Александар Шмеман

НАЈЕМИНЕНТНИЈИ ПРАВОСЛАВНИ ВЛАДИКА XX ВЕКА



Мало је догађаја у животу и раду Св. Владимирске Академије којих се ми сећамо са већом радошћу и захвалношћу него што је то помоћ коју нам је давао блаженопочивши Владика Николај. Ми смо били још врло мала и сиромашна установа када је Владика Николај долазио и држао предавања нашим студентима. Још су нам у живом сећању посете Владици на дан његове славе. Молили смо се тада Богу са њим и за њега. Знали смо да нам је Бог дао ту привилегију да будемо у заједници са најеминентнијим православним владиком двадесетога века. Он је инспирисао многе српске студенте који су долазили из Европе да се упишу и похађају Св. Владимирску Академију.

На неколико дана пред своју смрт Владика нам је дао свој благослов и икону Светога Саве. Икону држимо у нашој капели. Његова помоћ и разумевање за наш рад били су нам свима од велике користи. Он је заувек постао живи део наше школе.

Живо сећање на Владику Николаја биће за нас најдрагоценија веза са сваким православним Србином на овом континенту.

Владика Николај није био само велики Србин. Он је за све православне људе израз православне духовности и заузима место међу онима који раде да овековече Православну веру у Америци.

(1976)

У петак, 9. 11. 2007., када је обележаван Светски Дан против антисемитизма и антифашизма, у београдској синагоги, у организацији Амбасаде Израела, додељена је награда '' Праведник међу народима '', највећа почаст која држава Израел уручује особама нејеврејског порекла за спасавање Јевреја у Другом светском рату. Медаљу је лично уручио амбасадор Израела г-дин Артур Кол, а овога пута медаље су додељене за четири особе српкога порекла.

Том приликом амбасадор Кол је за НИН рекао:
'' Добитници који су примили ову медаљу, оличење су морала и храбрости, јер су за време Другог светског рата спасавали Јевреје, при томе излажући ризику свој живот, као и животе својих породица.
Јеврејски народ и држава Израел осећају велику захвалност српском народу, за оно што је учинио за нас у Другом светском рату.
Приписивање антисемитизма Србима, на генералном плану, за мене представља новост. Свуда постоје појединци који се понашају антисемитски али улога српског народа у првим редовима борбе против нациста, не сме се доводити у питање.
Онима, који српском народу приписују антисемитизам, не би требало придавати већу пажњу. ''

Iako sam kao pravoslavni sveštenik u Crnoj Gori zaokupljen prvenstveno pastirskim obavezama, ali i borbom za istinu o crnogorskoj lažnoj crkvi, toj nebivaloj duhovnoj prevari u današnjem vremenu, kao i učestvovanjem u raspravi za slobodu veroispovesti u meri evropskih okvira i za prav(ed)no rešenje statusa tradicionalnih crkava i vjerskih zajednica u novom ustavu Crne Gore, prihvatio sam poziv organizatora, Udruženja za političke nauke Srbije i Istraživačko-izdavačkog centra Nova srpska politička misao iz Beograda, da učestvujem u raspravi povodom knjige ''Srpska Crkva i tajna Dahaua – mit i istina o zatočeništvu patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u Dahauu'' Predraga Ilića, docenta na Kriminalističko-policijskoj akademiji i, ako se ne varam, pukovnika tajne policije Srbije.

Knjigu P. Ilića sam pročitao i o njoj sam napisao kritički prikaz, koji je objavljen u ''Svetigori'', ''Kanadskom srbobranu'' i tematskom broju ''Dveri srpskih'', posvećenom sv. Nikolaju Žičkom. Zbog skučenosti prostora, što, po prirodi stvari, nameću uređivačka pravila raznih listova, u tom kritičkom osvrtu sam se samo u kratkim crtama osvrnuo na nekoliko osnovnih problema knjige koja ni po čemu ne predstavlja originalni i naučni rad P. Ilića. Moram da napomenem da taj kritički osvrt, čak ni u skraćenom obliku, nije mogao biti objavljen u beogradskoj ''Politici'' iako su te novine objavile Ilićev feljton u 32 nastavka a moja malenkost je citirana u 28. nastavku feljtona (28. avgust 2006.g.). Neću ponavljati sve nego samo neke stavove koje sam u svom kritičkom osvrtu učinio javnim.

Današnji okrugli sto može da se, s jedne strane, tiče knjige i, s druge strane, onoga što je, uglavnom aktivnošću P. Ilića i medija koji su ga podržavali, knjigu pratilo. Zanimljivo je da Ilić prave ciljeve knjige nije otkrio u knjizi, kako bi, inače, bilo uobičajeno, nego u brojnim intervjuima koje je dao nakon izlaska knjige. Iz javnih nastupa P. Ilića saznali smo o nenaučnim ciljevima knjige. Ne znam kako se naziva naučni metod koji otkriva pravi ili ''lažni oreol mučenika'' (''Večernje novosti'' 7. avgust 2006.g.) ili onaj koji ''demistifikuje sveca'' (''Nedeljni telegraf'', br.539 / 23. avgust 2006.g.), a posebno onaj naučni metod koji otkriva da su ''Gavrilo i Nikolaj jeli iz SS kuhinje'' (''Revija 92'', br. 537 / 15. avgust 2006.g.)!?!

Red je da prvo kažemo nekoliko rečenica o knjizi, njenim izvorima i metodama. Javnost je upoznata sa činjenicom da osnovne teze koje je Ilić u knjizi izneo nisu njegove. One pripadaju ustaškoj pseudoistoričarki i slavisti Ljubici Štefan. Zainteresovane upućujem da pročitaju knjigu navedene ustaške propagandistkinje i pamfletistkinje, pod naslovom ''Srpska Crkva i fašizam'' , koju je objavio zagrebački ''Globus'' 1996. godine, a uz pomoć Ministarstva inostranih poslova Tuđmanove Hrvatske. Pre toga je pod pseudonimom Tomislav Vuković, uz blagoslov Rimokatoličke crkve u tadašnjoj SFRJ, štampana u ''Glasu koncila'', zvaničnom glasilu ''Crkve u Hrvata'', i to u više nastavaka počev od polovine kosovske 1989. godine. Zanimljivo je da je ova ustaška propagandistkinja i pamfletistkinja svoju prvu knjigu objavila tek u 68. godini života. Sve knjige su joj suštinski antisrpske i anticrkvene. Pomenućemo neka njena antisrpska dela: trilogiju ''Srbija i Albanci'' (o stogodišnjem ''srpskom genocidu'' nad Albancima), ''Pregled srpskog antisemitizma'' (1992.g.), ''Od bajke do holokausta'' (1993.g. – ratno izdanje Ministarstva inostranih poslova Hrvatske o ''suradnji Srbije i okupatora u Drugom svjetskom ratu i srpski genocid nad Židovima''), ''Stepinac i Židovi'' (1998.g.).

Zašto pominjem Ljubicu Štefan i njene knjige? Ko pročita knjigu Lj. Štefan i uporedi je sa Ilićevim ''naučnim istraživanjima'' jasno će zaključiti da su osnovne teze knjige, kao i metod, pozajmljeni. Ilić je dužan da nam kaže zašto je u literaturi, na 278. strani knjige, naveo da je koristio knjigu Lj. Štefan ''Srpska Crkva i fašizam'', a ni u jednoj od ukupno 354 fusnote navedenu knjigu nije citirao. Šta je iz navedene a necitirane knjige koristio? Deo, sve, ili ništa? Ako je koristio deo – zašto nije naveo koji, a ako nije koristio ništa – zašto se onda knjiga Lj. Štefan nalazi u literaturi? Priče o patrijarhu Gavrilu i svetome Nikolaju kao navodnim ''mučenicima iz Dahaua'' i njihovom ''počasnom zatvoreništvu'' ne predstavljaju izum i otkriće P. Ilića nego Lj. Štefan (''Srpska Crkva i fašizam'', str. 218-220), i to mnogo godina pre nego što se pojavila ova tzv. Ilićeva knjiga.

Ilić je od Štefanove pozajmio ne samo osnovne teze nego i izrazito hrvatsko-rimokatoličku terminologiju, metod rada, način zaključivanja i selektivnost i pristrasnost prilikom korišćenja istorijskih izvora. Štefanova, recimo, mnogo pre Ilića govori o ''privilegiranim zatvorenicima'', o ''počasnim zatvorenicima'', (erenheftlinge erenheftlinge), ''potpunim uvjetima za rad u počasnom bunkeru'', o ''potpunim neistinama suvremene srpske medijske promidžbe, pa i Srpske pravoslavne crkve'', o srpskoj ''obuzetosti svojom tradicionalnom mitomanijom'', o ''širenju mita o mučenicima iz Dahaua'' i slično.

I Štefanova i Ilić koriste i identičan ''naučni metod'' u radu – oni, po svemu sudeći, prvo postave zaključak, konstruišu optužbu i definišu krivca, a potom u rukopis trpaju sve i svašta kako bi knjiga, radi unapred određenog cilja, dobila naučnu formu i bila napunjena fusnotama, literaturom, objavljenim i neobjavljenim izvorima, a nađe se i po neka knjiga ili dokument na nekom od stranih jezika. Primera radi, Ljubica Štefan, na osnovu izjava, tekstova i delovanja Milana Nedića, Dimitrija Ljotića, Mihaila Olćana, Velibora Jonića i drugih za vreme okupacije, govori o ''srpskom fašizmu i fašizmu Srpske crkve''. Ilić na osnovu pisanja pojedinaca iz Srpske crkve govori o zvaničnom stavu Crkve, ali i o ''biografima'' patrijarha Gavrila i svetoga Nikolaja Žičkog. A ne postoji ni jedno ni drugo. Da ne pominjem da ni Štefanova ni Ilić ne samo da nisu ušli ili privirili u arhiv Svetog arhijerejskog sinoda SPC nego ne znaju ni kako on izgleda. I Štefanova, a i Ilić kao njen sledbenik u ''znanosti'', u nedostatku arhivske građe ili istorijskih izvora prvoga reda, posegli su za svim i svačim ne bi li svoje knjige napunili nekakvim ''izvorima''. Da bi nadomestio nedostatak istorijske građe iz crkvenog arhiva, Ilić se vešto ali providno poslužio poratnim pisanijama, a i tu ne građe, srpske (četničke) i jugoslovenske (ljotićevske) emigracije, stavljajući ih gotovo u isti rang sa crkvenom građom. To dovoljno govori da on u knjizi nije odstranio ideološki doživljaj SPC i političke emigracije, koji je decenijama odlikovao tajnu policijsku službu, čiji je on visoki oficir, i to sa nadležnošću za crkve i verske zajednice. I to mu nije bilo dovoljno, pa priznaje da je ''suočen sa nemogućnošću uvida u arhivsku građu Srpske crkve i, naravno, njenog korišćenja, autor bio prinuđen da pokuša da to nadoknadi korišćenjem nekih drugih metoda istraživanja'' (str. 17), a te druge metode su razgovori sa nekim ljudima iz Crkve ili ''decom i drugim bliskim rođacima šestorice sveštenika SPC – logoraša Dahaua'' (str. 17), ali ''ni od njih nije dobio bilo kakve nove podatke, a još manje dokumente o sudbini dvojice velikodostojnika Srpske crkve u Dahauu'' (isto). Zaista, novina u ''znanosti'' – konačni sudovi o detaljima iz života crkvenih ličnosti bez korišćenja relevantne crkvene građe!

Ilić ne osporava nijednu posleratnu propagandističko-ideološku tvrdnju ljotićevaca o sv. Nikolaju. Iz knjige se vidi da on naprosto gura sv. Nikolaja u ideološko, partijsko i političko naručje Dimitrija Ljotića. Ne znam iz kojih je razloga preskočio veoma obimnu i dugotrajnu polemiku koju je moja malenkost vodila sa do danas živim i aktivnim Ljotićevim sledbenicima i apologetama iz emigracije, Borivojem Karapandžićem i Svetomirom Paunovićem (objavljivana je u više navrata u kragujevačkim ''Pogledima'' i beogradskim ''Književnim novinama'', kao i u emigrantskoj štampi), ne samo o odnosima zvaničnih crkvenih tela i organa i Ljotića nego i odnosima sv. Nikolaja i Ljotića za vreme okupacije. Kako je moguće da je Ilić preskočio gotovo desetak mojih polemičkih tekstova od 2003. do 2005. godine, a nije preskočio članak Jovana Bajforda ''Kanonizacija proroka antisemitizma'' iz 2005.g., ili feljton istog autora ''Teorija zavere'', čak iz juna 2006. godine? Ilićeva knjiga se, da podsetimo, pojavila u avgustu 2006. godine.

Ako Ilić moju malenkost nije smatrao respektabilnim autoritetom za pitanje demistifikacije odnosa između sv. Nikolaja i Dimitrija Ljotića – što sam, čini mi se, argumentovano učinio na osnovu prvi put publikovane građe iz arhiva Sv. arhijerejskog sinoda – zašto je, prilikom razjašnjenja odnosa između navedene dvojice, kao i između sv. Nikolaja i ljotićevaca, bio krajnje selektivan i pristrasan prilikom korišćenja dosijea vladike Nikolaja iz Nemačke službe bezbednosti ( BdS ), koji se čuva u Istorijskom arhivu Beograda i koji je naveo u spisku korišćenih neobjavljenih izvora (str. 271)? Iz tog dosijea se jasno vidi da sv. Nikolaj nije sarađivao sa Ljotićem i ljotićevcima tokom okupacije, što bi svakom autoru bilo značajno i dragoceno u odgonetanju njihovih odnosa u prvoj polovini 1945. godine u Sloveniji, a to vreme je izuzetno značajno za predmet Ilićevog interesovanja. Ako je Ilić potrošio čitavu stranu knjige (str. 173) domišljajući da li je patrijarh Gavrilo na jednom mestu mislio na pravoslavni ili rimokatolički Božić 1945.g. – a poznato je se da se pravoslavni arhijereji nikada ne rukovode i ne izjašnjavaju po rimokatoličkom kalendaru – zar i odnos između sv. Nikolaja i Ljotića, na bazi nemačke građe, nije zavredeo makar jednu stranicu u knjizi? Kako ''naučno'' zvuči Ilićeva žalopojka da je ''zaista prava šteta što patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj nisu precizirali na koji su kalendar mislili, kao što to su uradili nešto kasnije, kada su pomenuli Vaskrs'' (str. 173). Ilić se, umesto na dokumentima i građi, zadržao na pozicijama poluvekovnih komunističkih, ljotićevskih i ustaških neistina o odnosu između Nikolaja i Ljotića. Kako je moguće da je Ilić preskočio još jedan važan dokument, a bio mu je dostupan – ''Memoare'' mitropolita skopskog Josifa? Iz njih se jasno vidi odnos mitropolita lično, i kao zamenika utamničenog patrijarha Gavrila i drugih srpskih vladika, prema Nediću, Ljotiću i Joniću. ''Memoari'' su objavljeni 2006.g. ali pre Bajfordovih tekstova i feljtona u listu ''Danas'', koje je Ilić koristio. Da ne govorimo da su poglavlja o trojici pomenutih objavljena i ranije, u ''Pogledima'' i ''Dverima srpskim'', i da su bila povod za različite polemike koje je Ilić morao da primeti. Ilić je preskočio ključne polemičke tekstove o odnosu između vl. Nikolaja i Ljotića, ali je konstatovao da je vl. Nikolaj po ''uverenjima i lično bio veoma blizak sa Dimitrijem Ljotićem, osnivačem JNP ''Zbor'' i najpoznatijim sledbenikom Hitlera i Musolinija u Srbiji'' (str. 92 i fusnota 96).

Ima i malih razlika u stavovima između Štefanove i Ilića. Štefanova tvrdi da su ''episkop Nikolaj Velimirović i patrijarh Gavrilo Dožić samo prošli pored pakla Dahaua'' (Lj.Š, nav. delo, str. 220), a Ilić tvrdi da su ''oni u tom logoru bili samo mesec dana ili nešto više od jednog meseca, tj. od 25. septembra do kraja oktobra ili prvih dana novembra 1944. godine'' (P.I. str. 266). Ovo je jedina razlika i neslaganje između Štefanove i Ilića, ali Ilić nije, na svom kantaru, izmerio i ocenio njen ''doprinos'' demistifikaciji ili mistifikaciji patrijarha Gavrila i sv. Nikolaja, kao što je to uradio sa svakim ko je o dvojici crkvenih velikodostojnika objavio makar i jednu stranicu.

Primetno je i to da Ilić, pišući o istorijskim ličnostima i istorijskim događajima, previđa istorijske procese i, radi potvrde svojih unapred određenih zaključaka, beži iz konteksta istorijskih događaja. Šta je bila Evropa Hitlerovog vremena nego masovna klanica i logor, i kako je moguće da u takvoj Evropi jedino svetle ''mondenska'' mesta kakva su manastiri Rakovica, Ljubostinja, Vojlovica, Šlirzea i bečki hotel. Nema veze ako po Beču padaju savezničke bombe – bitno je da su patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj zatvoreni u hotelu, a ne u zatvoru! Ili, na šta liči namerno preskakanje golgote SPC i vernog naroda za vreme rata i za vreme komunizma, i držanje pridike povodom toga što se niko nije bavio pitanjem koje je Ilić postavio za centralno pitanje istorije SPC od 1941. do danas? Sužanjstvo u Dahauu nije centralno mesto ni žitija patrijarha Gavrila ni svetoga vladike Nikolaja, a kamoli istorije SPC toga vremena. Zašto i kako to Ilić nije shvatio, objašnjivo je samo prirodom ideologije u koju je verovao i službe koju je decenijama obavljao. Ideologija i metode tajne policije nisu i ne mogu biti deo nauke.

Kakav je to ''naučni metod'' koji stavove i tekstove pojedinaca proglašava za stavove SPC ili ih, u gorem slučaju, podvodi pod akciju smišljene crkvene zavere ili ''namerno stvaranog mita o navodno mučeničkoj sudbini patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja u koncentracionom logoru Dahau'' (P. Ilić, ''Pod lažnim oreolom mučenika'', ''Večernje novosti'', 7.avgust 2006.g.) radi kanonizacije vladike Nikolaja, jer, kako tvrdi Ilićeva prethodnica Lj. Štefan, ''nema sveca bez mučeništva''. Vladika Nikolaj bi bio kanonizovan i da nije bio u Dahau. I Štefanova i Ilić svoje zaključke izvode iz dva razloga: prvi je krajnja nedobronamernost, a drugi je vezan za nepoznavanje kako pravoslavlja tako i SPC. Da Ilić o SPC zna nešto više, ne bi crkvene jerarhe nazivao ''crkvenim funkcionerima'' (str. 15), obnovljenje Pećke patrijaršije 1918. g. ''stvaranjem jedinstvene SPC na njenoj teritoriji'' (str. 81), mitropolita Dimitrija ''prvim patrijarhom jedinstvene SPC'' (str. 90), Sveti arhijerejski sabor ''rukovodstvom SPC'' (str. 93), pokretni oltar u Dahauu ''portabl-oltarom''(str. 250), a dahaušku kapelicu ''mini-kapelicom bunkera'' (str. 250). U posebno jake argumente ulazi i fotografija dahauške klozetske šolje iz ''počasnog bunkera'' (str. 246), samo nije navedeno da li ju je koristio patrijarh, vladika ili obojica zajedno. Ako je Ilić utvrdio kako su se dobro hranili u Vojlovici ili u SS kuhinji, pravo je čudo da je objavljena fotografija ostala bez šireg objašnjenja.

Ilić je na više mesta i nedorečen. Na primer, tvrdi da se vladika Nikolaj ''sem vršenja dužnosti eparhijskog arhijereja, između dva svetska rata intenzivno angažovao u životu Srpske crkve i jugoslovenske države'' (str. 91). Pri tom, ne navodi kakav je njegov angažman u ''životu jugoslovenske države'', ali navodi šta je radio kao episkop i duhovnik, što je svima poznato. A bilo bi mnogo bitnije da je u knjizi naveo šta je to vladika Nikolaj radio u jugoslovenskoj državi između dva rata. No, pošto vladika nije radio ništa na tom planu (kao što je po nalogu Vlade Nikole Pašića imao diplomatsku misiju u Prvom svetskom ratu), onda Ilić nije ništa konkretno ni mogao da navede, ali bitno je da je dao konstataciju bez ijednog dokaza! I to predstavlja deo Ilićevog ''naučnog metoda''.

Nedorečenost je pristutna i u slučaju ''Memoara'' patrijarha Gavrila, koji su Iliću, iako memoaristika spada u istorijske izvore drugoga reda, ključni ''crkveno-istorijski izvor''. Ilić za patrijarhove ''Memoare'' kaže da se oni ''pripisuju patrijarhu'' (str. 84), ali ih kroz čitavu knjigu koristi kao da je stopostotno siguran da su patrijarhovi. Mislim, a može se lako i proveriti, i da su od svih knjiga najčešće citirani.

Ilić u knjizi ispoveda i svoj ateizam, i na to ima pravo, ali ne propuštam da konstatujem da jedno čudotvorno isceljenje od strane sv. Nikolaja Žičkog u Beču naziva ''navodnim'' (str. 156). Pri tom, on ne donosi nijedan dokaz koji bi nas uverio da se čudesno isceljenje nije dogodilo. Mogao je da potraži makar potomke isceljene gospođe Natalije Stević iz Beča, kao što je tražio potomke sveštenika, dahauških zatvorenika, pa da proveri da li se čudesno isceljenje zaista dogodilo ili je i to deo ''neke zavere ili mistifikacije od strane crkvenih ljudi''.

Iliću, kako tvrdi, nije odgovoreno na njegovu molbu da koristi građu arhiva Sv. arhijerejskog sinoda SPC. Može on da smatra, i da u javnosti i naučnim krugovima prikazuje da je to zbog toga što, navodno, nekome iz SPC nije u interesu da on ili bilo ko drugi uopšte dođe do istine o dužini boravka patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja u koncentracionom logoru Dahau. Međutim, nije to zbog toga. Mnogim istinskim naučnicima je, sa adekvatnim naučnim preporukama mentora i budućih recenzenata, odobreno korišćenje arhivske građe Sv. sinoda i to na licu mesta. Crkva ne samo da nema ništa protiv nego ima i interes da se ljudi bave istorijskom naukom, i to je potvrdila kroz celokupnu svoju istoriju. Zašto onda Iliću nije odobreno korišćenje arhiva Sv. sinoda? Pretpostavljam da je to zbog toga što svi u Patrijaršiji znaju za tog visokog oficira tajne komunističke policije, koji je decenijama bio zadužen za SPC i ljude iz Crkve. Ko bi normalan mogao da poveruje, a objavljena knjiga to i potvrđuje, da će se Ilić baviti naukom i ko bi, nakon svega, mogao da ima poverenja u Ilića. Ni preporuka njegovog negdašnjeg mentora Vojina Dimitrijevića, koji danas sa dvojicom novih Ilićevih recenzenata nije došao, iz brojnih i svima dobro poznatih razloga, ne bi mnogo pomogla.

Ilić ostaje dužan da kaže gde je dosije svetoga vladike Nikolaja, koji je nestao iz UDB-e ili, kako Ilić voli da je zove, SDB odn. današnje BIA? Poznato je da ga je on koristio, a onda mu se gubi svaki trag.

Na kraju, u temu i cilj knjige izvanredno su se uklopili brojni anticrkveni mediji, koji su, mnogo pre Ilića, započeli ''graju na vladiku'', kako bi rekao pesnik. I to dovoljno govori o naučnoj vrednosti knjige.

 

Beograd,

9. juna 2007. g.

Zahvaljujući pozivu Predraga Ilića, autora knjige „Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua“, učestvovao sam u diskusiji povodom objavljivanja pomenute knjige.

Iako se nisam posebno bavio istraživanjem istorije Srpske pravoslavne crkve za vreme Drugog svetskog rata, kao istoričar sam proučavao period tog rata na prostorima Jugoslavije. Budući da sam se najviše bavio nemačkom okupacionom politikom, nisam mogao zaobići ni nemačke odnose prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi u toku rata. Osim toga, bio sam i lično motivisan da upoznam biografije nekih od istaknutih ličnosti SPC – mitropolita Josifa Cvijovića, koji je poticao iz porodice moje majke, i vladike Nikolaja Velimirovića, pod čiji je uticaj potpao moj otac za vreme služenja vojnog roka 1939. g., kada se uključio u njegovu organizaciju bogomoljaca. Naime, ja sam se još kao dete, u osnovnoj školi, sreo sa religioznom literaturom koju je otac nabavljao i pod njenim uticajem, bio jedan od retkih pionira posle rata koji je tvrdio da ima Boga. (Kasnije sam postao ateista prihvatajući učenje o evoluciji čoveka.)

Tokom šezdesetih godina prošlog veka, baveći se činjenicama o teroru i zločinima nacističke Nemačke u Srbiji 1941-1944, među prvima sam došao do originalnih nemačkih dokumenata, kao i do memoara o sprovođenju nemačke okupacione politike u Srbiji, a u kojima se pominjala i Srpska pravoslavna crkva. Godine 1963. došao sam do Nojbaherovih memoara, „Poseban zadatak – jugoistok“, u kojima se pominju patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj i njihov boravak u Dahau. Potom sam, pregledajući Hitlerove razgovore „za stolom posle obeda“ (Tischgesprache), naišao na Hitlerove izjave o patrijarhu Gavrilu, za koga kaže da je, citiram: „Naš neprijatelj koji je huškao srpski narod protiv Nemačke 27. marta“. Takav Hitlerov negativan stav uticao je na sudbinu patrijarha Gavrila, te je ovaj proveo sve vreme rata u zatočeništvu. Najzad, 1976. g. pružila mi se mogućnost da u Berlinskom dokumentacionom centru, gde su se nalazila sva dosijea članova Nacional-socijalističke partije (oko 10 miliona), pregledam dosijea istaknutih vojnih, političkih i policijskih predstavnika nacističke Nemačke u okupiranoj Srbiji, kao i predstavnika spoljnih poslova Feliksa Benzlera i Hermana Nojbahera.

Osim toga, pratio sam šta su moje kolege pisale o SPC (od Đoke Slijepčevića, pa do Radmile Radić i dr.) tako da sam na određeni, širi način upućen u ovu temu. Reč je, zapravo, samo o jednoj epizodi iz vremena njihovog zatočeništva, koje je trajalo od 1941. god. do konačnog oslobađanja 8. maja 1945. god. Metodološki gledano, bilo bi bolje da je taj period obrađen kao celina. (Činjenica je da je u uvodu Ilićeve knjige nešto o tome ukratko rečeno.) Samo na osnovu ovako izdvojenog njihovog boravka u Dahau, ne može se proceniti šta je on značio u celokupnom zatočeništvu patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja, odnosno, da li su im se uslovi života pogoršali ili su uživali neke privilegije s obzirom na prethodni boravak u manastirima Rakovica, Ljubostinji i Vojlovici. Dakle, izostala je neka vrsta komparacije sa njihovim prethodnim zatočeništvom.

Predrag Ilić se potrudio da prouči svu relevantnu literaturu na ovu temu, kao i dostupna nemačka dokumenta i memoarske spise o boravku patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja u Dahau. Nevolja je u tome što je ostalo malo svedočenja samih zatočenika, a i ostalih zatvorenika, kao i onih koji su brinuli o dvojici crkvenih velikodostojnika. Zbog postojanja kontroverze u raznim napisima o stvarnoj dužini njihovog boravka u Dahau, kao i o tretmanu u tom logoru, Ilić je pokušao da razreši ta pitanja. Kako navodi, posebno se potrudio da razotkrije mit ili mistifikaciju, a koju je navodno lansirala Srpska pravoslavna crkva o zatočeništvu patrijarha i vladike u Dahau. Meni se lično čini da to nije rađeno sa nekom tendencijom i smislom, ako uzmemo u obzir da ni sami akteri nisu pridavali veliki značaj svom boravku u tom logoru. Možda su neki od publicista preterivali, ali da je smišljeno građen mit o Dahau, teško se može prihvatiti.

Nesumnjivo je Ilić uložio veliki trud da što potpunije osvetli „tajnu Dahaua“. Nije čudo što se o tome malo i nepotpuno pisalo. Naime, radi se o vrlo kratkom vremenskom periodu i o izolovanosti patrijarha i vladike, bez pravih svedoka (sem onih koji su boravili sa njima u izdvojenim prostorijama, a to su bili stranci). Ilić je uspešno utvrdio da se njihov dolazak u logor dogodio oko 25. septembra 1944. Što se tiče izlaska iz njega, čini mi se da nije ubedljiv kad tvrdi da su ostali u logoru mesec ili dva. Iznenađuje da ne prihvata svedočenje patrijarha o tome da se posle dva meseca boravka u logoru razboleo, i da su obojica izašla iz logora uoči Božića, već koristi napise iz „Iskre“ i neke nemačke izvore iz druge ruke o njihovom navodnom poboljšanom smeštaju. Po svemu sudeći, najverovatnije je da su patrijarh i vladika u Dahau proveli oko tri meseca.

Što se tiče samog tretmana patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja u Dahau, Ilić navodi u podnaslovu, a na strani 255, da su ovi bili „privilegovani i među počasnim zatvorenicima“. Tu je očigledno preterao, jer oni nisu ni mogli biti tretirani kao obični zatvorenici s obzirom na položaj koji su imali u SPC. Drugo, da im je tretman bio tako povoljan kako piše Ilić, ne bi se patrijarh teško razboleo. Zna se da su obojica, za kratko vreme, toliko oslabila da su ih Nemci morali slati u banju da se oporave, ne bi li ih upotrebili u političkoj akciji u Beču i Sloveniji.

Što se tretmana patrijarha u Dahau tiče, svakako mu je bilo teže i u odnosu na zatočeništvo u manastiru Rakovica manje podnošljivo. A kako je bilo u Rakovici, svedoči sam patrijarh u razgovoru sa Ljotićem, koji je trajao 4 sata, i to 10. februara 1942. g. Najpre se požalio na to da je Ljotić prvi čovek u roku od 10 meseci koji s njim govori u četiri oka, zatim da je potpuno bez obaveštenja, da mu ne dopuštaju čitanje časopisa i da mesecima nema nikakva prava na šetnju po čistom vazduhu. Konačno se potužio i na loše higijenske prilike pod kojima se u prvo vreme nalazio u Beogradu (takve, da su se i „nemački lekari uzrujavali“). Dodao je i da mu je jasno „da je pravo da srpski patrijarh trpi kada srpski narod trpi“ i da je to stanje koje će on do kraja izdržati. Još je rekao da se „čudi nemačkim vlastima što se prema njemu tako drže kad on nema nikakve krivnje, nego oni koji su doveli do pakta i koji čitav svet drže u potpunoj neobaveštenosti o stvarnoj situaciji“. Na primedbu Ljotića da se crkva drži pasivno i po strani, patrijarh je odgovorio: „Ja ne želim nikoga da kritikujem, ali njoj to nije moguće. Crkva je ipak jedan organizam. Vrhovna glava sam ja, a mene su uhapsili. Najvišem organu, Saboru, nije dozvoljeno da se sastane, a bez mene sastanak takođe nije moguć.“ Na kraju razgovora sa Ljotićem definisao je svoj odnos prema okupatoru i Nedićevoj vladi: „Ja moram priznati da bi meni lično, nakon svega što se sa mnom ovde uradilo, jako teško bilo da sarađujem sa Nemcima i sa vladom. Što se mene tiče, ne bi povoljno bilo da ja iz zatvora započnem sa radom. Imalo bi izgled kao da ja time hoću da platim svoju slobodu.“

Ako je patrijarh u manastiru Rakovica bio u totalnoj izolaciji i ako mu nije bilo dozvoljeno da se sa bilo kim susretne bez prisustva Nemaca od 8. maja 1941. do 10. februara 1942. (kada je Ljotić pokušao da ga ubedi da crkva treba da sarađuje sa Nemcima u borbi protiv komunizma), onda su priče da su u Dahau imali neke veze spolja, da su im se doturale novine, cigarete i sl., malo verovatne. Pritisak na crkvene velikodostojnike bio je permanentan i oni su to stoički podnosili izbegavajući čak da se izjasne i protiv komunizma. Zbog svega toga, potrebno je ovo pitanje zatočeništva patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja celovito obraditi, a naročito zbog činjenice da je ono prolazilo kroz razne faze otežavanja osnovnih životnih uslova, sa poboljšanjem tek pri kraju zatočeništva.

Kada je 1941. u Srbiji izbio ustanak, Nemački predstavnici su se u okupiranoj Srbiji podelili po pitanju njegovog rešavanja. Vojska, obaveštajne i policijske službe zalagale su se da se ustanak uguši u krvi, i to ne samo uništenjem ustanika, nego i terorom i zločinima prema civilnom stanovništvu – streljanjem 100 talaca za jednog ubijenog nemačkog vojnika. Predstavnici spoljnih poslova, Benzler i Nojbaher, bili su za politička rešenja – da se okupe konzervativne snage srpskog društva i angažuju u borbi protiv ustanika. U tom pogledu trebalo je rešiti tri osnovna pitanja: formiranje nove vlade, saradnju Srpske pravoslavne crkve i uspostavljanje kontrole štampe. Kada je formirana Vlada narodnog spasa generala Nedića, upotrebljena su sva sredstva pritiska da se privoli SPC na angažovanje protiv ustanka, barem putem proglasa. Po nemačkoj proceni, to je bila jedina institucija prema kojoj srpski narod gaji poverenje.

Pišući o tome, tadašnji nemački izvori beleže da do polovine septembra 1941. ova institucija nije uputila nikakvo „pastirsko pismo“, apel ili poziv narodu, kako bi ga pokrenula na rad i sve osudila; takođe je zabeleženo da se u to vreme Srpska pravoslavna crkva nalazila potpuno u rukama engleske propagande i u službi antinacional-socijalističkog stava. Glavna krivica za takvo stanje pripisana je mitropolitu Josifu, koji je „svojim destruktivnim radom doveo delatnost čitave crkve u nered i učinio da ona uopšte ne funkcioniše kao institucija“. To je, kako se dalje navodi, uradio smišljeno da ne bi poslužila nemačkim, već engleskim interesima. Poručnik Majer, zadužen u Gestapou za pitanje crkve, predlagao je da mitropolit Josif bude interniran u jedan zabačeni manastir kako bi sa ostalim sveštenstvom imao što slabiji kontakt.

Takva ocena rada Srpske pravoslavne crkve usledila je posle odgovora mitropolita Josifa da Sveti sinod ne može donositi nikakve odluke bez patrijarha, da bi to bilo protivzakonito i da ne bi bilo priznato od naroda sve ono što patrijarh ne može eventualno sankcionisati. Zbog toga je mitropolit Josif zahtevao – „patrijarha treba osloboditi internacije da može da otvori sednicu Svetog sinoda.“ Na zahtev Nemaca da zauzme stav protiv komunista mitropolit je odgovorio da je to veoma teško pitanje i da je poznato da je Srpska pravoslavna crkva antikomunistički raspoložena, ali da se mora poznavati mentalitet srpskog naroda, ako se prema tom pitanju želi zauzeti stav. „Nemoguće je da se na Srbina pođe direktno“, već je neophodno da mu se na uvijen način predstavi opasnost od komunističke ideologije. Ako bi crkva otvoreno nastupila protiv komunizma, to bi imalo za posledicu otuđenje srpskog naroda od crkve.

Kad su došli na vlast, komunisti nisu uvažili njegov otpor prema Nemcima, jer se i tada opirao njihovoj stalnoj težnji da se crkva ponizi i gurne na marginu društva. Tako je, po povratku patrijarha Gavrila iz emigracije 1946, stavljen u kućni pritvor, a zatim poslat u manastir Rakovicu, gde je umro i bio sahranjen, uprkos amanetu da se sahrani u rodnom selu Drežniku, u crkvi čiji je ktitor.

Posle procene da se na patrijarha i mitropolita ne mogu osloniti, predstavnici Gestapoa, poručnik Majer i potpukovnik Tajhman, pokušali su da pridobiju za saradnju vladiku Nikolaja, sa kojim su vodili razgovore početkom decembra 1941. g. U Ljubostinji je sam Tajhman posetio Nikolaja polovinom decembra i iz razgovora sa njim mogao je nedvojbeno razabrati da Nikolaj svoj neprijateljski stav prema Nemačkoj još nije napustio. (Poručnik Majer je još dodao da je i general Nedić u jednom razgovoru sa vladikom Jovanom iz Niša takođe primetio da je Nikolaj još uvek onaj stari i da se nije promenio.) Na osnovu ovakvih informacija Benzler je zaključio da je sasvim razumljivo da se pod ovakvim okolnostima Nikolaj ne može privući ni za jednu političku funkciju. Istovremeno, praćen je svaki korak mitropolita Josifa prilikom njegovog putovanja kroz Srbiju, ne bi li se uočilo tajno sastajanje sa vladikom Nikolajem bez nemačkog odobrenja – iako su znali da između njih postoje kurirske veze i da nije neophodno da se lično sastaju.

Pitanje Srpske pravoslavne crkve (izuzimajući predstavnike nemačke vojske) zajednički su rešavali šef Upravnog štaba, general SS Harold Turner, predstavnik spoljnih poslova Benzler i šefovi obaveštajnih službi i Gestapoa. Na jednom sastanku predstavnika ovih službi kod Turnera, 30. decembra 1941. g., odlučivalo se o daljoj sudbini vladike Nikolaja i mitropolita Josifa. Za potonjeg je zaključeno da kao mitropolit prediktira pasivitet Srpske pravoslavne crkve i da iz tog razloga mora nestati iz Beograda. Postignut je sporazum da se mitropolit Josif vrati u Skoplje, a za ovo je valjalo pridobiti vladiku Irineja iz Novog Sada. Posle ovog sastanka, sutradan, Turner je izvestio Gestapo da vladika Nikolaj treba biti odveden u jedan pravoslavni manastir u blizini Beograda. Kao što je poznato, ta odluka je sprovedena tek godinu dana kasnije, u decembru 1942, kada je Nikolaj interniran u manastir Vojlovicu kod Pančeva. Iz kasnijih dokumenata, ne vidi se šta je to bitno uticalo da se odluka u vezi sa vladikom Nikolajem odloži, a u vezi sa mitropolitom Josifom ne ostvari. Najverovatnije je sve stopirano zahvaljujući otporu ostalih članova Svetog sinoda.

Bez ovakvih, širih objašnjenja o držanju patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja pre Dahaua (odbijanje bilo kakve saradnje sa Nemcima i uticaj na mitropolita Josifa da se crkva drži po strani), ne može se razumeti njihova dalja sudbina, pa ni interniranje u logor Dahau. Činjenica je da se, iako su bili internirani, njihov uticaj u Srpskoj pravoslavnoj crkvi nije smanjio, naprotiv, iz jednog izveštaja Gestapoa od 5. marta 1944. g. vidi se da je povećan: „Josif je jedan od najintimnijih prijatelja Gavrila. U slučaju kad bi Josif bio izabran za patrijarha, postoji opasnost da bi na osnovu svojih bliskih veza sa Gavrilom, radio po njegovim direktivama. S obzirom na protivnemačku delatnost mitropolita Josifa sad se vodi istraga.“

Jedna epizoda baca senku na celokupno njihovo zatočeništvo, a to je blagosiljanje ostataka kvislinških trupa i četnika Draže Mihajlovića u Sloveniji, koje su sačinjavali pripadnici srpskog naroda okupljeni na inicijativu Ljotića i Nojbahera i u njihovoj režiji. Srpski velikodostojnici su to učinili pod pritiskom Ljotića i Nojbahera, uz obećanje da će biti oslobođeni i prebačeni u Švajcarsku, doduše sa nejasnom ulogom. To se nije ostvarilo. Ova epizoda nije imala nekog efekta, najmanje u aprilu 1945.g., pred konačan slom nacističke Nemačke. Međutim, ostalo je otvoreno pitanje zašto su obojica crkvenih velikodostojnika bila naklonjena Ljotiću; iz toga se, dugo godina potom, izvodio zaključak da su profašisti – naročito Nikolaj. Niko do sada nije ozbiljnije istražio odnose između Dimitrija Ljotića i vladike Nikolaja. Da li je posredi bila bliskost njihovih političkih i religioznih ideja i kako su se one prožimale? Pitanje koliko je Ljotić u korporativni sistem ugrađivao ideje pravoslavlja s jedne strane, i koliko se Nikolaj, s druge strane nadao i verovao, da bi, ako bi se Ljotićeve ideje realizovale, moglo doći do stapanja države i crkve unutar korporativno staleškog uređenja, ostaje otvoreno.

Mišljenja sam da se mogla izbeći ovako oštra polemika i neposredne uvrede povodom knjige, da je rukopis dat na recenziju nekom ko se bavio istorijom Srpske pravoslavne crkve. Navedeni recenzenti jesu poznata i priznata imena u istorijskoj nauci, ali, oni nisu mogli da pomognu autoru da ovo pitanje svestranije osvetli – jer se zapravo njime nisu ni bavili. Osim toga, iako je naveo brojne napomene i obiman spisak izvora i literature, sam naslov i podnaslov unutar knjige, pa i sadržaj, pokazuju da autor nije dovoljno ovladao metodologijom istorijske nauke, te knjiga u celini više deluje kao publicistički nego naučni rad. U svakom slučaju, pozitivno je što je knjiga Predraga Ilića „Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua“ objavljena, jer je izazvala burnu diskusiju. Poznato je da se nauka ostvaruje upravo putem dijaloga. Posle ovih rasprava može se očekivati da će pitanje celokupnog zatočeništva patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja biti celovitije i objektivnije obrađeno, ne samo od strane ateista, već i od duhovnih lica.

Venceslav Glišić

Srbija je danas zemlja bez javnih rasprava po bilo kom od ključnih nacionalnih pitanja srpskog naroda u ovom trenutku. Tako je bilo moguće bez javne rasprave doneti mnoge zakone u našoj Skupštini, a posebno jedan od najtotalitarnijih u savremenoj Evropi – novi Zakon o ličnoj karti. Nema javnih rasprava na tako važne teme kao što su ulazak u NATO ili Evropsku uniju, ili, recimo, modaliteti državne reakcije nakon eventualnog proglašenja i jednostranih priznanja nezavisnosti Kosova i Metohije. Kako onda očekivati pokretanje „manje važnih tema“, poput komunističkih zločina nad srpskim narodom, otvaranja tajnih dosijea ili bele kuge u srpskom narodu.

Zato je danas jedan od prioriteta podsećanje srpskog društva na važnost javnih rasprava. U državi sa totalitarnim nasleđem, gde je javnost rada bila u obrnutoj proporciji sa javnim poslovima, i gde se nakon tog iskustva javni diskurs pretvorio u stranački brlog i televizijski šou, potrebno je mnogo uraditi da bi se obnovila kultura dijaloga i javnih rasprava, koja najbolje simboliše stepen društvenog zdravlja.

U čemu je presudni značaj javnih rasprava? Na prvom mestu u tome što pokreću teme koje su najčešće pod embargom dnevno-političkih, ideoloških i drugih interesa. Javna rasprava mobiliše pažnju uspavane javnosti na one segmente teme koji nisu dovoljno osvetljeni ili su namerno prećutani. Pored tradicionalnih srpskih rovovskih podela na dve strane (Srbije), javna rasprava uvodi preko potrebnu treću, četvrtu i ostale strane odnosno uglove posmatranja dotičnog problema, što umnogome poboljšava ukupan uvid u stvari. Konačno, ali nikako i na poslednjem mestu, javna rasprava ostvaruje preko potrebni ličnosni kontakt između „zaraćenih strana“, smiruje društvene tenzije i produbljuje odnose među idejama i njihovim nosiocima. Podrazumeva se, pod jednim uslovom: da se vodi na akademskom nivou, što je još jedna neophodna društvena vežba i proces, sa čijim uspešnim završetkom dobijamo još jednu pozitivnu zdravstvenu odrednicu za srpsku društvenu scenu.

U ovom trenutku, naši vodeći nacionalni mediji uglavnom su zatvoreni za javne rasprave po ključnim nacionalnim pitanjima sadašnjice. Takođe, gotove sve važne nacionalne institucije, poput Srpske akademije nauka i umetnosti i raznih strukovnih udruženja uglavnom – ćute. Cenzura i još više autocenzura su uzele maha, kao u „najboljim“ totalitarnim vremenima. Prolaze samo stranačke, dnevno-političke vesti i „dozvoljeni“ (čitaj kontrolisani) medijski intelektualci.

Zato je ovaj okrugli sto u organizaciji Udruženja za političke nauke i „Nove srpske političke misli“ itekako značajan, ako ne i epohalan iskorak. Kao što nije slučajno da su se baš ova dva pomenuta udruženja građana našla u prvim redovima u ovoj dalekosežno važnoj društvenoj borbi (i na tome im treba odati veliko priznanje), tako n ema slučajnosti ni u tome što je za temu jedne od prvih ozbiljnih javnih rasprava u Srbiji odabrana upravo ličnost i delo Svetog Nikolaja Srpskog. Ova „kontroverzna ličnost“ (a koji svetski velikan to nije bio), a zapravo po svim ozbiljnim autoritetima iz zemlje i inostranstva jedan od najvećih svetskih intelektualaca 20. veka, svojim delom zaseca u brojne tabu teme i medijske strategije koje su poodavno na delu u Srbiji.

Knjiga Predraga Ilića „Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua – Mit i istina o zatočeništu patrijarha Gavrila Dožića i episkopa Nikolaja Velimirovića u Dahauu“ (samostalno izdanje autora, Beograd, 2006) poslužila je kao idealan povod da se konačno pokrene jedna javna rasprava na jednu konkretnu i nerasvetljenu temu, koja sa sobom nosi brojne aktuelne društvene konotacije.

•  Počasti Dahaua ili autorovi motivi

Šta mislite kako posle svega što smo preživeli u komunizmu jednom običnom srpskom čitaocu može da izgleda pojavljivanje knjige koja se iznova negativno izražava o jednom srpskom svetitelju, posebno kada je njen autor dugogodišnji službenik zloglasne Državne bezbednosti, i to, ni manje ni više, godinama direktno zadužen za praćenje rada upravo verskih zajednica? Da UDBA može da ponudi relevantnu istorijsku građu i besprekorne naučne metode za njeno iznošenje, u to se, posle svega, teško može poverovati. Ali čak i kad bismo zanemarili ovu autorovu zaleđinu, ostaje mnogo drugih pitanja bez odgovora.

Bez obzira na slobodu naučnog istraživanja i publikovanja rezultata toga istraživanja, koja se ne sme dovoditi u pitanje, ne možemo se ne osvrnuti na izvesne vannaučne i ideološke motive koji istraživača mogu da rukovode u istraživanju. U slučaju naše teme to su:

– sam izbor teme o ratnoj sudbini „lidera SPC“ (kod tolikih drugih tema iz bogatog profesionalnog iskustva sa visokih državnih funkcija na kojima se autor nalazio u komunizmu i postkomunizmu, na koje je takođe mogao da primeni „sumnju bez kraja“ kao preduslov naučnih istraživanja. Ovako njegova naučno-istraživačka sumnja ostaje selektivna, a mi ostajemo uskraćeni za istinu o stradanju SPC pod komunizmom i ulozi Službe kojoj je autor pripadao u svemu tome);

– jaka motivacija, jer knjiga izlazi kao samostalno izdanje autora;

– veliki broj intervjua i prikaza u svim vodećim medijima;

– feljton u „Politici“.

Pogledajmo na čas na tzv. „drugu stranu“: ko je od pravoslavnih publicista danas u mogućnosti da štampa svoju knjigu kao samostalno izdanje, ili da dobije veliki broj prikaza i intervjua ili, čak, feljton u glavnim medijima (karakteristični su primeri đakona Nenada Ilića, koji iako je sa filmom „Sveti Nikolaj Srpski“ stvorio remek delo u oblasti savremenog srpskog dokumentarnog filma ne dobija niti jedan prikaz ili intervju u medijima, i sveštenika Velibora Džomića, kome „Politika“ odbija da objavi odgovor Iliću u formi feljtona, iako se radi o jednom od najznačajnijih savremenih crkvenih istoričara). No, motivu ćemo se vratiti u zaključku ovoga osvrta.

Osnovni problem ove knjige jeste neshvatljiva i ostrašćena autorova potreba da kompletan svoj naučno-istraživački potencijal stavi u službu dokazivanja da dvojica srpskih episkopa u logoru Dahau nisu provela godine i „neko iole značajnije vreme“ (?!?) (str. 266), već „samo mesec dana“ (?!?) (str. 199), i da tamo nisu „bili mučeni i podvrgnuti bilo kakvim ozbiljnijim stradanjima“ (?!?) (str. 202), već su bili „privilegovani, tj. počasni zatvorenici među počasnim zatvorenicima počasnog bunkera u logoru Dahau“ (?!?) (str. 255), koji su „tako pošteđeni daleko mirnije čekali kraj rata“ (?!?) (str. 258). Navešću još nekoliko citata koji potiču iz ove, sasvim neobične autorove potrebe da se obračuna sa „prećutkivanjem prave istine o njihovoj konfinaciji, odnosno lansiranjem čitavog niza poluistina i neistina, o, navodno, grubom i svirepom odnosu nacističkih vlasti prema njima“ (str. 264):

– „poseban, neuobičajeno blag tretman u Dahau“(?!?) (str. 207);

– „oni su, ako ništa drugo bili pošteđeni bilo kakvog ozbiljnijeg prisilnog rada i uobičajene, svakodnevne, torture od strane logorskih vlasti“ (?!?) (str. 208);

– „mogli su da relativno često i slobodno šetaju dvorištem Bunkera“ (?!?) (str. 258).

Ako autor na više mesta u ovoj knjizi i intervjuima povodom nje govori o „sistematski izgrađivanom mitu o stradanju“ dvojice episkopa SPC, onda bismo njegov jedinstveni naučno-istraživački metod, za koji ne možemo utvrditi da li je bliži cinizmu ili elementarnoj nepristojnosti, mogli nazvati „sistematski izgrađivanom“ tezom o mogućnosti počasnog života u nacističkom koncentracionom logoru. I tako na samom početku čitav veliki istraživački autorov trud i rad padaju u vodu pred opterećenošću ovom neobičnom tezom, koja se razvija sa čudesnom doslednošću i gotovo nepojmljivim preterivanjima (pitamo se da li je autor u bilo kom trenutku sebi postavio pitanje o moralnoj ispravnosti komentarisanja uslova nečijeg „boravka“ u koncentracionom logoru?).

O čemu se zapravo radi? Autor je mogao, ali nije (iako je to za temu bilo vrlo važno), da na više desetina mesta posvedoči izrazito antinacističko opredeljenje srpskih episkopa, kao i njihovo zarobljeništvo za sve vreme nemačke okupacije Srbije, što je apsolutna istorijska činjenica, već je to elegantno preleteo i na više desetina mesta pokušao da dokaže da su zbog takvog protivljenja najvećoj evropskoj sili toga vremena oni zapravo zaslužili različite „počasti“.

Ne znamo ni da li je autor razmišljao o tome da li svojim „naučnim doprinosom“ možda vređa verska osećanja većine građana ove države? Ili je takva pojava u našem društvu postala praksa protiv koje neće ustati niti jedna organizacija za zaštitu verskih i nacionalnih prava? Prosto je neverovatno da se ovim povodom zapravo autor oseća ugrožen, zbog nekoliko polemičkih tekstova koji su se pojavili u krajnje društveno marginalnim časopisima, dok za to vreme autor neumorno obilazi beogradske redakcije koje mu izdašno otvaraju prostor za intervjue i feljtone. Ili se autor možda u periodu u kom se nalazio na izvesnim funkcijama odvikao od mogućnosti postojanja kritičkih tekstova? Postavlja se pitanje i šta je autor očekivao da će se desiti kada krene u frontalni medijski obračun sa dve verovatno najvažnije istorijske ličnosti SPC u 20. veku? Da bude dočekan sa ovacijama i aplauzima, bez glasa protiv? Ta je praksa, nadamo se, naša prošlost.

2. Srpski Den Braun ili autorovo pakovanje

Autor genijalno izmišlja mit o Dahauu da bi onda mogao da napiše knjigu u kojoj će da raskrinka taj mit i otkrije „tajnu Dahaua“. Tu koristi klasične metode proizvodnje medijskih bombi, jer šta ima danas medijski provokativnije nego otkriti dugo skrivanu tajnu o najomiljenijem Srbinu posle Svetog Save, koju decenijama vešto krije SPC. Međutim, tu je autor ne toliko orginalan koliko epigon brojnih savremenih pisaca koji donose srodna senzacionalna otkrića o Hristu i Njegovom životu na zemlji, „koja je Crkva vekovima nastojala da sakrije“, tako da njegova knjiga više ima smisla kao literatura u stilu „Davinčijevog koda“.

S tim u vezi, autor, na primer, ispravno konstatuje postojanje malog broja radova o sveštenicima SPC koji su prošli Dahau, ali u tome ne vidi klasičnu srpsku nacionalnu, u ovom slučaju, naučnu neozbiljnost i neodgovornost, već deo velike zavere da se u prvi plan istakne stradanje „njihovih lidera“. Karakteristično je i to da je ovaj mit toliko snažan i sistematski podgrejavan da ne postoji niti jedna knjiga o zarobljeničkim godinama ove dvojice srpskih crkvenih velikodostojnika, a posebno ne pod naslovima tipa „Mučenici Dahaua“ ili „Najveći neprijatelji Trećeg Rajha“ i slično. Valjda bi ta velika i ozbiljna zavera bila kadra da napravi bar jednu takvu knjigu za svoje potrebe.

Jednostavno rečeno, da je autor svome radu dao naziv na osnovu onoga po čemu je njegova knjiga zaista nova i vredna, tj. onako kako je to jedino bilo naučno opravdano (na primer: „Sudbina srpskog sveštenstva u koncentracionom logoru Dahau“), to bi bio samo jedan od mnogih naučnih radova o kojima bi svoj sud donela naučna javnost, a autoru bi se mogla priznati zasluga za pokretanje jedne neistražene istorijske teme. Onog trenutka kada je autor, po sopstvenom i javnom priznanju, koristeći usluge marketinških stručnjaka svom radu dao naslov „ Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua – Mit i istina o zatočeništu patrijarha Gavrila Dožića i episkopa Nikolaja Velimirovića u Dahauu“, ističući u prvi plan nekakvu skrivenu crkvenu tajnu i njenu odgonetku, on je napustio nauku i prešao u oblast marketinga. I to ne samo marketinga, koji bismo još mogli razumeti kao potrebu za finansijskom dobiti kroz bolju prodaju knjige sa atraktivnijim naslovom (što, jasno je, više nema veze sa naukom i naučnim motivima), već ovde autor svesno otvara i medijski rat, kroz seriju „senzacionalnih“ intervjua, feljtona i izjava u kojima je on prvi koji otkriva dugo skrivanu tajnu. Šta posle ovakve marketinško-medijske strategije autor očekuje od neistomišljenika po ovom pitanju? Da mu dodele nagradu za najboljeg marketing menadžera za 2006. godinu?!? Ili da, iako na marginama društvenog uticaja, odgovore šta imaju. Ovi skromni odgovori, međutim, autoru opet služe za novi marketing i medijski plan predstavljanja sebe kao žrtve iste crkvene zavere da se ne otkrije prava istina?!?! Zaista previše marketinga i medija u jednoj naučnoj temi. Autor bi, najzad, konačno morao da se opredeli kojom delatnošću želi da se bavi u životu: naukom ili marketingom.

3. Medijsko i autorovo etiketiranje

Zašto se uz ime Svetog Nikolaja Srpskog uvek nađu političke etikete kao što su antisemitizam, klerofašizam i slično, a sa posebnim elanom se medijski obrađuju i neguju njegove tzv. simpatije prema Hitleru? Odgovor je vrlo jednostavan: ove medijske etikete imaju snagu potpune kompromitacije ličnosti kojima se prilepe i automatski obustavljaju svaku dalju javnu raspravu.

Uz antisemitizam, nema „lepše“ etikete – koju neko može da vam prišije a da ne možete da se branite – od fašizma i nacizma. Opšta kultura u Evropi i svetu u drugoj polovini 20. veka usadila je, sada već kao arhetip, zgražavanje nad samim pominjanjem ove tri reči. Tako su ovi termini postali najpodesnije etikete za srozavanje političkih neistomišljenika. Da li iz tog razloga i ova knjiga neprestano traga za nemačkim motivima u postupanju sa vladikom Nikolajem, valjda sve se nadajući da tu negde mora imati nekakve kolaboracije i ideološke bliskosti, pritom zanemarujući osnovnu činjenicu da se sve vreme rata Vladika nalazi pod prismotrom, stražom, u internaciji ili logoru, za koji sam autor kaže da je ustrojen kao „logor za obračun sa političkim protivnicima i nepoželjnim pojedincima i grupama“ (str. 2).

Nema sumnje da će ova knjiga zauzeti važno mesto u bogatoj istoriji ideoloških napada i etiketiranja Svetog Nikolaja Srpskog, pre svega po orginalnom doprinosu ne toliko u izboru teme koliko u neobičnoj posvećenosti istoj. Jer do sada je bilo teško objasniti zašto je Hitler svog simpatizera sve vreme rata držao u zarobljeništvu i na kraju poslao u Dahau. Sada imamo objašnjenje i za to: radi se o malom znaku pažnje i počasti.

4. Autorova literatura i po koji vic

Svoju konstrukciju pa dekonstrukciju mita o Dahauu autor potkrepljuje izvesnim citatima iz takozvane crkvene literature. Šta se uopšte može podrazumevati pod crkvenom, a posebno pod zvanično crkvenom istorijskom literaturom? Da li to što bilo koji publicista, pa čak i vladika, kaže u nekoj knjizi ili prigodnom govoru, ili ono što je stav zvaničnih crkvenih ustanova, istoričara i izdanja. Nakon ukupnog citiranja šarenolike postojeće crkvene literature autor ispostavlja sledeći zaključak: da su „samo dva autora iz redova Srpske crkve pisala drugačije, tvrdeći da su ovi velikodostojnici Srpske crkve uživali povlašćeni status u Dahauu, odnosno da tamo nisu mučeni kao ogromna većina ostalih logoraša“ (str. 228). Zanimljivo je pogledati ko su ta dva autora: jedan je viši crkveni činovnik Srpske Patrijaršije, koji svoj tekst na ovu temu objavljuje u zvaničnom listu Srpske Patrijaršije, a drugi je najveći srpski crkveni istoričar 20. veka koji u svojim radovima iznosi potpunu istinu o boravku vladike Nikolaja i Patrijarha Gavrila u Dahauu, čak obračunavajući se sa svim postojećim nejasnoćama ili pogrešnim zaključcima s ovom temom u vezi, smatrajući da „iznošenjem netačnosti i neistina ne doprinosi se pojačanju ugleda i značaja ljudi o kojima se priča“ (str. 230). To su, dakle, Branko Đorđević, koji o tome piše u Otadžbini u službenom „Glasniku SPC“ odmah po završetku Drugog svetskog rata i dr Đoko Slijepčević, koji o svemu ovome piše u više navrata nešto kasnije u emigraciji u svojoj trotomnoj „Istoriji SPC“ i u časopisu „Iskra“ iz Minhena. Smatramo da je od strane „zvanične“ Crkve, koja postoji u takvim uslovima kakvi su tada bili u Otadžbini i u srpskoj političkoj emigraciji, ovo više nego dovoljno i da svako dobronameran posle ovoga lako može da isključi postojanje bilo kakve zavere i oda priznanje crkvenim istoričarima.

Važno je ovde napomenuti i to da je autorova konstatacija o tome da vladika Nikolaj, izuzev jedne kratke izjave u Americi, nikada nije govorio o iskustvu Dahaua, takođe nedavno opovrgnuta, kada su „Dveri srpske“, u svom posebnom tematu pod naslovom „Zašto je oklevetan Sveti Nikolaj Srpski“ (br. 32, 4/2006), objavile Vladikino sećanje na jednu noć u Dahauu i sve ono što su za samo jednu noć preživela dvojica srpskih episkopa u nemačkom koncentracionom logoru i pod savezničkim bombama.

Ostaje naivno i neuverljivo autorovo čuđenje da se u vremenu posle Drugog svetskog rata malo pisalo na ovu temu. Zaista je bilo malo autora koji su smeli da pišu o narodnom neprijatelju, kome je oduzeto državljanstvo i zabranjen povratak u Otadžbinu, dok su njegova dela doživela zabranu štampanja i unošenja u zemlju. Zato deluje kao vic poslednja autorova rečenica u ovoj knjizi: „Na kraju, deo odgovornosti za pomenute nedoumice i mistifikacije snosi i komunistički režim u Jugoslaviji i Srbiji, koji iz čisto oportunističkih razloga (zbog uspostavljanja i održavanja dobrih odnosa između države i Srpske crkve), u najmanju ruku, nije podsticao naučno istraživanje ovog interesantnog i značajnog istoriografskog pitanja“ (str. 268). Ovo je ipak najveće otkriće Ilićeve knjige: i komunistički režim bio je u službi crkvene zavere.

Da autor nesumnjivo ima talenta za pisanje viceva pokazuje još jedan, raniji odlomak: „Posle završetka Drugog svetskog rata i dolaska komunista na vlast u Jugoslaviji, u štampi, izdavačkoj produkciji i usmenom predanju Srpske crkve, ali i srpske građanske opozicije u zemlji i srpske političke emigracije na Zapadu, sistematski je izgrađivan mit o stradanju i mučeništvu patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja za vreme okupacije Jugoslavije, a posebno u koncentracionom logoru Dahau“ (str. 264). Bar autor, koji je po službenoj dužnosti bio obavezan da to prati, bi trebalo da zna da crkvena štampa i izdavaštvo ovde nisu postojali skoro pola veka, a uslove za naučni rad srpskih političkih emigranata možemo da zamislimo. O izdavačkoj produkciji SPC u Jugoslaviji dovoljno je reći da je prvo zvanično crkveno glasilo Srpske patrijaršije, list „Pravoslavlje“, u Srbiji pokrenuto 1967. godine, a da je prva pravoslavna knjiga u Crnoj Gori izašla 1989. godine. O kakvoj je srpskoj građanskoj opoziciji u to vreme moglo biti reči najbolje bi moglo da posvedoči otvaranje tajnih arhiva Službe koja se brinula da takva opozicija ne postoji, a čiji je pripadnik bio i autor. I da hoćemo ne možemo da preskočimo činjenicu da masovne grobnice žrtava komunističke diktature, u kojima su završili predstavnici srpske građanske opozicije po dolasku komunista na vlast uz sovjetsku i savezničku pomoć, još uvek nisu otkopane širom Srbije, a žrtve dostojno sahranjene. Kada se to ima u vidu onda ovakvi vicevi postaju krajnje moralno problematični.

5. Autorov rat za novu/staru istoriju

Ovde se ne možemo baviti time da za autora antikomunističke snage iz Drugog svetskog rata mogu biti samo kvinsliške i kolaboraterske, a nikako oslobodilačke i rodoljubive legalne vojne jedinice Kraljevine Jugoslavije. Ostaje karakteristično da đeneral Draža Mihailović, prvi ustanik u okupiranoj Evropi, mora i dalje da trpi ideološko etiketiranje za kolaboraciju, dok istoriju komunističkih zločina nad srpskim narodom još nismo ni načeli. Bilo bi interesantno istražiti koliko se u izbegavanju ovakvih naučnih istraživanja i pravljenju novih teorija zavere u službi novog zamagljivanja istorijske istine nalazi i autorova motivacija za pisanje ove knjige.

Konačno, uprkos svemu rečenom, ostaje nerasvetljeno otkuda baš ova tema, odakle takav autorov motiv i zašto ovaj način obrade teme u koji je uložena ogromna naučna energija? U svemu tome definitivno ne vidimo naučnu već izvesnu ideološku motivaciju. Jer čemu drugo pokušaj da se jedini crkveni poglavar u okupiranoj Evropi koji je makar jedan minut proveo u jednom od najstrašnijih logora 20. veka oslobodi „preteranog“ stradalničkog oreola, koji mu, pritom, to moramo priznati, nešto mnogo kao narod nismo ni stavili. Mogu da zamislim šta bi drugi narodi, vičniji pravljenju nacionalnih mitova, učinili od toga da su u Dahauu imali svog crkvenog poglavara?

Mnogo je, međutim, jasnije zašto i kome smeta novi srpski svetitelj, koji je danas najčitaniji pisac među Srbima, o kome se prave filmovi i pozorišne predstave, a na njegove tekstove srpski rokeri prave svoju muziku. Onda postaje razumljivo zašto je trebalo udariti na „mit“ koji je bio „jedan od osnova za nedavno (2003) proglašenje episkopa Nikolaja za svetitelja Srpske crkve“ (str. 264). Ovde je ideološka motivacija sasvim transparentna, da ne kažemo providna.

Na kraju treba odati priznanje Predragu Iliću da je uložio ogroman napor da srpsku javnost upozna sa svojom idejom. To je već rezultiralo pokretanjem jedne javne rasprave, a možda usledi i naučni skup na ovu temu, koji bi izmamio i prave naučne radove kojih još uvek nema.

Boško Obradović

Vladimir Dimitrijević

Nešto o knjizi Predraga Ilića nakon susreta sa njim

Ako nekom spališ kuću i pobiješ mu porodicu, ne možeš biti siguran da u toku večere s njim nećete doći i na tu temu.

Vudi Alen

Uvodna reč

Citirajući starog cinika Vudija Alena, počinjem ponovo da pišem o knjizi  Predraga Ilića (Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua, izdanje pisca, Beograd 2006). O ovoj knjizi pisao sam u svojoj studiji "Oklevetani svetac / Vladika Nikolaj i srbofobija", Lio, Gornji Milanovac 2007. U njoj sam, pored primedbi na rezultate Ilićevih istraživanja, upotrebio i niz oštrih reči na račun samog autora, koji je, po sopstvenom priznanju, bio dugogodišnji pripadnik Službe državne bezbednosti (SDB), da bi, dolaskom na vlast DOS-a, izvesno vreme bio pomoćnik ministra policije Dušana Mihajlovića. Ilića sam nazvao "Titovim đakom", "starim cinikom Titovog NKVD-a", "vernim slugom UDBE", itd. Ali tada se desio susret u ulici Rige od Fere 4 u Beogradu... Ustvrdio sam, tom prilikom, da bi tu trebalo postaviti spomen-ploču jer su se, prvi put od smrti vladike Nikolaja, na istom mestu našli ljudi sa potpuno suprotnim gledištima o Nikolaju – od krajnjeg osporavanja, preko, uslovno govoreći, neutralnih pozicija, do onih koji ga, kao i otac Justin (Popović), smatraju "najvećim Srbinom posle svetog Save". I to je delovalo izvanredno: na jednoj strani sveštenik Velibor Džomić, na drugoj Zlatoje Martinov; na jednoj strani Budimir Aleksić, na drugoj Miodrag Zečević... Da li se o tome moglo i sanjati? Toliko se, u Srbiji umornoj od medijske buke i laži, govorilo o dijalogu i toleranciji i tako je malo bilo pravog dijaloga i istinske trpeljivosti da se već pomislilo da ih više nikad neće ni biti. Zahvalnost za ovaj susret, bez sumnje, treba iskazati gospodi Čedomiru Čupiću, Slobodanu Antoniću i Đorđu Vukadinoviću, koji su pokazali da je moguće razgovarati i sa krajnje suprotstavljenih polazišta.

Posle svega, uzeo sam da ponovo pogledam knjigu Predraga Ilića, podstaknut prvenstveno njegovom izjavom da je zaprepašćen teškim rečima kojima je obasut od pojedinaca iz Srpske crkve. Ilić je prilikom susreta u Rige od Fere istakao da je svom istraživanju pristupio ozbiljno, s poštovanjem prema ličnostima patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja. Takođe, ukazalo se i na to da se prvi sistematski pozabavio sudbinom srpskih sveštenika u Dahau i da je otkrio tajnu tzv. počasnog bunkera u konclogoru, u kome su bili i srpski velikodostojnici.

Kao hrišćanin, ne želim da vređam bilo koga, a pogotovu ne čoveka koji kaže da ima dobre namere kad se bavi crkvenom tematikom. Susret sa Ilićem, kada sam njemu i prisutnima rekao nekoliko bitnih stvari koje su mi, godinama, na umu i srcu, olakšao mi je i pisanje ovih redova.

Dakle, nesporno je da je Ilićeva knjiga ozbiljna. Obradio je stradanja srpskih sveštenika u logoru Dahau, podrobno se pozabavivši njihovim sudbinama. Takođe, delimično je pokazao i odnos nacista prema hrišćanima-antinacistima (recimo, pastoru Martinu Nimeleru), kao i funkconisanje tzv. počasnog bunkera, u koji su hitlerovci smeštali svoje ugledne zatočenike.

Ali, bez obzira na to, moji osnovni stavovi zabeleženi u knjizi Oklevetani svetac ostali su nepromenjeni. A oni su sledeći:

I

Ilićeva rekonstrukcija događaja oko odvođenja patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja u Dahau puna je izraza tipa "možda je", "po svemu sudeći", "izgleda", "mada nema dovoljno podataka, ipak"... Tako Ilić tvrdi da je gestapovac Fajstricer 14. septembra 1944. obavestio mitropolita Josifa i Sinod SPC o tome da su Nemci sproveli Gavrila i Nikolaja u Vinervald kod Beča, gde će ovi imati punu slobodu i moći da primaju lekara. To, po Iliću, nije bila lažna informacija Gestapoa, nego precizna, kao i ranije informacije o njima dvojici davane Sinodu. Pa ipak, Gavrilo i Nikolaj nisu ostali u Vinervaldu, nego su otišli u Dahau. Ilić ovaj momenat tumači: "To što poručnik Fajstricer narednih desetak dana nije mogao da kaže gde se nalaze dvojica velikodostojnika Srpske crkve posledica je banalne činjenice da oni danima nisu stizali do Beča. S druge strane, kad su već stigli u Beč, očigledno je da je nešto iskrslo što je Gestapo pokolebalo u nameri da ih tu zadrži. Šta je to moglo da bude, ne vidi se iz sačuvane nemačke dokumentacije. Najverovatnija pretpostavka u vezi sa tim vezana je za nepostojanje garancija vezanih za njihovu bezbednost u tom gradu, krajem septembra 1944. i ubuduće, s obzirom na teška bombardovanja kojima je Beč u to vreme bio izložen."

Ako je tako, zašto ih odvode u Dahau kad je i Nemačka neprestano pod bombama? Ako je tako, zašto ih u povratku iz Dahaua opet dovode u Beč? To što Herman Nojbaher nije znao gde su Gavrilo i Nikolaj, ne znači da Fajstricer nije znao gde su oni – jer Nojbaher je bio činovnik Ministarstva spoljnih poslova Nemačke, a Fajstricer oficir Gestapoa, koji je, ne obaveštavajući Ministarstvo spoljnih poslova, obavio prebacivanje srpskih velikodostojnika. Iz Nojbaherovog protesta Ribentropu i Ribentropovih daljih akcija vidi se da je Gestapo bio spreman da pređe preko njihovih opaski i da radi po svome, smatrajući da je to u opštem interesu.

II

Ilić veruje da je đeneral Mihailović bio saradnik Hitlera u vreme Drugog svetskog rata. Veliki deo njegovih "rekonstrukcija" događaja iz ove epohe zasniva se na činjenici da Ilić oseća netrpeljivost prema Gavrilovom i Nikolajevom stavu o jugoslovenskoj vojsci u otadžbini. On pokušava da nas uveri, na jedan posredan način, da su Nojbaher, Draža, Nedić, Ljotić, Gavrilo i Nikolaj u izvesnom smislu bili povezani u borbi protiv NOV i POJ, koje je vodio mudri "maršal" Josip Broz Tito. Istina je, međutim, vrlo jasna: vrh SPC jeste bio uz Dražu zato što je bio uz kralja Petra II. Ali vrh SPC nije bio uz Hitlera. Predlažući da se patrijarh oslobodi neposredne nemačke straže, da mu se omogući da služi u srpskim hramovima u Austriji, da se ostavi suptilan nadzor ljudi s kojima se viđa, kao i da mu se dopusti veza sa episkopatom SPC, Nojbaher kaže da Gavrilo "tek mora da se oporavi od lošeg tretmana poslednjih godina". (Dakle, Nojbaher je svestan da je nemački tretman prema srpskom prvojerarhu bio loš; nasuprot tome, Mirko Đorđević, Jovan Bajford i Predrag Ilić tvrde da je taj tretman bio dobar, katkad odličan.) Što se Draže tiče, pokušaj Nojbahera da ga uvuče u dalekosežne kombinacije neće uspeti. Draža će držati vezu s mnogima, ali će ostati veran zapadnim "saveznicima". Na čijoj su strani bile i Gavrilove i Nikolajeve simpatije i te 1945, kao i 1941. godine, jasno se vidi iz činjenice da su patrijarh srpski i vladika žički poslali pismo Draži Mihailoviću polovinom marta 1945. Draža se nalazio u Bosni. Tom prilikom, dobio je i jednu ikonu Majke Božje na blagoslov od svetog Nikolaja Žičkog. Draža je 18. marta 1945. poslao poruku u kojoj je izrazio želju da srpski arhijereji odu u SAD, gde bi se borili "za našu nacionalnu stvar". Nikolaj će tim putem i krenuti, čim bude mogao, dok će se Gavrilo vratiti u Srbiju da tamo ponese krst, skupa sa svojim mnogostradalnim narodom.

Patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj su, odmah po izlasku iz Dahaua, pokušali da stupe u vezu sa đeneralom Mihailovićem i ohrabre ga. Tako je vojvoda Jevđević od Gavrilovog sekretara, dr Mitra Džakovića, primio poruku za Dražu (17. decembra 1944) da će Gavrilo ostati "i u dobru i u zlu" sa đeneralom, kome čestita nastupajuće Hristove praznike.

U to vreme, Nojbaher je nastojao da patrijarha srpskog i vladiku žičkog angažuje za potrebe Nemačke. U telegramu upućenom januara 1945. ministru Ribentropu, Nojbaher kaže: "Za nas je od prevashodne važnosti da srpskog patrijarha pridobijemo za aktivno angažovanje protiv komunizma". Nojbaher je želeo da Nedića, Ljotića i Dražu poveže sa patrijarhom radi "srpske nacionalne akcije protiv sovjetske politike na Balkanu".

III

1. Ilić tvrdi da patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj nisu odvedeni u Dahau da bi bili mučeni i ubijeni, nego da bi ih Nemci sklonili od sovjetskih trupa i Titovih partizana, koji bi mogli da ih oslobode i to iskoriste u propagandne svrhe protiv nacista. Takođe, nacisti su se nadali da će patrijarha Gavrila pridobiti za borbu protiv Titove NOV i Sovjetskog Saveza, kao i Nikolaja. Trudeći se da to urade, uzdali su se u to da će "naterati patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja – poznate kao velike protivnike komunizma – na saradnju sa nacističkim Trećim rajhom, odnosno sa kvislinškim i kolaborantskim političkim snagama u Srbiji i Jugoslaviji".

Šta bi se desilo s patrijarhom Gavrilom i vladikom Nikolajem kad bi ih oslobodili crvenoarmejci i titovci – veliko je pitanje. Pogotovu za vladiku Nikolaja, koji je komunističkim uzurpatorima bio "krv na očima". Može biti da bi utamanili, posle mučenja, kao što su učinili sa mitropolitom crnogorsko-primorskim Joankijem; a možda bi ga opet utamničili, kao što su učinili sa sveštenoispovednikom Varnavom i kasnije mitropolitom crnogorsko-primorskim Arsenijem Bradvarevićem. Činjenica da su hitlerovci računali na Gavrila i Nikolaja kada su želeli da ih iskoriste za antikomunističku konferenciju "evropskih crkava" nije ništa manje činjenica od fakta da su Gavrilo i Nikolaj to odlučno odbili.

2, 3. Gestapo jeste izvršio deportaciju Gavrila i Nikolaja u Dahau, ne konsultujući Nojbahera, inače prilično razumnog diplomatu Trećeg rajha. Deportovanje staraca bilo je pravo mučenje – oni su voženi do Dahaua pod teškim ratnim uslovima, vrlo narušenog zdravlja.

4. Patrijarh Gavrilo i sveti Nikolaj Žički nisu bili dugo u Dahau, ali su bili, i to upravo u Dahau. Oni su, pored pastora Martina Nimelera, najugledniji hrišćani – antinacisti koji su u tom logoru bili. Greške u ranim biografijama Nikolajevim uglavnom potiču iz nemogućnosti da se dođe do validne istorijske građe i surove zabrane Titovog režima da se Nikolaj, kao "ratni zločinac", u javnosti uopšte pominje (godine 1978. zvanično je zabranjeno unošenje njegovih dela u SFRJ). Ove greške nisu posledice zle namere, nego "istoriografije pod nadzorom" (Ljubodrag Dimić), gde su razne udbaške kreature na sebe uzimale ulogu sudija i dželata značajnim istorijskim ličnostima srpskog naroda. Manje opravdanja ima za one koji su se, od početka devedesetih godina 20. veka, bavili Nikolajevom biografijom. Oni su morali da budu mnogo ozbiljniji jer su, zbog svoje površnosti, dali povoda za tvrdnje kako se o Nikolajevom mučeništvu stvarao "mit".

5. Patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj nisu bili na smrt mučeni u Dahau zato što nacistima nisu bili potrebni mrtvi, nego živi. Ali oni su doživeli stradanje, o čemu se jasno vidi iz Nikolajevog teksta "Patrijarh Gavrilo".

6. Gavrilo i Nikolaj su, na intervenciju Nojbahera, koga su podržali Nedić i Ljotić, pušteni iz Dahau, ali nisu oslobođeni iz nemačkog ropstva.

7. Oporavak Gavrila i Nikolaja u banji Šlirze bio je samo fizički. Oni su i dalje bili izloženi psihičkom maltretiranju gestapovaca, koji su ih primoravali na saradnju.

8. Patrijarh Gavrilo i sveti Nikolaj Žički nisu pristali ni na kakav nacistički plan o "ujedinjenju preostalih srpskih antikomunističkih, kvislinško-kolaboracionističkih snaga u Srbiji i van nje", nego su otišli da u Sloveniji blagoslove nacionalne trupe pod vrhovnom komandom đenerala Mihailovića. Ove trupe su htele da se ujedine sa slovenačkim antikomunistima projugoslovenski orijentisanim radi borbe protiv Titove okupacije Jugoslavije i pozivanja kralja Petra II na slobodnu teritoriju Slovenije, odakle je trebalo da otpočne, uz pomoć zapadnih saveznika, restauracija Kraljevine Jugoslavije kao slobodne države. Plan nije uspeo jer su Čerčil i Ruzvelt Jugoslaviju prepustili krvoloku Staljinu i njegovom vernom slugi Josipu Brozu. Patrijarh i vladika žički su u Sloveniji pokazali krajnju uzdržanost; blagoslovili su trupe, a Nikolaj je održao govor nad Ljotićevim odrom iskazujući zadovoljstvo zbog udruživanja srpskih nacionalnih trupa pod komandom đenerala Draže i zahvalnost Ljotiću zbog pomoći oko puštanja iz Dahau (toliko im je bilo "lepo" u Dahau da Ilić kaže da su srpske vladike "uživali redovnu zdravstvenu zaštitu" i "relativno slobodno šetali po dvorištima oko ’Bunkera’").

9. Boravak Gavrila i Nikolaja u hotelu "Grand" u Kicbilu za Ilića je opet "počasni tretman, koji su uživali M. Nedić i drugi poznati srpski i balkanski saradnici nacističkog okupatora" (obratimo pažnju na ton iskaza, i ko tu još treba da bude pridružen spisku srpsko-balkanskih kolaboracionista Hitlera). Nisu maltretirani, nego počasno tretirani, smatra Ilić.

10. Patrijarh Gavrilo se u Srbiju vratio da se stavi na čelo SPC, surovo gonjene pod Titom, kad je procenio da mu život neće biti neposredno ugrožen; Nikolaj je bio svestan da bi ga Tito i njegova OZNA zatočili ili ubili i zato je ostao u Americi, pomažući Srbima koji su stenjali pod brozomorom.

11. Ilić tvrdi da su patrijarh Gavrilo i sveti Nikolaj Žički lično krivi za mistifikacije vezane za njihov boravak u Dahau jer nikad nisu pisali i govorili o tome. To nije istina: Nikolaj je napisao tekst o uslovima njihovog života u Dahau, koji je u Srbiji bio nedostupan jer je objavljen u "četničkom", "velikosrpskom", "Amerikanskom Srbobranu", a nedostupan je bio upravo zbog vernih slugu UDBE. Gavrilo i Nikolaj nisu bili komunistički narodni heroji koji se hvale svojim podvizima u stilu "Otpisanih" i Bate Živojinovića; ali, ko je hteo, mogao je da dođe do njihovih svedočenja o stradanju.

12-14. Najveću odgovornost za nesporazume oko Nikolajeve biografije snose Titove sluge i policajci, koji su mu oduzeli državljanstvo i proganjali ljude koji su izdavali njegova dela (poput episkopa šabačko-valjevskog Lavrentija); oni, kao BIA, i dalje sprečavaju pristup tajnim arhivama Titovih režima i još nisu dali uvid u dosije tajnog praćenja svetog Nikolaja Žičkog. Crkveni i svetovni istoričari pet decenija nisu mogli slobodno da se bave Nikolajem, a od početka devedesetih godina 20. veka inercija prošlog vremena i zaplitanje u površnosti su ih takođe sprečavali u tome.

Najveća Ilićeva neistina je da "komunistički režim u Jugoslaviji nije podsticao istraživanje ovog pitanja da bi bio u dobrim odnosima sa SPC". Ne, nego je cilj komunističkog režima bio da se Nikolaj zauvek oblati kao "hitlerovac" i "dražinovac" (a Draža je, zna se, takođe "hitlerovac") koji je isto što i Stepinac.

Oštrina? Razlozi

Jedan od osnovnih razloga mojih oštrih reči na račun Ilića (pre no što smo se sreli) jednostavan je: Ilić je radio u SDB, i to u odeljenju koje je pratilo verske zajednice... Ilić je tu, kako sâm reče na skupu u Rige od Fere, bio od 1972. do 1980. godine, u najzloćudnije vreme, pred Titovu smrt, kada je borba komunističkog režima protiv "kleronacionalizma" i klerofašizma" bila najžešća moguća. Komunistički režim Josipa Broza bio je surovo bogoborački: u svojoj prvoj fazi taj režim je ubijao sveštenike (sto dvadeset sveštenih lica masakrirali su komunisti samo u Mitropoliji crnogorsko-primorskoj, skupa s mitropolitom Joanikijem Lipovcem); u drugoj fazi, episkopi i sveštenici su gonjeni i zatvarani (vladike Arsenije i Varnava surovo su, na robiji, mučeni i ponižavani, a sveštenomučenik Varnava, po svemu sudeći, ubijen je.) Srpska crkva je uvek bila "unutrašnji neprijatelj" Titovog režima. Još je živ sveštenik Savo Jović (sada sekretar Sinoda SPC), koji je pet godina proveo u zeničkoj tamnici (zbog "neprijateljske propagande", koja se, između ostalog, sastojala u pozivima narodu da se krštava i venčava). On je svoje stradanje od udbaša (SDB-ovaca, svejedno), opisao u knjizi Anđeli zverinje kuće. Još je živ sveštenik Stepković, koji je dobio dve godine zatvora jer je u vojsci hvalio vladiku Nikolaja. U manastiru Voljavči, u selu Bresnica kod Čačka, počiva prota Sava Banković, koji je, u dva navrata, robijao devetnaest godina zbog svog odlučnog srpskog pravoslavnog držanja (njegova knjiga U predvorju pakla zaslužuje svaku pažnju.) Još ima ljudi koji su tučeni zato što pomažu manastirima i koji su robijali jer su išli u zabranjene litije...

A posao UDBE (SDB) u izazivanju raskola SPC u Americi? A Rankovićevo mešanje u izbor srpskog patrijarha? A uloga UDBE u ubijanju srpskih emigranata?

Jednom rečju, Ilić je pripadao organizaciji koja je Srpskoj crkvi i narodu nanela mnogo zla. To ne znači da je on lično zločinac, nego da je bio zaposlen u organizaciji koja je činila zlo. I zato je njegova odluka da se bavi izučavanjem sudbine Nikolaja u Drugom svetskom ratu nešto što, kod većine pravoslavnih, u najmanju ruku izaziva podozrenje. Pogotovo ako se zna (a to je obelodanio sveštenik Velibor Džomić) da je dosije UDBE o Nikolaju negde nestao, a da ga je, u svom radu, pre nestanka, koristio Ilić.

Ilićeva knjiga se, po svemu sudeći, pojavila u "nezgodno" vreme, bar što se tiče pravoslavnih publicista koji se bave Nikolajevim životom: izašla je posle niza kontinuiranih napada na njega kao kriptohitlerovca i antisemitu (od "Pisma upozorenja" grupe intelektualaca 2002, preko izveštaja Međunarodne krizne grupe, nastalog posle smrti premijera Zorana Đinđića, do studije Jovana Bajforda "Potiskivanje i poricanje antisemitizma"). I ona se, na svoj način, uklopila u opštu shemu: Nikolaj antisemita, govorio pohvalno o Hitleru pre rata, i čak, primio Hitlerov orden, bio zatočen u počasnom bunkeru u Dahau.

Ilić je, na skupu u Rige od Fere, ostao pri svojoj tezi da su Nemci bili blagi prema Gavrilu i Nikolaju. Koliko su Ilićeve teze tačne u odnosu na pravo stanje stvari, govori njegova tvrdnja da je "režim zatočeničkog boravka u Vojlovici bio vrlo liberalan", pri čemu taj "liberalizam" podrazumeva da su zatočenici mogli da se sastaju i razgovaraju među sobom, čitaju i pišu i da se mole Bogu; uzimali su knjige iz biblioteka, imali su hartiju i pribor za pisanje. Nisu smeli ni s kim da se dopisuju, ali su to ilegalno radili, a hranili su se "više nego dobro, iz manastirske kuhinje".

Evo kako je to zaista izgledalo, po svedočenju jeromonaha Vasilija (kasnije episkopa banjalučkog i žičkog), koji je s Gavrilom i Nikolajem bio u Vojlovici:

1. Nemci su od prvih dana okupacije saslušavali Nikolaja u vezi sa njegovim učešćem u puču 27. marta 1941. Saslušavali su ga ili u žičkom konaku, ili u šetnjama po žičkoj porti, i sve vreme ga držali pod stražom;

2. Okupator je naterao Nikolaja da napusti žičku katedru i bira mesto konfinacije. On je odabrao Ljubostinju, odakle, po Kostiću, "nigde nije smeo da ide" i gde ga je često "saslušavao šef Gestapoa za Balkan, Tajhman". On nikad nije pristao da se preko radija obrati Srbima i pozove ih na pokornost okupatoru.

3. Na Preobraženje 1941, nemački vojnici upadaju u crkvu i vrše pretres celog manastira, hapse vladiku Nikolaja i odvode ga u Kruševac, gde ga jedan nemački general saslušava do ponoći. Iako je vladika bolestan, general mu ne nudi ni da sedne. Vladika je uhapšen zbog pretpostavljene veze s četnicima.

4. Od 9. do 14. oktobra 1941. vladika je, u pratnji oca Vasilija (Kostića), došao u Kraljevo da moli da se njegov narod poštedi streljanja. Major Alfonz Maucijević je tražio pritvor za vladiku, strogo se odnoseći prema njemu i preteći mu. Nikolaj mu je rekao da mu Bog neće ostati dužan zbog takve surovosti. Pošto je Nikolaj hteo da moli četnike i partizane da prestanu da napadaju Kraljevo da Nemci više ne bi ubijali nevin narod, Maucijević je, nakon razgovora sa pretpostavljenima, oterao Nikolaja natrag u Ljubostinju, nazivajući ga "anglofilom i najvećim germanofobom".

5. U sredu, 16. decembra 1942, nemačka vojska ulazi u Ljubostinju i hapsi Nikolaja. Uslovi života u Vojlovici, gde je odveden, bili su skoro zatvorski – sloboda kretanja mnogo manja nego u Ljubostinji i stalni nadzor: "Vrata od naših soba morala su biti otvorena u toku noći. Tako je straža naredila radi kontrole. Preko noći dvaput su obilazili sobe" (u početku).

I još: "Ne daje nam straža nigde iz sobe, te sve vreme provodimo u sobi. Tu vršimo i molitve jer se u crkvu ne sme. Vladika često plače. Pominje mati Saru i ostale sestre u Ljubostinji."

Kad idu u crkvu, prati ih stražar pod oružjem. Vladika želi da umre, gledajući stradanje svog naroda.

Nemačke mere bezbednosti podrazumevale su uklanjanje svih mlađih monaha iz manastira i sprečavanje okolnog naroda da dolazi u hram na službe. Zabranjeno je da bilo ko od monaha bude u oltaru kad služi jeromonah Vasilije da ne bi mogao da predaje poruke za spoljni svet.

6. Bilo im je i hladno; recimo, 9. januara 1943, na treći Božić, otac Vasilije beleži: "Duva i jak vetar, koji nanosi sneg kroz nesigurne prozore u naše sobe, naročito u vladičinu. Ona je najhladnija." Sedelo se i u mraku, bez osvetljenja (14. april 1943).

7. Vaskrs 1943. dočekan je ovako: "Služimo najradosniju službu, službu Vaskrsenja, a vladika svojim suzama kvasi antimine na prestolu. Cela eparhija i ceo srpski narod očekuju od njega danas duhovne hrane, a on, stešnjen i pritešnjen ovde, nema s kim ni službu ljudski da služi."

8. Odnos pojedinih agenata i stražara prema zatočenicima: "Smenjen je danas i agent Živković. Kinjio nas je skoro pet meseci. Ovakav nečovek teško se može naći u bilo kom narodu." (27. maj 1943)

9. U zatvoru je bilo stenica. (15. septembar 1943)

10. Zbog psihičkih trauma koje je trpeo, vladiki Nikolaju su oslabili živci. (23. novembar 1943)

11. Nedić i Jonić su često navraćali kod patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja (očito, želeli su da ih privole na saradnju, ali im to nije polazilo za rukom).

Režim zatočenja je katkad bio stroži, katkad blaži (Nemci su donosili srpskim arhijerejima darove iz manastira, pre svega hranu), ali oni nikad nisu mogli da izađu van manastirske porte i da slobodno opšte sa spoljnim svetom. Jednom rečju, bili su u kućnom zatvoru, no ništa manje u zatvoru.

Što se Dahaua tiče, Gavrilo i Nikolaj su u njemu živeli kao ljudi bez slobode, izloženi bombardovanju saveznika i šikaniranju od strane nacista, koji su patrijarha Gavrila, obolelog od crvenog vetra, primoravali da svaki čas ustaje iz postelje i ide u sklonište (što je on odbijao), a Nikolaja, zbog jasnog izražavanja otpora takvim postupcima prema Gavrilu, između ostalog, zatvarali i u samicu. Oni nisu imali nikakvu poslugu sastavljenu od običnih logoraša, kako insinuira Ilić, nego je Nikolaj usluživao Gavrila. (O tome piše Nikolaj u svom tekstu "Patrijarh Gavrilo", objavljenom 1952.) Uostalom, sami nacisti, čije dokumente Ilić citira, znali su kako su tretirali Gavrila i Nikolaja. Izvesni doktor Bobrik u belešci od 7. novembra 1944, načinjenoj u nemačkom ministarstvu inostranih poslova, citira policajca Najhausa koji mu je rekao da "Gavrilo i Nikolaj nisu do skoro bili baš najbolje smešteni" (očito je da Nemci svoj "počasni bunker" u Dahau nisu smatrali nekom počašću).

Ako crkvi učiniš sva zla koja se mogu učiniti, od ubijanja sveštenika do izazivanja raskola, ne možeš biti siguran da kao pripadnik ideologije koja je ta zla proglasila moralno opravdanim (komunističke) i tajne službe koja je toj ideologiji služila (SDB), prilikom razgovora sa ljudima koji žive u toj crkvi, nećete doći ni do takve teme. Pogotovo ako si ostao na istim ideološkim pozicijama i ako je đeneral Draža za tebe i dalje kvisling i kolaborater, a NOV i KPJ "pozitivci"  Drugog svetskog rata na teritoriji bivše Jugoslavije.

Ipak, dijalog je počeo. Ulica Rige od Fere svedok je tog velikog početka, a Predrag Ilić zaslužuje da mu se oda priznanje na spremnosti da svoju knjigu pruži kao povod za dijalog. Ako dijaloga ne bude, ugušićemo se u monologu. Ideološkom, svakako. A to je, na ovim prostorima, deja vu.

(Autor je pisac knjige Oklevetani svetac - vladika Nikolaj i srbofobija i učesnik okruglog stola posvećenom knjizi Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua Predraga Ilića, koji su 09. juna 2007. organizovali NSPM i Udruženje za političke nauke.)

Да сам на твом месту, било би ме сррамота да постављам овакве текстове јер ћеш доћи у ситуацију да ти неко као ја, ко уопште није злонамеран, већ праведан, на сваku реченицу одговорити са све сликом.


Да ли ти уопште знаш шта је био Дахау, како те није срамота да цитираш како је некоме у њему било хладно, да је било стеница и како су га, Боже мој, терали у склониште?

Да ли ти је јасно колико је лицемерно причати о нечијем тегобном животу у Дахау, па ти пљујеш у лице свим невиним жртвама које су тамо уморене на најгрозоморнији начин.

BESEDA U KATEDRALI

Jedan od najznačajnijih događaja u radu naše misije i dr Nikolaja u Engleskoj, bio je proslava Vidovdana 1916. godine. Duša ove proslave bio je Nikolaj. To je bio prelomni trenutak kada je celo englesko javno mnjenje stalo na stranu Srbije. "Dan Kosova", kako su ga Englezi nazivali, imao je za cilj da ime Srbije raznese po celoj Engleskoj i da pokrene narod na darežljivost u korist napaćenih i izmučenih naših vojnika i naroda. Predsednik Odbora za proslavu bio je lord arhiepiskop kenterberijski Randal, lični prijatelj Nikolajev. Po svim većim gradovima prodavan je "Vidovdanski cvetak", a u svim engleskim crkvama prikupljan je prilog za Srbiju. Prikupljena je ogromna suma novca.

U Londonu proslava je bila najsvečanija. U najvećoj londonskoj crkvi, znamenitoj katedrali Svetog Pavla, održana je svečana liturgija. Nikolaj je održao besedu na temu "Duša Srbije". Bilo je to prvi put da jedan stranac druge konfesije govori u ovom hramu. Beseda je impresionirala sve prisutne. Priloge su davali i bogati i siromašni. Mesecima posle vidovdanske proslave stizali su obilati prilozi, a celom akcijom rukovodila je plemenita grofica Karington Vajld.

Kada je poglavar Anglikanske crkve lord Randal, arhiepiskop kenterberijski, pozvao Nikolaja da, na Vidovdan, govori u katedrali svetog Pavla, pružena mu je prilika da ceo dan uoči Vidovdana razgleda katedralu i da se upozna sa njenom istorijom i znamenitostima. Ovaj hram spada u red svetskih arhitektonskih čuda. Ceo dan, zahvaljujući ljubaznim domaćinima, Nikolaj je razgledao raskošnu crkvu i divio se njenoj lepoti.

Sutradan, na Vidovdan, ogromna crkva bila je puna do poslednjeg mesta. Bio je prisutan kraljevski dom sa kraljem Ðordem Petim, na čelu, i sva ugledna engleska aristokratija. U hram se moglo ući samo sa specijalnim pozivnicama i propusnicama. Sa nestrpljenjem se čekao Nikolajev govor.

Nikolaj je izašao na predikaonicu (mesto za propoved) u najprostijoj monaškoj rizi. Ceo jedan minut fiksirao je svojim crnim očima okupljeni narod u hramu. Kada su se sve oči, srca i misli slile u jedno, počeo je svoju znamenitu besedu "Duša Srbije".

"Gospodo i prijatelji! Ceo dan juče proveo sam razgledajući ovaj veličanstveni hram, ponos Engleske i hrišćanstva. Građen je od najskupocenijih materijala donošenih iz raznih krajeva imperije u kojoj sunce ne zalazi. Granit i mermer od koga je građena ispirali su talasi stotine mora i okeana. Zlato i drago kamenje kojim je ukrašena doneti su iz najskupocenijih rudnika Evrope i drevne Azije. Sa pravom se ovaj hram ubraja u arhitektonska cuda sveta.

No, gospodo i prijatelji! Ja dolazim iz jedne male zemlje sa Balkana, u kojoj ima jedan hram, i veći, i lepši, i vredniji, i svetiji od ovoga!"

Nastao je tajac. Gordi Englezi, gledali su zbunjeno u njega. Nastao je žamor u vidu podsmeha. Šta ima lepše od ovog hrama? Šta ovaj čovek priča? Koja je to zemlja? - lebdela su pitanja u vazduhu. Pauza je trajala nekoliko minuta. Nikolaj je široko mahnuo rukom. Nastao je ponovo tajac. Onda je iz džepa svoje monaške mantije izvadio fotografiju i okrenuo je narodu. To je bila fotografija Ćele-kule na Čegru.

"Evropo!", nastavio je glasom strašnijim od grmljavine, "ovo je hram sazidan od lobanja i kostiju moga naroda, koji pet vekova stoji kao stamena brana azijatskom moru na južnoj kapiji Evrope. Kada bi sve lobanje i kosti bile uzidane, mogao bi se podići hram trista metara visok, toliko širok i dugačak. I svaki Srbin danas mogao bi dići ruku i pokazati: Ovo je glava moga dede, moga oca, moga brata, moga komšije, moga prijatelja. Pet vekova Srbija lobanjama i kostima svojim brani Evropu da bi ona živela srećno.

Mi smo tupili našim kostima turske sablje i našim leševima sputavali i obarali horde, koje su srljale kao planinski vihor na Evropu, i to ne za jednu deceniju, niti za jedno stoleće, nego za sva ona stoleća koja leže izmedu Rafaela i Šilera, za sva ona bela i crvena stoleća, kada je Evropa vršila reformaciju vere, reformaciju nauke, reformaciju politike, reformaciju rada, reformaciju celokupnog života. Rečju, kada je Evropa vršila smelo koregiranje i bogova i ljudi iz prošlosti, i kada je prolazila kroz jedno čistilište, telesno i duhovno, mi, strpljivi robovi, klali smo se sa neprijateljima njenim na kapijama braneći ulaz u čistilište. I drugom rečju, dok je Evropa postajala Evropom, mi smo bili ograda njena, živa i neprobojna ograda njena, divlje trnje oko pitome ruže.



Na današnji dan srpski knez Lazar je 1389. godine, sa svojom hrabrom vojskom stao na Kosovu polju na branik hrišćanske Evrope, i dao život za odbranu evropske kulture. U to vreme Srba je bilo koliko i vas Engleza. Danas ih je deset puta manje. Gde su? Izginuli braneći Evropu. Danas Srbija od Evrope očekuje da joj pomogne!"

Хлава Богу не знам али то знају жртве и преживели а зна сигурно и амбасадор Израјела.Прочитај мој потписи.


А шта није било тако да ти ниси можда нациста Не знам зашто би некога мучили а некога не знамо да је Исус био јеврејин а Николај је волео Исуса како онда да не воли јевреје.Предлажем ти да прочиташ неку његову књигу ако то нис до сад урадила.


Не знам одакле ти то.О тим жртвама је и сам Николај причао.Да ли си ти и колико књига његових прочитала_

Из књиге Земља недођија

ДРУГА НОЋ СУЂЕЊА

између понедеоника и уторника

 

Два оружана војника уведоше Спасу у судницу. Спасо се овлаш поклони суду.

Председник: Спасо Спасовић

Спасо: Ја сам, г. пуковниче.

Председник: Кажи нам, имаш ли ти храбрости да речеш истину и онда када би то било опасно по твој живот?

Спасо: Никада није истина опасна по живот него лаж.

Председник: Како ти то мислиш?

Спасо: Истина и живот су нераздвојни као очи и вид, по речи Онога који је рекао: Ја сам истина и живот.

- Ти то мислиш на онога Исуса Јеврејина? обрецну се Гестаповац.

Спасо: Ја мислим, г. оберштурмбандфирере, на Господа Исуса Христа који колико је био Јеврејин толико и Немац и Шпањолац и Србин и Американац и Азијат и Африканац. Он је себе називао "сином човечјим" а не сином јеврејским.

- Ха, ха, ха, ха! насмеја се злобно Гестаповац. Додај још и Црнац и Папуанац!

Спасо: Да, и Црнац и Папуанац, и све свима, да све спасе, као Месија свију и Човекољубац.

Гестаповац Ја сматрам за увреду немачкој раси када ти називаш онога сањалицу Немцем.

Спасо: А ја сам уверен да већи део немачког народа не сматра то за увреду него за велику почаст.

Гестаповац: Ми смо на путу да с нашим генијалним Вођом излечимо сав немачки народ од те вековне заблуде, и да га окренемо од мекушног Исуса ка вери наших тевтонских предака у богове силе и крепости, мужевства и победе. Ми смо једна виша, господарска раса, која је дуго предуго заваравана сладуњавим маштаријама онога јеврејског месије. Он нас је уназадио и изједначио са слабићима и робовима. Сада смо нашли свога правога месију, па истргнувши своју судбину из млитавих руку јеврејског пророка ставили смо је у гвоздене руке свога националног месије Адолфа Хитлера. Наша мисија је да владамо Сигфридовим мачем а не ропски да плачемо пред крстом или са крстом. Разумеш ли?

Спасо: Разумем речи, а страшим се да разумем смисао њихов. Често су сузе мењале судбу људи на добро брже него мач.

Гестаповац: Оставићемо ми вама Словенима незавидну улогу да с плачевним Христом плачете служећи и кулучећи јачим од вас. Од увек су више расе господариле над нижим. То је азбука светске историје, коју ти као неки вајни професор историје ниси још разумео.

Спасо: Ја се могу дивити Вашој речитости, г. оберштурмбандфирере, али и жалостити због таквог вашег тумачења историје. Кад једна сурова банда, необуздана моралним законима, изненадно удари на један културан и миран град, па га опљачка и поруши, и грађане његове побије или одведе у ропство, хоћете ли Ви рећи, да је једна виша раса људи пуноправно загосподарила над једном нижом расом?

Гестаповац: Као на пример?

Спасо: Као на пример кад дивљи Хикси или разуздани Мамелуци опустоше културни Египат. Или као кад крвожедни Тамерлан разори хришћанску Јерменију и цивилизовану Персију. Или као кад свирепи Селџуци и Османовићи упропасте Малу Азију и Византију. Или као кад -

- Или као кад, викну разјарени Гестаповац, као кад дивљи Германи завладају над "високообразованим" свињарским народом српским, то си хтео рећи, а?

Спасо: То ви рекосте.

Гестаповац: А шта ти велиш, робе?

Спасо: А ја велим, да се ми Срби не љутимо кад Ви нас називате свињарима, као што се ни Немци не треба да љуте кад их ми називамо котларима или точкарима. Ми смо производили свиње и давали Немцима за котлове и точкове. Ни једно ни друго занимање нема ништа заједничко са образованошћу. И свињари и котлари могу бити или образовани или необразовани.

Гестаповац: Па ко је за тебе образован човек?

Спасо: Онај ко носи образ, лик Божији у својој души и стид на своме лицу. За таквога ми Срби кажемо да је образован или образит човек.

Гестаповац: А ко је за тебе необразован или необразит човек?

(Ово питање постави Гестаповац па и не слушајући Спасу окрете се да нешто разговара са суседним официром).

Спасо: Необразован је онај човек који изгуби образ, тј. лик Божји из душе и румен стида са лица свога. Као на пример кад котлари упадну у свињарску земљу, па ценећи свиње више него људе одузму од народа све свиње, још и све котлове и точкове, и отерају у своју земљу.

Председник (оштро): Пази Спасовићу на своје речи! Реци нешто друго што си хтео рећи.

Спасо: Хтео сам рећи да су Хердер, Ранке и Гете боље мислили о Србима него господин оберштурмбандфирер.

Гестаповац: Није важно шта су ти стари Немци мислили о вама и о свима осталим. Они су живели у зачараном кругу једне лажне и понижавајуће религије. Важно је, да наш победоносни Вођ чини прекретницу у историји немачког народа и у историји света. Он је превредносио све вредности, и одбацивши блато одабрао злато. Он је почетак нове историје Немаца. Он је уздигао немачки народ на престо господарске нације што њему и приличи. Јеси ли разумео?

Спасо: Сваки вођ једног крштеног народа који одбацујући Христа хоће да усрећи свој народ, води свој народ не у земљу среће но у Земљу Недођију. Неминовно и неизбежно.

Гестаповац пребледе од гнева и управи пиштољ у прса Спасе Спасовића урлајући:

- Тај скот вређа нашег Фирера. Овако му треба судити.

У том тренутку др Адлер ухвати га за руку, но пиштољ пуче, зрно удари у прозор и разби га у комаде.

Председник: Господине колега, ја се не могу начудити зашто ви стављате оптуженоме таква општа питања, по којима он има право да мисли како хоће. Зашто се удаљавате од предмета? - А тебе Спасићу строго опомињем да се не усудиш више вређати наша национална осећања. А сад, господине иследниче, на ствар.

Иследник: Сви заробљеници у бараци бр. 99 признају да су се веселили оне ноћи када су чули за погибију Хитлерову. Тврде да се и њихов командир Спасовић са њима веселио.

Председник: Шта можеш на ово одговорити, Спасовићу?

Спасо: Факт је да смо се оне ноћи сви радовали и веселили, али не због смрти Хитлерове него због скорог повратка у своју отаџбину.

Иследник: То је само казуистика.

Спасо: Ни најмање, г. иследниче. Радост свију мојих људи била је природна и незлобна. Чежња за својом земљом и фамилијом мучила их је и сушила више од свих невоља логорског живота. Они су се радовали онаком истом радошћу као кад би сам Хитлер дошао и рекао: Слободни сте, идите! Мртвом или живом Хитлеру они би били подједнако благодарни само да буду пуштени у слободу.

Председник: То ти Спасовићу по свом обичају хоћеш само да правдаш своје људе, које знам да волиш. Али то се судским језиком назива неистином.

Спасо: Ако би ја говорио неистину, само би себи шкодио, као и кад би крао или убијао.

Иследник: Двадесет пет је њих из те бараке покушало прошле ноћи да беже, али су похватани и стрељани. Да су се они осећали тако невини као што их оптужени представља, не би бежгали од праведнога суда. Него су бежали јер су се осећали кривим. Вероватно да би и оптужени Спасовић покушао бекство само кад би могао.

Председник (узбуђено): Ја не верујем да би Спасовић покушао бекство чак и кад би све капије остале без страже.

Иследник погледа др Адлера испитно и зачуђено.

Спасо: Хвала Вам, господине пуковниче, што сте о мени рекли истину. Од судбе се не побеже. И они моји другови ако су заиста покушали бекство, у што ја..., лудо су учинили. Но њихов поступак може се објаснити страхом за свој живот. Јер чувши да сам ја као њихов старешина ухапшен и изведен пред суд, они су се природно уплашили за себе.

Први судија: Зашто ти ниси или спречио оно дивље весеље у твојој бараци или га пријавио немачком командиру сектора?

Спасо: Нисам ни спречио ни пријавио зато што је то био само израз жудње за отаџбином а не осветољубља. Оно весеље мојих људи нити је шта изменило међународну ситуацију нити судбу немачког народа, нити је пак икоме нанело ма какву штету. Због тога узимам слободу замолити вас, господо судије, да као просвећени људи пређете преко ове ситне ствари, и поштедите моје људе. А мене једнога стрељајте, не да би правду задовољили већ да би се својих сумњи ослободили. Мени је радост за њих умрети као њима живети. Својом смрћу ја ништа не губим, а ви и они нешто добијате - бар илузију добитка.

Први судија: Ти фантазираш, и губиш се у нереалностима. Ако намерно фантазираш, стрељаћемо те; ако ли ненамерно, послаћемо те у лудницу.



Спасо: Чините са мном оно што ће вас учинити срећнијим. А у погледу реалности промислите и пресудите ко је реалист, да ли онај ко види месец на 300.000 километара изнад земље, или онај ко га гледа под својим ногама како се из воде смеје ономе ко хоће да га руком ухвати?

И те ноћи између понедеоника и уторника стрељано је још 25 заробљеника из бараке 99.

@livingstone


nemoj tako njemu je bilo tesko jer su ga tjerali u skloniste!!! jadni nikolaj...