Leti se kupam u dvorištu, ispod jabuke, a zimi majka ugreje vodu na šporetu, u loncu, pa nas posipa. Najviše bih voleo da imamo kupatilo da se više ne kupam u koritu - priča Nenad Đusić (14), koji sa roditeljima i dve mlađe sestre živi u selu Kukljin kod Kruševca, u dve male prostorije između kojih nema vrata.



Ovaj momčić i njegove dve sestre, Ana (11) i Jovana (9) spavaju u jednom krevetu u kojem, kažu, ima više mesta od kada im se najstarija sestra prošle godine udala.
- Deca nas zadirkuju jer nemamo lepe stvari. Jer smo siromašni... Ja nikada nisam išla na ekskurziju, dok je sestra išla samo jednom, u trećem razredu - jada se najmlađa Jovana.
Nenad, Ana i Jovana nemaju kao njihovi vršnjaci igračke, kompjutere i slične stvari. Bistrooka Jovana na pitanje kada je poslednji put jela čokoladu tužno sleže ramenima. Đusići nose polovnu, iznošenu, često zakrpljenu garderobu koju dobiju od onih kojima je omalila. Nekoliko puta se desilo da deca u školu, iako je hladno odu u letnjim papučama jer nisu imala šta drugo da obuju.



- Padala je neka sitna kiša, a mi vidimo da ispred zgrade stoje Ana i Jovana. Samo u čarapama, u blatu. Uneli smo ih u školu i oprali noge. Dobra su to deca, bistra, i bile bi bolji đaci da imaju osnovne uslove za život - pričaju u školi u susednom selu Jasika.



Često se desi da zimi u školu pođu u papučama, jer nemaju šta da obuju: Jovana, Nenad i Ana
Nenad prima užinu jer u Specijalnoj školi „Veselin Nikolić“ koju pohađa postoji odeljenje pekara. On bi voleo da jednog dana bude pekar i sprema peciva. Ani, koja ide u peti razred, užinu je obezbedila škola, dok Jovana ne prima užinu jer roditelji nemaju da plate 1.200 dinara. Kada ima, ponese nešto od kuće, a kada nema, gleda drugu decu kako užinaju. Ako neko podeli s njom, dobro je, ako ne, ostane gladna.



- Nisam neki đak, ali volim da radim. Hranim stoku, čistim obor, pomažem majci da pomete kuću i opere sudove. Ponekad komšijama pomognem u poljskim poslovima. Jednom sam čitav dan dodavao drva, a na kraju sam dobio samo 100 dinara. Uveče sam baš jako umoran. Starijoj komšinici kada me pozove skinem seno sa tavana, pomognem nešto oko kuće, a ona nam pošalje lonče mleka - kaže Nenad.



Nenad, Ana i Jovana često moraju da školske lekcije uče uz svetlost sveće, jer im zbog dugovanja isključuju struju. Majka Olgica se žali što im je kuća na brdu, pa teško dolaze i do vode.



- Zimus, dok su bili mrazevi, tri meseca vodu sam nosila na rukama iz komšiluka. Nemamo ni za piće, ni da decu okupamo. Električni šporet su nam poklonili kumovi, ali nije uključen. Stoji tu jer je soba tako lepša. Krivo mi je što deci ne mogu da pružim više. Možda bi bili bolji đaci da imaju gde da uče - vajka se Olgica.
Jedini prihod koji Đusići imaju su socijalna pomoć i dečji dodatak. Otac Milan je teško oboleo. Pre dve godine ugrađen mu je pejsmejker, a pije i nekoliko vrsta lekova koje mu je prepisao psihijatar. Olgica povremeno nadniči po selu. Imaju parcelu od 47 ari, ali nemaju čime da je obrađuju. I zimu su dočekali bez ogreva, jer nije imao ko da im dopremi drva.










(S. Milenković, Foto: S. Milenković)

I Hrvati u akciji "Srce za decu", šalju paketiće Đusićima iz Kukljina

Potresna priča o životu dece iz porodice Đusić iz sela Kukljin kod Kruševca dirnula je i kompije iz Hrvatske. Zagrebački portal "Danas.hr" preneo je priču ove dece iz "Blicove" akcije "Srce za decu", pa su se javili mnogi čitaoci iz Hrvatske koji žele nekako da im pomognu.

Tuga devetogodišnje Jovane, njenog brata i sestre koji odrastaju u siromaštvu uz zadirkivanje drugara zbog toga što nemaju lepe stvari, dotakla je građane Hrvatske pa su mnogi istog trenutka kada su na hrvatskom portalu saznali za njihovu tužnu priču, pohrlili da pomognu ovoj porodici iz Kruševca.

Posle objavljivanja priče, u redakciju hrvatskog sajta počele su da pristižu poruke iz raznih delova Hrvatske.

Ljudi su poželeli da pomognu nesrećnoj porodici sa troje maloletne dece koja žive samo od socijalne pomoći, spavaju u jednom krevetu, uče uz sveću, nemaju igračke i trpe zadirkivanje vršnjaka zbog situacije u kojoj se nalaze.

"Upravo sam pročitala vaš članak na netu o porodici Đusić iz Kruševca. Imate li možda njihovu adresu kako bih mogla deci da pošaljem paketić? Bila bih vam jaaaaaaaaako zahvalna na pomoći. Pozdrav!", piše jedna čitateljaka.

"Lep pozdrav, jako me ražalostio vaš članak o devetogodišnjoj devojčici iz Kruševca i htela bih da pomognem. Imam starije ćerke, ostavila sam dosta toga za najmlađu, ali ona tek ima dve i po godine, a što ne bih dala nekome kome treba više", reči su još jedne čitateljke.
 
Podstaknuti brojnim pitanjima čitalaca koji su želeli da saznaju adresu ili broj žiro računa, hrvatski novinari odmah su kontaktirali "Blic" i broj telefona redakcije "Blica" uz broj žiro računa objavili na sajtu.

Izvor: Blic

Srce za decu: Petoro dece u memljivom sobičku

Petoro braće i sestara porodice Zlatić, jedno drugom do ušiju, odrastaju u podstanarskoj, memljivoj, hladnoj i vlažnoj sobi u pirotskom naselju Provalija. Imaju dva kauča. Na jednom spavaju roditelji sa jednoipomesečnom Lanom, a na drugom Staša (6), Dina (4), Strahinja (3) i jednoipogodišnji Dimitrije. Zbog loših uslova života, deca su im češće bolesna nego zdrava.



- Volela bih da živim kao sva druga deca. Želela bih da imam kompjuter i televizor, da gledam crtane filmove i da imam svoj krevet - kaže Staša, najstarija od petoro dece Ivice (28) i Kristine (25) Zlatić.

Ona se raduje što će na jesen krenuti u zabavište i bar za trenutak zaboravlja na sobu u kojoj živi. Dočekuje nas na vratima i šapatom saopštava.
 
- Budite tihi, moja mala seka je tek zaspala. Da je ne probudimo - brižna je starija sestra.



U sobi je hladno iako se peć ne gasi. Duva od ulaznih vrata. Zidovi neokrečeni, na plafonu buđ od vlage. Stara zavesa prekriva prozor. Deca se igraju na hladnom, betonskom podu pokrivenom izlizanim linoleumom i starim prašnjavim tepihom. To je njihov svakodnevni kutak. Za bolji ne znaju. Strahinja i Dimitrije se ne odvajaju od flašica s mlekom. Dina skromno pokazuje staru igračku.
 
- Igram se sa sestrom i braćom ovim starim igračkama... Nemamo bolje. Zapravo - samo ove i imamo. Najviše bih volela da imam bar jednu lutku - kaže kratko i stidljivo oborenog pogleda nastavlja igru.



Zlatići su već godinama podstanari u prizemlju kuće u jednom od sokaka naselja do kojeg se stiže uzanom kozjom stazom i izlokanim stepenicama. U dvorištu je česma na kojoj Kristina pere veš. Za Zlatiće je mašina za pranje samo pusti san, a dobro bi im došla da odmeni Kristinu koja veš iskuvava u loncu, a ispira na česmi. I leti i zimi, a pogotovo sad jer su jednoipomesečnoj Lani kao i svim bebama potrebne čiste pelene.
 
U sobi od 16 kvadrata oronuli kuhinjski elementi, stara sudopera, dva kreveta, sto i stolice, regal natrpan stvarima, vitrina i stari šporet. U ovoj jedinoj sobi svi spavaju. U njoj se kuva, iskuvava veš, ona je i kupatilo za bebu, braću i sestre, roditelje. Ljubiša je u jednoj manjoj prostoriji postavio samo WC šolju.
 
Vodu za kupanje greju na šporetu, a kupaju se u plastičnom koritu. Skrušeno kažu da bi voleli da žive u boljim i humanijim uslovima, ali...



- Naša deca nemaju dobre uslove za život, a mi nemamo posao. Pomažu nam roditelji. Živimo od socijalne pomoći i dečjeg dodatka. Kad se to podeli na sedam članova, nema dovoljno za sve. Da nam nije pomoći iz sela, ne bismo mogli deci da kupimo mleko. Za slatkiše, kojih su željni, nema para. Ponekada ih obradujemo čokoladom. Garderobu za njih dobijamo od rođaka i prijatelja - priča glava kuće.
 
Zlatići se nadaju da će im Centar za socijalni rad pomoći da nađu makar privremeno neki smeštaj u kojem bi imali bolje uslove za život.



- Kad se rodila Lana, prijatelj iz sela je automobilom dovezao drva da se ne bismo smrzli. Stalno ložimo, ali se soba teško zagreva. U njoj kupam decu, kuvam. Kapljice od stalne vlage padaju sa plafona. Strašno je. Zbog loših uslova života deca su češće bolesna nego zdrava. A kako i ne bi kad rastu u vlažnoj sobi - kaže brižna majka.

Nikada nisam gledala Dragana Džajića, ali kada mi je otac ispričao da je on najbolji naš fudbaler svih vremena, shvatila sam koliko sam srećna što je gost u mom domu. Presrećna sam što sam pričala i bar nakratko ugostila legendu kluba koji volim iznad svega - pričala je juče „Blicova“ junakinja Jelena Kićanović.


Dragan Džajić Jeleni je poklonio monografiju "Dvadeset godina od Barija" i suvenire njenog omiljenog kluba
U domu Kićanovića u ovom selu 25 kilometara od Valjeva od rođenja Jeleninog mlađeg brata Tihomira (12) nikada nije bilo veselije.



S Draganom Džajićem, predsednikom FK Crvena zvezda, koji nije krio radost zbog posete ovoj hrabroj i veseloj devojčici, u dom Radoja i Vere, Jeleninih roditelja, stigao je i „sitroen berlingo“, specijalan i vredan poklon „Blic fondacije“ u okviru naše akcije „Srce za decu“. A na automobilu, kojeg je i Jelena iznenađeno puna sreće posmatrala, upravo je bio znak „Srce za decu“ i njeno ime.



- Nemamo reči i ne možemo da opišemo koliko smo srećni i zahvalni svim ljudima i firmama koji već desetak dana zovu i žele da pomognu našoj Jeleni. Automobil će nam mnogo značiti, pre svega da bismo mogli da je redovno vozimo na kontrole kod lekara u Valjevu, ali i da Jelena vidi grad, sretne svoje vršnjake. Moći ćemo da odemo i na more koje nikada nije videla, a za kojim toliko čezne - pričali su Jelenini roditelji Radoje i Vera, koji uz Jelenu imaju i sinove Gorana (18) i Tihomira (13), a uz prihode od poljoprivrede, izdržavaju se od samo 15.000 dinara, koje dobijaju na ime tuđe nege i pomoći i dečjeg dodatka.




Obučena u dres i ogrnuta Zvezdinim šalom, sa najboljim jugoslovenskim fudbalerom svih vremena dogovarala je na koji će sledeći derbi uz svoje „delije“ otići. Jer ceo njen svet od rođenja je krevet u skromnom domu Kićanovića, s obzirom na to da je rođena sa teškom anomalijom kičmenog stuba i moždine i svaka promena položaja njenog tela zahteva pomoć druge osobe.

 

- Pošto sam sada dobila automobil od “Blica”, jedva čekam prvi sledeći derbi da me otac vozi na “Marakanu”. Eto, sada sam lakše prebolela poslednji poraz naših košarkaša - šali se ova devojka sa osmehom koji razoružava.

 

Njene želje su i da pogleda film u bioskopu ili da popije piće u društvu vršnjaka u nekom kafiću - da radi sve ono što za 17 godina života vezanog za postelju nije mogla, a što će dobivši automobil, poklon “Blic” fondacije, od sada moći da ostvari.

 


Jelena sa članovima porodice
- Sa zadovoljstvom sam se odazvao pozivu da posetim porodicu Kićanović i Jelenu, koja je vatreni navijač Crvene zvezde. Učinićemo sve da joj ispunimo želju da vrlo brzo dođe na “Marakanu”. Uskoro će joj u poseti doći i neko od igrača, a tu su i „delije“, koje su pre nekoliko godina organizovale akciju prikupljanja pomoći. Sa Jelenom, osim ljubavi prema Zvezdi i zemljačke povezanosti, pošto sam ja iz Uba koji je u blizini Valjeva, od sada me veže i to što njena porodica kao i moja slavi istu krsnu slavu, Svetog Jovana - rekao je Dragan Džajić.

 

Uz “sitroen berlingo” i pakete sa knjigama iz biblioteke “Blica”, koji su juče stigli u dom Kićanovića, ova porodica dobila je i veliki broj paketa sa namirnicama “Imleka”, “Bambija” i “Knjaza Miloša”. Kompanija “Beogume” pak donirala je sve četiri nove zimske gume koje će Jeleninom ocu omogućiti da je kroz kamenjar, koji vodi do doma u njihovom selu odveze do Valjeva.

 

- Ništa kao međusobna solidarnost i razumevanje ne može da probudi nadu u bolje sutra. Zahvaljujemo se svim ljudima koji su se odazvali našoj akciji čiji je cilj da se pomogne deci koja nemaju srećno detinjstvo, a sada smo učinili značajan korak da i naša Jelena doživi ono što imaju njeni vršnjaci - rekao je urednik „Blica“ Velimir Perović, koji je Jeleni i njenim roditeljima uručio ključeve od automobila.

 

Nada Stamatović iz „Blic fondacije“ podsetila je da akcija „Srce za decu“ u našem listu traje od 4. februara, da je odziv firmi i pojedinaca ogroman, uz nadu da će Fondacija prikupiti dovoljno sredstava da pomogne svoj ugroženoj deci u Srbiji.đ

 

Piše: Predrag Vujanac, Foto: Vladislav Mitić

- Ovo mi je najsrećniji dan u životu! Sve su mi se želje ispunile - rekla je oduševljeno osmogodišnja i uvek nasmejana Marija Vukotić dok je sa sestrom Dijanom Ivom (7) i braćom Kristijanom (9) i Miletom (12) raspakivala brojne poklone prikupljene u akciji „Srce za decu“, koju organizuje Blic fondacija.


Improvizovane krpenjače, drveni mačevi, polomljeni toster i jastuci, koji su do sada bili jedine igračke za mališane iz porodice Vukotić, zamenjeni su novim loptama, lutkama, autićima, društvenim igrama i muzičkim instrumentima, koji su tokom prethodnih deset dana prikupljeni od ljudi dobre volje, od kada je objavljena tužna priča o nesrećnom detinjstvu ove dece. Isto tako, umesto stare garderobe, već izbledele od pranja, Dijana Iva, Marija, Kristijan i Mile juče su dobili nove jakne, majice, košuljice, pantalone, cipele i patike.

- Do sada su nam ormani u sobi bili prazni, a sada nećemo imati dovoljno prostora da stavimo sve ovo što smo dobili. Ima sasvim dovoljno odeće i igračaka za sve četvoro, tako da se nećemo svađati oko podele. Sada konačno i ja mogu da pozovem drugarice kod sebe da se igramo. Volela bih i kada bismo mogli da okrečimo sobu i dobijemo nove krevete i radni sto - rekla nam je Marija dok je isprobavala novu garderobu.



Od četvrtka su u kući porodice Vukotić, zahvaljujući Blic fondaciji, i majstori, koji će potpuno sanirati trošni krov i kupatilo, gde je u svakom trenutku postojala opasnost da nekoga udari struja tokom tuširanja. U dvorištu su poslagane trule grede, skinute s krova kako bi bile zamenjene novima, i očigledno je da je bilo pitanje dana kada će one popustiti i možda izazvati tragediju. Za Vukotiće je sreća što ove zime u Subotici nije bilo većeg snega.

- Život nam se preokrenuo. I kada smo čuli da ćemo dobiti pomoć, nismo mogli ni da pretpostavimo da ćemo dobiti ovoliko novih stvari i da će nam kuća biti sređena. Nismo imali ništa igračaka, po dvorištu sam šutirao lopte koje mi je tata napravio od starih čarapa i lepljive trake, a sada imamo dve prave fudbalske lopte, pa i Mile i ja možemo da se igramo. Bio sam tužan do pre nekoliko dana, videlo se i po mami i tati da teško živimo, pa je to uticalo i na mene, ali sada je sve drugačije. Osmesi su se vratili u našu kuću - priča Kristijan dok pokazuje svoje fudbalsko umeće.

Za najmlađu Dijanu Ivu, koja je rođena s teškim psihičkim i fizičkim poremećajima, najinteresantniji je bio mali kožni novčanik. Pošto nema moć govora, gestikulacijom nam pokazuje da je on samo njen, da će ga sakriti i da ga nikome neće dati. Iako je nastariji, 12-godišnji Mile je najstidljiviji i izbegava da se fotografiše i priča za naš list, ali ne krije da jedva čeka da sa drugovima iz škole krene na fudbal i pohvali se novom loptom.

- Jako sam zbunjena i iznenađena što se sve ovako brzo izdešavalo. Prošlo je premalo vremena od objavljivanja teksta u „Blicu“ i priloga na Televiziji „Pink“, a već nam je puna kuća novih stvari i majstori uveliko rade. Pre svega ovoga, deca su se pomirila s tim da nemaju većinu stvari koju imaju njihovi vršnjaci, a sada je sve drugačije. Vratili su im se osmesi na lice i mi smo zahvalni svima koji su nam ovo omogućili. Stalno smo strahovali i da će nam se urušiti krov jer je prokišnjavao na više mesta i prilikom svih većih padavina imali smo ogromne probleme, ali sada će nam i to biti popravljeno - kaže Branka Vukotić, majka četvoro mališana.

Pomoć sa svih strana

Do prekjuče, u dopisništvo „Blica“ u Subotici, za decu iz porodice Vukotić stigli su paketi od Slađane Damjanović iz Kruševca, Kornelije Nađ i Andree Žoldoš iz Subotice, kao i od brojnih anonimnih donatora. Najviše pomoći stiglo je iz subotičkog Doma za decu ometenu u razvoju „Kolevka“, u vidu igračaka, garderobe i kućne hemije, kao i iz Opšte bolnice u Subotici, čijim kombijem je doneto 15 džakova sa obućom, odećom i igračkama.

- Sa zadovoljstvom smo podržali akciju. Tek pre sedam dana smo počeli da prikupljamo pomoć i prikupljaćemo je do kraja februara. Verujem da će biti prikupljeno i nešto novca kako bismo ovoj porodici olakšali život - rekao je Igor Petković, PR Opšte bolnice u Subotici, koji je s koleginicom Mirjanom Evetović doneo prvu turu pomoći Vukotićima.

Sa komadom hleba kao jedinim sigurnim obrokom u toku dana, bez odeće i ogreva, u potpunoj nemaštini, svoja četiri sina i dve kćeri, uzrasta od sedam meseci do šest godina, podiže Cvetka Pavlović (36), uz povremenu pomoć nevenčanog supruga Dejana Markovića. Žive u nekadašnjoj staji, prinudnom domu u koji su se uselili kad im je izgorela stara kuća.



Svaki dan po jedno dete ostane neobučeno, jer nema za svu decu garderobe: Uroš, Suzana i Aranđel
Svaki put kada hladan severac otvori ulazna vrata i ohladi ionako prohladnu sobicu, na svetlost dana izbije sav jad ove osmočlane porodice.



U negotinskom selu Štubik, u četiri zida koja osvetljava slabašna sijalica, bez vode, bele tehnike i telefona, čije jedino pokućstvo čine šporet, dva improvizovana ležaja, sto i orman, mališani provode dane obučeni u iznošene trenerke, samo sa čarapicama, premeštajući se sa nogice na nogicu na betonskom podu zastrtom plastificiranom prostirkom.



Pri jutrošnjoj raspodeli garderobe bez majice je ostala trogodišnja Suzana, pa na sebi ima samo dugačke gaćice i kratke čarape. Osim najstarijeg Aleksandra (6), petoro mlađih: Uroš (2), Suzana (3), Miroslav (4), Aranđel (5) i sedmomesečna Anđelka i ne znaju za ostatak sveta.


Žive u memljivoj, hladnoj sobici, a otkad je zima počela, ne izlaze ni pred kuću, jer nemaju ni zimsku odeću ni obuću. Ujutru kada ustanu iz jednog kreveta, gde njih petoro sa majkom spava, pripijeni jedno uz drugo, onaj ko prvi dohvati na nogama će tog dana imati plastične papuče, sandalice, a ko zakasni, samo čarapice.

Grabe se za zalogaj

Parče hleba je najčešće jedini obrok u toku dana za šestoro dece Cvetke Pavlović i Dejana Markovića

- Odeću i obuću za zimu ima samo Aleksandar, jer ide u školu... I to su nam doneli neki ljudi. Ostali nemaju - kaže majka Cvetka.



Vrhunac jada i tuge, međutim, nastupa u vreme ručka. Previše mali da bi znali da požele nešto drugo osim čokolade, grabe se za zalogaj jela koji im iz jedne posude jednom kašikom deli majka Cvetka. Porcija kiselog kupusa proprženog sa malo suve paprike, bez trunke mesa, koju deli deci kao najukusniji obrok ne bi bila dovoljna ni za jednu odraslu osobu. Svesna je toga Cvetka, pa ne uzima ni zalogaj, prepuštajući svoj deo deci. Mali Uroš još ne shvata, pa svoj komadić hleba pokušava da umoči u već praznu posudu... Tuga do neba.



- Desi nam se da ostanemo bez hrane. Ja tad zbog dece odem do sela i zatražim, a ljudi su dobri, znaju da imam mnogo dece, pa mi daju - jedva izgovori majka Cvetka.



A u njihovom sobičku, dok je Aleksandar u školi, red „zavodi“ Aranđel. Na pitanje šta bi najviše voleo da dobije, ima spreman odgovor:

- Voleo bih da imamo čokoladu - kaže Aranđel u ime svih, a glasno ga podržava samo Miroslav. Uroš i Anđelka još ne pričaju, a Suzana radije ćuti... - Jedino je krupne, tužne oči odaju da se ovoga puta ipak slaže sa braćom.



- Trenutno imamo hranu i drva, dobro je... Ali nemamo mnogo. Drva sakupljamo u šumi, sreća pa nije jaka zima. Redovno nam stiže i socijalna pomoć, 17.000 mesečno, ali dok sve platimo, ne ostane mnogo - kaže majka Cvetka.


Nemaju ni vodu

- Voleo bih da imam jednog medu i neki auto... i ako može kompjuter - kaže jedini đak ove porodice Aleksandar.



Cvetkin dan, kako priča, počinje u pet izjutra. Kad založi vatru, umesi hleb, donese drva, u pola osam polazi da Aleksandra isprati u školu. Tad obično ponese i kofu od 18 litara, kojom u povratku, uzbrdo, donosi vodu za piće sa česme udaljene skoro ceo kilometar. Najviše bi, veli, volela da može da sredi još koju sobicu u staji koju koriste kao prinudni dom.



- Bitno je da su oni dobro, a ostalo će valjda nekad doći. Sreća je da nisu bolesni. Nekad malo zakašlju, ja im skuvam čaj i prođe. Dobro bi nam došla još jedna soba i kupatilo, zbog dece. Sada su još mali pa ne traže ništa, a bilo bi lepo - kaže majka Cvetka glasom koji odzvanja nekim čudnim ponosom.

 

(Tekst i foto: S. Jurasović)

Sad mi je 13 godina, a nadničim od svoje osme, kad nas je otac napustio. Sve što želim je da u školi imam užinu, kao sva druga deca... i bar jedne patike, a da nisu pocepane. To je, ukratko, spisak želja Slavoljuba, najstarijeg od četvoro dece samohrane majke Olivere Grujin koji žive u desetak kvadrata oronule, stare i polusrušene kuće u Zagajici, nadomak Vršca.

Otkad ih je pre pet godina otac napustio Slavoljub, njegove sestre Natalija (9) i Nikolina (3), brat Đuro (6) i majka Olivera žive u teškim uslovima i, malo je reći, siromaštvu. Nemaju struju ni kupatilo, a život provode u sobičku u koji jedva stanu tri kreveta i šporet. Tu jedu, uče, ali se i kupaju, jer kupatilo nemaju, samo jednu česmu pokraj starog „smederevca“.

Slavoljub je silom prilika glava porodice. U selu kažu da je vredno i pošteno dete. Već godinama nadniči i to mu ne pada teško koliko ga boli podsmeh druge dece i sumorna svakodnevica njegove porodice.


Krov pred rušenjem

- Najteže mi je kad moram da se okupam. Tad zamolim mamu da izvede brata i sestre iz kuće da bih se ja okupao u plastičnom koritu nasred sobe. Sramota me da se pred njima kupam - priča Slavoljub i tužno, stideći se i što priča o tome, obori pogled.

Stari krov na kući samo što se ne sruši, a i zidovi su se odavno nakrivili. Grujini se najviše plaše zime, da im sneg kuću ne poruši. A deca strahuju i od pacova.
- Bojimo se kad sneg napada po krovu, a mama stalno govori: “Joj, joj, valjda će izdržati.” Jednom je kroz rupu između plafona i zida sa tavana propao pacov, isprepadali smo se i poskakali, a mami je ispao tiganj sa krompirima - kaže Natalija i prstom nam pokazuje pukotinu, popunjenu starim džakovima.

Natalija ide u treći razred i ponosno pokazuje knjižicu punu petica. Kada se završi nastava, žuri kući da uradi domaći, dok se još vidi. Zavuče se pored prozora svoje mračne sobe i završava školske obaveze.
- Volim da sve završim pre mraka, ne volim da učim pod svećama. Ponekad zamišljam neku svoju sobu u kojoj bi imala svoj radni sto. I lampu. I da imam novu torbu, školsku, pernicu i bojice, da kupimo blok za crtanje... U stvari, volela bih da budem kao ostala deca u školi - priča drhturavim glasom Natalija.

Majka Olivera prima nekoliko hiljada dinara socijalne pomoći, ali priznaje da bez narodne kuhinje ne bi uspela da obezbedi deci hranu.
- Slavoljub obično ide po hranu koju donose u centar sela, a mi ostali ga uvek radosno dočekamo. Pomoć od socijalnog je mala, ali nam i to mnogo znači. Pokušavala sam da nađem neki posao, da bar budem negde čistačica, ali nisam uspela. Svake večeri se molim Bogu da moja deca sutra imaju hrane jer znam da su bezbroj puta gladni otišli na spavanje - priča majka Olivera.


Da je više hrane

Kada Slavoljub donese obroke, sva deca se sjate da vide šta je tog dana u tanjiru. Kažu, sve jedu, šta god da je. Glad ne bira.

- Uvek sve pojedem. Samo... voleo bih da nekad ima malo više. Obično za večeru baš i ne ostane, pa gladan idem na spavanje - kaže šestogodišnji Đura, koji po ceo dan jurca za loptom, a na pitanja odgovara dečje iskreno.

Reklo bi se - nema puno primedbi na svoj život. Sve dok na red ne dođe “kao i ostala deca”. Ni Đura nema bogzna koliko želja: da mu mama kupi jedne kopačke... i fudbal, jer želi da trenira. Ipak, ima i jednu veću želju.
- Voleo bih da imamo struju, jer bi onda mogli da igramo igrice na plejstejšnu. Sad mi ne treba, ne može da radi bez struje. Jesam, probao sam ga kod drugara... i mnogo mi se svidelo - objašnjava Đura i obećava da će biti odličan đak kad dogodine krene u školu.

Međutim, bolno je čuti da su ova deca zbog siromaštva često i odbačena u društvu.


- Neće svi u školi da se druže sa mnom. Vide da sam siromašna - žali se Natalija (9), a ništa bolje nije ni starijem Slavoljubu - kaže da ga neka deca teže prihvataju jer se već po odeći vidi oskudica u kući.




 

Tekst i Foto: Vladimir Vašalić

NIŠ - Dirnut pričom o teškom životu dece porodice Milošević iz Krušca koja žive u trošnoj kući bez kupatila, Nišlija Dragan Stanković poklonio im je juče novu kadu, lavabo, WC šolju, 20 kvadrata zidnih i devet kvadrata podnih pločica.

Kako je „Blic“ pisao, Miloševići žive u trošnom kućerku, bez osnovnih uslova za život, a najveća želja im je da jednoga dana imaju kupatilo jer se kupaju tako što se polivaju vodom koju greju na šporetu.

- Kada sam u „Blicu“ pročitao priču o deci iz porodice Milošević i video uslove u kojima žive, odlučio sam da i ja dam doprinos akciji Blic fondacije „Srce za decu“, jer sam i ranije učestvovao u humanitarnim akcijama. Budući da je deci najveća želja da imaju kupatilo, poklonio sam im ovu opremu. Nadam se da će moj primer slediti i drugi ljudi dobre volje jer Miloševići nemaju ni prostoriju u kojoj bi trebalo da bude kupatilo. Ako bi se javilo još donatora i obezbedilo građevinski materijal, kupatilo bi brzo moglo da bude sagrađeno. Ako svi damo po malo, ovoj deci to može značiti puno - kaže Stanković.



Milica Milošević (17) sa oduševljenjem je primila vest o poklonu i nada se da će uz podršku „Blic fondacije“ uskoro imati prilike da sa braćom proba novo kupatilo.

Cele zime se „lončarimo“, polivamo se vodom zagrejanom na šporetu, zato smo često i bolesni. Živimo za dan kada ćemo kao i sva deca imati svoje kupatilo sa toplom vodom i kadom. Hvala svim dobrim ljudima što nam pomažu - kaže Milica.


„Blic fondacija“ je Miloševićima preuredila jednu prostoriju u kući tako da Milica ima svoju, a njena braća Miljan (3), Mladen (12), Miroslav (18) svoju sobu
Napravljeni su novi zidovi i plafon od knaufa, zamenjeni su prozori i postavljena su nova vrata i laminat, a sledeća prioritetna stvar je izgradnja kupatila, kako bi deca mogla da na primeren način da održavaju ličnu higijenu.



Zainteresovani donatori koji prilozima ili materijalom mogu pomoći da se napravi kupatilo mogu da se jave „Blic fondaciji“. Najstariji sin Miroslav Milošević (18) dobio je posao zahvaljujući firmi „Adecco“. Miloševići su do sada dobili i novu veš mašinu na poklon, kao i pakete sa hranom, pa više nisu gladni. Stiglo im je i dosta garderobe i igračaka.

Pomoć iz Norveške za plaćanje struje

Milica Toškov koja živi i radi u Norveškoj uplatila je Miloševićima 200 evra, kako bi im pomogla da otplate dug za struju od 120.000 dinara. Ona je najavila da će im i nadalje pomagati dok se ne razduže sa „Elektrodistrubucijom“ i finansijski ne stanu na noge.

Porodica Ilić iz čačanskog sela Prijevora na svojoj koži je iskusila da nesreća gotovo nikada ne ide sama. Pored siromaštva i činjenice da im je čitav životni komfor sveden na memljivu kuhinjicu i hladnu sobu, Predrag (39) i Milka (34) brinu o bolesnoj osmogodišnjoj ćerki Dragani. Draganin brat Dragić (12) sumnja da će se u čemernom životu njegove porodice bilo šta promeniti nabolje.

Dragana nas je dočekala u dvorištu davno započete ali nikad dovršene kuće u Prijevoru. Vesela je i živahna. Uživa da se fotografiše, traži još koji snimak. Smeje se, a oči joj sijaju detinjom radošću. Nažalost, ništa od svojih osećanja usmeno ne može da opiše pošto boluje od disfazije - retkog poremećaja govora i komunikacije.

- Dragana se teško snalazi u okolini i neko od nas stalno mora da bude uz nju. Ide u školu za decu ometenu u razvoju i svaki dan je autobusom odvozim u Čačak, tamo čekam dok prođe nastava i onda je vraćam nazad. Teško nam je što se na sav ovaj jad nadovezala i njena bolest. I sami vidite kako je mila i vesela. Nekada potpuno blokiram, sve mi se skupi, mnogo mi je žao ćerke. Povučem se i plačem, grcam u suzama, često imam gušenja. Onda se oporavim, pa je grlim i ljubim - jedva se suzdržavajući da ne zaplače priča Milka Ilić.

Milka zajedno sa Draganom spava u sobičku koji se ne greje, u krevetu na čijoj sredini zjapi povelika rupa. Kupatilo nemaju, a na plotni šporeta na drva zagrevaju se dva velika lonca puna vode.

Draganin brat Dragić (12) je peti razred i već mu je jasno da gotovo i ne postoje šanse da će se u čemernom životu njegove porodice bilo šta promeniti nabolje. Ćutljiv je i povučen. Ipak, kaže da se sa sestrom odlično slaže i da s njom najviše voli da se igra. Ali igra bez igračaka često ume da dosadi.

- Voleo bih kad bismo makar imali kompjuter i kablovsku televiziju. Sada se igramo samo loptom i reketima za stoni tenis - kratko kaže Dragić.

- Nismo odavno jeli čokoladu, ali nema veze. Nije to najvažnije u životu - zrelošću koja znatno prevazilazi njegove godine saopštava njen brat i dodaje:
- Jedva čekam da još malo porastem i ojačam da mogu da odem u nadnicu zajedno sa ocem. Da mu pomognem u kopanju ili branju malina. Mama i tata mi još ne daju da radim, kažu, ima vremena za to. Ali ja znam kako se muče i koliko im je teško da obezbede makar hranu za mene i Draganu. Mnogo mi je teško to da gledam - priča Dragić.
Na trpezi Ilića dominiraju pasulj i krompir, meso se sprema samo u retkim prilikama. Predag Ilić (39), bivši vojnik po ugovoru koji je po raspuštanju čačanskog garnizona ostao bez posla, navodi da jedva i to mogu priuštiti sa njegovim neredovnim primanjima koja ne prelaze 15.000 dinara mesečno.

- Živimo od ovih deset prstiju - pokazuje Predrag ogrubele dlanove. - Idem u nadnicu, sečem drva u šumi i cepam ih. Prihvatam svaki posao, ničega se ne libim. Pokušavao sam da pronađem neko stalno zaposlenje, ali rukovalac građevinskim mašinama izgleda nikome ne treba. Sada je zima, sve je manje posla i to nam je uvek najteži period u godini. Srećom, uspeo sam da nekako nabavim drva za ogrev, pa nam makar u ovoj prostoriji neće biti hladno - objašnjava Predrag i nastavlja.

- Srce mi se cepa kada mi deca zatraže da im nešto kupim, a ja u tom trenutku jedva imam i za hleb. Ali, bitno je da ima ljubavi i to napretek. Stalno smo jedni uz druge, družimo se. Juče smo u dvorištu igrali fudbal. Šalimo se kako bi nam bilo lakše u ovoj muci. Šta nam drugo preostaje. Je l’ tako, medena - pita kroz osmeh Predrag svoju ljubimicu.

Da može da govori, Dragana bi rekla ono što su pokazale oči: „Tata, volim te najviše na svetu.“

Susedi porodice Ilić u Prijevoru kažu da je Dragana omiljeno dete u komšiluku.
- Kao da zrači nekom toplinom. Ima neku čudnu energiju da ljude oko sebe svojim osmehom odmah oraspoloži. Svima nam je žao što se ovako muči i neki od nas se trude da im priteknemo u pomoć kad god možemo - navode u komšiluku.




Tekst i fotografije Vladimir Nikitović

Suze radosnice, ushićenje, radost i široki osmesi konačno su se mogli videti i osetiti u domu Miloša i Mirjane Đokić, koji s osmoro dece, babom i dedom žive u selu Pružatovac, kod Mladenovca. Prva i najneophodnija pomoć stigla je juče u ovu porodicu, a sa njom i veliko iznenađenje - Zdravko Čolić!

- Dobar dan, vi dobri ljudi. Kako ste? - pitao je, uz karakterističan sarajevski naglasak, najveća muzička zvezda u regionu, ne skidajući osmeh sa lica dok na ulazu trošne kuće Đokića pokušava da zagrli i pozdravi svako dete ponaosob.

Novi početak i bolji dani za porodicu Đokić dolaze sa Zdravkom Čolićem. Ipak, iznenađenjima za Tamaru (11), Tijanu (10), Draganu (9), Dalibora (7), Nikolu (6), Željka (5), Irenu (4) i osamnaestomesečnog Igora tu nije bio kraj.

Sa pevačem je stigla je i prikupljena pomoć “Blic fondacije“ u okviru akcije “Srce za decu”. Osmoro dece krenulo je odmah da šuška kesama i otvara brojne poklone. Iako je svaki bio namenjen po jednom mališanu, naučili su da sve u kući dele, pa tako i ove poklone.

Toliko igračaka nikad u životu nisu videli. Dragani se iz paketića najviše dopala pernica za školu, Nikoli majstorski komplet, Željko i Dalibor lopte nisu ispuštali iz ruku. Najmlađi Igor dobio je plišanog medu o kom je maštao. Njega je u redakciju “Blica” doneo sedmogodišnji Mateja.

- Dobila sam ranac za školu, sada više neću morati da nosim onaj stari i pocepani. Jedva čekam da pozovem drugare da vide šta smo sve dobili i kako nam je sada lepa kuća - u dahu je ispričala Tijana.

Emocije su savladale popularnog pevača, koji nije uspeo da sakrije suze.
 

- Jako sam srećan, suze su mi same krenule. U današnje vreme je velika hrabrost da se neko odluči da osnuje toliku porodicu. Podsetio sam se detinjstva, moja porodica je takođe bila bogata decom. Podržao sam akciju “Blic fondacije” - “Srce za decu”, tu smo da zajedno pomognemo, a sada je na domaćinu velika odgovornost. Apelujem na sve da pomognu ovu akciju, ovo što radimo ima efekta, to vidim po osmesima ove dece. Ovo je mali fudbalski tim - ističe Zdravko Čolić, koji je u “Blic fondaciju“ uplatio značajnu novčanu donaciju.
 

Prema rečima Nade Stomatović iz „Blic fondacije“, akciji se priključila i kompanija “Deksiko”, koja je donirala pakete igračaka, garderobe i slatkiša za sve osmoro dece, firma “Forma ideale” potpuno je opremila dnevnu sobu sa dva ležaja, regalom, radnim stolom, stolicama i tepihom.

Centar za socijalni rad obezbedio je sredstva koja su pomogla da se već krene sa adaptacijom kupatila, a uskoro će početi kopanje septičke jame u dvorištu, pa Đokići konačno više neće morati da koriste poljski čučavac.

“Bambi”, “Imlek” i “Knjaz Miloš” juče su u kuću Đokića poslali pakete slatkiša, mlečnih proizvoda, vode i sokova. Paketi i torbe sa garderobom i hranom poslalo je i mnogo čitalaca “Blica”. Milan iz Beograda je poslao igračke, Jelena Dabić iz Mladenovca četiri džaka odeće...

- Ne propuštaju. Baš su moderne. Sada ću i ja biti popularna među drugaricama. Ovakve čizme nikad nisam imala. Jedva čekam da ih obujem u školu - nasmejana je Tamara.
 

Miloš Đokić, otac osmoro dece, kaže da je o ovom danu mogao samo da sanja.
 

- Hvala svima za ovaj početak. Ovo nam vredi suvog zlata. Teško živimo, najsrećniji sam kada vidim da su deca ovako zadovoljna. Voleo bih kada bi mi neko ponudio posao, bilo kakav, sve prihvatam. Samo da zaradimo za život. U selo je došao Čolić, mi ćemo dobiti kupatilo, izgleda da čudima nema kraja - presrećan je Miloš Đokić.

 

Tekst: Marija Nikolić/Boris Vuković
Foto: V. Mitić