Magla

   
Ovu priču napisao sam tokom protestnih šetnji 1996/97.
Priča je objavljena u aternativnom vodiču kroz Beograd,
izdatom pod naslovom
"Beograd u srcu planete"  (BEOGRAFITI, jun 1997)


Indijanci sa krajnjeg severa Amerike, čiji potomci i danas naseljavaju Aljasku, imali su surov način kažnjavanja prestupnika: ako bi plemenski savet tako odlučio, nesrećnika su svi po dogovoru ignorisali i gledali kroz njega, kao da čovek uopšte ne postoji. Dogadjalo se da jadnik i sam posumnja u svoje postojanje, i to je bila prva faza ludila.

Zapravo ne znam zašto mi je to baš sad palo na pamet. Jesam malo promrzao, ali sad sam obukao suvu odeću, cipele mi se suše pored peći, a ja iz toplog kreveta buljim u ekran i pijem čaj.

Na prvom programu je meteorološki izveštaj: kiša i magla. Snimatelj je bio umetnički nastrojen, vidim valer krovova u magli, snimljenih verovatno sa nekog visokog sprata Beograđanke. Ništa ne uznemirava ovu idiličnu sliku, osim glasa spikerke i moje svesti o tome da se baš u trenutku snimanja ovih kadrova, ispod vidnog polja kamere kretala beskrajna reka ljudi. Na pedalj ispod donje ivice mog televizora, čini mi se da vidim promrzlu gomilu, koja traži pravo na formalno postojanje.

Indijanci su svakako bili dobri psiholozi kad su došli na ideju da ignorisanjem slome jednog čoveka, ali ignorisati dvesta hiljada ljudi - e, za to treba biti genije.

05.12.1996.