Византија-занимљивости :: Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

У ГРОБНИЦИ JE СПАС

Становништво је страховало од много чега и заклон од (не)познатог непријатеља тражило на најневероватнијим местима

Сви људи се плаше. Сви.” – писао је француски филозоф и књижевник Жан-Пол Сартр – „Онај који се не плаши није нормалан, то нема никакве везе са храброшћу.” И, заиста, не само појединци, узети изоловано, већ и целе људске заједнице, па и цивилизације, у непрестаном су разговору са страхом. Застрашен је и праисторијски пећински човек, грубих црта лица и потпуно зарастао у длаку, који избезумљено посматра како муње парају олујно небо, али и човек нашег времена, ужаснути сведок и учесник тешке саобраћајне несреће или терористичког напада.
Наравно, бојали су се и Византинци и страховали од упада непријатељских војски, од наиласка комета које су предсказивале неку несрећу, од помрачења Сунца и Месеца, од Бога, смрти, земљотреса, мора, ватре, враџбина, болести и томе слично. У случајевима непосредне опасности, када би се људска свест нагло сужавала и када је људски живот био доведен у питање, бежали су и тражили склониште на најразличитијим местима. Дешавало се да су се у страху скривали чак и у гробнице.

Сестра Стефана Новог

Највећа унутрашња тешкоћа Византијског царства у 8. и првој половини 9. века било је иконоборство. Сукоб између присталица и противника икона каткад је попримао обележја најстрашнијег обрачуна у којем су верска острашћеност и нетрпељивост добијале чудовишне размере. У доба највећег успона иконоборачког учења, током треће четвртине 8. столећа, велики број људи је приврженост култу икона платио животом. Неке од њих је црква касније канонизовала, односно оденула ореолом светости, а један од најпознатијих био је Стефан Нови, својеврсни вођа поштовалаца култа икона.
Због својих доследих иконофилских ставова, које није мењао ни пред најстрашнијим претњама, а ни под физичким мучењем, Стефан Нови навукао је велики гнев Константина V Копронима (741–775), највећег цара-иконоборца. Будући немоћан да сломи непокорног монаха, владар Византијског царства наредио је да он буде сурово погубљен на улицама Цариграда. Како је остало забележено у „Житију Стефана Новог”, нахушкана престоничка светина на најгрозније начине мрцварила је и буквално растргла калуђера кога је цар осудио на смрт.
У наступу слепог беса, Константин V Копроним наводно је наредио да у свирепом убиству учествује и најстарија сестра Стефана Новог, иначе монахиња у једном од женских манастира у мегалополису на Босфору. Према царевој заповеди њу је требало приморати да баци камен на брата. Због тога је поворка која је вукла Стефаново тело кренула према женском манастиру у којем је она живела. Међутим, она је некако сазнала шта јој се спрема. Испуњена страхом и згрожена окрутношћу разуздане гомиле, а решена да ни под којим притиском не учествује у крвавом пиру чија је жртва требало да буде њен брат, напустила је своју келију и сакрила се у једном гробу. Упркос ревносном трагању, цареви људи нису успели да је нађу. Тело преподобног Стефана Новог одвукли су на такозвано Пелагијино гробље и бацили у једну јаму. То се десило 28. новембра 764. године.

Чудо у Никеји

У понедељак, 23. фебруара 1265. године, у Никеји, гласовитом византијском граду у коме су одржана два од седам васељенских сабора, први и седми, збио се крајње необичан догађај, неупоредив с било којим сличним збивањем пре или после.
Све је почело ујутру, кад људи крећу за својим свакодневним пословима. Одједанпут, потпуно изнебуха, пронео се глас да су Турци Селџуци побили стражу на градским капијама и у великом броју провалили у град. Свакога ко би им се нашао на путу немилосрдно су убијали на најсвирепији начин. Цео град се у паници дигао на ноге, а на улицама су се унезверени људи тискали и сударали. Скрхани страхом, становници Никеје су се са ужасом враћали у своје куће и тамо покушавали да по ћошковима нађу неко скривено место које би им пружило безбедност.
Страх је попримио толике размере да су појединци чак одлучили да се сакрију у старе гробове у којима су лежали земни остаци њихових давно преминулих суграђана. Чинило се да је само тамо могуће наћи толико жељени спас пред смрћу која је изгледала готово неизбежна. Међутим, онда је уследило необично решење страшног догађаја и наступило олакшање за избезумљене становнике.

Шта се догодило? Испоставило се да су житељи Никеје били жртве колективне самообмане. Када је део грађана, који је покушао да побегне из града, дошао до градских капија, затекао је своје војнике, чуваре градских капија, како потпуно спокојно прекраћују дуге часове стражарења. Од страшних Селџука, који жаре и пале и немилосрдно убијају свакога на кога наиђу, није било ни трага ни гласа. Поражени отрежњујућим призором затворених градских капија и смирених стражара, смушени грађани ћутке су и без неког реда почели да се враћају кућама. Код њих је осећање олакшања било помешано с потиштеношћу због малодушности и одсуства прибраности који су им помрачили трезвено промишљање.
Убрзо се нашло и објашњење овог чудноватог догађаја. Тог дана је, ради поклоњења, изнесена икона Богородице за којом је, изговарајући речи молитве, ишло мноштво жена. Оне су се гласно обраћале Христовој мајци да их узме у заштиту од Турака и Татара. Некоме од грађана Никеје су се, по свој прилици, вапаји жена за помоћ учинили као истински повици страха и очајања пред непријатељем који је ушао у град. На тај начин кренула је гласина коју више није било могуће зауставити.

Покољ у Солуну

Средином 14. века Солун, други град Византијског царства, постао је поприште највећих друштвених превирања и огорченог сучељавања тамошњег пука и месног племства. Град Светог Димитрија био је место дубоких друштвених разлика, једно од оних за које се обично каже да су се у њему додиривали најбеднија сиротиња и највеће богатство. Управо је незадовољство сиромашних избило на површину на изразито рушилачки начин и претворило се у страшне погроме највиших слојева.
Живописно сведочанство о ономе што се збивало у другом граду Царства оставио је Димитрије Кидон, византијски интелектуалац и рођени Солуњанин, у спису из 1345. године који је посветио палима у Солуну. Он је претходно једва извукао живу главу из родног града. Према његовим речима, неки подмукли демон је захватио све, а прост народ – одавно жедан крви! – рђави беседници усмерили су ка злим поступцима. Закони су престали да постоје и дошло је до многобројних убистава. Робови и бедници узели су оружје и насиљем стекли богатство и постали господа. Упадали су у домове других и цео град претворен је у пустињу.
Страх је завладао Солуном! Смрт је многима запретила и сви су дрхтали од ужаса. У очајничкој жељи да се некако спасу, неки су спас потражили у бунарима, а неки у олтарима цркава. Али, пред налетом слепог насиља безбедно уточиште заправо није било могуће пронаћи. Било је и таквих, наставља Димитрије Кидон своју јадиковку, који су, не осећајући одвратност према раније преминулима, отварали гробнице и скривали се испод већ гњилих трупала, не дишући уколико би неко туда пролазио. Међутим, ни они нису успели да утекну пљачкашима који скрнаве гробља. Да у овим описима није била реч о реторском претеривању него о непобитној, стварној чињеници, казује и искуство Николе Кавасиласа, византијског богослова и Кидоновог великог пријатеља. Он је успео да избегне сукобе и спасе живот тако што се сакрио у бунару солунског акропоља.
У мноштву жалопојки Димитрија Кидона којима је пропраћен овај занимљив спис издваја се једна: „О свевидеће Сунце, да ли си ти пре видело нешто слично?”