"Ispitaće se i uloga Agencije"

Kruševac -- Državni sekretar MUP-a Vladimir Božović rekao je u Kruševcu da će Uprava kriminalističke policije nastaviti da preispituje sporne privatizacije u Srbiji. 

A između ostalog, kako kaže, preispitaće se i uloga Agencije za privatizaciju.

U Srbiji je privatizovano 1.200 preduzeća, polovina ugovora je, zbog neispunjenja obaveza od strane kupca raskinuta, podsetio je Božović i dodao da će se u nastavku borbe protiv korupcije preispitati sve sporne privatizacije, a ne samo 24 prioritetnih.

On je, govoreći o Nacionalnoj strategiji za borbu protiv korpucije i akcionom planu, novinarima kazao da će se u okviru njih detaljno predvideti mere i aktivnosti svih državnih organa, a biće predvidjena prekršajna, pa čak i krivična odgovornost za neispunjavanje zadataka.

"Po novoj strategiji, udarna pesnica u borbi protiv korpucije biće dobra saradnja između policije i tužilaštva, a naročito u prioritetnim zadacima ispitivanja spornih privatizacija, jer to je ono što najviše interesuje građane, ko je bio besramno bogaćen, dok je Srbija siromašila”, istakao je Božović.

On je naglasio da, za razliku od prethodnog perioda, sada postoji čvrsta politička volja i podrška predsednika Republike, Vlade Srbije i prvog potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića da se Srbija obračuna sa korupcijom i kriminalom, i posebno istakao da "stvari u Srbiji više neće biti iste".

Božović je danas u Kruševca razgovarao sa načelnikom Policijske uprave od koga je dobio obećanje da će kruševačka policija dati maksimalan doprinos u borbi protiv korupcije.

Državni sekretar danas je razgovarao i sa predsednicima Osnovnog i Višeg suda, kao i sa gradonačelnikom Kruševca.

Gradonačelnik Bratislav Gašić kazao je ovom prilikom da će gradska uprava u Kruševcu obezbediti uniforme za pripadnike Policijske uprave u tom gradu, kao i da će se iz Fonda od naplate kazni finansirati kupovina motora za potrebe saobraćajne policije.

Izvor: B92

Bice zanimljiv epilog svega ovoga

Cenim da bi mnogi sada rado napustili vladu ali znaju da bi SNS iskidao

rekoh ja, da se propremimo za izbore na proleće.

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/358385/Maloviceva-i-Dulic-traze-naknadu-na-ime-licnog-dohotka-od-75000-dinara

Kookice, kikirikiii, semeeeenke, kokiceeee, seemenkeee, ajmooo 

zbog toga je i ušla. Možda bude prva žrtva "svojih".

tu zenu, ako se tako moze nazvati treba u obor ne u zatvor. unistila je zajedno sa mirovicem centar novog sada.

Napravila je čudo, jer je dozvolila da se izgradi još jedna autobuska stanica. Glupost da autobuska stanica bude odvojena od Železničke.

ne bi to toliko bilo lose, stetno. bila je zamisao da se napravio prolaz ispod z.stanice pa da se iza napravi autobuska stanica. posle se preslo na ideju gde je atp naprvio stanicu i onda je bila ideja da se napravi redovna gradska linija od z.stanice do autobuske stanice i da vozi putnike sto nije lose. ali sam dogovor i ideja da jedan privatnik napravi stanicu za autobuse i da on ubira harac umesto da se pare slivaju u gradski budzet je idiotizam.

ovo bi  moglo i ovde, recimo


Две деценије похлепе

Можемо сада да постављамо разна етичка питања, али просечан грађанин Србије гаји тек мрзовољну толеранцију према огромним разликама у богатству у нашем друштву

Сећам се једног тајног америчког пројекта из 1946. године, када су одређени амерички кругови ангажовани у вођењу политичког рата, хтели да западне каталоге за куповину робе која се наручује поштом пошаљу преко границе код Трста нама у Југославију не би ли наша њушкала добила надахнуће да свргну са власти своје угњетаче, односно мрске нам комунисте. Пројекат је брзо пропао, јер се Тито окренуо Западу, а касније су стигли и тржни центри.

Дакле, српски капитализам, какав је досад виђен, подразумева да одабрани могу да присвајају и распродају друштвено богатство, производњу ничега, раднике на улици и шверц као полугу развоја. Част изузецима, али у Србији их је мало. Као што је, барем до сада, лопова још увек мало у српским затворима. Но, зима овдашњег незадовољства достиже ових дана врхунац, јер можемо да читамо како се крао државни новац, како су неки постајали народни хероји нове српске економије, или транзиције, односно како је текла велика пљачка. Са сломом социјализма са хуманим ликом, или оног што смо у Југославији тако звали, обећавали су нам светлу будућност у капитализму, у најмању руку и аустријски стандард за 20 година. Сада, већина од нас прижељкује стандард из седамдесетих година прошлог века. А говорили су нам да је живот сувише богат могућностима да би се уклопио у марксистичке категорије. А сада Обаму у САД зову марксистом. Јер, увек када садашњост углавном живи од пројекција боље или лошије будућности рађа се апатија. А у њој се најбоље сналазе продавачи магле...

У међувремену, у Србији је стасала млада генерација која не памти седамдесете године прошлог века, нити разуме употребу најновијих балканских ратова као свеопштег алибија. Они виде да су неки њихови рођаци погинули, или пролупали, већина осиромашила, а тек ретки живе боље. О њиховим жељама, интересима и опредељењима наши политичари немају појма или само нагађају. Много младих је отишло из Србије, много младих не види перспективу останка. И то је можда и најболнији пораз ове земље.

Како смо дошли до тога? Је ли економија бивше Југославије била морално супериорнија и с мање ексцеса од економије после 1991. године? Мислим да јесте. Као и целокупно друштво. Па како је започела епоха похлепе: јахте, виле, банке, Кипар, рачуни на егзотичним острвима... Индивидуално богаћење мимо рада и способности, права експлозија тајкунског сјаја, опсесија новцем. Како су тајкуни постали наши народни хероји? Себичност је бацила сенку на целу српску економију, заправо грамзивост без преседана била је ознака те тајкунске економије или шпекулантске привреде по мери тадашње владајуће политике.

Можемо сада да постављамо разна етичка питања, али просечан грађанин Србије гаји тек мрзовољну толеранцију према огромним разликама у богатству у нашем друштву, зато што би већина грађана Србије волела да постане богата. Многи мрзе Мишковића, али већина сања да буде Мишковић. Наравно, не у статусу у којем је господин Мишковић ових дана.

Али, како нам се догодио Мишковић? Политичка клима заснована на „динамичној улози тржишта”, флоскуле о демократизацији друштва, све је то био амбијент једне нове интелектуалне и политичке моде у Србији после 1991. а још више после 5. октобра 2000. године. Класа која пише и прича, новинари, издавачи, коментатори, научници и други арбитри јавног укуса, углавном се презриво односила према седамдесетим и осамдесетим годинама прошлог века на југословенским просторима. Са социјалистичким самоуправљањем сви су се спрдали и подсмевали му се, а презир или ентузијазам те класе утицао је на популарно мишљење. Ако је тај ентузијазам био награђиван и тајкунским парама, њихове предрасуде имале су и лично искуство, лични печат. Код нас су штампа и наука институције средње и више класе, чији су многи чланови несумњиво профитирали у предаторском капитализму на српски начин. Пошто су у међувремену открили сопствену унутрашњу похлепу, мање су је осуђивали код других. Тајкуни су тако постали њихови народни хероји.

Главни извор „предрасуда” ипак је политичке природе. Новинари и уредници су личности углавном либералне и продемократске провенијенције. То такође важи и за већи део академског света. Идеја да је енормно индивидуално богаћење „нормална” ствар одговарала је њиховом виђењу света. По дефиницији су равнодушни према сиромашнима и обзирни према бизнису. А људска природа мање је превртљива од политичке моде. Подстрек привреди лако се претвара у бескрупулозну похлепу.

У протеклих десет година у Србији се практично није појавио ниједан нови политичар, тек понеки дисидент. Идеје које се нуде кореспондирају са временом краја двадесетог века. Мршаво, премршаво чак и за малу земљу попут Србије. Имамо позиве на јединство, некакву битку за јужне границе, или административне линије, хајку на неправду из Хашког трибунала, понеког потрошеног министра и тајкуна, правосудни врх и, наравно, нова обећања у бољи живот у догледно време. И сви кажу не може бити горе. Може...


Мирослав Лазански


објављено: 15.12.2012.


Politika

Душан Петричић, Заплет
 (16. децембар 2012.)