju svesku sa peticama kaže:
- Mi smo se dogovorili šta da napišeš. Ništa nam ne treba, samo jedan stan da bude naš, pa da bata može da prođe kolicima svuda! Napiši i da nam treba 100 dinara da kupimo „jafu“ i mali „nekst“ od jagode. I sladoled! I da nam neki dobri čovek plati da se grejemo - kažu dečaci.

Da mi je samo da ozdravim da mogu po ceo dan da se igram sa drugom decom - jedina je želja sedmogodišnje Jovane Nikolić, koja sa majkom Radenkom (40) i sestrama Marijom (13) i Snežanom (12) živi u trošnoj, memljivoj kući u selu Uzovnica, kod Ljubovije.

Jovana, kao i njene sestre, imaju još želja. Zasebnu sobu, nov nameštaj, svoj krevet, kuću bez vlage... Nažalost, zasad od toga nema ništa. Rođena je sa retkim deformitetom kičmenog stuba i kičmene moždine - spina bifida, pa je još kao beba operisana.

- Taman se zaigram sa drugarima kad me mama zove da mi stavi kateter. Dok mi završimo, oni već počnu nešto drugo bez mene. To mi je najteže - tužno objašnjava Jovana.

Majka i tri sestre u zimskom periodu žive u desetak kvadrata kuhinjskog prostora. U njemu dva kreveta, sto i stolice, šporet. Viseći kuhinjski elementi su se raspali i pali.

- Imamo još jednu sobu, ali nju nemamo čime da grejemo, a i velika je vlaga. Jovana i ja spavamo na jednom, a Marija i Snežana na drugom krevetu - kaže majka Radenka.

Kada se tome doda da majka nigde ne radi, jasno je u kakvoj nemaštini žive sestre Nikolić.
 
- Posla nema nigde, a ja nemam ni razreda škole. I da posla ima, opet ne bih mogla da radim jer na svaka tri sata moram Jovani da stavljam kateter. Kada je krenula u školu, u početku sam i tamo odlazila i stavljala kateter. Bilo je jako nezgodno, Jovana treba da legne, a nema kreveta, deca radoznala, vire, pa smo od toga odustali. Stavljam joj kateter kada pođe i čim se vrati iz škole. Srećom, prvaci nemaju mnogo časova, pa uspevamo nekako na vreme sve da uradimo - objašnjava Radenka.

Žive od osam hiljada dečjeg dodatka i 16.000 socijalne pomoći. Kako, to samo ona zna. Od Centra za socijalni rad dobijaju novac za katetere neophodne Jovani. Dobili su i deset hiljada za drva. Ostatak od dvadeset hiljada je Radenka skupila od ionako skromnih prihoda.
 

- Kada primim dečji dodatak, ja sakrijem dve-tri hiljade od same sebe. Tako i od socijalne pomoći. Stisnemo se par meseci, kupujemo samo ono najpotrebnije. Imamo staru mašinu za veš, stoji pokvarena i nikako da skupimo pare da je popravimo. Za drva mora da bude, a veš može i na ruke da se pere - priča Radenka.
 

Deca, svesna situacije u kojoj su, ne bune se i pokušavaju da pomognu koliko mogu.
 

- Teško je, ali snalazimo se nekako. Mama se trudi koliko može da nam pruži što više, mi se trudimo da joj pomognemo, i to je to - sa setom, ali i ponosom u glasu kaže Marija, učenica sedmog razreda.
 

Kaže da Snežana i ona rade sve kućne poslove, čiste, peru, cepaju drva. Jovana se buni, tvrdeći da je ona tog jutra čistila kuću. Ne izjašnjava se o svojim željama, ali ih otkriva Snežana.

- Volele bismo da imamo lepšu kuću, bez vlage, svoju sobu, lep nameštaj, da može da nam dođe društvo, da imamo gde da ih primimo. Ali kad nije bolje, dobro je i ovako - priča Snežana.

Sestre kažu da su opsednute muzikom, da bi volele da imaju gitaru i da idu u muzičku školu. Marija i Snežana ističu da im je, ipak, najveća želja da Jovana jednog dana bude zdrava. Priznaju i da im nedostaje otac. Jovana ga se i ne seća. Nastradao je kada je imala tri meseca.

- Devojčice su dobre. Shvataju situaciju i ne traže nemoguće, duša me boli što ne mogu da im pružim više. Šta ćeš, sudbina - kaže suznih očiju majka Radenka.
Tešeći majku, Marija na kraju ipak otkriva njihov dečji san.

- Sanjarimo uveče kad legnemo o tome da je Jovana zdrava, pa da nas četiri jednom odemo u šoping u neki tržni centar i kupujemo šta nam se sviđa. Znamo da od toga nema ništa, ali posle lepše spavamo - kaže Marija.

Sestre Danijela, Violeta, Sanja i Dostana Spasić žive u Vranovu kod Smedereva, u maloj, nikad završenoj kući, sa bakom Radmilom, zbog čije penzije od 12.000 dinara i nekoliko ari dvorišta nemaju pravo na dečji dodatak, čak ni na obrok u Narodnoj kuhinji.

Majka im je otišla iz kuće kada je najmlađa, Dostana, imala samo devet meseci. Nikada se nije javila, kažu neki da su je videli u Kruševcu, drugi u Kraljevu…

Otac, građevinac, još neko vreme je brinuo o njima, slao ili donosio novac i ono što za kuću treba, a onda se sa nekog posla u Beogradu, kako pričaju oni koji ga znaju, samo jednom nije vratio. Niti se i on ikada više javio, mada su i njega, govori se po selu, neki videli. Ima tome već tri godine.

Sestre su ostale sa bakom Radmilom u maloj kući na kraj sela Vranova. Danijela je sedmi, Violeta peti, a Sanja treći razred osnovne. Dostana ide u vrtić koji, srećom, ne plaćaju jer ga drži Crveni krst.

- Snalazimo se, mi brinemo jedna o drugoj, a baka o svima - kaže najstarija Danijela.

- Nije lako, četiri devojke, svašta bi sigurno htele i volele, al’ one i ne traže... A i da traže, nema se - u pola glasa kaže baka Radmila, čija je penzija, ona najminimalnija koju zakon dozvoljava, razlog što devojčice nemaju pravo ni na kakvu pomoć, a to malo placa oko kuće administraciji je izgovor da im uskrati i dečji dodatak.

Imaju zemlju, kažu propisi, nemaju pravo na pomoć države, čak ni na korišćenje narodne kuhinje.

- Violeta i Danijela kuvaju - objašnjavaju nam ustaljeni raspored kućnih obaveza.
Šta kuvaju? Pasulj. Još nešto? Ne mogu da se sete.

- A da, prošle nedelje je stric doneo pile - priseti se Violeta.
 
Danijela s ponosom pokazuje poveću pogaču koju je umesila i ispekla u šporetu na drva u kuhinji.

U nevelikoj kući to je jedina zagrejana prostorija. Drva, kad ih imaju, seku na smenu njih tri, najmlađoj Dostani još ne smeju da daju sekiru, a za testeru je premala.

- Da imamo pravi šporet pravila bih i kolače - kaže Danijela.

- A da imamo frižider mogle bismo da ih ne pojedemo odmah sve, nego da ostavimo i za sutra - nadovezuje se najmlađa, ali očigledno i najpraktičnija Dostana.

- Kad dođe vreme da se kupe patike... Četiri puta 700 - i ode četvrt penzije - odgovara baka Radmila na naše pitanje kako se snalazi za mnoštvo stvari koje su devojčicama neophodne, ostavljajući nas zapitanim koje su to i kakve patike koje ne koštaju više od 700 dinara.

Svu ostalu garderobu, priča baka, uglavnom dobijaju od dobrih ljudi, onda nasleđuju jedna od druge, baš kao i knjige za školu. Šestogodišnja Dostana je u porodičnoj podeli posla zadužena za donošenje vode jer kupatilo, onako usput kažu, „još ne radi“. Mašina za veš je, baš kao i „pravi šporet“ i frižider, nešto o čemu mogu samo da sanjaju sa bakinih 12.000 penzije.

- Violeta i ja smo „veš-mašina“ - šali se Danijela dok u veliko korito stavlja džempere i dukserice koje su, kako reče baka, dobili od ljudi dobre volje, baš kao i maltene sve ostalo što je u kući.

Krevete su im nedavno dali iz smederevskog Crvenog krsta.
 
- Sad možemo da spavamo same. Svaka! Evo, vidite - ushićeno pokazuje jedanaestogodišnja Violeta krevete na sprat.

Doskora su spavale na dva dušeka, na podu. I sad Dostana, najmlađa sestrica, nikako da se navikne, spava s njima, zato jedan zvrji prazan, još je na njemu folija. Pred spavanje, kažu, o svemu što je bilo tokom dana se ispričaju. Uprkos svemu što ih je u životu snašlo, ili možda baš zbog toga, devojčice već polako razmišljaju šta će i kako će kad porastu.
 
- Kad završim školu, ja ću da idem za frizerku - otkriva nam svoj plan najstarija Danijela.

Ako joj frizure budu upola dobre kao pogača koju je umesila, biće odlična frizerka.

Novinar: Miroslav Đorđević
Fotografije: Nenad Pavlović