Zoran Đinđić: Ja sam 6. oktobra bio za to da se otpuste sve sudije, da se otpuste svi novinari RTS-a, da se otpuste svi iz policije. Nije tajna da ja nisam bio u većini. I nije tajna da sam ja retko kad u ovoj zemlji bio u većini. I nemojte da me krivite. To je, dame i gospodo, bio legalizam. Većina je htela legalizam. Legalizam, znate šta to znači? To znači – zakoni i ustav Slobodana Miloševića da se striktno primenjuju i to da ih primenjuju ljudi Slobodana Miloševića. Sve drugo je nelegalizam. Ja sam rekao – u redu. Hajde, negde između ćemo. Malo ćemo da ga pošaljemo u Hag, malo ćemo da poštujemo njegove zakone i da bude jedan-jedan. Ali, to većina ljudi nije podržavala. I nemojte da se zavaravamo. Sad da napravimo anketu u Srbiji, ljudi bi rekli – mi hoćemo da se sve to raščisti, ali da mi legnemo uveče i da sutra ujutru to bude završeno. A nemoj samo nas neko da poziva da mi to radimo. Nemoj mi da prljamo ruke. Neka to uradi Zoran Đinđić. Posle ćemo da ga smenimo i da kažemo – nije bio dobar. Uradio je posao. Odlično. Znači, onaj je morao da se nađe u Hagu, zato što je to bilo neizbežno. Da nije, on bi bio na sudu koji bi ga oslobodio, koji bi mene poslao u zatvor.

Srbi vole legalizam, to sam saznao. Ranije nisam znao. Ja sam mogao da dignem ruke i da kažem – u redu, obavio sam jedan istorijski posao. Moja misija je bila da smenim Miloševića. 6. oktobra, ili kada je već otišao u zatvor, mogao sam da kažem – srpski narode, ja sam svoje uradio. Deset najboljih godina života žrtvovao sam da bi jedno zlo sklonili. Iz iskustva istorijskog kažem vam – nikada više ’90. se vratiti neće. I ja jedino želim da mi to više nikada u istoriji ne ponovimo. Ako mislite da mi posle deset godina možemo sada nekim skalpelom to da ispravimo pa vratimo na staro, mislim da možemo samo u još veći haos zemlju da uvedemo. I to jeste cena, dame i gospodo. To jeste cena što je ovaj narod zaluđeno ’89. godine rekao – taj čovek će nas odvesti u budućnost. Taj čovek je najveći među nama. Ne može to besplatno. Ne može jedan narod da izabere pogrešnu politiku i da ga onda posle ništa ne košta. Meni je veoma žao što smo mi sačekali 5. oktobar, a što nismo 5. oktobra ’89. godine srušili Miloševića, i što smo imali četiri rata, i što smo imali milijardu posto hiperinflaciju i bili svetski prvaci u tome, i što je otišlo kapitala iz ove zemlje i da ga više ne možemo pronaći po svetu. To je meni veoma žao. Ali, ako vi mislite da možete sa jednom potpuno upropašćenom zemljom za godinu dana da dođete u situaciju da uđete u banku i da uzmete kredit pod normalnim uslovima, ja se bojim da ste vi promašili zemlju.