„Војна академија“: НАТО серија


Пише Миодраг Зарковић

Суботом увече РТС нам приказује бесрамну пропаганду вајних реформи спроведених у српској војсци за Шутановчева и Тадићева вакта

 

Узмите неког телевизијског редитеља, рецимо Горчина Стојановића, па га поставите на чело оружаних снага; добићете катастрофу, свакако; најнеспособнију војну силу икада; небулозу претешку чак и за замислити,
 јер, упркос надалеко чувеној Стојановићевој свестраности, изгледи да он заиста једног дана догура до места начелника Генералштаба практично не постоје. Ваљда. Обрнуту будалаштину, међутим, увелико имамо прилику да видимо сваке суботе увече на Јавном сервису. Реч је о „Војној академији“, првој телевизијској
 серији у историји која је снимљена по НАТО стандардима.
 Реч је о чудноватој подврсти чувених ратних биоскопских журнала, прилагођених данашњем тренутку. У време оба светска рата, наиме, публици су уочи филмских пројекција приказивани извештаји о борбеним дејствима,
 тзв. „филмски журнали“, обавезно дотерани за потребе ратне пропаганде (непријатељске снаге су вређане и омаловажаване, а пријатељске војске уздизане и величане). Е, неко је у уредништву садашњих српских војних структура склопио договор са командним штабом Јавног сервиса, да се о данашњој војсци направи сличан рекламни материјал који бисмо могли назвати „телевизијским журналом“. И тако је настала „Војна академија“.
 Невоља је, међутим, што српска војска не ратује, нити, далеко било, има непријатеље. Зато „телевизијски журнал“ не може да набраја битке српске војске, већ мора да велича војску као такву. Реформисану српску
 војску. Што ће рећи, журнал мора да појасни неразумном гледалишту све благодети реформи, тј. НАТО стандарда, спроведених за вакта Драгана Шутановца и Бориса Тадића. У то име, у „Војној академији“ гледамо високу војну школу која делује као дебатни клуб, а не као центар за обуку будућих професионалних ратника. Од
 портира на капији, преко куварица у мензи, до бригадног генерала, то све пуца од љубазности и увиђавности. Старешине су продуховљени човекољупци, несклони тврдим васпитним методама, спремни да сваку затегнутост решавају на миран и разуман начин, надљудски посвећени добробити полазника. И сами
 регрути су грађански савесни појединци, политичком коректношћу усмерени на прави пут – изузетак је, нормално, бивши навијач, једини који за досадашње три епизоде још није успео да се уклопи у толико предусретљиву средину. (Разведене родитеље овог бившег хулигана, иначе, глуме Воја Брајовић и
 Ивана Михић; њихова разлика у годинама, болно очигледна, неминовно призива у сећање оца и ћерку из „Кинеске четврти“).
 Осим старешина и њихових увиђавних говоранција – из којих смо, на пример, сазнали да су услови рада у београдској војној академији далеко хуманији него у одговарајућим холандским и грчким установама – серија се користи врло директном пропагандом. У том смислу нарочито штрчи сцена из прве епизоде, када једна будућа полазница својим другарицама показује интернет презентацију Академије, а ове се усхићено одушевљавају фотографијама учионица, вежбалишта и базена! Као да никада у животу нису виделе ништа
 слично!
 Кад смо већ код полазница, а оне чине барем половину јунака серије, све су анорексичне; осим једне, нешто корпулентније младе даме, која се од колегиница издваја здравом спортском грађом. Који спорт девојка упражњава? Па, амерички фудбал, наравно! Тј. рагби, односно час једно, час друго, пошто сценаристи изгледа не знају разлику између та два спорта. И поменута рагбисткиња/америчко-фудбалерка у трећој епизоди, приликом првог излета у природу, позове остале полазнике да одиграју једну партију њеног
 хибридног спорта. А ови озарено прихватају, уз одобрење старешина!
 Да, да, у реформисаној српској војсци сваки полазник влада вештинама америчког фудбала. Какав обичан фудбал или кошарка, или неки од других традиционалних спортова – амерички фудбал је главна рекреативна дисциплина савремене српске војске!
 У описаним околностима немогуће је препознати икакву радњу – јер је и нема – нити изграђене ликове, који су сви одреда, изузев описаног полунегативца навијача, савршено плитки и једнострани, на нивоу епизодиста из „Тома и Џерија“. Укратко, серија не задовољава ни минималне драматуршке, приповедачке, кинематографске, режисерске или глумачке стандарде; само НАТО-ове. Другачије ваљда и не може, када су главни аутори – они које видимо на одјавној шпици – Гордан Михић (сценариста), Александар Тијанић (директор „РТС“-а) и министар Шутановац (коме се изражава бескрајна захвалност).



Izvor: Печат

Vidim da je serija nasminkana,pa ako neko moze da mi kaze kako je tamo stvarno,posto bih to zeleo da upisem. . . ?

gledaj seriju i samo pomisli da je tamo tri puta strozije jer je moj drug to upisao

Ma kakav NATO, nije videlo to NATO-a, ni prisrmdilo mu.

Hebote, odgledo dve epizode, mislim, film je, al ako je priblizno tako, hebo ti tu vojsku, nije to vojska, to gore od radne akcije 


Ja sam imao deset puta stroziju obuku u JNA, mislim, redovno sluzenje, nikakva akademija, urci palci 

Aj redom.

Hrana u vojsci je ocajna i uvek je bila ocajna. Nezabelezen slucaj u vojsci je da neko dobije extra svezi hleb koji se jos pusi, uvek je bio bajat.

Za dorucak obicno je ovako izgledao kad sam ja sluzio:

1. Jedan dan budu jaja u prahu, caj, hleb
2. Drugi dan dva maslaca i jedna marmelada, ponekad i dve, caj i hleb
3. Treci dan budu cuveni CD i kaseta (kocka sira, retko kada kackavalja i prst debelo parce salame), caj i hleb
4. Cetvrti dan budu barene kurtonke (neka kobasica, podseca na virslu, samo je deblja, jedva je ogulis), caj i hleb
5. Peti dan budu dva maslaca i jedno ili dva kuvana jaja, caj i hleb
(povremeno bude i bela kafa ili nesto slicno)

Marenda:
Cajni kolutici i next sok ili cipiripi euroblok i next sok

Rucak:

Pasulj(ponekad sa dodatkom kurtonki), kupus salata, solju supe i hleb ili komad ribe, kupus, grasak, bude povremeno i snicli, krompir pire, nekoliko puta je bila i zelena salata, redovno je bila cvekla, krastavac ili paprika i tako uvek neka kombinacija ovoga i po jedna do dve jabuke maksimalno.

Vecera obicno bude kombinacija dorucka od prethodnog dana ili obratno.

Meni je i tada, kao i sada bilo nejasno sto se ljudi cude sto se u vojsci ustaje u 5:30, u 6:00, sto se ujutru trci oko stadiona, zasto se jede bajat hleb, sto su naredjenja povremeno kretenska, sto se zuri da bi se negde stiglo pa se tamo ceka jos sat vremena ili ceka se negde sat vremena pa se juri punom brzinom itd. Jeste li vi isli u vojsku ili ste planirali da idete na eksurziju, ono kao skola u prirodi gde se svi nahasaju na rucku i posle kuliraju oko drveta i pricaju o svom bogatom seksualnom zivotu? Sto se tice oficira, uvek i svaki dan su uzimali identicne porcije kao i vojska i sedeli su isto sa nama, jedinu privilegiju koju su imali je sto su sedeli po 2-3 na jednom stolu predvidjenom za 6 vojnika.

Isto i za kupanje. U Backoj Topoli je bilo kupanja utorkom i cetvrtkom, u Subotici utorkom, cetvrtkom i petkom, u Zrenjaninu svaki dan, sem nedeljom. Vreme za tusiranje 5 minuta, svako je imao svoj tus. I pored svega toga, bilo je debila koji se nisu kupali po 7-8 dana. Da li zbog toga ili ko zna cega, u Subotici je kupanje bilo obavezno, regulisano naredbom. Nakon par postova zamislim ratno stanje, cucimo u nekom rovu, a neko u pozadini gundja kako se nije kupao 3 dana i zasto nema beckih snicli na meniju... 

A retarda je uvek bilo. Ne zategne dobro slem na rancu pa kad zaleze na obuci, slem ga opali u potiljak i razbije mu glavu, u mom divizionu je posle prvog pesadijskog terena bilo 12 ili 15 njih sa razbijenom glavom. Jedan je sebi ubrizgao siretu atropina u dlan, neposredno nakon obuke o koriscenju iste. Jedan lik je ispalio manevarski metak na 5 cm od glave jednog drugog lika u kamionu, hteo da ga uplasi. Ove primere sam licno video, dakle nije mi pricao ujak ili tetka. Pa na gadjanju se uplasi pa puca na 20 metara ispred sebe ili baci bombu na 5 metara od sebe. Srecom, ispaljivali smo samo po 2 tromblonske mine, tu bi bilo i mrtvih.

Platu sam imao oko 240 kinti, kasnila po 10-15 dana, cim je dobijem odma kantina i cigare za sve pare, nek ide zivot.


Jebi ga, covek je objasnio mnogo bolje nego ja za pola sata kucanja ovog sranja.

---

VA je totalno drugacija stvar, tamo sluzis vojni rok iznova do kraja skolovanja, plus, polazes ispite. Ne znam kako je sada, ranije nije bilo prenosenja ispita, vec se svaka godina cistila, nema obnavljanja godine, nema vukljanja matematike iz prve godine i slicno. Svakako su bolji uslovi u VA. Serija me podsetila malo na vojsku i ono kukumavcenje ljudi ispred kapije, narocito posle zakletve. Ali je totalno nerealna. Jako losa gluma odredjenih ljudi, pitanje: "Jel imate aparat za kafu?" i slicna sranja. Ocekivao sam da neka pita ima li solarijum, posto je ona plava pitala za frizera i blajhanje pramenova...    Pa loptom za ragbi ulazi riba opusteno u trpezariju, a bukvalno nece dezurni oficir da te pusti ako nisi skinuo beretku. Pa seljaci koji jure vojsku zbog pisljive lubenice. U Senjskom Rudniku kad sam tuda prolazio, izlazi baba i daje mi teglu slatkog, a kad smo se vracali, poguramo jednom coveku kombi i dobijemo kilo rakije.

Ali dobro, kapiram da je serija veoma zanimljiva "civilnim" vojnicima, ako nista drugo. Najbolju motivaciju koju mogu da ostvare je da obecavaju i dele stanove kao sto je nekada bilo. I da, haski optuzenik je najvisi cin u srpskoj vojsci.

Прво да напоменем да у војску нисам ишао својом добром вољом него зато што сам морао. Искористио сам сва одлагања која су ми била на располагању тако да више нисам имао избора.

А што се тиче осталог...

И код нас су официри имали одвојен сто али су и узимали најбољу храну и неупоредиво веће порције од обичне војске.

Hисам очекивао оброке као у Хилтону али нисам ни очекивао баш да буду помије. А чак и те помије добијали смо у малим количинама. Био сам гладан јбт. Стално сам био гладан. Па ја сам велики човек и имам своје потребе, нисам тамо неки пицопевац да ми једно јаје и комадић сира буду довољни за цело преподне. Поготово током пешадијсе обуке. Ипак, преживео сам и нисам пуно зановетао поводом тога.

Jедино ми је било тешко због јако лоших услова за одржавање личне хигијене. То ми је био највећи изазов. Ти си супер прошао што се тиче купања. Ја сам у Нишу најебао, додуше "само" првих шест месеци.

По завршетку пешадијске и стручне обуке добио сам прекоманду у команду стана (нисам имао везу ). Тамо су ме поставили да радим на пријавници на главном улазу у касарну.

Тада су се услови за живот значајно поправили. Нас петнаестaк добило je засебну спаваоницу, добили смо свој туш (купали се колико и када смо хтели), могао сам да излазим ван касарне као добар дан да купим пљеску, бурек, новине, шта год... У кухињу су до тада већ прешли моји класићи па сам добијао целу пању, знатно свежију и неупоредиво веће и богатије порције.
И у град смо могли скоро свако друго вече, под условом да немамо обавеза око капије.

Са војном полицијом смо били у супер односима, типа пустиш их да изађу да купе нешто иако нису на дужности, а они окрену главу у другу страну када налете на тебе у граду под сумњивим околностима.

Да не помињем задовољство свакодневног дркељисања дојучерашњих старешина. Морали су свако јутро да ми показују пропусницу, а по изласку са посла могао сам да им претресам торбе, уколико је за то било потребе. Уопште није било лоше.

Пре месец дана видео сам на телевизији вест да ће да продају земљиште на којем је била касарна у којој сам боравио. Приказали су кратак прилог, све изгледа напуштено и запуштено.

To i meni nelogicno, vojnicima su ipak davali ljudi takve stvari, valjda se nije promenilo nista 


Na to se brzo navikne, ko magarac na batine 


E, to mi je uvek ostao paradoks a drug nadredjeni nikad nije znao adekvatni odgovor 


E, ovo je stvarno 
I jel uspeo u nameri 


Pantelej i nije ni za sta drugo neg da se nahebe 

Није Пантелеј, Бубањски хероји.

Uf, i to je bolje od Panteleja