VRAPČE
     

Iz gnezda je ispalo žutokljuno vrapče. Još u vazduhu je napravilo par besmislenih pokreta krilima, a onda je bupnulo o zemlju, ovako, BUP. Dva metra odatle prolazila je žena kojoj je kroz glavu prošlo samo jedno "iju", i u isto vreme je promrmljala "što me uplaši, bre".

Nekoliko koraka iza nje išao je čovek koji je pomislio "eto što je žena, ne bi stala da mu pomogne", i stao da mu pomogne. A onda je video da mu je polomljeno jedno krilo, a to mu je već bilo gadno, pa je produžio svojim putem.

Onda je prošla majka koja je za ruku vodila dete iz škole. Dete je pomislilo "malo vrapče, poneću ga kući" i reklo "malo vrapče, poneću ga kući", a mama je pomislila "samo mi još ptica treba" i rekla "nemoj, doći će njegova mama po njega".

Za njima je išao zagrljen par. Devojka je pogledala vrapca i pomislila "ovaj je gotov, neće još dugo" i rekla "jao jadan". Mladić je zaljubljeno pogledao svoju devojku u oči, pomislio "kako ima dobru dušu" i nežno je poljubio.

A onda je došao ludak. Pomislio je "tra la la", kriknuo iz sve snage i zgazio vrapca cipelom broj 47.

USPEŠAN ČOVEK
     

Kad sam video kako mu se kelneri klanjaju do poda, shvatio sam da ovaj skupi ručak nikada neće biti plaćen jer je restoran na njegovoj teritoriji. Kao žičana ograda ispred nosa, svi ti šestocifreni poslovi i tračevi iz Komiteta bili su neoštri, jer sam fokusirao pogled negde daleko u prošlost, na dva dečaka koji sa štapovima u rukama stoje u mulju do kolena i krišom zavaravaju glad mrvicama hleba spremljenog za mamac.

SUSRET
     

- Zdravo!

Klimam glavom i otpozdravljam. Odakle poznajem ovog čoveka? Trenutak zbunjene tišine sakrivamo rukovanjem.

- Pa gde si ti?

Sležem ramenima.

- Evo...

Ispašću glup ako se odmah ne setim. Prisećam se likova iz mladosti, škole, sa posla... ne ide, ne prepoznajem ga. A on i dalje drži usta razvučena u osmeh i gleda me pravo u oči.

- Jel' radiš, a? Ima posla, ima...

- Pa eto, ima.

Možda bih umeo da započnem neki pametniji razgovor kad bih znao o čemu, ali nigde u sećanju ne mogu da pronađem ovog čoveka. Menjam mu boju zuba iz žute u belu, sklanjam mu brkove, vraćam mu kosu na teme, gomilu kose, ali prosto ne ide. Valjda će reći nešto što će mi razrešiti misteriju... Neće, samo ćuti i kezi se kao da ima facijalni grč. Pokušavam drugu taktiku. Gledam u daljinu, pa na sat, pa opet u daljinu... pomeram se jednu stopu u smeru u kome sam išao pre nego što me je zaustavio. Ne vredi, nema nameru da se otkači.

- Šta ti radi brat?

Tako dakle. Otvara novu temu, o familiji. Ako ovo prihvatim, gotov sam. Trenutak je da pređem na brutalne metode.

- Nemam ja brata, ja imam sestru.

- Ama brat tvoj, Brana.

- Nemam brata, imam sestru, zove se Lidija.

Ne znam odakle mi pade na pamet baš ovo ime, ali uspelo je. Konačno je skinuo idiotski osmeh sa usana. Fiksirao me je još trenutak, a onda je moja podvala počela da deluje.

- Jel' si ti Voja?

- Ne.

- Nisi Voja?

- Nikad nisam bio Voja.

- Izvinite...

- Ništa.

Ostao je zbunjen kad sam se okrenuo i nastavio svojim putem. Sad neka malo on prebira po sećanju. Prljava igra, ali je bar rezultat nerešen. Jedan - jedan, i to na njegovom terenu.

MESSIAH
     

Kroz mrežu krivih uličica, tako uskih da ponegde mogu da dodirnem kuće sa obe strane, pratim poznati zvuk i ne verujem ušima. The mighty God, the everlasting father, the prince of peace... tako davno sam zavoleo taj oratorijum da se dosad već ugradio u svaku moju ćeliju. Nikad ga ni sa kim nisam podelio, mislio sam da ga je Handel samo za mene komponovao, a sad ga slušam kako odzvanja ulicama pustog grada u kome sam se zatekao poslednjeg dana februara, po vetru i sitnoj ledenoj kiši.

Evo i crkve. Ne razumem ni reč nemački, ali mi je jasan plakat kojim se za sutra najavljuje premijera oratorijuma Messiah. Dakle, ovo je generalna proba. Glavni ulaz je zaključan pa ostajem napolju, ali bar je kiša prestala.

Unto us the son is given. Otkud ovde staccato? Zbog njega ženski soprani deluju senzualno, gotovo nepristojno. Nikad nisam čuo ovakav aranžman. Pojavljuje se muški hor, ženski glasovi ga najpre prekrivaju, a onda istim bezobraznim staccatom pozivaju da im se pridruži negde visoko... And the government shall be upon his shoulder... poslednji slog neočekivano prelazi u legato. Zatvorio sam oči i čarolija se dogodila. Mora da sam bio visok bar kao crkva, jer je vetar fijukao oko mene isto kao i oko nje.

Ispod vokala koji su lebdeli negde između oblaka razaznajem dva glasa. Borko i Bane se glasno smeju i prilaze mi.

Pivnica začudo nije previše zadimljena, ali je neko odvrnuo muziku više nego što prija zvučnicima, pa trešte kao kante. Kelner sa leptir mašnom na kojoj bljeskaju šarene svetleće diode donosi mi džinovsku kriglu piva koje sigurno neću moći da popijem. Borko me fiksira kroz zatamnjene naočari bez okvira i pita da li znam šta znači Pupasch. Da, već sam čuo, i mislim da je neumesno da se pivnici daje ime po gasovitim produktima varenja, ali to ne pokazujem nego se usiljeno smejem. Bane se smeje grohotom.

Kad smo izašli već je bila noć, ali se iz crkve još čuo hor. Moj predlog ne samo da prihvataju, nego su iza žutog kioska pronašli sporedni ulaz u crkvu i evo nas u prostranom predvorju. Na podu se suše desetine otvorenih kišobrana, a iznad njih lebde glasovi koji kroz otvorena vrata visoka preko tri metra dolaze iz centralnog hola. Prvi put u životu slušam oratorijum uživo sa crkvenom akustikom i tu su svi uslovi da se čarolija ponovo dogodi, ali odjednom zatičem sebe kako slušam muziku kroz uši svojih drugova. Gde su oni? Vraćam se u predvorje i, trenutak pre nego što sam ih ugledao, shvatam sve i osećam kako mi se od užasa mehurići penju uz kičmu. Potpuno slepi i gluvi za lepotu koja im se nudi, oni mirno merkaju koje kišobrane će ukrasti.

Evo me ponovo u centralnom holu crkve gde sedim na drvenoj klupi i slušam muziku za koju iz iskustva znam da je čarobna i neponovljiva. Blessing and honour, glory and power be unto him forever. Amen.

RASTANAK
     

Bela soba ispunjena neonskim svetlom i tišinom. Osim jednog kreveta, malog metalnog ormarića, stalka sa naopako okrenutom flašom i stare stolice od šper ploče nema nikakvog nameštaja, nijednog medicinskog instrumenta koji bi ulio bar trunku nade.

Stajao je pored kreveta, nesposoban da bilo šta da kaže. Sati su prolazili i praznina u njegovoj glavi postala je beznadežno duboka. Tišinu je prekinula ona, prozaičnim pitanjem na koje je potrošila pola rezerve snage.

- Jesi li me nekad prevario?

Sačekao je da mu u ispražnjenoj glavi utihne eho njenih reči. Ona je pogrešno protumačila ovu pauzu i počela da skuplja snagu za sledeću rečenicu. U poslednjem trenutku se prenuo.

- Nikad.

Polako je podigla pogled i pogledala ga u oči.

- Nisi?

Tanka crvena linija je spojila njihove duše. Sa olakšanjem je shvatio da je ovim čvrstim pogledom ispravio grešku oklevanja.

- Ne, nikad.

Izgleda da joj je ovaj odgovor dao snagu. Odmah je upitala kroz osmeh, izazovnim glasom od koga su mu nekad klecala kolena:

- Zato što si me voleo?

Njegova tvrda odbojnost prema frazama nikad mu nije dozvoljavala da izgovori te dve proste reči. Uvek je mislio da su samo postupci važni, a da su reči lažljive. Zbog toga je bila večito uskraćena za ono za čim je uvek žudela: prosto, neukrašeno "volim te". Pa čak ni u ovom trenutku nije bio spreman na tu žrtvu; bilo mu je jasno da je prekasno za improvizaciju. Već mu je na jeziku bila rečenica koja je počinjala sa "nikada nećeš..." ali je shvatio da je to u ovoj situaciji neumesno.

- Nikada nisi shvatila muškarce. Oni mogu da vole i da varaju. Da, bio sam ti veran, ali ne zato što sam te voleo, nego zato... ne znam, valjda zato što sam čovek od duha.

Najmanje od svega joj je trebala njegova sirova i neotesana prepotencija. Zar je moguće, pomislila je, da ćemo se zauvek rastati a da mi neće pokloniti ono što najviše želim.

- Da li si bar...

Uhvatio je za ruku jer je osetio da je nešto popunilo prazninu u njegovoj glavi, neka istina koja je rasla i tražila put napolje; trebalo je samo da otvori usta i da je oslobodi. Ono što nije očekivao, to je da će se u istom trenutku iz njega osloboditi i potok suza, koje će šapat pretvoriti u krik.

- A voleo sam te toliko... i volim te više od svega.

SLUTNJA
     

Svaki put kad se svet utiša i kad mi se ista ona slutnja uvuče u srce, gušim se od straha jer znam šta će biti. Onda nebo pocrni i spusti se nisko, ljudi postanu ljuske koje nemo lebde pored mene a ja u očajanju lovim njihove poglede. Tražim oko koje može da zablista pod zrakom sunca probijenim kroz crni pokrov, i ako ugledam taj odblesak, znam da će on raspršiti sve oblake i da će svet ponovo dobiti boje.

INERCIJA
     

I dok radim ovo zbog čega ću se kajati, upijam u sebe ovaj trenutak jer znam da ću uskoro početi da optužujem sebe i da ću u sećanju na tu lepotu naći jedino opravdanje za ovaj nepromišljeni postupak.

TAMARA
     

U prvom trenutku učinilo mi se da me je probudio ružan san, jer sam osetio teret u duši, ali sam se onda setio da se to ružno još sinoć dogodilo. Sunce je blještalo kroz zavese, a na podu je još uvek stajao ključ od mog stana s Tamarinim priveskom u obliku srca. Sinoć ga je ispustila na pod pre nego što je istrčala napolje, a ja se nisam usudio da ga podignem. Samo sam ga gledao kao nemog svedoka njenog poslednjeg prisustva i polako sipao u sebe piće iz flaše.

Ponovo zvono na vratima. Pa da, to me je probudilo! Tamara! Skočio sam iz kreveta. Jastuk je bio mokar od znoja, brzo sam popravio rasčupanu i ulepljenu kosu i krenuo ka vratima. Šta da joj kažem? Da li da odmah prihvatim svu krivicu i da je zamolim za oproštaj pre nego što izgovori prvu reč? Ili da joj zadam udarac ćutanjem i da čekam da prva prizna da je slabija, da overim osećaj nadmoći nad ovim slatkom bićem kome sam tako potreban.

Treće zvono. Strast je postala jača od svega i shvatio sam da ne mogu da čekam ni trenutak duže. Još samo brava me je delila od njenog zagrljaja bez koga moje srce neće moći više ni jedan otkucaj da napravi. Brzo sam otvorio vrata.

- Telefon, sedamdeset dva dinara, ako imate sitno, molim.

TEKILA
     

Kad počnu da te progone aveti iz prošlosti, kad te napusti samopoštovanje i kad ostaneš usamljen baš kad ti je potrebna pomoć, ostaje ti samo jedan izlaz. Evo šta treba učiniti:

Sedi na prozorski okvir i gledaj u mrak. Kad čuješ polivače ulice, uzmi flašu dobrog pića koje si čuvao za posebnu priliku, istrči napolje i iskapii ga s njima. Tako ćeš im postati prijatelj i dobićeš pravo da polivaš asfalt i parkirana vozila koliko hoćeš, imaćeš osećaj moći jer držiš ogromno crevo koje ti se vuče među nogama i na koje možeš da natakneš ceo svet, voda iz njega šiklja i ništa ne može da je spreči u tome. Moćno!

Ne veruješ u ovaj recept? A zlata vredi.

DEŽAVI
     

Sve ovo se zaista dogodilo. Mislim, nije važno, zapravo priča sama po sebi nije važna, ali je potrebno da je ispričam kako biste mogli da zamislite kakav je bio osmeh koji sam video na kraju događaja. A bio je to osmeh od koga se ledi krv u žilama.

Sticajem okolnosti u koje neću ulaziti, našao sam se na otvorenoj izložbi pored jedne veoma neobične skulpture. Sa mnom su bili još jedan muškarac i jedna žena, ali to nije važno za priču. Važno je da mi je prišao jedan crni Arapin i, čim sam ga čuo, okrenuo sam se i pozdravio ga onako kako se Arapi iz njegovog plemena pozdravljaju - sastavljenih dlanova, jako rastavljenih laktova i uz jedva primetno savijanje nogu u kolenima. Pozdravili su ga i taj muškarac i žena koji su bili sa mnom, ali žena nešto drugačije, jer u njegovom plemenu žene pozdravljaju muškarce sklopljenih očiju i uz naklon glave, umesto da saviju kolena.

On se obratio meni, pošto je video da sam najstariji u grupi. Rekao je da je veoma ljubazno od nas što smo naučili njegov pozdrav, ali ja ga nisam slušao. Umesto toga, gledao sam preko njegovog ramena. A evo šta sam video.

Na parkingu s one strane ulice bio je veliki beli Mercedes. Staromodan - ma kakvi staromodan, pravi pravcati old tajmer - ali veoma lep. Trotoarom između ulice i parkinga išao je kelner sa belom salvetom u ruci. Kad ste to najmenje mogli da očekujete, on je veštim pokretom gurnuo automobil prema zemljanoj površini između parkinga i zgrade. Auto je odmah počeo da tone, jer to zapravo nije bila zemlja nego živi pesak. Kelner se brzim korakom udaljio, a Mercedesu koji je već dopola potonuo pritrčao je stariji čovek. Čučnuo je na zemlju kraj trotoara i, oprezno se držeći za šiblje levom rukom, pokušao da spase automobil držeći ga za bravu. To, naravno, nije vredelo, jer je auto nastavio da tone. Prišla mu je žena (procenjujem da je bila vršnjakinja i tom čoveku i Mercedesu) koja je pokušala da mu pomogne, ali nekako nespretno, pa je pala u živi pesak između automobila i čoveka. On sad više nikako nije mogao da spase stari Mercedes, ali je još uvek mogao da spase ženu.

Međutim, umesto da to uradi, čovek je zavukao ruku u živi pesak i uradio nešto zbog čega je ona počela još brže da tone. Moj je utisak da je on sve isplanirao, i da je zapravo lisicama zakačio njenu ruku za bravu na vratima automobila. Lepo sam čuo kako su lisice tupo škljocnule u živom pesku. Uradio je to veoma brzo, i ženu je, zajedno sa automobilom, već sledećeg trenutka progutala žitka masa. Sad je on pokušao da ustane, ali je i sam bio ulovljen u grotlo koje ga je vuklo. Za nekoliko sekundi i on je potonuo.

Površina peska se umirila, ali samo na trenutak. Ubrzo sam, gledajući preko Arapinovog ramena, video da se iz živog peska pojavljuje jedna ruka i hvata za šiblje. Spasonosnim i veoma veštim pokretom izlašla je žena i sa obe noge čvrsto stala na trotoar. Dok sam je gledao tako umazanu vlažnim peskom kako stoji ukočena, sa rastavljenim nogama i povijenim leđima, pojavio mi se snažan utisak da sam je negde već video. Podigla je samo kažiprst kao da pokazuje nešto u daljini, ali je zapravo pokazivala privezak za ključeve sa Mercedesovim znakom, zakačen alkicom za njen kažiprst. Ja sam se okrenuo prema skulpturi i sve mi je postalo jasno. To je bila ona, njena dvojnica, u istom položaju i sa istim priveskom koji je visio o prstu!

Lice skulpture je počelo da se izobličava i da se razvlači u jeziv osmeh, od koga mi se bukvalno sledila krv u žilama.