NASTANAK I NESTANAK ŽIVOTA
     

Život je jedina čarolija u koju verujem. Kosmički sticaj okolnosti učinio je da je pre mnogo milijardi godina na jednoj plavoj planeti, najlepšoj u celom svemiru, nastao molekul belančevine. I posle bezbroj mutacija i duge evolucije, jednoga dana je u utrobi moje majke počelo da kuca moje srce. I sad gledam kako se, kao nekim čudom, moji prsti pokreću tačno onako kako ja hoću, jer nervna vlakna i mišići rade savršeno, a rožnjača, mrežnjača i retina, moje oči, to vide. I bubna opna, čekić i nakovanj, moje uši, savršeno čuju, ali moj mozak, moje sinapse, aksoni i dendriti, ne veruju u to što čujem: neko mi govori kako treba da dam svoj život za Bolje i Svetlije Sutra.

KRATKE PRIČE

2

TRI KRAVE
     

Baš su gostoljubivi ljudi u ovom kraju. Svaki put imam utisak da se mnogo čega odriču da bi me ugostili kako priliči. A ovoga puta još su me zasuli i pričama o zagrobnom životu i provereno sigurnim svedočenjima o njihovim kontaktima sa umrlima. Najviše od svega voleo sam ove njihove priče. Prigušeno narandžasto svetlo sijalice koja je visila nisko iznad stola i pravila ogromne senke po zidovima činilo je da im verujem.

Bila je ponoć kad sam se oprostio od njih i krenuo. Možda  zato što sam vozio kroz šumu u noći bez mesečine, priče su se lepile za mene i vetar nije mogao da ih oduva kroz prozor. Naravno da ništa od svega što sam čuo ne može da bude istina, ali ipak sam želeo da tih desetak kilometara šume što pre prođe i da ugledam čistinu.

Da sam znao šta me na toj čistini čeka, ne bih joj se obradovao. Zapravo, u prvom trenutku scena mi i nije delovala neobično: mala lokalna autobuska stanica, obeležena samo znakom i metalnom šipkastom konstrukcijom na kojoj je nekad sigurno bila natstrešnica. I tu, na stanici, stoje tri krave. Nigde čoveka, nigde kuće unaokolo, nikakvog svetla osim farova mog automobila, a krave lepo stoje na stanici, kao da čekaju ponoćni autobus.

Prošao sam, a krave su ostale na stanici i u mom sećanju. Mora biti da postoji razložno objašnjenje šta su radile tamo, ali evo ni posle skoro deset godina nisam napravio ni prvi korak u rasvetljavanju te tajne. Posećivao sam i dalje meštane iz tog kraja i svaki put mi je pitanje lebdelo na usnama, a ja ga nijednom nisam izgovorio, jer sam znao da ću dobiti objašnjenje koje dotiče onu stranu razuma.

Razgovarao sam sa mnogo drugih ljudi koje poznajem i niko nije imao ideju kojom bi mi makar malo pomogao. I sad mi često u noćima bez sna pred očima iskrsne slika, i ja se zapitam: zaista, kog vraga su tražile na toj stanici?
     

AMATERSKA POSLA
     

Mi nismo nikakva speleološka družina. Mi smo, kao i svake godine, pošli na kampovanje, a to što smo pronašli ovu špilju, čista je slučajnost: Debela Harka je sela da se odmori, kamen se preturio i ona je kroz grm sa crvenim bobicama pala u rupu duboku skoro dva metra. Maluma je vrisnula, a Tinak i Zaket su razgrnuli grm i ušli da joj pomognu, a onda su ugledali prolaz... i tako je počelo.

Meni je, inače, na rukama svaki prst ponaosob bio zavijen, jer sam se dva dana pre toga previše približio ušću ponornice ili kako li se već zove mesto gde ona ulazi pod zemlju, pa sam počeo da klizim ka grotlu i kočio golim noktima po steni. Zaustavio sam se tek kad su mi kosti zaškripale po kamenu. Zbog te povrede prsti su me jako boleli i bio sam nesposoban za bilo šta, ali ipak sam pošao za njima.

Prvo smo samo žmirkali na ulazu dok se Tinak nije vratio iz šatora sa baterijskom lampom, a onda smo dugo tumarali po ogromnoj špilji i raspravljali se šta su stalagniti, a šta stalaktiti.

Maluma zaista ima grlo stvoreno za vrištanje. Akustika u špilji bila je takva da smo se svi sledili od njenog vriska. Fea je bila najbliža, ona je pokušala da je zagrli, ali se Maluma otrgla i očajnički zagrebala napolje.

Nije bilo prijatno videti razlog njene panike: na sred hodnika koji je vodio u drugu špilju, ležao je ljudski kostur. Iznad njega, na krečnjačkom zidu bila je urezana opširna poruka, iz koje smo saznali da se ubio kad je video šta se u toj drugoj špilji nalazi. Molio nas je da ne zavirujemo u nju već da bežimo napolje, što je Harka, koja je ionako od početka samo kukala, odmah i učinila. A ako baš moramo da vidimo, kaže u poruci kostur ili to što je bio nekad, onda da obavezno pre toga uzmemo po jednu bobicu zaborava, koje se nalaze na grmu na ulazu.

Fea, u koju sam oduvek bio tajno zaljubljen, bila je preduzimljiva: otišla je do grma kroz koji je debela Harka propala i, dok su je Maluma i Harka spolja ubeđivale da izađe napolje i da nas ostavi jer smo načisto ludi, ona je nabrala punu šaku crvenih bobica. Vratila se i najpre sama uzela jednu, a drugu je pružila Tinku. Zaket je hrabro odbio da je uzme. Fea je zbog moje povrede ionako prihvatila da mi pomaže pri svim radnjama, pa i onim ličnim, tako da mi je svojim prstima stavila bobicu u usta; uostalom, samo zbog toga sam je i uzeo, inače sam mislio da se pridružim Zaketu. Taj uzbudljivi dodir jagodica njenih prstiju po mojim usnama je poslednje čega se sećam.

Danas bi samo Harka i Maluma umele da pronađu špilju, ali bolje je da ne pokušavate da ih pitate o tome, jer čak ni policiji nisu htele ništa da kažu. Time biste ih samo uzrujali i odgurnuli od sebe. Fea se udala i odselila, a Tinak i ja često posećujemo Zaketa, koji je u specijalnoj ustanovi na lečenju. Sad je već znatno bolje, jer je pod lekovima pa se samo češe po grudima kroz razdrljenu košulju i stalno šapuće dve reči: "ne dajte, ne dajte..."

UBISTVO
     

Kad je otkucalo ponoć, podigao sam tastaturu iz krila i spustio noge sa radnog stola. U sobi je bilo mračno, jedini izvor svetla bio je monitor. Ustao sam i protegao se. Kroz veliki prozor bez zavese u vidno polje ušla mi je vijugava narandžasta traka autoputa i milion belih tačaka prosutih po gradu. Video sam njenu siluetu, još uvek je u istom položaju stajala na prozoru i gledala istu noćnu panoramu. Odluku sam imao od ranije, sad je trebalo samo da je sprovedem. Tiho sam joj prišao s leđa i ubio sam je.

Oštar udarac u glavu bio je dobro centriran: nije se ni trgla, samo je pala na pod pored mojih nogu. Podigao sam je s poda i stavio na sto. Upalio sam stonu lampu. Ležala je na leđima bez pokreta, nema sumnje da je mrtva. Zavideo sam joj na divnoj tamnoj koži, jer moja koža je preterano svetla i, valjda zbog neke alergije, ponegde osuta crvenim tačkama. I tako jedno nesavršeno biće, skoro slepo bez debelih naočara i sa crnim zubima zbog upornog trovanja duvanom, ubija stvorenje koje je savršeno i koje nikome ne čini ništa nažao. A onda se još i iživljava nad njenim mrtvim telom.

Otkinuo sam joj jednu nogu i pokušao da odgonetnem kako funkcioniše. Svih šest nogu usađene su na istu tačku na sredini stomaka, i pod lupom liče na stajni trap lunarnog modula. Mora biti da negde postoje mišići, ali pokušaj kidanja svake sledeće noge se završavao razvlačenjem guste žute mase koja je izlazila iz utrobe. Sa istraživanjem krila bio sam bolje sreće: ispod tvrdih, sjajnih krila otkrio sam još jedan par tajnih, koja su bila tanka, providna i znatno veća od spoljnih, samo što su bila lepo savijena. Glava joj je već bila smrskana, pa čak ni s lupom nisam video nikakve zanimljive detalje, ali zato sam prionuo na posao da od tela odvojim nešto što nisam znao da li da proglasim za vrat ili za ramena. Čim mi je to pošlo za rukom, zažalio sam jer se iz tela na sto razlila gusta svetlozelena tečnost.

Pokupio sam sve delove tela, a dlanom druge ruke pokušao sam da obrišem tečne otpatke sa stola. Ovo mi je samo delimično uspelo. Otišao sam do toaleta i sve bacio u WC. Pre nego što sam povukao ručku vodokotlića, ispraznio sam bešiku i laknulo mi je. Valjda je trebalo i da operem ruke, ali za to sam bio suviše umoran. A toliko posla me čeka!

MODLI

   
(PROČITANO U EMISIJI "MODULACIJE" NA BEOGRADU 202
15. JUNA 1996. GODINE)


Srećan sam što uživam ovakvo poverenje - Zoran Modli nijednom nije zatražio da unapred pogleda priču koju ću pročitati. Veruje mi i dozvoljava da sam režiram ovaj trenutak. Ovog puta zloupotrebljavam poverenje i ovo što čitam nije priča. To je portret jednog mog prijatelja: Zoran Modli, onakav kakvog ga ja vidim.

Glas, intonacija, ritam slogova u rečenici, razvlačenje pretposlednjeg sloga da bi se poslednji pretvorio u prasak, stvaranje dinamike u salati od muzike i reči - i vi onda kažete Da, to je Zoran Modli, znam ga. Tako sam i ja mislio. A onda sam dobio priliku da ga malo bolje upoznam.

Prva zanimljiva stvar je sposobnost da vodi više dijaloga u isto vreme. Recimo, dok sagovornik pravo u mikrofon odgovara na njegovo pitanje, on razgovara s nekim trećim i u isto vreme mimikom daje instrukcije muzičkom saradniku. A kad po promeni ritma nasluti kraj odgovora, oštro podiže regler na mikseti, okreće se ka mikrofonu i uskače s komentarom ili novim pitanjem.

Očekivali biste da mu ovakve situacije smetaju, ali naprotiv, baš je to ono što mu treba: dinamika, pokret, aktivnost. Kad toga nema, on pokreće rezervnu varijantu: ustaje i pravi skokove i čučnjeve, jer mu trebaju pune baterije za rečenicu kojom ispraća poslednji takt muzike.

I onda, kad pomislim da sam ga snimio onakvog kakav jeste, ulovim ga u situaciji u kojoj sigurno ne želi da bude ulovljen: zagledan u tačku koja je negde daleko od ove skučene sobe, gleda se pravo u oči sa svojim problemima. Samo za trenutak, a onda se prene i odmah nalazi prečicu do stanja u kome je pre toga bio. I baš u tome mu zavidim - za isto podizanje raspoloženja, meni bi trebali sati borbe sa sobom. Zato sam počeo da koristim trik: subotom dolazim u emisiju, i ako sam loše volje, zakačim se za njegovu energiju i švercujem se. Verujem da ste i vi učinili isto bar jednom dok ste slušali emisiju. Ako niste, pokušajte: vredi truda.

Ali ovo je moj trenutak. Znate šta ima novo? On sedi bez pokreta, ćuti i gleda me preko miksete kroz staklo. Izgleda da sam uspeo: iznenadio sam ga!

SPASILAC
     

Ušli su nepun minut posle mene i seli za jedini slobodan sto u restoranu. Ona je bila naoko neupadljiva, sa kestenjastom kosom srednje dužine, smeđom bluzom i farmerkama. Nikakvih minđuša, ogrlica, prstenja. Jedino na čemu ste morali da zadržite pogled bile su njene oči. Sive zenice sa tankom tamnoplavom ivicom krile su nešto što je vredelo otkriti. Imala je preko trideset godina, ali je vreme na njoj urezalo samo dve bore oko uglova usana, kao da se često smeje. Ipak, dok sam je gledao, nijednom se nije ni osmehnula. Muškarac, znatno mlađi od nje, bio mi je okrenut leđima pa nisam čuo šta joj priča. Mada, istini za volju, ni ona ga nije slušala. Samo je zurila kroz njega u neku svoju tugu.

Jeo sam vrlo polako, da bih duže bio s njom, jer za desert nisam imao novca. Nijednom nije pogledala na moju stranu. Pitao sam se da li zna da ne skidam pogled s nje, da je čitam kao otvorenu knjigu i da posle mnogo vremena imam pred sobom ženu koju bih mogao da volim. Jedino sam bio siguran da nije svesna koliko života je svojim pojavom spasila.

Prvi signal: još pet minuta. Diskretno sam zavukao ruku između radijatora i zida i izvukao kartonsku kutiju koju sam pre tačno pedeset pet minuta tu sakrio. Platio sam kelneru na izlazu, jer nisam imao vremena da ga čekam. Tri minuta. Do reke ima oko dvesta metara. Ostao je još pun minut kad sam bacio kutiju daleko u vodu. Bućnulo je kao kamen i na talasićima sam video hiljadu iskričavih svetiljki grada s druge strane reke. Znao sam da je eksploziv nakvašen, ali je cela instalacija zajedno sa upaljačem dobro zaštićena. Imao sam poverenja u delo svojih ruku i znao sam šta će se dogoditi. Na nula sekundi čuo se prigušeni prasak i ponovo sam u talasićima video nemirne reflekse svetla.

Hteo sam da zaplačem, ali nisam mogao. Grad je hučao s one strane reke.

IDEJA
     

U poslednjem trenutku budnog stanja sinula mi je jedna sjajna ideja i čvrsto sam rešio da je realizujem čim se probudim. Nevolja je samo u tome što sad nikako ne mogu da se setim šta je to bilo.

PALMA
     

Od samog početka meni je tu nešto škripalo. Reditelj je postavio scenu na nekom malom gradilištu, kao, eto, radnici se zabavljaju posle napornog posla. Dobro, tu nema šta da se zameri, ali on je pristrasno rasporedio aktere, tako da je jedan par bio na nekim džakovima, drugi na gomili dasaka pored mešalice za beton, i tako dalje, a par srećnika je pokazivao šta ume na gomili peska u sredini scene.

Zvuk je tek bio priča za sebe, jer sa slikom nije imao nikakve veze. Očigledno je bio sniman u prostoriji s primetnim odjekom, mada se lepo videlo da se događaji odvijaju pod vedrim nebom. Energično disanje punim plućima, recimo, nikako nije išlo uz devojku koja se tupo mrštila pored gomile limenih oluka. Bilo je jasno da joj povereni zadatak ne prija, i svaki put kad su se našli u kadru ja sam očekivao da će ustati i zalepiti svom kavaljeru vruć šamar. Na moju žalost, to se nije dogodilo.

Jednoličan ritam akcije prekinuo je momak s kosom skupljenom u repić, koji je počeo da govori nešto što nije bilo titlovano, a svi su se kao po komandi okrenuli prema njemu. Kratko mu je odgovorio kovrdžavi plavušan iz prvog plana, na šta su se svi nasmejali i premestili se na pesak. Sad je bar svima bilo udobno.

Mladić s naočarima i devojka, koji su od početka bili na pesku, imali su jedan zanimljiv manir: sve vreme dok su se njihova tela bavila jedno drugim, oni su ćutali i gledali se u oči. To im je davalo fini ton bliskosti, pa su odmah osvojili moje simpatije. Ipak im moja naklonost nije pomogla, jer se ubrzo umešao mišićavi lepotan koga dotad nisam video. Mislim da se to mladiću s naočarima nije baš dopalo, posebno što se kontakt između uljeza i njegove dragane događao na nepun pedalj od njegovog nosa. Eto kako sedma umetnost ponekad ume da nam prikaže svu surovost života.

U trenutku kad je rasplet visio u vazduhu, na red su došle reklame, a istovremeno je na BK kanalu počela serija o osvajanju svemira, koju ne bih propustio ni za šta na svetu.

MODRICE
     

- Ali, doktore, ja sam zaista samo pio kafu s njom.

Ne volim kad me oslovljavaju sa "doktore". Nisam doktor, posao mi je samo da spasavam njihove propale brakove.

- Jesi, pio si kafu, ali kad sam ja došla soc je u šoljicama bio suv, a ti si sa onom kurvom...

Oštro je podigao ruku prema njoj i ona se trgla i ućutala. Nekako je postala još sitnija i mršavija, virila je postiđeno ispod duge i ravne crne kose koja joj je prekrivala dve trećine lica. Morao sam da se umešam.

- Ne možete ovde tako da se ponašate. Sedite tamo, molim vas... tako. Da čujem još jednom, šta se dogodilo.

- Pio sam kafu sa onom studentkinjom iz prizemnlja, i ova je došla i počela da sikće...

- Ne pitam vas, pitam vašu ženu.

- Pa šta da vam pričam, ispričala sam vam. Kad sam ušla samo su se smejali, a ona nije htela ni sise da pokrije preda mnom. Duvala je dim u vis i samo tako, smejala se.

- Ma samo smo pili...

Grubo sam ga prekinuo, više nikakvih obzira nisam imao prema njemu. Bilo mi je žao te sitne žene, uništene gomilom kompleksa koje je njen muž podgrevao. Eto, morala je i da poredi svoje mršave, čini mi se nepostojeće grudi sa grudima na koje je neka studentkinja bila ponosna. Obratio sam se direktno njoj.

- I šta je onda bilo?

- Onda joj je on rekao da se obuče i ona je otišla, a onda eto šta da vam kažem...

Tankim prstima je sklonila kosu sa levog obraza i pokazala mi nekoliko plavih modrica i jednu ljubičastu sa podlivom, odmah pored slepoočnice. A onda je sklonila kosu i sa desne strane lica.

- Ma ne bijem ja nju mnogo, doktore, nego njoj lako izlaze modrice.

KAONA
     

Pošto mi je samo mrvica nedostajala pa da zaspim za volanom i sletim u provaliju, pomirio sam se sa činjenicom da i moja izdržljivost ima granice. Parkirao sam auto na debelom snegu pored puta i ugasio farove, a motor sam ostavio da radi da bih imao grejanje.

Bela zimska noć bez vetra, sa krupnim pahuljicama koje se tope na staklu i zamagljuju mi pogled na tablu na kojoj piše Kaona. Surovo i tvrdo ime za isto takvo mesto. Da je ovo neko pitomo mesto, zvalo bi se Plandište ili Golubac, ali ovako grub teren je mogao da izrodi samo tako ružno i hrapavo ime: Kaona. Užasno zvuči. Nisam smeo ni da se okrenem, ko zna šta bih ugledao na zadnjem sedištu. Samo sam se skupio i još bolje uvukao u toplu perjanu jaknu.

Pahuljice su postale nenormalno krupne, lebdele su kao duhovi, kao bestelesne duše pre nego što bi dotakle debeli sloj snega. Nedostaje mi jorgan, ispod njega je sigurnije. Ovako mi preti bezbroj opasnosti iz mraka. Iz mraka i tišine. Sve je mrak i tišina. Tišina koju remeti samo zvuk motora.

Zvuk motora? Moje ruke su na volanu i ja vozim! Kroz glavu i srce me je probola zla misao: sad sledi užasan tresak, bol, smrt. Trajalo je kao bljesak munje, a onda sam skupio hrabrost i otvorio oči. Ništa, nema zida koji se munjevito približava, nema provalije ispod mene, sve je mirno. Auto stoji pored puta, ja sedim u njemu i, dok hvatam dah, kao poslednji idiot gledam u snežnu noć širom otvorenih očiju.

Upalio sam svetla, ubacio menjač u brzinu i krenuo dalje. Nikad više u životu neću spavati. Samo što dalje od ovog užasnog mesta. Bestraga mu glava.

VRAPČE
     

Iz gnezda je ispalo žutokljuno vrapče. Još u vazduhu je napravilo par besmislenih pokreta krilima, a onda je bupnulo o zemlju, ovako, BUP. Dva metra odatle prolazila je žena kojoj je kroz glavu prošlo samo jedno "iju", i u isto vreme je promrmljala "što me uplaši, bre".

Nekoliko koraka iza nje išao je čovek koji je pomislio "eto što je žena, ne bi stala da mu pomogne", i stao da mu pomogne. A onda je video da mu je polomljeno jedno krilo, a to mu je već bilo gadno, pa je produžio svojim putem.

Onda je prošla majka koja je za ruku vodila dete iz škole. Dete je pomislilo "malo vrapče, poneću ga kući" i reklo "malo vrapče, poneću ga kući", a mama je pomislila "samo mi još ptica treba" i rekla "nemoj, doći će njegova mama po njega".

Za njima je išao zagrljen par. Devojka je pogledala vrapca i pomislila "ovaj je gotov, neće još dugo" i rekla "jao jadan". Mladić je zaljubljeno pogledao svoju devojku u oči, pomislio "kako ima dobru dušu" i nežno je poljubio.

A onda je došao ludak. Pomislio je "tra la la", kriknuo iz sve snage i zgazio vrapca cipelom broj 47.

USPEŠAN ČOVEK
     

Kad sam video kako mu se kelneri klanjaju do poda, shvatio sam da ovaj skupi ručak nikada neće biti plaćen jer je restoran na njegovoj teritoriji. Kao žičana ograda ispred nosa, svi ti šestocifreni poslovi i tračevi iz Komiteta bili su neoštri, jer sam fokusirao pogled negde daleko u prošlost, na dva dečaka koji sa štapovima u rukama stoje u mulju do kolena i krišom zavaravaju glad mrvicama hleba spremljenog za mamac.

SUSRET
     

- Zdravo!

Klimam glavom i otpozdravljam. Odakle poznajem ovog čoveka? Trenutak zbunjene tišine sakrivamo rukovanjem.

- Pa gde si ti?

Sležem ramenima.

- Evo...

Ispašću glup ako se odmah ne setim. Prisećam se likova iz mladosti, škole, sa posla... ne ide, ne prepoznajem ga. A on i dalje drži usta razvučena u osmeh i gleda me pravo u oči.

- Jel' radiš, a? Ima posla, ima...

- Pa eto, ima.

Možda bih umeo da započnem neki pametniji razgovor kad bih znao o čemu, ali nigde u sećanju ne mogu da pronađem ovog čoveka. Menjam mu boju zuba iz žute u belu, sklanjam mu brkove, vraćam mu kosu na teme, gomilu kose, ali prosto ne ide. Valjda će reći nešto što će mi razrešiti misteriju... Neće, samo ćuti i kezi se kao da ima facijalni grč. Pokušavam drugu taktiku. Gledam u daljinu, pa na sat, pa opet u daljinu... pomeram se jednu stopu u smeru u kome sam išao pre nego što me je zaustavio. Ne vredi, nema nameru da se otkači.

- Šta ti radi brat?

Tako dakle. Otvara novu temu, o familiji. Ako ovo prihvatim, gotov sam. Trenutak je da pređem na brutalne metode.

- Nemam ja brata, ja imam sestru.

- Ama brat tvoj, Brana.

- Nemam brata, imam sestru, zove se Lidija.

Ne znam odakle mi pade na pamet baš ovo ime, ali uspelo je. Konačno je skinuo idiotski osmeh sa usana. Fiksirao me je još trenutak, a onda je moja podvala počela da deluje.

- Jel' si ti Voja?

- Ne.

- Nisi Voja?

- Nikad nisam bio Voja.

- Izvinite...

- Ništa.

Ostao je zbunjen kad sam se okrenuo i nastavio svojim putem. Sad neka malo on prebira po sećanju. Prljava igra, ali je bar rezultat nerešen. Jedan - jedan, i to na njegovom terenu.

MESSIAH
     

Kroz mrežu krivih uličica, tako uskih da ponegde mogu da dodirnem kuće sa obe strane, pratim poznati zvuk i ne verujem ušima. The mighty God, the everlasting father, the prince of peace... tako davno sam zavoleo taj oratorijum da se dosad već ugradio u svaku moju ćeliju. Nikad ga ni sa kim nisam podelio, mislio sam da ga je Handel samo za mene komponovao, a sad ga slušam kako odzvanja ulicama pustog grada u kome sam se zatekao poslednjeg dana februara, po vetru i sitnoj ledenoj kiši.

Evo i crkve. Ne razumem ni reč nemački, ali mi je jasan plakat kojim se za sutra najavljuje premijera oratorijuma Messiah. Dakle, ovo je generalna proba. Glavni ulaz je zaključan pa ostajem napolju, ali bar je kiša prestala.

Unto us the son is given. Otkud ovde staccato? Zbog njega ženski soprani deluju senzualno, gotovo nepristojno. Nikad nisam čuo ovakav aranžman. Pojavljuje se muški hor, ženski glasovi ga najpre prekrivaju, a onda istim bezobraznim staccatom pozivaju da im se pridruži negde visoko... And the government shall be upon his shoulder... poslednji slog neočekivano prelazi u legato. Zatvorio sam oči i čarolija se dogodila. Mora da sam bio visok bar kao crkva, jer je vetar fijukao oko mene isto kao i oko nje.

Ispod vokala koji su lebdeli negde između oblaka razaznajem dva glasa. Borko i Bane se glasno smeju i prilaze mi.

Pivnica začudo nije previše zadimljena, ali je neko odvrnuo muziku više nego što prija zvučnicima, pa trešte kao kante. Kelner sa leptir mašnom na kojoj bljeskaju šarene svetleće diode donosi mi džinovsku kriglu piva koje sigurno neću moći da popijem. Borko me fiksira kroz zatamnjene naočari bez okvira i pita da li znam šta znači Pupasch. Da, već sam čuo, i mislim da je neumesno da se pivnici daje ime po gasovitim produktima varenja, ali to ne pokazujem nego se usiljeno smejem. Bane se smeje grohotom.

Kad smo izašli već je bila noć, ali se iz crkve još čuo hor. Moj predlog ne samo da prihvataju, nego su iza žutog kioska pronašli sporedni ulaz u crkvu i evo nas u prostranom predvorju. Na podu se suše desetine otvorenih kišobrana, a iznad njih lebde glasovi koji kroz otvorena vrata visoka preko tri metra dolaze iz centralnog hola. Prvi put u životu slušam oratorijum uživo sa crkvenom akustikom i tu su svi uslovi da se čarolija ponovo dogodi, ali odjednom zatičem sebe kako slušam muziku kroz uši svojih drugova. Gde su oni? Vraćam se u predvorje i, trenutak pre nego što sam ih ugledao, shvatam sve i osećam kako mi se od užasa mehurići penju uz kičmu. Potpuno slepi i gluvi za lepotu koja im se nudi, oni mirno merkaju koje kišobrane će ukrasti.

Evo me ponovo u centralnom holu crkve gde sedim na drvenoj klupi i slušam muziku za koju iz iskustva znam da je čarobna i neponovljiva. Blessing and honour, glory and power be unto him forever. Amen.

RASTANAK
     

Bela soba ispunjena neonskim svetlom i tišinom. Osim jednog kreveta, malog metalnog ormarića, stalka sa naopako okrenutom flašom i stare stolice od šper ploče nema nikakvog nameštaja, nijednog medicinskog instrumenta koji bi ulio bar trunku nade.

Stajao je pored kreveta, nesposoban da bilo šta da kaže. Sati su prolazili i praznina u njegovoj glavi postala je beznadežno duboka. Tišinu je prekinula ona, prozaičnim pitanjem na koje je potrošila pola rezerve snage.

- Jesi li me nekad prevario?

Sačekao je da mu u ispražnjenoj glavi utihne eho njenih reči. Ona je pogrešno protumačila ovu pauzu i počela da skuplja snagu za sledeću rečenicu. U poslednjem trenutku se prenuo.

- Nikad.

Polako je podigla pogled i pogledala ga u oči.

- Nisi?

Tanka crvena linija je spojila njihove duše. Sa olakšanjem je shvatio da je ovim čvrstim pogledom ispravio grešku oklevanja.

- Ne, nikad.

Izgleda da joj je ovaj odgovor dao snagu. Odmah je upitala kroz osmeh, izazovnim glasom od koga su mu nekad klecala kolena:

- Zato što si me voleo?

Njegova tvrda odbojnost prema frazama nikad mu nije dozvoljavala da izgovori te dve proste reči. Uvek je mislio da su samo postupci važni, a da su reči lažljive. Zbog toga je bila večito uskraćena za ono za čim je uvek žudela: prosto, neukrašeno "volim te". Pa čak ni u ovom trenutku nije bio spreman na tu žrtvu; bilo mu je jasno da je prekasno za improvizaciju. Već mu je na jeziku bila rečenica koja je počinjala sa "nikada nećeš..." ali je shvatio da je to u ovoj situaciji neumesno.

- Nikada nisi shvatila muškarce. Oni mogu da vole i da varaju. Da, bio sam ti veran, ali ne zato što sam te voleo, nego zato... ne znam, valjda zato što sam čovek od duha.

Najmanje od svega joj je trebala njegova sirova i neotesana prepotencija. Zar je moguće, pomislila je, da ćemo se zauvek rastati a da mi neće pokloniti ono što najviše želim.

- Da li si bar...

Uhvatio je za ruku jer je osetio da je nešto popunilo prazninu u njegovoj glavi, neka istina koja je rasla i tražila put napolje; trebalo je samo da otvori usta i da je oslobodi. Ono što nije očekivao, to je da će se u istom trenutku iz njega osloboditi i potok suza, koje će šapat pretvoriti u krik.

- A voleo sam te toliko... i volim te više od svega.

SLUTNJA
     

Svaki put kad se svet utiša i kad mi se ista ona slutnja uvuče u srce, gušim se od straha jer znam šta će biti. Onda nebo pocrni i spusti se nisko, ljudi postanu ljuske koje nemo lebde pored mene a ja u očajanju lovim njihove poglede. Tražim oko koje može da zablista pod zrakom sunca probijenim kroz crni pokrov, i ako ugledam taj odblesak, znam da će on raspršiti sve oblake i da će svet ponovo dobiti boje.

INERCIJA
     

I dok radim ovo zbog čega ću se kajati, upijam u sebe ovaj trenutak jer znam da ću uskoro početi da optužujem sebe i da ću u sećanju na tu lepotu naći jedino opravdanje za ovaj nepromišljeni postupak.

TAMARA
     

U prvom trenutku učinilo mi se da me je probudio ružan san, jer sam osetio teret u duši, ali sam se onda setio da se to ružno još sinoć dogodilo. Sunce je blještalo kroz zavese, a na podu je još uvek stajao ključ od mog stana s Tamarinim priveskom u obliku srca. Sinoć ga je ispustila na pod pre nego što je istrčala napolje, a ja se nisam usudio da ga podignem. Samo sam ga gledao kao nemog svedoka njenog poslednjeg prisustva i polako sipao u sebe piće iz flaše.

Ponovo zvono na vratima. Pa da, to me je probudilo! Tamara! Skočio sam iz kreveta. Jastuk je bio mokar od znoja, brzo sam popravio rasčupanu i ulepljenu kosu i krenuo ka vratima. Šta da joj kažem? Da li da odmah prihvatim svu krivicu i da je zamolim za oproštaj pre nego što izgovori prvu reč? Ili da joj zadam udarac ćutanjem i da čekam da prva prizna da je slabija, da overim osećaj nadmoći nad ovim slatkom bićem kome sam tako potreban.

Treće zvono. Strast je postala jača od svega i shvatio sam da ne mogu da čekam ni trenutak duže. Još samo brava me je delila od njenog zagrljaja bez koga moje srce neće moći više ni jedan otkucaj da napravi. Brzo sam otvorio vrata.

- Telefon, sedamdeset dva dinara, ako imate sitno, molim.

TEKILA
     

Kad počnu da te progone aveti iz prošlosti, kad te napusti samopoštovanje i kad ostaneš usamljen baš kad ti je potrebna pomoć, ostaje ti samo jedan izlaz. Evo šta treba učiniti:

Sedi na prozorski okvir i gledaj u mrak. Kad čuješ polivače ulice, uzmi flašu dobrog pića koje si čuvao za posebnu priliku, istrči napolje i iskapii ga s njima. Tako ćeš im postati prijatelj i dobićeš pravo da polivaš asfalt i parkirana vozila koliko hoćeš, imaćeš osećaj moći jer držiš ogromno crevo koje ti se vuče među nogama i na koje možeš da natakneš ceo svet, voda iz njega šiklja i ništa ne može da je spreči u tome. Moćno!

Ne veruješ u ovaj recept? A zlata vredi.

DEŽAVI
     

Sve ovo se zaista dogodilo. Mislim, nije važno, zapravo priča sama po sebi nije važna, ali je potrebno da je ispričam kako biste mogli da zamislite kakav je bio osmeh koji sam video na kraju događaja. A bio je to osmeh od koga se ledi krv u žilama.

Sticajem okolnosti u koje neću ulaziti, našao sam se na otvorenoj izložbi pored jedne veoma neobične skulpture. Sa mnom su bili još jedan muškarac i jedna žena, ali to nije važno za priču. Važno je da mi je prišao jedan crni Arapin i, čim sam ga čuo, okrenuo sam se i pozdravio ga onako kako se Arapi iz njegovog plemena pozdravljaju - sastavljenih dlanova, jako rastavljenih laktova i uz jedva primetno savijanje nogu u kolenima. Pozdravili su ga i taj muškarac i žena koji su bili sa mnom, ali žena nešto drugačije, jer u njegovom plemenu žene pozdravljaju muškarce sklopljenih očiju i uz naklon glave, umesto da saviju kolena.

On se obratio meni, pošto je video da sam najstariji u grupi. Rekao je da je veoma ljubazno od nas što smo naučili njegov pozdrav, ali ja ga nisam slušao. Umesto toga, gledao sam preko njegovog ramena. A evo šta sam video.

Na parkingu s one strane ulice bio je veliki beli Mercedes. Staromodan - ma kakvi staromodan, pravi pravcati old tajmer - ali veoma lep. Trotoarom između ulice i parkinga išao je kelner sa belom salvetom u ruci. Kad ste to najmenje mogli da očekujete, on je veštim pokretom gurnuo automobil prema zemljanoj površini između parkinga i zgrade. Auto je odmah počeo da tone, jer to zapravo nije bila zemlja nego živi pesak. Kelner se brzim korakom udaljio, a Mercedesu koji je već dopola potonuo pritrčao je stariji čovek. Čučnuo je na zemlju kraj trotoara i, oprezno se držeći za šiblje levom rukom, pokušao da spase automobil držeći ga za bravu. To, naravno, nije vredelo, jer je auto nastavio da tone. Prišla mu je žena (procenjujem da je bila vršnjakinja i tom čoveku i Mercedesu) koja je pokušala da mu pomogne, ali nekako nespretno, pa je pala u živi pesak između automobila i čoveka. On sad više nikako nije mogao da spase stari Mercedes, ali je još uvek mogao da spase ženu.

Međutim, umesto da to uradi, čovek je zavukao ruku u živi pesak i uradio nešto zbog čega je ona počela još brže da tone. Moj je utisak da je on sve isplanirao, i da je zapravo lisicama zakačio njenu ruku za bravu na vratima automobila. Lepo sam čuo kako su lisice tupo škljocnule u živom pesku. Uradio je to veoma brzo, i ženu je, zajedno sa automobilom, već sledećeg trenutka progutala žitka masa. Sad je on pokušao da ustane, ali je i sam bio ulovljen u grotlo koje ga je vuklo. Za nekoliko sekundi i on je potonuo.

Površina peska se umirila, ali samo na trenutak. Ubrzo sam, gledajući preko Arapinovog ramena, video da se iz živog peska pojavljuje jedna ruka i hvata za šiblje. Spasonosnim i veoma veštim pokretom izlašla je žena i sa obe noge čvrsto stala na trotoar. Dok sam je gledao tako umazanu vlažnim peskom kako stoji ukočena, sa rastavljenim nogama i povijenim leđima, pojavio mi se snažan utisak da sam je negde već video. Podigla je samo kažiprst kao da pokazuje nešto u daljini, ali je zapravo pokazivala privezak za ključeve sa Mercedesovim znakom, zakačen alkicom za njen kažiprst. Ja sam se okrenuo prema skulpturi i sve mi je postalo jasno. To je bila ona, njena dvojnica, u istom položaju i sa istim priveskom koji je visio o prstu!

Lice skulpture je počelo da se izobličava i da se razvlači u jeziv osmeh, od koga mi se bukvalno sledila krv u žilama.
     

Magla

   
Ovu priču napisao sam tokom protestnih šetnji 1996/97.
Priča je objavljena u aternativnom vodiču kroz Beograd,
izdatom pod naslovom
"Beograd u srcu planete"  (BEOGRAFITI, jun 1997)


Indijanci sa krajnjeg severa Amerike, čiji potomci i danas naseljavaju Aljasku, imali su surov način kažnjavanja prestupnika: ako bi plemenski savet tako odlučio, nesrećnika su svi po dogovoru ignorisali i gledali kroz njega, kao da čovek uopšte ne postoji. Dogadjalo se da jadnik i sam posumnja u svoje postojanje, i to je bila prva faza ludila.

Zapravo ne znam zašto mi je to baš sad palo na pamet. Jesam malo promrzao, ali sad sam obukao suvu odeću, cipele mi se suše pored peći, a ja iz toplog kreveta buljim u ekran i pijem čaj.

Na prvom programu je meteorološki izveštaj: kiša i magla. Snimatelj je bio umetnički nastrojen, vidim valer krovova u magli, snimljenih verovatno sa nekog visokog sprata Beograđanke. Ništa ne uznemirava ovu idiličnu sliku, osim glasa spikerke i moje svesti o tome da se baš u trenutku snimanja ovih kadrova, ispod vidnog polja kamere kretala beskrajna reka ljudi. Na pedalj ispod donje ivice mog televizora, čini mi se da vidim promrzlu gomilu, koja traži pravo na formalno postojanje.

Indijanci su svakako bili dobri psiholozi kad su došli na ideju da ignorisanjem slome jednog čoveka, ali ignorisati dvesta hiljada ljudi - e, za to treba biti genije.

05.12.1996.